Тара
08-06-08, 15:12
http://gorandavidovic.com/images/stories/nalepnica.jpg
Петар Милатовић ми је лепо писао пре неки дан: “Најлакше је замутити малу бару и наљутити велику будалу...“
Итекако, додао бих ја, и мала бара и велика будала су врло плитке појаве.
Тужили су ме власници злогласне Црне куће. За говор мржње због мог текста „Црна кућа у Новом Саду“. Урнебесно. Нео-титоизам на делу.
Данас сам био на суду ради одговора на тужбу. Тужен је и Глас јавности јер је неки њихов новинар украо и прерадио мој текст о Црној кући, донаторима из иностранства и дешавањима у такозваном Омладинском центру ЦК13.
Зато сам данас после дужег времена одлучио да читаоце мог блога упознам са чињеницама наведеним у одговору на тужбу правних заступника Зорана Пантелића, власника Црне куће која је купљена за 160.000 евра од 210.000 евра добијених од немачке фондације. Копију купопродајног уговора фамозне Црне куће поседујем, као и уговор о донацији из Немачке. То није спорно.
Додуше, ништа није спорно осим питања - докле ће нас нео-титоисти малтретирати у нашој рођеној земљи Србији?
Прескачем да коментаришем јуче и данас велеиздају Тадића и осталих. Згађен сам. Увек сам се гадио издајника. Још кад се ти издајници смеју док их њихове газде користе за симболично сексуално општење, гађење је комплетно. Видим на нашем Форуму српских патриота се развила жива дискусија поводом потписивања ССП-а па нећу о томе да пишем и на блогу.
СРС и ДСС су обећали да ће се са Тадићем разрачунати после избора.
Ајде да видимо и то чудо. Мада, онај ко верује у Деда мраза и долазак радикала на власт спада у инфантилне особе.
Као што сам написао данас сам се забављао са одговором на тужбу власника злогласне Црне куће па да се вратим на ту тему.
Користећи своје уставно право на слободу говора , као и на грађанске слободе које ми се гарантују и међународним повељама и декларацијама о људским правима чији је потписник и наша земља, могу само грохотом да се насмејем тим нео-титоистичким незналицама, кукавицама и малим људима.
Без обзира на неке који другачије мисле, ја још увек имам право да пишем и износим своје ставове према одређеним друштвеним појавама у нашој земљи и нашем граду.
Због тога ме јако забавила та неинтелигентно склепана тужба коју су саставили чувени адвокати Бељански, тата Бељански и његов син Беља. Ваљда им нико није јавио да Тито више није жив.
Чињеница је да је удружење грађана КУДА.ОРГ чији је председник Зоран Пантелић штампало налепнице са саобраћајним знаком упозорења у оквиру којег се налазио познати симбол српског народа, крст са 4 оцила.
Због тога је између осталог Омладински центар ЦК13 Црна кућа окарактерисана као антисрпска. Дакле, по мом мишљењу ЈЕСТЕ АНТИСРПСКА
Чињеница је да је у Црној кући организована промоција публикације под називом “Критика клерикализације Србије” на чијој насловној страни се налази прецртан православни хришћански крст.
Због тога је између осталог Омладински центар ЦК13 Црна кућа окарактерисана као антиправославна, и по мом мишљењу ЈЕСТЕ АНТИПРАВОСЛАВНА.
Подсетио бих да је и Зоран Петаков један од аутора ове књиге осуђен због увреда црквених великодостојника Српске православне цркве.
Омладински центар ЦК13 по мом мишљењу СЕ БАВИ ИНДОКТРИНАЦИЈОМ, јер индоктринација управо значи настојање неке организационе снаге да помоћу расположивих средстава наметне одређена схватања.
Зоран Пантелић сам каже да је његов пројекат Омладинске куће ЦК13 простор намењен подстицају и развоју друштвеног ангажмана и политичког активизма пре свега младих. Моје мишљење је да је то индоктринација. Ко мисли супротно то је његова лична слобода мишљења коју ја никоме не ускраћујем док то мени ускраћују правни заступници тужиоца.
