Страна 1 од 9 123 ... ПоследњеПоследње
Одговори 1 до 10 од 85

Тема: Србска старинска кујна

  1. #1
    Живо биће Живана's Avatar
    Придружио се
    Mar 2008
    Боравиште
    Живејска гора
    Поруке
    1,529

    Thumbs up Србска старинска кујна



    Шта је то - изворна српска кухиња ?
    Јела која се спремају по старинској рецептури су здравија, јер су она на води. У средњовековној Србији јела су се два оброка, а доручак је стигао касније, под утицајем Запада. До средине 20. века јели смо углавном варива, па не чуди чињеница да је кашика дуго била једини прибор за јело. Данас се каже да јело није јело ако нема меса.

    “ Били смо здрава нација до 1945. године, кад наступа српско поимање благостања. То је подразумевало месо за доручак, ручак и вечеру, што је узроковало повећање коронарних болести. Лоша је подела на добра и сиротињска јела. Данас ћете бити исмејани ако у ресторану наручите пасуљ или кромпир-паприкаш. У последњих 20 година имамо обиље хране коју не би требало назвати тим именом. Постали смо канта за отпатке, јер увозимо много беспотребне хране. То је неозбиљан приступ заштитним знацима Србије “ сматра Аврамовић.

    МОДЕРНО
    У мираз Европи морамо донети оно што досад није видела, и подлећи глобалистичком приступу храни: сваки човек на планети требало би да нађе комад својих жеља у српском тањиру. Кажу да се храна прво једе очима, затим носом, а тек онда устима. Зато је неминовно модерније аранжирати стара српска јела и прилагођавати се новим начинима кувања.

    “ Зашто би неко ко прави скулптуру од дрвета био уметник, а онај који је прави од разних намирница не? Истина да је ова друга уметност краћег века, али утиче на више чула. Технологија се променила: експрес лонци, струја и плин, тефлони и врхунски челици, рерне. Све је то утицало да се наше баке данас у кухињи не би снашле. Као што данашњи кувари немају појма како се цепа букова облица или ложи пећ кочањкама од кукуруза“ каже Дејановић



    У време празника се није штедело, па је трпеза била пуна обичајних јела: мачванска папула, шумадијска гибаница, косачко пиле, брава за темељ, Карађорђева шницла...

    “ Као аутентичне српске намирнице помињу се говеђи пршут и кајмак. Није баш здраво, али је и те како укусно. Не треба прескочити ни разне специјалитете са сувим шљивама “ напомиње Велимир “ Веца Дејановић, аутор емисије Кувати срцем, а као прву асоцијацију на помен српске кухиње издваја ћевапе, наравно с кајмаком.

    Српска, као и већина националних кухиња, није хомогена. Према речима етнолога Драгомира Антонића, ако Србију посматрамо од севера ка југу, примећујемо да су за Војводину карактеристична теста “ хлебови, штрудле, резанци “ и пошто имају доста стоке и живине, разне врсте прерађевина од меса. У Банату се осећа утицај немачке кулинарске традиције: јела од теста и кромпира, који се у Србији појавио тек средином 19. века.

    Бачка није била имуна на мађарске утицаје, па је њихова кухиња слатко-кисела и месната (маковњаче, мали сиреви, шунке, кобасице, рибљи паприкаш са широким резанцима, на разне начине спремљена перад у супи).

    “ Перкет, љуткасти гулаш са ситно сецканим свињским месом, карактеристично је јело за Бачку. Торте су доминирале само у Срему, а после Другог светског рата и на осталим просторима. Прва торта у Србији направљена је тек 1912. године, и то у Сремским Карловцима “ каже Миленко Аврамовић, власник престоничког ресторана Синђелић и врсни познавалац српске кухиње.

    За целу шумадију карактеристичне су пите зељанице, а за централни део овог краја прасе на ражњу. Најспецифичније јело западне Србије је сушено месо; на Златибору и Златару неизоставна су јела од јагњетине. Једини слаткиш у тим крајевима дуго су биле печене јабуке у меду и сок који се спрема врењем сушеног воћа у каци. Последњих година, нарочито у источној Србији, одржавају се сајмови старих српских јела .




    “ Кухиња источне Србије никад није довољно истражена. Та јела ме магијски привлаче: суве чобанске пите, кувана јагњетина у млеку, фазан у боровницама, сушено месо од дивље свиње, јањија с три врсте меса и разним поврћем, хомољски качамак који брзо засити човека... Тамо често спремају јела с искључиво дивљим поврћем; недавно сам пробао салату од маслачка “ каже Аврамовић.

