Демократија - најгори политички систем

[Србин]

Демократија - најгори политички систем
ОСНОВНЕ ЧИЊЕНИЦЕ ДЕМОКРАТСКЕ ЛАЖИ

„Гомила у својој подлости се радује када понижава све оно што је узвишено, када се показује слабим оно што је било моћно. Када се открије нека гадост, она је обузета усхићењем: Он је мали као и ми - он је грозан као што смо ми.“
Пушкин

Да видимо које су то основне противречности демократије:

Математика. Од 100% бирачког тела 30-40% редовно апстинира. Остаје 60% од којих више од половине мора да гласа за једног кандидата да би имао већину. То није већина ни у једној рачуници осим у либералној демократији. Тако кандидат мањине одлучује о судбини већине. Најједноставнијом математиком се, дакле, може закључити да је једна од основних предпоставки демократије неостварива.

Интерес. Интерес који брани победнички кандидат не може се назвати народни. То је интерес кандидата (због привилегија које доноси власт), интерес странке (треба њене људе поставити на најважнија места у држави ради апсолутне контроле и припреме за следеће изборе) и интерес спонзора (вратити му уложен новац положајем или усмеравањем националне политике, како спонзор већ жели).
Трошкови избора су астрономски, због нечијег опстанка или доласка на власт. Све то неко треба да плати и том неком се треба одужити, без обзира на морално и интелектуално стање финансијера. Странке се боре за власт, расписују се скупи избори, мењају се партије на власти, а у ствари све остаје исто, јер се не мења систем. Демократија ствара ПЛУТОКРАТИЈУ, јер се све заснива на финансијској подлози, и политика и углед и права.

Изабрани. Читава прича о народној суверености се своди управо на то - да су бирачи (не народ) позвани да се једанпут у четири године определе између неколико, у већини случајева њима непознатих, кандидата које су, узгред буди речено, странке већ изабрале по својим мерилима. Грађани значи не бирају своје представнике већ само потврђују избор који су пре њих и уместо њих обавиле странке.

Знање. Ако предпоставимо, дискусије ради, да су сви људи у странкама и партијама часни и поштени људи и да испуњавају своја обећања, они се ипак разликују по својим ставовима о вођењу државе. Такође дискусије ради, предпоставимо да се бирач не одлучује према личним и емоционалним афинитетима, већ трезвеним размишљањем о понуђеним програмима странака. Дакле, да би се бирач одлучио за кога да гласа, мора да прочита све партијске програме и пресуди који је најбољи. Али какав би то човек требао да буде па да то правилно пресуди? Свакако би требао да има обимна знања из економије, историје, права, социологије, политике, геополитике, филозофије, религије, затим знања из области пољопривреде и индустрије, менаџмента и банкарства и тако даље. Да ли та знања просечан, па и натпросечан бирач има?

Владимир Трифуновић

[Србин]

Др. Свет. Стефановић
Апсурди и парадокси демократије

1.

