View Full Version : Хозе Антонио Примо ДЕ РИВЕРА - Фалангизам
Свим члановима форума препоручио бих да прочитају овај текст. Није ни чудо што се сви политичари грчевито држе "демократије"; иста им гарантује лагодност, новац и живот на народној грбачи - свако онај који би био против таквог система сигурно би имао целу ову хорду лешинара, пијавица и бандита за вратом. Визија Србије вођене правом народном вољом, без ових стрвинара, заиста је фасцинантна. Мали увид у то може се стећи уз овај кратки текст Хозе Прима де Ривере.
ФАЛАНГИЗАМ
I ШПАНИЈА
Шпанска фаланга чврсто верује у Шпанију. Шпанија НИЈЕ пука теорија. Нити скуп мушкараца и жена. Шпанија је, пре свега, ЈЕДИНСТВЕНА СУДБИНА. Историјска стварност.
Она је бит, истина сама по себи, која је знала испунити - и даље мора испуњавати - универзалне мисије.
Самим тим, Шпанија постоји: као нешто НЕДОКУЧИВО било ком појединцу, класи и групи које је сачињавају; као нешто СУПЕРИОРНИЈЕ од тих појединаца, класа група, па чак и од свих њих заједно.
Дакле, Шнапија која постоији као СУПЕРИОРНА И НЕДОКУЧИВА СТВАРНОСТ, мора имати своје ВЛАСТИТЕ ЦИЉЕВЕ. Они су следећи: опстанак сопственог јединства, васкрсење унутрашње снаге и надмоћно учествовање у светским духовним подухватима.
II РАСТАКАЊЕ ШПАНИЈЕ
Да би остварила ове циљеве, Шпанија се суочава са великим препрекама. Подељена је:
Локалним сепаратизмима, ривалством међу политичким странкама и класном борбом.
Сепаратизам не схвата или занемарује реалност Шпаније. Не зна да је Шпанија пре свега, једина велика ЈЕДИНСТВЕНА СУДБИНА. Сепаратисти се издвајају по томе да ли говоре истим језиком, да ли имају исте расне карактеристике, да ли њихова покрајина има властиту климу, или пак посебну топографску физиономију.
Али, изнова се мора понављати, нацију не одређује исти језик, ни иста расна припадност, ни иста територија. Њу одређује ЈЕДИНСТВЕНА СУДБИНА НА УНИВЕРЗАЛНОМ ПЛАНУ. Та јединствена судбина одувек се звала и зове се Шпанија. Под знаком Шпаније испунили су своју судбину - удружени на општем плану - народи који је чине. Ничим се не може оправдати разбијање те величанствене заједнице, творца једног света.
Политичке партије занемарују јединственост Шпаније јер је посматрају са аспекта ПАРЦИЈАЛНОГ интереса. Једни стоје ЗДЕСНА. Друти стоје СЛЕВА. Стајати тако пред лицем Шпаније значи извитоперити истину о њој. То је као кад бисмо је посматрали чкиљећи само на десно или само на лево око. Лепа и величанствена дела не посматрају се тако, већ само и једино: ШИРОМ ОТВОРЕНИХ ОЧИЈУ. Не са ПАРЦИЈАЛНОГ, ПАРТИЈСКОГ гледишта које као такво изобличава предмет посматрања. Већ са ТОТАЛНОГ, Отаџбинског, гледишта које обухвата целину и исправља недостатке наше слике.
Класна борба занемарује јединство Отаџбине, јер разбија идеју о НАЦИОНАЛНОЈ ПРОИЗВОДЊИ као целини. Послодавцима је па уму да путем борбе стекну што више. Радници, такође. И наизменично се тиранишу. У периодима економске кризе послодавци искоришћавају раднике. У периодима економског раста, или кад су радничке организације веома снажне, радници искоришћавају послодавце. Ни радници, ни послодавци не увиђају истину: и једни и други су сарадници у заједничком процесу НАЦИОНАЛНЕ ПРОИЗВОДЊЕ. Сметнувши с ума националну производњу, и мислећи само на интерес или амбицију своје класе, и послодавци и радници ће на крају скончати у самоуништењу и пропасти.
