Савремене народне епске песме

[Живана]

ПОЧЕТАК БУНЕ ПРОТИВ ДАХИЈА
ПЕСМА ИЗ ДОСОВСКОГ ЦИКЛУСА
Тајкуни ће пожељет’ дахија, Ал’ дахија више бити неће.


Боже мили чуда великога!
Кад се шћаше по земљ Србији,
По Србији земљи да преврне,
И да друга постане судија,
Досманлије* нису ради кавзи*,
Ал’ је рада сиротиња раја*,
Што Косово никад неће дати,
Нити слушат’ досманлијских лажи.

Ниче раја ко' из земље трава
А дахије тад' ухвати страва.
Кроз пенџере* јечи страшна бука
Раја виче: "Доста нам је мука
Сиђ'те доле жути и црвени,
Да шијемо капут вам дрвени*,
Да вам мало боју променимо
И ребра вам ваша пребројимо.
Нама раји нисте били добри
Зато ћете сада бити модри".

Састаше се све српске дахије,
У ћенифи* месту мирисноме,
И у друштву себи једнакоме,
Да већају што им је чинити.

Проговара Тадић ефендија*
Бришућ' чело од пудера бело:
„Обећајмо куле и градове
Кано што смо и досад чинили,
Помоћ’ ће нам и страни чауши*,
Бег Солана* и Пак* ханумица*,
С њим Рен Оли* и друга жгадија.

А телали* наши то су зна се,
Наша штампа и ТВ станице,
Лако ћемо обманути рају.
Шта нас кошта раји обећати,
Да ћемо им бољи живот дати.

Султан* нам је и ферман* послао
И лепо га ССП* назвао
Не би л' опет рају преварили
И рог уместо свеће им продали."

Божо Ђелић седи му уз скуте,
И кршећи ручице му жуте,
Проговара пискутавим гласом:
„Брат’ Борисе морамо успети,
Кад се дигне кука и мотика*,
Остаћемо без нашега блага,
Што еврова*, а што лепих вила*,
На Дедињу*, а и на Сењаку*.
Неће тетка мене назад примит’,
Нити дати њезиног душека.
Неће бити за Србље кредита,
За нас јадне неће бити мита*.
Кад устане сиротиња раја
м наше виле и девизе.*

У Бачванској, кућа необична,
Сви ћемо се тамо преселити
Ми дахије сужњи* ћемо постат’,
Јести крува, пити хладне воде,
Пркно ће тад свако да нам боде.
Неће бити више путовања,
Провизија*, других даровања,
Него само пола сата шетње,
Слушаћемо свакојаке претње.
Кроз рештеке гледаћемо небо.
Свако од нас тада је нагребо.*

Ако сада пресуди нам раја,
Биће нама грознога белаја,
Остаћемо ми без наших ...,*
Остаћемо без власти и сласти,
Јао нама црно нам се пише,
Патићемо све више и више.“

Дрекну тада Динкић хазнадару*
Поломивши од беса гитару:
„Слушај мене Божо Дерикожо*,
И војводо* Меридијан банке,
Ако Срби више не верују,
у те куле, а и у градове,
Опет ћемо ми Србе плашити,
Да ће без нас Срби пропанути.

Писаћемо књигу Бег Солани,
Оли Рену и Пак ханумици,
Да и они то исто говоре.
Помоћи ће, ко и досад што су.

Бранићемо виле и девизе,
Није нама од оца остало,
Већ смо сами то све зарадили,
Транзицију* српску предводећи,
Српске банке уништавајући,
Иностране овде доводећи.“

Уто стиже Драги Султановац*
Руке шире, ђон образе* љубе
За досовско питају се здравље
Па им Суле потанко беседи:

„НАТО* нам је ферман* написао,
Да је српска војска превелика.
Шта ће нама четри авиона,
Један бродић и осам тенкова,
Него да их у музеј ставимо.

Много су нам куке и мотике,
А камо ли друго оружије,
Да оркестар само задржимо,
Да им свира када нам долазе,
И простире црвене тепихе.

Још ће послат’ шиптарског хећима*,
Да Србима зубе повадимо,
Јер код Срба док имају зуба,
И зуби су опасно оружје.“

Проговара Тадић ефендија:
„Право збориш мој министре војни,
Одмах ћемо НАТО послушати,
Ни оркестар нама не требује,
Јер играмо како НАТО свира.
Што се тиче шиптарског хећима,
Њега ћемо ми радо примити,
Јер ако би друго урадили,
Султана би много наљутили,
И само би могли да сањамо
Када ћемо да му се клањамо.

Ако султан неког другог нађе,
Кога ћемо ми онда служити?
И ко ће нас од раје бранити?
Зато ћемо и више чинити,
Од онога што нам султан тражи,
Неби ли му били много дражи.
Пољубити султану папучу
Ако треба и друге делове
То је нама мерак понајвећи.

А ти млади Вуче Јермићу,*
Једно причај, скроз супротно ради,
Кано што си и до сад чинио.
Шта ће нама то Косово равно,
Кад га преко баре потребују.
Знају боље они од нас самих,
Да смо бољи што је земље мање,
Најбоље ће бити да нас нема.

Зато су нам они посејали,
Уранијум* и касетне бомбе*,
Захвални им ми морамо бити.
Ал’ Срби су народ неразуман,
Неразуман и још незахвалан,
Више воле то равно Косово,
Него наша пуста обећања.

Ако ипак нама крене буна,
Позваћемо врховнога жбуна*
И са њиме одмах Бан Ки Муна,*
Пријатеља нашег из ОУН-а.*
А буду ли тако наставили,
Листом ћемо их у Хаг* послати,
Јер од Срба ко је отишао,
Нико више није изашао.

Док је једног у гори зеленој,
Наше среће никад бити неће.
Посестриме наше миле виле**,
Кандиш НАТО* и Клоња (Би)серка*,
И Шлихт Клоња* што црнилом сијаш,
И ти Бљако Тровачевић - Вучо*,
Ви ће те нам у томе помоћи.
И ти Бедо* заблудели сине,
Што користиш те прахове фине,
Никад немој, ал' сада помози,
Да дахије све буду у слози.
Чуч дахијо равничарски вођо
Немој да си се са Бедом глођо'.

Сада сложни ми морамо бити,
Ил' ћемо се ми заувек крити,
Ако ли нам ни то не помогне,
У недељу једанестог маја,
Удрићемо пета у дупета,
И побећи где су нас плаћали,
Код султана нашег преко баре,
Да трошимо зарађене паре.
Тајкуни* ће пожељет’ дахија,
Ал’ дахија више бити неће.

Успећемо будите без бриге,
Генералку већ сам извршио,
Румунију кад сам посетио.“

odguslao Љубиша Спасојевић
Портпарол клубова „Путин”, Нови Београд

Објашњење мање познатих речи:
http://www.vidovdan.org/article1243.html

[Младен]

Има још једна слична верзија ,,Буне противу дахија'':

Mili Bože, čuda velikoga!
Kad se šćaše po zemlji Srbiji,
po Srbiji sistem da prevrne
i da drugi postane sudija.
Tu partije nisu rade kavzi,
nit' su rade NATO izjelice,
al' je rada sirotinja raja,
koja globa placati ne moze,
ni trpeti Zlobina zuluma.
I rada je pravoslavna crkva,
Zlobizmu se kraj videt ne moze,
zeman doso, valja vojevati,
za krst casni krvcu proljevati,
svaki svoje da pokaje stare.
Tu je raja sa Kosova stigla
pred kapije grada Biograda.
Trazi raja u Biograd uci,
da pokaze cemer i jauka
da to ceo Srpski narod vidi
kako Zloba prodade Kosovo.
Al' ne daju Zlobini panduri
niti daju Zlobine dahije.
Tu je vojska sa Kosova stigla
pred kapije grada Biograda.
Trazi vojska u Biograd uci
da pokaze krvca i nevolje
umrlice kao pahuljice.
Crni sneg se po Srbiji prostro
da to ceo Srpski narod vidi
kako Zloba prodade Kosovo.
Al' ne daju Zlobini panduri
niti daju Zlobine dahije.
Tu je srpska sirotinja raja
sto prezive sedamdeset cuda
sirotija sad biti ne moze.
Pita raja Zlobu gospodara:
"Gospodaru Milosevic Zlobo,
kako ces nam harac uzimati
kad za harac mi zlata nemamo?"
Zeli raja pomoci Srbiji,
kroz poslove, njive i imanja
al' ne daju Zlobini panduri
niti daju Zlobine dahije.
Pita raja Zlobu gospodara
"Gospodaru Milosevic Zlobo,
sto potpisa belu knjigu mira
posle svijeh muka i nevolja,
kad si mogo bolju knjigu pisat
u Francuskoj, zemlji pregovora?"
Raja pita, al niko ne cuje
jer ne daju Zlobini panduri
niti daju Zlobine dahije.
Gleda Zlobo a gledi i Mirjana
u Belome dedinjskome Dvoru
ogrnuli skerletne binjise,
suze rone, a prilike glede:
"Ala kardas, cudnijeh prilika!
Ono, joldas, po nas dobro nije".
Pa od jada cela srpska Vlada
i svih trinest Zlobinih dahija
nacinise od stakla tepsiju,
zagrabise vode iz Dunava,
i na "Usce" kulu iznesose,
navrh kule vrgose tepsiju,
u tepsiju zvjezde povatase,
da gledaju nebeske prilike,
sto ce njima biti do posljetka.
Oko nje se sastase dahije,
nad tepsijom lice ogledase;
kad dahije lice ogledase,
sve dahije ocima vidjese
ni na jednom glave ne bijase.
Potom Mira nevesela posta
od crnih joj smrti predskazanja,
avet Tita stane prizivati
da joj Tile dusu umiruje
i lepsu joj sudbu obezbedi.
Al' ne dode duh Tita u dvore
vec tu granu avet Apisova.
Skoci Mira na noge lagane,
krv se ledi, zile nategnute
niti place a niti se smeje,
neg' promatra strasnoga akrepa.
Progovara avet Apisova:
"Oj Mirjano, zeno Zlobodana
cas je doso, valja da se proba
les tvoj nece naci svoga groba!
Ja predvodim mlade oficire
sto ubise kralja i kraljicu
cerez kavge i lose uprave.
Predvodio nisam radi slave
vec zbog Srblja, zarad Otadzbine
pa dovedoh Petra iz tudine
da Srbijom caruje posteno
da obnovi stetom osteceno
od uprave lose poruseno.
Veruj Miro, zeno Zlobodana,
da za ovog najcudnijeg vjeka
videh trista srpskijeh vladara
svakojakih cuda i nezgoda,
al' ne videh ista poganije,
i ne videh ista pohotnije,
niti videh ista grozotnije,
od zuluma Mirjane i Zlobe.
Jer zbog vlasti probudiste strasti
nateraste mrznju i ratove
svaki svoga da ubije bliznjeg.
Prosjakom ste raju nacinili,
Armiju ste 'davno rasturili,
od pandura sluge napravili,
od Srbije rdavo imanje.
Vise nema srpskih oficira
niti ima dahija, pandura,
koji mogu vas zulum skinuti.
Al' kad skoci sirotinja raja
kad ustane kuka i motika,
bice vama po mediji muka.
Zato Miro, zeno Zlobodana,
cas je dos'o, valja da se proba
les tvoj nece naci svoga groba!"
Nebom sveci stase vojevati
i prilike razlicne metati
vis' Srbije, po nebu vedrome.
'Vaku prvu priliku vrgose:
od Đurdeva do Vidova dana
svakog dana kisni grad padase,
okruglice k'o male loptice,
da se Srblji na oruzje dizu,
al' se Srblji dignut ne smjedose.
Drugu sveci vrgose priliku:
kroz Vidovdan do Svetog Nikole
zle oluje po nebu idose
da se Srblji na oruzje dizu,
al' se Srblji dignut ne smjedose.
Trecu sveci vrgose priliku:
grom zagrme na svetoga Savu
u sred zime, kad mu vreme nije,
sinu munja na Casne verige,
potrese se zemlja od istoka,
da se Srblji na oruzje dizu.
Raja tada poce ustajati,
za oruzje poce se 'vatati
zeman doso, valja vojevati,
za krst casni krvcu proljevati,
svaki svoje da pokaje stare.
Zbori raja Zlobi i Mirjani:
"Gospodaru Milosevic Zlobo
i Mirjano, prokleta Jerino,
Nece biti sinu Bambilenda,
niti kcerci radio Kosave,
niti tebi egejskih brodova,
nit' Jerini svajcarskih racuna.
Kada raja na presto postavi
raja presto moze da rastavi!
Tebi nije tribunal u Hagu
vec je tebi tribunal na pragu
tu kod kuce, na Terazijama!"
Mira stane gorke suze liti,
spanicena zove Zlobodana,
"Zlobo, odma Mendelu da zoves
sa kraj sveta iz Juzne Afrike
azil trazi dok azila ima!
Nemoj mislit na blago i kase
pa bandere tela da nam krase,
azil trazi dok azila ima!"
Zove Zloba Mendelu Nelsona
Zove Zloba al' niko ne cuje.
Ondak zvase kiparskog konzula
da u Kipru casni azil nade.
Zove Zloba al' niko ne cuje.
Ondak zvase Gadafija i Kastra
obojici da u goste dode,
ali oba zauzeta behu
il' bar tako Zlobi besedise.
Ondak zvase cara Lukasenka,
da u Minsku bar starost provede
Belorus se Zlobi odaziva
zove Zlobu da mu se pridruzi.
Raja tada poce ustajati
krece hitro gradu Biogradu,
ka Bastilji tvrdavi necasnoj
da Bastilju od lazi ocisti
ruznih snova da Srbiju resi.
Kada raja Bastilju pocisti,
onda krene ka zgradi uprave
preko Save u Novi Biograd
te upravnu zgradu razvaljuje
u pecinu ispod zgrade ude
da pronade crnu guju ljutu
ali guji ni traga ni glasa.
Mira stane gorke suze liti,
spanicena zove Zlobodana:
"Zlobo, spremi moje bele vrance
pa na Surcin sad nam je hitati"
Zloba sprema svoje konje bele
i pakuje blaga i odore.
Raja tada ka Dedinju krece
spremna jeste motika i kuka
da nestane po Srbiji bruka.
I tu tezak nastane okrsaj
bitku bije svijetlo oruzje
bitku bije terazijsko uze.
Dal' je Zlobo uspeo uteci
il' je pravdu na trgu docek'o
to vam pesnik ne bi znao reci.
Ono ipak sto je zasigurno
trgovi ce zazeljet Zlobe
ali Zlobe nigde biti nece.
I jos ovo valja besediti:
Kad Azdahu skroz isteramo
milost, veru i ljubav vratimo
tad ce Srblji posteno postati
cestit narod slavne sutrasnjice.

