View Full Version : Вук Бранковић
Занимљив текст о невиности Вука Бранковића...
http://www.profil.co.yu/prikazitekst.asp?Tekst=322
Занимљива чињеница је то да је Милош Обилић био у контакту са Муратом. Постоји један млетачки запис у којем се то спомиње.
Можда је Вук Бранковић оправдано оптужио Милоша Обилића!!
Такође, зна се да је Бранковић бежао од Турака који су га на крају ухватили и држали га у заробљеништву до краја живота!!!!
Моје мишљење је да, ни Бранковић ни Обилић, нису издајници. Ако је по том млетачком запису, Обилић је оправдано био у контакту са њим(могао је да му приђе и убије га), а Бранковић је онда оправдано оптужио Обилића. Бранковић је вероватно видео да је српска војска поражена па ју је повукао, а да је сарађивао са Турцима, не би га они држали у заробљеништву до краја живота.
Можда се може рећи да је он издајник у смислу да није хтео, као сви остали, да са својом војском погине!(што је глупо, зар не?)
Ја памтим податак да су песме и приче о "издаји" Бранковића кренуле тек 200 година после Косовског боја..као и неке описе битке на Косову пољу где је Бранковић са својом војском био међу најборбенијим, најдаље очистио свој део фронта..Једино што је при томе упаду у турске линије његова војска била далеко испред осталих Срба, па је било једноставније да се на поље битке врате "изокола"- преко реке Ситнице, него да иду у "рикверц"..И ту сам читала нека тумачења да је то могло изгледати у оно време (без сателитског преноса) као нестанак са бојног поља ..
Нисам стигла да прочитам Мркелин текст, али погледаћу други пут кад имам више времена.
А после боја, Бранковић тврдоглаво није хтео да плаћа данак ни "ПДВ" Турцима, док Лазаревићи јесу, тако да сигурно није био издајник, као што су га касније окривили.
Србски Гром
15-05-08, 00:36
Док сам ишао у школу,мој професор историје је говорио да је Вук Бранковић највећи Српски херој и тако је научио и мене...:)
А после боја, Бранковић тврдоглаво није хтео да плаћа данак ни "ПДВ" Турцима, док Лазаревићи јесу, тако да сигурно није био издајник, као што су га касније окривили.
И са овим се потпуно слажем...Вук Бранковић и његов син Ђурађ одржали су Српску државу и након боја на Косову,Смедерево је пало тек 1456.године(а Цариград 1453.),што би значило да су Бранковићи чували Српство 67 година после Косовске битке...
Могли би можда мало да проширимо ову тему...интересује ме ваше мишљење о самом Косовском боју и Косовској легенди,тј. ко је победио...:)
Занимљива чињеница је то да је Милош Обилић био у контакту са Муратом. Постоји један млетачки запис у којем се то спомиње.
Можда је Вук Бранковић оправдано оптужио Милоша Обилића!!
Такође, зна се да је Бранковић бежао од Турака који су га на крају ухватили и држали га у заробљеништву до краја живота!!!!
Моје мишљење је да, ни Бранковић ни Обилић, нису издајници. Ако је по том млетачком запису, Обилић је оправдано био у контакту са њим(могао је да му приђе и убије га), а Бранковић је онда оправдано оптужио Обилића. Бранковић је вероватно видео да је српска војска поражена па ју је повукао, а да је сарађивао са Турцима, не би га они држали у заробљеништву до краја живота.
Можда се може рећи да је он издајник у смислу да није хтео, као сви остали, да са својом војском погине!(што је глупо, зар не?)
Колико ја знам, Милош Обилић се под тим именом спомиње од прилике када и издаја Вука Бранковића, тј. око 2 века после 1389. До тада, Обилић је безимени витез који је убио Мурата.
Што се одбране Србства од стране Бранковића тиче, то је доста дискутабилна тема, час су били против турака, а примера ради, 1448. је Ђурађ Бранковић напао Ђорђа Кастриотића за рачун турске.
Колико ја знам, Милош Обилић се под тим именом спомиње од прилике када и издаја Вука Бранковића, тј. око 2 века после 1389. До тада, Обилић је безимени витез који је убио Мурата.
Што се одбране Србства од стране Бранковића тиче, то је доста дискутабилна тема, час су били против турака, а примера ради, 1448. је Ђурађ Бранковић напао Ђорђа Кастриотића за рачун турске.
Да, постој тај запис који сам споменуо, давно сам читао у једној књизи у којој пише о томе, не знам из ког је времена тај запис, пробаћу да нађем ту књигу па да прекуцам овде.
Врло је логично то да је Обилић имао некакву врсту сарадње са Муратом (да би уопште могао да му се приближи и убије га).
Како би Мурат дозволио тамо неком непријатељском витезу да му приђе тек тако?
Ја не верујем да је Обилић могао бити близак у негативном смислу..
У неким записима и не помиње се као Обилић (неки немачки извештај тог времена)него као Никола.. Многи одатле изводе да се ради о Вратковом сину, дакле директној немањићкој крви..То би објаснило зашто је он на последњој вечери у Лазаревом двору пред сутрашњи бој.
У сваком случају, тај који је Мурату расуо црева једним ударцем био је из племства и то високог.
Неки записи кажу да се представио као "ухода"- неко ко жели да Мурату открије тајну и онда је логично да су га спровели директно до владара..Најбољи и поуздан штос. Штета само да није провукао још некога са собом, да одмах поубијају и Муратове синове- онда не бисмо скоро 7 векова касније расправљали ко је победио у Косовском боју:D
Кад се пренесе на садашњу сцену- то је као да неко самостално оде код Солане или Буша, представи се као да носи тајна документа из Србије и кад се нађу лицем у лице.. као Индијана Џонс- извади "пуцу" и реши проблем.Најпростија варијанта у свим временима.
У току оних 200 година после, кад су већ именовани јунаци у песмама (једна теорија је да је рецимо НИкола Вратковић добио име Милоша Обилића у песмама и причама као шифру...да би се сакрило у окупираној Србији да се ради о Миличином блиском сроднику, јер би јој то отежало ионако тежак положај) било је трвења и између Лазаревића (деспота Стефана) и Бранковића генерално..Око феуда, утицаја и тако то- стандардна прича која нас и данас прати нпр по Скупштинама..
Иако су, одмах након Косовског боја, Бранковићи здушно помагали кнегињу Милицу и недораслу децу.
Ja ne verujem da je Obilić mogao biti blizak u negativnom smislu...Да, о томе сам писао. Дакле, највероватније је постојала некаква сарадња али, никако у издајничком смислу.
И ја сам чуо теорије да наоружан војник није могао прићи мурату,увек ме је занимало шта кажу турски извори.
И ја сам чуо теорије да наоружан војник није могао прићи мурату,увек ме је занимало шта кажу турски извори.Колико је мени познато, у неком турском извору пише да је српски витез глумио да је мртав и, како му је Мурат пришао, тако га је овај убио.
Сматрам да би ваљало да се уложи упорнији заједнички труд свих национално свесних Срба ради моралне рехабилитације Вука Бранковића. Није поштено да га све политичке незналице стално дају пример као црну овцу, а да турски вазал Краљевић Марко ужива сво поштовање.
Византијски историчар Халкондил вели да је Обилић спустио копље у знак предаје и тако изашао пред Мурата. Онда је хитро подигао копље и убио њиме Мурата. Што се турског вазалства тиче, не би ваљало да доносимо одједном одлуке ко је ту био прав, а ко не. И Милица и деспот Стефан су били турски вазали, па и касније сви наши владари из периода 1815-1878.
Србски Гром
15-05-08, 19:11
И ја сам чуо теорије да наоружан војник није могао прићи мурату,увек ме је занимало шта кажу турски извори.
Одговор на ово питање подразумева и познавање тактике и наравно организацију Турске војске тога времена.
Самим тим што је и сам султан присуствовао боју значи да је то била једна од важнијих битака за Турке.Познато је то да код Азијских народа њихов вођа(султан,кан или било који други) увек стоји у позадини читаве своје војске и са безбедне даљине,окружен моћном личном гардом седи и посматра ток битке(док је нпр код Срба потпуно другачије,војни поклич свих Српских старешина и војсковођа је био :"Замном!!!",а не као код дугих:"Напред!!!")...То би значило да један војник који би желео да се преда самом султану(са обрнутим копљем,како је то наведено у нашим изворима) мора проћи кроз целу Турску војску на бојном пољу...а чак и да неким чудом успе да неозлеђен прође кроз толику масу,он мора и да прође поред личне гарде самог султана,и наравно да би стао пред њега мора бити добро претресен...Можете замислити који је то пропуст био Турака кад је Милош успео да прокријумчари толики нож да може султана да поцепа на пола...јер да је нож био мањи не би му ништа урадио...
Тако да ова званична верзија по мом мишљењу не пије воду никако...Већа је вероватноћа да су моћни Српски оклопници успели да се пробију до самог Муратовог шатора и тамо га посеку него да је то успео само један војник...
А што се тиче неке везе Обилића и Мурата пред битку...о томе нисам никада ништа чуо,али није немогуће...и то је вероватније него ова званична теорија...
А Турски извори,бар колико ја знам не помињу КОсовску битку скоро уопште,само напомињу да је ту Мурат погинуо и да га је Бајазит наследио...чак не спомињу ни ко је победник...
И што се тиче Обилића,читао сам да му је презиме вероватно било Кобилић,па да је касније промењено...
..То би значило да један војник који би желео да се преда самом султану(са обрнутим копљем,како је то наведено у нашим изворима) мора проћи кроз целу Турску војску на бојном пољу...а чак и да неким чудом успе да неозлеђен прође кроз толику масу,он мора и да прође поред личне гарде самог султана,и наравно да би стао пред њега мора бити добро претресен...Можете замислити који је то пропуст био Турака кад је Милош успео да прокријумчари толики нож да може султана да поцепа на пола...јер да је нож био мањи не би му ништа урадио...
Једино ако тај који је спустио копље јесте велико име, које чак и Мурат зна ?
Ако спушта копље велики властелин, рођак владара (дал је зет Лазару преко ћерке као по песми, или је брат/братанац/ стриц МИлице), од чуевних немањића?
Ово ја нагађам сада, на основу одличног запажања Српског Грома.
Слободно ме исправљајте, јер још нисам служила војску :D
Да је нпр. Први светски рат и оружје положи (некој тамо стражи на ободу ) високи генерал или неко са презименом владара- да ли би га минорни стражари ипак проследили својим официрима, па официри генералима, а генерали (кад виде еполете (одећу и остало) проследили Краљу?
И што се тиче Обилића,читао сам да му је презиме вероватно било Кобилић,па да је касније промењено...У песмама се то меша- час овако час онако..
Обилић од обиља (јунаштва, снаге, спретности, пожртвованости.. ) , са К испред од кобила (виле га дојиле кобиљим млеком кје је такође обилно) али и везано за реч "копиле" јер му се не зна отац у песми (мајка Јања као бајаги од змаја затрудне у пољу), и све је то симболика која се често приписује нашим јунацима у песмама, ако испуне два услова у реалној историји : да су спасиоци српског рода и да су уништитељи Змија (змајева,аждаја, Турака, Арнаута и тако редом..).
А тај неко ,Србин, заиста је пробуразио Мурата..Ту је историја јасна..
Мурата су сахранили недалеко од места погибије, на територије која је названа "турском " јер су турци то већ заузели, али то је неки део нашег садашњег Косова..Касније су му подигли споменик "турбе" , а у исту гробницу, уз Муратова црева, сахранили су и руку "Обилића"--дал са мачем не знам..
Не бих никада волелада видим слику мртвог Обилића. замислите колико су га исецкали Муратови најближи Турци..
Увек се у песми дода наднаравно и надприродно. Какав би био јунак песме да се зна да је рођем ту и ту , од тога и тога, са матичним бројем тим и тим..то не иде у песму--мора да буде повезан са оностраним и да буде другачији од смртника јер јесте другачији..и увек су најлакше варијанте у песми да га је лепотица родила, виле одгајила, а зачео силовити и моћни неки".
Занимљив текст о невиности Вука Бранковића...
http://www.profil.co.yu/prikazitekst.asp?Tekst=322
Сад сам прочитала детаљно и јесте занимљив...
Većina respektibilnih istoričara širom sveta smatra da je zapravo Bajazit ubio oca Murata, a da je mit o Obiliću stvoren kao neka vrsta paravana da se sakrije tako brutalno oceubistvo sa turske strane.Убио је и брата, али ипак некако ми не иде да је чекао да дођу чак овамо- могао је и негде ближе кући да га убије..
Пробаћу да нађем текст и да вам поставим о турскиим изворима шта кажу и о том немачком "Николи " .
Док сам ишао у школу,мој професор историје је говорио да је Вук Бранковић највећи Српски херој и тако је научио и мене...:)
И са овим се потпуно слажем...Вук Бранковић и његов син Ђурађ одржали су Српску државу и након боја на Косову,Смедерево је пало тек 1456.године(а Цариград 1453.),што би значило да су Бранковићи чували Српство 67 година после Косовске битке...
Могли би можда мало да проширимо ову тему...интересује ме ваше мишљење о самом Косовском боју и Косовској легенди,тј. ко је победио...:)Ја као прави Смедеревац се поносим тиме да је нас град последњи освојен после пуних сездесетак година
Србски Гром
16-05-08, 01:52
Ubio je i brata, ali ipak nekako mi ne ide da je čekao da dođu čak ovamo- mogao je i negde bliže kući da ga ubije..
To што је убио брата не треба никако да чуди,јер по старим Турским обичајима и закону када султан умре може га наследити само један од синова док остали морају бити убијени како би власт увек била у једној руци...
Сваки од Турских султана када је долазио на власт морао је да побије осталу браћу...наравно то су радили специјално утренирани професионалци тако што су их давили свиленим(ваљда) гајтаном...
Србски Гром
16-05-08, 02:06
Ево једног од описа битке...нашао сам га на нету...
Srpska vojska bila je osuđena na napad. Nemajući dovoljno dobre peÅ¡adije, snagu je zasnivala na teÅ¡koj konjici - oklopnicima. Čak i turski taktičari i vojni komandanti priznaju: srpske oklopnike niÅ¡ta ne može zadržati, oni ne znaju da odstupe. A snaga turske vojske je pre svega u peÅ¡adiji - janičarima, "koje joÅ¡ niko nije pobedio". Zato su Srbi primorani na ofanzivnu taktiku. Muratov strateg pobede na Kosovu, Evronos-beg planira defanzivnu taktiku, izazvaće srpski napad zasuvÅ¡i konjicu strelama, zatim ih propustiti duboko u turske redove, zaplesti u konje i kamile komore, obilaziti lakom konjicom i napadati s leđa, buzdovanima. I u povoljnom trenutku preći u protivnapad. I zaista: Srbi napadaju. "OtisnuÅ¡e se niz polje kao gvozdeni bregovi", opisuju turski letopisci taj napad, "krenuÅ¡e napred valjajući se i hučeći kao more"...
Muratova pogibija, ma koliko je izvori naglaÅ¡avali kao srediÅ¡nji događaj bitke, nije nimalo uticala na njen tok. Nigde se ne vidi da je obeshrabrila Turke ili osmelila Srbe. Osmanska snaga nije bila u ličnosti vladaoca nego u sistemu. Na Kosovu, prikrivÅ¡i Muratov udes mudro i veÅ¡to, kako kaže Duka - njegova se okolina obezbedila od iznenađenja. Bitka je za Turke uprkos smrti vladaoca i vrhovnog komandanta tekla po planu.
A kakav je bio Muratov plan?
Jedan od najopÅ¡irnijih opisa bitke može se naći u turskoj istoriji Mula Mehmeda NeÅ¡rije. Prema ovom izvoru, glavni strateÅ¡ki savetnik sultana Murata je Evrenos-beg, jedan od turskih komandanata koji imaju najveće iskustvo iz borbi sa hriÅ¡ćanima.
Mula Mehmed opisuje trenutak kad su vojske već postrojene za bitku i navodi kako Evrenos-beg daje sledeća uputstva, upozoravajući Murata da srpske oklopnike niÅ¡ta ne može zaustaviti.
- Oni se nikad ne odvajaju, niti znaju da odstupe. Valja im se skloniti s puta, pa im doći odastrag i tada, opskakujući oko njih, treba ih udarati neprestano i ubijati, jer su obučeni u oklop od željeza. Inače ih natrag suzbijati nije moguće!
Turska odbrambena taktika
- Za Turke, koji su reÅ¡ili da tuku odbrambenu bitku, kao prvi problem postavljalo se pitanje kako da odbiju napad neprijateljskih oklopnika kojima njihovi lakÅ¡i konjanici i peÅ¡aci - osim donekle janičara - nisu bili dorasli.
U vekovnoj borbi između oklopnika Zapada i lakih konjanika Istoka prvi su imali ozbiljna preimućstva u borbi prsa u prsa, a drugi u pokretljivosti i manevru. Taktika koju Evrenos-beg izlaže Muratu je najcelishodnija taktika koju laki konjanici mogu primeniti protiv oklopnika: izbeći frontalan udar, pa oblećući protivnika udarati po njemu buzdovanom koji je protivu oklopa pogodniji od sablje i handžara.
--------------------------------------------------------------------------------
Najveće uspehe imao je Vuk Branković, koji je gotovo samleo Jakubovo levo tursko krilo. Centar koji je vodio lično Lazar, izgleda da nije uspeo da probije janičare postrojene ispred sultanovog Å¡atora okruženog gardom. A srpsko krilo Vlatka Vukovića, (bosanski odred) prvo se povuklo, bez većih gubitaka. Bitka je najveći intenzitet dostigla u trenutku kad je srpski centar bio obuhvaćen sa istoka, odakle je potisnut Vlatko Vuković, pod čijom komandom je bio i hrvatski odred Ivana Horvata. Kad je srpski centar poražen, Vuk Branković se naÅ¡ao u bezizglednom položaju, i povukao se prema Drenici.
--------------------------------------------------------------------------------
Konstantin Janičar kaže u osnovi isto u svojim savetima hriÅ¡ćanima kako da se bore protiv Turaka: bolje je časno se povući - kaže on - nego ostati na mestu i poginuti. I on preporučuje upotrebu buzdovana. Ovde moramo ponovo naglasiti da srpski oklopnici na Kosovu nisu bili toliko brojni u odnosu na celinu, niti toliko oklopljeni kao zapadni vitezovi onog vremena. NeÅ¡ri preteruje i dramatizuje. Posle Kosova Turci su se sudarili sa zapadnim oklopnicima, počev od Nikopolja 1396. pa se to, možda, ogleda i u NeÅ¡rijevom izlaganju o Bici na Kosovu.