    У Врању је савршена комбинација турско-македонско-косовске кухиње, нарочито су укусне чорбе. Поред роштиља, у Лесковцу је једино могуће наручити пачу чорбу од изнутрица. Јела су богата поврћем, посебно паприком (сатараш се често спрема). Због великог броја манастира, Косово и Метохија су богати стотинама укусних посних и мрсних јела: бингур, пирјанице, разне пите, баклаве, специјалитети од јагњетине и овчетине...

    ХЛЕБ, ПИТЕ И МЕСО
    Без хлеба и меса, деценијама уназад се није могла смислити српска трпеза. У средњовековној Србији хлеб су месили од сумјешице и суражице, мешавине пшенице, јечма и ражи. Богатији су јели хлеб од пшенице, а сиромашнији од зоба и ражи. Само у Београду је 1660. године постојало чак 600 млинова, које су покретали коњи и воденице на Дунаву. Доласком благостања, бели је из свакодневне употребе потиснуо остале врсте хлеба.

    “ Код нас се није одувек јело много хлеба. Хлеб је ушао у моду последњих педесетак година. Током прве половине 20. века хлеб смо јели само о празницима. И то не бели, који је третиран као колач “ каже Дејановић.

    Софија Максимовић је још 1913. године у свом кувару открила тајне припреме чак 17 гибаница: од мака, вишања, зеља, спанаћа, бундеве, резанаца и “ права српска “ од сира и кајмака, за коју су се ручно месиле коре и пекле у пећима на дрва.

    Омиљено јело српских домаћица је и ајвар, који спремају од шиљатих, меснатих, црвених паприка, којима најбоље одговара тло југа Србије. Стручњаци кажу да тегла правог, домаћег ајвара не би требало да буде јефтинија од 15 евра, јер је за један килограм овог намаза потребно осам килограма паприка. Осим ајвара, стару кухињу с манастирским пореклом чине и пинџур, љутеница и туршија. Ми смо једини народ који, између осталог, у туршију ставља и дуњу.




    Западна Европа данас избегава јела с говеђим месом, Америка од свињског, те је пилетина постала неизоставна у свим кухињама. Тако истраживања показују да особа која једе месо током живота поједе 21 овцу, 15 свиња, 4,5 краве и чак 1.201 кокошку. Србин дуго није имао где да одлаже и чува месо, пошто су се замрзивачи у Србији појавили тек шездесетих година. Јео га је једанпут недељно.

    “ Србин никад није био месождер. Стоку је звао благо. А благо се не троши, већ се чува. Зато смо користили доста млека и млечних производа. Нетачно је да смо највише јели прасетину. Сељак је скромно живео, али увек је имао хлеба, сира, кајмака и поврћа “ каже Антонић.

    Дивљач такође спада у архетипски део српске исхране. Од владавине Немањића до данашњих дана истребљено је доста дивљачи која је одувек била један од специјалитета на српским трпезама. Начин на који спремамо јела од дивљачи је јединствен у Европи. За разлику од пре педесетак година, данас су на српском тањиру најзаступљенија јела од свињетине и димљено месо, које се најпре суши на ветру, а потом се дими. Познати смо и по домаћим кобасицама и чварцима.

    “ У Енглеској, Канади, Америци и западној Немачкој чварке називају вејстиџ (оно што им остане кад цеде маст, па не знају шта с тим да раде). У сиромашној Србији од тога је направљена уметност, па сваки крај има своју врсту чварака “ каже Аврамовић.




    Најсласнија јела често конзумирамо прстима. Сладокусцима је познато да парче пице није исто уколико се једе прибором или га једемо из руке, као и да вруће печење губи на смислу уколико покушамо да се с њиме изборимо с виљушком и ножем. Веца Дејановић открива шта, осим чварака, чини српски фингер фуд, илити храну која се једе прстима.



    Добра риба је увек била скупа, па је нису јели они који су је ловили, већ они који имају пара. Мед је некада готово потпуно замењивао шећер, а као специјалитет се истицала медовина, чија је традиционална рецептура готово ишчезла. Слатко код нас има дугу традицију. Ми смо једини народ који спрема слатко од руже, посебно у западној Србији.

    И даље жваћемо хедонистичке залогаје које је западна Европа готово протерала с јеловника. Једемо полако, и то често масну храну, нарочито роштиљ који заливамо шљивовицом и заслађујемо слаткишима, у којима се не штеди на јајима и маслацу. Но, иако је стара српска кухиња оригинална, ниједно јело нисмо брендирали, као што се то ради у другим земљама.

    “ Брендови захтевају трајност, упоран рад, педантност у изради производа. Ми смо у просеку више креативни појединци но генерално организован народ “ закључује Дејановић.

