Мирослав Антић

[Живана]

"Рођен сам 1932. године у северном Банату, у селу Мокрину, где сам ишао и у основну школу.
У гимназију сам ишао у Кикинди и Панчеву, а студирао у Београду.
Живим у Новом Саду. То је чиста моја биографија.
У ствари, ја свима кажем да праву биографију, онакву какву бих желео, још немам, и поред толико књига које сам написао, слика које сам излагао, филмова које сам снимио, драмских текстова, репортажа у новинама... Сваког јутра пожелим да почнем једну одличну биографију, која би послужила, ако никоме другом, бар ђацима у школи, јер они, нажалост, морају да уче и живот писца.

Ја бих био најгори ђак, јер ни свој живот нисам научио. А радио сам свашта. Био зидарски помоћник, физички радник у пивари, кубикаш на пристаништу, морнар, позоришни редитељ, бавио се водоводом и канализацијом, радио компресорима, обрађивао дрво, умем да направим кров, глумио у једном луткарском позоришту, чак и правио лутке, водио телевизијске емисије, био конферансије...

Имам и неке награде и признања. Две "Невенове". Једну за животно дело у поезији за децу. Горанову награду. Награду Стеријиног позоришта. Златну арену за филмски сценарио. Награду ослобођења Војводине. Седмојулску награду Србије. Носилац сам ордена заслуга за народ. Неко би од свега тога могао да написе безброј страница. Рецимо: уређивао лист "Ритам" или уређивао Змајев "Невен"...

Највише бих волео да сами измислите моју биографију. Онда ћу имати много разних живота и бити најживљи међу живима.
Остало, што није за најаву писца, него за шапутање, рекао сам у песми "Ин мемориам".
И у свим осталим својим песмама."

Мирослав Антић

[Живана]

Постоји један невероватан гад који се зове
Мирослав Антић
Ждере мој хлеб прави моју децу носи моја
Одела
Са мојом женом леже у кревет на моје
Рођене очи
Јер зна да сам тог тренутка сигурно негде
Далеко у Лењинграду

И тај Антић што ме је упропастио И као
Писца И као човека
Дакле тај који ће на крају лећи у моју
Сопствену гробницу
Пита ме једно јутро шта вам је Бога му
Човече
Изгледате ми некако болесни
А шта се извините за израз баш њега тиче
Како је мени
И докле ми је

О мени се најлепше брину они који ме
Остављају на миру
А он пере руке мојом ракијом има кључ од
Мог атељеа

Људи тај ме тера да читам књиге петља са
Мојим плавушама
Дере се у мојој кући оговара ме свашта
Лаже
Деца ми личе на њега а он носи кравату
Брије се познаје неке људе ради
Свако јутро се тушира прави се да зна све
О зенбудизму
Преводи књиге чини му се да има пријатеље
Мом сину замислите свињарију моме једином
Сину купује сладолед

Био сам морнар бежао сам или одем на пример
У Париз
Покријем се ћебетом преко главе пустим бркове
А он ме И ту пронађе у некој улици Жоливе
У неком бедном хотелу
И врати кући И расплаче ме

Мати моја Меланија која не зна да је родила мене
А не њега
Више га воли више му верује И он то још како
Користи
А он је уверавам вас он је та упеглана стока којој
Ја дижем споменик

Он је та уважена животиња којој ја пишем
Биографију
Овако попљуван
И сам
И до крајности згађен
Што морам да му јавно позајмим очи
И душу
И оно мало пара које сам једва позајмио

Кад сам ја на пример скочио са Петроварадинске
Тврђаве
Он је ускакао у ђачке читанке
Кад ме је доктор Савић лечио од алкохола
Он се правио као да има неке везе са филмом

Где год се појавим гурао ме је да га не обрукам
Пристајао је на компромисе церекао се на
Пријемима
Примао је моје награде мешао се у моје снове
Један лицемер

Један стварни лицемер
Један провинцијалац
Један који је трпео све оно што ја никада нећу
Трпети
И који сада тако фино жури да цркне уместо мене
Да би уместо мене
Свиња једна
Да би уместо мене што пре једини живео

[Живана]

1.
Ako ti jave: umro sam a bio sam ti drag,
mozda će i u tebi odjednom neÅ¡to posiveti.

Na trepavicama magla.Na usni pepeljast trag.
Da li si ikad razmiÅ¡ljao o tome Å¡ta znači živeti?
Ko sneg u toplom dlanu u tebi detinjstvo kopni.
Brige...Zar ima briga? Tuge...Zar ima tuga?

