Алекса
09-05-08, 13:50
__________________________________________________
КОМУНИЗАМ НА БЕОГРАДСКОМ УНИВЕРЗИТЕТУ 1929. - 1940.
- репринт оригиналног издања, Београд 1940. -
__________________________________________________
После антизаветне, антисветосавске Доситејеве духовне револуције, започело је стварање новог српског човека без Христа, по секуларном, западњачком моделу Човекобога, човека без Бога. Од човека без Бога до човека против Бога пут није далек. Тај пут прошао је српски народ од Доситеја до комуниста.
Б. Обрадовић, Нова Искра, број 59
"Нека се сваки врати Богу и себи; нека нико не буде ван Бога и ван себе, да га не би поклопила језива тама туђинска, са лепим именом и шареном одећом.
Нека се свак, ко је српски родољуб пашти да задобије Царство небеско којим се једино може задржати царство земаљско на дуже време."
Владика Николај Велимировић
"Кад су мислили да све знају, тек онда нису ништа знали. Јер уколико су више познавали микробе, утолико су мање знали за Бога."
Владика Николај Велимировић
"А ви, Срби, где сте? Милиони Срба боје се Бога и стиде се светаца Божјих. Где се налазите вас неколико стотина што стојите испред народа српскога: да ли сте са Европом или са својим народом? Ако кажете да сте са Европом, онда се брзо лечите, да не би заразили свој народ. Аколи кажете да сте са својим народом, пазите да се не ухватите у лажи. Јер није лак пут народни. То је узан и тесан пут поста и молитве и милостиње. Ал то је једини спасоносни пут. Богу нека је слава. Амин."
Владика Николај Велимировић
САДРЖАЈ:
Увод
Универзитет као комунистичко поприште
Приступ
1. "Стручна" студентска удружења
2. Културна и економска удружења
3. Универзитетски семинари
4. Студентске мензе
5. Културне тековине
6. Комеморације
7. "Опште студентски зборови"
8. Пропаганда за "мир"
9. Борба за похапшене другове
10. Пропаганда слободне љубави
11. Дебатни клубови
12. Зидне новине
13. Штампа
14. Са универзитетских катедри
Развој комунистичке акције
а) у раздобљу 1929. – 33
б) у години 1934
в) у години 1935
г) у години 1936
д) у години 1937
е) у години 1938
ж) у години 1939
камулфажа комуниста
промењена политика
нова политика
з) у години 1940
акције по студентским домовима
Савез студентске омладине
Социјални проблем нашег студентства и решења која предлажу национални студенти
Закључак
Додатак
писан после народно-државног слома септембра 1941
ОРАО И СВИЊА
ИЛИ НАША БРАЋА ПОДМИЋЕНА ОД ТУРАКА
Једном свиња из пуна корита
пред вратима имућнога дома,
и ка умије, по свињски локаше.
Орај гордо на крутој литици
величава крила одмараше
и оштраше смртоносне канџе
бацајући пламене погледе
на све стране у прољетње јутро,
к побједи се новој готовећи.
Него свиња, како се налока,
поиздиже турин обрљани
и угледа на литицу орла.
Грокну крупно, па говори орлу:
"Шта ту чучиш на голој литици,
несретниче и гладни ајдуче,
изгнаниче под општим проклетством?
Што је твоја жалосна судбина?
Празна слава и грабеж крвави,
па и с крвљу ручак без вечере.
Помири се и предај људима,
виђи ка се живи обилато:
мени на дан три корита дају,
све пуније једно од другога;
па цио дан у глиб до ушију,
превраћам се, на свијет уживам;
ни што мислим, ни главу разбијам,
но иза сна на пуно корито."
Орај тресну, па прикупи крила,
с презренијем одговара свињи:
"Мож се хвалит ка поштено живиш
пред свињама, али не пред нама,
јербо наше племе поносито
таквога се гнушава живота.
Него ти се чудити и није:
свињски мислиш, а свињски говориш
То ти сада дају и госте те,
ал' не зато рашта ти помишљаш,
но док мало накупиш сланине,
па ће одмах маљугом по цику.
То погађаш, ми смо грабитељи,
под вселенским живимо процесом
опасности и крвопролића;
то су наше игре и пирови.
Но ликови наши поносити
јесу симбол земног величанства,
на крунама царскијем блистају;
јошт се круне диче и поносе
што су лика нашега достојне."
То изрече, па хитро полети,
ка крилата из лука стријела,
у својему над облаком царству.
Оста свиња у гадном брлогу
чекајући у чело сјекиру.
Петар Петровић Његош, Пјесме, књига I, 208
УВОД
Збивање, друштвено и политичко, у једном раздобљу и у једној средини, може се упознати кроз карактеристичне чињенице које треба средити у целину, уобличити их и објаснити објективне околности њиховог постанка. Покушаћемо да то учинимо с једним раздобљем на Београдском Универзитету; са раздобљем које не чини част ни науци, ни држави, ни народу, ни студентима, нити њиховим наставницима.
Желимо да у кратким потезима изнесемо збивања на Београдском Универзитету од 1929. до данас. Главна нит која се провлачи кроз ове редове биће деловање на ширењу комунизма од једног дела омладине и оних који су је у томе послу помагали.
Различити су узроци постанка развоја и деловања комуниста на нашем Универзитету. То су, пре свега:
1. Социјална питања, која се намерно или нехотице, не решавају или се решавају непотпуно и неправично;
2. Студентска питања, покаткад од надлежних решавана, но увек непотпуно, недовољно, несистематски, бојажљиво, са отезањем и колебањем;
3. Нерешена политичка питања у земљи;
4. Ненационални и надрислободарски став самих универзитетских наставника, у великој већини масона;
5. Скандалозна политика универзитетских власти, било у погледу универзитетске имовинске политике, било у погледу избора способних за наставнички кадар;
6. Погрешна политика државне власти која, заузета партиско-кликашком борбом, није у прво време уопште обраћала пажњу на Универзитет, а доцније је – када је било скоро већ доцкан – отклањала само спољне манифестације тешке болести наших Универзитета, док је њене узроке остављала неотклоњене и неуништене.
7. Уживачко-јавашлијски дух саме студентске омладине која се у већини одала уживању задовољстава и која се истовремено физички одвајала од породице, а духовно од свог народа и народне традиције;
8. Несметано деловање страних елемената у земљи, поглавито Јевреја како у редовима професора, тако и у редовима студената;
9. Партизанско-капиталистичко-котеријашки дух суревњивости и завидљивости, као и жеља за што лакшим и бржим негомилавањем богатства који је потпуно замрачио видик нашој водећој средини и нашој "интелигенцији";
10. Недостатак предузимљивости наше старије генерације која је делом изгинула, а делом изморена ратовима за национално ослобођење и уједињење;
11. План и намера Комунистичке интернационале да на Београдском универзитету створи своје упориште, пошто наша земља по својој социјалној структури иначе није погодна за развијање комунистичке идеологије и зато је комунизму потребно, да од наше младе интелигенције која са Универзитета треба да иде у народ, направи мотор марксистичке идеологије и револуције;
12. Недостатак једне првенствено националне и стварно наше народне идеологије, која би била кадра да понесе народ и да реши многе нерешене етничке, социјалне и покрајинске проблеме нашег народа, као и позно јављање једне такве идеологије у нашем народу, која је данас једина способна да се супротстави и свима силама одупре туђинској јеврејско-бољшевичкој идеологији.
УНИВЕРЗИТЕТ КАО КОМУНИСТИЧКО ПОПРИШТЕ
Већ одавно је Београдски Универзитет поприште и главно уточиште марксистичке, ненародне, сепаратистичке, противдражавне и анти-монархистичке делатности разних страних, јеврејских и домаћих али издајничких и ненародних елемената. Ова делатност узела је маха на њему и зацарила се поглавито из разлога што је велики део професора надри-слободарски расположен или левичарски настројен; што добар део наставника, неразумевајући народни дух, припада комунистичким, масонским и ротаријанским круговима. Сви ови фаворизовали су, на све могуће начине, разне групе студената почев од ортодоксних комуниста, па преко социјалиста, социјал-демократа, демократа, црногорских и македонских сепаратиста и босанских аутономаша, све до студената припадника мањинских група. Ово су наставнички кругови чинили зато, што су у акцијама наведних студентских група гледали своје оружје против политике свих могућих влада наше државе, од рата за ослободјење до данас. Међутим, свака акција национално, а нарочито монархистички распложених студената, кочена је, па се чак није презало ни од професорских репресалија над њима. Свакој акцији левичара на Београдском Универзитету ови наставнички кругови омогућавали су легални карактер, па чак и тада, када су такве акције биле од највеће штете по интересе народа, Државе и Краља.
Левичари су прибегавали и физичком терору, чак и помоћу оружја; левичари су уништавали универзитетску имовину и учила, на најварварскији начин, - али за њих није било казне. Наиме, универзитетска власт никада се није трудила да кривце пронађе, а када би их и пронашла, она је за њихово осуђивање тражила најверодостојеније доказе, који би се у пракси сводили на сопствено признање кривице. Пошто овог није било, није било ни казни.
Међутим, националисти нису смели да се бране чак и када су физички нападнути. Националисти су увек били криви, макар и зато, ито нису успели да се склоне или побегну. Временом су национални студенти доспели у такав положај, да нису могли наћи ни заштите од физичког терора необуздане комунистичке руље и њихових банди на Универзитету. С једне стране, физички терор комуниста, а с друге стране префињени притисак професора марксиста и левичара, односно масона – били су и Сцила и Харибда за националисте. Многи од националних студената нису смели да посећују ни предавања, а они који би долазили на часове, морали су да носе оружје и да иду у пратњи наоружаних другова.
Комунисти и други против-државни, против-народни и издајнички елементи свих њима сродних врста, сасвим слободно дејстувују на Универзитету. Тамо несметано врше пропаганду усмену и писмену, кроз забрањене списе, брошуре, књиге и летке. Ректорат неће да предузима ништа да би ово спречио. Он чак комунистима ("Акциони одбор стручних студентских удружења") даје право да заступају све студенте, даје им моралну и материјалну помоћ; свим средставима и силом своје власти стара се да у корист комунистичких роварења заштити надри-аутономију универзитетских зграда; омогућује потпуну слободу пропаганде комуниста на целом Универзитету, а за противдражавне испаде (певање интернационале, проглашавање штрајка против Државе и "оних који нису санкционисали први покушај Споразума Мачека и Цветковића" слављење злочинаца осуђених на смрт, чак и убица покојног Краља и друго) никога не кажњава, као ни рушење универзитетских зграда, ломљење намештаја, научних инструмената и рушење Студентског дома – Краљеве задужбине.
Главни штаб комуниста на Универзитету представља такозвани "Акциони одбор стручних студентских удружења" који сачињавају представници свих студентских "Стручних удружења" са свих факултета. Овај одбор је нелегалан, т. ј. никада није признат од власти, али то није сметало а и данас не смета универзитетским властима да допуштају његову акцију, да преговарају с њим да усвајају његове сугестије, закључке, и да се покоравају његовим уценама.