Vratimo se na Kosovo polje. Vojske su postavljene jedna naspram druge. Bitku započinje Murat, komandom strelcima:
- Odapnite strele na nevernike!
Taktika je da se razbiju zbijene srpske konjičke falange.
Strelci istrčaÅ¡e napred da bi doÅ¡li na domet strela kojima su obasuli srpske konjanike i to ne samo konjanike krila, nego verovatno i centar, jer kako smo pretpostavili, srpski centar je natkriljivao turski centar pa je prelazio i prema turskim krilima.
Pljusak strela spustio se na srpske oklopnike
Kad se pljusak strela spustio na srpske oklopnike koji su dotle stajali kao gvozdeni bregovi - nastavlja NeÅ¡ri - krenu oni napred valjajući se i hučeći kao more. Navale na strelce s leve strane, suzbiju ih pa udare na isturene redove centra, probiju se kroz falange, jednu za drugom, dopreÅ¡e do vojničke čarÅ¡ije u pozadinu vojske i razbiÅ¡e je. No mesto gde je bilo smeÅ¡teno slagaliÅ¡te meda, masla i pirinča ostalo je puno. Mazge, konji i denjkovi behu se tako izmeÅ¡ali da se načinila kao neka brana. Nisu utekli. PolomiÅ¡e se, izgiboÅ¡e za veru. Nevernici bejahu potpuno porazili levo krilo. PoÅ¡to je orijentalnom rečitoÅ¡ću opisao žestinu borbe, NeÅ¡ri nastavlja: Posle toga je nevernik, kad je otud doÅ¡ao, postao joÅ¡ oduÅ¡evljeniji, jer toplota na kraju bude.
Ukratko, možemo ponoviti NeÅ¡rijeve reči da su Srbi potpuno porazili tursko levo krilo. Samo, ovaj uspeh ne smemo preceniti. Azapi su mogli biti pregaženi, komora ispreturana, ali su spahije i akindžije viÅ¡e potisnute nego potučene. Setimo se Evrenosovih reči o elastičnoj borbi. U NeÅ¡rijevom opisu osećamo (brana!) kao da su Srbi ovde dostigli kulminacionu tačku napada u Klauzevicevom smislu.
Ã…ÂÂ*ta kažu o tome drugi izvori?
AÅ¡ik-paÅ¡a Zade i Dukin prevodilac tvrde izričito da su Srbi otpočeli borbu, slažući se sa NeÅ¡rijem. Crijević i Halkokondil kazuju da su Turci prvi napali ali prvi odmah dodaje da su Turci, dakle napadači, jedva odolevali srpskom napadu, po čemu se mora zaključiti da su Srbi ipak poÅ¡li prvi u napad. Po anonimnom derviÅ¡u izgleda da su protivnici poÅ¡li jedan drugome u susret, mada pisac, očigledno ne nastoji da to naročito utvrdi. Dukin prevodilac tvrdi da je Lazar naredio Vlatku Vlađeniću (Vukoviću) da otpočne borbu. Ostali se izvori ne izjaÅ¡njavaju o tome. Pogledom na jasna svedočanstva NeÅ¡rija, AÅ¡ika i Dukinog prevodioca, a joÅ¡ viÅ¡e s obzirom na strukturu protivničkih vojski i njihovu taktiku, moramo prihvatiti da su Srbi poÅ¡li napred joÅ¡ u toku turskog napada strelama.
Isto tako možemo prihvatiti i NeÅ¡rijevo tvrđenje da je tursko levo krilo razbijeno. To izričito potvrđuje AÅ¡ik-paÅ¡a Zade iako se - kaže on - Jakub borio uspeÅ¡no. Konstantin Filozof svedoči takođe da su Srbi isprva nadvladali, a posle njega to kažu mnogi naÅ¡i izvori. Ne precizirajući mesto borbenog poretka, Crijević govori da su jedni (Turci) malo odstupili, a drugi se spremali da beže. Urudž takođe govori da je turska vojska u prvoj fazi bitke iznemogla oslabivÅ¡i do krajnosti.
Srbi su isprva nadvladali
U drugoj fazi bitke Nešri govori o protivnapadu Turaka.
Dok je Jakubovo levo tursko krilo trpelo poraz, Bajazit - kaže NeÅ¡ri - na desnom krilu stajao je nepomično i dostojanstveno ćutao. Kada vide da posao ide nekako kako ne treba, malo je joÅ¡ trebalo pa da vojska islamska bude pobeđena, odjednom bozundžije počeÅ¡e da dovikuju govoreći: "O gazije, Å¡to stojite? Nevernik je razbijen. Pobeže... Posle toga odjednom Bajazit han snažno stiže pred nevernika kao grom... - dakle krene u protivnapad. UgledavÅ¡i se na njega, krenu napred Ali-paÅ¡a, Evrenos-beg, JahÅ¡i-beg, Ã…ÂÂ*ahin-beg, Isa-beg, Sarudža-paÅ¡a, Ejne-beg subaÅ¡a, Kara Mukbil, Indžendžik Balaban, Tovudža Balaban i "jaja" (peÅ¡ak po prvom prevodu) Ã…ÂÂ*ir Merd. Za Ali-paÅ¡u znamo, po NeÅ¡riju, da je bio veliki vezir pa je prema tome morao biti u centru uz Murata; Evrenos-beg je, takođe po NeÅ¡riju, bio na krajnjem desnom krilu borbenog poretka, Ejne-beg i Sarudža-paÅ¡a na levom, a Balabani su bili raspoređeni desno i levo. Mesta ostalih u borbenom poretku NeÅ¡ri nam nije saopÅ¡tio, ali i ovoliko je dovoljno za zaključak da je sva turska vojska krenula u protivnapad.
--------------------------------------------------------------------------------
Boj mora da je zaista bio straÅ¡an. Opisi pominju strele koje sunce zaklanjaju a "beÅ¡e toliki zvek i grohot, da se potreslo mesto na kome se boj zbivao", a mrtvih i ranjenih bilo je toliko da se "tolika krv prolila, da se konjima kroz prolivenu krv trag poznavao". Bitku opisuju kao dva mora koja se izmeÅ¡aÅ¡e, "sablje svetleÅ¡e kao blistavi nebeski plamen", od kopalja ni vetar nije mogao da duva, a od konjskih nogu, ni bujica, da je bila, ne bi mogla proći. Ipak, najfantastičniji je opis koji kaže kako je "od piske vojničkih rogova zverinje u Å¡umama crkavalo". Da li je u pitanju preuveličavanje, istočnjačka retorika? Preterivanje? Ali, zaÅ¡to takvog preterivanja nema u opisima drugih turskih bitaka?
--------------------------------------------------------------------------------
Po čijem naređenju? U bici kod Konije NeÅ¡ri nam kazuje da se Bajazit bacio ocu pred noge da bi izmolio dopuÅ¡tenje za protivnapad. Izbor momenta prelaza iz odbrane u napad je u odbrambenim bitkama bio oduvek vrlo delikatno pitanje, koje načelno reÅ¡ava vrhovni komandant. Na Kosovu je po NeÅ¡riju jasno da je odluku doneo Bajazit, a ne Murat. Po Bajazitovom naređenju su bozundžije stale da viču, jer je Murat po svoj prilici bio mrtav ili na samrti. To nam je upravo dalo pravo na raniji zaključak da se i kod NeÅ¡rija oseća da je Murat ubijen u toku bitke pre reÅ¡enja.
Takve bitke i takvog loma nije bilo od stvaranja sveta
I ona vojska - nastavlja NeÅ¡ri - koja beÅ¡e odstupila, vide da su muslimani pobedili nevernike. Ohrabri se, pa se ponovo vrati i poče nevernika da bije sabljama... poduhvatiÅ¡e nevernika u ruke i tako ga razbiÅ¡e, da takve bitke i takvoga loma nije bilo od stvaranja sveta. Dan se joÅ¡ ne beÅ¡e zavrÅ¡io, a nevernička vojska bila je malaksala i doÅ¡la do poraza.
Najverovatniji raspored vojski na Kosovu:
U srpskom poretku, pešadija je bila iza,
a u turskom ispred konjice
Ostali izvori ne dopunjuju ovaj sumoran NeÅ¡rijev opis druge faze bitke. Jedini konkretni podatak dao nam je AÅ¡ik-paÅ¡a Zade zabeleživÅ¡i da je Jakubova strana sama razbila nevernike Å¡to može samo da znači da sa centra i desnog krila nije pojačana, a to je bilo normalno u turskoj taktici.
Dukinom prevodiocu dugujemo jedan originalan podatak: Vlatko Vlađenić (Vuković), poÅ¡to je prvim naletom odbacio Turke, vraćao se da prema vojničkom pravilu napadne drugi put (Et girando per entrar lla secondo Tordine della militia) kad se bojiÅ¡tem razneo glas da je Despotov (tj. Lazarev) vojvoda Dragoslav ProbiÅ¡ić (Probiscio) okrenuo oružje protiv hriÅ¡ćana; čuvÅ¡i to Vlatko odmah okrete leđa, brzo pobeže sa bojiÅ¡ta i vrati se u Bosnu sa svojim odredom (La ljual voce Vlatcko Vlajenico subito volto le spalle et con grande fuga se disparati tornando verso Bossnia con la sua compagnia); ovaj glas ubaciÅ¡e - kaže Dukin prevodilac - ili Turci, ljudi vrlo mudri, da bi uplaÅ¡ili naÅ¡u (hriÅ¡ćansku) vojsku ili je tako htela sudbina nenaklonjena sirotim hriÅ¡ćanima zbog njihovih grehova. Lazar ostavljen od svojih vojvoda, bez boja bi živ uhvaćen sa svom svojom vlastelom.
Prema Dukinom prevodiocu moramo biti dosta obazrivi jer on zastupa jednu verziju bitke koja stavlja Bosance u povoljno svetlo. O uzrocima poraza, upravo o Vlatkovom odlasku sa bojiÅ¡ta i o intenzitetu bitke govorićemo kasnije. Zasad se treba samo osvrnuti na ono vraćanje u borbu prema vojničkom pravilu. U doba Kosovske bitke nije bilo nikakvog ordene della militia po kome se napadalo u viÅ¡e naleta. Dukin prevodilac govori očigledno o svom vremenu, o harasiranju ili karakoliranju po kome su konjanici, postrojeni u viÅ¡e vrsta, prilazili neprijatelju u kasu, na domet piÅ¡tolja ili karabina kojima su bili naoružani, pa su ih po vrstama ispaljivali, vraćali se nazad, punili oružje i ponovo prilazili neprijatelju. Ova se praksa izgradila u drugoj polovini DžV veka. Nema nikakve veze sa kosovskom bitkom.
Otkud u Kosovskoj bici Čerkezi
Po Novakovićevoj narodnoj priči Turci su napali Srbe dok se Lazar nalazio u samodreÅ¡koj crkvi, a tada je Vuk Branković pobegao sa 7000 ljudi. Lazar besedom ohrabri vojsku i krene u boj. Do podne su pobeđivali Srbi, a posle podne Turci. Milojevićeva narodna priča deli takođe bitku u dve faze. U prvoj, koja se odigrala između Samodreže i Laba, tursko levo krilo je sasvim satrveno. Bajazit se zatim povuče iza PriÅ¡tine, gde ih Srbi ponovo napadnu i ponovo ih poti-snu posle četiri časa ljutog boja. Tada Bajazit naredi da stupe u akciju 20.000 Čerkeza koje zaobiđu i napadnu umorne Srbe. Ovi tada počinju da se polako povlače sa namerom da kod Samodreže ponovo prime borbu, ali za vreme odstupanja Lazaru padne konj pa ga Turci zarobe, posle čega obustave gonjenje.
U ovim narodnim pričama ima, očigledno, realnih i fantastičnih elemenata. Zadržaću se samo na Čerkezima. Znatni delovi ovog kavkaskog naroda emigrirali su 1357-64. u Tursku pred ruskim nadiranjem, a Turci su ih naselili u Evropi kao graničnu miliciju najviÅ¡e na Kosovu prema Srbiji, oko 40.000.
Prave uspehe u bici na srpskoj strani imao je samo Vuk Branković
Pred Srpsko-turski rat 1376. napadali su srpske granične karaule, upadali u Srbiju, palili i pljačkali srpska naselja. Učestvovali su, razume se, u oba rata na strani Turaka. Ostavili su dubok otisak na Kosovu kada im je narod pripisao reÅ¡avajuću ulogu 1389. ali to je mogao učiniti tek posle njihove pojave na Kosovu, jer inače otkud bi narod znao za Čerkeze. Verovatno tada su oni i ubačeni u priču.
Ono Å¡to nam izvori uskraćuju moramo dopuniti obazrivim kombinacijama.
Najpre o Lazarevoj besedi vojsci o kojoj govore mnogi izvori, najviÅ¡e narodna tradicija. Da je Lazar pred borbu ohrabrio svoju vojsku viÅ¡e je nego verovatno - to preporučuje i Janičar hriÅ¡ćanskim vladarima - mada se sigurno nije poslužio onim rečima koje mu Orbini stavlja u usta pevajući svoju himnu slobodi i hrabrosti. Takve se stvari uvek stilizuju post festum, kao na primer, Napoleonov govor vojnicima pod Piramidama na koje je tobože gledalo četrdeset vekova.
Govor ili ne, Srbi su napali prvi na celom frontu manje-viÅ¡e jednovremeno. Uspeha je bilo samo prema turskom levom krilu koje je sasvim potisnuto desnim srpskim krilom Vuka Brankovića i delom Lazarevog centra. Tu se izrazio najveći srpski napor. Na turskom centru i desnom krilu očito nije bilo uspeha ako su uopÅ¡te ozbiljno napadnuti. Lazar je naiÅ¡ao na tvrde janičare koje niko dotle nije pobedio - uspeh na centru značio bi bezmalo pobedu - a Vlatko Vuković se verovatno nije sasvim angažovao, Å¡to je redovna pojava za saveznike kada ratuju daleko od svoje zemlje. Neuspeh centra i levog srpskog krila izvori prećutno potvrđuju, govoreći samo o uspehu prema turskom levom krilu. Prema NeÅ¡riju je ovo potpuno razbijeno, no videli smo da spahije i akindžije tog krila nisu bile izbačene iz borbe.
Povlačenje turskog levog krila otkrilo je levi bok centra. Nemamo podataka o tome kako su Turci doskočili toj opasnosti. Bilo bi sasvim prirodno da je njihov centar zalomio svoje levo krilo unazad. Tako se uvek radi. Možda je centar svud naokolo bio zaÅ¡tićen preprekom kao Å¡to je posvedočeno za bitku kod Filokrene i kako su prema Konstantinu Janičaru Turci redovno činili. Ako je u tom času MiloÅ¡ ubio Murata, Å¡to nije bez osnova u izvorima, onda je kriza za Turke dostigla vrhunac.
--------------------------------------------------------------------------------
Za objaÅ¡njenje srpskog poraza na Kosovu, nije potrebna izdaja. Na Kosovu su se sudarila dva oprečna politička organizma: srpski, već rastočen unutraÅ¡njim suprotnostima, bez jedinstvene državne misli, i drugi, turski, mlad i poletan, koji je u borbu mogao uvesti sve snage države. Otuda su se na Kosovu sudarile i dve različite vojske. Srpsku je činio niz delova, labavo povezanih, bez zajedničke komande i discipline. Turska vojska bila je organizovanija, pod zajedničkom komandom, fanatično verna svom vođi, obučena i disciplinovana. Najzad, ishod bitke bio je uzrokovan i turskom brojčanom nadmoćnoÅ¡ću, ali glavni razlog njihove pobede nije broj, nego - jedinstvo komande, koje srpske feudalne vojske nisu mogle postići.
--------------------------------------------------------------------------------
Rasplet ili prekretnica bitke se u NeÅ¡rija jasno uočava. Nastupa u trenutku kada Bajazit uvide da su Osmanlije blizu poraza. Obeležava ga vika bozundžija da je neprijatelj tobože pobegao. Nema nikakve sumnje da intervencija ovih vikača predstavlja zapravo naređenje za protivnapad, a to naređenje - možemo slobodno zaključiti iz kompozicije i duha NeÅ¡rijevog dela - izdao je Bajazit koji je već bio zamenio svog smrtno ranjenog ili preminulog oca. Ne vidim razloga zaÅ¡to bi NeÅ¡ri u tom najvažnijem trenutku bitke prećutao Murata koji je - ponavljam - među osmanlijskim vladaocima zauzimao uglednije mesto od svog sina, umrlog posle teÅ¡kog poraza u mongolskom zatočeniÅ¡tvu. Ne treba da nas buni Å¡to je - po NeÅ¡riju -Bajazit u trenutku raspleta bio joÅ¡ uvek na desnom krilu. NeÅ¡ri ga je prećutno ostavio tamo gde ga je bio postavio pred bitku, jer bi inače morao priznati da je Murat ubijen za vreme bitke.
Naređenje za protivnapad nije moglo biti izazvano samo opasnoÅ¡ću koja je pretila sa levog krila. Situacija je morala sazreti i na ostalim delovima fronta. Dotle su morali biti odbijeni i napadi na turski centar i desno krilo sa gubicima po Srbe.
Bajazit i vezir prelaze u protivnapad
Protivnapad su, svakako, otpočeli turski konjanici s desnog krila. Oni su zahvatili srpsko levo krilo - Bosance - i deo centra. Srpski konjanici su ih morali dočekati protivudarom. Konjica ne može na mestu dočekati protivnički konjički juriÅ¡. Ali je u pitanju da li su to mogli učiniti poÅ¡to je njihov prvi napad bio odbijen. Za prvi mah glavni udar primili su Bosanci. Morali su biti odbačeni jer je tursko desno krilo bilo ne samo apsolutno nego i relativno nadmoćno. Posle ovog uspeha tursko desno krilo se očigledno okreće protiv srpskog centra, protiv najvažnijeg napadnog objekta, i napada ga bočno. U tom trenutku konjanici turskog centra su morali stupiti takođe u akciju, a za njima i janičari. NeÅ¡ri donekle potvrđuje tu pretpostavku time Å¡to odmah iza Bajazita pominje Ali-paÅ¡u kako prelazi u napad, a ovaj, kao veliki vezir je morao biti u centru.