III ПУТ ИСЦЕЉЕЊА
Ако су борба и декаденција донели до тога да се изгуби вечна идеја о Шпанији, лек ће бити обнова те идеје. Треба поново сагледати Шпанију као реалност која постоји сама од себе.
Супериорнију од разлика међу народима. И од сукоба међу странкама. И од борбе међу класама. Ко не губи из вида чињеницу о супериорној реалности Шпаније, јасно уочава све политичке проблеме,
IV ДРЖАВА
Неки државу схватају као апарат за пуко одржавање реда, као посматрача националног жинота у који би се укључила само у случају нарушавања тог реда, без чврсте вере у било коју идеју. Другима је циљ да се дочепају државе како би је употребили као инструмент, чак и тирански, за остварење интереса своје групе или класе.
Шпанска фаланга неће заговарати ниједан од ова два става: ни равнодушну, чисто полицијску државу, нити државу једне класе или групе. Жели државу која ће веровати у супериорну реалност и супериорну мисију своје Шпаније. Једну државу која ће, служећи идеји, јасно одредити сваком човеку, свакој класи и свакој групи њихов задатак, њихово право и њихову жртву. Државу СВИХ, то јест државу чији је једини циљ пронети славу вечне идеје о Шпанији; никада покорну интересима једне класе или једне групе.
V УКИДАЊЕ ПОЛИТИЧКИХ ПАРТИЈА
Како држава никада не може бити партија, треба укинути све политичке партије.
Политичке партије настају као резултат једне лажне политичке организације: парламентарног режима. У парламенту неколицина господе тврди да представља своје гласаче. Али већина гласача нема ничег заједничког са изабранима: нити припадају истим породицама, нити су из истих општина, нити су из истог еснафа.
Некакве цедуљице које се сваке две или три године убацују у гласачке кутије представљају једину везу између народа и оних који тврде да су њихови представници. Да би та изборна машина функционисала потребно је сваке две или три године грозничаво уздрмати животе људи. Кандидати урлају, псују, обећавају немогуће ствари. Странке се међусобно размећу, жестоко нападају, убијају. Тих дана се призивају најжешће мржње. Рађа се зло које ће можда заувек остати, чинећи немогућим животе неких народа.
А колико је победничким кандидатима стало до народа? Они одлазе у престоницу да бриљирају, да се појављују у новинама и да арче време на расправе о замршеним темама које нико не разуме. Зашто би народима били потребни такви политички посредници? Зашто би човек, да би могао учествовати у животу своје политичке нације, морао постати члан неке странке или гласати за кандидате било које политичке партије?
Сви се рађамо у некој ПОРОДИЦИ. Сни живимо у некој ОПШТИНИ. Сви имамо неку СЛУЖБУ или ПРОФЕСИЈУ. Али нико се по природи не рађа нити живи у некој политичкој партији. Партија је нешто ВЕШТАЧКО што нас силом спаја са људима из других општина и других професија са којима немамо ничег заједничког, а раздваја од наших суседа и наших сарадника са посла, тј. од оних са којима заиста делимо живот.
Веродостојна држава, попут оне коју прижељкује Шпанска фалаига, неће бити утемељена ка лажи политичких партија нити на парламенту који су оне породиле. Биће утемељена на аутентичним животним реалностима: Породици. Општини. Еснафу или синдикату.
Тако ће нова држава морати да успостави интегритет породице као друштвене јединице; аутономију општине као територијалне јединице; и синдикат, еснаф, корпорације као аутентичну основну целокупне државне органзације.
VI ПРЕВАЗИЛАЖЕЊЕ КЛАСНЕ БОРБЕ
Нова држава неће бити грубо паралисана борбом за преживљавање на коју су људи приморани. Неће допустити да се једна класа тако оргнизује како би могла збацити са себе јарам оне друге и несметано је тлачити. Нова држава, будући да ће бити тоталитарна, држава свих, сматраће циљеве сваке појединачне групе, која је њен саставни део, својим властитим циљевима и бдеће над интересима свих као над сопственим интересом.