Главна средишта око којих се окупљају студенти комунисти за акцију и где кроје планове, држе забрањени материјал, јесу студентске мензе, просторије разних "стручних" студентских удружења и домови студената: – "Краља Александра" – и "Гајрет", - и студенткиња "Краљица Марија".
Путеви и начини којима се шири и пропагира комунизам разнолики су, и углавном ови:
1. "Стручна" студентска удружења.
Марксисти су врло добро увидели, да је за владање Универзитетом потребно освојити све позиције у студентском јавном животу. Комунисти и њима подобни издајници народних, животних интереса, добили су стручно удружење под своју власт одприлике за две године рада. Благодарећи плиткоумности бружоазије, комунисти су под фирмом анти-фашистичког или демократског блока, освојили 90-проц. стручних удружења. Недајући опзицији ни право говора, уопште не држећи се друштвених правила и сасвим се непокоравајући универзитетским уредбама и властима, плаћајући чланарину и таксе код уписа за своје присталице и симпатизере, а прећутно чак и помогнути од Универзитетских власти и наставника, марксиста и масона, они су врло лако освојили та стручна удружења. Помоћу лажи и терора, они су, например са двадесет својих црвених бандита, држали у својој власти удружење студената за српско-хрватски језик и књижевност, у којем је било учлањено 200 студенткиња - некомунисткиња.
Најважнија и најјача комунистичка стручна удружења јесу: Правничко студентско удружење; Удружење медицинара; Удружење студента агронома; Удружење студената математичара; Удружење студената – шумара, Удружење студената машинске и електро-технике (УСМЕТ), и друга. Значај ових удружења јесте у томе што она као што поменусмо:
а) састављају тзв. АКЦИОНИ ОДБОР, који наступа свугде и то с успехом, у смислу комунистичке делатности. Као студентска репрезентација он сазива зборове, митинге, организује све манифестације и демонстрације, штрајкове, нереде и туче;
б) воде "бригу" о студентским уџбеницима и табацима, о ваншколском стручном образовању студената, имају велики утицај на нове студенте.
Статистичке истине ради ваља напоменути да оне имају учлањено највише до 20 проц. студената на Београдском Универзитету.
2. Културна и економска удружења.
Од којих је најважније "ПОТПОРНО СТУДЕНТСКО УДРУЖЕЊЕ". Оно је од изванредног значаја јер му се стављају на расположење огромна новчана средства из универзитетских фондова, која комунисти употребљавају за своје људе и за своју пропаганду.
Управу Потпорног уружења чине "делегати" стручних удружења, дакле, комунисти. Иначе, освојили су га као и сва стручна удружења; на силу и превару. Углавном, ова су удружења покрајинска, старају се о својим земљацима, материјално их помажу, а зато од студената траже "само" да се одрекну своје Отаџбине и да постану интернационалисте, и црвени. Најважнија су била а и сада су "ВАРДАР", "ВОЈВОЂАНСКИ КЛУБ", "НЕРЕТВА", "ЗЕТА", итд.
"Удружење Студената против турбекулозе" помагало је и помаже само комунисте и ако прима паре "од блесаве буржоазије"; зато пак, тешко болесни и национални студенти не могу да добију ништа, могу чак и да умру од туберкулозе – ако се непрефарбају црвеном чивутском бојом.
Удружење "САМОПОМОЋ" је удружење чија је основа била сасвим економска; настало је најпре тако што су сами студенти, да би нашли посла у циљу свога издржавања, издржавали или финансирали тај рад. Бавили су се продајом млека, цепањем дрва, разношењем новина, и др. Због непоштења многих чланова, "САМОПОМОЋ" је врло често довођена до економског и финансијског краха, док је природно да је морални крах био у самој основи крах тог црвеног склопа. Зато јој је врло често притицао у помоћ Универзитет. Пре неколико година, у Самопомоћи су зацарили комунисти и ударили свој печат. Доскора су се у њеној управи борили о превласт "троцкисти и стаљинисти".
САМОПОМОЋ је организовала и свој хор, намењен певању комунистичке интернационе и других "спасоносних" песама. Чувене су биле "хорске рецитације".
Од културних удружења једино "СВЕТИ САВА", Академски Аероклуб, и Југословенско-Бугарска лига нису црвени већ национални.
3. Универзитетски семинари.
У семинарима, приликом слободних дискусија, комунисти увек иступају организовано. Тамо шаљу, нарочито у почетку године, вичне говорнике и веште агитаторе. То су обично старији студенти или чак и нестуденти. Једини начин таквог њиховог рада на семинарима у томе је што се обично све теме које у почетку године дају професори, дају у циљу пропаганде. Семинарске радове узимају и сасвим млади али комунистички настројени студенти, па се то обрађује у комунистичким "кружоцима". Неки наставници (др. ТАСИЋ, др. Јован ЂОРЂЕВИЋ, Божа МАРКОВИЋ – млађи), иду при овоме отворено комунистима на руку. Утицај оваквих семинара је од огромног значаја за млађе студенте, а поготово за оне са прве године.
4. Студентске мензе.
Све мензе налазиле су се до сада у комунистичкој власти и престављају најважније страховито оружје у рукама црвених. Бесплатна или повлашћена исхрана сиромашних студената обавезује их много; опсењују их усмене и писмене – "зидне новине", које у комунистичком духу свакодневно обавештавају студенте који се хране у мензи о свим догађајима на Универзитету и ван њега. Осим тога, најбоље пропагаторе мензе и облаче, па чак плаћају и у готовом. Зато је он спреман да се за црвену "идеју" бори до краја, јер сматра да се све то чини само зато, да се сиромашноме помогне. Нарочито "келнери"-студенти, који за послуживање у мензама као награду добијају бесплатну храну, служе као нека врста комунистичке стајаће војске. Њих је сразмерно много; они су редари на зборовима и демонстрацијама, дежурни по факултетима, стражари по аулама, бесплатни посетиоци (клекери) свих комунистичких и јавних приредаба и. т. д. Мензе су комунистима служиле и као стоваришта пропагадног материјала и стоваришта оружја за напад и терор. У фебруару 1935. г. полиција је, приликом претреса "Централне студентске мензе" у Академији Наука, пронашла читаво стовариште предмета за тучу; боксере, гвоздене шипке, батине, каме, камење, ватрено оружје, па чак и алеву паприку у нарочитим омотима, коју је требало да комунисткиње бацају у очи противницима.
5. Културне тековине.
Акциони одбор (најчешће) или стручна просветна удружења приређују:
а) јавна предавања са комунистичком тезом, тако зване "усмене новине", на којима говоре само комунисти – најчешће чивути,
б) књижевне вечери,
в) кратке позоришне комаде – разуме се из праве комунистичке литературе,
г) хорске рецитације, под дириговањем д-ра Војислава ВУЧКОВИЂА.
6. Комеморације.
Комеморације су омиљено пропагадно средство. Ту се врши пропаганда, величају њихови борци, "јунаци" и "мученици" – младићи и девојке које су Чивути ради "идеја", смерно гурнули у смрт, а у исто време њиховим се "мучеништвом" користе, јер знају да то пали код маса. Све те жртве тмурне марксистичке "идеологије" падају због слепе мржње, а од рођеног свог средства – терора. Јер, не може неко насртати на личну слободу, интегритет тела, рањавати, убијати, линчовати и и.т.д., а да и сам не страда.
Више пута се држе комеморације каквој међународној комунистичкој величини. На њима се држе комунистички, политички говори прожети духом мржње против свих који нису за комунизам и јеврејску власт. И овде, разуме се, клика игра врло велику улогу.
7. Зборови студената названи обично "Опште студентски".
Ово су зборови које комунисти сазивају тобож ради решења "горећих студентских питања и проблема". У ствари, ови зборови су обичне комунистичке смотре, на којима се ретко када помињу баш та нерешива студентска питања. Уколико она и јесу на дневном реду обично се стављају као неважне тачке на сам почетак збора. На њима се може чути уобичајени комунистички речник; "бедници", "фалсификатори", "разбојници", "бесни пси", фашистичке слуге", "банда", "групица разбојника", "саботери", и.т.д.
Опште студентски зборови држе се под протекторатом универзитетских власти. Ове обично траже "гаранцију" да збор неће тећи у политичком смеру и тону, али је већ сваком познато да је то најординарнији изговор. То најбоље доказују многобројне резолуције донете на овим зборовима, које су све без разлике црвеног и политичког карактера. Улога клике (која по наредби или за плату бурно одобрава) и на тим зборовима је пресудна, зато што има да импресионира младе студенте који не познају њихов начин борбе и њихове циљеве. На њима нико не може да добије реч, ако није "ортодоксни". Прекршења овог кажњавају редари и клакери кратким поступком (батином и избацивањем).
Излагања говорника на овим зборовима су политичка, а чињенице посматране са званичног комунистичког становишта – у тону генералне линије ИИИ интернационале. Иначе, говорници се труде да слушаоцима наметну утисак да, све што они раде, раде за добро народа, напретка, демократије, културе, и да је све то ради постизања комунистичког раја на земљи.
Комунисти сами себи дају епитете: "народни студенти", "анти-фашистички, "синови народа", "поштени студенти", "демократска омладина", "народни борци", "борци за аутономију Универзитета", и.т.д.
Једна од омиљених тема за коју они верују да је кадра да окупи студенте око њих, јесте "слобода Универзитета" и "борба за одбрану аутономије Универзитета", која се иначе у пракси извргава у комунистички терор над осталим студентима – дакле, под огромном већином.
Иначе, њихова слобода значи: слободу вршења комунистичке, противнароде, противдржавне и издајничке пропаганде, и слободу некажњеног инсултирања и физичког насиља над свима који немају у глави њихову болесну мисао. Аутономија Универзитета је, пак, заклон од позитивних власти и параван иза којег се несметано "дише". Разуме се већи део професора из истих разлога жели и брани овакву аутономију јер је она њима драга више но слобода науке – у којој у ствари и једино треба да се састоји аутономија Универзитета.
Поред других згодних парола, комунисти на зборовима истичу и ове: "Слобода науке", "слобода научног деловања на Универзитету", "аутономија универзитета" (у смислу аутономије зграде) и.т.д. Ова се "слобода науке" често своди на штрајкове, који су потпуно неакадемски начин борбе; на насилни прекид предавања и и.т.д. Многобројни су случајеви спречавања доласка професора националиста на часове, њихово инсултирање, па чак и истеривање са часова.
8. Пропаганда за мир уопште, а посебно за светски мир.
Сва њихова акција у том смислу стварно се своди на борбу против реда и организованости националних елемената и националне Државе.
9. Борба за похапшене другове.