Пошто су исцрпена сва средства и сви разлози, у одбрану демократије, дошло се најзад сад до скоро немогућих и невероватних појава. Тако је поред социјалисте и од комуниста на влади подржаваног Леона Блума проглашен за спасиоца и чувара демократије нико други до вођа – енглеских конзервативаца, Г. Балдвин. Сад бар знамо да су енглески конзервативци чувари светске демократије. У овој чудној констатацији има скривена једна дубока истина. Спрега демократије и конзерватизма није само природна, она је на сваки начин симболична. Она потврђује оно што је вођа ЗБОРА, друг Љотић генијално запазио и што проповеда, наиме: да је светска демократија пошто пото за одржање садашњег капиталистичког система производње, од које енглески конзерватизам жели да створи традицију енглеског народа, пошто су све друге велике традиције те велике нације напуштене или одбачене. Још парадоксалније од те спреге демократије и конзерватизма, приказује се спрега демократије и бољшевизма. Али се и она објашњава тим, што бољшевизам у ствари значи аутоматско даље одржавање капитализма у облику државног капитализма, што је у истини и стварности оно што се назива бољшевизам, комунизам, пролетерска диктатура и другим звучним именима лажи, као што је и цела теорија марксизма створена за то да празним и симплицистичким фразама заводи масе радног народа остављеног самог себи, и да попуњава напуштене позиције једне преживеле и изветреле науке.
То је очевидно и разлог да светска демократија радије пактира и са конзерватизмом и са бољшевизмом него са фашизмом и национал-социјализмом.
Значи даље, побуржовљавање, у једном ширем смислу поварошавање не само радничких маса града, него, што је још теже и кобније, значи дефинитивно уништавање села не само као вечитог носиоца народне културе, него и као вечите резерве саме градске културе, уништавање које се врши индустријализацијом и колективизацијом села, као што је приватни капитализам и индустријализам учинио са енглеским селом, које је, како изгледа, неповратно упропашћено.
Кад кажемо поварошавање, мислимо на оно одвајање народних маса од земље, од дома, од отаџбине и њихово претварање не само у варошки пролетаријат него у варошки менталитет, варошки тип, одвојен од земље, од домаје, од нације, интернационализован, и осуђен да у трећој или четвртој генерацији изумре, и за то биолошки предодређен за материјалистичко схватање и искоришћавање живота.
Само варошки менталитет могао је створити пароле интернационализма, као што је само из једностраног прочувања варошких односа не појимљући ни умор а још мање срцем и душом село – могао Маркс да створи своју колико симплицистичку толико лажну већ и због самог симплицизма науку. Као и већина његових сународника способних имитатора и претварача туђих концепција, но неспособних за велике оригиналне идеје, он је врло једноставно, како сам каже, изврнуо Хегелову основну филозофску идеју и концепцију тумбе – на теме – и од апсолутног идеализма којим влада козмосом и историјом људском он је тим простим претварањем створио историјски материјализам, издвојивши економске факторе из њихових идејних веза и прогласивши их за главне и једине не покретаче људске историје.
У том материјалистичком схватању историје, марксизам је нашао верног савезника у демократији и стварање социјалне демократије била је природна и нужна синтеза марксизма и буржуизма, капитализма и пролетерства. Само што је негирањем села и нације, социјал-демократизам изгубио убрзо свој смисао и престао да буде и социјалан и демократичан. Јер и социјално и демократско мора бити интимно и неразлучно везано за оно што је вечито, што је национално и сеоско, ако хоће да се одржи. Међутим исувише је познато да је аграрни социјализам бивше социјалне демократије био један потпун фијаско, као што је чист интернационализам постао негација национализма и за то пропао, мада под владом г. Л. Блума интернационала хоће да потисне националну Марсељезу.

2.

Но апсурди и парадокси демократије нису само теоријски они су и практички. То се на пример и математички показало приликом избора председника Рузвелта. Такозвана већина постала је зависна не од воље народа него од такозване изборне аритметике. Тако смо сазнали да се по тој изборној аритметици мањина може да претвори у већину, као при Богу по једном нашем старом изборном закону, где је листа највећег количника вукла све остатке и све листе без количника и одједном добијала већину несразмерну својој стварној већини у народу.
Тако је Тартије у својој последњој брошури, свом Позиву на узбуну Французима, која је за неколико недеља растурена у неколико стотина хиљада примерака, показао у цифрама и статистикама, у Француској на свим изборима од 1876-1932 број гласова палих за изабране увек је био за милион до милион и по мањи од броја гласова који нису добили своје заступнике у демократском парламенту: 4 и по према 5 и по, или 5 и четврт према 6 и четврт милиона на око 11 и по милиона гласача. У ствари 4 и по до највише 5 и четврт милиона гласача у једном народу од 40 милиона решава судбину тога народа. Тардије подвлачи и то, да је један од најважнијих закона француске историје, онај о одвајању цркве од државе, изгласала једна већина која је представљала нешто преко 2 и по милиона бирача, на 40 милиона Француза. Дакле мање него 10%.
И онда су Французи још поносни својом демократијом, као и савезници им енглески конзервативци, чија је већина основана на једној још апсурдној изборној аритметици. И обоје унисоно критикују најречитије недемократске и диктаторске режиме Хитлера и Мусолинија иза којих стоји безмало читав народ немачки и италијански. Заправо, режими који на такав начин могу да изигравају и исфалсификују вољу народа, не би имали права да критикују диктаторске режиме. Тим мање, што се такозване диктатуре од данас битно разликују од оног што под диктатуром знамо из историје. Јер све диктатуре у историји ишле су у корист једне владајуће мањине, горњих неколико хиљада на штету читавих народних маса. Данашње диктатуре, чак и бољшевичка и Рузвелтова, су прве у историји које стоје на страни малог човека, коју сву заштиту дају малом човеку, радној сиротињи и које, што нам изгледа значајније од свега, дају, особито Мусолини и Хитлер, превагу селу и сељаку изнад вароши и варошана. У том сазнању села и сељака и Хитлер и Мусолини су не само спасиоци досадање културе него и визионари будуће чије контуре назиремо у новим државним поретцима којима су они ударили темеље, а које су духовно видели али нису успели да остваре трагични балканци Стамболиски и Радић.
Јер ако је досадања еволуција ишла од сељака преко грађанина до пролетера, да би у демократији и бољшевизму постала владавина обесправљеног, пауперизованог и пролетаризованог радног народа, ови диктатори окрећу еволуцију народа од пролетера и грађанина ка сељаку, који у историји постаје поново позван да носи културу, као и ону прву, коју је он и створио, не на култу људске јединке која је у нацији и кроз нацију у држави добила свој највиши и завршни облик и интернационале ни демократске ни конзервативне не могу је ни заменити а још мање уништити, сем да и саме себи ископају гроб.


