View Full Version : Повратак у росом попрскан свет
Росом попрскан свет- то је је свет Предрага Петровића, дипл. биолога (59) из Паштрића, посланика биљака и животиња, творца живог музеја несталих врста, стручњака за слепе мишеве и обневиделе на дражи и лепоту Природе.
Предраг живи са породицом на чудесном имању (7 хектара) на којем упоредо расту и Панчићева оморика и шљиве ранке и крушке караманке и десетине ретког дрвећа- међу њима и три оскоруше старе две стотина године.
Предраг - Пеца Петровић је најпре у свету постао познат као познавалац слепих мишева. У Рибничкој пећини, у којој је провео 118 ноћи, открио је 15 врста, што је јединствено на Балкану. Проучавао их је и у Јужној и Средњој Америци, као члан међународне научне екипе.
Ипак, скрасио се у свом селу. Уместо у светлима велеграда више је уживао у свићкању свитаца који у топлим летњим ноћима играју љубавну игру.
Његово ухо чезнуло је за жубором Рибнице. Журио је да бос ходи по њеним хладовитим облуцима. Ноћу је хтео да слуша хук сова, лавеж паса и прве петлове, да устаје са сунцем и гледа како се пресијава росом попрскан свет.
У њему, у таквом свету, Предраг Петровић осећа да живи. Он осећа Природу и покушава да је разуме, а не да је мења. Љути је противник потоњих. Само Велика Глупост умишља да је умнија од Природе која му је пријатељ само док живи у складу са њом.
Најпре је осмислио “Мишићево село”, еко-насеље од старих магаза. Ту би живели природњаци свих фела у славу Природе и Живота које би проучавали.
Уз рибничку школу и цркву, уз Рибничку пећину, замислио је да се пренесу и конаци кнеза Грбовића из Санковића и Петра Читака из Мушића, првог судије Карађорђеве Србије. У конаку првог српског судије, замислио је да се оснује први Еколошки суд.
Ако убијеш сокола, да одговараш! Био би то морални суд. Да осуђеног буде срамота онога што је починио.
Недавно је добио међународну награду за свој пројекат у португалском граду Порту (изабран од 550 кандидата), као човек који се не само залаже за очување природе, већ и живи у њој. Тамо је отишао у српској ношњи, јер сматра да сваки човек кад пређе границу треба да иде у оделу свог народа.
Шљивине колачиће делио је као “жваку из Србије”.
На сопственој окућници, на имању, подигао је живи музеј. Ту гаји стада изумрлих врста домаћих животиња. Има свиње мангулице и моравке, 33 грла буше, које се зову Мургуља, Белавка, Зекуља, Цветуља, Спасенија... Е, па Спасенија, “елитна сива буша”, управо је сат пре мог доласка отелила здраво лепо теле. О томе није било вести ни у једном телевизијском дневнику, ни у новинама. А требало је, када би се вести бирале по стварном значају за све нас. Спасенија је оплођена семеном чувеног бика Буша , које се чува у Центру за вештачку оплодњу у Великој Плани.
Говеда су у штали. А има их и у коралу, ограђеном простору који захвата и део шуме где се говеда склањају од сунца. Под управом кнеза Милоша Обреновића, укрштањем буше и мађарског подолца настало је колубарско говече, али је, временом, затрто. А управо оно, колубарско говече, помогло је да опстане овај народ. Издржљиво да тегли по планини, плугове и топове, камен и јапију, отхранило је и нејач, болне и рањене, давало снагу младима.
То сам сазнао од њих, пише новинар Илустроване политике (http://www.ilustrovana.com/tekst.php?broj=2573&tekst=02), док смо седели за каменим столом, у дворишту уоквиреном родном кућом Предраговом коју је 1938. изградио Илија Ђурђевић из Кључа, где су греде изнад подрума узете из куће подигнуте 1830. године, и још држе грађевину, а са друге стране новоизграђеном чардаклијом која може да прими комотно педесетак људи. У њој се за невремена и зими одржавају промоције књига, књижевне вечери, предавања природњачка, а лети у дворишту које је са треће стране омеђено брегом, узвишењем у чији “зид” је уграђена хлебна фуруна од камена и цигле, поред ње фонтана. На четвртој страни пуца видик у даљину, на брегове и обронке, ка школи и цркви рибничкој.