Скоро сваког месеца комунисти на Универзитету купе потписе за различите петиције упућене властима. То чине да би се на пример пустили из затвора "несрећни народни борци"; да би се у "земљу вратили јунаци са Ебра и Гвадалахаре". Млађи студенти овакве петиције потписују и не знајући шта потписују, јер им се оне потурају на познати комунистички начин. Сакупљачи ових потписа обично се изговарају да не могу свукуд носити прву страну петиције, т.ј. баш ону, на којој пише шта се хоће. Борбу петицијама приређује "Правна заштита", "Одбор за правну заштиту", који организује и скупљање прилога за "похапшене и пострадале другове".
Тако се често дешава да студенти потписују петиције против државе, против народа – дакле, против Отаџбине, - и да се тиме предају у руке међународним комунистичким организацијама, којима се петиције често упућују, а и великим "информативним" листовима непријатељски расположеним према нашој Држави и народу. Благодарећи оваквом плодном поступку комуниста-студената млади и наивни студенти против своје воље постају издајице народа, Државе, породице и себе.
10. Пропаганда слободне љубави.
Београдским студентима комунистима стоје на расположењу ради пропаганде, женске и мушке екипе за пропаганду слободне љубави, а путем ње – наравно – за ширење марксистичке "идеологије".
Младој и новој студенткињи, или студенту, тек изашлом из гиманазијске клупе, приступа овакав партнер или партнерка са пуно пажње. Учиниће им много ситних услуга: понудиће им се да попуни уписницу, ђачки лист, купи марке, да на послугу пенкало, па чак и поклон да. Онда се у разговору пређе на конкретне ствари, те комунистички пропагатор слободне љубави показује пуно "разумевања" за "унутарње проблеме које муче душу и тело сабеседника или сабеседнице". Показаће му лепо како треба бити "напредан" и како треба "одбацити глупе предрасуде данашњег буржоаског склопа" и "наших застарелих предака", како треба "и проживети", "треба се иживети" и "само глупаци и ненапредни људи иду против природе". Разуме се "полни живот ван брака је много бољи и природнији", јер ту младић и девојка могу да мењају партнере, по избору, што је "природно", "јер то чине и животиње". Тако, мало по мало, док под утицајем ових прича и литературе која се накако "случајно" нађе уз ове "напредњаке", или коју они врло раду донесу, пошто је врло "научна" – те полако та "интелигентна птица" долети у кавез. После све иде лако. Напоредо са практичним упражњавањем слободне љубави долази на ред кљукање марксистичком "једино спасавајућом" литературом, водање по састанцима, кружоцима и зборовима, ноћивање по заједничким преноћиштима "у колективу". Долази на ред упошљавање у "мучној студентској борби"; дељење летака, сукоб са националним студентима, агитовање и борба против државне власти – и нови студент остао је изгубљен за Отаџбину: он је постао комуниста. Из тога круга напоље не излази се лако. Јер, дошло се већ у сукоб са породицом, са друштвом, са Државом, са свима етичким и моралним принципима.
Ето, тако, путем слободне љубави, омладинац или омладинка пада полако у постављену комунистичку клопку и срозава се на – једнога из стада.
11. Дебатни клубови.
Постоје и "дебатни клубови". Организује их Удружење студената права и Комерцијална Висока Школа. Да би пропаганда боље успела, уводну реч обично имају професори наклоњени комунистима, или и сами комунисти, а после – студенти комунисти "расправљају". Ти клубови јесу ћелије распиривања комунистичке болести.
12. Зидне новине.
Зидне новине постоје у студентским домовима, у мензама: "Општој", "Земунској", и др., као и просторијама "стручних", "културних" и "економских" удружења. Те новине "објективно" обавештавају студенте о догађајима на Универзитету и ван њега, и у свету. У ствари, у њима се третирају ствари на безочно лажан комунистички манир, у циљу пропаганде.
13. Штампа.
Све комунистичке, левичарске, масонске и чивутске књиге слободно се продају на Универзитету, под заштитом универзитетске власти, а деле се чак и бесплатно, што није чудо. Овај посао врше, врло љубазно, млађи студенти комунисти. Ту може да се нађе читава серија издања "Нолита", "Космоса", "Жене данас"; ту се налази "Нови Студент", Издања "Светлости", "Европе", "Млада култура" и све могуће и немогуће забрањене и незабрањене комунистичке књиге и брошуре.
14. Са универзитетских катедри.
Професори: др. Драгољуб Јовановић, др. Драгиша Ђурић, др. Јован Ђорђевић и др. отворено су заступали или заступају марксизам у својим предавањима и на семинарима.
РАЗВОЈ КОМУНИСТИЧКЕ АКЦИЈЕ 1929. - 1933.
По завођењу 6-јануарског режима, аутономија је остала нетакнута. Тада су једино политичке партије распустиле своје студентске клубове на Универзитету и престале са својом политичком делатношћу. Ово стање комунистима одлично долази; они своју делатност – илегалну акцију – спроводе организовано и све јаче. У своме раду не наилазе на противника који би био спреман да им парира. К томе придолазе и студентска нерешена питања: проблем осигурања стана и хране, повишење такса за школовање, давање стипендија талентованим сиромашним студентима, путне повластице, стално до у дубоку ноћ отворена универзитетска библиотека са свима потребним уџбеницима; питање физичког одгоја; увођење лаког прелаза са појединих факултета, питање студентског обавештајног уреда о студијама, проблем универзитетске штампарије, студентских представништава, скупих уџбеника и студентских лечилишта. Мало по мало, комунисти су успевали да прво појединачно, а потом и све манифестације живота на Универзитету организују по својој вољи и да им, наравно – ради камуфлаже даду карактер борбе за демократију, за мир, за грађанске слободе, и за "градњу фронта народне слободе".
За владе ђенарала Живковића комунисти су на лак начин – помогнути од неких радикалских политичара – избили на чело студентској омладини, на тај начин што су прво, 1931. г. организовали "националистичке"демонстрације против Италије, а потом их управили против Владе, која је покушавала да их спречи. Демонстарације су биле великог обима, јер је у њима учествовала маса збиља националних студената и незнајући да су вођство истих преузели комунисти. 1932. г. комунисти организују штрајк под фирмом "решења студентских проблема". Први пут тада комунисти су показали студентској јавности своје право лице, када су на Техничком Факултету револверима гонили студенте да изиђу на кров Факултета и да оданде вичу против Владе. Тада су први пут применили и свој укорењени вандализам, када су са барикадираног студентског дома Краља Александра бацали посуђе, ствари, па чак и уџбенике на жандарме, који су опсели Дом.
1933. г., када је и сам Велики Краљ хтео да ублажи неке законске прописе, помало се враћа политичка живост на Универзитету.
1934. г. после трагичне смрти Краљеве, у јесен 1934. г. комунисти и други противнародни елементи развијају нечувену акцију са терором на Универзитету. Први акт њихов био је саботирање ходочашћа на Опленац. Други, скандалозно понашање код избора за Правничко друштво.
Пошто је почела политичка активност, на Универзитету су дозвољени и избори за такозвана "стручна" студентска удружења, и комунисти – једини организовани – лако су ставили своје листе, стављајући им на чело по неког наивног демократу или земљорадника. Национални студенти, разбијени и неорганизовани, давали су невезано и појединачно отпор, али – комунисти – помогнути од професора демократа, левичара и масона, разбијају тај отпор. Поред тога, у масама се – од стране професора левичара – постављају за асистенте левичари. Па и кадар универзитетских чиновника почео је да се попуњава или левичарима или отвореним комунистима. Ово је, разуме се, још више потенцирало комунистичку пропаганду и терор који се развијао до неиздржљивости. Само за месец дана премлаћено је око 20 комунистичких противника, па је то натерало универзитетске власти – и ако су биле на страни левичара, да забране изборе за правничко друштво.
1935 г. настављају се политичка насиља комуниста. Центар њихове делатости преноси се на Правнички Факултет. Траже да им се изађе у сусрет "или ће штрајковати глађу". Њихови су захтеви: "Демократизација земље", "слобода штампе", "слобода збора и договора", "слобода политичког организовања", "општа амнестија политичких криваца", "укидање закона о заштити Државе", - све захтеви преписани из летка Компартије Југославије. То су њихови "горући студентски проблеми и "социјална студентска питања".
Видећи да ће штрајк потрајати дуго, универзитетске власти позивају полицију да направи ред, јер су комунисти унели у просторије факултета велику количину намирница (штрајкују људи "глађу"), са намером да из факултета не изађу дуго. Што су тиме спречили предавања и рад људи који су жељни да се нечему науче – то њих није било брига. Том приликом комунисти бацају на улицу, чак и на трамвајску пругу, клупе. столове, ормане, руше зидове, (да би добили цигле за битку), лавабое и клозетске шоље. Ломе научне инструменте и уништавају препарате у кабинетима дра. Ђаје и других професора. Полиција је морала да спречава вандализам, урођен комунистичкој руљи, и после датога рока, јуриша на зграду, при чему гине "комунистички лидер" студент Мирко Срзентић, иначе полицијски конфидент.
Сада га комунисти славе као јунака и борца за црвену ствар, наводећи да је пао "за одбрану аутономије универзитета".
Међу полицијом такође је поврђено више људи а најтеже Тасић Ã¢â‚¬â€œ шеф агената.
Штета причињена том проликом прелази 250.000, али универзитетске власти "нису биле у стању" да нађу кривце и да некога казне.
После овог случаја, комунисти се примирују. То траје само кратко време. После, опет почиње борба са националистима, који стварају анти-комунистички блок, а потом, Априла 1935. г., "Организацију националних студената", која је у многоме кочила рад комуниста на Универзитету. Та организација долази у право време, јер тада баш, по смрти Великога Краља, централни комитет компартије Југославије (Ц. К. К. Ј. ), доноси одлуку; "Да се у Југославији појача акција у циљу припремања преврата и завођења комунистичког режима међу народима Југославије". - На основу ове одлуке почиње жестока акција комуниста – студената. У циљу самозаштите, националисти стварају "ОРНАС". Од сукоба са комунистима, чланови Орнаса имају сломљене вилице, ожиљке и ране од боксера, гвоздених шипки и кама. Студенти Марићевић, Вуковић, Шијачки, Филиповић, Тодоровић, Јовановић, Марковић, и многи други - жртве су комунистичког беса.
8. Децембра 1935. г. одржава се "Опште-Студентки Збор", на којем је донесена позната резолуција, која има и свој "социјално-политички део", и захтеве за решавање студентских проблема, а има и чисто политички део – чист препис захтева Комунистичке партије Југославије. Тај део је најважнији. У исто време, у Студентском Дому, комунисти заводе свој "Демократијум", избацују Управника г. Марковића, и заводе "сув режим", те у Дому жаре и пале.