Има још једна у којој је Слоба позитиван лик:

Knjigu piše Milošević Slobo
iz carskoga grada Beograda
knjigu piše sultan Vilijamu
u bijelome Vašingtonskom dvoru
i u knjizi bjesedi sledeće:
"Oj Turčine, Klinton Vilijame,
ti sto bombe po Srbiji sejes,
man'se care kaspijskijeh cevi
man'se care masona i para,
man'se care aga i nahija
no ti slusaj mene hriscanina!
Šaljem tvoja tri viteza mlada
sa Dzesijem tvoijem ulamom,
tebi nazad u Stambol-Vasington
da ja bolji rejting pridobijem
da plan mira svoga reklamiram
da Kosovo Arnauta rijesim.
Ako mir moj prihvatis Turcine
tvoj ce rejting prebogat postati
(sad ti pada kao teska klada)
ruskog cara neces pokarati
a po Turskoj vazda ces pricati
kak' Jevropu oslobodi jarma
Na Kosovo vojsku ti bi rastro
ali vojsku moje vjere casne
Rusi, Irak, Gadafi i Kastro.
Arnaute vratili bi nazad
i mir casni s Natom podijelili
srpskoj raji spokoj povratili
Al' pocuj me Turcin Vilijame,
ako moj mir sa mnom sklapat neces
dzaba tebe topova i konja
dzaba tebe bombi, aviona,
kad ustane motika i kuka
bice Natu po mediji muka.
Mi smo Srbi narod jedan cudan
inat srpski vecito je budan.
Ti nam srusi kulu na Avali
a mi tebi deset aviona,
ti porusi moje bjele dvore
a mi tebi spijun letilice.
No pocuj me Klinton Vilijame,
Ako peske dodes na Kosovo
tek ce onda belaj zapoceti
jer ce raja od sebe se dici
svaki svoga ubice natovca
i u slavnoj bitci zrtvovati.
Vijetnam je u tvojem secanju
Sultan Lindon bedno sto izgubi
raja tvoja zaboravit nece.
Dok ja kacim sliku cara Laze
(odma pored Van Gogove slike)
moja raja za Kosovo zivi
Kosovo se izgubit ne moze!
Previse je zrtava i para
previse si na Dedinje cilj'o
a tek treca faza ako bude,
bez fabrika ostace Srbija
i mostove raja ce traziti
a mostova nigde biti nece.
Dzaba tebi Albrajt aginica,
dzaba tebi slavni Holbruk Beze,
dzaba Nato devetnaest nahija
dodji sa mnom razgovarat druze,
sa Dzesijem tvoijem ulamom
da mir casni sada napravimo.
Obojici rejting da popravimo
a Srbiju jopet izgradimo,
tvoj naftovod i moje fabrike
Arnaute onda bi zbrinuli
slobode im nekakve dodali
i za mir se onda izborili.
Moj monopol onda bi opstao
mirotvorac marsal bi postao,
dozivotno na prestolu sedeo
Cara Lazu sa mnom porediće
moja raja zabavljena biće
gradnjom srpskih gradova i kula.
A Kosovo ostaće nam slavno,
deo Srpske carevine naše."

[bf_109_g6]

nekao mi je ovo suvishe plitko i nedostojno , (zlo)upotrebljavati desterac i epsku poeziju u ovakve svrhe ... :o . a i pesme nisu bash originalne , vishe prerade vec postojecih .

mislim da treba da prepustimo deseterac istoriji i vremenu kad je narod stvarao i sa kolena na koleno poboljshavao ovakve pesme , a 21.vek zasluzuje bolje pesme i pesnike od ovog ljubishe ...

[Живана]

21.век
http://img409.imageshack.us/img409/1585/normal88gf2.jpg

[Живана]

РАТКУ МЛАДИЋУ УЗ ГУСЛЕ

РАТКО ЂЕНЕРАЛУ СРПСКИ !


Јуришале душманске армаде
да јунаке одведу одавде
српској земљи да задају рану
и да хашку задовоље даму

Не дајте се браћо моја драга
слобода вас чека уместо тог хага
само напред путевима среће
слободу вам нико узет неће

У српске су куце упадали
експлозивом врата отварали
препадали децу и старице
да спроведу срамне оптужнице

Ој, Амери, НАТО- име право
срби неће бити никад ваше стадо
ко је од вас још видио среће
Србин ником робовати неће

Нападала банда на србиње
на Челебић и српско Требиње
као звери јуре на два тића
на Младића и на Караџића

Не дајте се браћо моја драга
зар да суде страшила из Хага
Амери и НАТО не могу вам ништа
чувају вас Срби са огњишта

Кад су чуле виле с Романије
развиле су гнезда Србадије
по горама где не иде свако
јунацима говоре овако:

Генерале Младићу соколе
твоји борци највише те воле
Радоване најмилији брате
где год кренеш тебе Срби прате

Душмани те са роднога прага
нису могли одвести до Хага
јер у мјесту испод Трескавице
не рађају мајке кукавице

Душмани би жељели да знају
гдје те Срби и сада виђају
али не зна цела хашка банда
сви су Срби Младићева гарда

Сви те сада чувамо од Хага
уз тебе је Србадија млада
уз тебе смо и кад зоре свићу
зато никад не брини Младићу

Сви те сада чекамо на прагу
да нам дођеш и подариш снагу
наша су ти отворена врата
генерале, легендо из рата

Сви те сада поштујемо роде
довео си многе до слободе
заједничке чуваћемо слике
генерале Српске републике

Нек душмани српску земљу газе
нико твоје неће издат стазе
генерале жив ти нама био
чувамо те јер си заслужио

Нек душмани надају се срећи
гдје си сада нећемо им реци
генерале и велико и мало
устало би кад би затребало

Нек душмани мисле да су прошли
код нас нису никад добро дошли
генерале и њих једног дана
пратићемо са нашег Балкана

Генерале дођи догодине
да прођемо покрај рјеке Дрине
да не дамо мира душманима
нека виде колико нас има

Генерале ако Бог да среће
да нам дођеш опет на пролеће
годинама са нама си био
и с тобом се народ поносио

Генерале ти си јунак прави
цело српство сада тебе слави
легенда си такав и остани
нек узалуд траже те душмани

Чувају те борови и јеле
да те не би силе однијеле
генерале не брини за себе
сви су Срби остали уз тебе

Чувају те високе планине
под крилима мајке отаџбине
генерале ми још увек смемо
да се само у тебе кунемо

Чувају те вуци и хајдуци
да се не би нашао на муци
генерале не могу ти ништа
чувају те Срби са огњишта

Гинули су срби на све стране
па сад зато мотре на душмане
пазе себе а и српског тића
генерала Ратка нам Младића

Гинули су срби сваког дана
од крвника и српских душмана
док нам није српска вера дала
легендарног Младић генерала

Подигле се све натовске силе
да би Ратка живог ухватиле
ал не дају Срби свога брата
генерала легенду из рата

Слушао сам вилу с романије
зове Ратка да га она крије
од крвника и српских душмана
под јеликом као Радована

Гледао сам са врх Трескавице
како Ратка траже кукавице
са собом би њега да поведу
да га с муком од Срба одведу

Од кад Ратка по планини траже
сваки Србин спрема се за страже
ој Младићу само нас позови
сви су спремни твоји соколови

Од кад они траже српског брата
душману су затворена врата
знам да ником не би било мило
када би се српство побунило

Генерале мили српски брате
ако треба гинућемо за те
тебе воли и старо и младо
генерале ти народна надо

Одкад сунце Трескавицом грије
тебе нико никад издо није
ој Младићу јуначе и дико
тебе не сме ни издати нико

[Живана]

Naredna pesma nije narodna, ali je napisana u stilu narodne..
Postujem je ovde jer odslikava trenutno stanje narodnog duha, kao što su sve guslarske pesme, od našeg postanka do danas, radile..

МАРИНА БОЖОВИЋ:
ПРЕТКОСОВСКО И ПРЕДИЗБОРНО ПРОКЛИЊАЊЕ

Проклињем вас, свог рода одроди,
вас, европски пробисвети,
вас, лидере српске распамети,
перјанице свесрпске пропасти,
вас, хероје свих српских пораза,
без витештва и труна образа,
вас, трговце српским светињама,
слугерање срамним унијама,
што нас свакој муци предадосте,
саму душу роду растргосте,
и Лазарев Завет погазисте.
Све вас стигла Лазарева клетва!


Проклињем вас, бедне кукавице,
стидим вас се, светске удворице
и европске крпе патосаре,
што брукате чак и бабе старе!
Бабе српске да су нам владале,
не би своји мочуга брукале:
мочугама све би сачувале!
Ма, отето све би повратиле,
сва кандила Српства упалиле,
Бистрицу нам сасма разбистриле,
на Косову рујног вина пиле!
Бабе српске да су војевале,
мушкије би од вас делијале!

А ви, баш сад, шта нам то бистрите:
занавијек да нас победите!?!
Ви брижите изборне кампање
док Косову прети отимање?
Да утврде у вашој унији
Од вас лоших ко је најлошији?
Од безочних ко је безочнији,
од бестидних ко је бестиднији,
подаништву ко је највернији,
издајништву ко је највичнији-
ма, милина све вас погледати,
нема светог што нећете дати!

Од вас таквих, љига, поданика,
ласно им је бират послушника,
а ниједног међу вама није
од уније да има милије!
Ма и нама, вас ласно бирати,
не морате, вала, кампањати:
сви европски, голи демократи!
Немоте се више заклињати-
ко зле паре сви сте нам познати!

Да Европи нисте мили тако,
зар би било све нам наопако!?!
Вас, таквијех да нам било није,
кад би пали канџама уније!?!
Такве нама и воли Европа,
нема бољих да нас све закопа!
Такве наше државнике славе,
што су кадри остат без државе...

Црни народ црног Карађорђа,
вас, оваквих, кад дочека вођа,
кад дочека овакве изборе:
од најгорих да бира најгоре,
кад дочека оваквих јунака:
војсковођа бијелих барјака,
вас, експерте, срамних уступака.
Дике наше, што ништа не смете,
нит можете, нити умијете;
клањање вам једино што знате,
а првих се места приватате?
Не сањате с Киме се пачате...
Све вас стигла Лазарева клетва!

Карађорђе, трн вам је у оку,
ко да Милош трпје сваку стоку,
па, ви, тобож, ко он лукавите,
свакој уштви кад се поклоните-
сами шути, па вам сви рогати,
свето вама шта вам се исплати.
Тешко српској деци и женама,
са оваквим својим браничима:
жене своје, и децу би дали,
да би своје главе сачували!

Издајама прваци постасте,
све нам српско собом обрукасте,
као с правом Српством столујући,
а ништа вам српско свето није,
курвештије курвинске уније!
Ви, копилад, кује Видосаве,
изарчисте стопе Светог Саве!
Ви, копилад, Вука Бранковића,
испљувасте славу Обилића!
Ви, мудруји што сте од Лазара,
јер сам ђаво с вама преговара-
са тиквама тикве своје сади
винограде Божје да огади,
над Косовом своје би да кади...

Свима вам се о главе обило!
Косово вам у грло запало!
Преселе вам изборне кампање,
судило вам народа надање!
Сами своје име проклињали,
над Савиним што сте првовали,
за вође нам што сте се трпали,
са ђаволом да би трговали,
Косово му Божје обећали!

Све вас стигла Лазарева клетва,
све пожњели - што сте посејали!