Главна сврха богатства је да људима побољша услове живота - а не да већина буде жртвована зарад раскоша и уживања мањине. Рад је најбоља афирмација грађанског достојанства. Највећу пажњу држава ће поклањати достојанству и добробити радника. Тако ће преузети на себе, као своју примарну обавезу по ма коју цену, да сваком запосленом обезбеди и гарантује не само голу егзистенцију, већ достојанствен и пристојан живот.
То неће бити милостиња, већ извршење државне дужности.
Сходно томе, ни добит од капитала - данас често неправедна - ни радне обавезе неће одређивати интерес или моћ класе која у датом тренутку доминира, већ заједнички интерес националне производње као и моћ државе. Класе неће морати да се организују у ратни поредак у циљу властите одбране, моћи ће да буду спокојне, јер ће држава непрестано бдети, над свим њиховим праведним интересима.
Али да, мораће да се организују у мирнодопски поредак синдиката и еснафа који су данас изван јавног живота због вештачког надзора парламента и политичких партија, но постаће непосредни органи државе.
Резиме: Садашње стање класне борбе раздваја класе у два табора, различитих и супростављених интереса. Са нашег становишта, сви који учествују у производњи сматрају се заинтересованим странама у истом заједничком подухвату.
VII ПОЈЕДИНАЦ
Основно полазиште Шпанске фаланге је да човек има тело и душу; односно, да је рођен за непролазну судбину, да је носилац непролазних вредности. Стога се, дакле, највеће поштовање указује човековом достојанству, његовом интегритету и његовој слободи. Али та дубока слобода не допушта поткопавање темеља заједничког живота.
Не може се допустити да цео један народ служи као огледно поље дрскости или екстравагантности било ког субјекта. Свима, веродостојна слобода која се остварује само у оквиру снажне и слободне нације. Никоме, слобода да руши, да трује, да распаљује страсти, да поткопава темеље целокупне чврсте политичке организације. Њене темеље чине: АУТОРИТЕТ, ХИЈЕРАРХИЈА и РЕД.
Ако је интегритет појединца увек сакралне природе, он неће бити самоостварен пуком могућношћу учествовања у јавном, националном животу. Политички ангажман појединаца може бити оправдан само у часу када је он испунио своју обавезу према нацији. Таквих обавеза поштеђени су само неспособни. Али паразити, трутови, они који желе да као готовани живе на рачун других, неће завређивати ни најмање поштовања нове државе.
VIII ДУХОВНОСТ
За Шпанску фалангу живот није случајни сплет економских фактора. Она не прихвата материјалистичко тумачење историје. Са духовног плана је долазио, и одлазио, пресудни подстицај у животима људи и народа. Супериорни аспект духовности је религија. Ниједан човек не може а да себи не поставља вечна питања о животу и смрти, о стварању света и небесима.
На ова питања не може се изврдавати одговор: мора се одговорити потврдно или одречно.
Шпанија је увек одговарала хришћански потврдно. Хришћанско тумачење живота је пре свега веродостојно; Али је сем тога, историјски гледано, и шпанско. Захваљујући свом осећању васељенског хришћанства, Шпанија је савладала море и варварство непознатих континената. Освојила их је да би њихово становништво припојила свеопштем подвигу спасења.
Тако ће, дакле, целокупна обнова Шпаније нужно имати хришћански смисао. То не значи да ће васкрснути и црквени прогони неверника. Времена црквених прогона су прошла. Не жели се ни да држава преузме функције које припадају цркви. А поготово се не жели толерисати уплитања или мешетарења цркве, које би евентуално нанело штету достојанству државе или националном интегритету. Нову државу ће надахњивати традиционални религиозни хришћански дух Шпаније, те ће стога усаглашавати са црквом своје ставове и одбрану који јој по пропису припадају.
IX УПРАВЉАЊЕ ДРЖАВОМ
То је оно што жели Шпанска фаланга. Да би то постигла, позива у нови крсташки поход све Шпанце који желе васкрсење једне велике, слободне, праведне и праве Шпаније. Они који крену у овај крсташки рат морају бити предани служењу и жртви. Морају прихватити живот као војевање: дисциплину и опасност, самопрегор уз одбацивање сваке таштине, зависти, лењости и клеветања. У исто време служиће тој идеји радосно и часно.