12. Децембра увече објављују штрајк тражећи новог Управника, с тим да се штрајк 13. Децембра – преко стручних удружења, прошири на цео Универзитет. Тада је комуниста Милан Дамјановић, члан "Директоријума", стојећи у Дому иза бисте Краља Мученика и наслањајући се лактом на њу, између осталог рекао: "Дом није Краљева задужбина, већ власништво свих студената, јер је сазидан од репарација(?!) и студентског новца (?!). Ми не признајемо никакве тапије, нити краљевске фирме на његовим вратима".
На Краљеву Славу, Андреју Првозваног, комунисти заказују збор у аули Студентског Дома. На збор долазе и вандомски комунисти, али и националисти из Орнаса. Око 10 часова увече један Орнасовац узима реч и позива млађе студенте да прекину са штрајком, јер "није рад да се на Краљеву Славу у Краљевом Дому расправљају такве ствари". Тек што је проговорио, један комуниста баца на њега пљуваоницу, те настаје страховита туча. Националисти освајају спрат по спрат Дома, под пљуском ормана, столова, лавабоа, гвоздених кревета и других тврдих предмета. Комунисти пролазе страшно. Сат и по доцније, на позив новопостављеног управника дра. Кашанина, полиција стиже у Дом. То је Управник, који је иначе био кандидат комунистичких "стручних" удружења.
Штрајк је прекинут, али се Дом затвара. Универзитетске власти кажњавају многе чланове Орнаса, са мотивацијом: "да су улажењем у Дом изазвали тучу, а од комуниста кажњен је само онај, који је први започео тучу. Доцније су четрдесеторица чланова акционог одбора кажњени због штрајка, али им се казна убрзо опрашта.
Тиме је 1935. година завршена. У њој су, у студентским расправљањима, на позив комуниста, узимали учешћа и радници и остали елементи (нпр. случај Галогаже), т.ј. улица – као што је и ред када комунисти дејствују. У тој години богатој комунистичким "зборовима", па чак и комеморацијом Черноземском, "убици Краља Мученика" – одржаној у аули правног факултета а под вођством студената Патерностера, сина бившег аустроугарског официра – комунисти су били невероватно дрски и агресивни.
1936 г. почиње ситним чаркама. Међутим, комунисти више нису господари ситуације као што су раније били. И у појединачним и у групним физичким сукобима они све више страдавају, али даље нападају на свима странама. До марта они су инсултирали десеторицу усамљених националиста (Батинић, Филиповић, Марковић, Шијачки и др.) Међутим, масовни напади на удружење националиста не успевају никако. Једном приликом сазвали су комунисти "Опште-Студентски Збор", али на њега долазе и "Орнасовци", те црвени збор нису одржали, шта више морали су националистима да предаду седам таоца, да би случај прошао у миру и да би били пуштени из Правничкога факултета.
По налогу Коминтерне, они спремају нове акције. Истичу старе захтеве: укидање суда за заштиту Државе, амнестију политичких па и војних криваца, и.т.д.. Устају и против новога ректора, др. Ћоровића, који је био решен да створи "универзитетске стражаре", који би имали да одржавају ред на Универзитету. Називајући га "реакционарним", они траже његово смењивање.
4. Априла се дешава сукоб.
3. априла "Акциони одбор стручних студентских удружења", насилно спречава предавања и проглашује штрајк. Затим издаје летак где поступак објашњава, наводећи да се тражи: 1) неувођење универзитетске полиције, 2) некажњавање чланова акционог одбора, 3) смањење школарине и 4) солидарисање са студентима Загребачког Универзитета, који су исто тако објавили штрајк. Дакле, штрајк из чисто политичких мотива.
Националисти су енергично противу штрајка, јер: 1) универзитетски сенат још 31. марта донео је решење: а) "да се не уведе универзитетска полиција и б) да студентске казне буду условне"; 2) преговори о смањењу школарине билу су поведени легалним путем, т.ј. од стране признатих студентских организација, а већ тада је било дато обећање да ће се оправданим студентским захтевима изићи у сусрет. Види се да је остао само један повод за штрајк, а то је "солидарисање са студентима загребачког универзитета", који су не ТАДА, НЕГО МЕСЕЦ ДАНА ПРЕ ТОГА, ПОЧЕЛИ ДА ШТРАЈКУЈУ. Дакле, разлог штрајка нису били неиспуњени студентски захтеви, него штрајк ради самога себе, ради нереда, као што је то захтевао Ц. К. К. Југославије.
Националисти су били против солидарисања са загребачким студентима прво зато, што ови уопште нису платили школарину, док београдски студенти јесу, те би им она због штрајка пропала; друго зато, што је универзитетска власт запретила да ће у случају штрајка свима студентима без разлике бити укинут по једам семестар а националистима се семестри не губе, јер они раде и уче, док комунисти штрајкују и праве нереде; треће, јер је загребачки штрајк поведен од стране фраковачко-комунистичке групе, што се најбоље види из прогласа "Међуклубског одбора хрватских свеучилиштараца", који је тада издат и у којем се каже: "да су нас српске свиње опљачкале", и "нећемо да дамо ни један пенез српским цинцарима и циганима", као и уз покличе Перчецу, Павелићу и другим убицама Краља Мученика, у аулима Загребачких факултета.
"Орнас" је издао летак против штрајка и разделио га по свима факултетима. Делиоци летка били су физички нападнути на Правничком и Медицинском факултету, где се и десила несрећа. Ту су око 60 комуниста ("штрајкачке страже") састављених већином од студената права, напали камењем, боксерима, штаповима и камама деветорицу националиста - студената кој и су делили летке. Двојица националиста повређени су камама, један од комуниста био је тако рањен ножем у груди, а један на руку и лопатицу, од чега је убрзо умро.
Да би читаоци могли да га упознају овај летак "Орнаса" доносимо у целини:
СТУДЕНТИМА БЕОГРАДСКОГ УНИВЕРЗИТЕТА
Акциони Одбор стручних (читај: комунистичких) удружења познат већ добро нашим студентима по своме деструктивном раду – по изазивању нереда и онемогућавању рада на Универзитету води ових дана опет једну пропаганду међу студентима на свима факултетима за објављивање и ступање у један нови штрајк настојећи да неупућене убеди да се ради само о солидарисању са студентима загребачког универзитета по питању школарине и универзитетских такса.
Организација Националних студената сматра за своју дужност да поводом овога изнесе право стање ствари да опомене своје колеге на недогледне последице које би настале прихватањем једног оваквог непромишљеног штрајка.
Већ више од месец дана траје штрајк на Загребачком Универзитету а с њим у вези стални нереди, немир и демонстрације на самоме Универзитету и ван њега. (Нереди приликом годишњице Анте Старчевића, приликом сахране осуђеника Јавора и т.д.) И у Загребу се прикривају праве побуде штрајкача и износи се као разлог одиста сувише висока и неправедно распоређена школарина и таксе, те тако необавештенима остаје непозната позадина овог чисто политичког штрајка, а то је: позадина анти – државна и сепаратистичка, а циљ Ã¢â‚¬â€œ рушење Државе и њенога ауторитета. Јер, како би се иначе могли објаснити стални повици на свакодневним скуповима у аули Загребачког Универзитета: "Доле Југославија", "Живели Перчец и Павелић", "Живео Мијо, Краљ и Поспишил", "Доле Београд" и т.д.. Како би се могло објаснити преношење нереда и на улицу и уништавање приватне имовине: па стална и нечувена кампања студената штрајкача против свега што је државно и југословенско. Као што се из изложеног види, чисто политичким, деструктивним и антидржавним побудама дата је толико злоупотребљивана социјална маска.
Солидарисање са тим штрајком, значило би солидарисање са радом антидржавних и антијугословенских елемената и прихватање и помагање њиховог рушилачког рада, А ОВО БИ ПОРЕД ТОГА ДОВЕЛО У ПИТАЊЕ ОВЕРУ СЕМЕСТАРА СВИМА СТУДЕНТИМА НА БЕОГРАДСКОМ УНИВЕРЗИТЕТУ БЕЗ РАЗЛИКЕ И ВРЛО ВЕРОВАТНО И ЊЕГОВО УКИДАЊЕ, ПОТОПУНО СМО СВЕСНИ ТОГА.
Колико је бесмислено социјално маскирање овог штрајка и колико је овакав штрајк немогуће бранити социјалним разлозима, потврђује и то, што би баш он социјално био најштетнији тиме што би из њега резултирао губитак семестара, што опет значи улудо бачене таксе и труд, а ово, зна се, најтеже погађа социјално слабије, за које губитак семестара представља нових шест месеци злопаћења и уједно шест месеци даље од очекиваног комада хлеба – дипломе.
И у Загребу је сличан случај, и тамо штрајкују из чисто политичких разлога, а школарина и социјална питања су им само згодни узгредни адути и маска. И кад они због неплаћене школарине губе семестре, зашто да и ми губимо, када смо већ платили школарину?...
Нема нико патентирано право за решавање актуелних опште – студентских питања, а уколико комунисти, који нити могу од Државе захтевати да им она помогне и изиђе у сусрет, нити она то хоће и сме. А ми не смемо да се декларишемо са штрајкачима Загребачког универзитета и да допустимо да нас воде они који кличу Перчецу и Павелићу, и то поготово када је јасно, да је ова акција диктирана споља.
Организација Националних стуедената.
После ове несреће, комунисти издају читава туцета летака пуна лажи. Врхунац лажи, цинизма и глупости представља њихов летак са насловом "Студент"! Ту између осталога кажу: "... У моменту када су студенти употребили последње академско средство – штрајк, у борби за своје основне животне потребе, за своја права, за слободу науке и универзитетску аутономију, погажену универзитетском коалицијом, РЕКТОР Ћоровић, чије су руке упрљане крвљу двојице студентских бораца, организује банду пропалица – плаћеника, који наоружани до зуба изненадно нападају голоруке студенте, да се све заврши смрћу једнога нешега друга и десетином теже и лакше рањених".
Коментар, као што се види, овоме није ни потребан. Удесетостручавање је позната наклоност комунистичка, поред осталог извртања чињеница.
У њиховоме летку под насловом "Студентима Београдског Универзитета, свима јавним радницима, политичким и слободоумним јавним радницима "политичким и слободоумним (?!) личностима, удружењима, корпорацијама и читавоме народу", фино даље обмањује:"... чланови Орнаса у Априлу 1934. год. нередима су спречили игре за правничко друштво"... Ово већ морамо пропратити коментаром, јер лаж није толико очигледна као у првоме летку: "Орнас" уопште није постојао у 1934. г., он је установљен и основан тек 1935. г.
У летку "Шта је са нашим Универзитетом", они и овако знају да обмањују: "Организација националних студената постала је као организација ПОФ-а". Али, у лажи су плитке ноге. "Орнас" је постала Априла 1935. г., а Јевтићев ПОФ (Патриотски омладински фронт) уколико је и постојао, могао је постати само после Јевтићевих 5-Мајских избора 1935. г.
Последњи летак потписала је једна група студената – комуниста, а прва два и групе студената које су доцније сачињавале такозвану "Уједињену студентску омладину".