[Живана]

POGIBIJA MAJORA MILANA TEPICA

Na izmaku dvadestog vijeka,
zar nestade razum u covjeka,
da potece od krvi rijeka,
na istok se Rusija raspada,
a Francuska u krizu zapada,
u Engleskoj nema vise nada,

Amerika ka vazda podbada,
rad silnog svoga kapitala,
na cijeli svijet bi najala,
komsije nam preko plota bece,
da nam nasu zemlju razcerece,
a Germani davnosnji dusmani,
probili su vojsku iz odora,

sad Evropa na koljena mora,
bi da Jadran sa Baltikom spoje,
a sve Srpske zemlje da osvoje,
da sada im to za rukom ode,
jer su kod nas pronasli izrode,
koji ovu zemlju razparcase,
i Germanskom kutu potrcase,
evo danas to cine Hrvati,
te brat s bratom mora ratovati,
mozda narod sad ne misli tako,
pa ispade zlo i naopako,

jer odkad je Srpske istorije,
ovakvoga jada bilo nije,
od svojega svoja vojska gine,
eto sta nam izdajnici cine,
u Bedenik pokraj Bjelovara,
dalje major Tepic progovara,
ljuto zbori vojsci ispred stroja,

domovina i vasa i moja,
ponovo je sramotno izdata,
jer nebrata primismo za brata,
nasom krvlju slobodu im dasmo,
a sta danas od njih docekasmo,
da nam zemlju iz temelja ruse,
prokleto im i sjeme i duse,
pa mi duznost vojnicka nalaze,
da sve znate i sve da se kaze,
nista nema jace od istine,
propalo je pola domovine,
ustase su juce bile amo,
traze da im kasarnu predamo,
sa opremom bojnom sto imamo,
sahovnicu njinu da postave,
vise nase kasarne i glave,

ali nece ako bude srece,
kasarna je polje od megdana,
da vratimo ovo ustasama,
nece nogom krociti ustase,
na sve ovo sto je bilo nase,
nit ce iko preko mene ziva,
kljuc kasarne njima da dariva,
sad odluku licnu vama dajem,
ja ostajem ja se ne predajem,
a ko sa mnom bude da se bori,
na oganj ce zivi da izgori,
ko se preda da sacuva glavu,
izdao je sebe i drzavu,

vase glave predaja spasava,
ali gine ponos i drzava,
ne vjerujem ja njima odavno,
da mi kazu da je more slano,
oni i sad ka dovijek lazu,
a ovako mene juce kazu,
garantuju zivot ko se preda,
ali vojsko to nije pobjeda,
il ce zbore kasarnu sprziti,
nas i tako i tako pobiti,
sa svake smo strane opkoljeni,
a oni su vojsko naostreni,
niotkuda nemamo pomoci,
niti moze niti ce nam doci,
okolo su momci krvoloci,
spremni klati noge prebijati,
vadit oci otkidati prste,
ti neljudi ljudski se ne krste,
to nijesu djeca Svetog Save,
oni ruke o Srpstvo krvave,
ma ih nece zapanuti vise,
dokle jedan Srbin dusom dise,

eto momci takvo vam je stanje,
smrt il zivot sad je na biranje,
rijec njina slobodu vam nudi,
drzat ce je ako budu ljudi,
no na muke ako dopadate,
slavno mrite al obraz cuvajte,
mnogi streknu i tu cuda nije,
mlada momcad tek se neki brije,

dje najvisa duznost i potreba,
smrt pred oci mnoge pokoleba,
muka jaka stroj se prorijedi,
al se major Tepic ne ijedi,
no on sebi ko roditelj rece,
da ako neki u zivot pretece,
pa mu zato milo ne bijase,
kad sestinu vide da ostase,
al im nista reci ne umije,
i u njima musko srce bije,
i njima je domovina majka,
al sve stoji junak do junaka,
vidi nece pusku da predaju,
pa naredi raport da mu daju,

zadrhtase u planini gore,
od pozdrava nas druze majore,
ja Srboljub vojnik prve cete,
ja Miroljub spreman da ih srete,
ja Mijomir pa jos da ih ima,
ja Zelimir vazda s drugovima,
ja Gradimir sa sred Crne Gore,
ja Slobodan s vama smo majore,
kad je raport podnijela ceta,
spremna poci s ovoga svijeta,
pohitase da ih docekaju,
a svojoj se smrti pripremaju,
dokle docek pripremase ceta,
uzimajuci zelju od svijeta,
stavljajuci eksploziv i mine,
da zajedno s ustasama gine,

Tepic kuci ovako poruci,
Jer se na smrt junacku odluci,
dragi oce mila moja majko,
mrijet ce se jednom svakojako,
ti si mene oce vaspitava,
da je preca drzava no glava,
pa se necu izdajnikom zvati,
nit kasarnu ustasama dati,
niti nasu trobojku brukati,
a ti majko nemoj zakukati,
pa sestrama bratski pozdrav salje,
onda Ljubi porucuje dalje,
vjerna Ljubo podizi mi sina,
nek je vise puska u Srbina,
vaspitaj ga na stare zavjete,
da je Srbin od glave do pete,
pa mu citaj Srpsko Ogledalo,
istoriju nasu i ostalo,
i pocetak Bune na dahije,
i golgotu i vaskrs Srbije,
i Vijenac slavnoga Njegosa,
sve kako bi pravim putem posa,

a ti covjek budi cedo milo,
stavi knjigu sokolu pod krilo,
pa odlece soko put Kozare,
na dvorove Tepiceve stare,
a on ode svoje da zavrsi,
da zadatu rijec ne prekrsi,
u kasarnu ulaze ustase,
al junaci smrti se ne plase,
a bizerno srce u Milosa,
od tolike sile i olosa,
razsirise se kasarnom ko mravi,

Tepic na svoj zivot zaboravi,
pa okupi sestinu uzdanu,
i rece im u krvavom danu,
ljuti celik covjek moze sviti,
ali glavu ne smije saviti,
to je ono sto se ne savija,
neka vam je srecna pogibija,
kad pozdravi brata sestoricu,
on nasloni na minu desnicu,
e sad Boze neka vam pomoze,
divne srece pravde i istine,
uleglo ih bjese na stotine,
pa se rulja po kasarni valja,
da im obraz vojniciki okalja,
svaki usa krvavije ruka,
da ne vide sa Kozare vuka,

Jugovic ih na nisanu drzi,
u sekundu da hiljadu sprzi,
ko Kraljevic sa careva druma,
kad kasarnu dize u oblak crnog dima,
a zemlja se i nebo zatrese,
pod oblakom vatra sve odnese,
zle bande krvave nestade,
samo Tepic u pjesmi ostade,
njegovo djelo sa dusom pretece,
Sindjelic ga srete isto vece!!!!

[Живана]

Зорану Вујовићу


Тужна вијест Српством мину,
као прамен магле сиве,
да Зорана Вујовића
више нема међу живе!

Паде витез са Космета
далеко од родног краја,
у одбрани земље свете
и свог милог завичаја...

Његово ће име сјати,
у одаји Бож’јег раја,
поред кнеза мученика
и Милоша, српског змаја!

Памтиће га српски народ,
ко витеза и јунака,
нек’ поносан отац буде
и његова мила мајка...

Што су српском роду дали,
своје срце из њедара,
од онаквог српског сина
да ли има већег дара...

Слава теби, српски сине,
српски род ти кличе сада,
твоје име мријет’ неће
докле Сунце небом влада!

Српство те је уздигнуло
међу своје витезове,
за Косово што су пали
и спас свете земље ове!

Док с Косова звона звоне
и док божур пољем цвјета,
ти ћеш бити српски херој,
српски витез са Космета!


Гуслар Сава З. Станишић

http://www.srbijazemljaheroja.com/zoranvujovic1111.jpg

[Кнез Данило II]

Одлично, ја имам нке верзије и у мп3 формату, све уз гусле, сит се наслушам.

[Живана]

Три српска витеза

Миломир Миљанић
Владимиру Шипчићу, Божидару Бјелици и Српку Меденици
- последњим краљевим војницима у отаџбини


У освиту Видовога дана,
разви вила крила пут Бањана,
па дозива српскога гуслара
и овако њему проговара:

"О гусларе, српска перјанице;
Србинова тврда узданице!
Сјећаш ли се, има неко доба,
кад запјева, помолећи Бога
дивну пјесму, љепша бит не море
о Шипчићу с Мале Црне Горе?

Ја обећах да ћу опет доћи
и да ћу ти још једном помоћи
да запјеваш као никад нико,
да те чује Српство свеколико,
јер се пјесма наставити мора
за јунаке покрета отпора,
страдалнике црвеног терора.

Ова пјесма нек им спомен буде,
нек о њима српске гусле гуде..."
Ево ми се указа прилика
да опјевам три српска ратника,
што падоше један до другога,
сви на правди Бога истинога.

Јер кушаше своју срећу ратну,
за Крст часни и слободу златну.
Таквих људи није било можда
од устанка великога Вожда;
Да бијаху у старим земану,
с Лазарем би били на мегдану;
Од Милоша кад мегдан дијели,
одиста се не би застиђели!

Памте Срби: од тромеђе старе,
с Романије до ријеке Таре,
од Љубишње преко Дурмитора,
и сјеверна памти Црна Гора,
и град Прибој, крај ријеке Лима,
Фоча, Рудо и Вишеград с њима,
до Пљеваља и до Пријепоља
није било три четникa боља,
ни чувени` од ове тројице:
од Шипчића, Српка и Бјелице.

Запамти их усташка армада,
колико им зададоше јада!
Муслимани, хрватско цвијеће
задуго их заборавит` неће!

Кад с почетка Другог свјетског рата,
изненада и на мала врата
уђе ђаво да Српство разори,
да Србина сатре и покори,
да убије у људима Бога,
рад` Месије њиховог новога,
што за собом крвав траг оставља
и Србина о јаду забавља.

План паклени папског Ватикана
остављаше пустош пр`о Балкана.
Мајстор Јоже, гори бит не може,
aустријски поднаредник с Цера,
памти Србе, божија ти вјера.
И славнога Степу команданта
кад им стаде ногом из врата,
најмоћнијој сили тог времена,
па има оста страшна успомена:
на хиљаде Аустроугара,
што под Цером оста да одмара.

И зато се у Србију врати,
да им старе дугове наплати;
да најбоље Србе ликвидира,
да им не да ни у гробу мира.
Јер најбољи, одувијек, зна се
око себе окупиће масе.

Зато мора учинити нешто
да би Србе преварио вјешто.
Прилика је њему указата
да посвађа два рођена брата,
да одбаце и Српство и Бога,
нова влада стоји иза тога.

Ко год каже:"А, помози Боже!"
од оптужбе умаћи не може;
ко помене краља и Србију,
дочеко је страшну погибију.

Ватиканско-масонска завјера
и Брозова стравична намјера
и учинак злогласног Хитлера
коштали су несрећног Србина
да следећих стотину година
неће успјет да се опорави
и неслогу братску заборави
и да крене путем старе славе,
Немањића велике државе.

Па потјера крену на јунаке,
на најбоље народне прваке
и на вјерне њихове јатаке,
јер су против великога Броза
- Боже, `му се истражила лоза!

У планини под јелово грање,
једно јутро, зори у свитање
скупили се четници у гори,
док Бјелица Божо проговори:
"Срби браћо и господо моја,
Ви потомци Обилића соја,
светородне лозе Немањића
и Лазара Хребељановића;
Дочекасмо да нам Српство води
бјелосвјетска олош и изроди!

Комунисти намјеру имају
траг по трагу да нам ископају,
да Србијом усташа управља,
да не буде више Православља,
часног Крста, нити крсне славе,
нит` Божића, нити светог Саве.
На нас креће велика потјера,
не би већа да гоне Хитлера,
јер смо против Тита и партије,
Бога ми су гори но дахије!

Кажу, хоће братсво с усташама,
које памти свака српска јама:
Од Корита па до града Стоца,
од Ржевог дола, Пребиловца
Јасеновац и Градишка клети,
- по сто пута нека су проклети!

Ђе милион Срба главом плати,
за шта, нико не смједе питати.
Што утече од усташке каме,
и не оста у бездане јаме,
од српскога рода и нејачи
страшна ОЗНА хоће да докрајчи.

А ми смо им крвници највећи,
Веле, нико не смије утећи.
Ко год буде против комунизма
стићи ће га Јосипова чизма.

Зато мислим, браћо моја мила,
док држимо пушку преко крила
и док срце у прсима бије,
да нам друге, сем овако, није:
Да гинемо за Српство и краља,
друкчије нам никако не ваља!

Комунисти убише ми брата,
иако ми бјеше ријеч дата
да му неће ни длака хвалити:
е, за то ће неко зажалити!

Кунем им се гробом брата мога,
запамтиће Божа ради тога,
русу главу осветићу брату,
јер ми ријеч погазише дату!

И још једно, соколови смјели,
послушајте што вам Божо вели:
Ко издаде од вас брата свога,
е, тако ми гроба братовога
убићу га ђе сви други виде,
па сав гријех нек на мене иде."

Проговара соко, сива птица
Меденица Српко од Ужица:
"Брате Божо, и ја мислим тако,
Једном ће се мријет свакојако!
A кунем се, чим се људи куну,
погинућу за краља и круну,
нећу издат ђенерала Дражу,
но ћу остат на вјечиту стражу,
вјеран Српству и српском народу,
За Крст часни и златну слободу!"

Зор делија од града Ужица,
понајбоља српска перјаница:
витка стаса, хитар ко стријела,
момачка га снага понијела;
Што га славни Васиљевић бира,
чим заврши школу официра
стануо је у прве редове
уз најбоље четничке синове,
и показ`о храброст и умјеће,
задуго се такав родит неће!

Но, да видиш јада изненада!
Страховлада Брозова завлада,
у зли час је комунизам доша`
под управом Кардеља и Моша.
И Крцуна, несрећног Србина
и његове страшне милиције:
Није такве прије ни послије
долазило на ове просторе,
Зло чињаху, горе бих не море
ријешени да науче реда
ко год Броза пријеко погледа.

Од како је Српства и Србије,
Већи изрод родио се није,
нити већа српска крвопија,
од кад сунце са небеса сија,
што ископа куће четницима,
и не њима, него свим Србима.

Јер од руке његове пострада
српских глава стотину хиљада.
С Романије, па до Златибора
све је српски мрамор до мрамора.

Сва Србија постаде кланица
Брозовијех вјернијех убица.
Херцег Босна и сва Црна Гора
од стравичног црвеног терора,
у црно се зави тијех дана
од усташа нових, партизана.