("Збор", децембар 1936)

[Љотићевка]

БРАНИОЦИМА ДЕМОКРАТИJЕ


Многи букачи, ухрањени погрешкама прошлих шест година, а ослобођени политичком jуговином коjа jе сад задувала, нападаjу нас као противнике демократиjе.
Jедни су наивни, а искрени обожаваоци парламентарне и либералне демократиjе, коjи не виде да ову ниjе могуће одхранити.
Други су несавесни демагози, коjи знаjу тачно шта хоће и коjи знаjу да нападаjући нас и нашу тезу управо руше jедину брану људског достоjанства, слободе и права.
Обоjима да одговоримо.


* * *


Парламентарна и либерална демократиjа jе систем тесно везан са економским системом либералног капитализма.
А оваj jе поред несумњивих користи коjе jе донео свету, дошао у претешко стање. Либерално-капиталистички систем jе увео свет у такве контрадикциjе, такве супротности, да се из њих данас не може никако цео и неокрњен извући.
Његову основну тезу: пустити да ствари иду како иду, данас не могу бранити ни наjватрениjи поборници либералне економиjе.
У целом свету она jе напуштена, и мора бити напуштена, jер су економоске супротности тако оштре да прете да се цео друштвени поредак, коjи на њима почива, сурва.
То jе нагнало Север. Амер. државе – земљу наjнеограничениjег либералног капитализма – да са одушевљењем прими наjвећу економску револуциjу Рузвелтову, коjи jе 2 августа 1933 год. завео систем диригованог капитализма.
Владе данас, ма у коjоj држави биле, приморане су дакле да управљаjу економским животом народним.
А управљати тако компликованим односима, као што jе економски живот, значи морати имати слободниjе руке, више овлашћења, него што су га имале владе до поjаве ове велике кризе либералног капитализма.
Отуда jе jасно да политички систем либералног капитализма – либерална и парламентарна демократиjа – не може бити добар за сва времена, а наjмање за ово време, у коме jе очигледно да либерални капитализам не може бити очуван и одржан.
Не само да ће због тога морати да претрпи велике измене парламентаризам, већ и сама либерална демократиjа (jер те ствари нису увек споjене – случаj Сев. Америке, коjа jе либерално-демократска, али не и парламентарна земља).
Нека се нико на нас не љути што ми овако говоримо. Не чинимо ми то да би кога љутили. Читамо ми ове ретке из велике књиге Живота, – не сисамо их из прстиjу.


* * *


Али ниjе само парламентаризам, као круна либералне демократиjе, докраjчио своjу владавину због кризе либерално-капиталистичког система, – већ, независно од тога, као политички систем, он носи у себи клицу нереда и неодговорности, па самим тим и своjе пропасти.
Он jе добро могао да функционише само у оним земљама у коjима су га носиле jаке политичке странке, у коjима jе фактички власт пак носио несумњиви вођа – диктатор.
Чим тога услова ниjе било, парламентаризам, и раниjе кад му
економска криза ниjе с друге стране копала гроб, морао jе давати слику расула државе и друштва.
Ово због тога што парламентаризам, у ствари, значи збрку власти, а самим тим неред и неодговорност.
Парламенат по природи своjоj треба да изграђуjе законе и надзирава рад владе. Међутим, он се, у парламентаризму, тога одрекао за чанак сочива, за право да његови чланови могу несметано ограничавати управну власт на таj начин, што ће стварно они ту власт у своjим краjевима да врше. Зато се посланици не интересуjу нормално за рад у Скупштини, већ се интересуjу за рад управне власти. Зато у скупштини бива закон оно што хоће влада, – и зато у министарству бива оно што хоће посланик. Зато су скупштине немоћне, а владе скучене, зато нема одговорности.
Земљи пак треба парламенат способан и самосталан, а влада одлучна и снажна.
Само тако парламенат може да изврши своj, а влада своj задатак.
Ми дакле нисмо против парламента и ако смо против парламентаризма. Напротив, jесмо за такав парламенат, коjи ће бити истински и достоjан израз правних и живих народних снага, способан да изрази општу вољу, а нарочито да одржи друге државне власти у поштовању закона у границама те изражене опште воље. То може бити пак само тако ако буде у целини изведено онакво друштвено и државно уређење, какво ми у своjим Основним Начелима и Смерницама проповедамо.