Ne može se pretpostaviti da je turski centar poÅ¡ao u protivnapad jednovremeno sa desnim krilom. Istaknuto je ranije da je bio stožer borbenog poretka, dakle imao je prvenstveno defanzivnu ulogu, a taj zadatak je morao zadržati sve dotle dok napadom desnog turskog krila na srpski centar nisu stvoreni izgledi na potpun uspeh. Prerano angažovanje turskog centra (čija je defanzivna snaga - janičari - bila znatno jača od ofanzivne koju je predstavljala malobrojna konjička garda) na jak srpski centar mogao bi kompromitovati čitavu bitku, naročito usled nepovoljne situacije, stvorene na turskom levom krilu.
Bekstvo Vlatka Vukovića i Ivana Horvata
Vrlo je mogućno - kako tvrdi Dukin prevodilac - da je Vlatko Vlađenić (Vuković) posle ovog ponovnog neuspeha okrenuo leđa i "brzo pobegao" sa bojiÅ¡ta, bilo zavaran da su neki velikaÅ¡i izdali Lazara, bilo Å¡to je iz drugih razloga smatrao da je bitka izgubljena. Veliko je pitanje da li je taktički bilo moguće da se vrati u borbu u pomoć srpskom centru, jer je, svakako, bio odbačen na Lab. Otuda on je odstupio bez pritiska najkraćim putem u Bosnu. Sigurno je da su Bosanci pretrpeli umerene gubitke. Znamo da su Turci zarobili neku bosansku vlastelu. Bez obzira na Tvrtkove tvrdnje Trogiranima o svojim nevelikim gubicima, to možemo zaključiti iz činjenice da je Tvrtko u avgustu uputio nove snage u Dalmaciju gde je razvio veliku aktivnost a i Hrvati Ivana Horvata, koji su bili u sastavu bosanskog odreda, postaju posle Kosova ponovo aktivni u Slavoniji .
Kada su Bosanci odbačeni, srpski centar se naÅ¡ao u borbi protiv turskog desnog krila i centra, bio je, dakle, obuhvaćen sa istoka, na svom levom krilu. Bitka je tu dostigla najveći intenzitet. Brojno slabiji i taktički u težem položaju, srpski centar je morao podleći. Podlegao je posle vrlo oÅ¡tre i krvave borbe Å¡to jednoduÅ¡no potvrđuju svi izvori. Posle poraza ostaci su verovatno odstupili u neredu.
Povlačenje Vuka Brankovića preko Sitnice za Drenicu
Crijević nam priča da je Lazar u toku borbe ostavio umornog konja pa seo na drugog. To zbuni Srbe. IzgubivÅ¡i ga s očiju, pomisle da je pao. Tada Turci udare joÅ¡ žeÅ¡će i razbiju zaplaÅ¡ene i umorne Srbe. UvidevÅ¡i zabludu svojih, Lazar polete kroz redova njihove trudeći se da ih vrati u borbu - Lazar je bio preÅ¡ao Å¡ezdesetu godinu života - ali videći da njegovo pozivanje niÅ¡ta ne pomaže, stane i sam da beži.
U toku mnogih bitaka onog vremena i kasnije, vojskovođe su menjale konje, najčeÅ¡će ako su pali pod njima ili ranjeni. Konj je pružao veću metu a manje bio zaÅ¡tićen. Otuda se promena konja javlja i kao konvencionalna funkcija da se podvuče aktivnost i neustraÅ¡ivost komandanta pa se pojavljuje i tamo gde nema istorijskog oslonca. NeÅ¡ri kaže da je i Bajazit u toj bici promenio konja kome se kolan otpasao, da je kao munja skočio na rezervnog konja koji je bio spreman. Ovu epizodu je NeÅ¡ri verovatno ubacio da bi joÅ¡ jednom istakao brzinu Bajazita Munje kome turci zahvaljuju pobedu.
Možemo poverovati NeÅ¡riju i AÅ¡ik-paÅ¡i Zadeu da je i levo tursko krilo preÅ¡lo u protivnapad, samo neće biti - kako to tvrdi inače umereni i ozbiljni AÅ¡ik - da je ono tamo razbilo srpsko desno krilo. Nimalo nije verovatno, da su poraženi iz prve faze u drugoj fazi bez ikakve pomoći tukli pobedioce. Treba viÅ¡e vere pokloniti NeÅ¡riju da je tursko levo krilo stupilo ponovo u akciju čim je zapazilo da se stvari na centru i desnom krilu počinju da razvijaju u povoljnom smislu.
Koliko je trajala bitka
U trenutku kada je otpočeo protivnapad turskog desnog krila, srpsko desno krilo nije joÅ¡ uspelo da svoj uspeh prenese i na centar, ako je to i pokuÅ¡avalo. Uskoro zatim ono je ponovo angažovano sa Jakubovom konjicom, a možda i sa delom snaga centra, pa nije bilo u mogućnosti da pritekne u pomoć Lazaru na centru, bar ne sa velikim snagama. Kada je srpski centar poražen, Vuk Branković je doÅ¡ao u bezizlazan položaj, pa se verovatno povukao preko Sitnice u Drenicu, svoju užu postojbinu, bez većih gubitaka.
O trajanju bitke imamo u izvorima najmanje podataka. Crijević tvrdi da je počela pri izlasku sunca i trajala gotovo do 8 časova, Å¡to znači da je trajala oko 3 časa. Slično kaže i AÅ¡ik-paÅ¡a Zade: do pola vremena između dva namaza - Å¡to je Olesnicki protumačio da je jamačno reč o prvom i drugom namazu (sabah i podne), pa je izračunao da je 15. juna za kosovski meridijan bila sredina između njih u 8 časova i 7 minuta. AÅ¡ik ne kaže kada je boj počeo, ali moramo pretpostaviti da je otpočeo zorom. Iz kosovskog natpisa ĂÃâ€*’„Ăà¢Ã¢â€šÂ¬Ã…¡Ãƒâ€šÃ‚ÂÂ. Radojčić je utvrdio da se kosovska bitka zavrÅ¡ila u 10 i po ili 11 časova. NeÅ¡ri u drugom Elezovićevom prevodu: dan se joÅ¡ ne beÅ¡e zavrÅ¡io, a u prvom joÅ¡ sunce ne beÅ¡e zaÅ¡lo - Å¡to bi se moglo prihvatiti kao isto vreme izraženo na dva razna načina. Kod Bernauera dan joÅ¡ nije zapadao (es hatte sich der Tag noch nicht geneigt), Å¡to ukazuje na raniji zavrÅ¡etak bitke jer se dan (astronomski) počinje da naginje već u podne.
Ostali izvori prećutno ostavljaju bitku u okvir jednog dana. Izuzetak čini Konstantin Janičar za koga je bitka trajala od srede do petka u podne. Konstantin je očigledno pogreÅ¡io. Bitka nije mogla početi u sredu jer se odigrala na Vidovdan, a Vidovdan je 1389. pao u utorak a ne u sredu. Utorak 15. juni 1389. je dan Kosovske bitke, o čemu nema diskusije. To je fiksirao već Konstantin Filozof. Niti možemo prihvatiti Janičarevo trodnevno trajanje. Bitke hladnim oružjem kao intenzivni sudari izgarali su za nekoliko časova. Zbog toga sam sklon da pre prihvatim ona svedočanstva za koja se bitka brže svrÅ¡ila.
Smrt kneza Lazara
Nemamo razloga da posumnjamo u mnogobrojne izvore koji govore da su Turci preduzeli gonjenje posle bitke.
Da je Lazar zarobljen u toku gonjenja svedoče samo Janičar i Crijević. Prvi tvrdi da su ga Turci uhvatili blizu jedne crkve Bogorodičine, po imenu Samodreža, i da je na tome mestu postavljen visok stub kao znak hvatanja kneza Lazara. Uz Lazara, po Janičaru uhvaćen je Krajmir, navodno vojvoda toplički koji inače nije poznat, a mnogo druge gospode je na tom mestu pobijeno - Å¡to se mora protumačiti da se pri Lazarevom zarobljavanju odigrala oÅ¡tra borba. Crijević pominje samo da je Lazar skrenuo s puta i pao s konjem u vučju jamu (pokrivenu prućem), gde su ga gonioci stigli i ubili.
Ako prihvatimo Janičarev podatak da je Lazar zarobljen kod Samodreže moramo uvideti da nije odstupio kuda ga je vodila odstupnica, preko KurÅ¡umlije za KruÅ¡evac, već prema Vučitrnu i Mitrovici. Ovo se lako objaÅ¡njava obuhvatnim turskim manevrom posle povla-čenja Bosanaca koji ga je odbacio na zapad, odnosno potvrđuje se pretpostavka da su Turci zaista napali levi bok centra, Lazarev bok.
Suprotno Crijeviću, velika većina izvora govori izričito ili se može naslutiti da je Lazar uhvaćen živ i pogubljen. Među njima ima samo nijansa. Po Pećkom tekstu Lazar pada u ruke Muratova sina koji mu odseče glavu; po Studeničkom i Cetinjskom tekstu Bajazit mu lično odseče glavu; u mlađim letopisima ima verzija da je Lazara ubio Murat, pored onih da su ga ubili Turci i onih da je naÅ¡ao smrt u bici; pohvalna slova su složna u tome da su Lazaru odsekli glavu, Å¡to tvrde Konstantin Filozof i Dukin prevodilac. Po Orbiniju i TronoÅ¡kom Lazar je uhvaćen u bekstvu i pogubljen. U tome su složni i turski izvori. Klaviho je jedini koji tvrdi da je Lazara ubio Bajazit svojom rukom u boju.
Deo izvora svedoči da je uz Lazara pogubljeno mnoÅ¡tvo vlastele. Vrlo pouzdani Konstantin Filozof navodi da je zarobljena srpska vlastela izmolila od Bajazita da bude posečena pre Lazara da ne vide njegovu smrt, a Janičar nam saopÅ¡tava da je Bajazit pogubio Lazara i Krajmira, a posle kratkog vremena i sve one nevernike koji su se nagledali boja koji su ostali (su) kao izdajnici, s objaÅ¡njenjem: "Kad ste svome gospodaru bili tako neverni u njegovoj nevolji to isto biste i meni učinili". Ovo je nejasno. Mislim da se to odnosi na vlastelu koja se nije odazvala Lazarevu pozivu, dakle, koja nije učestvovala u bici. Ispalo bi da je kao suveren osvetio Lazara, kolegu-suverena. Setimo se da je kasnije Bajazit savetovao svome zetu Stefanu Lazareviću da svoju vlastelu drži čvrsto u ruci.
Zemlja hučaÅ¡e, a strele lećahu sunce zaklanjajući
Retko se žestina bitke opisuje složno i obostrano tolikim superlativima i hiperbolama: beÅ¡e toliki zvek i grohot, da se potreslo mesto na kojem se boj bio i tolika se krv prolila, da se konjima trag poznavao kroz prolivenu krv... beÅ¡e bahat neki i neiskazani tutanj, čujaÅ¡e se, strele laćahu sunce zaklanjajući... zemlja hučaÅ¡e...(pohvalna slova); Bugarska hronika govori o velikom krvoproliću, Crijević o žestokom boju; po Ahmediju takve bitke svet nije zapamtio, a po Ã…ÂÂ*ukrulahu obe vojske zametnu takvu borbu kakve od postanka sveta nije bilo; a NeÅ¡ri: ... izmeÅ¡aÅ¡e se jedno s drugim dva mora. Sablje su svetlele kao nebeski blistavi plamen, od kopalja ni vetar nije mogao da puÅ¡e, a od konjskih nogu ni bujica da je, pa nije mogla proći... od piske rogova... zverinje je u gori crkavalo... Reći će se, istočnjačka retorika, ali u bitkama kod Konije i Nikopolja o njoj nema traga u NeÅ¡rijevim opisima.
Takvoj žestini odgovarali su i gubici. Nema mnogo bitaka gde ih izvori toliko naglaÅ¡avaju i uravnoteženo prikazuju: bezbrojno je mrtvaca bilo; bezbrojna množina obojih pobijenih, to jest Srba i neprijatelja, po Kosovu Polju ležala; svuda reka od krvi i mnogi trupovi; kao klasje na njivi, tako vojnici od oÅ¡trog oružja na zemlju padahu (pohvalna slova). Po Urudžu vojske naneÅ¡e jedna drugoj velike gubitke i bezbrojno pogibe mačem; Ã…ÂÂ*ukrulah: neizmerno mnoÅ¡tvo ljudi izgibe na jednoj i drugoj strani. Jedini Mezjer navodi cifre: 20.000 palih Turaka a približno toliko Srba, Å¡to je mnogo po mom shvatanju za jedne i druge. Potpunosti radi naveÅ¡ću i apsurdne cifre koje daju Novakovićeva i Milojevićeva priča: po prvoj poginulo je 100.000 Srba i 110.000 Turaka (samo su MiloÅ¡, Milan i Ivan pobili 10.000 Turaka); po drugoj palo je 42.000 Srba i 160.000 Turaka, a MiloÅ¡ sa pobratimima pobio je 12.000. Nemoguće je dati određene cifre ali možemo pretpostaviti da su srpski gubici bili veći, apsolutno i relativno, po opÅ¡tem pravilu koje jedva da zna za izuzetke, da je danak poraženog krvaviji. Narodna pesma to lepo opisuje:
Od Turaka nešto i ostalo,
A od Srba i Å¡to je ostalo
Sve ranjeno i iskrvavljeno.
Od jednoduÅ¡nog isticanja obostranih gubitaka odvaja se jedino Tvrtko u svom pismu Trogiranima gde govori da je iz bitke malo Turaka živu glavu iznelo uz izvesne svoje, ali ne velike gubitke. Tvrtko očigledno govori o svom kontingentu za koji već znamo da nije mnogo nastradao. Najveće gubitke na srpskoj strani pretrpela je Lazareva vojska. Ne treba se osvrtati na Dukinog prevodioca koji govori da je Lazar poginuo bez borbe. (...)
Kao klasje na njivi, tako vojnici od oštrog oružja padahu
Uzroci poraza i pobede su oduvek bili od velikog interesa za hroničare i istoričare. Za Kosovo rani turski izvori od Ahmedija do Ã…ÂÂ*ukrulaha objaÅ¡njavaju tursku pobedu Alahovom pomoći. AÅ¡ik ne daje uzrok, a NeÅ¡ri je objaÅ¡njava Bajazitovom žestokom intervencijom. O Božjoj volji govore i prvi srpski izvori. U drugoj svojoj beleÅ¡ci Mezjer slično Halkokondilu daje uverljivije razloge: Murat i Bajazit - kaže on - nisu olako savladali carstva i kraljevstva kao Å¡to bi se moglo misliti, već efikasnoÅ¡ću oružja (vailance darmes) i čvrstom borbenom disciplinom (par regle bien gardee en leur host).
Srpski narod, za koga je poraz na Kosovu značio kraj državne samostalnosti i početak vekovnog robovanja Turcima, nije se mogao zadovoljiti iznetim mističnim, ili racionalnim razlozima za objaÅ¡njenje te velike narodne nesreće. Srbi su tražili očigledniji uzrok porazu. Dok ga Konstantin Filozof joÅ¡ objaÅ¡njava Božjom voljom, kasnije se postupno i stidljivo razvija ideja o izdaji. Svaki dodaje poneÅ¡to da bi se Å¡to bolje objasnila katastrofa čije su se posledice sve jače osećale.
Pećki tekst ne zna da li je Lazar pri kraju bitke pobeđen zbog izdaje nekog od njegovih ili Božjom voljom.
Studenički i Cetinjski tekst tvrdi već određeno da neki pobegoÅ¡e sa bojiÅ¡ta, samo ne znaju da li iz straha ili neverstva.
U beleÅ¡ci pisanoj u prvoj polovini XIV veka Turci nadvladaÅ¡e zbog bekstva nekih srpskih četa, ali su te reči ubačene kasnije na izradirana mesta Å¡to neposredno dokazuje da ideja o bekstvu nije postojala u vreme kada je beleÅ¡ka pisana.
Konstantin Janičar precizira da je to bilo baÅ¡ iz neverstva: da su se gospoda odana knezu Lazaru borila pored njega verno i junački, a druga da su gledala kroz prste i da je zbog nevere, zavisti i nesloge nevernih i nevaljalih ljudi bitka izgubljena.
Dukin prevodilac krajem XIV veka imenuje krivca - Dragoslava ProbiÅ¡ića ali dodaje da su taj glas možda ubacili Turci.
Crijević zna da je neko od njegovih takmaca optuživao MiloÅ¡a za izdajstvo ali ne govori ni o kakvom izdajniku, a KuripeÅ¡ić na licu mesta nije niÅ¡ta saznao ni o izdajstvu ni o izdajniku.
Nema osnova tvrdnji da je Kosovski boj izgubljen zbog izdaje
Posle ovog prekida eskalada se nastavlja. Narodno predanje se nije moglo zadovoljiti sa nepoznatim ProbiÅ¡ićem Dukinog prevodioca i njegovom hipotetičnom krivicom. Za Orbinija krivac je Vuk Branković, ali nije sasvim siguran u to. Za Lukarića nema viÅ¡e sumnje. Iz tog vremena je i naj-stariji srpski sačuvani letopis koji optužuje Vuka Brankovića i druge da su izneverili Lazara bekstvom sa bojiÅ¡ta.
Narodno predanje je oba motiva, Vukovu izdaju i junaštvo i vernost Miloševu, spojilo u jedinstvenu dramu.
Србски Гром
16-05-08, 02:13
И ово сам нашао на нету...интересантан је текст,није нешто поткрепљен званичним историјским подацима,али можда да није немогуће да је тако нешто било,никад се не зна...
Tajna Kosovskog boja
Prije Å¡eststotinak i viÅ¡e godina, odigra se bitka na Polju Kosovu, a do danaÅ¡njih dana ne odgovorismo: ko pobijedi, a ko izgubi bitku? Da li je uopÅ¡te moguće da dvije sukobljene vojske budu obje i gubitnici i pobjednici? Da li je moguće, da u jednom te istom boju poginu oba cara, da obje vojske budu poražene i u isto vrijeme obje budu pobjednice?!
Ta i mnoge druge dileme ispriječile su se pred piscem ovog teksta, u pokuÅ¡aju da odgovori na postavljeno pitanje.
Odgovor se sam nameće: to se nije moglo desiti samo u jednom boju – jednoj bici?! Mora da su postojala dva boja – dvije bitke, sa različitom ratnom srećom. Kako i kada?
Zna se da je sukob počeo u jutarnjim satima 28. juna 1389. godine, da je bitka zavrÅ¡ena u poslijepodnevnim satima, da tog jutra poginu “turski car Murateâ€ÂÂ. Raspori ga jatagan srpskog viteza “od učkura do grla bijelaâ€ÂÂ.
