View Full Version : Тајна Лепенског вира
http://www.glas-javnosti.co.yu:8080//files/image_for_teaser/Thumb_450px-Lepenski_Vir_Head.jpg
Skulpture stare 9.000 godina
BEOGRAD - Povodom 10. maja, Dana Narodnog muzeja, u Narodnoj banci Srbije biće otvorena tematska izložba „Tajna Lepenskog vira“, koja predstavlja deo nalaza sa jednog od najznačajnijih praistorijiskih lokaliteta Evrope - najvrednije nalaze skulptura Lepenskog vira preko 9.000 godina stare.
Višestruka su tumačenja ovog lokaliteta, prepoznatog i kao stanište i kao svetilište. Unikatne skulpture Lepenskog vira sažimaju na najbolji način različitost našeg razumevanja i čitanja nalaza iz Lepenskog vira.
Izložba omogućuje njihovo sagledavanje ne samo kao umetnosti mezolita, već nudi i jedno moguće tumačenje ovih vrhunskih dela kao lika boga Sunca.
Lepenski vir je jedan od svetski najpoznatijih praistorijskih lokaliteta.
Narodni muzej u Beogradu čuva zbirku Lepenskog vira, a u Muzeju Lepenski vir, kod Donjeg Milanovca, sačuvani su otkriveni objekti, tokom izgradnje hidroelektrane Đerdap ugroženi vodama akumulacionog jezera, koji su premešteni oko 100 metara severozapadno i dostupni su za posetioce. Skulpture su bile izlagane u okviru stalne postavke Narodnog muzeja i na povremenim izložbama od kojih je poslednja bila u Muzeju 1983. godine.
Izložba „Tajna Lepenskog vira“ plod je uspešne saradnje Narodnog muzeja u Beogradu i Narodne banke Srbije, u želji da vrhunsko kulturno nasleđe bude dostupno javnosti.
Лепенски Вир је једно од највећих и најзначајнијих мезолитских и неолитских археолошких налазишта. Смештено је на десној обали Дунава у Ђердапској клисури, у Србији, у централном делу Балканског полуострва. Овај локалитет, који је име добио по дунавском виру, био је седиште једне од најважнијих и најсложенијих култура праисторије.
Између 1965. и 1970. откривено је рибарско ловачко насеље са зачецима култивације и доместификације. Током ископавања откривено је седам сукцесивних насеља и 136 објеката (како стамбених, тако и сакралних) који су изграђени у прериоду од око 6500. до 5500. године пре наше ере.
Главни руководилац истраживања овог локалитета је био професор др Драгослав Срејовић, чувени ахреолог, академик и професор Универзитета у Београду.
Čovek Lepenskog Vira je Prvo biće u istoriji civilizacije koje nije bilo dete Prirode već dete Boga ali jednog Boga bez religije, ljudskih poroka i tradicija.
Kultura i verovanja Lepenskog Vira su neistorična.
Ta kultura stoji sama, nastala iz sebe, data po sebi.
Njena evolucija je zakrivljena i vraća se sama sebi jer- kao ni Bog -ona nema svoj progres.. Postoji..
Ово је део текста Предрага Ристића...И археолози пишу поетично о Лепенском Виру..
Налазе комплескну геометрију у градњи кућа, потпуно "цивилизован" град са улицама, пијацом и светилиштем..
Основа типичне куће Лепенског Вира
http://medhycos.mpl.ird.fr/doc/zoran-i/image016.jpg
Цртеж градског тла
http://donsmaps.com/images7/lepenskiiaplansm.jpg
Стрелицама уцртани правци комуникације станоцништва, односно улице
http://donsmaps.com/images7/lepenskicommssm.gif
Амулети из Лепенског вира, старост око 5000 година пре нове ере
http://freepages.history.rootsweb.com/%7Ecatshaman/0earlyhis/trans1sm.JPG
http://freepages.history.rootsweb.com/%7Ecatshaman/0earlyhis/trans2sm.JPG
http://freepages.history.rootsweb.com/%7Ecatshaman/0earlyhis/trans3sm.JPG
Додатне информације:
http://www.yurope.com/people/nena/Vir/
Најмистериознији археолошки налаз у Лепенском виру , за савремене научењаке је "артефакт " који бих ја назвала каменом кошницом..која је вероватно служила за гатање и прорицање.
http://www.prehistory.it/fase1/foto/palla.jpg
Стар је 7000 година и још нису разгонетнули његову сврху. Има црте и резе, што је још један аргумент моје слутње да је служила за гатање. Претпостављају да је можда постојао начин да се , уз помоћ неке спојнице или осе, "кошница" врти.
Хоризонталне и вертикалне црте (иначе је термин црте и резе везан за настанак нашег писма) су можда слова, кажу научењаци, а можда је све то врста астрономске карте.
Нека поља садрже знаке, нека не.
Теорије су, за сада:
* An ornamental object?