Сила је допуштена када се њом брани идеал који је оправдава. Истина, правда и отаџбина биће брањени свом жестииом када се силом - или из заседе - на њих удари. Али Шпаиска фаланга никада неће коритити силу као инструмент угњетавања. Лажу они који најављују - рецимо, радницима -фашистичку тиранију. Све што је СНОП или ФАЛАНГА значи јединство, братску и одважну сарадњу, љубав. Шпанска фаланга, букнула из љубави, постојана у вери, знаће да војнички врати Шпанију Шпанији."
Хозе Антонио Примо ДЕ РИВЕРА
Svaka cast Aleksa.
Primo de Rivera je bio veliki um, steta je da se o njemu i njegovim djelima tako malo zna cak i u nasim krugovima.
Svaka cast Aleksa.
Primo de Rivera je bio veliki um, steta je da se o njemu i njegovim djelima tako malo zna cak i u nasim krugovima.
Тренутно се бавим превођењем његових текстова, биће ускоро;)
Искрен да будем, оно што ми се највише допало у овом тексту - део о укидању политичких партија. Помало радикално решење, али ипак једино могуће, уколико стварно желимо напредак. Погодио је Ривера у центар: систем парламентарне демократије је лажан, и стога сви његови експоненти и представници, па и партије, немају никаквог природног разлога за постојање. Паритје, какве постоје данас, нису органски везане за друштво. Не представљају никакав његов део, нити слој, нити целину. При том, смешно је слушати их како се бусају у груди да су они некакви народни представници.
Интересантно је поредити ово, са ситуацијом која је постојала у Немачкој. Тамо јесте постојала једна партија, НСДАП, али је начињена тако да буде органски везана за Немачки народ. Принципи на којима је почивала партија, доласком Хитлера на власт постали су принципи Рајха. Није ни чудо што је тако организована НСДАП била у стању да уведе ред у парламентарни хаос који је владао у Вајмарској Немачкој. Политички хаос био је праћен економским, са највећом стопом инфлације дотада забележеној; а уз све то осећање пораза из Првог светског рата. У таквој ситуацији, доноси се закон о сједињењу Партије с Државом - 1. децембра 1933. Тако Партија постале органски део народа, а њена улога постаје природна. Ерих Шинерер је писао да је држава заправо однос између људи које она представља, а да су Партија, економски и правни систем, секундарни фактор. Према томе, Фирер, референдумом, постаје председник Рајха (наравно народ му даје апослутну већину).
НСДАП је експонент који постаје изражај воље народа. Тако се, актом из 15. јула 1933, објављује напуштање старог партијског система, а Партија остаје једина политичка организација, која касније своје ингеренције стапа с Државним. На тај начин, Национал-Социјалистички режим добија своју основну карактеристику - стапање Партије с Државом. И то је природно. Много природније од система некаквог илузорног парламентаризма где о судбини земље одлучује нека партија с пар хиљада гласова - пример формирање нове, "про-европске" српске владе.
Или на пример, ситуација у Португалу. Хаос "парламентаризма" решен је за кратко време, националном револуцијом након које је уследило формаирање сталешке скупштине. Иза формирања скупштине у почетку стоји држава, али касније скуштина, сталежи, корпорације и синдикати, могу добити и своју аутономију (другим речима кад стану на ноге). Ни трага ни гласа од "партија".
Рецимо, погледајмо ситуацију која влада у Србији. Парламентаризам је у потпуности изгубио своју функцију. То што се тамо дешава тешко може понети титулу израза народне воље. Парламент и Влада нису у стању да одговоре озбиљним изазовима који су постављени пред Србијом. Ево један класичан пример - тотално и срамно одсуство националне, чврсте и јаке политике око Косова (које се иначе замагљује свакодневним извештајима о некаквим претњама носиоцима окупационог режима). Ова и оваква влада и парламет способни су само за једну ствар - да цео суверенитет Србије преточе у Европску Унију. И они своју улогу играју, за сада добро.