У тужби се тврди да Омладински центар “нису страни плаћеници“. У прилогу у тужби стоји да су примили 210.000 евра из стране државе за свој рад. Шта је ту спорно?
Једино је спорно то што правни заступници тужиоца у тужби не наводе- где ја у тексту користим израз “страни плаћеници”? Ако сам учинио тај превид и нисам написао у тексту, ред је да напишем овде у одговору на тужбу.
Они који су примили новац из стране земље за своје пројекте и рад по мом мишљењу ЈЕСУ СТРАНИ ПЛАЋЕНИЦИ. Али ја то нисам написао у тексту. Тако да ако желе могу да ме туже поново на основу овог одговора на тужбу.
Користећи своје уставно право на слободу говора , позивам се на грађанске слободе које ми се гарантују и међународним повељама и декларацијама о људским правима чији је потписник и наша земља. Без обзира на неке који другачије мисле, ја још увек имам право да пишем и износим своје ставове према одређеним друштвеним појавама у нашој земљи и нашем граду.
Владавина права основна је претпоставка Устава републике Србије и почива на неотуђивим људским правима како стоји у члану 3. Устава републике Србије.
У члану 21. Устава Републике Србије стоји и да су пред Уставом и законом сви једнаки, да свако има право на једнаку судску запштиту, без дискриминације. Забрањена је свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу. Члан 21.Устава Србије забрањује између осталог и дискриминацију на основу политичког или другог уверења.
Правни заступници тужиоца наводе члан 43. по коме се јемчи слобода мисли, савести, уверења и вероисповести, које би правни заступници тужиоца, из неког њима знаног разлога, желели да ускрате мени.
Подсетио бих на члан 46.Устава Србије по коме се јемчи слобода мишљења и изражавања, као и слобода да се говором, писањем, сликом или на други начин траже, примају и шире обавештења и идеје.
Наравно да се та слобода може и мора ограничити ако је то неопходно ради заштите права и угледа других, али то овде није случај.
Европска конвенција за заштиту људских права и основних слобода, коју правни заступници из незнања зову скраћено, ратификована је од стране Скупштине бивше државе Србије и Црне Горе 2003 године и Србија као наследница бивше државе би требала да је се придржава.
У члану 10. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода јасно се стоји да свако има право на слободу мишљења, и да ово право укључује слободу поседовања сопственог мишљења, примање и саопштавање информација и идеја без мешања јавне власти.
Члан 19. Опште декларације о правима човека Уједињених нација јасно говори да свако има право на слободу мишљења и изражавања, што обухвата и право да не буде узнемираван због свог мишљења.
И као врхунац безобразлука доставили су ми тужбу на латиници као и решење од суда да доставим одговор на тужбу. Тај усташлук са латиницом већ почиње јако да ме нервира.
Да не бих подносио посебан поднесак, у одговору на тужбу тражио сам од поступајућег судије да ми се омогући достављање списа на српском језику, на ћирилици, у складу са Уставом републике Србије члан 10. по коме су у Републици Србији у службеној употреби српски језик и ћирилично писмо.
Истакао сам то као мој процесни приговор. Иако је боље да се жалим Евроспком суду у Стразбуру јер изгледа да су тамо окупатори разумнији људи од ових јадних слугерана.
У складу са чланом 6. Закона о парничном поступку суд је дужан да ми омогући парнични поступак у коме се користи српски језик и ћирилица. Тужба је писана на латиници па сам тражио од суда да опомене правне заступнике тужиоца да поштују закон и Устав Републике Србије. Прекршен је члан 98.Закона о парничном поступку јер су странке и други учесници у парничном поступку дужни да своје поднеске упућују на језику који је у службеној употреби у суду.
Пошто је и решење које ми је достављено такође на латиници, прекршен је и члан 97.Закона о парничном поступку па са замолио поступајућег судију да ми убудуће сва решења из поступка доставља на ћирилици.
Видећемо шта ће од свега бити. Иначе ово би било моје десето јубиларно суђење.