    Цицвара

    Етнолог Драгомир Антонић тврди да је цицвара аутентично српско јело, које се и дан-данас спрема по старој рецептури. И то само у Србији. У последњих 250 година се најчешће спремало од кајмака, сира и кукурузног брашна (некад и од јечменог брашна). Пола килограма старог кајмака се отапа у лонцу, на умереној температури, уз стално мешање варјачом. Затим се сипа 1,2 килограма кукурузног брашна, док се маса не згусне. Треба пазити да се не створе громуљице. На крају само нарендати стари сир. Уз цицвару се не препоручује алкохол, већ кисело млеко.

    Аутохтона српска јела

    Власник ресторана Синђелић (www.restoransindjelic.com) представља шест аутохтоних српских јела: пуњено пиле у гнезду, чачански уштипци (сецкано јунеће месо с печеном паприком), косачки ражњић (комбинација пилеће џигерице и свињског меса у сланини, на прженом луку и кајмаку), сеоско месо/динстани филе, витаминска салата (купус, целер, шаргарепа, зелена салата и орахово уље), крушке у вину (манастирско јело).

    Кнез Милош је волео беле бубреге

    Кнез Милош Обреновић је био љубитељ српске кухиње. Често је својим куварима из иностранства доносио рецепте којима је обогаћивао своју кујну. Пошто је био велики заводник, на његовом столу често је било јело од белих бубрега, за које је сматрао да има афродизијачке моћи. Како тврди етнолог Драгомир Антонић, у младости му сем љубави ништа није било потребно. Оженио се Љубицом Вукомановић и довољна му је била слика њених белих потколеница и задигнуте сукње док бели платно.

    “ Кад је постао владар, увидео је да су жене спремне да увек с њим оду у кревет ако им он шта позитивно учини. Јело у коме је уживао и после кога се добро осећао справљано је од белих бубрега бивола или вепра, са свињском машћу, неколико зрна бибера, паприком, листовима босиљка или мирођије, белим луком, кореном рена и посољеним пројиним брашном. Кнез Милош је био уверен да бели бубрези благотворно делују на његову мушкост “ каже етнолог Драгомир Антонић.

    према
    http://www.ekapija.com/websit

  2. #2
    Живо биће Живана's Avatar
    Придружио се
    Mar 2008
    Боравиште
    Живејска гора
    Поруке
    1,529

    Default Житна варица као одлична храна и лек



    По Васи Пелагићу

    Многи научари су испитивали и доказали да је тешко наћи другу храну која има у себи толико вредности за здраву исхрану и за лечење болести као варица, која се састоји од куване пшенице, кукуруза, сочива и нешто мало ланеног семена. Дуготрајно једење такве варице одклања многе болести и бољетице, које би могли наступити, па и постати опасне у мањој или већој мери. Варица одлично лечи : затвор, главобољу, чамотињу и друге болести које долазе од затвора.


    Зашто је добра варица?

    Др.Натошевић вели да је једење житне варице са млечним смоком и разним воћем, живећи без употребе хлеба. месних јела и спиритуозних пића, успешно лечи: трбобољу, болести црева, шуљеве, тврду столицу, телесну немоћ, душевну учмалост, болест бубрега, која је врло опасна, суву болест, мршавлење, запалење плућа, шкрофуле, сифилис и саве болести које од њега долазе, грчеве тела, ногу, руку и желудца, мокраћни камен, запалење мозга, удар телесни и мождани, жутицу, жучни камен, разне отоке, неуредно време женско, главобољу, несвестицу, рак, трипер, шарлах, тифус, мецину, чиреве, пљување крви, срдобољу, богиње, дугачку глисту, бело време женско, па чак и саму јектику и болести што долазе од трихине и нервне раздражљивости.

    Такву храну и заштиту противу толиких болести, треба да једемо бар по месец, два дана годишње или месечно по неколико дана. Разуман човек ово ће учинити и онда кад би она била горка и бљутава, а камоли ли неће кад је она пријатна, а нарочито у млеку помешана. Ми смо више пута испитивали благодетно дејтво ове хране,ма до тада, нисмо имали уз нас ни жене, ни сестре, ни мајке да нам то јело зготови као што треба. Вредна породица то може и уме још боње зготовити.
    Због тога што смо осведочени у лековиту моћ варице, велимо:
    Користимо се том здравом, лековитом и јевтином храном, и одклонимо многе напасти које би нас без такве хране снаћи могле.