Мезимо сир и кајмак који су нам подариле краве из музеја, млевени парадајз, дуван чварке и лепињу, пијемо ракију од шљиве ранке и маџарке. И једну која на дну боце има шкорпију. Она посусталим мушкарцима подиже морал. Таквих Предраг произведе само сто годишње. Јер ни шкорпије не ваља уништити. После пијемо купиново вино. И изворску воду.
И водњику.
Водњика је, вели, српска “кока-кола”. Прави се од сушене стрекње (накиселе јабуке), сушене крушке такуше и шљиве. Налије се вода у кацу од тону, илити десет лампека. И има за целу годину.
:cheers:
У националном парку површине 75.000 хектара налази се четвртина биљног света Србије који негују и чувају углавном старачка горштачка домаћинства из 32 села и 150 заселака
Питома, богата шумом, ливадама и пашњацима, Голија се простире у облику латиничног слова С, дужином од 32 километра, и испреплетана је токовима река Моравица и Студеница. Пробијајући се кроз планину, од изворишта до ушћа, Студеница је дубоко усекла корито у уску долину са неколико мањих и краћих клисура. Најдубља се пружа од Бажалског крша до испод ушћа реке Савошнице у Студеницу. Њена десна притока Изубра, са живописном клисурастом долином обраслом високом буковом и мешовитом шумом, у доњем току крије три водопада укупне висине око 20 метара, а низводно, километар пред ушће, гради велики број слапова и букова.
Највиши врх Голије је Јанков камен (1.833 метра), са њега, али и са других попут Црног врха, Радуловца и Бојевог брда, пружа се изузетан видик на пространства голијских шума, али и даље на врхове Копаоника и обрисе Комова и Проклетија. Голија је једна од малобројних планина у Србији на којима су евидентиране, али не и поуздано утврђене, глацијалне појаве. На планини се разликују три климатска рејона, долински са брдским који обухвата просторе до 700 метара надморске висине, прелазни између 700 и 1.300 метара и планински са надморском висином преко 1.300 метара.
На Голији је забележена 1.091 врста флоре и фауне, али и 117 врста и варијетета алги, 40 врста маховина, седам врста лишајева и 75 врста гљива. Свако подручје има своје обележје, а Голија је царство планинског јавора који је преживео ледено доба и овде гради своје најлепше и најочуваније лишћарске и лишћарско-четинарске шуме.
Због присуства 95 врста птица, Голија је један од веома важних планинских орнитолошких европских центара, а њихово присуство у различитим типовима станишта показује колико је разноврстан свет птица. Јеж, алпска ровчица, слепо куче, пух лешњикар, ласица, мрки медвед и вук, само су неке од 22 животињске врсте које „станују†на Голији, а животињске врсте чији је лов дозвољен у оквиру ловишта „Чемерницаâ€Â, „Грабовица†и „Голија†јесу срна, дивља свиња и зец.
Уз ласицу, за коју је установљена трајна заштита на основу Закона о ловству, са аспекта заштите, и то као природне реткости, значајно је још девет врста, међу којима су и вук, сиви пух, веверица и мочварна ровка.
Танјуг
[објављено: 17.05.2008]
http://www.ekapija.com/dokumenti/golija040805-6.jpg
Starosedeoci Golije, koji topla godiÅ¡nja doba provode na planini, divni su domaćini. Svaki posetilac je rado viđen i ugoÅ¡ćen. Nemojte, po navici očekivati da vas ponude dobrom rakijom. Ovde će vas umesto rakijom ponuditi sokom, bez Å¡ećera i konzervansa, proizvedenim po tradiciji koja nestaje. Ili svežim mlekom. Čovek se ovde i bez rakije napija od pogleda, od vazduha, od vode, mleka... Pored žitelja podnožja koji već u proleće, na visoke obronke planine sele svoja domaćinstva, Goliju posećuju pasivni obožavatelji prirode, planinari i ljubitelji ekstremnih sportova. U rano proleće opsedaju je skupljači lekovitog bilja koga u Goliji ima viÅ¡e od 100 vrsta.
