Тара
02-07-08, 06:06
Живеће српски народ!
Пише: Горан Давидовић
619.година од Косовског боја обележена је на окупираном Косову. Скромно али поносно, пркосно…
Тај свети дан обележен је и у окупираној Метохији, као што је обележен диљем Српства, широм наше поробљене и распарчане Отаџбине, као што је тај дан у молитвеном сећању обележен и широм света свугде где живе Срби и Српкиње.
Очекивали су наши душмани да ове године Срби падну у очај, летаргију, масовну чамотињу, јер дугогодишњи терор и тиранија светских тлачитеља и иживљавање шиптарских зулумћара требали су да оставе видљив траг на душама.
Ипак, у свом нашем болу због велике несреће која нас прати није виђен очај.
Очај није виђен у очима младих Срба, није виђен на лицима прелепих Српкиња.
Свака нам је година гора од претходне и тај усуд нас прати још од деведесетих.
„Зло се за злом ваља“-што би рекли Латини, али Срби не посустају.
А не посустају зато јер не посустаје српска националистичка омладина. Она не сме да посустане.
Српска омладина има потенцијал, има снаге. Та снага је сада још увек недовољна, али је битно да она постоји. Ове године то се видело на Газиместану где се окупило неколико хиљада Срба.
Међу окупљеним Србима били су и они који су авангарда и понос Србије. Национални - револуционари. Као и увек. На светом Косову, и ове године. А са њима и чувена застава.
Застава на којој је поносни српски орао и на којој је записан вапај и борбени поклич српских слободара, прелепом ћирилицом – Национална слобода и социјална правда!
Наша заклетва и борбени циљ. На застави која је једна од многих , али која је ипак посебна.
Застава која је била сакривана у недра српских омладинаца који су је носили у окупирани Нови Сад 2007. Застава која је била „хапшена“ од стране Јочићевих „сејмена“, застава која је ношена по киши и снегу на многим протестима у фебруару ове године. Застава којој смо се поклонили 24.марта када смо након парастоса за погинуле у НАТО бомбардовању беседили шта нам је чинити.
Ето, ту заставу смо видели испред Грачанице, испред споменика на Газиместану. Грчевито су је стезале младе руке, док су поздрављале са три прста. Ко је видео ту слику морао је схватити да то није мала ствар и да има симболични али велики значај. То су те мале искре из којих ће се разбуктати пламен слободарског духа.
„Што живи једним бићем, утаманити се не да; остаје слободно и у најгорем робовском стању;остаје једно ако га и до дна расцепиш и до сржи разлупаш;остаје нерањено,и искинуће се победнички из руку тлачитеља“- писао је Хелдерлин о свом раздробљеном и потлаченом народу после Наполеонових ратова, а када је то цитирала Исидора Секулић, као да се односило на Србе. И ја данас желим да верујем и да ови стихови морају да се усаде у наше колективно биће.
Косовски бол је велик, превелик, он је укорењен у српско биће, али неће нас натерати да се одрекнемо нашег Косовског завета.
Део народа је у логору, велики део народа равнодушан, али онај најмањи али најпоштенији део је спреман за борбу. Е они ће бити со која ће засолити васцијело Српство
Косово ће бити ослобођено као 1912 , биће и освећено јер тако је записано и ту сва светска сила и сво зло света неће моћи ништа.
„Из нових фресака стара туга веје- није све пропало кад пропало све је“
певао је Рајко Петров Ного. Иза тмурних облака сија светло Сунце
Кажу да се српска свећа замало није угасила у 16 веку, уче нас књиге историјске. Док се приповеда да је у 10 веку када је Часлав Клонимировић дошао из Бугарске на територију данашње Србије у њој било само 50 ловаца без жена и деце, све остало се разбежало.
Устаће Србија... и овај пут.
Пише: Горан Давидовић
619.година од Косовског боја обележена је на окупираном Косову. Скромно али поносно, пркосно…
Тај свети дан обележен је и у окупираној Метохији, као што је обележен диљем Српства, широм наше поробљене и распарчане Отаџбине, као што је тај дан у молитвеном сећању обележен и широм света свугде где живе Срби и Српкиње.
Очекивали су наши душмани да ове године Срби падну у очај, летаргију, масовну чамотињу, јер дугогодишњи терор и тиранија светских тлачитеља и иживљавање шиптарских зулумћара требали су да оставе видљив траг на душама.
Ипак, у свом нашем болу због велике несреће која нас прати није виђен очај.
Очај није виђен у очима младих Срба, није виђен на лицима прелепих Српкиња.
Свака нам је година гора од претходне и тај усуд нас прати још од деведесетих.
„Зло се за злом ваља“-што би рекли Латини, али Срби не посустају.
А не посустају зато јер не посустаје српска националистичка омладина. Она не сме да посустане.
Српска омладина има потенцијал, има снаге. Та снага је сада још увек недовољна, али је битно да она постоји. Ове године то се видело на Газиместану где се окупило неколико хиљада Срба.
Међу окупљеним Србима били су и они који су авангарда и понос Србије. Национални - револуционари. Као и увек. На светом Косову, и ове године. А са њима и чувена застава.
Застава на којој је поносни српски орао и на којој је записан вапај и борбени поклич српских слободара, прелепом ћирилицом – Национална слобода и социјална правда!
Наша заклетва и борбени циљ. На застави која је једна од многих , али која је ипак посебна.
Застава која је била сакривана у недра српских омладинаца који су је носили у окупирани Нови Сад 2007. Застава која је била „хапшена“ од стране Јочићевих „сејмена“, застава која је ношена по киши и снегу на многим протестима у фебруару ове године. Застава којој смо се поклонили 24.марта када смо након парастоса за погинуле у НАТО бомбардовању беседили шта нам је чинити.
Ето, ту заставу смо видели испред Грачанице, испред споменика на Газиместану. Грчевито су је стезале младе руке, док су поздрављале са три прста. Ко је видео ту слику морао је схватити да то није мала ствар и да има симболични али велики значај. То су те мале искре из којих ће се разбуктати пламен слободарског духа.
„Што живи једним бићем, утаманити се не да; остаје слободно и у најгорем робовском стању;остаје једно ако га и до дна расцепиш и до сржи разлупаш;остаје нерањено,и искинуће се победнички из руку тлачитеља“- писао је Хелдерлин о свом раздробљеном и потлаченом народу после Наполеонових ратова, а када је то цитирала Исидора Секулић, као да се односило на Србе. И ја данас желим да верујем и да ови стихови морају да се усаде у наше колективно биће.
Косовски бол је велик, превелик, он је укорењен у српско биће, али неће нас натерати да се одрекнемо нашег Косовског завета.
Део народа је у логору, велики део народа равнодушан, али онај најмањи али најпоштенији део је спреман за борбу. Е они ће бити со која ће засолити васцијело Српство
Косово ће бити ослобођено као 1912 , биће и освећено јер тако је записано и ту сва светска сила и сво зло света неће моћи ништа.
„Из нових фресака стара туга веје- није све пропало кад пропало све је“
певао је Рајко Петров Ного. Иза тмурних облака сија светло Сунце
Кажу да се српска свећа замало није угасила у 16 веку, уче нас књиге историјске. Док се приповеда да је у 10 веку када је Часлав Клонимировић дошао из Бугарске на територију данашње Србије у њој било само 50 ловаца без жена и деце, све остало се разбежало.
Устаће Србија... и овај пут.