Po merdevinama mašte u mladost hrabro se popni.
Tamo te čeka ona lepa, al lukava duga.
I živi! Sasvim živi! Ne grickaj kao miš dane.
Å*iroko žvaći vazduh.Prestiži vetar i ptice.
Jer svaka večnost je kratka.

Odjednom nasmejani
u ogledalu nekom dobiju zborano lice.
Odjednom: na ponekom uglu vreba poneka suza.
Nevolje na prstima stignu.Godine postanu sivlje.

Odjednom svet, dok hodaš sve više ti je uzan
i osmeh sve tiši i tiši i nekako iskrivljen.
Zato živi, al sasvim!

I ja sam živeo tako.
Za pola veka samo stoleća sam obiÅ¡ao.
Priznajem: pomalo luckast. Ponekad naopak.
Al nikad nisam stajao.
Večno sam iÅ¡ao.IÅ¡ao...

Ispredi iz svoje aorte pozlaćen konac trajanja
i zaÅ¡ij naprsla mesta iz kojih drhte čuđenja.
I nikad ne zamišljaj život kao uplašen oproštaj,
već kao stalni doček i stalni početak buđenja.

2.

A onda, već jednom ozbiljno razmisli Å¡ta znači i umreti
i gde to nestaje čovek. Å*ta ga to zauvek iÅ¡te.
Nemoj ići na groblja. NiÅ¡ta nećeÅ¡ razumeti.
Groblja su najcrnji vašar i tužno pozorište.

Igrajući se nemira i svojih bezobličja,
zar nemaÅ¡ ponekad potrebu da malo kriÅ¡om zađeÅ¡
u nove slojeve razuma? U susedne budućnosti?
Objasniću ti to nekada ako me tamo nađeÅ¡.

ZnaÅ¡ Å¡ta ću ti učiniti: pokvariću ti igračku
koja se zove bol, ako se budes odvažio.
Ne lažem te.
Ja izmišljam ono što mora postojati,
samo ga nisi još otkrio, jer ga nisi ni tražio.

Upamti: stvarnost je stvarnija ako joj dodaš nestvarnog.
PrepoznaćeÅ¡ me po ćutanju. Večni ne razgovaraju.
Da bi nadmudrio mudrost,odneguj veštinu slušanja.
Veliki odgovori sami sebe otvaraju.

Posle bezbroj rođenja i nekih sitničavih smrti,
kad jednom budeš shvatio da sve to što si disao
ne znači jedan život,stvarno naiđi do mene
da te dotaknem svetloÅ¡ću i pretvorim u misao.

I najdalja budućnost ima svoju budućnost,
koja u sebi čuje svoje budućnosti glas.
I nema praznih svetova.

To, čega nismo svesni,
nije nepostojanje,
već postojanje bez nas.

3.

Ako ti jave: umro sam, evo Å¡ta će to biti.

Hiljade Å¡arenih riba leprÅ¡aće mi kroz oko.
I zemlja će me skriti. I korov će me skriti.
A ja ću za to vreme leteti negde visoko.
Upamti: nema granica, već samo trenutnih granica.

Jedriću nad tobom u svitanja niz vetar klizav ko svila.
Razgrtaću ti obzorja, obrise doba u povoju
i prizore budućnosti lepotom nevidljivih krila.
I kao nečujno klatno zaljuljano u beskraju,
visiću sam o sebi kao o zlatnom remenu.

Prostor je brzina uma Å¡to sama sebe odmotava.
Lebdeću u mestu, a stizaćui nestajaću u vremenu.
Odmoriću se od sporednog kao galaktička jata,
koja su srasla pulsiranjem Å¡to im u nedrima traje.

Odmoriću se od sporednog kao ogromne Å¡ume,
koje su srasle granama u guste zagrljaje.
Odmoriću se od sporednog kao ogromne ptice,
koje su srasle krilima i celo nebo oplele.

Odmoriću se od sporednog kao ogromne ljubavi,
koje su srasle usnama još dok se nisu ni srele.
Zar misliš da moja ruka, koleno, ili glava,
mogu da postanu glina, koren brezei trava?

Da neka malecka tajna, il neki treperav strah
mogu da postanu sutra tišina, tama i prah?
Znaš,
ja sam stvarno sa zvezda. Sav sam od svetlosti stvoren.
NiÅ¡ta se u meni neće ugasiti ni skratiti.