* * *


Либерална демократиjа почива на гледишту да су људи jеднаки и слободни. Она jе узела оно што би требало да буде као оно што jе већ ту, – и отуда њена заблуда и њене погрешке.
И ми знамо, и сваки то зна, да има врло мало стварно слободних људи, и да су само такви, стварно слободни људи међу собом прилично и jеднаки.
Бити слободан, значи бити независан, – а колико има, заиста,
стварно таквих?
Отуда jе либерална демократиjа у време своjе наjвеће експанзиjе забранила сва удружења (1791 године), као противна слободи и jеднакости људи, – осим, разуме се, своjих политичких клубова.
Човек, по њеном мишљењу, као слободна и jеднака jединка, има да искаже своjу вољу гласањем, при коме jе глас Петров jеднаке вредности као глас Павлов.
Ту може да буде само сметње у овим удружењима.
И отуда се, и данас, – ако се то претерано гледиште из 1791 год. одбацило, – остало само при народном телу, као jедином сретству за добиjање народних изабраника.
Зато што знамо да нису, истина, сви људи ни слободни, ни jеднаки, а ми жалимо што нису, ми стоjимо на гледишту да се избор не може ослонити само на опште и jеднако право гласа, – већ ово мора бити упућено и поправљено учешћем сталежа народних (место либерално-политичких странака) у народном одлучивању.


* * *


Ово jе наш одговор наивним, а добронамерним нашим противницима, онима коjи обожаваjу либералну и парламентарну демократиjу.
И ако jе велика њихова наивност, морамо признати да jе и њихова добронамерност велика, па се уздамо да ће нас уз припомоћ ове разумети, и тада, у наjмању руку, неће моћи да нас нападаjу као неприjатеље народних интереса.
Друкчиjи jе одговор оним несавесним демагозима, коjи све ово што смо рекли знаjу исто тако као и ми, и коjи би, кад би им то био рачун, били и много оштриjи у критици либералне и парламентарне демократиjе.
За њих ниjе никаква таjна да либерална демократиjа и парламентаризам мораjу бити дефинитивно скинути са свога пиjедестала. Циници, они управо сад либералну демократиjу употребљаваjу зато, да jе што пре скину. И да би jе што пре угушили, потребна им jе слобода.
Између њих и нас jе управо спор о наслеђу.
Ми не желимо основе људског друштва да мењамо. Ми желимо да очувамо максимум људске слободе, достоjанства и права, – и то кроз породицу, приватну инициjативу и приватну своjину, – а они то неће.
Поучени примерима ми нећемо да излаз из невоља либралног капитализма, либералне и парламентарне демократиjе, – буде ни бољшевичка, па ни икаква друга диктатура, коjа не води и неће да води рачуна о оним основним вредностима коjе ми хоћемо да очувамо.