* The knob of a mace belonging to the head of a village or a tribe?
* A map of the constellations, progenitor of our zodiac?
* An amulet?
* A calendar?
* A mnemonic device used to recall the passages of a rite or a myth?
* A primer for Proto-Europeans on the archaic Sumerian language, preceding cuneiform script?
* A 3D alphabet?
* A divination instrument?
* An object inscribed with Proto-European script, the world's most ancient writing?
Једна од могућности је да су знаци на "кошници" делови древног обреда, и онда би их требало тумачити као "света слова" (српске руне?), која су старија 2000 година од досада познатог "најстаријег" сумерског писма:eek:
Па, рече већ неко да живимо у историјском холограму и да нам крију историју , врло злонамерно..
Такође је злонамерно што на овом линку који ћу вам оставити на крају, покушавају да подведу ово као "прото-европско " писмо, баш у времену кад се та иста Европа удружила да осиромашеним уранијумом, бомбама, пропагандним лажима итд. да затре наследнике тога древног знања , односно да убије "своје дедове".
Судећи по Карбон -14 анализи , и ова "кошница" и остали археолошки налази Лепенског Вира са сродним знацима стари су између 7500-5500 година. Свакоме ко познаје мало митологију и стару вера Срба, и при томе је прочитао нешто изван обавезне комунистичко спаковане историје, јасно је да се број 7500 хиљада апсолутно поклапа сасопственим предањима Срба о свом постанку.
У сваком случају су знаци на овој "кошници" старији једну или две хиљаде година од до сад претпостављеног "изворног" сумерског писма.
Тако лако отпада теорија о некој култ(УР)ној доминантности становника Сумерије, на чију су се историју надоградили и Јевреји, између осталог, састављајући Стари Завет.
А отпада и теорија, толико пута преписивана по уџбеницима, да је колевка човечанства у Азији..
Колевка је, ипак, у Србији.
http://www.prehistory.it/sitoininglese/dom1.htm#
Знаци обухватају око 30 "слова", као и данашња наша реформисна азбука, али би свакако требало да има више, јер више гласова користимо..бар 44.
И има их и на другим налазиштима "лепенске" или "винчанске" културе, која данас припадају околним земљама.
http://www.prehistory.it/foto/scrittap.jpg
http://www.prehistory.it/3i.htm
http://www.prehistory.it/oldeuropeanscripti.htm
Тако лако отпада теорија о некој култ(УР)ној доминантности становника Сумерије, на чију су се историју надоградили и Јевреји, између осталог, састављајући Стари Завет.
Још једна њихова надоградња од "позајмљених" културних тековина других народа, које су , у "туђим " рукама редовно изопачаване и опогањиване у различите зле сврхе, односи се на симболику .
У врло обимном зборнику научних радова Catena Mundi, штампаном у издању библиотеке Векови Србије, у Београду, 1992.г., архитекта Предраг Ристић, у раду названом Протоисторијско дете Бога,(стр.875-883 друге књиге) пише о архитектури прото-Лепенског Вира, коју сматрају "примитивном" у односу на Лепенски Вир 1.
Архитектура прото -Лепенског Вира је једнобродна композиција (тетраедарски једноброд) , а архитектура Лепенског Вира1 вишебродна (тетраедарски четвороброд).Зато је, сматра Ристић, баш ова архитектура прото- Лепенског Вира коју сматрају безначајном, уствари кључ за одгонетање наредних.
http://img295.imageshack.us/img295/5105/lpvirhj1.jpg
Угао од 90 степени припада проналаску много каснијих цивилизација-Египту (тзв.египатски троугао 3-4-5) и Питагори.Зато су конструкције Лепенског Вира биле лакше и лепршаве, насупрот тешким конструкцијама пониклим у Египту.
Он сматра да је основни разлог насељавања овог дела Дунава- енергетско/флуидна равнотежа области Лепенског Вира, налазећи да је Праоблик овог насеља настао од штапа забоденог у земљу .. или стуб, као веза између Земље и Неба. Ако преко два проста стуба поставимо греду, добијамо већ композицију -архитектонски брод.. у коме је греда симбол Небеса..
Не могу а да овде не потсетим један спонтани и рефлексни гест, када се беба, узета у наручје, подиже увис..У старој вери Срба је задржано сећање на значење овога геста, када се, некада давно бебиним челом (након рођења) додиривала кровна греда, не би ли тако, симболично, нови члан породице примио "пољубац неба", односно благослов очева.
Да би штап (стуб) стајао на земљи усправно, морао је да буде причвршћен платном или конопцима бар у три тачке...
Пошто је ово лака конструкција, која у бити није оптерећена већ је окачена и привезана преносно земљином тежом, то се, супротно земаљском облику штапа, веза између штапа и земље постиже само додиривањем преко окретног камена- упретника. Овакав небески Праоблик гради се одозго према доле, разапињањем аксиоматичне најпростије решетке о три тачке у простору. Тако се добија тетраедар. Ослобођен притиска теже јер има веома малу сопствену тежину, овај архитектонски брод- тетраедар- развија се слободно и идеално.