КОМУНИЗАМ НА БЕОГРАДСКОМ УНИВЕРЗИТЕТУ 1929. - 1940.
- репринт оригиналног издања, Београд 1940. -
__________________________________________________
После антизаветне, антисветосавске Доситејеве духовне револуције, започело је стварање новог српског човека без Христа, по секуларном, западњачком моделу Човекобога, човека без Бога. Од човека без Бога до човека против Бога пут није далек. Тај пут прошао је српски народ од Доситеја до комуниста.
Б. Обрадовић, Нова Искра, број 59
"Нека се сваки врати Богу и себи; нека нико не буде ван Бога и ван себе, да га не би поклопила језива тама туђинска, са лепим именом и шареном одећом.
Нека се свак, ко је српски родољуб пашти да задобије Царство небеско којим се једино може задржати царство земаљско на дуже време."
Владика Николај Велимировић
"Кад су мислили да све знају, тек онда нису ништа знали. Јер уколико су више познавали микробе, утолико су мање знали за Бога."
Владика Николај Велимировић
"А ви, Срби, где сте? Милиони Срба боје се Бога и стиде се светаца Божјих. Где се налазите вас неколико стотина што стојите испред народа српскога: да ли сте са Европом или са својим народом? Ако кажете да сте са Европом, онда се брзо лечите, да не би заразили свој народ. Аколи кажете да сте са својим народом, пазите да се не ухватите у лажи. Јер није лак пут народни. То је узан и тесан пут поста и молитве и милостиње. Ал то је једини спасоносни пут. Богу нека је слава. Амин."
Владика Николај Велимировић
САДРЖАЈ:
Увод
Универзитет као комунистичко поприште
Приступ
1. "Стручна" студентска удружења
2. Културна и економска удружења
3. Универзитетски семинари
4. Студентске мензе
5. Културне тековине
6. Комеморације
7. "Опште студентски зборови"
8. Пропаганда за "мир"
9. Борба за похапшене другове
10. Пропаганда слободне љубави
11. Дебатни клубови
12. Зидне новине
13. Штампа
14. Са универзитетских катедри
Развој комунистичке акције
а) у раздобљу 1929. – 33
б) у години 1934
в) у години 1935
г) у години 1936
д) у години 1937
е) у години 1938
ж) у години 1939
камулфажа комуниста
промењена политика
нова политика
з) у години 1940
акције по студентским домовима
Савез студентске омладине
Социјални проблем нашег студентства и решења која предлажу национални студенти
Закључак
Додатак
писан после народно-државног слома септембра 1941
ОРАО И СВИЊА
ИЛИ НАША БРАЋА ПОДМИЋЕНА ОД ТУРАКА
Једном свиња из пуна корита
пред вратима имућнога дома,
и ка умије, по свињски локаше.
Орај гордо на крутој литици
величава крила одмараше
и оштраше смртоносне канџе
бацајући пламене погледе
на све стране у прољетње јутро,
к побједи се новој готовећи.
Него свиња, како се налока,
поиздиже турин обрљани
и угледа на литицу орла.
Грокну крупно, па говори орлу:
"Шта ту чучиш на голој литици,
несретниче и гладни ајдуче,
изгнаниче под општим проклетством?
Што је твоја жалосна судбина?
Празна слава и грабеж крвави,
па и с крвљу ручак без вечере.
Помири се и предај људима,
виђи ка се живи обилато:
мени на дан три корита дају,
све пуније једно од другога;
па цио дан у глиб до ушију,
превраћам се, на свијет уживам;
ни што мислим, ни главу разбијам,
но иза сна на пуно корито."
Орај тресну, па прикупи крила,
с презренијем одговара свињи:
"Мож се хвалит ка поштено живиш
пред свињама, али не пред нама,
јербо наше племе поносито
таквога се гнушава живота.
Него ти се чудити и није:
свињски мислиш, а свињски говориш
То ти сада дају и госте те,
ал' не зато рашта ти помишљаш,
но док мало накупиш сланине,
па ће одмах маљугом по цику.
То погађаш, ми смо грабитељи,
под вселенским живимо процесом
опасности и крвопролића;
то су наше игре и пирови.
Но ликови наши поносити
јесу симбол земног величанства,
на крунама царскијем блистају;
јошт се круне диче и поносе
што су лика нашега достојне."
То изрече, па хитро полети,
ка крилата из лука стријела,
у својему над облаком царству.
Оста свиња у гадном брлогу
чекајући у чело сјекиру.
Петар Петровић Његош, Пјесме, књига I, 208
УВОД
Збивање, друштвено и политичко, у једном раздобљу и у једној средини, може се упознати кроз карактеристичне чињенице које треба средити у целину, уобличити их и објаснити објективне околности њиховог постанка. Покушаћемо да то учинимо с једним раздобљем на Београдском Универзитету; са раздобљем које не чини част ни науци, ни држави, ни народу, ни студентима, нити њиховим наставницима.
Желимо да у кратким потезима изнесемо збивања на Београдском Универзитету од 1929. до данас. Главна нит која се провлачи кроз ове редове биће деловање на ширењу комунизма од једног дела омладине и оних који су је у томе послу помагали.
Различити су узроци постанка развоја и деловања комуниста на нашем Универзитету. То су, пре свега:
1. Социјална питања, која се намерно или нехотице, не решавају или се решавају непотпуно и неправично;
2. Студентска питања, покаткад од надлежних решавана, но увек непотпуно, недовољно, несистематски, бојажљиво, са отезањем и колебањем;
3. Нерешена политичка питања у земљи;
4. Ненационални и надрислободарски став самих универзитетских наставника, у великој већини масона;
5. Скандалозна политика универзитетских власти, било у погледу универзитетске имовинске политике, било у погледу избора способних за наставнички кадар;
6. Погрешна политика државне власти која, заузета партиско-кликашком борбом, није у прво време уопште обраћала пажњу на Универзитет, а доцније је – када је било скоро већ доцкан – отклањала само спољне манифестације тешке болести наших Универзитета, док је њене узроке остављала неотклоњене и неуништене.
7. Уживачко-јавашлијски дух саме студентске омладине која се у већини одала уживању задовољстава и која се истовремено физички одвајала од породице, а духовно од свог народа и народне традиције;
8. Несметано деловање страних елемената у земљи, поглавито Јевреја како у редовима професора, тако и у редовима студената;
9. Партизанско-капиталистичко-котеријашки дух суревњивости и завидљивости, као и жеља за што лакшим и бржим негомилавањем богатства који је потпуно замрачио видик нашој водећој средини и нашој "интелигенцији";
10. Недостатак предузимљивости наше старије генерације која је делом изгинула, а делом изморена ратовима за национално ослобођење и уједињење;
11. План и намера Комунистичке интернационале да на Београдском универзитету створи своје упориште, пошто наша земља по својој социјалној структури иначе није погодна за развијање комунистичке идеологије и зато је комунизму потребно, да од наше младе интелигенције која са Универзитета треба да иде у народ, направи мотор марксистичке идеологије и револуције;
12. Недостатак једне првенствено националне и стварно наше народне идеологије, која би била кадра да понесе народ и да реши многе нерешене етничке, социјалне и покрајинске проблеме нашег народа, као и позно јављање једне такве идеологије у нашем народу, која је данас једина способна да се супротстави и свима силама одупре туђинској јеврејско-бољшевичкој идеологији.
УНИВЕРЗИТЕТ КАО КОМУНИСТИЧКО ПОПРИШТЕ
Већ одавно је Београдски Универзитет поприште и главно уточиште марксистичке, ненародне, сепаратистичке, противдражавне и анти-монархистичке делатности разних страних, јеврејских и домаћих али издајничких и ненародних елемената. Ова делатност узела је маха на њему и зацарила се поглавито из разлога што је велики део професора надри-слободарски расположен или левичарски настројен; што добар део наставника, неразумевајући народни дух, припада комунистичким, масонским и ротаријанским круговима. Сви ови фаворизовали су, на све могуће начине, разне групе студената почев од ортодоксних комуниста, па преко социјалиста, социјал-демократа, демократа, црногорских и македонских сепаратиста и босанских аутономаша, све до студената припадника мањинских група. Ово су наставнички кругови чинили зато, што су у акцијама наведних студентских група гледали своје оружје против политике свих могућих влада наше државе, од рата за ослободјење до данас. Међутим, свака акција национално, а нарочито монархистички распложених студената, кочена је, па се чак није презало ни од професорских репресалија над њима. Свакој акцији левичара на Београдском Универзитету ови наставнички кругови омогућавали су легални карактер, па чак и тада, када су такве акције биле од највеће штете по интересе народа, Државе и Краља.
Левичари су прибегавали и физичком терору, чак и помоћу оружја; левичари су уништавали универзитетску имовину и учила, на најварварскији начин, - али за њих није било казне. Наиме, универзитетска власт никада се није трудила да кривце пронађе, а када би их и пронашла, она је за њихово осуђивање тражила најверодостојеније доказе, који би се у пракси сводили на сопствено признање кривице. Пошто овог није било, није било ни казни.
Међутим, националисти нису смели да се бране чак и када су физички нападнути. Националисти су увек били криви, макар и зато, ито нису успели да се склоне или побегну. Временом су национални студенти доспели у такав положај, да нису могли наћи ни заштите од физичког терора необуздане комунистичке руље и њихових банди на Универзитету. С једне стране, физички терор комуниста, а с друге стране префињени притисак професора марксиста и левичара, односно масона – били су и Сцила и Харибда за националисте. Многи од националних студената нису смели да посећују ни предавања, а они који би долазили на часове, морали су да носе оружје и да иду у пратњи наоружаних другова.
Комунисти и други против-државни, против-народни и издајнички елементи свих њима сродних врста, сасвим слободно дејстувују на Универзитету. Тамо несметано врше пропаганду усмену и писмену, кроз забрањене списе, брошуре, књиге и летке. Ректорат неће да предузима ништа да би ово спречио. Он чак комунистима ("Акциони одбор стручних студентских удружења") даје право да заступају све студенте, даје им моралну и материјалну помоћ; свим средставима и силом своје власти стара се да у корист комунистичких роварења заштити надри-аутономију универзитетских зграда; омогућује потпуну слободу пропаганде комуниста на целом Универзитету, а за противдражавне испаде (певање интернационале, проглашавање штрајка против Државе и "оних који нису санкционисали први покушај Споразума Мачека и Цветковића" слављење злочинаца осуђених на смрт, чак и убица покојног Краља и друго) никога не кажњава, као ни рушење универзитетских зграда, ломљење намештаја, научних инструмената и рушење Студентског дома – Краљеве задужбине.
Главни штаб комуниста на Универзитету представља такозвани "Акциони одбор стручних студентских удружења" који сачињавају представници свих студентских "Стручних удружења" са свих факултета. Овај одбор је нелегалан, т. ј. никада није признат од власти, али то није сметало а и данас не смета универзитетским властима да допуштају његову акцију, да преговарају с њим да усвајају његове сугестије, закључке, и да се покоравају његовим уценама.
