Тара
08-06-08, 14:36
Показали смо храброст и оданост Србији
http://gorandavidovic.com/images/stories/Goran001.jpg
Нисмо побеђени, настављамо даље.
Користим ово моје прво писање на блогу свог званичног сајта да поздравим све оне храбре српске патриоте који су се затекли у башти ресторана клуба Војске Србије. Ти храбри момци, који су вођени љубављу према свом народу успели да пробију неколико полицијских блокада, заслужују свако поштовање.
Данас после скоро два месеца од 7.октобра сматрам хладне главе да смо ми победили а они изгубили.
Поносан сам што сам тога дана био са тим поштеним и храбрим момцима, што нисмо издали нашу Србију, и што смо остали чиста образа. Полицијски кордони спречили су нас да одемо до споменика Јаши Томићу. Али нису нас спречили да развијемо једину српску заставу која је неким чудом буквално прошверцована кроз обруче које је за националисте спремио министар Јочић.
Сада већ легендарна српска застава коју је 7.октобра у Новом Саду полиција отела и запленила од српске омладине враћена је власнику. Једина српска застава која је успела да буде присутна међу мноштвом педерских, сепаратистичких и комунистичких застава отета је од једног српског младића који је покушао да је спасе. Сцена кад десетак жандармераца пендрече Србина од 20 година који спасава српску заставу упечетљива је и ући ће вероватно у историју.
Са око 30 плаћених аутобуса руља је довожена у наш српски град Нови Сад са разних страна. Онако како сам и претпостављао да ће се десити и како сам писао на свом тадашњем блогу. Контрамитингаши из времена Слобе су били колико толико часнији од ових неокомунистичких. Не само што су од Слобе добијали само сендвич док су ови добијали нешто конкретније, има ту још много других ствари.
Треба само обратити пажњу на конгломерат уверења тог полусвета који је дошао да се буни против слободе говора и против Српског марша. Имали смо прилику да видимо перверзну мешавину идеолошких припадности од ЛДП-оваца, Чанкових аутономаша, демократа, па све до анархиста из АСИ, стаљиниста из Партије рада. Толико ђубрета на једном месту није забележено ни на градској депонији.
Требало је само видети како су се помајмунили ти дивљаци од којих су многи били вероватно и дрогирани. Како су само урлали када су видели српску заставу и кад су чули наш усклик "Војводина–Србија". Одваљивали су цигле којима је окружено засађено дрвеће и са неком сатанском снагом их бацали на људе у башти.
Гледао сам пре неки дан снимке које треба да се доставе тужилаштву због кривичних пријава против организатора те антисрпске светковине, и још сам згрожен нељудским крицима и изразима лица тих, ако може да се каже "људи". Довежени из многих градова у српску Атину да искажу последице болесне индоктринације, да искажу у крајњу руку мржњу, велику непатворену мржњу против Србије и људи који воле Србију.
Али нећу више о њима, тим креатурама ће се бавити неко ко их боље разуме. Случај 7.октобар и први неуспели Српски марш, за мене је одавно закључен.
Ми идемо даље и не желимо да живимо у прошлости. Одговорни за све те свињарије ће свакако одговарати, пре или касније.
Што се нас тиче, ми имамо посла. И сви знамо каквог. Нису нас сломили, нису нас Богу хвала ни побили. Настављамо даље...
Горан Давидовић 2.децембар 2007
http://gorandavidovic.com/images/stories/Goran001.jpg
Нисмо побеђени, настављамо даље.
Користим ово моје прво писање на блогу свог званичног сајта да поздравим све оне храбре српске патриоте који су се затекли у башти ресторана клуба Војске Србије. Ти храбри момци, који су вођени љубављу према свом народу успели да пробију неколико полицијских блокада, заслужују свако поштовање.
Данас после скоро два месеца од 7.октобра сматрам хладне главе да смо ми победили а они изгубили.
Поносан сам што сам тога дана био са тим поштеним и храбрим момцима, што нисмо издали нашу Србију, и што смо остали чиста образа. Полицијски кордони спречили су нас да одемо до споменика Јаши Томићу. Али нису нас спречили да развијемо једину српску заставу која је неким чудом буквално прошверцована кроз обруче које је за националисте спремио министар Јочић.
Сада већ легендарна српска застава коју је 7.октобра у Новом Саду полиција отела и запленила од српске омладине враћена је власнику. Једина српска застава која је успела да буде присутна међу мноштвом педерских, сепаратистичких и комунистичких застава отета је од једног српског младића који је покушао да је спасе. Сцена кад десетак жандармераца пендрече Србина од 20 година који спасава српску заставу упечетљива је и ући ће вероватно у историју.
Са око 30 плаћених аутобуса руља је довожена у наш српски град Нови Сад са разних страна. Онако како сам и претпостављао да ће се десити и како сам писао на свом тадашњем блогу. Контрамитингаши из времена Слобе су били колико толико часнији од ових неокомунистичких. Не само што су од Слобе добијали само сендвич док су ови добијали нешто конкретније, има ту још много других ствари.
Треба само обратити пажњу на конгломерат уверења тог полусвета који је дошао да се буни против слободе говора и против Српског марша. Имали смо прилику да видимо перверзну мешавину идеолошких припадности од ЛДП-оваца, Чанкових аутономаша, демократа, па све до анархиста из АСИ, стаљиниста из Партије рада. Толико ђубрета на једном месту није забележено ни на градској депонији.
Требало је само видети како су се помајмунили ти дивљаци од којих су многи били вероватно и дрогирани. Како су само урлали када су видели српску заставу и кад су чули наш усклик "Војводина–Србија". Одваљивали су цигле којима је окружено засађено дрвеће и са неком сатанском снагом их бацали на људе у башти.
Гледао сам пре неки дан снимке које треба да се доставе тужилаштву због кривичних пријава против организатора те антисрпске светковине, и још сам згрожен нељудским крицима и изразима лица тих, ако може да се каже "људи". Довежени из многих градова у српску Атину да искажу последице болесне индоктринације, да искажу у крајњу руку мржњу, велику непатворену мржњу против Србије и људи који воле Србију.
Али нећу више о њима, тим креатурама ће се бавити неко ко их боље разуме. Случај 7.октобар и први неуспели Српски марш, за мене је одавно закључен.
Ми идемо даље и не желимо да живимо у прошлости. Одговорни за све те свињарије ће свакако одговарати, пре или касније.
Што се нас тиче, ми имамо посла. И сви знамо каквог. Нису нас сломили, нису нас Богу хвала ни побили. Настављамо даље...
Горан Давидовић 2.децембар 2007