http://www.ivatourism.org/images/Golija%20Moravica%20klanac%20%2001.JPG
klanac Moravice
ZaÅ¡tićene prirodne retkosti na Goliji su: zelenika (ili božikovina), jeremičak, kratkočetinasta smrča, planinski javor(Acer heldreichii) , polegla kleka, piramidalna jela .
http://www.musicarenje.org/temska/slike/flora_toplodolske_reke/thAcer-heldreichii.jpg
Planinski javor (slika je sa Stare planine, oblast Temske)
Na Goliji je mnogo toga neobičnog, a ponajmanje golog. Guste bukove Å¡ume, bogatstvo vode, tradicija, neiskvarenost težačke misli, prostoduÅ¡nost i srdačnost ... Sa druge strane, kao i svaka planina, Golija može biti loÅ¡ domaćin, ako se zaputite nepoznajući teren. Koliko god vam pružala sve i prihvatala vas, istovremeno podseća ko je tu glavni.
Na žalost, mnoga divljač nije uspela da utekne krivolovačkim hajkama. Pretnja kojoj joÅ¡ odoleva poneki čopor vukova, već je ostvarena medvedima. Na Goliji ih, na žalost, viÅ¡e nema. Poslednjih devet odstrelili su "ljubitelji trofeja", ako se to tako zove. Sudbina medveda zvuči kao poslednja opomena. Nisu samo medvedi i vukovi postali suviÅ¡ni (beloglavi sup je nekako sačuvan). I starosedelaca je sve manje.
Slike sa Golije:
http://www.ivatourism.org/golija_galerija.htm
СРБИЈА ЈЕ ВЕЛИКА ТАЈНА
Слапови Сопотнице и њихово окружење, тек двадесетак километара од Пријепоља, пре неку годину проглашени су за споменик природе прве категорије.
Слапови Сопотнице који се налазе у атару села најатрактивнији су део и дар егзотичне дивље природе овог региона и удаљени су од 500 до 1000 метара од школе, цркве и планинарског дома у центру села. Иначе, сама реч сопот означава водопад, слап, воду која хучи, жубор, дах, те је река Сопотница уствари Водопадница. Извирући испод врхова Јадовника, немирно прескачући стрме планинске терене, правећи водопаде и слапове, након кратког тока улива се у Лим.
Легенда каже да је планина Јадовник име добила у неким давним временима, када су воде пресушиле и очајни мештани кренули низ планину. Онда се изненада зачуо непознат громовит глас који је људе питао да ли желе воду или срећу. Воду, водууу, углас су повикали планинци, за срећу ћемо се сами побринути. Тада је, преноси даље предање, низ планину потекла силна вода, чији извори и данас постоје, и која је донела живот овом крају.
http://www.ilustrovana.com/2008/2574/04-05-velika.jpg
Obnovljena vodenica
http://www.ilustrovana.com/tekst.php?broj=2574&tekst=04
За Крчединску аду и сточарску „Последњу оазу†мало се зна.
Ту су станишта и гнездишта за више од 200 врста птица, посебно беле и црне роде, сиве чапље, орла белорепана, орла рибара, степског сокола и других.
Само је овде могуће испод врбе видети заједно свињу и чапљу, роду и кобилу. У води око аде је и највеће мрестилиште рибе на читавом току Дунава кроз нашу земљу.
У Ã¢â‚¬Å¾Последњој оази†ритског сточара Милета Плавчића и његових ортака може да се види јединствена слика пасторале са стогодишњим белим врбама, испод којих у песку пландују коњи и магарци. Сити од ритске траве, коњи хајкају главама, машу реповима и растерују напасне пољске муве, а мир ремети само понека риђа кобила која ћули уши и срдито њишти на помамног пастува зеленка, који јој зубима чупка гриву, или се коњи гложе док лижу сињи грумен камене соли.
На пашњацима Крчединске аде пребива хиљаду грла коња, говеда, свиња и оваца.
Иза ограде дворишта отвара се јединствени призор: пашњак са старим врбама и млакама, коњи прелепе сјајне длаке, љупка ждребад, шарене краве, магарци, свиње у пешчаним ривачама, па даље вода Дунава са зеленим адицама и белим пешчаним спрудовима. По речима Плавшића тренутно је на овом пашњаку 150 коња, око 500 крава, толико свиња и његових четрдесетак магараца. Дугоухи трпељиви магарци откидају зубима бодљикаво лишће неке биљке која се бокори, чупкају зубачу и троскут. Неки имају длаку сиву као прашина, други су црни, па жућкасто-мишје боје, а ту је и једна бела магарица. Дуж леђа и преко хрбата магарци имају тамне пруге у облику крста.