Главна средишта око којих се окупљају студенти комунисти за акцију и где кроје планове, држе забрањени материјал, јесу студентске мензе, просторије разних "стручних" студентских удружења и домови студената: – "Краља Александра" – и "Гајрет", - и студенткиња "Краљица Марија".
Путеви и начини којима се шири и пропагира комунизам разнолики су, и углавном ови:
1. "Стручна" студентска удружења.
Марксисти су врло добро увидели, да је за владање Универзитетом потребно освојити све позиције у студентском јавном животу. Комунисти и њима подобни издајници народних, животних интереса, добили су стручно удружење под своју власт одприлике за две године рада. Благодарећи плиткоумности бружоазије, комунисти су под фирмом анти-фашистичког или демократског блока, освојили 90-проц. стручних удружења. Недајући опзицији ни право говора, уопште не држећи се друштвених правила и сасвим се непокоравајући универзитетским уредбама и властима, плаћајући чланарину и таксе код уписа за своје присталице и симпатизере, а прећутно чак и помогнути од Универзитетских власти и наставника, марксиста и масона, они су врло лако освојили та стручна удружења. Помоћу лажи и терора, они су, например са двадесет својих црвених бандита, држали у својој власти удружење студената за српско-хрватски језик и књижевност, у којем је било учлањено 200 студенткиња - некомунисткиња.
Најважнија и најјача комунистичка стручна удружења јесу: Правничко студентско удружење; Удружење медицинара; Удружење студента агронома; Удружење студената математичара; Удружење студената – шумара, Удружење студената машинске и електро-технике (УСМЕТ), и друга. Значај ових удружења јесте у томе што она као што поменусмо:
а) састављају тзв. АКЦИОНИ ОДБОР, који наступа свугде и то с успехом, у смислу комунистичке делатности. Као студентска репрезентација он сазива зборове, митинге, организује све манифестације и демонстрације, штрајкове, нереде и туче;
б) воде "бригу" о студентским уџбеницима и табацима, о ваншколском стручном образовању студената, имају велики утицај на нове студенте.
Статистичке истине ради ваља напоменути да оне имају учлањено највише до 20 проц. студената на Београдском Универзитету.
2. Културна и економска удружења.
Од којих је најважније "ПОТПОРНО СТУДЕНТСКО УДРУЖЕЊЕ". Оно је од изванредног значаја јер му се стављају на расположење огромна новчана средства из универзитетских фондова, која комунисти употребљавају за своје људе и за своју пропаганду.
Управу Потпорног уружења чине "делегати" стручних удружења, дакле, комунисти. Иначе, освојили су га као и сва стручна удружења; на силу и превару. Углавном, ова су удружења покрајинска, старају се о својим земљацима, материјално их помажу, а зато од студената траже "само" да се одрекну своје Отаџбине и да постану интернационалисте, и црвени. Најважнија су била а и сада су "ВАРДАР", "ВОЈВОЂАНСКИ КЛУБ", "НЕРЕТВА", "ЗЕТА", итд.
"Удружење Студената против турбекулозе" помагало је и помаже само комунисте и ако прима паре "од блесаве буржоазије"; зато пак, тешко болесни и национални студенти не могу да добију ништа, могу чак и да умру од туберкулозе – ако се непрефарбају црвеном чивутском бојом.
Удружење "САМОПОМОЋ" је удружење чија је основа била сасвим економска; настало је најпре тако што су сами студенти, да би нашли посла у циљу свога издржавања, издржавали или финансирали тај рад. Бавили су се продајом млека, цепањем дрва, разношењем новина, и др. Због непоштења многих чланова, "САМОПОМОЋ" је врло често довођена до економског и финансијског краха, док је природно да је морални крах био у самој основи крах тог црвеног склопа. Зато јој је врло често притицао у помоћ Универзитет. Пре неколико година, у Самопомоћи су зацарили комунисти и ударили свој печат. Доскора су се у њеној управи борили о превласт "троцкисти и стаљинисти".
САМОПОМОЋ је организовала и свој хор, намењен певању комунистичке интернационе и других "спасоносних" песама. Чувене су биле "хорске рецитације".
Од културних удружења једино "СВЕТИ САВА", Академски Аероклуб, и Југословенско-Бугарска лига нису црвени већ национални.
3. Универзитетски семинари.
У семинарима, приликом слободних дискусија, комунисти увек иступају организовано. Тамо шаљу, нарочито у почетку године, вичне говорнике и веште агитаторе. То су обично старији студенти или чак и нестуденти. Једини начин таквог њиховог рада на семинарима у томе је што се обично све теме које у почетку године дају професори, дају у циљу пропаганде. Семинарске радове узимају и сасвим млади али комунистички настројени студенти, па се то обрађује у комунистичким "кружоцима". Неки наставници (др. ТАСИЋ, др. Јован ЂОРЂЕВИЋ, Божа МАРКОВИЋ – млађи), иду при овоме отворено комунистима на руку. Утицај оваквих семинара је од огромног значаја за млађе студенте, а поготово за оне са прве године.
4. Студентске мензе.
Све мензе налазиле су се до сада у комунистичкој власти и престављају најважније страховито оружје у рукама црвених. Бесплатна или повлашћена исхрана сиромашних студената обавезује их много; опсењују их усмене и писмене – "зидне новине", које у комунистичком духу свакодневно обавештавају студенте који се хране у мензи о свим догађајима на Универзитету и ван њега. Осим тога, најбоље пропагаторе мензе и облаче, па чак плаћају и у готовом. Зато је он спреман да се за црвену "идеју" бори до краја, јер сматра да се све то чини само зато, да се сиромашноме помогне. Нарочито "келнери"-студенти, који за послуживање у мензама као награду добијају бесплатну храну, служе као нека врста комунистичке стајаће војске. Њих је сразмерно много; они су редари на зборовима и демонстрацијама, дежурни по факултетима, стражари по аулама, бесплатни посетиоци (клекери) свих комунистичких и јавних приредаба и. т. д. Мензе су комунистима служиле и као стоваришта пропагадног материјала и стоваришта оружја за напад и терор. У фебруару 1935. г. полиција је, приликом претреса "Централне студентске мензе" у Академији Наука, пронашла читаво стовариште предмета за тучу; боксере, гвоздене шипке, батине, каме, камење, ватрено оружје, па чак и алеву паприку у нарочитим омотима, коју је требало да комунисткиње бацају у очи противницима.
5. Културне тековине.
Акциони одбор (најчешће) или стручна просветна удружења приређују:
а) јавна предавања са комунистичком тезом, тако зване "усмене новине", на којима говоре само комунисти – најчешће чивути,
б) књижевне вечери,
в) кратке позоришне комаде – разуме се из праве комунистичке литературе,
г) хорске рецитације, под дириговањем д-ра Војислава ВУЧКОВИЂА.
6. Комеморације.
Комеморације су омиљено пропагадно средство. Ту се врши пропаганда, величају њихови борци, "јунаци" и "мученици" – младићи и девојке које су Чивути ради "идеја", смерно гурнули у смрт, а у исто време њиховим се "мучеништвом" користе, јер знају да то пали код маса. Све те жртве тмурне марксистичке "идеологије" падају због слепе мржње, а од рођеног свог средства – терора. Јер, не може неко насртати на личну слободу, интегритет тела, рањавати, убијати, линчовати и и.т.д., а да и сам не страда.
Више пута се држе комеморације каквој међународној комунистичкој величини. На њима се држе комунистички, политички говори прожети духом мржње против свих који нису за комунизам и јеврејску власт. И овде, разуме се, клика игра врло велику улогу.
7. Зборови студената названи обично "Опште студентски".
Ово су зборови које комунисти сазивају тобож ради решења "горећих студентских питања и проблема". У ствари, ови зборови су обичне комунистичке смотре, на којима се ретко када помињу баш та нерешива студентска питања. Уколико она и јесу на дневном реду обично се стављају као неважне тачке на сам почетак збора. На њима се може чути уобичајени комунистички речник; "бедници", "фалсификатори", "разбојници", "бесни пси", фашистичке слуге", "банда", "групица разбојника", "саботери", и.т.д.
Опште студентски зборови држе се под протекторатом универзитетских власти. Ове обично траже "гаранцију" да збор неће тећи у политичком смеру и тону, али је већ сваком познато да је то најординарнији изговор. То најбоље доказују многобројне резолуције донете на овим зборовима, које су све без разлике црвеног и политичког карактера. Улога клике (која по наредби или за плату бурно одобрава) и на тим зборовима је пресудна, зато што има да импресионира младе студенте који не познају њихов начин борбе и њихове циљеве. На њима нико не може да добије реч, ако није "ортодоксни". Прекршења овог кажњавају редари и клакери кратким поступком (батином и избацивањем).
Излагања говорника на овим зборовима су политичка, а чињенице посматране са званичног комунистичког становишта – у тону генералне линије ИИИ интернационале. Иначе, говорници се труде да слушаоцима наметну утисак да, све што они раде, раде за добро народа, напретка, демократије, културе, и да је све то ради постизања комунистичког раја на земљи.
Комунисти сами себи дају епитете: "народни студенти", "анти-фашистички, "синови народа", "поштени студенти", "демократска омладина", "народни борци", "борци за аутономију Универзитета", и.т.д.
Једна од омиљених тема за коју они верују да је кадра да окупи студенте око њих, јесте "слобода Универзитета" и "борба за одбрану аутономије Универзитета", која се иначе у пракси извргава у комунистички терор над осталим студентима – дакле, под огромном већином.
Иначе, њихова слобода значи: слободу вршења комунистичке, противнароде, противдржавне и издајничке пропаганде, и слободу некажњеног инсултирања и физичког насиља над свима који немају у глави њихову болесну мисао. Аутономија Универзитета је, пак, заклон од позитивних власти и параван иза којег се несметано "дише". Разуме се већи део професора из истих разлога жели и брани овакву аутономију јер је она њима драга више но слобода науке – у којој у ствари и једино треба да се састоји аутономија Универзитета.
Поред других згодних парола, комунисти на зборовима истичу и ове: "Слобода науке", "слобода научног деловања на Универзитету", "аутономија универзитета" (у смислу аутономије зграде) и.т.д. Ова се "слобода науке" често своди на штрајкове, који су потпуно неакадемски начин борбе; на насилни прекид предавања и и.т.д. Многобројни су случајеви спречавања доласка професора националиста на часове, њихово инсултирање, па чак и истеривање са часова.
8. Пропаганда за мир уопште, а посебно за светски мир.
Сва њихова акција у том смислу стварно се своди на борбу против реда и организованости националних елемената и националне Државе.
9. Борба за похапшене другове.