Крцун узе у своје редове,
све злогласне усташке синове
и даде им право и тапију,
да свакога Србина убију
који није био комуниста
и ко није пљунуо на Христа.

А кога су четником прозвали
одмах су му кућу ископали.
Ранковић им наређења дава
ком Србину да се скине глава
и Брозове жеље испуњава.
Но им Српко дужан осто није,
ни двадесет на њ` кренут не смије,
иако им шпијуни дојаве
гдје четници и Српко бораве.

Није шала, за седам година
по гудура, јама и пећина
проводити и дане и ноћи
без ичије са стране помоћи.

На измаку и наде и снаге
усред своје отаџбине драге,
усред страшног црвенога мрака,
у који нас баци петокрака.
Оста вјеран ђенералу своме,
милом Српству и Крсту часноме.

Једно јутро, зори у свитање
оцу Вуку пође у сретање,
пут небеса, ђе се душе вију
Срба палих за свету Србију!
Владо Шипчић с Мале Црне Горе,
зор делија, љепши бит не море,
љепотом га Господ обдарио,
ни Косанчић љепши није био:
плаве косе, а лица бијела
хитар као небеска стријела.

Све врлине које момке красе,
ту је Владо понајбољи, зна се.
А знао је утећи и стићи,
душманину и на корак прићи,
голом руком ухватит за пушку
и показат своју снагу мушку.
Међу прве Владо у строј стиже
кад устанак народни се диже.

Од седамнес` година сво`ије
с крвницима крену бој да бије;
ко његови преци што чињагу
кад смакоше силног Смаил-агу.
Кад прољећа четрдесет друге
комунисти и њихове слуге
осудише овога ђетића
што бијаше срца Обилића,
оца Митра и стрица му Драга
стријељаше испред кућног прага
ни због чега, ко и многе друге
што не хтјеше да постану слуге
и не хтјеше да одбаце Бога
рад` поретка њиховог новога.

Владо стркну са стрелишта тога,
сам свевишњи Бог му је помога,
да сачува главу на рамена,
да се прича за дуго времена:
Како оде здраво и весело,
јуначко га срце понијело
у планину, да купи дружину
ко Старина Новак некад што је
или хајдук Дели Радивоје.

Скупи чету за Српство заклету
са Бјелицом и са Меденицом
и осталим српским горштацима
које само српски народ има,
која језди планином и гором
и бори се с црвеним терором.
С Романије па до Дурмитора
од Косова до Јадранског мора
постадоше Озни ноћна мора!

Но, да видиш великијех јада
шта се деси код Чајнича града;
Голубићу Стојо, како мога`
да издадеш најмилијег свога?
И по ноћи доведеш поћеру
и продадеш вјеру за вечеру...
Загрмјеше пушке изненада
јер се Божо томе није нада,
смртно рањен крај прозора паде,
и овако говорити стаде:

"Зашто Стојо, а за име Бога
изневјери ти драгана свога?
Ђе би ријеч дата пред Господом?
Има л` ишта под небеским сводом
скупље него тврда вјера права;
зар се образ за злато продава?

Проклета ти наша љубав била,
свака стопа којом си `одила,
што ме данас крвницима прода,
не имала од срца порода!"

То изусти, и душу испусти
у засеок звани Домјешићи.
Ту ће Божо међу претке стићи,
покрај старих српских слободара
да му душа на небу одмара.

Оста Владо ко вук у планине,
до педесет и седме године
без икога својега у гори,
да се бори, да се не покори!

Проклињући трагичну судбину
шта уради несрећном Србину
и како га одвоји од Бога,
Православља и Крста часнога,
свега што је свето и велико.
Боже, да л` ће останути ико?
Да настави славну традицију,
да се бори за српску нацију,
да се Срби антихриста спасе,
да свијећу српску не угасе.

Није било веће изгибије
од како је Српства и Србије,
нит` су Турци за петсто година
ојадили овако Србина
ко Титови несрећни вазали
што су душе ђаволу продали.

Зло вријеме и још гора влада,
по` вијека узалудног рада,
странпутицом воде народ ови.
Тад падоше најбољи синови,
тада многи Србин одабрани
зло учиње, јер се од зла брани.
Ко што рече велики геније:
"Ту гријеха никаквога није!"

[Живана]

Ova me je slatko nasmejala (da živi srpski nesalomivi duh), poklanjam je:)
mome drugu Avijonu:biggrinjester:

Почетак буне на Досманлије

Увати се Сунце у прољеће
Виш Србије на небу ведроме
У прољеће на светог Трипуна,
Један данак три пута се вата,
А три пута игра на западу
То гледају Турци Јевропејци
И на града сви седам дахија

Тадићлија и Крмак-Алија
И два брата два ГЕЈовца млада,
Ђелић Ага и шњиме ДинАга
Дулић Јусуф Велики дахија
Ђилас Ага грацки таинџија
Старац Мићун од стотине љета

Све седам се састало дахија
Бијограду на Брисел-капији
Огрнули скерлетне бињише
Сузе роне а прилике гледе:
'Ала кардаш! Чуднијех прилика'
'Оно јолдаш по нас добро није'
Па од јада сви седам дахија
Наручише од Цептера тепсију
Заграбише воде из Дунава
На Небојшу кулу изнесоше
Наврх куле вргоше тепсију
У тепсију ЗВЕЗДУ поваташе
да гледају берзанске прилике
Што ће сњима бити до пошљетка

Око ње се састаше дахије
Над тепсијом ланце огледаше
Кад дахије лице огледаше
Све дахије очима виђеше
Ни на једном мобилног не бјеше...

(čim saznam nastavak, bićete obaveÅ¡teni:rofl:)

[Живана]

Стварање Напредне странке

Боже мили чуда великога,
Сви избори у земљи Србији,
За државе цјеле предсједника,
Исто теку, исто свршавају,
Вавјек води Николићу Томо,
Над поганим Тадићем Борисом,
Ал волшебно у другоме кругу,
Вазда Тадић претекне Томишу,
Кад се бира српски парламенте,
Јопе нам се слично издешава,
Радикална партија највише,
Од народа гласова добија,
Али никад не уђе у владу,
Нико са њом у сарадњу неће,
Други, мањи, савезе стварају,
Радикали јадни и кукавни,
Ништа друго никад не могаше,
Но остати у опозицији,
Ту стотињак страначких главара,
Добијају плате и дневнице,
Стан и храну, накнаду за паркинг,
Ал им није више ни то доста,
Да не причам за обичне члане,
Који гладни и жедни остају,
После сваке напорне кампање,
У којој се жестоко надају,
Да ће усјест у одборе многе,
И управне, али и надзорне,
Оно мало, што има писмених,
Виде себе као директоре,
Од силнијех предузећа јавних,
Али шипак, кад гласове зброје,
И странке се друге договоре,
Џаба оста лепљење плаката,
И урлање свуд по митинзима,
Нема пара ни службених кола,
Ни престижа што уз власт долази,
Трпе неки стоички то стање,
Веле, нека, за српство се борим,
Али има и онијех других,
Што на луксуз и на лову мисле,
Знатно више него на Србију,
Који хоће да их запад воли,
Да господа буду и госпође,
Који хоће министарско звање,
Без обзира по којој је цени,
Дисциплина поче да се руши,
Није више странка монолитна,
Јер војвода још у Хагу труне,
Па не може дизгине да стегне,
Сатрапине хоће свако своје,
Свако вуче према својој страни,
Немоћан је Војине Шешељу,
Да обузда апетите њине.

Прва странку помало окрњи,
Новосадска градоначелница,
По имену Гојковића Маја,
Њу убеди западна елита,
Да је она урбаноид прави,
Са њом плеше Чолићу Здравкина,
Кафу пије с Јоксимовић Жељком,
У госте јој Верица долази,
Што аљине креира по Риму,
И још други знани и незнани,
Мисли Маја да је изнад странке,
Да су тамо прости и глупави,
(Мада има ту истине мало)
Пуче брука у Новоме Саду,
Када Маја окружи Тадића,
А не свога колегу Томаша,
На избор'ма прошлим предсједничлим.

Мислило се ту ће престанути,
Ал' не спава ђаво амерички,
Још ровари по остатку странке,
Неке од њих на састанке зову,
Па им нуде куле и градове,
Обећају свилу и кадифу,
Углед, престиж и подршку своју,
С Тадићем им обећају владу,
Само нека војводу издају,
Па ће бити и ића и пића,
Кабинета многих министарских,
Девојчица и дечака младих,
Коме воља како да пробере,
Све на тацни њима доносаше,
Не би ли их себи премамили,
И задали смртнога ударца,
Патриотској политици српској,
Којој јесу уде савезали,
Када владу нову саставише,
И дадоше дизгине у руке,
Проклетоме Борису Љубову.

Састају се неки радикали,
Састају се и већају тајно,
Доста им је војводине сенке,
Хоће мало они да су главни,
Хоће паре у своје џепове,
Хоће власти и почасти силне,
У луксузу хтели би да живе,
То им нуде мрски западњаци,
Привлачно им ово зазвучало,
Па заверу стадоше ковати,
Како да би доктора спречили,
Да из Хага икад кући дође,
Јер ако би икада поново,
Шешељ Војо у Биоград дошо,
Тад би било стати и гледати,
Како ове посвуда разгони,
Као соко тице голубове,
Знају ови да дорасли нису,
Бритку уму, војводе Шешеља,
Нит оштрици његовијех мисли,
Зато они разговор поверљив,
На диктафон тајно наснимише,
Па послаше хашком тужилаштву,
Не би л' како војводу спречило,
Да се вратни својој отаџбини,
И да странку под своје преузме,
То дочека тужилаштво хашко,
Одмах тужи судији Шекија,
Тражи да му ријеч одузме се,
Да не се не би одбранити мого,
Нит доказат њихове срамоте!
Радо приме из Хага судије,
Овај ''доказ'' што га Том послао,
Прекинуше војводи суђење,
Али неће војводу да пусте,
Већ га држе још у казамату,
Без суђена, без икакве правде,
Не дају му право на одбрану,
За насиљем правним посегоше,
По налогу багре америчке.

После ове продаје образа,
У Скупштини Тоћа освануо,
У сред групе најгоре погани,
Они себе зову напредњаци,
Тврде да су они нова странка,
Што проводи изворна начела,
Старе Српске радикалне странке,
А још тврде да војвода Шешељ,
Та начела своја је издао,
И да јесте умом помјерио,
Па је зато Томо сад морао,
Нову себи начинити странку,
Тоћа прича, а сви виде - лаже,
Злоба њему у очима игра,
Сиво лице, тврда образина,
Пођонио Тоћа Николићу,
За срамоту он уопште не зна,
Само једно њему је у глави,
Како би се више умилио,
Новим својим западним газдама,
Да би од њих добио богатство,
Што га сања у сну и на јави,
Не би ли се министром прозвао,
Или можда, чак и премијером,
Он за устав и закон не хаје,
А камоли за бланко оставке,
Њих је Томо, вели, загубио,
Свесно лаже, лажи не прикрива,
Баш га брига, што га сви читају,
Отворено западњаке служи,
И с њима се он по ваздан виђа,
Кад ли оде Том до амбасаде,
Кад ли они дођу до Томице,
Да му нове инструкције дају,
Заповести како да с' понаша!

Тад објави Николићу Томе,
Да оснива себи нову странку,
Коју зове Српска и напредна.

Уз њега су све морални гмази,
Вучић Ацо, оцоњених уста,
Што делује да ће заплакати,
Кад год неко њега мало боцне,
И што воли бритиш поп да слуша,
Научио ваљда у Лондону,
Док је чаше и тањире прао,
У животу он се само хвали,
Високијем просеком студија,
Мада никад он радио није,
У привреди ил' ван политике.

Још је уз њег крупна Јоргованка,
Лицемјерка једна светског кова,
Што побјеже прва са Космета,
Што имање шиптарима прода,
Па с парама у Нови Сад дође,
Да луксузно у њему ужива,
А зазивље са медија Србе,
Да остају живјет на Косову,
И да своје огњиште чувају,
Ако треба и живим главама,
Што ли својим, што ли и дечијим,
То лапрда Јорга Табаковић,
А своје је евриће стиснула,
Па издаде доктора Шешеља,
Издаде га ко своје огњиште.

Још је тамо Мировић Игоре,
Барабина, коцкар, швалерчина,
Он са својих преко четрес љета,
Једног дана радног стажа нема,
Без онога што му странка даде,
Да директор он у ЗИГ-у буде,
И председник Управног одбора,
Беочинске фабрике цемента,
Али једно дорбо зна Игоре,
То су боје од разних жетона,
Коцкарница свуда широм света,
То је њему вазда најмилије,
Злу науку Игор Изучио,
Кад до пара и до славе дође,
Трошит грдне суме у казину,
Свако вече и своје и туђе,
Ојадио тај је Новог Сада,
Предузећа и градског буџета,
Колко не би ни три цунамија.

Ето багре што уз Тома стаде,
Да начини напредњачку странку.