Коњи опет најрадије пасу дивљу детелину. Свака група има свог предводника. То је обично нека матора, искусна кобила са звоном о врату или млади пастув. У животињском царству се зна ко је вођа чопора. Куд он навре, остале животиње га следе. Бела кобила липицанерка води поред себе ждребе тамно као ноћ. Ждребе на челу има белу звезду као Букефал, славни коњ Александра Македонског.
У ергели има враних танковитих омица, правих алата, мркова, доратих коња и мувастих, чија бела длака као да је прекривена ројем црних мува. Скривена у густишу врба кука кукавица, а коњи и краве пасу
http://www.ilustrovana.com/2008/2576/04-07-velika.jpg
http://www.ilustrovana.com/2008/2576/04-05-velika.jpg
http://www.ilustrovana.com/2008/2576/04-08-velika.jpg
Из репортаже
http://www.ilustrovana.com/tekst.php?broj=2576&tekst=04
Putujući žbun
28. 06. 2008.
http://gazetaredakcija.com/images/stories/jun2008/28dan/putujuci%20zbunmala.jpg
Retko ko na Zlatiboru zna ko je Borivoje Ã…Â*iÅ¡ović. Ovaj večiti student maÅ¡instva, vuk samotnjak, travar, gljivar, lovac, ribolovac i ponekad čauÅ¡ poslednjih godina zaÅ¡titni je znak turističkog centra, a međ narodom zapravo je poznat kao Putujući žbun iliti "čovek koji ima travku za svaku boljku".
Borivoja su joÅ¡ u mladosti smatrali pustinjakom, a pre skoro deceniju je odbacio i sat i kalendar i postao gospodar svog vremena. To osećanje, tvrdi, nema cenu.
- Ja od bilja jedem hleba. Kad me pitaju za Å¡ta sve imam lek ja im samo kažem: "A za Å¡ta nemam?!". Zaradim tek toliko da ne mogu da pobesnim, a ni da ogladnim - Å¡aljiv je Žbun, kome u sakupljanju lekovitih trava pomažu žena, sin i ćerka, prozvani, a kako drugačije nego Žbunica i žbunići.
Kada poželi da bude "bogat", Borivoje "božji deo dana", kako naziva jutro, dočeka na Vidikovcu odakle, veli, vidi pola Srbije kao na dlanu. Ovaj pogled preporučuje kao najbolju psihofizičku terapiju, a odmah posle nje savetuje "odjebus terapiju", Å¡to u prevodu znači "nemojte nositi tuđi tovar".
- Ja ne znam drugačije nego ljudski do kraja. Kada mi traže neÅ¡to za podmlađivanje ja im kažem da porazbijaju u kući sva ogledala, za hrkanje da koriste lakat, a kada žele neÅ¡to za potenciju najiskrenije im objasnim da je glavni afrodizijak u ženskim rukama.;) Ali, mogu im pomoći i travke poput planinskog čubara, salepa, mačje Å¡ape, a ponekad i gljive smrčak i tartuf.
Za zlatiborsko bilje se i za vreme bivÅ¡e Juge smatralo da, uz ono sa Hvara, ima čudnovatu moć. Raste, tvrdi Borivoje, u vukojebini, odnosno delu koji se "odozgo vidi sa Vidikovca, a odozdo se mora zaći u predeo gde guje stalno imaju seminar".
- Priroda se ne sme poremetiti i zato se biljke ne smeju čupati, već se moraju seći nožem ili srpom. Kod mene ne možete naći one koje su ugrožene branjem, kao Å¡to su iva ili kičica i lincura, jer su retke i zaÅ¡tićene trave.
Za sve ove godine upoznavao je prirodu, pričao sa raznim ljudima i pročitao mnoge knjige o biljkama...