Горан Давидивић
30.04.2008
Петар Милатовић ми је лепо писао пре неки дан: “Најлакше је замутити малу бару и наљутити велику будалу...“
Итекако, додао бих ја, и мала бара и велика будала су врло плитке појаве.
Тужили су ме власници злогласне Црне куће. За говор мржње због мог текста „Црна кућа у Новом Саду“. Урнебесно. Нео-титоизам на делу.
Данас сам био на суду ради одговора на тужбу. Тужен је и Глас јавности јер је неки њихов новинар украо и прерадио мој текст о Црној кући, донаторима из иностранства и дешавањима у такозваном Омладинском центру ЦК13.
Зато сам данас после дужег времена одлучио да читаоце мог блога упознам са чињеницама наведеним у одговору на тужбу правних заступника Зорана Пантелића, власника Црне куће која је купљена за 160.000 евра од 210.000 евра добијених од немачке фондације. Копију купопродајног уговора фамозне Црне куће поседујем, као и уговор о донацији из Немачке. То није спорно.
Додуше, ништа није спорно осим питања - докле ће нас нео-титоисти малтретирати у нашој рођеној земљи Србији?
Прескачем да коментаришем јуче и данас велеиздају Тадића и осталих. Згађен сам. Увек сам се гадио издајника. Још кад се ти издајници смеју док их њихове газде користе за симболично сексуално општење, гађење је комплетно. Видим на нашем Форуму српских патриота се развила жива дискусија поводом потписивања ССП-а па нећу о томе да пишем и на блогу.
СРС и ДСС су обећали да ће се са Тадићем разрачунати после избора.
Ајде да видимо и то чудо. Мада, онај ко верује у Деда мраза и долазак радикала на власт спада у инфантилне особе.
Као што сам написао данас сам се забављао са одговором на тужбу власника злогласне Црне куће па да се вратим на ту тему.
Користећи своје уставно право на слободу говора , као и на грађанске слободе које ми се гарантују и међународним повељама и декларацијама о људским правима чији је потписник и наша земља, могу само грохотом да се насмејем тим нео-титоистичким незналицама, кукавицама и малим људима.
Без обзира на неке који другачије мисле, ја још увек имам право да пишем и износим своје ставове према одређеним друштвеним појавама у нашој земљи и нашем граду.
Због тога ме јако забавила та неинтелигентно склепана тужба коју су саставили чувени адвокати Бељански, тата Бељански и његов син Беља. Ваљда им нико није јавио да Тито више није жив.
Чињеница је да је удружење грађана КУДА.ОРГ чији је председник Зоран Пантелић штампало налепнице са саобраћајним знаком упозорења у оквиру којег се налазио познати симбол српског народа, крст са 4 оцила.
Због тога је између осталог Омладински центар ЦК13 Црна кућа окарактерисана као антисрпска. Дакле, по мом мишљењу ЈЕСТЕ АНТИСРПСКА
Чињеница је да је у Црној кући организована промоција публикације под називом “Критика клерикализације Србије” на чијој насловној страни се налази прецртан православни хришћански крст.
Због тога је између осталог Омладински центар ЦК13 Црна кућа окарактерисана као антиправославна, и по мом мишљењу ЈЕСТЕ АНТИПРАВОСЛАВНА.
Подсетио бих да је и Зоран Петаков један од аутора ове књиге осуђен због увреда црквених великодостојника Српске православне цркве.
Омладински центар ЦК13 по мом мишљењу СЕ БАВИ ИНДОКТРИНАЦИЈОМ, јер индоктринација управо значи настојање неке организационе снаге да помоћу расположивих средстава наметне одређена схватања.
Зоран Пантелић сам каже да је његов пројекат Омладинске куће ЦК13 простор намењен подстицају и развоју друштвеног ангажмана и политичког активизма пре свега младих. Моје мишљење је да је то индоктринација. Ко мисли супротно то је његова лична слобода мишљења коју ја никоме не ускраћујем док то мени ускраћују правни заступници тужиоца.