Мусолини је у својој доктрини фашизма лепо нагласио - више од 200 година су либерализам и демократија обмањивали народе говорећи им да су они у стању да реше горуће проблеме држава. Решења проблема нема, а ови и даље говоре о "демократском рају на земљи", који ето, само што није.
Може да прича ко шта хоће, али једино су тоталитарни режими у стању да реше проблеме овакве врсте.
п.с. Младене, надам се да ћемо добити те текстове овде на форуму. :)
Да али народни тоталитарни режими,којима је стало до државе и народа и који не ограничавају слободе људи..
Па сад овако како си ти то срочио, мени се чини да баш живимо у једном таквом режиму какав си ти описао. Просто - да је држави Србији стало до Срба, она би се за тај народ и борила а не би Космет поклањала шиптарима. Слободе људи овде итекако јесу ограничене, помисли само да није дозвољено организовати један обичан меморијални скуп. Свака помисао критике демократског парламентаризма какав имамо у Србији је унапред осуђена на пропаст и изложена подсмеху. Шта онда више да причамо.
Тај појам "слобода" људи у мени има једну јако лошу конотацију. Ради се о томе (а то је оно што намерно либерали и демократе изостављају да кажу), да слободе без права не иду заједно. Сам појам слободе је данас јако лоше тумачен, па могу и рећи злоупотребљаван, јер се таква слобода какву имамо данас може поистоветити с анархијом и безвлашћем.
Дакле, јасно нам је да тако ствари не могу да функционишу. Појединац је део породице, околине, државе; и као такав он има према свима овима одговорност и обавезе. У томе се ја слажем с Мусолинијем - једина права срећа коју човек може достићи је као део једног система, кроз обављање својих дужности према друштву и држави у којој се налази.
Тако рецимо има критичара који су и самог Платона због ставова изнесених у "Републици" оптуживали за тоталитаризам. Наравно, позадина тога што се Платону замера јесте чињеница да роб није могао учествовати у политичком животу земље.
Према томе, ја сам под тоталитарнизмом наравно подразумевао вид владавине у расно-оријентисаној држави, и органски уређеном друтву. Такво друштво се наравно брине о интересима својих држављана.
Са поносом представљам први ауторски текст Хозе Антонија Прима де Ривере преведен на србски језик(текст који је Алекса поставио је у ствари манифест Фаланге и програм те организације).
Текст који сам превео је више философски, али свакако вредан пажње.
Слава
Свету су познате две врсте славе: једна која потиче из унутрашњости и излази вани, и друга која долази са стране и улази унутра: слава лампе која светли и слава обичне кугле, која, ако сија, то је једино због пресијавања, пасивног и примитивног; слава звезде и слава ненасељене планете.
Једне су оне које се могу бацити на време, тек да буду забележене, али да испуне векове својим звуком. А друге, због потпуног ризика, долазе као један тренутак у историји, у виду изненадних носилаца страних интереса. Прва ужива славу лампе:центрифугалну, остале, центрипеталну славу кугле.
Постојао је један човек који је био познат без иситицања већих заслуга него што је случајно предавање живота у вечној ватри. Сан о догађају је дошао у подземље са славом путника, ништавног имена жртве. Ту је био и човек који је стигао до славе тако што га је неизвесност места или времена импресионирала, као и било кога другог, строгошћу власти.
Због тога, увек када се нађемо на путу тренутне славе, треба се запитати: ,,Хоће ли моја слава бити она која долази изнутра, или она која се пресијава споља?''. Такође, погодно је запитати се: ,,Шта ће остати од мене када ме ризик надвиси?''. Зато што нема ничег горег, него замислити да обична кугла стоји тик уз звезде.
Нација, 24.2.1930.
http://en.wikipedia.org/wiki/Falange
ево чланка где има мало о фалангизму, у чланку има и застава и грб хонс-а.
ево овде на енглеском манифест фалангизма у 25 тачака:
http://www.spartacus.schoolnet.co.uk/SPfalange.htm
Химна Фаланге, коју је написао Примо де Ривера:
Cara al sol con la camisa nueva,
que tu bordaste en rojo ayer,
me hallará la muerte si me lleva
y no te vuelvo a ver.
Formaré junto a mis compañeros
que hacen guardia sobre los luceros,
impasible el ademán,
y están presentes en nuestro afán.
