Алекса
27-05-08, 03:49
МЕДИСОН ГРАНТ
Раса и демократија
...одломак из књиге Медисона Гранта - "The Passing of the Grant Race"...
Немогућност прављења јасне разлике између расе и нације, и у још већој мери разлике између расе и језика, и неоснована претпоставка да једно урокује друго, је у прошлости био озбиљан недостатак у разумевању расних вредности. Историчари и филолози су често прилазили теми са становишта лингвиста, и као резултат добили смо читав низ митских раса, попут Латинске, Аријевске, Кавкаске, и можда нај противуречнију од свих - Келтске расе.
Човек је животиња различита од других становника планете, не само по врсти већ и по степену развитка, и доброј студији људских врста мора претходити широко знање других сисара, посебно примата. Уместо таквог, есенцијално важног образовања, антрополози често прибегавају истраживању лингвистике, религије или браковних обичаја, или шарама на посуђу и ћебадима, и свему другом што се односи искључиво на етнологију.
Питање расе је још више искомпликовано покушајима старомодних теолога да згурају сво човечанство у кратких 6000 година Јеврејске хронологије, како је то представио надбискуп Ушер. Религиозни учитељи су такође стајали на тврдњи да не само да је човек из основе различит од других живих бића, већ и да нема никаквих наследних разлика међу људима које не могу бити превазиђене едукацијом и утицајем околине.
Потребно је, према томе, да би се читаоцу пружио прави оквир, јасно указати да су раса, језик и нација три различите и одвојене ствари, и да у Европи ова три елемента ретко иду заједно; један пример су Скандинавске земље.
Да би разумели краткотрајну природу политичких граница, не морамо ићи далеко; можемо само узети промене из прошлог века, не разматрајући оне које се могу десити на крају тренутног рата. Што се језика тиче, овде у Америци свакодневно можемо чути како се Енглеским језиком служе они који у себи немају ни капи Енглеске крви, и који, до пре само пар година, нису знали ни реч Саксонског говора.
Као резултат неких религијских и социјалних доктрина, које су сада срећом у многоме застареле, расна свест је прилично ојачала међу цивилизованим народима; али у почетку све разлике класе, касти, и боје коже, означавале су границе расног диференцирања.
У многим земљама постојеће класе представљају расе које су некада биле географски удаљене. У граду ЊуЈорку, и на другим местима у Сједињеним Државама, постоји домаћа америчка аристократија, изван слојева и слојева имиграната нижих раса; и тада нативни Американац, док наравно, не признаје разлике класе патриција, при свему том снабдео је, све до данас, идеологе и руководиоце капитала, образовањем, религијским идеалима и алтруистичким одступањима заједнице.
У демократским формама владавине, опште право гласа нагиње ка селекцији просечног човека за јавног службеника, наместо оног који је рођењем, образовањем и самосталношћу квалификованији. Како ће се овај образац за администрацију показати на крају остаје да се види, али са расног становишта, неизбежно ће довести до преваге нижих врста и сходно томе проузроковати губитак ефективности у заједници као целини.
Тенденција демократије је стандардизација врсте, и умањење утицаја генија. Већина мора бити инфериорна у односу на одабрану мањину, и она увек замера специјализацијама, које не разуме. у Француској Револуцији већина, која се називала народом, намерно је настојала да уништи вишље врсте, а нешто слично је у извесној мери урађено и након Америчке револуције истеривањем Лојалиста и запленом њихове земље.
У Америци је скоро потпуно уништено право на привилегију рођењем; која је интелектуална и морална предност коју човек добре грађе уноси на свет с њим. Сада покушавамо да уништимо привилегије богатства; које су награда високој интелигенцији и привређивању, а у неким крајевима постоје тежње ка нападу на привилегије интелекта, и лишавању човека предности раног и касног образовања. Упрошћено спеловање је корак у овом правцу. Незнање Енглеске граматике и класичног образовања не сме се узети као образац за политичке и социјалне аспиранте.