Скоро сваког месеца комунисти на Универзитету купе потписе за различите петиције упућене властима. То чине да би се на пример пустили из затвора "несрећни народни борци"; да би се у "земљу вратили јунаци са Ебра и Гвадалахаре". Млађи студенти овакве петиције потписују и не знајући шта потписују, јер им се оне потурају на познати комунистички начин. Сакупљачи ових потписа обично се изговарају да не могу свукуд носити прву страну петиције, т.ј. баш ону, на којој пише шта се хоће. Борбу петицијама приређује "Правна заштита", "Одбор за правну заштиту", који организује и скупљање прилога за "похапшене и пострадале другове".
Тако се често дешава да студенти потписују петиције против државе, против народа – дакле, против Отаџбине, - и да се тиме предају у руке међународним комунистичким организацијама, којима се петиције често упућују, а и великим "информативним" листовима непријатељски расположеним према нашој Држави и народу. Благодарећи оваквом плодном поступку комуниста-студената млади и наивни студенти против своје воље постају издајице народа, Државе, породице и себе.
10. Пропаганда слободне љубави.
Београдским студентима комунистима стоје на расположењу ради пропаганде, женске и мушке екипе за пропаганду слободне љубави, а путем ње – наравно – за ширење марксистичке "идеологије".
Младој и новој студенткињи, или студенту, тек изашлом из гиманазијске клупе, приступа овакав партнер или партнерка са пуно пажње. Учиниће им много ситних услуга: понудиће им се да попуни уписницу, ђачки лист, купи марке, да на послугу пенкало, па чак и поклон да. Онда се у разговору пређе на конкретне ствари, те комунистички пропагатор слободне љубави показује пуно "разумевања" за "унутарње проблеме које муче душу и тело сабеседника или сабеседнице". Показаће му лепо како треба бити "напредан" и како треба "одбацити глупе предрасуде данашњег буржоаског склопа" и "наших застарелих предака", како треба "и проживети", "треба се иживети" и "само глупаци и ненапредни људи иду против природе". Разуме се "полни живот ван брака је много бољи и природнији", јер ту младић и девојка могу да мењају партнере, по избору, што је "природно", "јер то чине и животиње". Тако, мало по мало, док под утицајем ових прича и литературе која се накако "случајно" нађе уз ове "напредњаке", или коју они врло раду донесу, пошто је врло "научна" – те полако та "интелигентна птица" долети у кавез. После све иде лако. Напоредо са практичним упражњавањем слободне љубави долази на ред кљукање марксистичком "једино спасавајућом" литературом, водање по састанцима, кружоцима и зборовима, ноћивање по заједничким преноћиштима "у колективу". Долази на ред упошљавање у "мучној студентској борби"; дељење летака, сукоб са националним студентима, агитовање и борба против државне власти – и нови студент остао је изгубљен за Отаџбину: он је постао комуниста. Из тога круга напоље не излази се лако. Јер, дошло се већ у сукоб са породицом, са друштвом, са Државом, са свима етичким и моралним принципима.
Ето, тако, путем слободне љубави, омладинац или омладинка пада полако у постављену комунистичку клопку и срозава се на – једнога из стада.
11. Дебатни клубови.
Постоје и "дебатни клубови". Организује их Удружење студената права и Комерцијална Висока Школа. Да би пропаганда боље успела, уводну реч обично имају професори наклоњени комунистима, или и сами комунисти, а после – студенти комунисти "расправљају". Ти клубови јесу ћелије распиривања комунистичке болести.
12. Зидне новине.
Зидне новине постоје у студентским домовима, у мензама: "Општој", "Земунској", и др., као и просторијама "стручних", "културних" и "економских" удружења. Те новине "објективно" обавештавају студенте о догађајима на Универзитету и ван њега, и у свету. У ствари, у њима се третирају ствари на безочно лажан комунистички манир, у циљу пропаганде.
13. Штампа.
Све комунистичке, левичарске, масонске и чивутске књиге слободно се продају на Универзитету, под заштитом универзитетске власти, а деле се чак и бесплатно, што није чудо. Овај посао врше, врло љубазно, млађи студенти комунисти. Ту може да се нађе читава серија издања "Нолита", "Космоса", "Жене данас"; ту се налази "Нови Студент", Издања "Светлости", "Европе", "Млада култура" и све могуће и немогуће забрањене и незабрањене комунистичке књиге и брошуре.
14. Са универзитетских катедри.
Професори: др. Драгољуб Јовановић, др. Драгиша Ђурић, др. Јован Ђорђевић и др. отворено су заступали или заступају марксизам у својим предавањима и на семинарима.
РАЗВОЈ КОМУНИСТИЧКЕ АКЦИЈЕ 1929. - 1933.
По завођењу 6-јануарског режима, аутономија је остала нетакнута. Тада су једино политичке партије распустиле своје студентске клубове на Универзитету и престале са својом политичком делатношћу. Ово стање комунистима одлично долази; они своју делатност – илегалну акцију – спроводе организовано и све јаче. У своме раду не наилазе на противника који би био спреман да им парира. К томе придолазе и студентска нерешена питања: проблем осигурања стана и хране, повишење такса за школовање, давање стипендија талентованим сиромашним студентима, путне повластице, стално до у дубоку ноћ отворена универзитетска библиотека са свима потребним уџбеницима; питање физичког одгоја; увођење лаког прелаза са појединих факултета, питање студентског обавештајног уреда о студијама, проблем универзитетске штампарије, студентских представништава, скупих уџбеника и студентских лечилишта. Мало по мало, комунисти су успевали да прво појединачно, а потом и све манифестације живота на Универзитету организују по својој вољи и да им, наравно – ради камуфлаже даду карактер борбе за демократију, за мир, за грађанске слободе, и за "градњу фронта народне слободе".
За владе ђенарала Живковића комунисти су на лак начин – помогнути од неких радикалских политичара – избили на чело студентској омладини, на тај начин што су прво, 1931. г. организовали "националистичке"демонстрације против Италије, а потом их управили против Владе, која је покушавала да их спречи. Демонстарације су биле великог обима, јер је у њима учествовала маса збиља националних студената и незнајући да су вођство истих преузели комунисти. 1932. г. комунисти организују штрајк под фирмом "решења студентских проблема". Први пут тада комунисти су показали студентској јавности своје право лице, када су на Техничком Факултету револверима гонили студенте да изиђу на кров Факултета и да оданде вичу против Владе. Тада су први пут применили и свој укорењени вандализам, када су са барикадираног студентског дома Краља Александра бацали посуђе, ствари, па чак и уџбенике на жандарме, који су опсели Дом.
1933. г., када је и сам Велики Краљ хтео да ублажи неке законске прописе, помало се враћа политичка живост на Универзитету.
1934. г. после трагичне смрти Краљеве, у јесен 1934. г. комунисти и други противнародни елементи развијају нечувену акцију са терором на Универзитету. Први акт њихов био је саботирање ходочашћа на Опленац. Други, скандалозно понашање код избора за Правничко друштво.
Пошто је почела политичка активност, на Универзитету су дозвољени и избори за такозвана "стручна" студентска удружења, и комунисти – једини организовани – лако су ставили своје листе, стављајући им на чело по неког наивног демократу или земљорадника. Национални студенти, разбијени и неорганизовани, давали су невезано и појединачно отпор, али – комунисти – помогнути од професора демократа, левичара и масона, разбијају тај отпор. Поред тога, у масама се – од стране професора левичара – постављају за асистенте левичари. Па и кадар универзитетских чиновника почео је да се попуњава или левичарима или отвореним комунистима. Ово је, разуме се, још више потенцирало комунистичку пропаганду и терор који се развијао до неиздржљивости. Само за месец дана премлаћено је око 20 комунистичких противника, па је то натерало универзитетске власти – и ако су биле на страни левичара, да забране изборе за правничко друштво.
1935 г. настављају се политичка насиља комуниста. Центар њихове делатости преноси се на Правнички Факултет. Траже да им се изађе у сусрет "или ће штрајковати глађу". Њихови су захтеви: "Демократизација земље", "слобода штампе", "слобода збора и договора", "слобода политичког организовања", "општа амнестија политичких криваца", "укидање закона о заштити Државе", - све захтеви преписани из летка Компартије Југославије. То су њихови "горући студентски проблеми и "социјална студентска питања".
Видећи да ће штрајк потрајати дуго, универзитетске власти позивају полицију да направи ред, јер су комунисти унели у просторије факултета велику количину намирница (штрајкују људи "глађу"), са намером да из факултета не изађу дуго. Што су тиме спречили предавања и рад људи који су жељни да се нечему науче – то њих није било брига. Том приликом комунисти бацају на улицу, чак и на трамвајску пругу, клупе. столове, ормане, руше зидове, (да би добили цигле за битку), лавабое и клозетске шоље. Ломе научне инструменте и уништавају препарате у кабинетима дра. Ђаје и других професора. Полиција је морала да спречава вандализам, урођен комунистичкој руљи, и после датога рока, јуриша на зграду, при чему гине "комунистички лидер" студент Мирко Срзентић, иначе полицијски конфидент.
Сада га комунисти славе као јунака и борца за црвену ствар, наводећи да је пао "за одбрану аутономије универзитета".
Међу полицијом такође је поврђено више људи а најтеже Тасић Ã¢â‚¬â€œ шеф агената.
Штета причињена том проликом прелази 250.000, али универзитетске власти "нису биле у стању" да нађу кривце и да некога казне.
После овог случаја, комунисти се примирују. То траје само кратко време. После, опет почиње борба са националистима, који стварају анти-комунистички блок, а потом, Априла 1935. г., "Организацију националних студената", која је у многоме кочила рад комуниста на Универзитету. Та организација долази у право време, јер тада баш, по смрти Великога Краља, централни комитет компартије Југославије (Ц. К. К. Ј. ), доноси одлуку; "Да се у Југославији појача акција у циљу припремања преврата и завођења комунистичког режима међу народима Југославије". - На основу ове одлуке почиње жестока акција комуниста – студената. У циљу самозаштите, националисти стварају "ОРНАС". Од сукоба са комунистима, чланови Орнаса имају сломљене вилице, ожиљке и ране од боксера, гвоздених шипки и кама. Студенти Марићевић, Вуковић, Шијачки, Филиповић, Тодоровић, Јовановић, Марковић, и многи други - жртве су комунистичког беса.
8. Децембра 1935. г. одржава се "Опште-Студентки Збор", на којем је донесена позната резолуција, која има и свој "социјално-политички део", и захтеве за решавање студентских проблема, а има и чисто политички део – чист препис захтева Комунистичке партије Југославије. Тај део је најважнији. У исто време, у Студентском Дому, комунисти заводе свој "Демократијум", избацују Управника г. Марковића, и заводе "сув режим", те у Дому жаре и пале.