[Живана]

Бориша Тадић и син Миросинкин склапају владу

Боже мили, чуда великога,
Јали грми, јал' се земља тресе,
Јал' пуцају на фронту топови,
Нити грми, нит се земља тресе,
Нит пуцају на фронту топови,
Веће туку ватромети силни,
Са седишта демократске странке,
У улици Крунској београдској,
Шенлуг чини Борис Тадић-ага,
Задобио од раје гласове,
Понајвише од свих на изборе,
Уз скуте му пришипетље седе,
Све експерти и дични сатрапи,
Срећан Борис, осмјеха не скида,
Шампањцем се као смук налива,
Послаше га њему господари,
Штоно седе у сред Београда,
Баш у згради грдне амбасаде,
Америке још грдније земље,
Лоче Борис, пршће камараде,
Сви скочили на ноге лагане,
Скачу, вичу и пјесме пјевају,
Све маштају већ о одборима,
О управним, али и надзорним,
За које ће накнаде добијат'
И по двјеста и триста иљада,
Само један његов сатрап сједи,
Лице му се силно натмурило,
Нити ђипа, нити заурлава,
Само нешто тешко отпухује,
На кошуљи, заврн'о рукаве,
Међу длане чело наслонио,
Свако види, није му до славља,
Тешке су га бриге притиснуле,
Кад то виђе Тадићу Борисе,
Проговара из грла бијела,
Вјерна слуго, Динкићу Млађане,
Ево има десет годиница,
Како служиш демократску странку,
А све против српскога народа,
Вјерно служиш, много добро лажеш,
Обећаваш људима кредите,
Само ако за нас заокруже,
Сервира им уговор с Фијатом,
Шта нас брига што ј' то лудорија,
Од Европе хатишериф дође,
Да народу још очи замаже,
Што си мо'до све си учинио,
Ево теби народ повјерова,
Заокружи демократску листу,
Што је зову европска Србија,
Највише смо гласа освојили,
То ће рећи највише мандата,
Побједници ми смо од вечерас,
Цјелу ћемо земљу преузети,
И пара се добро намлатити,
Живећемо како доликује,
Сва земаљска блага искусити,
Продаћемо и земљу и људе,
Само нама нека добро буде,
Па што онда ти тугу тугујеш,
Што не скачеш и не пјеваш с нама,
Што не пијеш златнога шампањца,
Господари што нам га послаше,
Да побједу своју прославимо?

Одговара Млађане Динкићу,
Мили газда, Тадићу Борисе,
Тачно збориш, свака твоја стоји,
Ја те јесам вијерно служио,
Ево веће има деценија,
Јесам народ лагао и крао,
Обећав'о куле и градове,
Само њему очи да замажем,
Не бил' нама дао поверење,
И доста сам света обмануо,
Навук'о их да дижу кредите,
Па сад само треба да споменем,
Како би им камате порасле,
Кад не бисмо ми на власти били,
Не сме народ друге окружити,
Јер се боји за животни стандард,
За аута и за ТВ плазме,
За смрзнуту рибу из маркета,
Словеначких, али и хрватских,
И добро си Боро говорио,
Да ми доста људи повјерова,
Понајвише за нас заокружи,
И највише ми гласа добисмо,
Ал' ће наша та побједа бити,
Ништа друго неголи Пирова,
Јербо Боро, кад добро сабереш,
Све укупно гласове кад збројиш,
Више оде блоку патриотском,

Кад то зачу Тадићу Борисе,
Писну болан као гуја љута,
Удари се руком по прсима,
Па овако стаде бесједити.
Јао мени до Хага милога,
Ја не збројах добро резултате,
Већ чим видјех да имам највише,
Лудо мислих да сам победио,
Ој проклети Донтов количниче,
Ти ћеш мени сутра главе доћи,
Када буду српски родољуби,
Нову владу сами саставили!

To дочуо Крстићу Небојша,
У срцу му врло жао било,
Што Бориса душа побољела,
Пак му стате вако говорити.
Не брини се Тадићу Борисе,
И до сад смо изборе губили,
Ал смо ипак власти приграбљали,
Ни сад неће другачије бити,
Што причате за више гласова,
Да их оде блоку патриотском,
То не значи, ама баш ни зере,
Само значи да је српски народ,
Рад видјети патриотску владу,
Ал је народ ко и друга марва,
Лако га је Боро заварати,
Има оних који су причали,
Како јесу тешки родољуби,
А чим њима евро понудимо,
Прелетеће право нашој страни,
Шта нас брига за вољу народну,
Битно нам је домоћи се власти!

Сину лице Бориса Љубовог,
Када зачу Крстићеве речи,
Озари се, срећу не прикрива,
Па Крстићу поче говорити,
Де ми реци, Крстићу делијо,
Кога ћемо првог поткупити,
Кад ћу знати да сам победио,
Кол'ко морам договор чекати?
Одговара њему саветниче,
Што ме питаш, кога ћемо прво,
Није тајна - јуриш на црвене,
Тамо има мустре свакојаке,
Од онога Палме јагодинца,
Преко Јове старог Кркобаба,
И његовог сина Миланчета,
До Ивице онога Дачића,
Што је био у Слобе секретар,
Сад су они најљепше дјевојке,
Потенцијал у њих је најшири,
За склапање веза и савеза,
А сви једно здраво много воле,
Воле паре, више него љеба!
Ако ипак буду затезали,
Уцјеном ћу на њих ударити,
Палми хоћу Хагом запретити,
Јали Хагом Јал' нашим затвором,
Јер је оно тежак криминалац,
Од тог ће се тешко препанути,
Све ће играт како ја засвирам,
Кркобаби најлакше ћу прићи,
Обећат му бесплатне вакцине,
Против грипа и другијех бољки,
Он ће одмах нама прелетјети,
Па ћу онда отић до Дачића,
Ту се надам да ћу добро проћи,
А ако ли буде запињало,
Ја ћу наћи и за то решење.

Како задњу ријеч изговори,
Скочи Крле на ноге лагане,
Па са својим Шаперли јараном,
Пође смишљат лажи и уцјене.
Првом Палми на двора бануше,
Дочека их овај к'о рођене,
Зна Драганче да је земан дош'о,
Да слободу издајом откупи,
Ни не мисли да би жртвовао,
За Србију он своје богатство,
Чим почеше жути са бесједом,
Одмах Палма на све то пристаде,
Па је пред њих совру поставио,
Једу, пију и Србију деле,
Задовољни тад се растадоше,
А жутаћи на врата куцнуше,
Крк Јовици и сину Милану,
И ови их љепо угостише,
Саслушаше њихове понуде,
Свој пристанак у трену дадоше,
А Крле их лепо даровао,
Сваком комплет шумећих таблета,
И још приде, таблу аспирина,
Аналгина и моћног бактрима.
Тад одоше Ивици Дачићу,
Да још с њиме договор учине,
Па да Борут Србију зајаши,
С обе ноге за сапи је стегне,
И дизгине на њој заокрене,
Управи је НАТО пакту грозном,
И унији европској поганој.
Далеко их Иво угледао,
Па је пред њих лично ишетао,
Уведе их својој бјелој кули,
На чардаку совру размјестио,
Ђаконије има свакојаке,
Пак их нуди и ићем и пићем,
Жути једу, жестоко и пију,
Веће мисле да договор паде,
Ал бесједи комшија од Цеце,
Браћо моја жути поклисари,
Ја бих с вама уговор потпис'о,
Баш ко моја два партнера мила,
Кркобабић и Марковић Драго,
Ал не могу, док не осигурам,
У партији сопствени положај,
Има оних тешких будалина,
Које више воле своју земљу,
Него паре шарене европске,
Ако такве не успем сломити,
Ја не могу с вама заиграти,
У том колу западном, врзином!
Проговара Шаперли Срђане,
Не бој ми се Дачићу Ивице,
Ми ћемо ти и у том помоћи,
Сами ћемо у твојој партији,
За Јевропу већину пронаћи.

Што рекоше, тако учинише,
То потраја неколико дана,
Врло близу свог циља дођоше,
Остаде им још да придобију,
Покрајинског црвенога шефа,
По имену Бајатовић Душка,
Ал не иду њему та двојица,
Веће шиљу Пајтића Бојана,
Понајбоље ту би Бојан мог'о,
Аргументе за Душана наћи,
Јер имају нешто заједничко,
Оба воле лепушкасте момке,
Гањају их по српској Атини.

Летње вече, око 10 часа,
На Татарском брду новосадском,
А у вили, што ј' у цара нема,
Лежи млади Бајатовић Дуле,
На њему је свилена аљина,
Што је неки зову баде мантил,
Под мантилом, све веш понајскупљи,
Управо се депилир'о Дуле,
И из купке изиш'о мирисне,
Па сад лежи, мирно се одмара,
Мисли ђе би директоровао,
Сан се поче на очи му спуштат',
Таман да се у снове отисне,
Кад се зачу звоно интерфона,
Иза сна се прену Бајатовић,
Слушалицу убрзо подиже,
А из ње се тенорчић зачује,
Што припада Пајтићу Бојану,
Добро здравље Душану назива,
А овај му љепше одговара,
Припусти га у своје одаје,
Посади га узасе за софру,
Износи му сваке ђаконије,
Све господско и јело и пиће,
Мало једу, мало се меркају,
А ни вино не запостављају,
Да флертују, могло би се рећи,
А кад су се поднапили вина,
Први поче Бојан бесједити,

Ој Душане, врли црвендаћу,
Ја сам чуо и људи ми кажу,
Преговарач да си понајбољи,
А ни мене не куди дружина,
Па се хтједох с тобом сусретнути,
Да јуначку причу заметнемо,
Да видимо, можемо л' икако,
Договора каква постигнути,
Да нам странке братски сарађују,
По Србији заједно харају,
И извлаче народно богатство,
Ту би било и за нас двојицу,
Коританце дубоко и масно,
Ђе бисмо се брате наситили,
Напунили рачун и џепове,
Још би теби поврх свега дали,
Да ти видиш кол'ко те ценимо,
И колико тебе поштујемо,
Што год кажеш, ми ћемо ти дати,
Само немој од нас одлазити,
одлазити проклетом душману,
Коштуници доктор Војиславу,
Не дај њему владе сачинити,
Богатим ћу тебе учинити,
Како довле ни сањао ниси.

Слуша њега, Бајатовић Дућа,
Мирно слуша, најзад проговара,
Не будали Бојане Пајтићу,
И не мисли мене поткупити,
Својим златом, свилом и кадифом,
Кад ја могу и више узети,
Од свих страна мени хоће дати,
Што гођ иштем, што год ли помислим,
Само да се њима ја приклоним,
И поведем Ивицу Дачића,
Ја ћу злата свакако добити,
Тол'ко злата, кол'ко будем хтио,
Ал ти имаш што други немају,
поред злата, нешто најважније,
Што би мени сада мог'о дати!
Добро знадеш да ми јесмо слични,
Понајвише што мушке волимо,
Не прича се ово у јавности,
Ал' ми знамо, нама тајна није!
Ако са мном желиш договора,
Онда знадеш шта ваља чинити.
Слуша ово Пајтић премијеру,
Слуша ово, уш'ма не верује,
Овоме се силно обрадова,
Одмах скаче на ноге лагане,
Још у лету каиш раскопчава,
Сву је робу са себе скинуо,
Већ се види, договор је близу,
Оста Бојан к'о од мајке рођен,
Пак он паде на све четир доље,
Бојан паде, а Дућа допаде,

Ту свршише договор о влади!

[Живана]

Тадић Борут и Млађан Динкић варају народ

Небом лете два врана гаврана
Небом лете, над земљом Србијом,
Пак на доле злобно погледују,
Кад су били Београду граду,
Осмотрише српског стоног града,
Гаврани га сташе надлетати,
Круже, лете и на народ гракћу,
Пак слетеше на Скупштину српску,
Крилима је тешко притиснуше,
Крила су им црна и крвава,
Све од крви српскога народа,
То не била два врана гаврана,
Већ то била до два људска гада,
Једно јесте Динкићу Млађане,
А друго је Тадићу Борисе.

Ја какав је Динкићу Млађане,
Родила га мајка Миросинка,
Да му пара у хорору нема,
Вилица му стално укочена,
Шгргућу му баш по ваздан зуби,
Све од мржње према српском роду,
Баш од мржње и од злобе тешке.
На њему је пацолика глава,
А очице ситне и бијесне,
Србе гледа, из њих муња сева,
Сатр'о би их, само кад ми мог'о.

Није бољи Љубов син Борисе,
Није бољи, ако није гори.
У њега је просиједа глава,
Ал у глави ни три чисте нема,
Даће Борко куле и градове,
Даће народ и сву земљу српску,
Само да га тапшу по рамену,
Све злотвори српски са запада,
И да њега новине сликају,
Да се снима на телевизији.

Видје Борис да господства нема,
Ако тешко и поштено радиш,
Па се ријеши да буде предсједник,
Да столује баш по сваку цјену,
Јербо нема ни струке ни знања,
Отац Љубо, диплому му среди,
Да заврши нешто факултета,
Али џаба кад је приглуп Боро,
Па не може ниђе напредоват'
Запосли се он у средњу школу,
Да предаје дјеци тричарије,
Ал од тога луксуза неима,
А Борис би хтио да лудује,
На Дедињу да се излежава,
Да га вози службено возило,
Блиндирано са тамним стаклима.

Зато зазва Динкића Млађена,
Од ког' нема у земљи Србији,
Старијега ниђе асистента,
Јера није мог'о Динкић Млађо,
Доктората нигда написати,
Па кад виђе да ће останути,
И без звања и без запослења,
Јер године њега притискоше,
Пак он виђе да ће муке бити,
Ништа не зна нит уме радити,
Пак се реши докопати власти,
Састаде се с Љубовим Борисом,
Па њих оба Србље преварише.

Ударише у вику и ларму,
Што маркетинг, модерно се кажу,
Налагаше трице и кучине,
Обећаше куле и градове,
Да премажу очи лаковерном,
Лаковерном српскоме народу.
Повјерова сиротиња раја,
На изборе к'о крдо изиђе,
И њихову листу заокружи,
Па све оде кући певајући,
Сањајући даре обећане,
Једни мисле ''ево нових кола'',
Други мисле ''ето новог стана'',
У мислима већ трећи летују,
На обали Кубе и Малдива.