* * *


Да резимирамо:
Ако се под демократиjом разуме такав облик владавине, коjи се заснива с jедне стране само на општем и jеднаком праву гласа, а с друге стране на парламентаризму, онда ми признаjемо отворено да смо против такве демократиjе.
Против смо, jер не брани довољно баш народне интересе, пошто иде на руку изборним фалсификатима, а тиме ствара парламенте и владе мање вредности;
Против смо, jер омогућава збрку власти, а тиме неред и неодговорност, чиме опет држава не може да изврши своjе дужности према народним интересима.
Али против смо и зато, што се таква демократиjа не може одржати; и кад бисмо и били за њу она би се срушила, jер се и њена економска основа, либерално-капиталистичка привреда, не може одржати.
Jедни коjи нам то пребацуjу jесу искрени и добронамерни.
Молимо их нека размисле о овоме што смо навели. Нека схвате да су ствари неизнемљиве овакве какве су, и да се сад ради само о томе, у целом свету, коjи ће систем да смени либералну и парламентарну демократиjу и либерално-капиталистичку привреду.
Ништа нам не користи да се ухватимо као пиjан плота за реч демократиjа, – кад jе jасно да jе таква демократиjа шимера, самообмана.
Хаjте сви искрени и добронамерни да видимо шта ће да замени оно што мора да иде. Даjте да остваримо такав систем, у коме ће интерес народне целине бити наjвиши закон, а у коме ће максимум људског достоjанства, слободе и права бити ипак очуван.
Не урадите ли, искрени и добронамерни, то – онда сте управо слепи помоћници оних других наших противника, циничних и неискрених бранилаца демократиjе, коjи у ствари о демократиjи знаjу исто тако као и ми, да се она одржати не може и коjи употребљаваjу баш слободу и демократиjу да би их што пре срушили и заменили системом, у коме ће саме исконске основе људског друштва имати да страдаjу, а с њима и оне вредности: достоjанство, слобода и право, коjе бисмо у неминовним променама хтели да очувамо.
Мислимо да нам jе реч и гласна и jасна.

Отаџбина, бр.75, Београд, 11. 08. 1935, стр. 1-2

Преузето са www.sdf-srbija.org

[Љотићевка]

ЈАДНА ДЕМОКРАТИЈО

Данас се често чују повици са једне нарочите стране, да је само ова страна за демократију - а да су све остале политичке формације против демократије. Ова, тако хвалисава страна, обично оперише са следећим фразама: "Ми смо за пуну демократију, јер се народ осећа слободним, задовољним и срећним само у пуној демократији". "Онај који је против демократије тај је против народа". Да су ове фразе лажне и преварне, о томе нико паметан не сумња. Јер, пре свега, поставља се питање, шта је то демократија? Ако демократија значи слободу - онда је питање у чему треба да се састоји слобода. Да ли је то слобода да неко продаје хлебац по 5 динара а други да продаје по 2 динара? Да ли је то слобода, да се може свашта радити или је слобода у томе да треба радити само оно што је корисно и поштено? Но ако демократија значи владавину народа то јест да за све треба питати "народ" - онда треба објаснити: на који се народ мисли. Да ли на сељачки "народ", да ли на банкарски или на трговачки или на занатлијски "народ"? Јер знамо из живота, да се често пута не слаже воља трговачког "народа" са вољом сељачког народа. Често се не слаже воља чиновничког народа са вољом банкарског или занатлијског народа.

Ипак, поред све ове истине, данас су сви политичари и шићарџије запели из свег грла да вичу, како они поштују народну вољу - само је несрећа да због тог поштовања и поштења, народ много трпи и оскудева, и то онај радни и сељачки народ, док адвокатски и банкарски народ већ незна шта ће од беса. Ако пак демократија значи поштено управљање и правилно награђивање свачијег рада, тада су све политичке формације – демократске. Демократске су и оне партије које су против демократије, јер и оне носе у својим програмима као свој циљ: поштено управљање.

Из ових примера, које смо онако изнели, без велике муке и напрезања, види се, да сви они који лупетају о демократији, уопште и не знају шта је то. За њих је ова реч једна торба пуна обећања за њих је та реч (демократија) један велики сандук шарених слика и шарених лажи са којим они иду, као трговци, на вашар, и маме недоуки свет да му узму и последњу крајцару из џепа. Нарочито се истиче од ових вашарских и шареполажних политичара наш добро познати вођа удружене опозиције и његов трабант за Војводину. Нема дана а да се они не појаве на понеком вашарском збору на коме нуде свој чувени шаренолажни артикал: демократију. "Оди народе код нас – само се код нас налази демократија". Збиља, добар је тај наш народ када још може да слуша ове вашарџије!

Међутим, ако се хоће истина, ако се хоће лек и оздрављење данашњој бољци у коју је наша држава упала, то се може постићи само озбиљним и тешким радом. Без рада не може ништа бити. Само се са радом може створити кућа, жито, памук, вуна, књига, школа, плуг, улица, пут, астал, столице и друге ствари од којих се живи. Демократијом се ништа не ствара, она једино ствара шарене лаже. Демократија је и довела до тога да су данас људи дошли у ћорсокак, исто као што онај човек, који није радио ништа него је ишао само у циркус - не налази више своје имање у реду. Све је отишло на циркус и све је постало циркус.