Nije mogao proći kroz turske straže i vojsku, neko ko sakriva takvu nožinu, koja može da napravi rez “do grla bijelaâ€ÂÂ. To se nije moglo izvesti sa “sakrivenim†nožićem. To se moglo učiniti samo sa nožem – jataganom od strane viteza, kojem je taj i takav nož bio dio “ličnog naoružanjaâ€ÂÂ, a on je mogao stići do Murata samo silom, a ne nikakvom “varkom†i navodnom “ponudom izdajeâ€ÂÂ. Priča o Muratovoj pogibiji na bazi izdaje jednog viteza, za kojeg sultan i ne zna da postoji, da ga baÅ¡ privedu samom Caru na poklonjenje i to u toku same bitke, djeluje malo neuvjerljivo. Mnogo je logičnije i mnogo bliže pravoj istini, da su Srbi u boju prodrli do samog Muratovog Å¡atora, a da je jedan od vitezova u sukobu sa samim Carem uspio da ga proburazi (Car Murat je bio ratnik – vođa bojovnika. Malo je vjerovatno da je u toku najžeÅ¡ćeg boja sjedio u svom Å¡atoru i čekao da mu saopÅ¡te rezultat bitke). Jatagan, kao osnovno naoružanje, nosili su srpski vitezovi, koje je u boj na Kosovo doveo Tvrtkov vojvoda Vlatko Vuković. Do danaÅ¡njeg dana, taj nož – jatagan, nosi se za pojasom (silavom) sa drÅ¡kom koja strÅ¡i na desnoj strani – “na dohvat desne rukeâ€ÂÂ. Tu noÅ¡nju srpskog Primorja, Boke, Hercegovine, Konavala, pa skoro sve do Like, nalazimo u raznim varijantama. Jatagan se nosio kao dio naoružanja srpskih vitezova uz noÅ¡nju koju danas nazivamo – crnogorska narodna noÅ¡nja.
Jatagan mnogi nazivaju i “turski nožâ€ÂÂ. DoÅ¡lo je to otud, Å¡to su ga mnogi srpski plemići zadržali u ličnom naoružanju, po primanju islama, a te poturice su u narodu identifikovane kao Turci, te otud ta zabluda.
Slično se desilo i sa kapom “zavratomâ€ÂÂ, koja je i kod islamiziranih Srba ostala kao dio plemićke noÅ¡nje. Fes je dobio ime po gradu Fesu u Maroku – gdje su proizvođači kapa pravili duboke kalupe. Bosansko-hercegovački muslimani su rado nabavljali i nosili ovakve kape, da bi se Å¡to viÅ¡e razlikovali od pravoslavne raje.
Kapu pominjemo u vezi ovog boja iz jednog jedinog razloga, Å¡to je na istoj bio izvezen zlatnim nitima “časni krstâ€ÂÂ. Časni krst je mogao da nosi na sebi (na kapi) samo onaj kome su priznata časna prava srpskog viteza. U dalekoj proÅ¡losti, taj krst je stavljan na glavu onoga ko se nije ogrijeÅ¡io o “kodeks časti†do tridesete godine života. Tada je mogao da primi na sebe to znamenje, koje mu je, uz prethodno spiranje vodom sitnih grijeha (greÅ¡nih misli), simbolično stavljan na glavu krst uz ceremoniju “krÅ¡tavanjaâ€ÂÂ. KrÅ¡tavanje, odnosno priznavanje časnih prava i promovisanje u viteza je prastari običaj kod Srba, koji datira joÅ¡ od prije pojave Isusa Hrista.
Sve ovo u vezi časnog krsta napominjemo u vezi sa događajima tokom bitke 28. juna 1389. godine, jer su imali presudan uticaj na konačan ishod bitke.
Naime, uz ostale odredbe viteškog ponašanja srpskog viteza, bila su i pravila odnosa sa neprijateljem:
– nije smjelo biu sukobu ti podlosti, prevara i smicalica,
– kad neprijatelj odbaci oružje, bilo ga je nedostojno ubiti,
a svako krÅ¡enje ovih kodeksa povlačilo je za sobom gubitak viteÅ¡tva – gubitak časnih prava. Gubitak časnih prava bio je teži nego gubitak samog života. Bez časnih prava nije se moglo časno živjeti, niti nostiti “svijetlo oružjeâ€ÂÂ, nije se moglo pojavljivati na skupovima, slavama, pozivati u svatove – takvom čovjeku nije bilo mjesta među časnim ljudima. Kada neko izgubi “čast i obraz†skidao mu se časni krst pred skupom, tako Å¡to mu je skidana kapa s glave (na kojoj je izvezen časni krst sa četiri ocila) i ista bacana u praÅ¡inu i gažena. To je bila najteža kazna koju je mogao doživeti jedan Srbin – gubitak časti. Čast je uslov opstanka – smrt je mnogo lakÅ¡a od gubitka časti.
Zašto je sve ovo bilo potrebno pomenuti, baš u vezi bitke na Kosovu, može se saznati iz opisa same bitke.
Bitka je počela u jutarnjim časovima, tog 28. juna 1389. g. Na srpskoj strani bili su u centralnom dijelu postrojeni plemići na bojnim konjima. Zvali su ih “oklopniciâ€ÂÂ, jer su im čak i konji bili zaÅ¡tićeni metalnim pločama, ili mrežama, koje su odolijevale udarcima mačeva, prodoru strijele ili koplja. Sami ratnici na konjima, pored oklopa, bili su naoružani uglavnom topuzima, kojima su razmahivali lijevo i desno, ruÅ¡eći sve pred sobom i oko sebe. Udarcu topuza nije mogao nikakav Å¡tit pružiti zaÅ¡titu. Udar oklopnika bio je usmjeren ka samom centru turske vojske, a tu je bila koncentracija najsmjelijih turskih ratnika – Abdulahovih sinova (svetih ratnika – kasnije janičara). Jedini smisao života svetih ratnika – janičara, bio je da poginu čuvajući i braneći Alahovog sina na zemlji – Abdulaha (Abd–alah) sultana. Tako ginući, oni su zasluživali vječni život u xenetu (raju), gdje su ih čekale nebeske hurije – žene nezamislive ljepote, koje su postojale na nebu samo da bi njima – janičarima, pružile sva zadovoljstva, koja se mogu zamisliti – ali samo ako tamo dospiju braneći Abdulaha – u konkretnom slučaju Murata.
Udar oklopnika i vitezova na bojnim kolima bio je tako silovit, da je prodor izvršen do samog centra, te je ugrožen i sam car Murat.
Uzalud su sveti ratnici nasrtali na srpske ratnike. “Oklopna pesnica†je mrvila sve oko sebe. Poznato je to u istoriji, a pjesnik kaže:
“Silni oklopnici, bez mane i straha,
hladni k'o vaš oklop i pogleda mrka
Vi jurnuste tada u oblaku praha
Te nastade vreva i krvava strka.â€ÂÂ
NaÅ¡li su se tu i vitezovi, koje je na Kosovo doveo Vlatko Vuković. O tome svjedoči i sama pogibija Muratova. Sam car Murat bio je ratnik, vičan sablji i borbi. Malo je vjerovatno da je sjedao na minderluku i čekao da ga raspore. Rasporen je u borbi – tipičan sukob sa ratnikom naviklim na duele sa jataganom. Sve govori u prilog tome, da ga je u sukobu rasporio jedan od vitezova pristiglih iz srpskog primorja.
Da su Obilići nekada živjeli u Boki Kotorskoj, svjedoči i toponim u Kutima – “Obilića poljanaâ€ÂÂ. Poljana svakako nije dobila ime po junaku sa Kosova, nego po tome Å¡to je pripadala porodici Obilić.
Možda je Miloš baš od te porodice, kojoj je nekad pripadala poljana u Kutima – Zelenici.
Bilo kako bilo – Muratova pogibija je izazvala pometnju u redovima Turaka. Janičari – kao najelitnija i najborbenija, a u isto vrijeme najmotivisanija snaga turske vojske, pogibijom Abdulaha, gubi svaki interes za dalju borbu – pogibiju. PoÅ¡to je sultan mrtav – nisu ga odbranili, u daljoj borbi, pogibijom, ne obezbjeđuju mjesto uz Alaha na nebu, nema im odlaska među nebeske hurije. Jedini spas je sačuvati život do izbora novog sultana.
Kako ga sačuvati kad Srbi nadiru?!
Bjekstvom!
Spas je u bjekstvu. Janičari okreću leđa bojiÅ¡tu – bježe sa bojnog polja. Probijen je centralni dio turskog stroja. ZaljuljaÅ¡e se i krila, gdje su već uveliko sukobi uzeli maha. Iz centralnog dijela, lijevo i desno, Å¡iri se panika – počinje opÅ¡ta bježanija turske vojske.
Ovako, na izgled lako izvojevana pobjeda, unosi zabunu i u samim redovima pobjednika – Srba.
Utihnu i ono gromoglasno: “U raaaa.....â€ÂÂ, koje je ledilo krv u žilama neprijatelja.
Pobjeda!!!
Neprijatelj je pobjegao. Da li je i pobijeđen?!
Među ratnicima istoka – Azijatima važi pravilo “Pobijeđen je samo mrtav protivnik“. Kada okrene leđa i bježi, prilika je da ga pobijediÅ¡ – oni bjegunce “sustignu i sasijekuâ€ÂÂ. Tada ne pruža otpor, lako ga je sasjeći. To se postiže lakom konjicom, koja u brzom kasu sustiže bjegunce i lakim zamasima sablje kosi protivnika.
Ta pravila važe za azijatske ratnike, beskrupulozne ratnike, ratnike ubice, pa bilo da dolaze sa zapada ili sa istoka. Ratnike koje vjera uči da treba ubijati sve one koji ne pripadaju “pravoj vjeriâ€ÂÂ, a prava vjera je ona koju oni ispovijedaju, bilo da se radi o islamu ili katoličanstvu (Karlo Franački u sukobu sa Slovenima sve poubija i nakon zarobljavanja).
Za Srbe takva pravila ne važe. Ona su u suprotnosti sa osnovnim viteÅ¡kim kodeksom srpskog viteza. Ubiti neprijatelja s leđa, onda kada viÅ¡e ne pruža otpor, kada se ne može ravnopravno suprotstaviti protivniku je nedostojno. Radi toga se ne organizuje potjera za bjeguncima – to ne dozvoljava viteÅ¡ka čast srpskih ratnika.
Taj kodeks može da se primijeni samo u koliko se sukob odvija sa isto tako “časnim ratnicima†– nažalost, taj kodeks časti važi samo kod Srba, a ne i kod hordi, kojima je jedini cilj uniÅ¡tavanje i pljačka, kod kojih “cilj opravdava sredstvoâ€ÂÂ.
Tačno je da i oni posjeduju neka pravila borbe, podjele plijena, prava na život i imovinu pobijeđenog, ali to su sve pravila koja se odnose na međusobna prava pobjednika, bilo da se radi o odnosima silnijeg i moćnijeg prema običnom ratniku, ili prava u odnosu na vanzemaljske sile, prava na nebeske privilegije.
Ne znajući za ova pravila kod Srba, bjegunci su nastojali da se Å¡to viÅ¡e, Å¡to brže udalje od popriÅ¡ta bitke, kako ne bi bili sustignuti i sasječeni. Ovo naglo bjekstvo s ratiÅ¡ta, u početku je izazvalo ne tako malu zabunu kod Srba, a nakon toga se prolomio pobjednički poklič Kosovom – Pobjeda, pobjeda!!!
Niko nije razmišljao – gdje su se Turci uputili? Uglavnom, pobjegli su preživjeli, Car im je poginuo, bitku su izgubili!
Na Kosovu je tog jutra bila koncentrisana silna vojska, pristigla iz svih srpskih krajeva. U popodnevnim satima, tog Vidovdana, počinje i razlaz pobjedničkih formacija.
Vuk Branković odvodi sa Kosova oko 25.000 ratnika. Odvodi svoje ratnike kućama, kao pobjednike poslije bitke.
Vraćaju se i odredi kralja Tvrtka, pod komandom Vlatka Vukovića. Odlaze i neki manji odredi vojske pristigle iz ostalih srpskih zemalja.
Glas o velikoj pobjedi Å¡iri se vrtoglavom brzinom, kroz sve srpske zemlje i prostore.
“Ilinska†zvona sa vrhova brda i planina, Å¡ire glas o pogibiji azijatskog cara, o velikoj pobjedi srpskog kralja Tvrtka, odnosno kraljevih vojskovođa i vazala, saveznika kneza Lazara.
Knez Lazar je 1377. g. priznao Tvrtka za kralja svih Srba – za naslednika Nemanjića krune, pa otud se i ova pobjeda pripisivala kralju Tvrtku, kao vrhovnom gospodaru svih srpskih zemalja.
Radi toga čestitke za pobjedu stižu kralju Tvrtku I Kotromaniću. Sam Tvrtko 1. jula 1389. g. piÅ¡e Trogiranima o svojoj velikoj pobjedi nad Turcima. PiÅ¡e i Firentincima, a oni mu odgovaraju da su za pobjedu već saznali. Iz svega se da zaključiti da je u prijepodnevnim časovima tog 28. juna izvojevana pobjeda Srba nad Turcima.
Glas o pobjedi je odaslan. U toku samo jedne jedine noći stiže u Pariz. Kako? (Nedvojbeno je dokazano da su sa crkve Notr Dam u Parizu, 29. juna zvona objavila tu pobjedu).
Umjesto sječe koju je “trebalo obaviti†progoneći bjegunce – vojskovođe, poslije obavljenog posla (pobjede) postrojavaju ratnike za povratak. Vojska koja se vraća sa bojiÅ¡ta, svuda se dočekuje i slavi radi izvojevane pobjede. Prave se slavoluci i iznose đakonije. Posebnu slavu doživljava vojska Vlatka Vukovića. Na povratku ka Travuniji, svuda priređuju dočeke i slave pobjednike.
Na Kosovu ostaje knez Lazar sa svojim vitezovima, koji su ponijeli najveći teret pobjede, jer su izgleda odredi oklopnika bili pod direktnom komandom samog kneza Lazara. Ostalo je puno ranjenih i poginulih, ostala je i prateća materijalna zaliha – sve je trebalo zbrinuti.
Ostalo je i Polje Kosovo “odbranjenoâ€ÂÂ. Lazar sa svojom vojskom i vojvodama ostaje na popriÅ¡tu, on ne napuÅ¡ta bojno polje, jer je ono dno njegove kneževine. Napustiti Kosovo tog istog dana bilo bi veoma neprikladno, nemoguće, pa sve da je i nova oslobođena teritorija, a ne odbranjena.
SpuÅ¡ta se ljetna noć nad Poljem Kosovom.
Ratnici skidaju opremu, sluge rasedlavaju konje, pale se vatre, vrte se bivoli na ražnjevima, spremaju se pobjednici na zasluženi počinak, tu na domak popriÅ¡ta bitke, vidaju se rane preživjelim ratnicima. Pregleda se plijen.
BojiÅ¡te lagano tone u “san ljetne noćiâ€ÂÂ.
A okolo, tihe uhode na brzim konjima, sve to osmatraju – da bi izvijestili novog “Alahovog sina†Bajazita, o stanju u srpskom logoru.
Ã…ÂÂ*ta se deÅ¡avalo sa bjeguncima???
Prvi sa bojiÅ¡ta bježe “sveti ratnici†– janičari. Nemaju razloga da ginu, poslije smrti Muratove. Treba im novi sultan, novi Abdu(a)lah – novi otac za kojeg treba poginuti, da bi se dospjelo do nebeskih hurija. Da bi se vječito živjelo, u vječitom blaženstvu.
Radi toga su oni i najbrži u bjekstvu, a sa njima i dva Abdulahova sina – Bajazit i Jakub. Janičari će jednog od njih da “izviču†za sultana (Abdulaha), a drugi će kad se to dogodi biti vraćen u krilo Alaha – stezanjem svilenog gajtana oko vrata. To je dužnost janičara. Za taj čin im nije potrebno odobrenje novog sultana – to je njihova sveta dužnost, koja se obavlja istovremeno kada se izviče novi sultan. Ovaj izbor novog sultana umjesto Murata – obavljen je u Kačaniku. U samoj klisuri ili pred ulazom, nije utvrđeno, ali nije toliko ni bitno. Bitno je da je izbor izvrÅ¡en istog dana (u predvečerje) 28. juna.
Odmah po izboru, Bajazit izdaje naredbe o zaustavljanju bjegunaca. Formira alaje (čete). Postavlja alajbaÅ¡e.
Dvije alaje upućuje nazad, da bi ga glasnicima obavjeÅ¡tavali o tome – dokle su Srbi stigli sa sječom, kolika je sila u Srba, koja vrÅ¡i sječu?
Dugo su glasnici stizali i izvjeÅ¡tavali o tome da nisu primijetili Srbe u sječi bjegunaca.
Poslednji koji su dospjeli skoro do samog bojiÅ¡ta, javljaju Bajazitu: Srbi uopÅ¡te nijesu krenuli u sječu!!! Veliki dio srpskih ratnika je napustio bojiÅ¡te. Na bojiÅ¡tu su ostali samo ratnici srpskog kneza Lazara, ali i oni bez borbenog poretka, raspasani, veseli – slave pobjedu. ----- citaj pijani.
Pod okriljem noći, kreću se dvije “guje†ratnika, većinom janičara iz Kačanika, tiho se prikradaju i obavijaju oko Lazarevih vitezova.
A u zoru 29. juna – ponavlja se pokolj, veoma sličan onom na rijeci Marici 1371. g. Svi ginu, preživjelih nema.
To više nije bila bitka, to je bio pokolj.
Nema viteštva kod Azijata.
Važna je samo pobjeda.
Nikakva pravila borbe ne postoje.
Kao Å¡to se “guja†privukla plijenu – tiho, nečujno, tako je poslije zločina popriÅ¡te napuÅ¡teno. Vraća se Bajazit, sa ostacima ratnika u Malu Aziju.
Kosovo zamuklo. Niti stiže Lazar sa Kosova, niti stiže Lazareva vojska – nema nikog da javi i donese glas sa Kosova.
Zašto ih nema?!
Radi čega ne dolaze?
Počinje se javljati crv sumnje. Da nas nije vojvoda Vlatko obmanuo u vezi pobjede? Da ono nije Vuk Branković napustio bitku i izdao Kneza? Å¡ta se desilo na Kosovu? Svi se pitaju?
“Boga moli Jugovića majka,
da joj Bog da oči sokolove
i bijela krila labudova,
da odleti na Kosovo ravno...â€ÂÂ
Gavranovi se uzdižu nad poljem, vide se njihova jata iznad Kosova!!!
“Snaho moja ljubo Damjanova
bil' poznala čija j' ovo ruka?