Мало затим време починуло,
Ал' неима ни сребра ни злата,
Види раја да се преварила,
Да је дизгин дала будалама,
Па сад прети провалија црна!

[Живана]

Друга Србија из круга двојке

Небом лети јато црних врана,
Нико црње ни виђео није,
Круже вране изнад града бјела,
Изнад бјела града Биограда,
Ал не круже над цијелим градом,
Већ над само једним мањим делом,
Од остатка штоно је одвојен,
Баш шинама од трамваја двојке,
У круг иду ове шине хладне,
Зато дио што надлећу вране,
Кругом двојке цио народ зове,
У њему су чуда свакојака,
Виле, дворци, раскошне палате,
Ал у њима не живе цареви,
Ни краљеви нити великаши,
Већ ту живе душмани народни,
Све потомци од црвене банде,
Што нам сада себе представљају,
Ко елиту српскога народа,
Очеви им били комунисти,
Бркове су народу чупали,
Ако не да жито и шеницу,
Палили су књиге и филмове,
Ак' о њима не кажују лепо,
Робили су и тлачили људе,
А сад ево демократе то су,
Заштитници од људскијех права,
Баш свачијих, само не српскијех,
Иако су по рођењу Срби,
Никог тако ко Србе не мрзе,
Све до једног Србождери то су,
Захвални су они НАТО пакту,
Што је Србе бомбама убиј'о,
За шиптара хашима тачија,
Тврде да је борац за слободу,
Њима јесу бљесак и олују,
Регуларне акције усташке,
Против српских банда и протува,
У Братунцу злочина не беше,
Тако гракћу ове вране црне,
Сребреница за њих јесте симбол,
Да су Срби сви злочинци редом,
А балије да су јадне жртве,
Драго им је што изиђе орић,
Без робије и без ике казне,
Кад пустише харадин рамуша,
Прослављаше у свем кругу двојке,
Уз музико и јело и пиће.

Ал то нису вране црнокриле,
Већ су оно људска бедилишта,
Српско име и презиме носе,
Ал то њима баш ништа не значи,
Најгласније међу њима гракћу,
кандић ната и соња бисерко,
Ништа мање ни од лихта соња,
Ни војине димитријевићу,
Тешко псује по Србима пљује,
Тај одвратни петре луковићу,
за њима су милића јелена,
весна пешић и милан ст. протић,
Тек рођака ковачевић саве,
По имену биљана је вучо,
То је граја, не мож' је слушати,
Свуд по свету она одјекује,
Користе је сви српски злотвори,
Да акције своје оправдају,
Против Срба и државе њине,
Против Цркве и противу војске,
Против САНУ и против матице,
И свакога онога Србина,
Који не шће свој народ пљувати.

За кругаше даје америка,
Млоге паре, злато и бисере,
Дијаманте и драго камење,
Само нека против Срба раде.

Њих помажу и медији српски,
Пре свих ту је Б 92 ТВ,
А и јавни сервис такозвани,
Затим ту је Б студио грозни,
Па пешчаник продукција грдна,
Од новина Блиц, Данас и Време,
Понајвише хвале кругашије.

Јадни Срби за себе немају,
Нити једног јединог медија,
Да истину било ђе прозборе,
Нема странке, нема НВО-а,
Да овима уста запушују,
Затварају прљаве губице,
Да не блате образа српскога!

Ипак неко из тмине изиђе,
Што обави земљу Србинову,
Да на биљег кругашима стане,
Оно јесте Обрадовић Бошко,
Силан јунак од бијела Чачка,
Са својијем дичним дверјанима,
Све жестокимсрпским витезима,
Поносито стоје на мејдану,
Ево веће има деценија,
Од празника српског Светог Саве,
Од године деведес' девете,
Они пишу, књиге објављују,
Трибине су у њих увјек пуне,
Емисије снимају за ТВ,
Слуша народ, слуша и диви се,
Како младеж здраво расуђује,
Раскринкава слуге од мамона,
Што у центру Биограда сједе,
Нико више њима не вјерује,
Нити слуша злобу што просипљу,
Отворио очи народ широм,
Гледа очма, а ушима слуша,
Па се спрема да се препороди,
С витезима ис српскијех Двери,
Победа ће ипак бити српска,
Мада млого браћо пропатисмо,
Од погани из двојкиног круга!

[Валкира]

СРБИЈА

Ја сам био у Србији,
Србија је на робији:

Србија седе у кафани,
што пијани, што поклани.

Срби леже покрај друма,
из главе им ниче шума.

А из сваке српске главе
теку мутне три Мораве.

Српског вођу Карађорђа
убио је други вођа.

Место где је било клање
Срби зову Радовање.

Убијеном и убици
дигнути су споменици.

Сад се сваки Србин бије
са две своје историје.

Србин само из ината
секирчетом млатнр брата,

док на гробље брат се сели,
Србин се сав сневесели:

Празно му у родној кући -
не може се ни с ким тући!

Жао му је брата, свега,
а досада изједе га.

Мучни Србин досети се:
узме штрањку - обеси се.

Све су српске оранице
саме као удовице.

Нит се оре, нит се жање,
Србије је стално мање.

Лети јато црних птица
преко српских ораница.

И гробови небом лете -
пошли Срби да се свете.

Из детињства видим слику:
лисица на дрвљанику.

Прелаз, забран и брвине -
Србија од храстовине.

Дувар пуко са свих страна,
а у кући - сама нана.

Нано моја ти нас спаси -
не дај ватри да се гаси.

Уместо златних зрна пшенице
посејане су наше Милице,

посејани су Миловани,
сад расту као витки јаблани.

Из земље свете, црне, јесенске,
пламињају ко свеће душе словенске.

Под земљом сам ти видео лице,
Србијо, земљо небеснице,

под земљом теку твоје Бистрице,
под земљом звоне Студенице,

под земљом мач твој и штит се сија,
под земљом - цела земља Србија.

Петар Пајић

[Богосав]

Злочин у Гораждевцу

Младо жито навијај класове
Још се чује Лазарева клетва
Док скупљамо крваве пластове
Прије рока дошла ти је жетва.

О, Косово грдно судилиште
Божур ти се данас осушио
Докле више Србе на стратиште
На сред тебе содом запушио.

Опрости, мудри Владико
Потребне су ми твоје ријечи
Косово данас јечи:

Иване, јаблане
Мајка Спасенија бројала дане
Хтјела да те жени, надала се одмјени
За сватове спремала дарове.

Пантелијо, делијо,
остала поред Бистрице недочитана књига
отворена на седамнаестој страни
Седамнаест страна мајци Гордани.

Моје племе сном мртвијем спава,
у кошмару без наде и жеља
запала нас кошуља крвава
суза моја нема родитеља.

Нада нема права ниукога,
Ни у добру, ни када су муке
Српски роде не надај се с' тога
До у Бога и у своје руке.

Прво је било Србе на врбе,
па измислили Србе на Србе
Српска им крв наслађе пиће
Мало им ждрали, хоће и ждраловиће.

Иване јаблане, Пантелијо делијо
пробуди се ожалошћена Србијо.
Ко тебе каменом, ти њега хљебом то више не иде.
Дланови ми бриде.

Младо жито навијај класове
Још се чује Лазарева клетва
Док скупљамо крваве пластове
Прије рока дошла ти је жетва.

О, Косово грдно судилиште
Божур ти се данас осушио
докле више Србе на стратиште
на сред тебе содом запушио.

У трећој години трећег миленијума
злотвори помућеног ума
у Гораждевцу убијају дјецу.

У Српској земљи светој
задужбине Немањића
нијемо стоје надошла Бистрица ријека
то сузе српских мајки испирају крв дјеце своје.

Иване јаблане, Пантелијо делијо
у немоћи пјесник занијемио.

Моје племе сном мртвијем спава
у кошмару без наде и жеља
запала нас кошуља крвава
суза моја нема родитеља.

Нада нема права ниукога
ни у добру ни када су муке
Српски роде не надај се с' тога
до у Бога и у своје руке.

Ej, бјеше јутро августа мјесеца,
грану Сунце изнад Гораждевца!
Ово дивно и питомо село,
увијек је богато живјело,
јер је Господ у старом земану,
на том мјесту у једноме дану,
сва богатства из ризнице своје,
оставио у најљепше боје,
плодне њиве, зелене пашњаке,
и ријеке, шуме и врбаке,
ту је вода као суза чиста,
ту и сува дреновина листа!

Кад је Сунце поља огријало,
и зрацима по Космету пало,
омладина скупи се из села,
бијаше их жеља понијела,
да на хладну Бистрицу отиђу,
и на њене обале да сиђу,
да ужитак осјете слободе,
па кренуше пут Бистрице воде!

Иду Српчад, а пјесма их прати,
мало ко би мога’ вјеровати,
да су тако поносни и зорни,
а сви дивни, весели и орни,
прате момке лијепе ђевојке,
а Бистрица у њедра их прима,
и радосно грли се са њима,
скачу ђеца у воду студену,
младост краси обалу зелену!

Гледала их са Дечана вила,
па јој сузе оросише крила,
јер одавно није запамтила,
да се радост и пјевање чују,
да за мртвим Срби не тугују,
па јој бјеху сузе радоснице,
оквасиле и крила и лице!

Не би дуго радости и среће,
на Бистрицу црни ђаво слеће,
два Шиптара из оближњег села,
с' пушкама су брзо долећела,
заклоњени густином врбака,
уперише цијеви пушака,
на невине животе дјечака,
одјекнуше злочиначки хици,
наста покољ на води Бистрици!

Вриште ђеца, чују се јауци,
грми пушка у шиптарској руци,
по Бистрици падају тијела,
воду хладну крв залијева врела,
и крвници тог несрећног дана,
усмртише Јововић Ивана!

На крвавом овом полигону,
млада глава Иванова клону,
и у трену последњега часа,
очи склопи а не пушти гласа,
јер му бјеше пушчано олово,
распорило срце соколово!

Истог трена од банде проклете,
још једно је страдало дијете,
Пантелију Дакића убише,
лијепе му очи затворише,
да се никад не пробуди више!

Паде Панто крај друга Ивана,
љуто писну вила са Дечана,
па се диже са дечанске цркве,
не би л’ како оживјела мртве!

Кад шиптарски престаше рафали,
вила слеће крвавој обали,
Пантелију нађе и Ивана,
па им меће мелем преко рана,
а љуби их у млађано лице,
још захвата воде са Бистрице,
да упали угасле свијеће,
које више упалит' се неће!

Па кад виђе да им нема наде,
топла суза из ока јој паде,
а вила се пут Дечана
врати
на звонику ужета се лати,
и огласи звоном по Косову,
за крваву трагедију ову!

Кад зачуше крвничке рафале,
Српкиње су мајке закукале,
па полеће мало и велико,
мирне душе не остаде нико,
свако жели у овој недаћи,
свога ближњег у животу наћи!

А призор их стравичан дочека,
пуна крви таласа ријека,
болно јече ђеца рањеници,
свуђ се чују кукање и крици,
док закука једна мушка глава,
чу се лелек Дакић Милисава:

„Панто, сине, што ми се не будиш?
Реци нешто, зашто, срећо, ћутиш?
Немој, чедо, тату остављати,
немој оцу срце вријеђати,
како, сине, без тебе да живим?
Да те нема, са тим се не мирим!
Драги Боже, прими мога Панта,
Твога Раја отвори му врата!”

Кад Милисав Панта залелека,
стиже Милош и жена му Сенка,
на кољена крај Ивана пали,
па за својим сином закукали:

„О, Иване, наш најљепши дане,
како да ти извидамо ране?
Како да те повратимо сине,
из наручја проклете судбине!
Остаће нам срцу вјечна рана,
зелен боре одсјечених грана!”

С' манастира дечанскога краља,
ђе је симбол српског православља,
одјекнуше звона православна,
одлијеже Метохија равна,
к'о да звоно са Дечана јеца,
што су српска изгинула ђеца!

Јече звона а громови бију,
црна вијест узбуни Србију,
да су српска побијена ђеца,
крај питомог села Гораждевца! ...

Шта су гусле јаворове,
но светиња српског рода,
што пјевају вјековима
о страдању мог народа!

Плачи, плачи, Метохијо,
немој брисат’ сузе с' лица,
не стиди се, српска земљо,
што си тешка мученица...

Док је пјесме и гусала,
Грачанице и Дечана,
неће Србин заборавит’
Пантелију и Ивана!

Драгани Србљак


Метохију бисер краси,
из дивнога Гораждевца,
љепотом је засјенила
ноћну свјетлост од Мјесеца...

Два јој ока дијаманти,
ведар осмјех лице краси,
низ рамена пануле јој,
златне косе сјајне власи...

Да је таква љепотица
на двор српског цара била,
љепотом би на Косову
турску војску уставила...

Драгану је Божија рука
сачувала оног дана,
кад Шиптари убише ми,
Пантелију и Ивана...

Овој храброј љепотици
не могаху рђе ништа,
и данас је, ено, доље,
крај свог роднога огњишта...

Да љепотом својом краси,
српску земљу Метохију,
ђе најљепше свићу зоре,
ђе божури душу грију...