Људска врста се уздигла из дивљаштва и варваризма под вођством одабраних индивидуа којима су њихова лична снага, капацитет и мудрост дали право да воде и моћ да захтевају послушност. Такви људи су увек били минорна фракција целине, али све док се одржавала традиција њиховог господарства, били су у стању да користе бруталну снагу крда као своју, и могли су да управљају слепим динамичким импулсима робова, сељака, и нижих класа. Такви деспоти имали су енормну снагу на располагању која, уколико су били добронамерни и интелигентни, је могла бити, и углавном је и била, коришћена за општи развитак расе. Чак и они владари који су углавном злоупотребљавали ову моћ, без милости су се односили према антисоцијалним елементима, попут пирата, разбојника, или анархиста, који успоравају прогрес заједнице, као болештину и ране које обогаљују личност.
Права аристократија је владавина најмудријих и најбољих, који су увек у сваком народу у мањини. Људско друштво је попут змије која вуче своје дуго тело по земљи, али са главом увек мало уздигнутом изнад земље. Реп змије, којег у људском друштву представљају антисоцијалне снаге, у прошлости се увек вукао пуком силом дуж линије прогреса. Такво је било уређење човечанства од почетка, и такво је још увек и у старијим заједницама него што је наша. Какав прогрес човечанство може начинити под принципом општег права гласа, или владавине просечних, може се видети аналогно посматрањем навика неких врста змија које се крећу у страну. Такве змије, заправо, нису познате по својој особини за брзим развитком.
Да искористимо још једну аналогију - у аристократском друштву, различитом од плутократског или демократског, интелектуалци и талентовани слојеви формирају врх копља, док његово тело представља већински део популације који својом масом и теретом доприноси ударном дејству врха. У демократском систему ова концентрисана сила на врху копља је дисперзирана кроз масу, остављајући ипак извесну количину на врху, али на дуге стазе сила и геније ове мањине је све мања, ако не и изгубљена. Vox populi, који је до сада био далек од Vox Dei, овако је постао непрекидна јадиковка за правима, а никад песма о дужностима.
Када освајачка раса дође у додир са другом, јавља се институција робовања која усмерава освојену расу за радом, представљајући јој, силом, вишљу форму цивилизације. Онога часа када се људи могу навести на рад да би задовољили своје потребе, робовање постаје бескорисно и тежи нестанку. Робови су често срећнији од слободних људи када имају хуман третман, и када су њихове основне потребе за храном, одевањем и кровом над главом задовољене.
Индијанци у оклини крзнара у северној Канади били су претходно привидно робови Hudson Bay компанији, а сваки Индијанац и његова скво и потомство били су адекватно обезбеђени храном и опремом. Такође, били су заштићени од рума белаца, и забава са скалпирањем црвенокожаца - за узврат давали су Компанији све своје коже, производ целогодишњег рада. Са Индијанске тачке гледишта, ово је било скоро идеално, али је ипак било нека форма робовања. Када је, отварањем земље, настављање оваквог архаичног система постало немогућно, Индијанци би продавали своја крзна оном ко би понудио највише новаца, чиме су добијали велике суме у кешу, које су трошили на дрангулије место на ћебад, и на рум уместо брашна; све то као резлутат тога што су били коначно "слободни", али све више постајали слични оболелим изгнаницима. У случају Индијанаца са залива Хадсон, предности преласка из робовања у слободу нису баш потпуно јасне. Сличан случај сужањства постојао је до скора међу надничарима Мексика, али без компензације интелигентне и далековиде владајуће класе.
На сличан начин, сужањство у средњевековној Европи било је средство помоћу којег су земљопоседници надвладавали номадске инстинкте својих послушника. Потребне су године да би се земља искористила до максимума, а земљорадња се не може спроводити успешно чак и у плодним подручјима богатим водом, када су ту фармери који се стално селе с једног места на друго. Радници и слуге за тако били везани за земљу, и нису могли отићи, изузев без допуштења својих господара. Када су ти номадски инстинкти усахли, робовање је престало да постоји. Да би разумели праву величину овог номадског инстинкта, довољно је само погледати окрутне законе против скитничарења у Енглеској, непосредно пре Реформације. Овде у Америци још увек се памте инсинкти луталица наших Западних Пионира, који су се тада показали корисним за свакога, сем за имигранте.