    Једење жита
    Једење жита је много здравије и снажније него једење хлеба.
    Људи науке и опита испитали су да једење голог жита- пшенице и ражи, не само што много јачу храну даје од једења хлеба, него, оно још и одклања многе болести телесне и мозгане. Така храна, која се може у џепу носити месецима да се непоквари, чини нам големе уштеде од толиког посла што га око хлеба чинимо самлевењем, и просијавањем, печењем и остацима, комадића. У нужди ова се рана може јести и при раду и при путовању.
    Ко жели да се увери угоре реченоме, нек једе то жито неколико дана, па ће увидети колико је лаган, вољан, јешан и с уредном столицом, за чиме многи данас жуде и добре новце плаћају.

    Преправио Живана; 29-04-08 у 02:47.

  3. #3
    Живо биће Живана's Avatar
    Придружио се
    Mar 2008
    Боравиште
    Живејска гора
    Поруке
    1,529

    Default



    Пшеница у виду кољива или једноставно - жито:


    Колач са вишњама


    Паприке "са свиме"


    Пита са млевеним месом (пљескавицом)


    Зимничица -ајвар од печених паприка


    Гибаница гибава


    Као на реклами:
    Преправио Живана; 29-04-08 у 03:53.

  4. #4
    Живо биће Живана's Avatar
    Придружио се
    Mar 2008
    Боравиште
    Живејска гора
    Поруке
    1,529

    Default Кукуруз као храна и лек







    На жару:


    Варени, односно кувани:


    Шећерац:


    Кокичар:


    Пелагић даје рецепт за народни лек који се справља од кукурузног зрна:
    КУКУРУЗНА МАСТ
    " Кукурузна маст је одличан лек противу свијех рана, раница и крастица. Болна места мажу се сваки дан једном, са чистим прстом или памуком. Облог не треба никакав, а свак се излечи за неколико ддана, па макар од доктора напуштен био".

    "Кукурузна маст прави се овако:
    Угреј на ватри велики ватраљ па га притисни по десетини кукурузних зрна, намештених на сикири, али зрна морају тако бити намештена на сикири, да свако са усијаним ватраљем притиснуто буде. Ватраљ се држи догод се од врелине црвени. За тим скини ону маст испод зрна са сикире и мажи крастава места. Ако је мало једна спрема, онда спремити упут дваред масти. Сваки дан треба нову маст спремити према потреби. Посве опробано и за сељаке јевтино"...

    Савременији "научари" кажу:
    Од кукуруза се добија скроб који се користи у разне сврхе. Производи се и фармацеутски скроб (Maydis amylum) који има различиту примену у медицини и [фармација|фармацији]].

    Од клица извађених из зрелог кукуруза справља се врло хранљиво и лековито уље () веома богато глицеридима незасићених масних киселина (линолне, олеинске и сл.) и фитостеролима (ситостерол, стигмастерол); садржи и липосолубилне витамине (посебно витамин А).

    У кукурузним клицама има око 28% масног уља, 1% лецитина, инозитофосфорне киселине, беланчевина, гванидина, глутамина, шећера и других биолошки врло важних материја, због чега се клице цене као веома јака, концетрована храна.

    Интересантно је да се кукурузна свила, уз остале састојке, користи за прављење цигарета против бронхијалне астме.
    Дакле, наши стари су умели , иако нису знали за термин Maydis oleum, да, кад устреба, причврље на ужарени метал и секиру.. зрно кукуруза и излече сами себе за кратко време , чак и кад су , што Пелагић каже " од доктора напуштени били ".


  5. #5
    Живо биће Живана's Avatar
    Придружио се
    Mar 2008
    Боравиште
    Живејска гора
    Поруке
    1,529

    Default Брашно од кукуруза за проју



    Млевењем зрна кукуруза добија се кукурузно брашно..или пројно брашно. Од кукурузног брашна или мешањем са пшеничним брашном се за људску исхрану припрема: хлеб, проја, качамак, колачи и друго пециво ..

    Проја


    Трпи сва обогаћења: спанаћ, блитве, зеље, чварци, сир, кајмак, миришљаве травке, додаци од меса ..све..све..Чак и месне прерађевине у новије доба..Та са највише додатака зове се ЦАРСКА ПРОЈА...



    И може да буде у свим облицима, зависно од маште домаћице (или од плеха)






    Најпростија, Сељачка проја


    Ова је са тиквицама:


    Sa zeljem:


    Sa spanaćem:

  6. #6
    Живо биће Живана's Avatar
    Придружио се
    Mar 2008
    Боравиште
    Живејска гора
    Поруке
    1,529

    Default Качамак



    Познат је и под другим називима у различитим крајевима где Срби живе..Много је укуснији него што то може да се види на ретким сликама на нету..
    Тамо где сам ја одрасла праве га искључиво од белог кукурузног брашна..