- Sve Å¡to viÅ¡e saznajem vidim koliko ne znam. Ipak, u jedno sam siguran - 95 odsto mog okruženja odavno me je proglasilo ludakom, a to vam je uvek znak da ste na pravom putu i da treba da nastavite da radite baÅ¡ to Å¡to vas čini srećnim.
http://gazetaredakcija.com/index.php?option=com_content&task=view&id=1472&Itemid=76
Aleksandar ToÅ¡ić napustio je gradski asfalt i dobro plaćeni posao i otiÅ¡ao da živi u siromaÅ¡nom selu GostuÅ¡a na Staroj planini, gde zarađuje prodajući ogrevno drvo, lekovito bilje i Å¡umske plodovе
http://www.pressonline.rs/admin/image.jpg?imageId=23662&thumb=1
Aleksandar ToÅ¡ić je sa svoje 34 godine postao ubedljivo najmlađi stanovnik Stare planine. Osim u Srbiji, živeo je i radio u mnogim zemljama sveta. Radio je u NorveÅ¡koj, Italiji, Americi, Grčkoj, Ã…Â*vedskoj, skućio se u Dobanovcima, a onda je naprasno reÅ¡io da gradski asfalt zameni za nepregledne paÅ¡njake Stare planine, gde asfalta nema ni od korova, i da živi gorÅ¡tačkim načinom života.
- Iz GostuÅ¡e je poreklom moja majka, pa sam kao mali dolazio kod babe i dede. Oduvek sam se divio tim ljudima, jer planina jeste lepa, ali ume da bude i veoma surova, pa je život na njoj izuzetno težak i naporan. Ove ljude na planini naÅ¡e druÅ¡tvo je potpuno zaboravilo jer ovde nema lekara, put je katastrofalan, autobus ide veoma retko, pa su ovi gorÅ¡taci prepuÅ¡teni sami sebi. Ni sam nisam siguran zaÅ¡to sam doÅ¡ao ovde, napustivÅ¡i sve blagodeti civilizacije. Presudila je verovatno velika ljubav prema ovom kraju i ljudima koji ovde žive. Shvatio sam da su ovde moj identitet i moji koreni, i to je bilo jače od mene - kaže ToÅ¡ić.
ToÅ¡ić je bez velikog razmiÅ¡ljanja ostavio dobra primanja i sada za život zarađuje prodajući ogrevno drvo.
- U „civilizaciji" sam živeo dobro. Radio sam jedno vreme i kao prevodilac u američkoj vojsci u BiH, u inostranstvu igrao koÅ¡arku. Imao sam dobra primanja.
O ToÅ¡iću je regionalna TV Pirot, tačnije novinarka Dragica Pavlov-Krstić, snimila dokumentarni film, čija je premijera nedavno održana na visoravni Vrtibog, iznad GostuÅ¡e, na 1.700 metara nadmorske visine, a njoj je prisustvovalo i pedesetak žitelja ovog sela.
http://www.pressonline.rs/admin/image.jpg?imageId=23663&thumb=1
http://www.pressonline.rs/page/stories/sr.html?id=42883§ionId=56&view=story
Разговор са нета:p
1.
Jedan stari dedica mi je pricao kako su oni gradili te blatare, trle i kosare:
U temelj ide kamen a zaliva se blatom. Blato treba da bude „smonica†tj. ilovaca u koju se OBAVEZNO trpa PLEVA!
Pleva je ostatak od vrsaja...kad se vrse zito iza vrsalice je ostajalo uvek puno pleve. E ta pleva verovatno sluzi i kao „cement†za vezivanje a i kao toplotna izolacija u zidovima. Znaci, pleva+ blato+ voda.
Stubovi na coskovima su od bagremovine ili nekog drugog otpornog drveta. Drvena konstrukcija stubovi, greda po temelju duzinom i greda koja će drzati krov tj. na zavrsetku visine zida vodoravna.
Ta konstrukcija se povezuje na uglovima gvozdenim elementima koji se zovu „sljisovi†i „klanfeâ€Â. Te gvozdene delove su radili kovaci i sluze da povezu stubove.
Između glavnih stubova se napravi „rostilj†od tanjeg drveta, dasaka ili kolja.
Rostilj se pravi dupli sa obe strane zida i prostor između spoljnog i unutrasnjeg „rostilja' je ustvari debljina zida. Taj prostor se popunjava blatom (pomesanim sa plevom) i tako se â€Âzida„ do vrha tj do one gore-pomenute vodoravne grede koja oivicava celu gradjevinu.