12. Децембра увече објављују штрајк тражећи новог Управника, с тим да се штрајк 13. Децембра – преко стручних удружења, прошири на цео Универзитет. Тада је комуниста Милан Дамјановић, члан "Директоријума", стојећи у Дому иза бисте Краља Мученика и наслањајући се лактом на њу, између осталог рекао: "Дом није Краљева задужбина, већ власништво свих студената, јер је сазидан од репарација(?!) и студентског новца (?!). Ми не признајемо никакве тапије, нити краљевске фирме на његовим вратима".
На Краљеву Славу, Андреју Првозваног, комунисти заказују збор у аули Студентског Дома. На збор долазе и вандомски комунисти, али и националисти из Орнаса. Око 10 часова увече један Орнасовац узима реч и позива млађе студенте да прекину са штрајком, јер "није рад да се на Краљеву Славу у Краљевом Дому расправљају такве ствари". Тек што је проговорио, један комуниста баца на њега пљуваоницу, те настаје страховита туча. Националисти освајају спрат по спрат Дома, под пљуском ормана, столова, лавабоа, гвоздених кревета и других тврдих предмета. Комунисти пролазе страшно. Сат и по доцније, на позив новопостављеног управника дра. Кашанина, полиција стиже у Дом. То је Управник, који је иначе био кандидат комунистичких "стручних" удружења.
Штрајк је прекинут, али се Дом затвара. Универзитетске власти кажњавају многе чланове Орнаса, са мотивацијом: "да су улажењем у Дом изазвали тучу, а од комуниста кажњен је само онај, који је први започео тучу. Доцније су четрдесеторица чланова акционог одбора кажњени због штрајка, али им се казна убрзо опрашта.
Тиме је 1935. година завршена. У њој су, у студентским расправљањима, на позив комуниста, узимали учешћа и радници и остали елементи (нпр. случај Галогаже), т.ј. улица – као што је и ред када комунисти дејствују. У тој години богатој комунистичким "зборовима", па чак и комеморацијом Черноземском, "убици Краља Мученика" – одржаној у аули правног факултета а под вођством студената Патерностера, сина бившег аустроугарског официра – комунисти су били невероватно дрски и агресивни.
1936 г. почиње ситним чаркама. Међутим, комунисти више нису господари ситуације као што су раније били. И у појединачним и у групним физичким сукобима они све више страдавају, али даље нападају на свима странама. До марта они су инсултирали десеторицу усамљених националиста (Батинић, Филиповић, Марковић, Шијачки и др.) Међутим, масовни напади на удружење националиста не успевају никако. Једном приликом сазвали су комунисти "Опште-Студентски Збор", али на њега долазе и "Орнасовци", те црвени збор нису одржали, шта више морали су националистима да предаду седам таоца, да би случај прошао у миру и да би били пуштени из Правничкога факултета.
По налогу Коминтерне, они спремају нове акције. Истичу старе захтеве: укидање суда за заштиту Државе, амнестију политичких па и војних криваца, и.т.д.. Устају и против новога ректора, др. Ћоровића, који је био решен да створи "универзитетске стражаре", који би имали да одржавају ред на Универзитету. Називајући га "реакционарним", они траже његово смењивање.
4. Априла се дешава сукоб.
3. априла "Акциони одбор стручних студентских удружења", насилно спречава предавања и проглашује штрајк. Затим издаје летак где поступак објашњава, наводећи да се тражи: 1) неувођење универзитетске полиције, 2) некажњавање чланова акционог одбора, 3) смањење школарине и 4) солидарисање са студентима Загребачког Универзитета, који су исто тако објавили штрајк. Дакле, штрајк из чисто политичких мотива.
Националисти су енергично противу штрајка, јер: 1) универзитетски сенат још 31. марта донео је решење: а) "да се не уведе универзитетска полиција и б) да студентске казне буду условне"; 2) преговори о смањењу школарине билу су поведени легалним путем, т.ј. од стране признатих студентских организација, а већ тада је било дато обећање да ће се оправданим студентским захтевима изићи у сусрет. Види се да је остао само један повод за штрајк, а то је "солидарисање са студентима загребачког универзитета", који су не ТАДА, НЕГО МЕСЕЦ ДАНА ПРЕ ТОГА, ПОЧЕЛИ ДА ШТРАЈКУЈУ. Дакле, разлог штрајка нису били неиспуњени студентски захтеви, него штрајк ради самога себе, ради нереда, као што је то захтевао Ц. К. К. Југославије.
Националисти су били против солидарисања са загребачким студентима прво зато, што ови уопште нису платили школарину, док београдски студенти јесу, те би им она због штрајка пропала; друго зато, што је универзитетска власт запретила да ће у случају штрајка свима студентима без разлике бити укинут по једам семестар а националистима се семестри не губе, јер они раде и уче, док комунисти штрајкују и праве нереде; треће, јер је загребачки штрајк поведен од стране фраковачко-комунистичке групе, што се најбоље види из прогласа "Међуклубског одбора хрватских свеучилиштараца", који је тада издат и у којем се каже: "да су нас српске свиње опљачкале", и "нећемо да дамо ни један пенез српским цинцарима и циганима", као и уз покличе Перчецу, Павелићу и другим убицама Краља Мученика, у аулима Загребачких факултета.
"Орнас" је издао летак против штрајка и разделио га по свима факултетима. Делиоци летка били су физички нападнути на Правничком и Медицинском факултету, где се и десила несрећа. Ту су око 60 комуниста ("штрајкачке страже") састављених већином од студената права, напали камењем, боксерима, штаповима и камама деветорицу националиста - студената кој и су делили летке. Двојица националиста повређени су камама, један од комуниста био је тако рањен ножем у груди, а један на руку и лопатицу, од чега је убрзо умро.
Да би читаоци могли да га упознају овај летак "Орнаса" доносимо у целини:
СТУДЕНТИМА БЕОГРАДСКОГ УНИВЕРЗИТЕТА
Акциони Одбор стручних (читај: комунистичких) удружења познат већ добро нашим студентима по своме деструктивном раду – по изазивању нереда и онемогућавању рада на Универзитету води ових дана опет једну пропаганду међу студентима на свима факултетима за објављивање и ступање у један нови штрајк настојећи да неупућене убеди да се ради само о солидарисању са студентима загребачког универзитета по питању школарине и универзитетских такса.
Организација Националних студената сматра за своју дужност да поводом овога изнесе право стање ствари да опомене своје колеге на недогледне последице које би настале прихватањем једног оваквог непромишљеног штрајка.
Већ више од месец дана траје штрајк на Загребачком Универзитету а с њим у вези стални нереди, немир и демонстрације на самоме Универзитету и ван њега. (Нереди приликом годишњице Анте Старчевића, приликом сахране осуђеника Јавора и т.д.) И у Загребу се прикривају праве побуде штрајкача и износи се као разлог одиста сувише висока и неправедно распоређена школарина и таксе, те тако необавештенима остаје непозната позадина овог чисто политичког штрајка, а то је: позадина анти – државна и сепаратистичка, а циљ Ã¢â‚¬â€œ рушење Државе и њенога ауторитета. Јер, како би се иначе могли објаснити стални повици на свакодневним скуповима у аули Загребачког Универзитета: "Доле Југославија", "Живели Перчец и Павелић", "Живео Мијо, Краљ и Поспишил", "Доле Београд" и т.д.. Како би се могло објаснити преношење нереда и на улицу и уништавање приватне имовине: па стална и нечувена кампања студената штрајкача против свега што је државно и југословенско. Као што се из изложеног види, чисто политичким, деструктивним и антидржавним побудама дата је толико злоупотребљивана социјална маска.
Солидарисање са тим штрајком, значило би солидарисање са радом антидржавних и антијугословенских елемената и прихватање и помагање њиховог рушилачког рада, А ОВО БИ ПОРЕД ТОГА ДОВЕЛО У ПИТАЊЕ ОВЕРУ СЕМЕСТАРА СВИМА СТУДЕНТИМА НА БЕОГРАДСКОМ УНИВЕРЗИТЕТУ БЕЗ РАЗЛИКЕ И ВРЛО ВЕРОВАТНО И ЊЕГОВО УКИДАЊЕ, ПОТОПУНО СМО СВЕСНИ ТОГА.
Колико је бесмислено социјално маскирање овог штрајка и колико је овакав штрајк немогуће бранити социјалним разлозима, потврђује и то, што би баш он социјално био најштетнији тиме што би из њега резултирао губитак семестара, што опет значи улудо бачене таксе и труд, а ово, зна се, најтеже погађа социјално слабије, за које губитак семестара представља нових шест месеци злопаћења и уједно шест месеци даље од очекиваног комада хлеба – дипломе.
И у Загребу је сличан случај, и тамо штрајкују из чисто политичких разлога, а школарина и социјална питања су им само згодни узгредни адути и маска. И кад они због неплаћене школарине губе семестре, зашто да и ми губимо, када смо већ платили школарину?...
Нема нико патентирано право за решавање актуелних опште – студентских питања, а уколико комунисти, који нити могу од Државе захтевати да им она помогне и изиђе у сусрет, нити она то хоће и сме. А ми не смемо да се декларишемо са штрајкачима Загребачког универзитета и да допустимо да нас воде они који кличу Перчецу и Павелићу, и то поготово када је јасно, да је ова акција диктирана споља.
Организација Националних стуедената.
После ове несреће, комунисти издају читава туцета летака пуна лажи. Врхунац лажи, цинизма и глупости представља њихов летак са насловом "Студент"! Ту између осталога кажу: "... У моменту када су студенти употребили последње академско средство – штрајк, у борби за своје основне животне потребе, за своја права, за слободу науке и универзитетску аутономију, погажену универзитетском коалицијом, РЕКТОР Ћоровић, чије су руке упрљане крвљу двојице студентских бораца, организује банду пропалица – плаћеника, који наоружани до зуба изненадно нападају голоруке студенте, да се све заврши смрћу једнога нешега друга и десетином теже и лакше рањених".
Коментар, као што се види, овоме није ни потребан. Удесетостручавање је позната наклоност комунистичка, поред осталог извртања чињеница.
У њиховоме летку под насловом "Студентима Београдског Универзитета, свима јавним радницима, политичким и слободоумним јавним радницима "политичким и слободоумним (?!) личностима, удружењима, корпорацијама и читавоме народу", фино даље обмањује:"... чланови Орнаса у Априлу 1934. год. нередима су спречили игре за правничко друштво"... Ово већ морамо пропратити коментаром, јер лаж није толико очигледна као у првоме летку: "Орнас" уопште није постојао у 1934. г., он је установљен и основан тек 1935. г.
У летку "Шта је са нашим Универзитетом", они и овако знају да обмањују: "Организација националних студената постала је као организација ПОФ-а". Али, у лажи су плитке ноге. "Орнас" је постала Априла 1935. г., а Јевтићев ПОФ (Патриотски омладински фронт) уколико је и постојао, могао је постати само после Јевтићевих 5-Мајских избора 1935. г.
Последњи летак потписала је једна група студената – комуниста, а прва два и групе студената које су доцније сачињавале такозвану "Уједињену студентску омладину".