Раса и демократија
...одломак из књиге Медисона Гранта - "The Passing of the Grant Race"...
Немогућност прављења јасне разлике између расе и нације, и у још већој мери разлике између расе и језика, и неоснована претпоставка да једно урокује друго, је у прошлости био озбиљан недостатак у разумевању расних вредности. Историчари и филолози су често прилазили теми са становишта лингвиста, и као резултат добили смо читав низ митских раса, попут Латинске, Аријевске, Кавкаске, и можда нај противуречнију од свих - Келтске расе.
Човек је животиња различита од других становника планете, не само по врсти већ и по степену развитка, и доброј студији људских врста мора претходити широко знање других сисара, посебно примата. Уместо таквог, есенцијално важног образовања, антрополози често прибегавају истраживању лингвистике, религије или браковних обичаја, или шарама на посуђу и ћебадима, и свему другом што се односи искључиво на етнологију.
Питање расе је још више искомпликовано покушајима старомодних теолога да згурају сво човечанство у кратких 6000 година Јеврејске хронологије, како је то представио надбискуп Ушер. Религиозни учитељи су такође стајали на тврдњи да не само да је човек из основе различит од других живих бића, већ и да нема никаквих наследних разлика међу људима које не могу бити превазиђене едукацијом и утицајем околине.
Потребно је, према томе, да би се читаоцу пружио прави оквир, јасно указати да су раса, језик и нација три различите и одвојене ствари, и да у Европи ова три елемента ретко иду заједно; један пример су Скандинавске земље.
Да би разумели краткотрајну природу политичких граница, не морамо ићи далеко; можемо само узети промене из прошлог века, не разматрајући оне које се могу десити на крају тренутног рата. Што се језика тиче, овде у Америци свакодневно можемо чути како се Енглеским језиком служе они који у себи немају ни капи Енглеске крви, и који, до пре само пар година, нису знали ни реч Саксонског говора.
Као резултат неких религијских и социјалних доктрина, које су сада срећом у многоме застареле, расна свест је прилично ојачала међу цивилизованим народима; али у почетку све разлике класе, касти, и боје коже, означавале су границе расног диференцирања.
У многим земљама постојеће класе представљају расе које су некада биле географски удаљене. У граду ЊуЈорку, и на другим местима у Сједињеним Државама, постоји домаћа америчка аристократија, изван слојева и слојева имиграната нижих раса; и тада нативни Американац, док наравно, не признаје разлике класе патриција, при свему том снабдео је, све до данас, идеологе и руководиоце капитала, образовањем, религијским идеалима и алтруистичким одступањима заједнице.
У демократским формама владавине, опште право гласа нагиње ка селекцији просечног човека за јавног службеника, наместо оног који је рођењем, образовањем и самосталношћу квалификованији. Како ће се овај образац за администрацију показати на крају остаје да се види, али са расног становишта, неизбежно ће довести до преваге нижих врста и сходно томе проузроковати губитак ефективности у заједници као целини.
Тенденција демократије је стандардизација врсте, и умањење утицаја генија. Већина мора бити инфериорна у односу на одабрану мањину, и она увек замера специјализацијама, које не разуме. у Француској Револуцији већина, која се називала народом, намерно је настојала да уништи вишље врсте, а нешто слично је у извесној мери урађено и након Америчке револуције истеривањем Лојалиста и запленом њихове земље.
У Америци је скоро потпуно уништено право на привилегију рођењем; која је интелектуална и морална предност коју човек добре грађе уноси на свет с њим. Сада покушавамо да уништимо привилегије богатства; које су награда високој интелигенцији и привређивању, а у неким крајевима постоје тежње ка нападу на привилегије интелекта, и лишавању човека предности раног и касног образовања. Упрошћено спеловање је корак у овом правцу. Незнање Енглеске граматике и класичног образовања не сме се узети као образац за политичке и социјалне аспиранте.