Krov moze biti od crepa ili od drvenih dascica velicine crepa...
Ako imaÅ¡ joÅ¡ nekih pitanja napisi da ja pitam dedicu on o tome zna sve...(dok je joÅ¡ ziv). Vrlo malo ljudi ima koji su u zivou a da su to radili.Ne znam kako u danasnje vreme naći plevu...â€Â:D
2.
Cao. Evo ovako od početka.
Prvo trebaÅ¡ da napravis temelj od betona:banghead: i to:kopati u dubinu pola metra sa toliko sirine u tu rupu sipas beton s tim sto na sva četiri coska stavis neke kutije koje će ti sacuvati rupe za stubove koje ćeÅ¡ kasnije ugraditi u te rupe.Kada se to osusi nakon 3 do 4 dana u te rupe stavis stubove i nalijes ih sa cementom pomesanim sa sitnim peskom da bi sto cvrsce drzalo.kada je to gotovo, stavis na stubove zicanu resetku,koju mozeÅ¡ naći na svakom stovaristu gradjevinskog materijala.Zicu moras staviti sa obe strane,kada je ucvrstis za stubove, mozeÅ¡ unutra ubaciti i stiropor od 5 cm radi bolje izolacije zida i pocnes to da punis blatom sa leve i desne strane tako da stiropor ostaje u sredini.JoÅ¡ je vazno da zicu to jes levu i desnu stranu vezujes sa zicom kako je blato nebi previse raÅ¡irilo,već da zadrziÅ¡ istu debljinu zida.
Blato se pravi:zuta glina sto masnija ko plastelin se mesa sa iseckanom slamom sto je u sustini trinja, otprilike 30% slame.Bolje suvse i tvrdje jer vodu uvek mozeÅ¡ da dodas,punis u zid i ono sto ispada iz zice to zamazavas tako da resetka ostaje 3 do 5 cm u zdu.MozeÅ¡ dodati po koji kamen u resetku koji će viriti iz zida i tako malo dekorisati zid.Zaboravio sam ti reći da kada postavis one stubove na početku,moras ih povezati sa gornje strane u krug i okovati ih inače će se razmaci kada ih opteretis zemljom.Otprilike to je to.Ako ti je Å¡ta nejasno, pitaj.
3.
Деди сам (као клинац)помагао да у винограду сагради једну такву \„кућу\â€Â. Темељ му је био комбинација камена и препечене цигле. Сви носећи стубови (углова, врата и прозора) су били усађени у камене блокове са рупом у средини.
Стубови(тврдо дрво,акација-багрем) су били повезани (истим системом) \„крстацима\†а горње греде са свим стубовима по обиму.\„Арматура\†је била од испреплетеног прућа (сада се то решава рабиц-мрежом).
Први слој глине и плеве(јечмене јер је оштрија од пшеничне)набацивана је као малтер и у њега је \„убадао\â€Â
ломљени цреп, као везу ѕа други-завршни који је после набацивања равнао руком са мало воде и креча да се лакше равна и да буде \„беље\†кад се окречи.
Evo slučaja jednog čoveka kome su zaista dozlogrdili ljudi, vest je iz 2002.godine,kad je on imao 75 godina
Zbog nevjerstva zene postao ‘pecinski covjek’
Dane Banovic iz Konjica vec 35 godina zivi u pecini i ne namjerava da se vrati u civilizaciju ni poslije 75-tog rodjendana. Banovic je zapalio svoju kucu u selu Orahovica 1967. godine nakon sto je otkrio da njegova zena ima ljubavnika. Rekao je da su mu se ljudi zgadili i otisao da zivi u obliznju pecinu.
Vec 35 godina hrani se pasuljem, sjemenkama, krompirom i lukom, a spava na krevetu od lisca.
"Svoju proslost sam spalio i sada nemam nista osim ove pecine. Ne namjeravam da se vratim", izjavio je Dane.
http://www.cafe.co.yu/zabava/zanimljivosti-razni-tekstovi/257-zanimljivosti-koje-mozda-niste-znali-drugi-dio.html
http://www.idoconline.info/digitalarchive/public/serve/index.cfm?fuseaction=form&ElementId=344954
vBulletin® v3.8.7, Copyright ©2000-2012, vBulletin Solutions, Inc.