    А ја сам као дете волела највише две врсте:
    1. Кад се комади (троуглови као пице) прелију "бећарцем".. упрженом свежом паприком и парадајзом...То и сад волим и зовем "божанска храна"..

    2. Кад се преко скуваног качамка, у тепсији, наређа претходно упржено млевено јунеће месо (са враниловком или ориганом и црним луком ) и запече на кратко у пећи.А после се наренда још тврди сир (или пармезан), иако је одлично и са качкаваљем, још боље, пре додатног печења ..
    Боље је од пице, али слично изгледа и сече се опет на троуглове.

    Може и са млеком, или јогуртом:


    На сељачки начин, уз сир или кајмак (лесковачка понуда на слици)


    Сечен на правоугаоне форме:


    Може уз све да се једе, ево га овде уз пастрмку:


    А ево и менија "србског стола" где је качамак (цицвара, каша..) обавезан део
    елитнијих ресторана и хотела>ово је из узицког краја



    Мед ливадски, , џем од шљива, шипка, кајсије, млади кајмак, груда, дуван чварци, св. пршута, гов. пршута, кифлице, уштипци, мимоза салата, ајвар из центра света, пита са сиром, месом, спанаћем, пројара, јежевачка гибаница, качамак са старим кајмаком из дрвене качице итд.

  7. #7
    Живо биће Живана's Avatar
    Придружио се
    Mar 2008
    Боравиште
    Живејска гора
    Поруке
    1,529

    Default Кафа од растовог жира- жирија



    Одавно није у употреби и ја је никад нисам пробала..
    Но, мој омиљени Васа (Пелагић, наравно) даје рецепт за прављење и препоручује не само као лек него и као превентиво средство за очување здравља. Користи се жир од раста (тако он пише старински, тек после смо почели да говоримо храст) , али може и од цера (што је опет врста х-раста).

    Како се спрема кафа од жира?


    Узме се зрео и здрав жир, па се свако зрно, жирић, расече на два комадића, бацајући сваки који је шувељив или црвљив. Пре пржења се осуши на сунцу, или у пећи, па се испржи у пржуну као кафа. Али, упржити га ваља колико да порумени. Ако прегори, не ваља: изгуби природан укус и мирис а и лековитост.
    С тога се при пржењу мора често мешати и трести као и кафа или кокице.
    Само треба пазити да се не препржи.
    Неки га осуше само добро у пећи па га и не прже већ га одмах утуку, просеју, варе и пију. Неки га и обаре мало у врелој води да се ублажи она жировна горчина, али то не би саветовали.
    Боље је помешати са нешто упржене ражи, па је горчина умекшана, ако ко не може да трпи ону горчину, која је корисна за здравље, ма да није за свачији укус.
    Ако се утуца и љуска жира укупно са жиром и пије тако, онда је та кафа још много горчија. За то је боље увек ољуштити љуску са жира, чим се осуши. А кад се осуши расечени жир, онда се лако скида љуска, а са пресног то иде врло споро и тешко, а и прсти и руке постану црне од жирног танина и других састојака.
    Тако звани сладун није горак, али ипек треба пити где год је могуће кафу од церова жира, или мешати његов прашак у врело млеко па га пити до миле воље, колико ко хоће. Туца се и меље онако исто као и кафа.А исто се тако и кува као и кафа за пиће.
    Боље годи здрављу кад се и дуже вари него кафа.
    На по литра воде довољне су три кашичице жирног брашна; али не уди ако се метне и више.Кога мрзи да кува жир сваки дан, може га скувати једном колико треба за два дана. Зими може трајати и за три дана.Ако се справља за други и трећи дан онда је боље да се не цеди одмах, већ пошто прођу два три сата.После тога се процеди, па се талог или троп баци, а цеђавина наспе у чисто стакло, затвори и остави у хладовину.

    Кад се спрема, вари кафа за данашњи дан, онда не треба да се слегне. Ради здравља боље је да се саспе с кафом жировом приличан део тропа. Ко може нек саспе са кафом и целу телву у млеко, па ће му још више здрављу годити.

    Кад се тој кафи од жира, коју ми називамо жирија, дода добар део кафе од јечма, или ражи и мало праве кафе, онда је она пријатнија од свију најскупљих господских мока кафа.