Svekrvice, majko Damjanova
ovo j' ruka naÅ¡ega Damjana ...â€ÂÂ
Saznanje o onome Å¡to se desilo u noći između 28. i 29. juna, bila je tajna i za narod i za istoričare.
Tajna koja je stoljećima zbunjivala.
Zločin napravljen kobne noći, skrivan je od strane Turaka, Bila je to podla pobjeda nad jednim dijelom kosovskih vitezova.
U stvari, bio je to masakr izveden na nimalo ratnički način.
Naprotiv.
Poslije zločina, izvrÅ¡ilac se povukao.
Pojavio se tek poslije godinu dana da postavi svoje uslove “pobjednikaâ€ÂÂ.
Sve ostalo je poznato.
Nema potrebe da ponavljamo.
Србски Гром
16-05-08, 02:28
Jedino ako taj koji je spustio koplje jeste veliko ime, koje čak i Murat zna ?
Ako spuÅ¡ta koplje veliki vlastelin, rođak vladara (dal je zet Lazaru preko ćerke kao po pesmi, ili je brat/bratanac/ stric MIlice), od čuevnih nemanjića?
Ovo ja nagađam sada, na osnovu odličnog zapažanja Srpskog Groma.
Slobodno me ispravljajte, jer još nisam služila vojsku
Da je npr. Prvi svetski rat i oružje položi (nekoj tamo straži na obodu ) visoki general ili neko sa prezimenom vladara- da li bi ga minorni stražari ipak prosledili svojim oficirima, pa oficiri generalima, a generali (kad vide epolete (odeću i ostalo) prosledili Kralju?
Наравно да би га проследили краљу уколико је то заробљеник тога кова,то је чак и заробљеник који има велику вредност(било за размену или сазнавање одређених ратних тајни)...Међутим и тада би га детаљно претресли и одузели сваку справу која може да представља било какву претњу по живот владара(а о јатагану и да не говорим:))...
Е сад везано за Мурата...зна се да он није погинуо на почетку битке већ на средини и да је Милош (К)Обилић дошао к Мурату у то време,а не пред почетак битке,па да је могао да се преда некој тамо стражи која мирује,већ је испред себе имао разјарену војску која бесно иде ка њему желећи једино да га убије не гледајући на коју страну му је копље окренуто...:smash:
Наравно можда сам ја превише субјективан,али ја верујем да је Српски витез и војвода тога времена био прави витез и да му је било испод части да на тај начин(на превару) усмрти било ког непријатеља макар био он и султан...:rolleyes:
Наравно можда сам ја превише субјективан,али ја верујем да је Српски витез и војвода тога времена био прави витез и да му је било испод части да на тај начин(на превару) усмрти било ког непријатеља макар био он и султан...:rolleyes:Прочитала сам све што си нашао..него сад само ово да прокоментаришем:
зар се то не зове паметна тактика??? Стратегија? Што је то превара? Различити су кодекси части...
Памтим из историје неке сукобе различитих раса...битку код Кадеша нпр. (Хетити и Египтоси) где су у првом делу битке Хетити били надмоћнији ..Иако је и међу њима шарених народа, вође су биле беле и по кодексу чсти--битка се завршила..побеђени беже и склањају се и то је то..Савез победника ("Хетићана") се опрашта, слави, пије.. и весели се..али стигну (закаснели, иако су кренули у слично време)нека четврта и пета флота египтоса, и , неприпремљене иразкачашне "Разбију их ко звечке".Владари на крају пресудили и потписали документ да резултат нерешен и чак да отада неће ратовати једни против других (то је најстарији правни уговор о не нанападању)..
А Битка на Марици?? Побијени Срби на спавању,( или одузети од алкохола) масакрирани неспремни .. опет од стране друге расе која никад није фер ратовала јер је тзв одмеравање снага "и "фер- плеј " део старе наше, аријевске културе.
И ова прича о Косову слично звучи ...До поднева ми победјујемо, Мурат је мртав. Значи, по аријевским законим, Турци треба да се повуку--борба је готова.. Али не, они протурају глас , можда и знају да обичај јуначких Срба да ће да окрену леђа и пођу кућама .. и фактички нападају с леђа..
Затим има мало наших преживелих, иначе је потпуно нелогична цела прича, кад се ишчитају записи.....
Ове описе о јурењу с леђа читала сам и код МИлојевића, коме ја верујем, да су Лазара стигли Черкези и одрубили му главу, те јебацили у бунар..Крајмир је био поред њега..
Монголи! Друга врста!
Никад не би ни уједном рату и ли сукобу аријевски владар или син владара наредио да се јури групица по групица оних што одлазе кући после завршене битке..Где то има..Нема ни у боксу напр..Замисли да се побеђени боксер ушуња у свлачионицу, после завршеног меча... па убије победника..То је монголска (турска) карактерологија..Не певају песме без разлога о Турцима као народу који је од змија постао..
И тако, Обилић , како год да је дошао близу ( са својим или на брзину узетим мачем од другога) ије никакву превару учинио никоме, само је био пожртвован и применио једину могућу тактику.
Наши су ионако били превише поштени у свим ратовима , као достојанствен и стар народ, за разлику од непријатеља с којима су морали да имају посла, посебно овима не-беле крви.
Србски Гром
16-05-08, 23:50
И више него да се слажем са тобом поводом горе наведених ствари,Турци и Монголи су познати као највећи преваранти што се тиче ратовања,док се код нас Срба увек знало за част...
Можда је Обилић тако поступио,искористио тактику противника,али ја не знам ни један једини податак у историји пре и после Косовске битке(бар не могу да се сетим тренутно) да је иједан наш војник урадио нешто слично,тј. да је користио сличну тактику...
И још једна напоменица...у то време се сматрало да је срамота на такав начин убити непријатеља и не верујем да би онда Обилић остао толико величан у свим песмама и постао симбол Српске храбрости да је на такав начин убио непријатеља...
Опет,ништа се не зна сигурно,па су све ово само нагађања,али надам се да ако ништа друго да ће свако имати бар мало другачију слику о Косовском боју него што је имао до сада...:)
Дакле, верзија да је један српски племић сарађивао са Турцима пред битку је врло логична и могућа. Још нисам успео да нађем текст записа(мислим да је млетачки) у којем се спомиње ова сарадња. Занимљив је текст који је написао Бугарин Константин Филозоф, који је написан око 1431-3., после деспотове смрти(он је био на двору деспота Стефана Лазаревића).
У његовом оригиналном запису није спомињано име Милош већ је име додато у каснијим преписима житија.(Житије деспота Стефана Лазаревића-Константин Филозоф).
Међутим, у запису Константина Филозофа се каже: '' ....... Међу војницима који су се борили пред, беше један веома благодаран, кога оцрнише завидљивци пред господином и осумњичише као неверна. А овај, да покаже верност, а уједно и храброст, нађе згодно време, устреми се ка самоме великом начелнику, као да је прибеглица, и пут му отворише. А када је био близу, изненада појури и зари мач у самога гордога и страшнога самодршца. .........'' .
Константин Филизоф је писао ово не тако давно од битке и имао је изворе из прве руке јер је био у двору деспота Стефана. Он спада у оне који не спомињу икакву сарадњу већ верзију која је нама најпознатија.
Очигледно је то да су, из тих периода, описи различити и да нема довољно детаља и прецизних података што значи да ми овде можемо само нагађати како је било и давати нека своја мишљења и претпоставке.
Толико од мене:)
Oblast Brankovića upravo je danas aktuelna oblast :
http://arhiva.glas-javnosti.co.yu/arhiva/2007/05/19/_slike/PDF/Dodatak%20dupla.pdf
Turski popis Kosmeta iz 1445. godine pominje samo 646 srpskih naselja a nijedno albansko, a taj dokument je, preveden od istoričara -muslimana iz Sarajeva ...postavljen na netu u pdf formatu..
У његовом оригиналном запису није спомињано име Милош већ је име додато у каснијим преписима житија.(Житије деспота Стефана Лазаревића-Константин Филозоф).
Управо о овоме сам и говорио. Сви списи спомињу ,,витеза племенитог рода'' или томе слично, а ни један не наводи његово име, све до једно 100 година после битке.
.. о Николи, Вратковом сину, који у песми постаје Милош Обилић
(никако да нађем довољно слободног времена да претражим детаљније)..Једна књига је покренула мишљења у том правцу , из 2002.:
Сензационално ”откриће„ нишког историчара др Драгољуба Симоновића
Милош Обилић је брат кнегиње Милице
Историчар и доктор економских наука Драгољуб Симоновић саопштио је јуче да је ”након обимних истраживања дошао до историјских чињеница које потврђују да је косовски јунак Милос Обилић рођени и једини брат књегиње Милице, који је као српски принц живео у Куршумлији„.
Симоновић, иначе нишки универзитетски професор у пензији, прецизирао је да је после темељног проучавања записа Вука Караџица и мање познатог Ерлангенског рукописа, који се чува у истоименом граду у Немачкој, нашао историјски доказ о томе у записима турског историчара Идриза Битлисија из 15. века. Према његовим речима, Милош Обилић се звао Никола Вратковић, по оцу Вратку, чукунунуку Стефана Немање. Надимак ”Милош„, који наводи и Битлиси, добио је из милосте, као млађи и једини брат књегиње Милице.
У Битлисијевом запису о Косовском боју наводи се да је ”султан Гази стајао у главнини исламске војске„, те да је ”један од првака оног опаког народа, један од велможа и неверничких краљева„, у то време био познат под именом Милош Никола. ”Он се упутио под царски барјак говорећи: имам да кажем једну тајну султану. Донео је у своме рукаву сакривен отровни ханџар и када се приближио да пољуби султанову ногу, јаким ударцем зарио је нож султану у трбух. Овим одважним делом себе је учинио гласовитим и познатим„, наводи Битилиси у овом историјском документу.
Оваква открића Симоновић је већ објавио у књизи ”Видијанство у Срба (Медијанида)„ која је ове године изашла у издању нишке ”Градине„,
”
Права истина је скривана од Турака из дипломатских разлога којима је руводила кнегиња Милица после косовског пораза
Нишки универзитетски професор у пензији, доктор економских наука и историчар Драгољуб Симоновић тврди да је након обимних истраживања и пет објављених књига дошао до историјских чињеница које потврђују да је легендарни српски косовски јунак Милош Обилић уствари рођени и једини брат кнегиње Милице - Никола Вратковић.
После трилогије о Николи Вратковићу др Симоновић је нове доказе за ову тврдњу изнео и у књизи ”Видијанство у Срба„(Медијанида) која је ове године изашла у издању нишке ”Градине„Асоцијације научника и уметника Ниша (АНУ) и нишке ”Економике„.
- Српска историографија дуго није имала одговор на питање ко је уствари био Милош Обилић, стварна личност или легенда, јер смо се махом ослањали на Вукове записе, каже за ”Глас„ др Симоновић. Међутим, ја сам потражио и још неке изворе о којима се до сада знало, а један од њих је и Ерлангенски рукопис из 1720. године. То је уствари зборник српских народних песама настао крајем 17. и почетком 18.века, чуван је у немачком универзитетском граду Ерлингену и по њему и добио име, а писан је такозваном ”дипломатском ћирилицом„, краснописом, па су Немци дуго мислили да се ради о неком
старом облику готике. Тек га је почетком 20. века у Београду објавио Ерхард Геземан и у том рукопису је записано 270 српских народних песама које нису довољно компилиране са историјским чињеницама, каже др Симоновић.
Турски запис
”...Година 1389. јун 28...Султан Гази је стајао у главнини исламске војске и проматрао гомиле убијених и заробљених невјерника...Један од велможа и невјерничких краљева у то вријеме бијаше познат под именом Милош Никола, сам себе је жртвовао и осудио на погибију. Он се упутио под царски барјак и говорио:„Имам да кажем једну тајну Султану...”Донео је у свом рукаву сакривен отровни ханџар и кад се приближио да пољуби Султанову ногу, јаким ударцем зарио је нож Султану у трбух...Овај тврдоглави невјерник овим одважним ђелом себе је учинио гласовитим и познатим...„(Из записа турског историчара Идриса Битлисија,сачуваног из 15.века)
Родослов
Никола Вратковић је историјска личност, српски принц, рођени брат кнегиње Милице. Њих двоје су деца Враткова који је чукунунук Стефана Немање. Немања је своју жупанију у Топлици оставио најстаријем сину Вукану, а он свом сину Вратку, Николином и Миличином оцу.Никола је убио Мурата по налогу кнеза Лазара.
Никола Вратковић је на Косовски бој отишао са Иванове куле, чији су трагови код Куршумлије и данас препознатљиви, тврди професор Симоновић, додајући да су Бог Вид, Видовдан и Видијанство, српски божански симболи који су се отелотворили у принцу Николи Вратковићу.
Наш саговорник даље објашњава да је Ерленгенски рукопис настао у време аустријско-турског рата, када су Аустријанци на кратко били и у Нишу. Препоставља се да је тада принц Еуген затражио да му се запишу српске народне песме. Симоновић даље објашњава да се у одгонетању ко је Милош Обилић ослонио и на Вукове записе 1818.- 1870. године, али нарочито и на оно што је донео Бора Станковић са својом ”Коштаном„ и другим делима, а то су народне песме југоистичне Србије.
То је подручје на којем Вук Караџић није боравио, као ни на Косову, али је од 1840. године прикупљено око 20 хиљада песама, са врло специфичним дијалектом и мотивима и у њима се као и у Ерлингенском рукопису нигде не помиње Милош Обилић, наглашава професор Симоновић, али се непрекидно појављује једини брат кнегиње Милице, Никола Вратковић (по оцу Вратку), који је био српски принц са стаништем у Куршумлији.
- Када сам 1992. године објавио књигу ”Никола Вратковић, косовски цар и бог„,она је изазвала бурна реаговања научне јавности, мада нико није могао озбиљније да оповргне ту моју тезу. Једино су ми неки говорили да ми је за такву тврдњу потребна опипљивија историјска основа,објашњава Симоновић. А онда додаје да је и нашао такав извор.
Ради се о рукопису о Косову турског историчара из 15.века Идриза Битлисија.Тај рукопис је у Сарајеву 1969. године у Зборнику тамошњег Филозофског факултета објавио оријенталиста Салих Трако, а у њему поред осталог пише да је Султана 28. јуна 1389. године усред његове војске убио ”један од најбољих из оног опаког народа у то вријеме познат под именом Милош Никола...
„Симоновић тврди да је надимак Милош Никола добио из милоште, као млађи и једини брат кнегиње Милице. У турским записима се Муратов убица назива још и ”Билиш Куб-ила„, а ”куб-ила„ на турском значи ”онај који зна задати ударац„, па су Срби то даље варирали у Кобилић и Обилић.
Професор Симоновић каже да је Никола сакривен иза Милоша Обилића поред осталог и зато што је српски двор после Косовског боја успоставио другачији однос са Турцима, а и сама кнегиња Милица је дала своју кћер Оливеру за Бајазита.
А како би све оно чему је народ певао могли чути и Турци, све је морало да личи на бајку и легенду, па су зато и многи детаљи и Косовском боју у народним песмама добијали другачија имена и одредишта. Турци су иначе дуго погибију свог Султана на Косову узимали као нешто срамно што им се догодило, каже др Симоновић, иначе предани сакупљач и истраживач народних предања и стваралаштва југоисточне Србије, а посебно свог родног Заплања.
Једино друго историјски име (осим Николе Вратковића) којим се , код нас, реконструише ко је реални убица Муратов, јесте (по тумачењу Живојина Анрејића) .. Дејановић..Иак и он разматра опцију о Вратковићу.
По задужбинама које се приписују митском Обилићу (Тумане око Пожарева, у делу Источне Србије) и народним песмама (о вили Равијојли кад Марко из јужне Србије долази у госте Обилићу) требало би да је "Обилић" господар дела североисточне Србије (планина Мироч па до Дунава), али ако је Вратковић -онда се локација помера на Топлицу и Куршумлију ( а и његови пријатењи из песама су ту негде Милан Топлица и Косанчић Иван).Ако је од Дејановића- онда су поседи били југоисточније (данашњи Пирот и западна данашња Блгарска)..
Из Анрејићеве књиге памтим опис (по песмама) Обилићеве гардеробе- медвеђом кожом огрнутом и слично- то су романтизовани елементи у псмама где се јунаку да додају атрибути прехристијанских божанстава, који су били главни заштитници од Аждаја и Змија, оличених и у непријатељским народима.
Шта мене ту још интересује, ако ко зна да ми објасни..На карти Бранковићеве области за коју сам дала линк- већи део данашњег Космета је лични феудални посед Бранковића.Па је апсолутно нелогично да ће баш он бити "издајник" кад се ради о његовом имању- дакле, поуздано треба рехабилитовати лик Бранковића као храброг Србина , који никад није био ни вазал, камоли издајник..
Ко је још био власник у средњем веку те области??
Србски Гром
19-05-08, 13:47
...Неколико година након смрти цара Душана...
Средиште политичке моћи и утицаја пренесено је у јужне пределе, а тамо
је био и бржи процес осамостаљивања обласних господара. Најмоћнији су били браћа Мрњавчевићи, а њихов је утицај највише растао ширењем родбинских веза, у условима владавине недовољно способног цара Уроша IV. Урош је 1365. године Вукашина поставио за савладара проглашујући га за краља по обрасцу који је цар Душан применио на свога сина. Мрњавчевићи су имали подршку монахиње Јелене, бивше царице. Међутим, остало племство према њима је било све нетрпељивије, поготово када је Вукашинов син Марко постао млади краљ,
што је значило престолонаследник. Царство је било дезорганизовано, централни приходи су слабили, као и војна моћ, јер је цар остао без најамничке војске и морао да се узда у војну обавезу обласних феудалаца. Године 1369. на Косову је дошло до сукоба Мрњавчевића са рашком властелом, из кога се Лазар Хребељановић на време повукао и војску Николе Алтомановића препустио страдању.
Тада је практично замрло и савладарство, а цар Урош ИВје умро 1371. не
остављајући потомство, па је то означило крај светородне лозе Немањића. Мрњавчевиће су угрозили Турци, чије је пљачкашке походе Угљеша већ у више наврата сузбијао. Браћа су с поприличном војском храбро продрла на територију под турском контролом, али су их Турци изненадили и потукли на Марици 1371. По очевој погибији, Вукашинов син Марко крунисан је за краља, али реални политички ауторитет у осталим српским земљама није могао да стекне, и убрзо је постао турски вазал. Вазали су постали такође Константин и Јован
Драгаш, господари источне Македоније.