Samo ću, obično tako, jedne slučajne zore
svom nekom dalekom suncu zlatnih se očiju vratiti.
Kažnjavan za sve Å¡to pomislim, a kamoli Å¡to počinim,
osumnjičen sam za nežnost i proglaÅ¡en sam krivim
Å¡to ljubav ne gasim mržnjama, već novom, većom ljubavlju
i život ne gasim smrtima, već nečim drukčije živim.

Poslednji rubovi beskraja tek su pocetak beskrajnijeg.
Ko traje dalje od trajnijeg ne zna za kratka znanja.
Nikad se nemoj mučiti pitanjem: kako preživeti,
nego: kako ne umreti posle svih umiranja.

4.

Ako ti jave: umro sam, ne brini. U svakom stoleću
neko me slučajno pobrka sa umornima i starima.
Nigde toliko ljudi kao u jednom čoveku.
Nigde toliko drukčijeg kao u istim stvarima.

PročeprkaÅ¡ li prostore, iskopaćeÅ¡ me iz vetra.
Ima me u vodi. U kamenju. U svakom sutonu i zori.

Biti ljudski viÅ¡estruk,ne znači biti raÅ¡čovečen.
Ja jesam deljiv sa svačim, ali ne i razoriv.
A sva ta čudesna stanja i obnavljanja mene
i nisu drugo do vrtlog jednolik, uporan, dug.

ZnaÅ¡ Å¡ta su proročanstava?Kalupi ranijih zbivanja
i zadihanost istog Å¡to vija sebe ukrug.
Pa Å¡to bismo se opraÅ¡tali?Čega da nam je žao?
Ako ti jave: umro sam, ti znaš - ja to ne umem.

Ljubav je jedini vazduh koji sam udisao.
I osmeh jedini jezik koji na svetu razumem.
Na ovu zemlju sam svratio da ti namignem malo.
Da za mnom ostane nešto kao lepršav trag.
Nemoj da budeš tužan.

Toliko mi je stalo da ostanem u tebi
budalast,čudno drag.
Noću kad gledaÅ¡ u nebo,i ti namigni meni.
To neka bude tajna.

Uprkos danima sivim,kad vidiš neku kometu
da vidik zarumeni, upamti: to ja još uvek
šašav letim i živim.

Miroslav Antić

[Живана]

Украшћу твоју сенку
Обући је на себе
И показивати свима
Бићеш мој начин одевања
свега нежног и тајног

Па и онда, кад дотрајеш
Искрзану, избледелу
Нећу те са себе скидати

На мени ћеш се распасти.
Јер
Ти си једини начин
да покријем голотињу
ове детиње душе.
И да се више не стидим
Пред биљем и птицама


На подераним местима
Заједно ћемо плакати.

Зашиваћу те ветром.
После ћу, знам , побркати
Моју кожу с твојом.
Не знам да ли ме схваташ:
То није прожимање.
То је умивање тобом.

Љубав је чишћење неким.
Љубав је нечији мирис,
сав изаткан по нама.
Тетовирање маштом.

Ево, силази сумрак..
И свет постаје хладнији.

Ти си мој начин топлог.

Обући ћу те на себе
да се, овако покипео,
не прехладим од
студени свог страха и самоће..


Мирослав Антић

[Страхиња-Бан]

KAD SAM BIO GARAV
by Miroslav Antić

U ona davna i daleka vremena, kad sam bio dečak, imao sam u osnovnoj Å¡koli druga Mileta Petrovića, malog buljookog Ciganina, koga su zvali Mile Glupavi, ili kako se to na ciganskom kaže: Mile Dileja. Mnogi Cigani zovu se Nikolići, Petrovići ili Jovanovići, mnogi se i danas zovu Mile, ali onaj moj drug, onakav Mile Dileja, bio je ipak, i ostao, neÅ¡to drukčije od svih ostalih.