Обично се демократе хвале да они раде за народ. Погледајмо америчку демократију. Она је тако радила за народ, да заиста, с једне стране ми видимо велики број народа да гладује, а с друге стране, ми видимо један мален број људи, да су мултимилионари те просто не знају куда ће са својим богатством. И због њих неколико, те због те њихове циркуске демократије, морала је цела силна и богата Америка да дође до просјачког штапа.

Ајде народе у циркус. Уписуј се у демократију. Гледај и уживај у циркусу. Када се будеш после преставе освестио немој кривити никога, па ни циркуског газду. Он ти је нудио за пет минута уживања, па је право да после тога гладујеш. Ко хоће циркуса нека му га буде! Ко хоће рада и живота тај ће прићи к нама. На теби је народе да бираш. Знамо да ћеш изабрати циркус, али знамо и то, да ако си трезвен, да ћеш окренути леђа циркусу.
”Наш пут” бр. 20, 5.јун 1938.

Преузето са www.sdf-srbija.org

[Алекса]

Николај Александрович Берђајев

http://www.czipm.org/Grafika/Foto/berdyaev.jpg


О ДЕМОКРАТИЈИ


Демократија се јавља кад се распада органско јединство народне воље, кад се друштво атомизира, кад гину народна веровања која су сједињавала народ у једну целину. Идеологија која признаје врховност и апсолутизам народне воље, јавља се кад народне воље већ нема. Демократија је идеологија критичке, а не органске епохе у животу човечијих друштава.

Карактер демократије је формалан: Она сама не познаје свој садржај и у границама по њој утврђиваног принципа, нема никаквог садржаја. Демократија неће да зна, у име чега се изјављује воља народа и неће предложити вољу народа никаквом вишем циљу. У тај моменат, кад демократија спозна циљ, којему треба да стреми воља народа, кад нађе достојни предмет за своју вољу, напуни се позитивним садржајем, мораће тај циљ, тај предмет, тај садржај поставити више самог формалног принципа изјаве воље, положити га у основу друштвеног поретка. Но демократија познаје само формалан принцип изјаве воље, који цени изнад свега и који неће ничему подложити. Демократија се не брине за правац и садржај народне воље и нема у себи никаквих критеријума за одређење истинитости или лажности правца, у којему се изјављује народна воља, за одрђење каквоће народне воље. Народна власт је беспредметна. Она није управљена ни на какав објекат. Демократија остаје равнодушна према добру и злу. Она је толерантна јер је индиферентна, јер је изгубила веру у истину, и нема снаге да изабере истину. Демократија је скептична, она се јавља у скептичном веку, веку безверја, кад су народи изгубили сталне критеријуме истине и кад су немоћни, да исповедају било макар какву апсолутну истину. Демократија је крајњи релативизам, порицање свега апсолутног.

Демократија не очајава због губитка истине. Она верује да изјава воље већине, механички број гласова, мора увек водити до добрих резултата. Баш формална изјави воље народи води к некој истини, рађа некакво благо. У основи демократије лежи оптимистичка претпоставка о природној доброти и благости човечје природе.

Демократија има секуларни карактер и она је супротна сваком сакралном друштву, јер је формална, без садржине и скептична. Истина је сакрална и друштво утемељено на истини не може бити искључиво секуларно друштво. Секуларна демократија значи отпад од онтолошких основа друштва, отпад друштва човечјега од Истине. Она хоће политички уредити човечије друштво тако као да истине не би ни било; то је темељна претпоставка чисте демократије. И у том је корен идејне лажи демократије. У основи демократске идеје лежи хуманистичко потврђивањс човеково, а то ће рећи, да човечја воља мора управљати човечја друштва, и да треба одстранити све што смета изјављењу те човечије воље и коначном њеном господству. Тиме се поричу духовни темељи људског друштва који леже дубље од формалне изјаве човечје воље те се строваљују сав хијерархиски поредак људског друштва. Демократија је психологизам, супротан сваком онтологизму.

Демократија не зна истине и због тог она препушта већини гласова да реши шта је истина. Признање власти множине, метанисање свеопштем праву гласа, могуће је тек при неверовању у истину и незнању истине. Онај који верује у истину и који зна истину не предаје је на растрзавање квантитативној већини.