Српска државна криза била је све дубља, а територија северно од Скопља подељена на четири самосталне области, Зету Балшића, Косово Вука Бранковића, Поморавље Лазара Хребељановића и западну Србију Николе Алтомановића. Босна је већ увелико била самостална краљевина чији се владар Твртко сматрао и краљем Србије. Лазар и Твртко су 1373. удруженим снагама поразили Николу Алтомановића и поделили његове земље. Јединствена је била само Српска православна црква и непрекидно је инсистирала на стварању услова за обнову немањићког царства. По неспорном политичком ауторитету све више се истиче кнез Лазар који и у својој титули има одредницу да је господар све српске земље, а попут Твртка свом имену додаје назив Стефан, док постоје
и претпоставке да је пуноважним црквеним церемонијама легализовао своје звање српског самодршца, аутократора. У тој улози Лазара је признавао и византијски двор и цариградски патријарх. Године 1375. постигнуто је црквено помирење,што је окончано посебним церемонијалом скидања анатеме над гробомцара Душана у Призрену.
Турци су се постепено инфилтрирали на југу Балканског полуострва, заузимали градове, мешали се у међусобне сукобе локалних феудалаца и полако сузбијали византијску власт. Области краља Марка и Константина Драгаша,који су делили Македонију као турски вазали, имале су неколико деценија релативно мирнијег живота, које су реметили само пролази турских трупа. За то време кнез Лазар је прилично учврстио свој положај, елиминишући непокорне
великаше и ородивши се са најзначајнијим, а уживајући потпуну црквену подршку. Повратио је све српске територије до Саве и Дунава, осим Београда и Смедерева. Са Твртком се разграничио на Дрини. Почетком осамдесетих година његова војска је код Параћина разбила Турке који су тад први пут провалили на Лазареву територију. Године 1366. својом снагом навео је султана Мурата да привремено одустане од удара на Србију. Следио је велики обрачун за који су се обе стране темељито припремале. Лазар је као савезнике окупио све великаше осим Балшића. Уз Лазара је био и краљ Твртко, који је послао снажан одред војске под командом Влатка Вуковића. Судар се десио на Косову пољу
на Видовдан 1389. и у њему су оба владара погинула. Цела Европа је те године била обрадована српском победом и заустављањем Турака, али је то Србе скупо коштало. По свој прилици, битка је била неодлучна јер су обе стране имале неподношљиве губитке. Тек је Константин Филозоф пишући житија деспота Стефана Лазаревића Косовску битку представио као српски пораз. По дугорочним последицама то је и био велики српски пораз.
Покушавајући да искористи крајње тешку ситуацију у којој се нашао српски народ, угарски краљ Жигмунд је у јесен 1389. напао Србију продирући све до Груже. Због тога је царица Милица 1390. била принуђена да постигне мир са Турцима, па је прихватила вазални однос према султану Бајазиту, дајући му и кћерку Оливеру за жену. То је Милици и њеном сину Стефану Лазаревићу омогућило да се одупру Мађарима. Турски вазал је постао и Вук Бранковић,
коме су Турци претходно отели Скопље. Ђурађ Страцимировић Балшић је првобитно шуровао с Турцима у локалним великашким обрачунима, али се због свађе са братом од стрица Константином Балшићем дистанцирао од Турака и прешао на католичанство 1391. године. Турци су 1392. освојили Бугарску. Вук Бранковић је прешао на страну Мађара, али је 1397. пао у турско ропство и тамо
остао до краја живота. Краљ Марко и Константин Драгаш су 1395. погинули као султанови вазали на Ровинама. Турци су већи део Бранковићевих земаља уступили Стефану Лазаревићу. За то време Ђурађ II Балшић је ратовао са Сандаљом Хранићем. Нестанком Вука Бранковића Турци су контролисали важну стратешку комуникацију према Босни, преко Звечана и долином Лима, па
су с времена на време турски пљачкашки одреди проваљивали на босанску територију или се тамо мешали у локалне великашке спорове.
Србски Гром
19-05-08, 13:54
Ко је још био власник у средњем веку те области??
Косово је као област одувек била у саставу Српске средњовековне државе,значи "власници:)" су били владари из лозе Немањића...тек касније након распада Немањићке државе та област потпада под власт Вука Бранковића...
Е сад уколико си мислила ко је био покрајински кнез(или нешто тако) у оквиру Немањићке Србије то не знам,нигде нисам наишао на такве податке...
Косово је као област одувек била у саставу Српске средњовековне државе,значи "власници:)" су били владари из лозе Немањића...тек касније након распада Немањићке државе та област потпада под власт Вука Бранковића...
Е сад уколико си мислила ко је био покрајински кнез(или нешто тако) у оквиру Немањићке Србије то не знам,нигде нисам наишао на такве податке...
Хвала за онај претходни исцрпан текст..
Кад сам гледала ( а и сад кад гледам) карту сачињену према турском попису 1445. у Бранковићевој области, нисам видела Пећ ни Призрен , па ме је то збунило..да ли је цео данашњи КОсМет био Бранковићев, или је у његово време још неки властелин имао посед у делу који зовемо Космет данас...
http://arhiva.glas-javnosti.co.yu/arhiva/2007/05/19/_slike/PDF/Dodatak%20dupla.pdf
Могли су Турци да не попишу цео Бранковићев посед, него делимично...а могло је бити да су Призрен и Пеа припадали неком другом (али то није Балшић ни Алтомановић, Лазар је добио од Турака делове Бранковићеве територије..и то су вероватно северни у питању; Котроманић је далеко)..једино су још наследници Мрњавчевића и Драгаша могући у том смислу ? А у твом тексту се помиње да кад је Бранковић изгубио Скопље, постао је турски вазал.- колика му је онда била територија заиста???
Немања (оснивач династије ) је кренуо из Топлице у околна освајања
, после победе над старијим братом око очевине. Тамо где нису хтели са њим милом, долазило је сукоба. На Метохијском делу Немања је рушио грађевине да би сломио отпор и ставио и тај део под своју власт, чини ми се баш у Призрену јер има остатака.
Претпостављам само (тај део историје ми је страшно мутан) да је и Косовска равница и Хвостанска област (данашња Метохија) раније била под Војисављевићима.
Ево још мапи из 17.века:
http://www.rastko.org.yu/istorija/srbi-balkan/img/sterzic-macedonian2b.jpg
Мада генерално, нама Србима недостају лепо урађене мапе из средњег века, и пре и у току Немањића, и после.. а никад нисам видела источну границу краљевстава и царстава, скривану по утицајима "пролетера свих земаља света".
Делови из књиге "Света лоза Бранковића":
О територији:
Јачање Вукашина Мрњавчевића је за веома кратко време узело толиког маха да га је цар Урош на крају крунисао за краља (1365.) чиме је он (Вукашин) постао царев савладар. Некако од тог доба, вероватно под налетом оснажених Мрњавчевића, Бранковићи су морали да се повуку од Охрида ка косовској Дреници. По свему судећи севастократор Бранко је био већ мртав, а његови синови Гргур и Вук (Радоња је већ био у Хиландару), немајући снаге да се супротставе морали су да одступе.
До тога времена и Лазар Хребељановић (будући Вуков таст) је боравио на двору цара Уроша са безначајном дворском титулом, али од времена Вукашиновог крунисања он одлази са двора, и попут осталих почиње да формира своју област (од тада носи и титулу кнеза). У то време он око себе окупља све већи број властеле и почиње да ствара свој круг поверљивих и поузданих људи. То је време када је сигурно дошао и у ближе контакте са Бранковићима, а посебно Вуком којег је могао и да ближе упозна. Утисак је сигурно био повољан јер негде око 1371. године Вук се жени кнежевом ћерком Милицом, што њихов дотадањи политички и војни савез претвара у много поузданији политичко породични савез.
Нестанак Мрњавчевића је искориштен за ширење територија и даље јачање кнеза Лазара и Вука Бранковића. "Јер им је кнез Лазар узео Приштину и Ново Брдо, као и многа друга оближња места" (Мавро Орбин). Но и ово јачање било је тек ограничено јер тада се испречио у то време најмоћнији српски великаш, жупан Никола Алтомановић.
Са Вуком Бранковићем жупан Никола је био у блиској рођачкој вези јер је жупанова мати Ратослава била рођена сестра Вуковом оцу (севастократору Бранку), односно била је Вукова тетка. Но, ти рођачки односи нису помогли да се њихови међусобни односи изгладе па је током 1373. године удружена војска кнеза Лазара, Вука Бранковића, потпомогнута четама које је послао босански бан Твртко и угарски краљ Лудвиг, напала на жупана и веома брзо га савладала. "И тако пакосни Никола би заробљен са свом својом имовином" (Мавро Орбин).
Највећи део огромне територије коју је контролисао жупан, савезници (изузев краља Лудвига који није добио ништа) поделе између себе. Тиме је Вук Бранковић у власт добио највећи део Косова, што је касније још више увећао тиме када је од Балшића преотео Призрен и околину. Сада је Вук контролисао управо срж оних српских земаља које су биле у оквиру Немањића, практично средишњи део некадашње српске државе. Биле су то богате области са мноштвом задужбина и других културних споменика...
Након свега овога апсолутно најмоћнији владар у Србији је био кнез Лазар, а што је потврђено нешто касније када је уз Вукову помоћ кнез преузео и области Радича Бранковића (Браничево).О бици на Косовом (Бранковићевом поседу) пољу:
Што се тиче самих припрема за битку са Турцима сигурно је да је Вук био најзаинтересованији од свих да се Турцима пружи отпор будући да су његове земље биле најугроженије и прве на удару. Коначно, на Косову којим је он владао, одржала се и одлучујућа битка. Вероватно да је и он могао, попут браће Драгаша и Марка Мрњавчевића да прихвати вазалске обавезе према Турцима и на тај начин да избегне све неприлике са њима. Међутим, он је одабрао пут оружаног отпора и са кнезом Лазарем организовао све оно што се у Србији могло дићи на оружје. Какво је његово учешће у бици може се сазнати из посредних турских извора, а изгледа највише од њиховог писца Нешрија. По њему на Косову је српску војску водио кнез Лазар који је заповедао центром војске, док је босански краљ водио лево крило (Нешри мисли на војводу Влатка Вуковића), а десним крилом је командовао Вук Бранковић. Уз Вука је и био један од његових синова, вероватно Гргур. Вуков део војске је изгледа био доста јак и састојао се од оклопника који су у самом почетку битке одмах разбили леву Турску страну (коју је водио Јакуб, старији син султана Мурата). Међутим, због тога што српска средина није издржала Турски притисак (након султанове смрти турски центар је преузео Бајазит), те након хватања кнеза Лазара и његове ликвидације, Вук Бранковић се повуче. Још увек нема ни помена, не само о Вуковој издаји, већ о издаји било којег велможе из окружења кнеза Лазара.Приписивање издаје :
Мотив Вукове издаје појављује се тек у летописима из каснијег периода: "цар Мурат је продро на Косово поље и на обалама реке Ситнице разбио и погубио српског кнеза Лазара, којега је издао Вук Бранковић, зет његов" (Јаков Лукарић).
Један од првих (ако не баш и први) који је оптужио Вука за издају био је Мавро Орбин и то негде крајем XVI века када је написао своје "Краљевство Словена". Његова је верзија веома разрађена и интересантна. По њему кнез Лазар је удао ћерку Мару за Вука Бранковића док је другу ћерку Вукосаву удао за Милоша Кобилића једног племића који је био одгојен на кнежевом двору. У једном моменту две сестре су се тако посвађале око мужева да је Мара (Вукова жена) ошамарила Вукосаву (Милошеву жену) и то је до краја довело до оружаног мегдана између Вука и Милоша.
Најстарији српски летопис који спомиње Вукову издају јесте онај из почетка XVII века који каже: "Године 6897. (1389), праведним судом божјим, српске велможе почеше често бивати несрећни. Исте године, 1. јануара, било је помрачење сунца, а у пролеће удари на Србију Омар Амурат, син Орханов, и поче битку с Лазаром, и погибе ту Амурат од српског мача, убијен од Милоша. Владао је Амурат 60 година, а после њега син Бајазит, који је почео рат с кнезом Лазаром. Војводе пак, изневеривши кнеза, побегоше, Вук Бранковић и други." Сви записи који се односе на битку, а писани су непосредно након ње, уопште не спомињу било какву издају, а понајмање Вукову. Сама издаја која би дошла са његове стране не би имало никакве логике јер он за тако нешто није имао било каквога разлога, а то ће се нарочито видети из каснијег развоја догађаја када је Вук био скоро једини који није хтео да призна пораз на Косову и стога се и даље оружано одупирао Турцима. Чини се да је једини грех Вуков био у томе што није и он погинуо на Косову.
Своју политику отпора према Турцима доследно је спроводио све до 1392. године када је коначно и он морао да попусти пред њиховим сталним нападима. Пристао је да буде турски вазал те да, осим плаћања данка, даје Турцима и помоћне војне одреде. Ипак, своје вазалне обавезе испуњавао је и више него траљаво тако да није познато да је осим плаћања новчаног данка и једну другу обавезу (поготово ону са слањем војних одреда) извршавао. Његов отпор је постао потпуно отворен онда када је дочуо да се на Турке припрема једна крсташка војска удружене Европе коју води угарски краљ Жигмунд. У томе моменту је изгледало као да се његова политика пружања оружаног отпора Турцима показује као исправна. Крсташи су имали тек почетног успеха, али код Никопоља (25. септембар 1396. године) доживљавају тежак пораз. У турској војсци се нарочито истакао војни одред који је, као вазал, водио кнез Стефан Лазаревић и чија је интервенција изгледа већ изгубљену битку за Турке преокренула у њихову корист. Након битке одлучио је султан Бајазит да се обрачуна са непослушним вазалима, а на првом месту са Вуком Бранковићем. На неки начин је успео да ухвати Вука и да га баци у тамницу у којој је Вук и умро дана 6. октобра 1397. године.http://www.tvorac-grada.com/velikani/loze/brankovic01.html
У овом теxту има један занимљив податак:rofl::rofl:
Тадашња српска војска бројала је 500 000 људи од чега 500 кнезова и 300 000 оклопника. Извори су око броја различити, али доста историчара тврди од Седедина до НеÅ¡рије да је Српска војска била бројнија.
:rofl:
а комедије сто би рекли:rofl: са толико оклопника могли смо освојити пола света и јос несто мало:D
misljenje> Miodrag Milanović pise
Narodna pesma kaže: "Bog ubio Brankovića Vuka, on izdade tasta na Kosovu"... Kada su, u otimanju za nasleđe nemanjićke država (a reč je o tome), Lazarevići pobedili Brankoviće, između ostalog i time što su kneza Lazara i njegovu žrtvu posvetili i digli na nivo Hristove, ostalo je još da se pronađe Juda. Da li je Vuk izdao? Na to pitanje istorija mora da stavi tačku - njegova biografija pokazuje da je bio turski neprijatelj, čak i onda kada su Lazarevići sa sultanom Bajazitom sklopili čvrst savez.
Kosovski boj
Lazarevići su preživljavali teške dane posle boja na Kosovu. Pogibijom kneza, zemlja je ostala bez iskusnog i priznatog vladara, a kuća bez oca i muža. Lazarevi sinovi, Stefan i Vuk, bili su maloletni, pa je upravljanje državom preuzela udovica, kneginja Milica. Zemljom su harale turske čete, severnu granicu su ugrožavali Mađari. Kako pišu letopisi, Lazarevi naslednici su trpeli "ne samo od inoplemenih, već i od svojih". Vlastela se međusobno razračunavala, težeći osamostaljenju od centralne vlasti. "K tome dođoše i međusobne borbe onih koji su ovima bili područni, dok su drugi bili kao samostalni", piše Konstantin Filozof.
U tom vremenu, prvi se osamostalio Vuk Branković. Istoričar Sima Ćirković uviđa: "Vuk je nastojao da svojom ličnošću i oblašću ispuni onu prazninu koja je nastala posle pogibije kneza Lazara. Nastojao je da iskoristi vreme velike neizvesnosti. Ostvarenje njegovih planova moralo je ići na štetu Lazarevića. Oni nisu mogli da mu se suprotstave, jer je, sutradan posle Kosova, Vuk bio najmoćniji srpski gospodar. Bitka mu je posredno, u najmanju ruku, donela korist".
U boju na Kosovu, Srbi su napali prvi - istovremeno i duž celog fronta. Prve uspehe požnjeo je Vuk Branković koji je, srpskim desnim, sasvim potisnuo tursko levo krilo. Vlatko Vuković, koji je napao tursko desno krilo, imao je takođe zavidnog uspeha, da je u nekoliko navrata slao glasnike bosanskom kralju Tvrtku da izveste o sigurnoj srpskoj pobedi. Kada je Brankovićev odred, pod komandom Miloša Obilića, upao u turski centar i ubio sultana Murata, činilo se da će turska vojska pretrpeti težak poraz. Tada je na scenu stupio Muratov sin Bajazit, vanredan strateg, koji je izvršio neočekivani kontraudar u srpski centar. Tu je poginuo knez Lazar i vojske su se, posle smrti obojice vojskovođa, razdvojile, ostavljajući na bojištu oko 45.000 leševa. Dve trećine žrtava su bile turske. Bajazit, u borbi za primat u carevini, odmah je likvidirao brata Junuza, koji je imao najveće gubitke u boju (njegovo krilo bilo je potpuno razbijeno u sudaru sa Brankovićima oklopnicima) i povukao se u Tursku. Vuković se, uveren u pobedu srpskog oružja, povukao u Bosnu zajedno sa dobrovoljcima iz Hrvatske (laka konjica), a Vuk se preko Sitnice povukao u Drenicu, svoju užu postojbinu, bez većih gubitaka. Komparativnom analizom brojnih srpskih, turskih, grčkih i engleskih izvora o boju na Kosovu, došlo se do nedvosmislenog zaključka da je centar, kojim je komandovao knez Lazar, isključivi krivac što srpska vojska nije odnela odlučujuću pobedu. Lazarevoj vojsci nedostajala je obučena pešadija, spremna da defanzivno amortizuje turski udar. Uvidevši da Lazar nema dovoljan broj pešadinaca, Bajazit je mudro izvršio kontraudar, baš u centar, obezglavivši srpsku vojsku. Posekavši Lazara, posekao je i cvet srpske vlastele.