Si te dicen que caÃÂÂ*,
me fui al puesto que tengo allÃÂÂ*.
Volverán banderas victoriosas
al paso alegre de la paz
y traerán prendidas cinco rosas:
las flechas de mi haz.
Volverá a reÃÂÂ*r la primavera,
que por cielo, tierra y mar se espera.
¡Arriba, escuadras, a vencer,
que en España empieza a amanecer!
¡España una!
¡España grande!
¡España libre!
¡Arriba España!
Србски препев:
Окренут ка сунцу
у новој кошуљи
што црвеном извезла си ти
у њој нека погинем
и нека ме у њој теби врате.
Таћу тада у строј
са друговима што на небу
стражу чувају
непролазну за све
као на небу
тако и на земљи.
Ако теби кажу да сам пао,
знај, отишао сам тамо.
Вратиће се заставе победе
у веселом маршу мира.
и донеће теби пет ружа,
пет ружа, пет стрела за мој лук.
Смех ће се вратиту у пролеће
што га чекају небо земља и море.
Напред одреди у победу!
Нова зора чека Шпанију!
Шпанија - Једна!
Шпанија - Велика!
Шпанија - Слободна!
Напред Шпанијо - Напред!
Шпански фашистички покрет, Falange Española, (Шпанске Фаланге), споро се развијао због историјског недостатка кохерентне националистичке традиције земље. Најјача наицоналистичка осећања потекла су из Баскијског региона централне Шпаније и из Какталоније, на североистоку земље. Али, у оба ова подручја, националисти су пре жудели за сепарацијом него за унитарном и једниственом Шпанијом. Фаланга је добила извесну подршку тридесетих година, али била је под доминацијом знатно јаче коалиције десничарских група вођених генералом Франциском Франком. Фалангисти су се борили заједно са Франковим снагама против Републиканске владе Шпаније током шпанског грађанског рата 1936 и 1937. Међутим, Фаланга је била мала да би се ефикасно супротставила политчкој надмоћи Франкове коалиције монархиста, католика и конзервативних војних снага.
Републиканска влада убила је вођу Фаланге José Antonio Primo de Rivera новембра 1936. Са губитком овог кључно глидера, Франко је успео да у свој покрет апсорбује фашизам, комбинујући Фалангу са Карлистима, монархситичку групу коју су сачињавали одреди под именом Requetés (добровољци). Фашизам Фаланге сачувао је извесну дозу утицаја када је Франко постао диктаор 1939, али је ово више било у смислу давања радикалног и младалачког изгледа Франковом режиму. Франкова квази-фашистичка влада контролисала је шпанску спољну политику све до његове смрти 1975. Франкова владавина била је најдуготрајнија форма фашистичке политичке контроле.
Након катастрофе 1945. која је прегазила режиме у Италији и Немачкој и знатно умањила престиж фашизма у целом свету, а посебно након пораза Јапана, фашизам је обновио своју снагу у земљама попут Шпаније. У тексту под насловом Arriba званичних новина Фаланге, фашистичка владајућа паритја у Шпанији понављала је да је либерална и парламентарна демократија била у стадијуму декомпозиције, да напредак цивилизације доноси прогресивна ограничења слободе, а да Шпанија под Генералом Франком пролази корз праву ренесансу. На другој страни, Уједињене Нације су неколико пута нагласиле да Шпанија под тадашњом владом није подобна за чланство у Организацији Уједињених Нација.
Почетком 1946. пошто су Силе Осовине биле поражене и под савезничком окупацијом, Франкова влада у Шпанији (изузимајући режим доктора Салазара у Португалу), била је једина у Европи која је признавала фашизам. Пошто није објавила рат савезничким снагама, Шпанија је избегла последице војног пораза. У Уједињеним Нацијама, најважнији проблем током 1946. године било је како се решити корена и остатака фашизма, како на окупираним територијама, тако у осталом делу света. Ван Европе, главно место за избеле фашисте била је Аргентина, премда је неколико Јужно-Америчких диктатора несумњиво показивало склоности ка тоталитаризму. Фебруара 1946. Геенрална скупштина УН-а изгласала је забрану чланства Франковој Шпанији („последњем трагу фашизма у Европи“). У децембру је усвојена резолуција којом се тражило од свих чланица да опозову своје дипломатске представнике при Франковој влади.