Као претпоставка демократије указује се крајњи оптимизам. Скептицизам демократског друштва је оптимистички а не песимистички скептицизам. Демократија не очајава због губитка истине. Она верује да изјава воље већине, механички број гласова, мора увек водити до добрих резултата. Баш формална изјава воље народа води к некој истини, рађа некакво благо. У основи демократије лежи оптимистичка претпоставка о природној доброти и благости човечје природе. Духовни отац демократије био је Жан Жак Русо, а његове оптимистичке претставе о човечјој природи прешле су на демократске идеологије. Демократија неће да зна за радикално зло човечје природе. Она као да не предвиђа да се воља народа може управити на зло, да већина може стајати за неправду и лаж, док истина и правда може остати благо незнатне мањине. У демократији нема никаквих гаранција да ће воља народа бити управљена на добро, да ће воља народа пожелети слободу, а неће пожелети да уништи сваку слободу без остатка. Револуционарна демократија у Француској револуцији, која је 1789. године почела са проглашењем права и слободе човека, у 1783. години није оставила никаквих слобода, истребила је слободу без остатка. Воља човечја, воља народна лежи у злу и, када та воља, потврђујући себе саму, није ничему вишем подложна и није просветљена, захтева да самовласно одређује судбине човечјега друштва, она лако заблуди на пут прогона истине, одрицања сваке правде и гашења сваке слободе духа. Демократије су никле из патоса слободе, из признања неодузимљивих права сваког човека, а као истина демократије рекло би се да се казује потврда слободе савести, слобода избора. Заштитници демократије указују на то да се демократија родила духовно у проглашењу слободе савести по религиозним друштвима епохе реформације у Енглеској. Но формално бесадржајно и негативно поимање слободе скривало је у себи отров, који је разједао историјске демократије и приправљао у њима пропаст слободе духа. Русо је порицао слободу савести у принципу. Робеспјер ју је истребио на делу. Аутократски народ може силовати савести људи, може лишавати по вољи сваке слободе. Токвил и Мил, за које се не да рећи да су непријатељи демократије, говоре с великим немиром о опасностима које демократија собом носи, о опасностима за слободу човека, за индивидуалност човека. Демократија је индивидуалност човека. Демократија је индивидуалистичка по својој основи, но она води по кобној својој дијалектици до антииндивидуализма, до нивелирања човечјих индивидуалности. Демократија је слободољубива, но то слободољубље не ниче из уважења човечјег духа и човечје индивидуалности, то је - слободољубље равнодушних према истини. Фанатична бива демократија тек у стихији револуције. У својем мирном нормалном битисању, туђ је њој сваки фанатизам и она налази хиљаду мирних и неприметних начина да нивелира човечје индивидуалности, и да угаси слободу духа. Истините слободе духа било је можда више у то доба кад су пламтеле ломаче инквизиције него у савременим буржујским демократским републикама које поричу дух и религиозну савест. Формално, скептично слободољубље много је допринело уништењу оригиналности човечје индивидуалности. Демократије не значе безусловно слободу духа, слободу избора, те слободе може бнти више у нсдемократским друштвима.

Демократија се сувише задржава на формилно бесадржајном моменту слободе избора. Монархисти и социјалисти подгризавају с разних страна живот демократских друштава и траже, да се избор коначно збуде, да се садржај пронађе. Демократија признаје суверенитет и апсолутизам народа, али народ она не зна, у демократији нема народа.

Демократија се јавља кад се распада органско јединство народне воље, кад се друштво атомизира, кад гину народна веровања, која су сједињавала народ у једну целину. Идеологија која признаје врховност и апсолутизам народне воље јавља се кад народне воље већ нема. Демократија је идеологија критичке, а не органске епохе у животу човечјих друштава. А циљ демократије и јесте да сабере народну вољу, која се распала. Но човечја је личност за њу апстрактни атом, раван сваком другом, а задатак поновнога сједињења људи механички је задатак. Демократија је кадра само механички сумирати вољу свих, но тим се не постиже општа воља, органска воља народа. Органска воља народа не може бити аритметички изражена, она није проказљива никаквим бројем гласова. Та се воља испољује у свем историјском животу народа, у свем складу његове културе, и пре свега и више свега налази она свој израз у религиозном животу народа. Осим на органском религиозном тлу, осим у јединству религиозних веровања - не постоји једна, општа воља народа. Кад пада народна воља, распада се народ на атоме. И не да се из атома наново саздати никакво јединство, никаква заједница. Остаје једино механичка сума воља већине и мањине. Развија се борба партија, борба социјалних класа и група и ствара резултанта у тој борби. Демократија и јест арена борби, сукоб интереса и праваца. У њој је све трошно, нестално, нема јединства и сталности. То је вечно прелазно стање. Демократија саздаје парламент, најнеорганскију творевину, орган диктатуре политичких партија. Све је кратковрмено у демократском друштву, све је устремљено к нечему што излази за границе саме демократије. Истински се онтолошки живот налази на границама демократије. Демократија се сувише задржава на формално бесадржајном моменту слободе избора. Монархисти и социјалисти подгризавају с разних страна живот и траже да се избор коначно збуде, да с садржај пронађе.