Novi stari patrijarh
Odmah posle boja, za srpskog patrijarha, Vuk je doveo Jefrema, jer je Spiridon, tadašnji patrijarh i veliki Lazarev prijatelj, umro dva meseca posle boja. Jefrem je bio Bugarin, rođen 1312. g. i zamonašio se 1335. g, a potom prešao na Svetu goru. Nije bio običan monah, već ugledan i obrazovan pustinjak, pisac kanona i stihira. Pećki episkop Marko, pisac je Jefremovog žitija u kojem se kaže da je postao patrijarh prvi put 1375. g., posle smrti patrijarha Save, a da su se sa Vukovim predlogom složili knez Lazar i Đurađ Balšić. Svakako da je na Jefremov izbor uticao i Vukov brat Gerasim, snažna i sposobna ličnost na Hilandaru. Posle smrti Balšićeve (1378. g), knez Lazar se oslobodio Jefrema, a kao uzrok njegove ostavke, episkop Marko naveo je asketske motive i starost. Otkako je proglašena Srpska patrijaršija, to je bio prvi slučaj da presto poglavara crkve nije bio upražnjen zbog smrti, već zbog ostavke.
Posle Spiridonove smrti, Jefrem je zamoljen da pomogne SPC u "teškoj nuždi". I on je poziv prihvatio, iako se prvi put, navodno, zbog starosti povukao. Sad mu ona nije smetala, iako je bio stariji 10 godina. Jefrem je neprekidno živeo u oblasti Brankovića i njegov ponovni dolazak na čelo crkve najviše je odgovarao Vukovim interesima. Ponovo je na to mesto došao bez sabora, jer su ga podržavali arhijereji i hilandarci, među kojima je bio i Brankovićev ugledni brat Gerasim.
Sin sevastokratora
Ko su bili Brankovići? Hroničar Danilo III (potonji patrijarh) kaže: “... stara i ugledna porodica koja je spadala u gospodu". Po podacima nastalim u vreme kada su vladali Srbijom (ali i kasnijim), navodno su vukli korene od loze Nemanjića. Njihova baštinska zemlja bila je Kosovo. Još 1365. g. isticali su da su sela u kosovskoj Drenici "baština naših pradedova i naših roditelja i naša sve do danas". Mladen, rodonačelnik Brankovića, bio je župan pod kraljem Milutinom i vojvoda kralja Stefana Dečanskog. Njegov sin Branko, po kome je porodica dobila ime, bio je sevastokrator (namesnik i vojskovođa), po rečima njegove dece "veliki sevastokrator" srpskog cara u Ohridu. U ovom gradu je mladost proveo i Brankov sin Vuk - "velikoroždeni gospodin Vuk, sin sevastokratora Branka". Sudeći po portretu u ohridskoj crkvi bogorodice Perivlepte, Vuk je rođen 1344. g. Posle povlačenja na svoju kosovsku zemlju, oženio se Marom, najstarijom kćerkom kneza Lazara.
Vuk je širio svoju oblast istovremeno sa svojim tastom; svaki je išao "svojim pravcem": Lazar prema severu ka Mačvi, Vuk prema Polimlju i Pešterskoj visoravni, sa Skopljem na jugoistoku, zaokruživši celokupno Kosovo i Metohiju. Bio je to središnji deo srpske srednjovekovne države, pod vlastelom dugo vremena kultivisan kraj, sa najviše vladarskih zadužbina, dosta dobrih utvrđenja i razvijenih rudnika. Među mnogim bogatim gradovima, Vukova prestonice bila je Priština.
Uporedo sa Vukovim uspehom, rasla je slava kneza Lazara. Njih dvojica sve su radili u bratskom dogovoru i zajednički, ili, kako piše u hronici manastira svetih Arhanđela u Prizrenu, "u dana blagovernago i Bogom prosvećenago gospodina kneza Lazara i izljubljenago njemu sina, gospodina Vuka". Dakle, Lazar je Vuka gledao kao sina! No, Vuk nije bio potčinjen Lazaru i imao je organizovanu svoju upravu, dvor i dostojanstvenike. U izvorima se pominju njegova vlastela, vojvode, čelnici, dijaci, "milosnici"... Knez Lazar nije imao pravo mešanja u oblast u kojoj je Vuk bio potpuno samostalan gospodar svoje "države", tj. feuda.
Velmožni gospodin
U godinama posle Kosovske bitke, Vukova moć je rasla. To su najviše osećali Dubrovčani čiji je stav prema gospodarima u zaleđu verno odražavao stanje u gradu. Kneginju Milicu oslovljavali su samo kao "počtenu gospođu", a njenog sina, budućeg despota, kao "počtenog gospodina". Vuk je oslovljavan sa "slavni i velmožni gospodin". Na sličan način, nezavisno od Dubrovnika, ponašala se i Venecija. U prepisci je jedino oslovljavan Branković, dok su svi drugi bili - "ostali". Od 1394. g. uz Vukovo ime obavezno su dodavane titule, jer je smatran jedinim gospodarem Srbije: "Magnificus et potens dominus Volchus de Brancho, dominus Rassie, Sclavonie, et cetera". (Veličanstveni i moćni vladar Vuk Branković, vladar Srbije, Slavonije, itd).
Dok je on bio živ, nije bilo neprijateljstva sa kućom počivšeg kneza Lazara.
Kao dokaz za to, između ostalih, uzima se boravak kneginje Milice na dvoru Brankovića u Prištini 1392. g. Osim toga, Vuk se pridružio svečanom prenosu moštiju kneza Lazara. Sasvim razumljivo, uz njega je bila supruga Mara, jer je nošeno telo njenoga oca. Po izričitim svedočanstvima hroničara, s njim su bili i njegovi "blagorodni, tj, vlastela. Posle bitke na Kosovu, telo kneza je ležalo u Prištini, glavnom Vukovom mestu. Pisac "Opisa prenosa Lazarevih moštiju" naziva Vuka pohvalnim imenima, koje se teško mogu izreći za izdajicu, "epitet" koji je Vuku prišio narodni pevač. No, možda su kasnije borbe između Brankovića i Lazarevića, u kojima su se prvi služili turskom pomoći, uticale na svaljivanje krivice na porodicu Branković. Konačno, da je Vuk izdao, teško bi bilo shvatiti despota Stefana Lazarevića koji je posinio vukovog sina Đurđa, predao mu svoju državu i tako porodicu Branković doveo na srpski presto. Ali, despot Stefan je bio dalekovidi političar (i "prozorljiv" čovek), i u svim svojim postupcima rukovodio se najvišim državnim interesima.
Pretendent
Vuk Branković je pretendovao na nasleđe nemanjićkog suvereniteta, pa je prvo prisvojio stari nemanjićki naziv za vladare - "Stefan". U jednom zapisu, nastalom neposredno posle boja na Kosovu, u rukopisu Pećke patrijaršije, stoji da je pisan one godine kad "knez Lazara Turci ubiše i Amurata (Murata) cara Srblje... v dni blagovernogo Vlka Stefana". U prizrenskom pomeniku Bogorodice Ljeviške, posle pomena kneza Lazara i monahinje Jevgenije, navodi se
"... Stefana Vuka i monahinju Marinu". Na povelji, kojom je preko Gerasima ustupio Hilandaru neka sela, Branković se potpisao: "V Hrista boga blagoverni gospodin Stefan Vlk". Prema tome, vladarski pridevak "Stefan" dodavali su Vukovom imenu i podanici njegovog feuda i on lično.
Pretenzije na srpski presto uskratili su mu Turci, odnosno Bajazit I, kome je prišao Stefan Lazarević, postavši njegov vazal. Vuk se opirao turskim upadnim četama, ali posle pada Skoplja, postalo je nemoguće braniti kosovsko - metohijski teren.
Skoplje je postalo polazna tačka za osmanlijske prodore sve do Bosne i Jadranskog mora. Pošto je bio izložen neposrednom turskom pritisku (prvi na udaru), Pretendent se 21. novembra 1392. g. prividno potčinio sultanu i obavezao se da plaća godišnji harač.
Saveznik Venecija
Kakav je bio odnos velmožnog gospodina Brankovića prema turskom sultanu, vidi se iz nekoliko događaja. On je, u najmanju ruku, bio nipodaštavajući. Kada je 1394. g. Bajazit I pozvao svoje vazale na dogovor u Ser, svi su došli osim Vuka Brankovića. U bici na Rovinama, maja 1395. godine, na turskoj strani su učestvovali svi srpski vazali. Sledeće godine, Vuk je odsustvovao u bici kod Nikopolja, u kojoj je, zahvaljujući umešnosti Stefana Lazarevića, Bajazit I odneo pobedu.
Na ljutite Bajazitove prekore što se nije odazvao svojim obavezama, Vuk je odgovorio tako što je sklopio savez sa Venecijom i svojom lakom konjicom udarao na granične utvrde turskog carstva. Približio se Veneciji, sultanovom suparniku na Levantu i Balkanu i postao njen vazal, dobivši građanska prava za sebe i svoje potomke. Iako je to bio hrabar čin, politički svakako nije bio razuman. Cele 1395. i 1396. trajale su sitnije borbe sa Turcima. Vuk je vodio neku vrstu gerilskog rata, sve dok nije dopao u sultanove šake. Ljutiti Bajazit I, najveći deo Vukovog feuda dao je Stefanu Lazareviću, zadržavši za sebe samo neke, strategijski važne tačke. Mavro Orbini napiao je da je lično kneginja Milica tražila Vukove zemlje za sebe.
Pošto je izgubio zemlju, nasilno je odvojen od porodice, kojoj je ostavljeno "nešto poseda da bi mogli nekako živeti". Bajazitov rob ostao je sve do oktobra 1397. g. kada je preminuo, okovan u tamnici. Sultan je dopustio njegovom bratu Gerasimu da preuzme telo i sahrani ga na Hilandaru. Vuk je bio, kao i knez Lazar, veliki protivnik Turaka, što najbolje pokazuje njegov tragičan kraj. Dok su Lazarevići posle Kosovskog boja postali lojalni turski haračari, Branković je nastavio da kalkuliše, ali, ma kako bio dobar diplomata, sa Turcima nije bilo "šale". Sa njima se nije moglo kalkulisati, jer je mlada osmanlijska imperija odlučno sprovodila džihad (islamski sveti rat) u delo, pa je nisu mogle zaustaviti ni mnogo veće sile, a kamoli jedan srpski velikaš sa 15.000 vojnika.
Priče o izdaji
Posle Vukove smrti nastali su pisani izvori koji, tobože, svedoče o njegovoj izdaji na Kosovu. Ali, oni nisu nastali odmah, ni brzo. Interesantno je da njegovo ime ne spominje učeni Konstantin Filozof, možda zato što ga ne spominje i njegov sin Đurađ u svojoj poslanici Dubrovčanima 1428.g. Teško je preći i preko činjenice da je despot Đurađ, od četvorice sinova, dvojici dao imena svoje braće (Grgur, Lazar), a nijednom ime svoga oca. To znači da je zavera o Vukovoj izdaji potekla sa dvora Lazarevića. Sredinom 15. veka, Jerg iz Nirnberga, pisar hercoga Stefana Vukčića, pisao je o Vukovoj izdaji što je nekritički prihvatio Konstantin Mihailović u svojim "Janičarskim uspomenama", napisanim u Poljskoj krajem istog veka. Prevodilac "Istorije" Vizantinca Duke (kraj 15. veka), pišući o Kosovskom boju, kazivao je da su Srbi izgubili bitku zbog Vukovog bekstva. Mavro Orbini u svom "Kraljevstvu Slovena" (Pezaro, 1601) izričito je naveo Vuka kao izdajicu. Na tragove ovih spisa nadovezuje se masa njih, pogotovo iz 18. veka, koji Vuka prikivaju za stub srama. Takav stav preuzela je i srpska epika.
Ipak, važno je uvideti da se među književnicima, koji su pisali o Kosovskoj bici, može uočiti jedna važna pojava: oni učeni, istoričari od obrazovanja i pera, nisu pisali o izdaji, koju ne spominju ni turski izvori. Nasuprot tome, pisci skromnijeg obrazovanja, ali bliski narodu, kao npr. Orbini, insistiraju na Brankovićevoj izdaji. Bilo kako bilo, nema osnova za tvrdnju da je boj na Kosovu izgubljen zbog Vukove izdaje.
Nemoj, Mladene, da preskocis da procitas da je Mladen rodonacelnik dinastije;)
Nemoj, Mladene, da preskocis da procitas da je Mladen rodonacelnik dinastije;)
Таман посла, то је први, а можда и једини србски феудалац са тим именом. Још код цара Душана ;)
Србски Гром
04-06-08, 00:33
. ДЕСПОТ ЂУРАЂ БРАНКОВИЋ
Ствари су кренуле нагоре после смрти деспота Стефана 19. јула 1427. године. Мађари су одмах узели Београд и Мачву, јер се њихово раније уступање тих територија односило само на владавину деспота Стефана, а Турци Крушевац и Голубац, док су Ново Брдо само безуспешно опседали. Даље напредовање Турака спречили су удружени Срби и Мађари, разбивши их код Раванице 19. септембра 1427. године, али је следећег пролећа султан Мурат II довео још више војске. У насталим тешким борбама јужна и источна Србија су опустошене, па је деспот Ђурађ настојао да склопи мир, са чим се сагласио и краљ Жигмунд јер је и његов део војске лоше стајао. Деспот је раније већ пристао на један облик вазалства са Мађарима, а сада се примио и турског вазалства. Тако се читава његова политика састојала у тражењу излаза из опасног теснаца између две моћне државе. Хтео је да буде искрен према обема, али му ниједна није веровала. Са Мађарима се стално сукобљавао, док су му Турци ослепели два сина, Гргура и Стефана. Али он није одустајао:
"У нашој историји ми нисмо имали другог човека, који је показивао толико животне енергије и толико издржљивости после свега што га је сналазило у животу", пише Ћоровић.
Када га је једна група Мађара напала у његовом сремском двору у Купинову, 17. децембра 1445. године, савладала га је тек пошто су му била одсечена три прста десне руке. С обзиром да је био велики витез тај његов отпор не би био зачуђујући, да тада није имао скоро 80 година!
И деспот Ђурађ је био човек ванредних особина. Витез Бертрандон де ла Брокијер упознао га је 1433. године у летњем дворцу Некудиму јужно од Смедерева, и описао га као "врло лепог и високог владаоца". Такође је и за његове синове рекао да су веома лепи, а да је деспотова пратња била састављена од снажних и високих људи, дуге косе и браде.
Деспот Ђурађ је био први српски владар после низа година који није оставио ниједну црквену задужбину, мада је био ктитор више манастира. То не значи да је мање од других био на путу Светог Саве - напротив. Када му је у тешким часовима 1455. године моћни фрањевац Иван Капистран условио пружање помоћи против Турака преласком у католичку веру, овај је то енергично одбио. Одговорио је да је цео живот провео у православљу и да не жели под старе дане, после свега што је преживео, да изгледа као човек који је у свој несрећи изгубио и памет.
Цркве није стигао да зида пошто се сав усредсредио на подизање тврдих градова, јер, по Ћоровићевим речима, "његов огроман напор и цела његова историјска мисија састојали су се просто у том да подиже насипе и брани земљу од поплаве, која се није дала обуздати".
Деспотово животно дело је Смедерево, зидано од 1427. до 1430. године по угледу на Цариград. Са 25 кула, Смедерево је највећи утврђени град Србије средњег века и највећи град тог дела Европе. Био је то први српски град са вишеспратницама и вероватно је имао сличности са Дубровником и Котором, пошто су богати трговци зидали куће и на мору и у престоници. Више пута је прелазио из руке у руку, и заправо је читав тај период до пада Деспотовине 1459. године прича о једној неустрашивој борби за слободу, која се не да описати на мало простора. Тако, један јаничар је за битку код данашњег Лесковца, 24. септембра 1455. године, написао како су сами Турци рекли "да од како живе није се чуло никад за такву битку од тако мало људи противу тако велике силе".
Позадину свих тих борби чини потпуно супротна ситуација у хришћанском и муслиманском свету. Турци су били уједињени и усредсређени само на рат, посебно од 1451. године, када је на њихов престо дошао Мехмед II (Мехмед Освајач), један од највећих освајача у историји света. Хришћански свет је био потпуно растројен: у западним земљама беснели су грађански ратови, у Италији су чак и градови ратовали један против другог, после смрти краља Жигмунда 1437. године сукобиле су се Немачка и Мађарска, а у католичкој цркви водиле су се борбе између папе и либералних елемената. И Срби су ратовали међу собом: Ђурђева Деспотовина и Краљевина Босна непрестано су се сукобљавале око Сребренице, држава херцега Стефана са Зетом око Приморја, итд.
Мехмед II је најпре освојио Цариград, 1453. године, одмах га претворивши у нову турску престоницу (град је задржао српски назив Истамбул или Стамбол; обично се мисли да је то турска реч). Следеће године огромна војска кренула је на Србију. Српска војска, заједно са мађарским одредима предвођеним Јанком Хуњадијем (Сибињанин Јанко из народне песме), пружила је жесток отпор, па Турци нису могли одједном да освоје Деспотовину. Следеће, 1455. године, узели су њену јужну половину. На Бадње вече 1456. године умро је деспот Ђурађ. Три недеље после његове смрти потписано је примирје између новог деспота, његовог најмлађег сина Лазара који једини није био ослепљен, и Турака. Али Лазар је изненада умро 20. јануара 1458. године, још млад, а како није имао мушког потомка почеле су борбе око престола. Најзад је пронађено право решење, али сувише касно: ујединили су се остаци српске Деспотовине са босанском Краљевином, тако што је босански краљ Стефан Томашевић ожењен са најстаријом ћерком деспота Лазара Бранковића, којој је тада било свега десетак година.
"Кад су стигли тамо (у Смедерево) примио је Стефан владу 21. марта, а свадба је обављена 1. априла. Да је до спајања босанске и српске снаге дошло раније, она би, вероватно, могла бити од извесне користи; ако ни због чег другог а оно бар ради јачања моралне снаге за отпор. Сада је тај акт био без икакве користи. Српске земље су биле потпуно ослабљене и растројене. Ни Босна сама није имала праве вере у себе, а она је требала да води. Херцеговина и Зета нису улазиле с њом ни у какву тешњу сарадњу. А према њима, завађеним и узајамним борбама обневиделима, стајала је силна Турска, вођена једном вољом, понесена успехом, неодољива", закључује Ћоровић.
Србија је пала под Турке 1459, Босна 1463, Херцеговина 1482, а Зета, односно Црна Гора, 1499. године. Тако се пад у ропство, који је народни певач везао за косовски бој, у стварности десио много касније.