На продужење фашистичког режима у Шпанији од стране многих гледало се као на изазов УН-у; тако је 1946. Генерална скупштина изгласала позив свим својим чланицама за увођење дипломатских санкција против Франкове владе. У јануару 1947. само четранаест од педесет четири чланица УН-а је још увек одржавало дипломатске мисије са Шпанијом. Генерална скупштина је 1947. наставлила са притисцима изгласавањем нове резолуције која би подржала претходну, и додатно, „изразила уверење“ да ће Савет Безбедности „своје обавезе преузете из повеље спровести у пракси“, што је практично значило ступање на снагу нових и озбиљнијих санкција против шпанског режима. Међутим, та је акција у очима Американаца и Британацца изгледала мало потребном, јер по њима Шпанија није представљала претњу светском миру. Иако је Франкова Шпанија имала широку подршку у земљама Јужне Америке, што је утицало на став САД-а, највероватније је најозбиљнија мотивација за одбијање подршке отвореном супротстављању Франку био страх да ће промена режима у Шпанији значити обнову грађанског рата и могућ долазак комунизма на власт.
Било је неколико покушаја од стране УН-а да се иступи против фашистичког режима у Шпанији. Јачање комунизма у источној Европи, ипак, није служило за промену већ је управо помогло промену овог анти-шпанског расположења. Иако је 1947. било пуно њих који су захтевали строге мере против фашистичке Шпаније, током 1948. створио се утицајан лоби који је подржавао шпанско противљење породици западњачких народа, и рецизније, оним који су имали користи од Маршалаовог плана. Чињеница да је Шпанија била прва која је објавила рат комунизму сигурно би Шпнију, по мишљењу генерала Франка, учинила пожељеном за улазак у „западну алијансу“ против Русије, и при том је Шпанија могла да рачуна на моменталну позајмицу од $200.000.000 од стране УСА. Франко је ову молбу поткрепио бројним пријетељским актима, попут деблокирања страних рачуна, и договора о уступању све немачке имовине оних који више нису живели у Шпанији (која је била вредна око $80.000.000). Такође је обећао војну помоћ свим суседима у случају напада од стране „комунистичких хорди“. У јесен 1948. како је Берлинска криза постајала све озбиљнија, од стране неколико чланца било је предложено да Шпанији буде дозвољен улазак у УН и у западни војни савез. Иницијална анти-шпанска политика УН-а била је промењена. Главну подршку шпанском питању дале су Јужно-Америчке државе, посебно Аргентина. Током лета и јесени 1948. Аргентина, Перу, Боливија, Доминиканска Република, Ел Салвадор и Парагвај, поново су успоставиле пуне дипломатске односе са Шпанијом, што је чињеница која је променила углавном умерен став УН-а према шпанској контроверзи. Преовлађујуће мишљење током 1948. било је да иако је Франков режим био лош, деловаље против њега у тренутној политичкој ситуацији било би крајње опасно.
У мају 1949. Латино Америчке земље, од којих су многе већ биле поново успоставиле дипломатске везе са Шпанијом, предводиле су иницијативом у Уједињеним Нацијама за дозволу њеним члановима за обнову пуних дипломатских веза са Шпанијом. Британија и УСА су биле уздржане од гласања, док су Словенске земље биле против и ујединиле да би спречиле ово изгласавње, у чему су и успеле. 11. маја, државни секретар Дин Ахесон, изјавио је да је „Франков режим био и јесте фашистичка владавина, и диктатура“, и да је тако америчко одобравање било немогуће. Ово је становише подржао и председник Труман. На другој страни, неколико водећих Американаца, међу њима и сенатори Конели, Брустер, Бриџис и МекКаран, залагали су се за наставак веза УН-а са Шпанијом.
Nadjoh ovo na kompu,tice se Franka i njegovog pokreta..
vBulletin® v3.8.7, Copyright ©2000-2012, vBulletin Solutions, Inc.