српски гуслар
Сава З. Станишић

http://www.novosti.rs/code/navigate.php?Id=9&status=jedna&vest=92616

[Богосав]

УДАР HA ЧЕЛЕБИЋЕ

Што се чује са Љубишње јека,
Је л' то Тара надошла ријека?
Што ли јутрос тужи горска вила,
Је ли ватра гору запалила?
Да л' комити са Швабом се боре,
Што се тресу зелене оморе?
Да ли Бајо c четом хајдукује,
По Љубишњи тражи осмашшје,
Или сестра Батрићева кука,
Ил' је хајдук допануо мука,
Или тужи Ивковића Koca,
Због пропасти србске и поноса?
Или мајка Југовића стара
Тражи дјецу и свог господара,
Или Његош, словенски геније,
Од жалости своје сузе лије?
Или јутрос Петровићу Ђорђе
С' четом својом у Љубишњу дође?
Проговара са планине вила:
„Није Ђорђе, браћо моја мила,
Нит' je Koca, нит' Југовић мајка,
Нит' је Бајо, соко од јунака,
Нити кука Батрићева сестра,
Нит' је Његош сиш'о са небеса!

Но проклета са Запада сила
Челебићка села опколила,
Опколила села са свих страна —
Караџића траже Радована!
Тог сокола Србске Републике,
Да и њега ударе на муке,
Да му суде, да срце насладе,
О, Господе, уништи им наде!
Не дозволи неправду толику,
Не остави Србску Републику,
Без великих синова и људи,
Зашто њима данас да се суди?
Бранили су своје на својему,
Своју дјецу и земљу вољену,
Своју цркву и своја огњишта,
Без њих данас не би било ништа,
србско име не би постојало,
Нити би се ишта србско звало!
Зар су могли мирно да чекају,
Свога рода покољ да гледају,
Да их кољу Турци и усташе,
Да предају оно што је наше,
Од искона, до данашњих дана,
Да прихвате вјеру муслимана,
Или слуге буду Ватикана!
„Зло чинити, ко се од зла брани,
Ту злочинства нема никаквога!" —
Ријечи су Његоша славнога.
Сад су тешка наишла времена,
Запад своје јединице спрема,
Мисле да ће наћи Караџића,
Код чувеног мјеста Челебића.
To je мјесто ђе се виле крију,
Ђе орлови своја гњезда вију,
Ђе се чују из Љубишње вуци
И ђе су се рађали хајдуци
И бранили своје од душмана,
Од постанка до данашњих дана.
To je мјесто куда Тара тече,
Гдје од Србства ништа нема прече!

Херцег Шћепан ту је пролазио,
Ту је Бајо Пиву прегазио,
Ту су тарска брда и литице,
Ту је мрамор Малог Радојице,
Ђе су виле и јелике вите,
Од Германа скривале комите.
Ту се вазда чувала слобода.
Част и понос србскога народа.
Ту се Шипчић Владимире крио
И Спасоје Дакић предводио
Своје чете у бој на душмане,
На усташе и на муслимане.
Ту је младост уградио своју
Продановић Обраде у боју.
Том соколу поломише крила,
Ђе се битка за Србство водила.
И Периша Стојановић ту је,
Бој водио како доликује...
Све су ове чувене јунаке,
Криле виле небу под облаке,
A Љубишња привила на груди
Док се Сунце слободе пробуди.
Са Љубишње закукала вила:
Челебиће војска опколила!
Тек што зора сину са истока,
Кад стигоше хорде крволока,
Нуде своје крваве доларе,
Те проклете америчке паре
Оном ко им изда Радована —
Допанули, Боже, тешких рана!

Специјалне њине јединице,
Избрисаше све људске границе,
Не поштују ни цркве, ни звона,
Не познају људскијех закона,
Тенковима газе кроз ливаде,
И ваздушне изводе нападе,
По кућама цивиле хватају,
A у школи дјецу затварају,
Пријете им и траже да кажу
Да л' Радован има своју стражу,
Ко га чува и куда се крије,
Ко им путе показат' умије.
Дјеца шуте, ништа не говоре,
Са страхом се и сузама боре,
Јер су ово још малени тићи,
Јесу тићи, али соколићи,
Па крвнику рекоше у лице:
„Зар су ово нове Шумарице,
Зар над нама силу спроводите,
И да ли се од Бога бојите?

Можете нас водит' на стрелишта,
Али од нас чут' нећете ништа,
Нек' нам школа сад буде гробница,
Ми нијесмо дјеца издајица!
Ми смо жито још не искласало,
A до борбе ако вам је стало,
Сачекајте хајдуке из горе,
Па са њима вод'те преговоре,
Преко пушке и преко нишана —
Да вам кажу све за Радована.
Сили њиној ко ће на пут стати,
Наставише даље претурати,
Насилнички, без имало срама,
Испитују, траже Радована,
Са зидова трофеје скидају
И оружје србско отимају,
Што ј' од ђеда унуку остало...
Крвницима и то бјеше мало —
Експлозија чу се на сред села,
На цркви је врата разнијела.
Прокапаше сузе са икона
И црквена зајечаше звона.
Ништа свето душманима није,
Ни светиње c врата небескије,
По олтару све руше и ломе,
O јаду се забавили своме!
Не нагнаше никог да им каже
Куд се крећу Караџића страже!
Народ гледа и чуду се чуди:
Боже драги, каквијех нељуди,
Шта будале, o чему причају,
Шта ли мисле, чему се надају?

Крвопије свјетске и зликовци,
Нама ваши не требају новци,
Нити има на свијету злата,
Да издамо Радована брата!
Издајника овдје није било,
Откако се Србство засрбило,
Нит' је било, нити ће га бити,
Узалуд сте кретали бандити,
Залуд ваше пријетње и силе —
Радована крију горске виле,
Крију виле, a хране орлови,
Чувају га сиви соколови,
Љубишња га у крило узела,
Пије воду са њенијех врела,
A има их седамдесет седам,
Да не може никад бити жедан!
Чувају га душе прађедова
И гробови нашијех синова,
Радована чува народ цио —
Карађорђе нови се родио,
Да нас води и да земљу брани,
Да нам душе напаја и храни,
Најчистијим на свијету пићем —
Православљем и са Обилићем!
Но погани, бјежите нам c прага,
Не тражите белаја и врага,
Не дирајте то што није ваше,
Стрпљење је на измаку наше!

Немој да вам овдје труну кости,
Kao многих што су у прошлости,
Што креташе пут наших станишта,
Пут домова и пут светилишта!
Моћна војска у чуду се нађе,
Не разбира шта је јадну снађе,
Ко покисла враћа се у базе,
Не познаје хајдучке богазе.
Ништа њина не поможе сила,
Ни тенкови, ни ратна возила,
Ни рушење цркве, ни олтара —
To je српска постојбина стара!
О, свевишње са небеса силе,
Посестриме, из облака виле,
Сачувајте нашу браћу драгу
Да их душман не одведе Хагу!
О, Љубишњо, царице планина,
Твојијех ти бијелих висина,
Пригрли нам и сачувај тића,
Радована дичног Караџића,
Заштити га од невоље сваке,
Kao што си штитила јунаке,
Кроз ратове и прошла времена,
Јер избора другога нам нема,
Док се Србство за спас рода бори,
A ничија до зоре не гори,
Крај ће доћи и овој авети
Што свакоме на земљи пријети!

[Богосав]

Погибија Бранке Ђукић


Еј,у крв коса огрезнула пуста,
убијо је метак поред уста.
Њено дивно лице нагрђено,
а лијепо чело разваљено.
Просут мозак по јелову грању,
што бијаху навалили на њу.
Ништа људи и ништа другови,
па побјегли планини Ругови.
Да причају у несрећној кући,
за тај њихов гријех вапијући.
Заклали су преплашену женску,
нит за паре,нит за љубав вјерску.

Нит од какве нужде нит невоље,
но да гадне страсти задовоље.
На зло Раде нагазио први,
шћер подиже из просуте крви.
Па ти мртвој говораше Бранци,
ко што зборе људи и јунаци.
„Јесу ли те сине намучили,
и шта ли су мени поручили.
Што су твоје очи заклопљене,
што су књиге крвљу заливене.
Што си косе низ чело просула,
еј жута дуњо рано увенула.
Реци оцу мила моја шћери,
убишел те људи или звери.
Ко ти младој данас живот узе,
еј губале га моје горке сузе.
Ко се твојој погибији нада,
да је таква у горама банда.
Да оваква припрема убиства,
за вријеме братства и јединства.
Он са тиме непомирљив бива,
чини му се још да му је жива.
На уранку прије јарке зоре,
чини му се да га она зове.“

„Ђе си тата небило те ниђе,
еј погибију моју што не виђе.
Нешто би те тата замолила,
лакша би ми црна земља била.
Сахрани ме у гроб брата мога,
да будемо једно крај другога.“
Подмакло Сунце на уранку,
на носила понијеше Бранку.
У нетеху покрај ледне куће,
Боже мили жалбе немогуће.
Па ко ове јаде да опише,
кад у кући сандук отворише.

Приђе Вида кћерку да целива:
„шћери моја шта си коме крива.
црна Бранка,црна моја шћери,
од мука се твоји разабери.
Јеси ли ми пребољела рану,
јел то хиташ твом брату Милану.
Оли му се моћи окренути,
од љутијех и тешкије рана,
Ружо моја залуд његована.
Шћери моја моја тешка рано,
моје јадно срце ишчупано.
Кажи мени моја вита јело,
што је твоје лице потамњело.
Што је бујна коса разасута,
мајка на то није навикнута.
Камо твоје књиге и учење,
ти одлазиш мајци под камење.
Са ким ћу се јадна поносити,
ко ће јаблан по планини брати,
ко ће милост учињети тати.
За кога ћу дарове да спремам,
с твоје стране пријатеља немам.
Када момци дођу да те просе,
показаћу прамен твоје косе.

Моје Сунце са истока јарко,
ко ће рећи дошла сам ти мајко.
Куку мени моја мила Бранка,
како ће те прежалити мајка.
Мјесто да си у бијелом руху,
ти одлазиш у вијечноме мраку.
Ко ти тако нагрдио лице,
Брано моја црна мезимице.
Како ћу те прежалити шћери,
мјесто да си уз руке ђевери.
Да те воде нагоркињо вило,
камо среће да је тако било.
Па да дођеш у род твојој мајци,
да те браћа сретну и рођаци.
Мада брата немаш рођенога,
куку мене црна разговора.
Просто што се лани ископасмо,
и јединца сина укопасмо.
Ни ово нам није много мање,
но нашега дома ископање.
Што нас данас нађе од олоши,
из крај Пећи проклете вароши.
Окрени се к мени моја мила Бранка,
још једанпут да те види мајка.
Виђи оца,а и сестре твоје,
како тужни више тебе стоје.
Неможемо сине вјеровати,
да се к нама нећеш повратити.“

А Славица,Анка и Јованка,
све три сестре у црно ка чавке,
на сандуку пануле крај мајке.
Да се сестра тако жалит може,
ко не виђе вјероват не може.
Све три сестре ка три оморике,
под ударом жалости велике.
Сузе им се котрљају с лица,
остануле без брата јединца.
Бранка им је мјесто брата била,
сад остале ко птице без крила.
Еј,после овог јада и пропасти,
то узеше у поступак власти.
У судници у Бијело Поље,
док ево ти муке и невоље.
На вратима улазе џелати,
Боже један с колико памети,
Еј,многи живи на овој планети.

Бог нека им опрости велики,
али неће опростити људи,
ками томе коме народ суди.
Онда маса радознала слуша,
шта је који адвокат покуша.
Једни траже да их ослободе,
други да их на вјешала воде.
Али Раде ни да чује неће,
јер сумњаше у судско вијеће,
Да их на смрт осудити неће.
па о томе неводи рачуна,
Но он с њима да се обрачуна.

нит против нације нит вјере,
еј,него људски образ да опере.
Како преже и како полуђе,
да с оружјем у судницу уђе.
Па кроз народ и масу велику,
он кидиса за прси крвнику.
„Суд поштујем,ал га сад не питам,
стан крвниче да те нешто питам.“
„Шта ли сада у судници сањаш,
мислиш опет народ да прогањаш.“
Па у томе великоме бијесу,
по шанжера у прси му сасу.
Другом оста живот ка о концу,
потреви се грешка у тетејцу.
У цијев му оста чаурица,
те се спаси крвави убица.
Викну маса из једнога гласа:
„Аферим ти испод кома соју,
кад испуни свету дужност своју.“

И сад Рада у судској дворани,
неколико адвоката брани.
Што су овђе дошли из далека,
а у друштву Губерине Вељка.
Недолазе да им плати Раде,
но да стану на бранику правде.
Јели река Петровић владика:
„Зло радити,од зла бранећи се,
ту гријеха никаквога нема.
Рече Раде коса му се јежи,
овај случај био ми је тежи,
но син што ми под камење лежи.
Напали су на људско поштење,
и јавно их осудило мњење.
Те сам и ја у име народа,
кући својој стао на бранику,
и своме се одазво крвнику.
Те сам моро закон прекршити,
и овако дело извршити.“

Еј,чуј гусларе наше славе сине,
нек те жеља твоје сестре мине.
Узми гусле од сува јавора,
од најљепшег људског разговора.
Па запјевај жалоснијем гласом,
о великом јаду и ужасу.
Нека струне од гусала јекну,
вашем братству нек је за утјеху.
За онаквог студента и ђака,
еј,нека јој је црна земља лака.
---------------------------------------------

Погибија Бранке Ђукић


Еј,мила сестро нагоркињо вило,
сјећаш ли се није давно било.
Испричај ми твојијех ти крила,
ђе погибе моја сестра мила.
Кад чу вила тужна дозивања,
подиже се са јелова грања.
Па се вину на лагана крила,
пут Чакора ђе је јуче била.
Високо се под облаке вину,
да би праву казала истину.
На виту се јелу наслонила,
еј,па овако отуда говорила.
„Откако је Бог створио виле,
те су нашим небом крстариле.
Гледала сам битке и мегдане,
и стравичне и крваве дане,
кад остају мајке самохране.
Кад за славу умиру јунаци,
ђе се ломе сабље и барјаци.
Али такве муке и жалости,
ја не виђох од своје младости.
Кад ме питаш казаћу истину,
за крв људску невино пролиту.