Људска врста се уздигла из дивљаштва и варваризма под вођством одабраних индивидуа којима су њихова лична снага, капацитет и мудрост дали право да воде и моћ да захтевају послушност. Такви људи су увек били минорна фракција целине, али све док се одржавала традиција њиховог господарства, били су у стању да користе бруталну снагу крда као своју, и могли су да управљају слепим динамичким импулсима робова, сељака, и нижих класа. Такви деспоти имали су енормну снагу на располагању која, уколико су били добронамерни и интелигентни, је могла бити, и углавном је и била, коришћена за општи развитак расе. Чак и они владари који су углавном злоупотребљавали ову моћ, без милости су се односили према антисоцијалним елементима, попут пирата, разбојника, или анархиста, који успоравају прогрес заједнице, као болештину и ране које обогаљују личност.
Права аристократија је владавина најмудријих и најбољих, који су увек у сваком народу у мањини. Људско друштво је попут змије која вуче своје дуго тело по земљи, али са главом увек мало уздигнутом изнад земље. Реп змије, којег у људском друштву представљају антисоцијалне снаге, у прошлости се увек вукао пуком силом дуж линије прогреса. Такво је било уређење човечанства од почетка, и такво је још увек и у старијим заједницама него што је наша. Какав прогрес човечанство може начинити под принципом општег права гласа, или владавине просечних, може се видети аналогно посматрањем навика неких врста змија које се крећу у страну. Такве змије, заправо, нису познате по својој особини за брзим развитком.
Да искористимо још једну аналогију - у аристократском друштву, различитом од плутократског или демократског, интелектуалци и талентовани слојеви формирају врх копља, док његово тело представља већински део популације који својом масом и теретом доприноси ударном дејству врха. У демократском систему ова концентрисана сила на врху копља је дисперзирана кроз масу, остављајући ипак извесну количину на врху, али на дуге стазе сила и геније ове мањине је све мања, ако не и изгубљена. Vox populi, који је до сада био далек од Vox Dei, овако је постао непрекидна јадиковка за правима, а никад песма о дужностима.
Када освајачка раса дође у додир са другом, јавља се институција робовања која усмерава освојену расу за радом, представљајући јој, силом, вишљу форму цивилизације. Онога часа када се људи могу навести на рад да би задовољили своје потребе, робовање постаје бескорисно и тежи нестанку. Робови су често срећнији од слободних људи када имају хуман третман, и када су њихове основне потребе за храном, одевањем и кровом над главом задовољене.
Индијанци у оклини крзнара у северној Канади били су претходно привидно робови Hudson Bay компанији, а сваки Индијанац и његова скво и потомство били су адекватно обезбеђени храном и опремом. Такође, били су заштићени од рума белаца, и забава са скалпирањем црвенокожаца - за узврат давали су Компанији све своје коже, производ целогодишњег рада. Са Индијанске тачке гледишта, ово је било скоро идеално, али је ипак било нека форма робовања. Када је, отварањем земље, настављање оваквог архаичног система постало немогућно, Индијанци би продавали своја крзна оном ко би понудио највише новаца, чиме су добијали велике суме у кешу, које су трошили на дрангулије место на ћебад, и на рум уместо брашна; све то као резлутат тога што су били коначно "слободни", али све више постајали слични оболелим изгнаницима. У случају Индијанаца са залива Хадсон, предности преласка из робовања у слободу нису баш потпуно јасне. Сличан случај сужањства постојао је до скора међу надничарима Мексика, али без компензације интелигентне и далековиде владајуће класе.
На сличан начин, сужањство у средњевековној Европи било је средство помоћу којег су земљопоседници надвладавали номадске инстинкте својих послушника. Потребне су године да би се земља искористила до максимума, а земљорадња се не може спроводити успешно чак и у плодним подручјима богатим водом, када су ту фармери који се стално селе с једног места на друго. Радници и слуге за тако били везани за земљу, и нису могли отићи, изузев без допуштења својих господара. Када су ти номадски инстинкти усахли, робовање је престало да постоји. Да би разумели праву величину овог номадског инстинкта, довољно је само погледати окрутне законе против скитничарења у Енглеској, непосредно пре Реформације. Овде у Америци још увек се памте инсинкти луталица наших Западних Пионира, који су се тада показали корисним за свакога, сем за имигранте.