Ubili su ga faÅ¡isti 1942. godine u drugom svetskom ratu. Sahranjen je negdje ka selu Jabuci, kod Pančeva, u veliku zajedničku grobnicu bezimenih žrtava. Dve humke u ravnici, na dnu negdaÅ¡njeg Panonskog mora, liče na dva ostrva koje zapljuskuje veliko nisko nebo južnog Banata. Ponekad tamo odem, zapalim sveću i plačem. A meni se joÅ¡ i sad učini da Mileta ponekad sretnem. U gradskoj vrevi. U metežu autobuskih stanica ili aerodroma. Na obalama reka kraj kojih me nose brodovi. Na pustim poljanama u predvečerja, kad provirim kroz okno voza. Kroz vazduh, blag i pepeljast kao svila, ide čerga. A za njom, na pedeset koraka, providan kao staklo: Mile. Kad voze zađe za okuku, a on, kao da nadrasta kroÅ¡nje, rasplinjuje se i pretvara u veliki beli oblak. I tako usamljen, dugo joÅ¡ lebdi na južnom nebu.

Iako najmanji u razredu, Mile je uvek sedeo u poslednjoj klupi kao da nekom smeta, kao da je neÅ¡to drugo nego ostala deca. Tukli su ga svi redom, bez razloga, prosto zato Å¡to je Ciganin. Kad god neko neÅ¡to ukrade, Mile je dobijao batine ni kriv ni dužan. A vladalo je verovanje da je urokljiv, zbog zrikavih očiju, i da se noću druži s đavolima.

Jednog dana, kad je sve to prevrÅ¡ilo meru, premestio sam Mileta kod sebe u prvu klupu i potukao se zbog njega do krvi. Proglasio sam ga za svog druga. Pravio sam se da sam i ja razrok kad smo plaÅ¡ili drugu decu. Naučio me je ciganski, pa smo nas dvojica govorili neÅ¡to Å¡to niko ne razume, i bili važni i tajanstveni.

Bio sam dosta nežan dečak, plavokos i kukavica, ali odjednom se u meni probudio neki vrag i ja sam tukao sve redom, čak i one najjače. Danima sam dolazio kući raskrvavljen i pocepan. Å*utirali su mi torbu po blatu. Napadala su me ponekad i petorica. Ali izdržao sam.

Mile me je obožavao. Počeo je da krade zbog mene gumice, boljice, užine, olovke… i donosio mi sa nekom čudnom psećom vernoÅ¡ću. Imao sam zbog toga mnogo neprilika, jer morao sam sve te stvari posle kriÅ¡om da vraćam, da ga ne uvredim. A vraćati je ponekad mnogo teže nego krasti. Mile Dileja je bio najveći pesnik koga sam poznavao u detinjstvu. IzmiÅ¡ljao je za mene ciganske pesme na već poznate melodije, prerađivao one stare koje je sluÅ¡ao od mame i bake, i dugo smo, danima, pamtim to kao iz neke čudne magle, dugo smo govorili o neobičnim svetovima bilja i životinja, o zlom duhu Čohana Å¡to jede decu, o snovima i kletvama, o čergama i skitnjama, i gorko, i Å¡eretski, i tužno, i bezobrazno. Jednog dana rekao mi je svoju tajnu: loÅ¡ đak je zato Å¡to ne može da misli, a da ne peva. Kad bi mogao, rekao je, da otpeva sve svoje lekcije, i zemljopis, i poznavanje prirode, i tablicu množenja, ali da sve to izvrne kako se njemu čini da je lepÅ¡e, bio bi najbolji đak u razredu.
Onda je doÅ¡ao rat. DoÅ¡lo je straÅ¡no Čohano, koga se plaÅ¡e i deca i odrasli Cigani. Probajte ako ne verujete: to je neÅ¡to u krvi. Čudno. Idite u neku cigansku kuću i, kad dete u kolevci plače, dete koje joÅ¡ ne zna ni da govori, plaÅ¡ite ga đavolom, vilenjacima, veÅ¡ticama, plaÅ¡ite ga babarogom, čime god hoćete – vriÅ¡taće i dalje. Ali ako mu kažete, gledajući ga u oči: mir, ide Čohano – dete će okrenuti glavu, naježiti se i zaspati.

U kućama Garavog sokaka tih prvih ratnih noći stalno su gorele sveće. Kažu da se Čohano boji svetlosti, jer je duh mraka i smrti. «Čohano jede sveće», govorili su. «Palite zato jednu na drugu da se produži svetlost». Moj Mile je morao da nosi na ruci žutu traku. Tako su okupatori odredili. Žuta traka je značila da on nije čovek, nego Ciganin, i da svako može da ga ubije kad hoće.