Демокритија као да не предвиђа, да се воља народа може управити на зло, да већина може стајати за неправду и лаж, а истина и правда може остати благо незнатне мањине. У демократији нема никаквих гаранција, да ће воља народа бити управљена на добро, да ће воља народа пожелети слободу, а неће пожелети да уништи сваку слободу без остатка.

Демократија признаје суверенитет и апсолутизам народа, али народ она не зна, у демократији нема народа. То откинуто човечје покољење времена, искључиво савремено поколење, и чак не сво оно, већ неки његов део, који уображава да је извршитељ историјских судбина, не може бити названо народом. Народ је велика историјска целина, у њу улазе сва историјска поколења, не само жива, већ и умрла, и оци и дедови наши. Воља рускога народа је воља хиљадугодишњга народа, који је преко Св. Владимира примио хришћанство, који је сабирао Русију при Московским Великим Кнезовима, који је нашао излаз из епохе, пробио окно у Европу за Петра Великога, који је издигнуо велике свеце и подвижнике и поштовао их, саздао велику државу и културу, велику руску литературу. То није воља нашега покољења које се откинуло од покољења пређашњих. Уобразиља и потврђивање сама себе савременога покољења, узвисивање његово над умрле оце и јесте коренита лаж демократије. То је раскид прошлости, садашњости и будућности, порицање вечности, клањање истребљујућем току времена.




(Преузето: Интернет сајт ''Видовдан'')

[Алекса]

Момир Николић - Критика Демократије (http://www.komentar.co.yu/biblioteka/kritika_demokratije.pdf) - пдф формат

[bf_109_g6]

mislim da je pogreshno prichati o najgorim i najboljim sistemima . razlog je jednostavan : kako je moguce da taj najgori sistem zavlada u tolikim zemljama ,a najbolji propadne (bez obzira koji se uzima za najgori i najbolji) .

svaki sistem ima nedostatke ,ali oni se ne mogu uvek videti . monarhija zavisi od toga ko je monarh (kakvog je kvaliteta) , diktatura od toga kakav je diktator , demokratija pre svega od toga ko su ljudi koji imaju birachko pravo .

S.A.D. su dobar primer toga : dok su birachko pravo imali samo beli mushkarci (dame izvinite :D ,ali tako je ) i shtampa bila u rukama istih - zemlja je napredovala. istina , bilo je i trenutaka pada ( gradjanski rat 1861-65) ali to je pre upozorenje za zla koja dolaze . ipak , je to zemlja u kojoj su se i nauka i industrija najbrze razvijale .

u trenutku (u stvari u periodu) kad to pochinje da se polako menja i kad birachi postaju i oni koji to ne zasluzuju pochinje lagano propadanje ove drzave. ono je prvo bilo duhovno , ali sada vidimo da dolazi i u drugu fazu - materijalnog . jasno je da je ova drzava preshla svoj vrhunac i da polako ali sigurno klizi nadole.

reci da se to desilo i deshava zbog liberalne demokratije je samo polu-istina . liberalna demokratija je kao takva nastala zbog manjka rasne svesti amerikanaca. odnosno , od prvobitne "demokratije belog mushkarca" - ona postaje svachija demokratija - odnosno plutokratija.

medjutim , zamka se ogleda u sledecem - ko god da je nosilac vlasti - monarh , narod , diktator , aristokratija ... svi oni mogu i bili su u istoriji podlozni dejstvu korupcije (iz raznih razloga ,prvenstveno egoizma) koja ih je odvajala od prirodnog zakona ochuvanja sopstvenog naroda i rase. bash zbog toga je vrlo opasno smatrati da je sva krivica u jednom ili drugom politichkom sistemu , umesto u krshenju tog prirodnog zakona.