Што зелене зали боровњаке,
крв невину од Ђукића Бранке.
На Чакору крвавој главици,
прије свиће него у равници.
Прије свиће,а касније мрче,
а облаке заклањају смрче.
У великом леду и снијегу,
ђе се вуци и међеди легу.
Ту ди јесу кости од јунака,
много прије доласка Турака.
А Чакор је одкад је свијета,
међа Црне Горе и Космета.
По овоме страшноме бријегу,
некад старе карауле бјеху.
И граница Турска и Каурска.
Ту ди јесу аговали Турци,
туда су се вијали хајдуци.
Ту гдије је чувена Пустиња,
од вароши Пећи до Гусиња.
Но гусларе ја ти шћедох рећи,
о крвавој великој несрећи.
Па са овог крвавога пута,
изашла је Бранка из аута.
Дивна бијеше ко с планине вила,
као да је мога рода била.

Испод грла ђердане спучила,
а низ плећи косе разаплела,
лијепа је ко с Комова јела.
Витка стаса,а дивнога гласа.
Када краче ко да срна скаче,
кад говори ко славуј у гори.
Еј,кад дише,лист на гори њише.
Кад се млада из аута скиде,
на планинске катуне да иде.
Иде млада од вароши Пећи,
а ужива у великој срећи.
И посматра са ове висине,
равна поља,брда и планине.
Бијаху је жеље понијеле,
да обиђе старе родитеље.
Она прође про Чакор планине,
са намјером да се сјутра врне.
Јер планина небијаше страшна,
ту је Бранка,ко дијете расла.

Пила хладне воде са извора,
боровнице брала са Чакора.
Плела вијенце од жутог јаблана,
чобаница из младијех дана.
Дан је лијеп без кише и глиба,
за сат може стићи до колиба.
Да што прије дође своме дому,
не зна јадна да свом иде гробу.
А пресјутра натраг да се врати,
јер ће данас животом да плати.
У сред подне у проклетој гори,
сретоше је рђе и злотвори.
У сред горе и јелова хлада,
питаше је чија ли си млада.
Ја сам Бранка, шћер Ђукића Рада.
Стан полако нехитај ђевојко,
да путујеш снама Црногорко.
Снама ти је ићи слободније,
кроз гудуре ове проклетије.
Ал се Бранка, окретати нешће,
но ка муња на бријег полеће.
Па из грла бијела дозива,
имал кога у планини жива.
Но да видиш људске идиоте,
полуђеше од њене љепоте.

Обузе их животињско својство,
да се стиди девето потомство.
Пријеким путем отискоше,
у сред горе Бранку престигоше.
Са запетим у руци пиштољем,
па се Бранка нађе пред невољом.
Насрнуше на људско дијете,
нит се боје суда,нит освете.
Јел истина о велики Боже,
да то човек урадити може.
Уперише запету збројевку,
да препадну дивну Васојевку.
Женска глава мушки говараше,
пљујем на власт и поштење ваше.
Ви мислите да можете живу,
обечастит Ђукића одиву.
Стално ове насрћу немани,
ал се мушки Васојевка брани.
За спас своју части и поноса,
не би боље Смиљанића Коса.
Рада, оца дозиваше свога,
у планини да ли има кога.
Мртва брата из гроба дозива,
јел је мука додијала жива.
Ђе сте данас небило вас Боже,
да ми ико на муци поможе.
Црни вране што ћутиш на грани,
слети јадан те ме кљуном брани.
Или хајде низ планину вини,
тамо ђе су Ђукића катуни,
те им кажи и племе побуни.

Да на Чакор планину изађу,
да ме живу или мртву нађу.
Црна птица оде по беспућу,
тражит Рада и његову кућу.
Те му каза погибију црну,
па се натраг уз планину врну.
Разбојници необичне ћуди,
урадише што не раде људи.
Препали се јуначке освете,
и убише невино дијете.
Од непуни деветнаест љета,
ој,судбино црна и проклета.
Надаше се Бранку кад убију,
ово срамно дело да прикрију.
А како им на памет не дође,
да је она од јуначке вође.

Да то није танко лозовина,
него племе од триста година.
Ђукићи су стари три вијека,
мајка им је лијева ријека,
а Комови њина колијевка“.

http://community.livejournal.com/mi_smo_balkan/27892.html

[Богосав]

Predsednikova večera

Mili bože, čuda velikoga,
kad se Å¡ćaÅ¡e u zemlji Srbiji,
u Srbiji zakon da izglasa,
da fukari ne smeš pomenuti,
nit' imena, niti prezimena,
nit' lopovluk kusog i repatog!

Sabrali se pijani žbirovi
i budale iz četiri stranke,
sabralo se Å¡ljama manitoga,
od zlog oca i još gore majke.
Viski piju u prsa se biju,
tovare se jagnjetinom vrućom, n
e bil' sklizla niz grlašca glatka,
kao kamen - novinarska patka

Na vr' sovre Tadiću Borise,
od ajdučke loze demokrata,
čaÅ¡u diže, pogled oborio,
od suza se sve za vazduh rv'o
- kom junaku da nazdravi prvo?!
Ako ću je napit' po mladosti,
napiću je Krkobabić Jovi!
Ti si Jovo vazda veran bio,
ne principu nego gospodaru,
pa me nemoj sutra izdanuti
mesto glasa da uvališ k..u!
Mani, brate, kilavu prostatu
i artritis i dementne faze,
no ti glasaj po savesti svojoj,
koja čini Å¡to joj drugi traže.

Odgovara Krka deli Jova,
namrÅ¡tio pod kalpakom veđe
i popio četiri „brufena”,
pa sad Tita viđa malko ređe.
Oj Borise, ovoga mi krsta,
petokrake zvezde i Staljina,
ako rekoh, ako i porekoh
- isto tako beše i kod Troje,
ja te sutra izdanuti neću,
povući ću amandmane svoje.
Moj „glas” imaš, mada me izdaje,
evo gutam neke „septolete”,
kad ja glasah za loše zakone
i Isus je jošte bio dete.
Ukrstimo sada čaÅ¡e, kneže,
ti sa vinom a ja sa sirupom,
već je evo vreme da se leže,
dremaće mi sutra PUPS za klupom.

Drugu čaÅ¡u diže Boris lepi,
čaÅ¡u diže, pa po stolu gleda,
kome sada valja nazdraviti,
kome od tih bledolikih beda?!
Ako ću je napit' po lepoti,
napiću je Batiću Vladanu!
Tebe Vlado ljubomorno gledam,
jesi l' čovek, jesi l' gorska vila
- jesi l' vila ili si jednorog,
kondor tica raširenih krila?!
Potpisasmo Vlado protokole,
tobož imaš još nekog u stranci,
zbratimismo naše dve partije,
oj Srbijo, kuku ti ga majci!

Ti si Vlado junak od megdana,
mogao si i s Vojom i s Čedom,
neće tebi onda teÅ¡ko biti
da izglasaš sve z(l)akone redom.
Reći ću ti Å¡to rekoh i Jovi,
slušaj savest kako ti nalaže,
evo tebi upravnih odbora,
evo Srblju još šarene laže.
Pridiže se Batiću Vladane,
sinu sovra ko da sunce grije,
pa pridiže i „džoni vokera”,
da nazdravi ili da se bije.
Hvala tebi, despote Tadiću,
sve što kažeš slepo aminujem,
rekoh neću, al' ipak ću glasat',
higijenski na obraze pljujem.
No mi reci, glasačkog ti tela,
i Kosova i Å¡engena bela,
reci samo da me želja mine
- glasamo li protivu istine?!
Hoće l' odsad biti stroge tajne
kol'ko uzeh s skupštinske blagajne?!
Neka bude kako biti mora,
moja stranka prisno je uz tebe,
oba člana i čvrsta načela,
a istina može da se j..e!

Treću čaÅ¡u uze Tadić Bora,
pogleduje s leve strane stola,
tu mu sedi srcu najmiliji,
tu mu sedi pobratim do bola.
Ako ću je napit' po moralu,
napiću je Dačiću Ivici!
A oj, Ivo, janje moje živo,
u tebe sam gled'o ko u oca,
nemoj mi se premetnuti druže,
ti viteže konopca i koca!
U tebe se niko nije nad'o,
spremale ti dahije „maricu”,
vrebali te, al' te nisam dao:
„Ne dirajte kofer i Ivicu”!
Priseti se, ako boga znadeš,
ko te hteo kad je Sloba o'Å¡o,
priseti se kako ste nas tukli,
priseti se da bi zakon proš'o!
Ponoviću Å¡to rekoh dvojici,
i ti glasaj po svome moralu,
vele nemaš, ali znam da lažu,
u vas moral čuči u analu.
Kad poskoči to žandarsko ždrebe,
na tri lomi i astal i ruku:
„Neću, Boki, ja izdati tebe,
a mediji neka nas povuku...”!
Ti si meni vazda bio mio,
čak u onom pređaÅ¡njem ustavu,
mirno spavaj i za nas ne brini,
mi smo jarbol za svaku zastavu.
Kada sutra Slavica podvikne
da kartice ubacimo krute,
proć' će zakon ko Mlađu poÅ¡tenje,
vazda tebi ja biću uz skute.

Za četvrtu Boris pođe čaÅ¡u,
ljuto gleda a već duplo vidi,
podić' će je bivÅ¡emu pajtaÅ¡u,
odmetniku kojega se stidi.
Ako ću je napit' po poÅ¡tenju,
napiću je Jovanović Čedi!
Mili Čedo, liberalno moje,
za sve ružno sad molim oprosti,
ja te kudih, al' te ja i ljubih,
ajd' istini da lomimo kosti.
Ja te znadem, znadem ti bledilo,
podočnjake poznam ti u mraku,
ti se nećkaj, pa posle popusti,
gledaj na sve ko još jednu šljaku.
Znam da ti si Å¡ilerovskog tipa,
starog kova poslovni dečarac,
pomozi mi, tako li ti džipa,
i dupleksa, i Bebe džeparac!
Zamisli se kurjak liberalni,
mnoge taj je proš'o ofanzive,
nema časti, a nema ni obraz,
liberali od toga ne žive.
Pomoći ću ja tebi, Borise,
oću, brate, prljavih mi ruku,
nikom više na um da ne padne
da mi fotka liberalnu muku.
Jesi, Boki, ti mene prodao,
onomade kad glasaše stranka,
i prognao na tajkunske jasle
- nji'ov novac meni da je banka.
Al' se, evo, vratih s Mikonosa,
čujem glase većina ti tesna,
znaš tarifu mojega ponosa,
izdali me i Žarko i Vesna.
Kuraži mi znaš i sam ne manjka,
na meti sam zlonamernih ljudi,
odsad 'oću kad me ko pogleda
- da se seče, ne da mu se sudi.
I još samo ovo da ti kažem,
ali ćuti i nikom ni reči,
kad god zinem tako masno slažem,
ja sam sebi od Srbije preči!

Zadnju kaplju zavetnoga pića,
diže Boris da nazdravi vikom,
finansijskom čudu od mladića,
na čoveka Å¡to podseća likom.
Ako ću je napit' ni po čemu,
napiću je Mlađanu Dinkiću!
Moj Mlađane, moja živa rano,
moja p.co sa dva i tri lica,
za tebe je pisan ovaj zakon,
da te čuva bolje od „lisica”.
Mnoge ti si oborio vlasti,
da si stručan na licu ti piÅ¡e,
uvek ti si držao do časti,
resor manje ili resor više.
Glasači ti statistička greÅ¡ka,
partija ti ko od luka veza,
al' se Mlađa vazda zadnji smeÅ¡ka,
može Mlađa svakoga da zeza.
Ne ustaje sa sovrice Mlađa,
neće knezu da podigne čaÅ¡u,
pogled'o ga ko izveštaj s berze,
uvređenu izigrava snaÅ¡u.
Davno sam ti govorio, kneže,
udri raju, stisni je za gušu,
Å¡ta njih briga Å¡ta to mi činimo,
satri bandi i telo i dušu.
Nisi hteo tada da me slušaš,
jošte si me kudio za Krišta
da vratimo štono nije naše,
pa da za nas ne ostane ništa.
Onol'ke sam banke zatvorio,
tol'ke firme prodao na kilo,
s teškom sam se mukom izborio
da bi nama danas bolje bilo.
Al' ne strahuj od Krunske viteže,
i moje će pogurati stado,
jer Srbiji bilo bi još teže,
kada Mlađa njome ne bi vlad'o.
Oprostiću sve ti teÅ¡ke reči,
kajanje ti pročitah na licu,
daj Tomici još sedam mandata
i još neku u Vladi stolicu.
I da znadeš za kiparske pare,
one Å¡to je oteo nam Sloba,
naÅ¡'o sam ih, al' neću da kažem,
Å¡tekovaću tajnu tu do groba.

Gleda Boris sve svoje velmože,
zaplak'o bi, al' mu suza teška,
ko s takvima mora da nazdravlja,
gora od njih božija je greška!
Zdravo došli i zdravo mi pošli,
vlast nam čedo incestnoga braka,
ali ko to sme više da piše
- sad u doba demokratskog mraka?..