    Како се пије кафа од жира?
    -са млеком или без
    - са комадићем пржена хлеба са доручак

    По уверавању лекара кафа од жира може врло корисно заменити чоколаду а и какао, премда многи наши људи и не познају ове стране биљке, а и скупе су за сиромашни свет (ово је писано одавно, прим-жив.)
    Жирија је здрава и за одрасле и за децу.Не уди ни живцима ни крви, као права кафа и други страни производи који се у нас скупо продају..с тога би ово пиће било врло "патриотично". Ово би се могло препоручити бар свима сиротнијим сталежима нашим, особито сељачком и занатском. Колико би се само на томе могло уштедети новаца који се овако издају из земље за кафу. Једино нужна је и овде промена као и свуда у свему животу нашем. То је закон нужности. Па за то нека се пије жирија од почетка жира до пролећа, а доцније кафа од ражи, пшенице, јечма и другог рода, који смо овде спомињали.

    Жирија је спасоносна за здравље наше и наше деце. Жирна кафа је права благодет и за здраве и за болесне. Грађанска деца уче од малена да пију кафу, а то врло уди њиховом здрављу, пошто дечји живци не подносе праву кафу. Напротив, жирна кафа само појачава и свежи живце.

    Болести које лечи кафа од жира
    -телесна малаксалост
    -бледило
    -болови, а нарочито цурење из ушију
    -гуке (шкрофуле)
    - шуљеви, затвор у цреву и стомаку
    -костобоља
    -нервозност
    -чамотиња и умна тромост
    -бесаница
    -наклоност сушици
    -рахитис
    (А доктор Фердинанд Милер вели, да кад се пије кафа од жира с млеком дуже времена, онда одлично може да излечи и тако звана у науци енгленска болест.)
    Због тога многи доктори одређују, да ту кафу пију не само сиромашни људи,него и богаташи, који би могли платити и скупље лекове за опорављење свога здравља.

    Храњивост и лековитост жира познаје се из нализе хемичара. Тако они кажу да у жиру има: беланчевине, смоле, скроба, уља, кристалисана шећера, танина у виду разних киселина, а и горке материје..
    Народна медецина познаје добро ту лековиту силу ове биљке..

    А и званична "медецина", што рекао Пелагић, и популарна "фитотерапија" кажу исто:

    Кафа од жира препоручује се за чишћење крви, код шећерне болести, надимања и отворених и затворених жуљевa.
    Пржен храстов жир, Quercus semen tostum.
    — Ољуштен жир се суши и пржи на ватри, као кафа, док не добије мрку боју и док се не узмогне лако здробити и млети. Пржењем се шкроб делимично претвара у декстрин и смањује количина танина. Кад се охлади, смрви се у крупан прашак. Укуса је опорог, али знатно мање од непрженог жира.Жир садржи око 30% Скроба, 6-8% танина, кверцита, шећера, масти, лимунове киселине, доста фосфора и др. Својим танином делује као све адстрингентне дроге, а активним угљем као адсорбенс.
    http://www.kirkapharma.com/srp/vademecum/?conid=365

  8. #8
    Живо биће Живана's Avatar
    Придружио се
    Mar 2008
    Боравиште
    Живејска гора
    Поруке
    1,529

    Default Народна јела Слатине, босанска Посавина



    Исхрана и народна јела


    Раније се на селу живело скромније него данас. Поред остале немаштине и исхрана је била слаба и сиромашна калоричним и витаминским састојцима. Није се у то време гледало ни пробирало каква је храна. Људи су били сретни ако је има довољно.
    У сиромашним кућама понестане кукуруза одмах с пролећа, па би га узимали на вересију од каквог богатијег домаћина, а касније би то преко лета одрађивали. Зато су све очи биле уперене на житна поља и једва се чекало да падне први сноп.
    И богати и сиромашни јели су углавном иста јела. Разлика је била једино у томе што се у богатијој кући није оскудевало у храни, а у сиромашној понекад не буде довољно ни хлеба. Сећам се да се у неким кућама у Пањику и у летњем периоду јело два пута дневно како би се и на тај начин штедело.

    Преко целе године јео се кукурузни хлеб „прова", а пшенични само о великим празницима и око месец дана у сезони вршидбе тј. док не стигне нови кукуруз. Било је људи који нису ни чекали да кукуруз сасвим узрије, него су га брали онако упола зрелог, сушили на сунцу и млели. Сматрало се да је штета јести пшенични хлеб који се више поједе него кукурузни.
    Месо се могло видети на трпези једино о Божићу, Васкрсу, Тројицама, о крсној слави и пар дана ујесен када се „убије рањеник" (ако га има). Иако су поједина јела била слаба и неукусна, свако је имао добар апетит и јело се брзо. Ово вероватно због тога што се увек осећао неки страх да ће бити недовољно хране.
    Ако се понекад и скува лепше јело не буде га довољно, па би домаћица упозоравала децу, а и одрасле да „смоче" тј. да више узимају хлеба него кувања. Ово поготову ако има неко од гостију или туђих радника. Причали су ми хако је код једне сиромашне жене у Пањику радио њен кум па је домаћица припремила нешто бољи ручак него обично. Са кумом је радио и њен син Ђуро па ће заједно с њим и да руча. Кад се дечак дочепао лепшег јела, почео је халапљиво кусати док жена није подвикнула: „Ђуро, Бог те не убио, смочи, а ти, куме Томо, узимај слободно по пуну кашику".