У тужби се тврди да Омладински центар “нису страни плаћеници“. У прилогу у тужби стоји да су примили 210.000 евра из стране државе за свој рад. Шта је ту спорно?
Једино је спорно то што правни заступници тужиоца у тужби не наводе- где ја у тексту користим израз “страни плаћеници”? Ако сам учинио тај превид и нисам написао у тексту, ред је да напишем овде у одговору на тужбу.
Они који су примили новац из стране земље за своје пројекте и рад по мом мишљењу ЈЕСУ СТРАНИ ПЛАЋЕНИЦИ. Али ја то нисам написао у тексту. Тако да ако желе могу да ме туже поново на основу овог одговора на тужбу.
Користећи своје уставно право на слободу говора , позивам се на грађанске слободе које ми се гарантују и међународним повељама и декларацијама о људским правима чији је потписник и наша земља. Без обзира на неке који другачије мисле, ја још увек имам право да пишем и износим своје ставове према одређеним друштвеним појавама у нашој земљи и нашем граду.
Владавина права основна је претпоставка Устава републике Србије и почива на неотуђивим људским правима како стоји у члану 3. Устава републике Србије.
У члану 21. Устава Републике Србије стоји и да су пред Уставом и законом сви једнаки, да свако има право на једнаку судску запштиту, без дискриминације. Забрањена је свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу. Члан 21.Устава Србије забрањује између осталог и дискриминацију на основу политичког или другог уверења.
Правни заступници тужиоца наводе члан 43. по коме се јемчи слобода мисли, савести, уверења и вероисповести, које би правни заступници тужиоца, из неког њима знаног разлога, желели да ускрате мени.
Подсетио бих на члан 46.Устава Србије по коме се јемчи слобода мишљења и изражавања, као и слобода да се говором, писањем, сликом или на други начин траже, примају и шире обавештења и идеје.
Наравно да се та слобода може и мора ограничити ако је то неопходно ради заштите права и угледа других, али то овде није случај.
Европска конвенција за заштиту људских права и основних слобода, коју правни заступници из незнања зову скраћено, ратификована је од стране Скупштине бивше државе Србије и Црне Горе 2003 године и Србија као наследница бивше државе би требала да је се придржава.
У члану 10. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода јасно се стоји да свако има право на слободу мишљења, и да ово право укључује слободу поседовања сопственог мишљења, примање и саопштавање информација и идеја без мешања јавне власти.
Члан 19. Опште декларације о правима човека Уједињених нација јасно говори да свако има право на слободу мишљења и изражавања, што обухвата и право да не буде узнемираван због свог мишљења.
И као врхунац безобразлука доставили су ми тужбу на латиници као и решење од суда да доставим одговор на тужбу. Тај усташлук са латиницом већ почиње јако да ме нервира.
Да не бих подносио посебан поднесак, у одговору на тужбу тражио сам од поступајућег судије да ми се омогући достављање списа на српском језику, на ћирилици, у складу са Уставом републике Србије члан 10. по коме су у Републици Србији у службеној употреби српски језик и ћирилично писмо.
Истакао сам то као мој процесни приговор. Иако је боље да се жалим Евроспком суду у Стразбуру јер изгледа да су тамо окупатори разумнији људи од ових јадних слугерана.
У складу са чланом 6. Закона о парничном поступку суд је дужан да ми омогући парнични поступак у коме се користи српски језик и ћирилица. Тужба је писана на латиници па сам тражио од суда да опомене правне заступнике тужиоца да поштују закон и Устав Републике Србије. Прекршен је члан 98.Закона о парничном поступку јер су странке и други учесници у парничном поступку дужни да своје поднеске упућују на језику који је у службеној употреби у суду.
Пошто је и решење које ми је достављено такође на латиници, прекршен је и члан 97.Закона о парничном поступку па са замолио поступајућег судију да ми убудуће сва решења из поступка доставља на ћирилици.
Видећемо шта ће од свега бити. Иначе ово би било моје десето јубиларно суђење.
Горан Давидивић
30.04.2008