Србски Гром
04-06-08, 00:49
КАКО СУ БРАНКОВИЋИ НЕЗАСЛУЖЕНО ПРЕТВОРЕНИ У ИЗДАЈНИКЕ
Разлоге потискивања Светог Саве смо видели, па остаје дилема да ли је косовски мит истакнут управо због тешке клетве родоначелнику лозе Бранковића, Вуку? У сваком случају, та клетва нас неизбежно доводи до питања ове династије. Историја писана на основу предања није могла да разуме значај Бранковића јер су они у том предању прокужени. Творац предања као да се бојао да ће љагање Вука Бранковића бити недовољно да сруши снажан култ његове династије, па је бацио проклетство на још једног њеног члана. То је "проклета Јерина", најомраженија жена српске историје. Према раширеном веровању, готово сваки очувани средњевековни град у Србији је "Јеринин град". Зидала га је Јерииа, из чиста хира мучећи околне сељаке. На тај начин остаци зидина, као сведоци негдашње српске моћи, у најширим слојевима изазивају ружне емоције, а свакако би требало да буде обрнуто: да су понос нашег народа, и да буде наду у обнављање те моћи.
Тако имамо још један "негативан мит". У косовском случају уместо победе слави се пораз, а овде се један успех такође претвара у своју супротност. Последице су катастрофалне и по питању личности истакнутих Срба. Из косовског мита произилази да се и у најодсуднијем часу међу нама јавља издајник због кога губимо, чиме се пољуљава народно самопоуздање, а без вере у себе ни један народ не може бити спреман на велика прегнућа. Мит о Јерини баца у блато српске "великаше", не само Бранковиће, јер се временом заборавило да је она од ове лозе. Испада да су српски великаши с једне стране издајници, а с друге тлачитељи народа и расипници његовог богатства, што су тезе потпуно супротне светосављу које учи да се владар жртвује за свој народ и улаже у његову добробит. Тако поклоници ова два мита лако долазе до закључка: наши владари не могу бити добри, и зато је боље да нам владају туђини.
При овоме имамо у виду класично тумачење "издаје" Вука Бранковића и стихова из народне поезије, попут оних где "великаши, проклете им душе, на комаде раздробише царство". То тумачење казује да на овај начин народни певач жигоше издају и позива на слогу, што такође може бити тачно. Једноставно, мит о издаји Вука Бранковића има и ово и оно значење, па и неко треће, како га ко схвати, али сигурно не може бити исправна теза да постоји само једно тумачење, и то баш оно које нам највише одговара. За случај "проклете Јерине", пак, нисмо пронашли друго тумачење.
Јерина је заправо Ирина Кантакузин из познате византијске царске династије, удата за деспота Ђурђа Бранковића. Неких Кантакузина је на високим положајима у Србији било још у Душаново доба. Касније је део ове моћне породице избегао пред Турцима настанивши се у Новом Брду, где једног Кантакузина у време Деспотовине видимо као службеника у царинарници. Његов син је један од највећих српских писаца средњег века, Димитрије Кантакузин. Не зна се да ли је жена деспота Ђурђа била у директном сродству са овим Новобрђанима, углавном, био је то други деспотов брак, са јасним политичким намерама. Са Ирином је у Србију дошао њен брат Тома Кантакузин, добивши одмах важне државне послове. Пошто је био вичан зидању градова, баш њему је деспот поверио вођење послова око подизања Смедерева, а овај је ангажовао још неке мајсторе из Византије. Неки аутори томе приписују сличност Смедерева са Цариградом, док други кажу да је троугласти облик нове српске престонице просто наметнуо терен.
У сваком случају, Ирина са зидањем Смедерева није имала никаве везе, али Ћоровић порекло мита о "проклетој Јерини" види у реченом ангажовању њеног брата и грчких мајстора, као и брзини у којој је град морао бити подигнут због турске опасности. Ћоровић тражи и порекло мита о издаји Вука Бранковића. Налази га на Косову, у једној од оних потоњих битака, у којој се Вуков син Ђурађ са Турцима борио против Лазаревог сина Стефана.
Ипак, Ћоровић није изричит, и ставља до знања да су то само претпоставке. На Косову је било много битака попут наречене, битака у којима је свако учествовао на свакој страни. Сам деспот Стефан се на турској страни борио много више од свих Бранковића, и управо је захваљујући тој борби добио њихове поседе, међу којима и Косово. Тек после таквог губитка своје земље Бранковићи се за помоћ обраћају једној турској струји. Тако исто нема основа наведена претпоставка о пореклу мита о "проклетој Јерини": у Србији онога доба грчки мајстори пре су били правило него изузетак, како у зидању и живописању цркава и манастира, тако и у подизању градова. Утицај Византије био је видан на сваком кораку, а Грка је било свуда по земљи, због чега се присуство једног Грка на једном послу ничим не истиче. Остаје журба због Турака, али када журбе није било? Век и по су надирали Турци, пре њих Мађари, Бугари, Грци... Нема сумње да је кулучарима зидање градова увек тешко падало, али зашто за њихове патње окривити једну недужну жену? И да ли је она случајно из династије Бранковића?
На све ове дилеме лакше је одговорити ако се крене хронолошким редом, пратећи познате изворе. Према њима, лошег гласа о Бранковићима није било после Косова и још читава два наредна века. Напротив, од 1427. па до смрти владике Максима 1516. године, Бранковићи улажу ванредан напор за добробит свог народа, што резултира њиховим слављењем у књижевности и уметности уопште. Онда се четворо Бранковића посвећује, чиме њихова династија дефинитвно постаје култног значаја.
Претпоставља се да је све време постојало народно предање, па и о Косову и Бранковићима, али о његовом садржају нема вести. Логична је помисао да је оно другостепеног значаја док су водећи културни центри у снази, а да напредује са слабљењем писмености. Зато су мит о Косову и култ Бранковића у усменом стваралаштву морали бити изворно тумачени све до велике кризе српског народа и посебно фрушкогорских манастира око 1700-те године. Фрушкогорски манастири имају своје златно доба на почетку XVI века, да би после пада сремске Деспотовине и они лагано тонули у мрак. Најтежа пустошења задесила су их крајем XVII и почетком XVIII века, за време турских повлачења из средње Европе. Од осамдесетих година XVII века до двадесетих година XVIII века готово сви су похарани и порушени. Најзад, после пораза код Петроварадина 1716. године, Турци спаљују мошти светих Бранковића.
За то време се, дакле, не зна поуздано шта предање каже о Боју на Косову и Бранковићима, али су познати писани извори. У њима се само изузетно говори о српском поразу на Косову, а ни једном о Бранковићима у негативном светлу. Црква све време негује косовски мит на изворни начин. Бранковићи се славе једнако као и Лазаревићи и Немањићи. О косовском поразу и издаји Бранковића нема говора. Делимичан изузетак чине Константин Филозоф око 1430. године, у цитату који смо напред навели, и Константин Михаиловић у књизи "Јаничареве успомене" око 1500-те године. Михаиловић је Новобрђанин кога Турци одводе у јаничаре, освојивши овај град 1455. године. Осам година је био јаничар, да би после једног турског пораза у Босни успео да пребегне на хришћанску страну и ступи у службу српских велможа и деспота у Срему. Касније се обрео у Угарској где је и написао ову вредну књигу, која слови за први подробнији опис турске војске. Михаиловићев циљ је био уједињење хришћана ради једног великог крсташког похода, а "Јаничареве успомене" су заправо део меморандума пољском краљу Јану Олбрахту, који је упутио са браћом Јакшићима и деспотом Јованом.
О Боју на Косову Михаиловић износи турску верзију, што је и логично. Каже да је султана Мурата убио "Милош Кобиловић", а да је битка изгубљена због неслоге на српској страни. Димитрије Богдановић у овим речима о неслози проналази доказ за постојање народног предања какво данас познајемо још у XV веку. Међутим, пре ће бити да је исправан суд Милана Кашанина према коме је Михаиловић овим хтео да "поткрепи своју тезу о потреби уједињења хришћанских снага против Турака". Утолико пре што он уопште не помиње неизоставни део предања о Косову, издају Вука Бранковића. О Бранковићима је пун хвале, посебно о деспоту Ђурђу. Кашанин то тумачи на следећи начин: "О личности, породици и владавини деспота Ђурђа он се могао исцрпно и тачно обавестити од деспота Јована Бранковића и браће Јакшића, или од њима блиских људи с којима се нашао у Угарској и међу којима већ и стога није могао провести кратко време".
Србски Гром
04-06-08, 00:52
Ништа лоше о Бранковићима није чуо ни Бенедикт Курипешић, путујући преко Косова 1530. године. Као странац, он не би имао обзира према једној српској династији, па би митом о издаји Вука Бранковића свакако употпунио свој путопис. Али он помиње само Милоша, уз изричиту тврдњу да су Срби победили Турке на Косову. Тако у неколико десетина списа, што наших што страних, више од 200 година после Боја на Косову само на два места се говори о српском поразу (не рачунајући турске изворе) и ниједном о издаји и проклетству Бранковића. Хиљаде наших свештеника све време певају о српској победи и славе Бранковиће. Безброј пута понављају се речи патријарха Данила, незнаних Раваничана, и других, којима се преноси изворни мит о Косову:
Давидски, Лазаре, на борење с њим изашао јеси и као оног другог Голијата победио јеси, узвикујући:
Нема светога и нема праведнога изнад тебе, Господе.
Тако исто се пева и деспоту Ђурђу и светим Бранковићима. Народ се клања моштима кнеза Лазара и Бранковића верујући у њихову чудотворност, а оне као да потврђују речи свештеника о Лазаревој победи и величини Бранковића. Међу Србима не само да нема утицајније, него ни било које друге организације у коју би се имало поверења као у цркву. Црквени култови су далеко најмоћнији, можда и једини. Заиста, о изврнутим култовима о Косову и Бранковићима у XV, XVI, па и XVII веку, нема баш никаквих података. Због подизања фрушкогорских манастира и обнове Пећке патријаршије 1557. године српска црква је у пуној снази, постигавши оно што је пропуштено чак и у време највеће моћи Царства. Управо сада, у другој половини XVI века, црква по први пут узима под своју духовну власт све Србе, од Марице до Драве и од Тимока до Купе. Зато је међу Србима тога времена тешко замислива превласт другог духа до светосавског и других митова до црквених.
Али извртање два велика мита се ипак десило, и то је чињеница. У једном тренутку српска победа на Косову постаје пораз, и још се тај пораз и самоубилаштво ради славе чине врлином. Бранковићи се од благородне лозе, последњег изданка светих Немањића, претварају у издајнике и постају проклети. Српска историја се драстично мења баш у оним важним деловима, где треба извлачити поуке за будућност.
Савремена историјска наука се овом променом улоге не бави, из простог разлога што не прави разлику између изворног култа о Косову и оног из предања, као што смо то раније показали на Ћоровићевом примеру. Не примећује се ни потпуна промена у третману Бранковића, од светих до омражених, јер се садржај каснијих предања о Вуковој издаји помера у блиско покосовско време, па тако испада да је ова династија увек носила жиг издаје. Према нашој историји, мит о Косову и издајнику Вуку створен је одмах после 1389. године. Стварали су га и црква и народ у предању, без сучељавања, већ су се књижевност и еп допуњавали.
Доказа о постојању епа у то доба нема, па самим тим ни о његовом садржају, него се просто сматра да га је морало бити и да је морао бити сличан писаном стваралашгву. То јест, писано стваралаштво је било слично епу, баш оном који је забележио Вук Караџић почетком XIX века. Подразумева се да је такав еп непромењен постојао око 400 година и да је управо он меродаван за тумачење тих 400 година. Историчари заслепљени епом једноставно не могу да прочитају бројне историјске изворе, него на овај или онај начин тврде да у њима пише оно што се у епу каже.
Уједно је апсурдно и забрињавајуће да многи велики српски научници праве тако крупне грешке. Димитрије Богдановић је спадао међу највеће, а ево какве тезе су му промицале:
"Смисао за трагично и епско у Константина (Михаиловића) је нарочито развијен. У овоме последњем, запажен је у 'Јаничаревим успоменама' велики утицај народног историјског предања, српске народне књижевности и песништва".
Али како је народно предање из XVIII и XIX века могло да утиче на некога ко је писао у XVI веку! Наравно, Богдановић сматра да је идентично предање постојало и у Михаиловићево доба, али где су докази? Пошто не постоје, он прелази па посредно закључивање:
"Предања о средњевековним српским владарима (Стефану Дечанском и Душану, нарочито о цару Урошу, о кнезу Лазару) имају народни, епски и легендарни карактер. 'Јаничареве успомене' су у том погледу рано сведочанство заметка и постојања српске народне епике, а посебно косовског епа".
У Михаиловићевој књизи и народном предању најмањи заједнички садржилац косовског епа је заправо турска верзија, по којој су Срби изгубили битку, а Мурата је мучки убио "Милош Кобиловић". Како онда "Јаничареве успомене" могу бити "рано сведочанство заметка и постојаља" косовског епа? Ту може бити једино говора о Богдановићевом несвесном стављању каснијег предања испред поузданих историјских извора, што се види и по другом "доказу" који нуди. Реч је о путопису Бенедикта Курипешића, који се мање важним делом поклапа са епом, када говори о Милошу и Мурату, док му у суштини противречи тврдњом о српској победи на Косову. Богдановић прво истиче а друго прескаче, па прелази на далекосежне закључке:
"Са путописом Бенедикта Курипешића из 1530, 'Јаничареве успомене' су доказ да народно песничко предање иде у корак са тзв. високом литературом, упоредо с њом. Већ крајем XV века и с првим деценијама XVI века певају се па разним странама Србије, ближе Косову и даље од Косова, епске песме о Косовском боју, Лазару и Милошу".
А да ли и о издаји Вука Бранковића? Када се већ историја пише овако напамет, где су границе конкретног дописивања предела ("ближе Косову и даље од Косова") и личности ("Лазару и Милошу")? Зар није неозбиљно узети у обзир само два писана извора, која се тек делом поклапају са каснијим предањем, а одбацити десетине осталих зато што указују на супротан закључак од оног у предању? Погледајмо како даље на тако слабом темељу Богдановић диже спрат за спратом:
"Нема никаквих битних идејних разлика између старе српске књижевности и народне књижевности XV века. Чува се и хоће да оживи једна угрожена историјска свест. За црквену књижевност похвалних слова и служби, а поготову плачева, узрок је косовске трагедије у гресима народа и његових вођа (али како, када у црквеној књижевности о Косову уопште нема трагедије, наравно сем Лазареве погибије, већ слављења победе и подвига - прим. М. С.); за народно предање то је неслога великаша, издаја и разједињеност. Порука, која се своди на исто, постаје нарочито актуелна у времену коначног губитка слободе. Народна и књижевна традиција се узајамно тумаче и допуњују.
Извртање митова о Косову и Бранковићима десило се у XVII и XVIII веку. Издаја Вука Бранковића први пут се помиње у књизи Мавра Орбина "Краљсвство Словена" 1601. године. Ево тог места:
"А Вук Бранковић, зет кнеза Лазара, спасе се с готово целом војском, јер је (као што неки кажу) тајно уговорио с Муратом да изда (као што је то и учинио) свога таста да би добио његову државу. Стога, после његове смрти остаде господар једног дела Рашке, а други имађаше Милица, жена Лазарева, с два своја млада сина, Стефаном и Вуком".
Да су ово бесмислице, види се већ на први поглед: ако је Вук заиста издао у договору са Муратом, зашто је онда после Лазареве смрти остао господар само једног дела Србије, тј. поседа које је већ држао, док је други, већи део, остао Лазаревим наследницима? Ко су ти "неки" који "кажу" да је Вук издајник? Зар су 212 година после битке меродавне речи анонимних саговорника? Ако је Мавро Орбин имао праве доказе, зашто их није изнео?
Очито, он није имао доказа, као што их ни други нису имали. Зато се намеће питање: зашто је овако писао?
Мавро Орбин је био бенедиктински опат, задужен за спровођење нове католичке политике према Србима. Циљ те политике је јасан: унијаћење и католичење Срба. Начини њеног спровођења такође: рушење митова српске православне цркве, као најјачег бедема католичанству. Оно пгго је српска црква на духовном плану вековима стварала, сада је требало бити уништено да би се прокрчио пут ватиканским мисионарима.
Dugo su nas lagali i demoralisali ali eto iz prilozenog vidimo da prava istina mora izaci na videlo:hurray::hurray:
Srbi su definitivno pobedili na Kosovu i rasturili tursku vojsku:hurray: a Vuk nije nikakav izdajnik nego casni Srbin:cheers:
Четник Срб
04-06-08, 21:09
Наравно да је издајник!!! Да није издајник бијо би у првим редовима са ОБИЛИЋОМ!!!
Србски Гром
05-06-08, 02:04
Наравно да је издајник!!! Да није издајник бијо би у првим редовима са ОБИЛИЋОМ!!!
Очигледно је да ниси ни прочитао онолике постове које смо сви ми слали,и још си одговорио прилично неубедљиво и напамет...
Ако имаш неке интересантне аргументе који доказују кривицу Вука Бранковића пошаљи и врло радо ћу (а верујем и сви остали) продискутовати на ту тему...али пази,овде већ има велики број аргумената који доказују његову невиност и величају име Бранковића на које је кроз векове неправедно бачена огромна љага...
Требаће ти добри извори и јаки аргументовани докази...
Ево ти још једна тема са овог форума коју можеш да прочиташ пре него што изнесеш нешто добро...;)
http://www.gorandavidovic.com/forum/showthread.php?t=762
Четник Срб
05-06-08, 13:53
Da kako je krenulo bice i zoran djindjic dobra.. i nenad canak.. i svi .. ! Istorija je svoje dokazala a ti sad pricaj sta hoces:seeya:
Urazumi se cetnik, ovde se iznose istoriski dokazi da covek nije bio izdajnik:hurray: Mozda mu je jedini greh sto je on ostao ziv i odneo pobedu a car Lazar poginuo:banghead:
Четник Срб
05-06-08, 16:04
Vidi brate necemo se svadjati oko toga..svako ima svoje.. pozdrav! ZIV BIO!:cheers:
Србски Гром
07-06-08, 22:20
Vidi brate necemo se svadjati oko toga..svako ima svoje.. pozdrav! ZIV BIO!:cheers:
Наравно да се нећемо свађати,ово је форум,он управо и служи за изношење различитих мишљења,када би сви исто мислили за све,не би ваљало...100 људи100 ћуди...:)Битно је да се ми слажемо око најважније ствари,а то је Србија...а све остало су нијансе...тако да брате мој,пиши шта мислиш,па ћемо дискутовати као људи,као Срби,уз поштовање и без вређања брата(или сестре)који мисли другачије...;)Жив био,па се видимо и на осталим темама...:cheers:
vBulletin® v3.8.7, Copyright ©2000-2012, vBulletin Solutions, Inc.