Bio je nasmrt preplaÅ¡en. Vodio sam ga kući iz Å¡kole, uzimao od njega traku i stavljao na svoj rukav. Dogodilo se da smo jednom, vraćajući se tako, sreli nemačkog vojnika. Jednog od ovih naÅ¡ih, domaćih, regrutovanih u diviziju «Princ Eugen». Bio je u Å¡lemu, pod oružjem, a jedva Å¡est ili sedam godina stariji od nas dvojice. Imao je dva plava oka, okruglo rumeno lice, u prvi mah činilo mi se čak dobroćudno. Uperio mi je puÅ¡ku u grudi. U vilici mu se caklio zlatan zub. «Čega se to vas dvojica igrate?» «Ničega», rekao sam. «On se boji, a ja mu čuvam strah». «A Å¡ta je on tebi, kad mu čuvaÅ¡ strah?» «Brat», rekao sam. I dalje se smeÅ¡kao. Isukao je bajonet i stavio mi vrh u nozdrvu. Digao ga je tek toliko, koliko mogu da se uspnem na prste. «A koga se to bojiÅ¡?», upitao je Mileta. Mile je ćutao i gledao u zemlju. «Boji se da ga ne ubijete, gospodine vojniče», kazao sam dižući se i dalje na prste kao da ću poleteti. Osetio sam da mi nozdrva polako puca i krvari. «A ti se ne bojiÅ¡?» «Svako ko je mali mora da ima starijega brata koji će ga čuvati», rekao sam. «A gdje je tvoj stariji brat?» «Nemam ga, gospodine vojniče», kazao sam. «Zato se i ja bojim kad sam sam. Ali pred ovim dečakom ne smem».

Ne prestajući da se smeÅ¡ka, vojnik me je poveo ulicom. IÅ¡ao sam tako na prstima, sa bajonetom u pokidanoj nozdrvi i ljudi su nam se sklanjali s puta. Vojnika je sve to veoma zabavljalo. Očekivao je, valjda, da ću zaplakati. A ja, od silnog straha i bola, niÅ¡ta drugo nisam umeo da mislim, nego sam stalno ponavljao u sebi: nemoj se saplesti, ostaćeÅ¡ bez nosa.

Mileta su jedne noći odveli s grupom Cigana i streljali. Ja sam ostao živ. I kad god vidim nekog Ciganina da mu treba pomoć, stanem uz njega da mu sačuvam strah.

Jedno vrijeme odlazio sam u kafane gde sviraju najbolje ciganske družine. Oni to zovu: muzička kapela. Družim se s njima i plačem. Teram ih da mi sviraju Miletove pesme. Oni kažu da to ne postoji. Da reči tako ne idu. A ja znam da idu baÅ¡ tako, i joÅ¡ poneÅ¡to izmiÅ¡ljam i sad već, polako, neki dobri orkestri kao Å¡to je Tugomirov ili Janike Balaža, Žarkova banda, Džanetova ili MiloÅ¡a Nikolića iz Deronja, pevaju te pesme. «Iz poÅ¡tovanja», kaže mi basista Steva iz SilbaÅ¡a. «Žao nam kad plačete. Ako ne postoje pesme, izmislićemo ih za vas».

I ja, evo, već godinama lutam i izmiÅ¡ljam pesme Roma. Romi – to je isto Å¡to i Cigani, samo Å¡to na ciganskom Romalen znači i: ljudi. I uvek se piÅ¡e velikim slovom.

A Mile Dileja?
Ja u boga ne verujem. Ni u straÅ¡no Čohano. Ali ako ga negde ima, onda ga molim da tamo, u onom svetu mraka, korenja i tiÅ¡ine, kupi mom Miletu Dileji pliÅ¡an Å¡eÅ¡ir.
Uvek ga je tako mnogo želeo.

[Страхиња-Бан]

Мало сам гадљив на Мирослава Антића, а био је велики песник, али далеко од тога да треба да га поштујем. А лектиру ГАРАВИ СОКАК му памтим, и то се не заборавља.

Мој омиљени песник који би да остане анониман је некaд давно о Мики Антићу написао следеће:

Шта рећи о ономе
Који је отрован алкохолом
Бљувао петроварадинска степеништа
Праћен панонским демоном Балашем

Шта рећи о ономе
Који нам је младеж тровао
Очајем пролазности

Онај који се одушевљавао
Онима који себе називају људима

Шта рећи о ономе
Који је умро
Од болести онога од чега је живео
Није потребно рећи ништа
Довољно је презрети