    Постоји опширан опис домаћих јела у североисточној Босни из прве деценије овог века./46/ И Пелагић је писао о неким јелима у Посавини у оквиру књиге о босанско-херцеговачкој буни./47/ С обзиром да ни један ни други опис не обухватају сва јела која су код нас употребљавана, а понегде има разлике и у начину справљања, ја ћу да наведем све врсте јела у Слатини онако како су прављена у периоду између првог и другог светског рата. Детаљнији опис дат је само за она јела која су ређе употребљавана или су непозната у другим крајевима.

    Мрсна храна.
    За доручак су обично употребљавана ова јела:
    Попара од кукурузног хлеба која се по врху мало прелије машћу или скорупом.
    Цицвара. Прави се на сурутки или води са машћу и кукурузним брашном. Ређе са слатким млеком.
    Јајуша - врста разљевуше од сурутке, масти или млека и кукурузног брашна. У свечаније дане овде се још дода које јаје и мало скорупа.
    Пура зачињена са машћу или скорупом.

    За ручак се спрема једно кување без меса. Ређи је случај да се у јело убаци парче сланине (акоје има). Најчешћи зачин у мрсне дане је скоруп који се ставља готово у сва кувана и печена јела: кромпир, цицвару, попару, јајушу, пите, па чак и купус и пасуљ. Уз кување може доћи као додатак: кисело млеко, сурутка, јајуша или уштипци.

    Ако је крсна слава или други који празнични дан када долазе гости, спрема се богатији ручак: чорба, већином кокошија, кокошка печена у рерни на кромпиру, неко кување са спанином, ређе са другим месом (паприкаш, пирјан, купус, пасуљ, боранија), пита, Јука" (резанци у млеку слани), чимбур,/48/, преврата,/49/ кисели или свежи сир по коме се стави исечена пресна или кувана сланина, колачи,/50/ слатко млеко и сутлија. На синију се већином поређају сва јела без икаквог реда и гости једу шта ко жели.
    За вечеру се користе јела која су остала од ручка уз неки додатак ако је ово недовољно.

    У посну храну спадају она јела која не садрже: месо, животињске масти, млечне производе и јаја.
    За доручак се спрема једно од ових јела:
    Неољуштени кромпир печен у рерни.
    Попара од „прове" на води која се мало по врху прелије врелим уљем.
    Пекмез од јабука, крушака или шљива (ако га има). Већином се једе разблажен са водом да буде више.
    Цицвара са „цоцом"./51/ Јајуша од кукурузног брашна са „цоцом" на води која може да се премаже неким пекмезом. Често се деси да за доручак има само „прове" и лука.

    За ручак неко кување: пасуљ, кромпир, купус, тарана, киселица,/52/ а преко лета и боранија запржени са уљем или без запршке. Може доћи као додатак питушица,/53/ буза/54/ или расо.
    Ако је већи празник или има гостију обавезно се прави гњечени пасуљ без чорбе (папула) који се по врху зачини дебљим слојем запршке. Тада се прави и пита са пиринчом, а преко лета са бундевом и зачини се уљем, а може још да се заслади медом или шећером.
    Нека јела праве се само за одређене дане или су сезонска: посна гибаница, грушава, сатарица, јегле итд.

    Посна гибаница прави се 4 пута годишње: на Детињце, Материце, Очеве и Бадњи дан увече. Оклагијом се развуче тесто на дебље јуфке и суше на шпорету. Тако осушени листови слажу се у тепсију, премажу пекмезом, поспу шећером и прелију чорбом од добро укуване „цоце". На крају се мало запече у рерни да листови набрекну. Служи се хладно и лепог је укуса.
    Грушава. Врста разљевуше. Прави се од млека тек отељене краве и кукурузног брашна, па се и једе у таквим приликама.
    Сатрица је јело од накрижаних пера црног лука, дробљеног сира и скорупа. Једе се у пролеће када приспе млади лук.
    Јагле./55/ У мало посољеној води кува се кукуруз који се претходно уситни на два-три дела. Када буде упола готово, дода се слатког млека и скорупа. Једе се већином у сезони окопавања кукуруза.

    Варица. Култно јело код православног живља. Прави се само 17. децембра на св. велм. Варвару по којој је и добило име. То је обично кувано жито: кукуруз, пшеница и још неки плодови без икаквих зачина, сем ако је неко по жељи заслади или посоли. За ово јело везане су и неке песме, које се певају приликом кувања варице. Код нас се певала ова песма:

    Варица се вари,
    Савица/56/ је лади,
    Николица/57/ куса
    Све по пуна уста.

    Кешке. Прави се од ољуштене (огруване) пшенице у ступи и кокошијег меса које се варењем сво распадне тако да се добије масна каша. Једе се само о Божићу.
    Пихтије - прави се у јесен када се кољу свиње.
    Пуњене паприке једу се уз косидбу и вршидбу када стигну.

    У летњем периоду као „залада" на крају осталог јела обично се употребљава помешано слатко и кисело млеко. Овде би неко усекао још и краставаца./58/
    Слатка јела ретко су употребљавана. Вероватно због тога што су сматрана за луксуз. Лепши колачи могли су се јести једино у посластичарници, али тамо је мало ко улазио од сеоског света.


    Од алкохолних пића трошила се једино ракија: шљивовица, комовача (од сушених јабука или крушака) и комадара (од кукурузног брашна). Ова последња није се смела пећи, па је подкрадом произвођена.

    Гости су пре ручка обавезно прали руке.
    Виљушке на селу нису употребљаване. Кашаста и чврста јела узимана су кашиком, голим прстима, или су умакана са хлебом (цицвара, дробљени сир, кајмак, пекмез, исечена сланина и друго).
    Тањири ником нису стављани, па ни гостима, него су сви јели из једне посуде. Интересантно је било посматрати „копаче" или „тргаче" када њих 10-15 халапљиво кусају млеко из шерпе која уз звекет кашика почне просто да тандрче и игра међу њима док је не испразне.
    Уместо салвета гостима је стављан преко крила већи домаћи пешкир који је могао бити дуг и по неколико метара, тј. да опаше целу синију около. Овако је бар чинила моја пок. мајка. Ст. Мајсторовић спомиње да се и у бијељинском крају за време обеда „око цијеле софре меће један дугачак пешкир, да гости њиме тару руке"./59/

    Када се пође негде у госте домаћица понесе као поклон неколико хлепчића умешених од црног пшеничног брашна величине земичке и друго ништа. Мушкарци нису носили поклоне. Детету се дадне обично „грудица" шећера, који орах, или сува шљива, а као већи поклон пиле. За децу је била посластица када им родитељи донесу из Шамца или Градачца белог пшеничног хлеба и изделе на комадиће.
    Данас је трпеза и на селу постала богатија, а јела разноврснија. У исхрани све више се користи месо справљено на разне начине, затим више врста слатких јела: торта, патишпања, обланде, медени колачи, урмашице, тулумбе,/60/ баклава, шампита, кремпита итд.

    Већина народних јела данас су сасвим исчезла. Нико више не једе попару од „прове", цицвару са кукурузним брашном, тарану, сатрицу, питушицу, јагле, грушаву, бузу, преврату, сурутку, киселицу, раоо и посну гибаницу. Кукурузни хлеб једе се само повремено и то ако га се неко зажели. „Цоца" се више не употребљава као зачин.
    http://sloven.de/slatina/cirilica/st.../ishranas.html
    Слике:
    http://sloven.de/slatina/galerija/cirilica/rakija.html
    http://sloven.de/slatina/galerija/ci.../badnjica.html
    Преправио Живана; 11-05-08 у 13:34.

  9. #9
    Живо биће Живана's Avatar
    Придружио се
    Mar 2008
    Боравиште
    Живејска гора
    Поруке
    1,529

    Default Пролећне сармице



    Пролећне сармице, од виновог (кратко прокуваног) листа:






    Могу и ситније и крупније да буду увијене, зависно од величине листа и домаћице:







    Мени су најлепше са киселим млеком одозго ,али са павлаком су још боље

    Сармице од рена (младог листа) и зеља (koje je bogato gvožnjem) исто су укусне, и сличне овима од виновог листа..Од кеља и од блитве такође..
    Од зеља:

    Од кеља нису међу мојим омиљеним , али има ко воли:


    итд..

  10. #10
    Нови члан
    Придружио се
    May 2008
    Поруке
    1

    Default



    хвала! хвала!

Posting Permissions

  • You may not post new threads
  • You may not post replies
  • You may not post attachments
  • You may not edit your posts
  •