Тетраедар је Праоблик брода Лепенског Вира.
..Овакав небески Праоблик гради се качењем, затезањем о небо. Али, небо је мера којим се шестари основа АБЦ и размерава парче земље..Култ ове композиције је свевидеће око Бога (у троуглу) или шестокрака звезда.
У прото- Лепенском Виру и облик гробница, заједно са положајем тела умрлог, одаје облик тетраедра (зарубљени кружни исечак, тачније).
http://donsmaps.com/images8/protolepenskigrave.jpg
Могући реални изглед станишта оног доба:
аутор: Giovanni Caselli, Малта
http://donsmaps.com/images/lepenskivirart2.jpg
Основа куће бр.54
http://donsmaps.com/images7/lepenski54.jpg
Ово је већ из Лепенског Вира 1:
http://donsmaps.com/images7/lepenskihouse37plan.jpg
http://donsmaps.com/images7/lepenskiroof.jpg
Извор
http://donsmaps.com/lepenski.html
Budjenje kulture Lepenskog Vira i uspostavljanje njene svojevrsne umetnosti, otpočinje oko 7000. g. stare ere. Tri faktora - izolacija, promena klime i uvećanje lokalne populacije - bili su odlučujući za ovaj preobražaj.
Đerdap - ta najveca klisura Evrope - odvajkada je predstavljala svet za sebe, a posebno u ranom holocenu kad su opustela sva okolna ravničarska područja. U ovom svetu velika reka se neposredno vezuje za razigrani planinski reljef zbog čega se na malim rastojanjima naglo menjaju nadmorske visine (od 50 do 800 m) i otuda na ograničenim prostorima sučeljava i po nekoliko ekoloških zona. Veliki broj mikroekoloških staništa, rasporedjenih u "spratove" izmedju reke i obližnjih planinskih površi, omogućava da se brzo, na kratkom putu nadje sve što je potrebno za život: u vodi - obilje ribe, na obali - najraznovrsnije stene i minerali, a u šumi - divljač, plodonosno drveće i gorivo.
Ova prirodna bogatstva još više su se uvećala u prvim stolećima 7. milenijuma stare ere, kad je otopljenje opšte klime (početak boreala) izazvalo novo bujanje vegetacije, a čoveku omogućilo stalni boravak pod vedrim nebom.
Jedini "materijal" za arhitektonsko stvaralaštvo kojim je populacija Đerdapa raspolagala u trenutku naseljavanja prostorno ograničenih dunavskih terasa bio je naviknutost na pecinski prostor u vidu polulopte ili polulevka sa ukošenim zidovima i svetlošcu koja se od ulaza probija prema suženom, mračnom dnu.
U svim fazama ove kulture grade se isključivo staništa čije su osnove izvedene iz kruga ili trougla (zarubljeni kruzni isečak) s ukošenim "zidovima", tj. krovom koji neposredno naleže na osnovu. To znači da je populacija ove kulture živela u staništima šatorskog izgleda, odnosno da je stambeni prostor uvek shvatala kao pećinu.
http://www.paundurlic.com/lepvir.htm
Упитаност лебди и над одређивањем карактера насеобина Лепенског Вира. Јесу ли то куће, куће са светилиштима или светилишта. Нерашчишћено питање је и јесу ли то колибе од дрвене грађе (Срејовић у првим радовима), шатори у форми тростране пирамиде (Ристић), камене грађевине (Бабовић), колибе од грања и прућа или храмови-огњишта где је под са огњиштем једина архитектура.
Код ове задње поставке позивамо се на Веде које, у сличној прадавнини, не познају храмове, ни божанске слике, ни простор трајно посвећен обреду и култу. Када се донесе одлука о прослави и богослужењу тражи се место које је удаљено од места живљења. Жртвени простор се штапом омеђи цртом на земљи који се не сме прелазити, остављају се места за неколико «врата» куда учесници обреда улазе. На посвећеној површини се прави олтар који је обично удубљење (рупа) у земљи. Ако све то треба дуже да траје у близини се подижу дрвене колибе у којима живе свештеници и верници јер нико не сме напустити посвећени простор док трају церемоније. Најважнији елемент «светилишта» је огњиште где се пали ватра «Агни», која ће примити жртву и има улогу гласника који јамчи посредовање између људи м неба. На почетку обреда главни свештеник седа пред огњиште окренут истоку лицем јер је Сунце друго обличје Огња. Дим који се пење симболише пут којим ће кренути. Код куће су чували огањ који стално гори и пред којим су се редовно молили ујутру и увече.
Утврђена је изузетна осмишљеност простора и основа светилишта-кућа са успостављањем модула који се не може бројчано изразити. Извршена је врло прецизна архитектонска анализа основе и у оквиру ње локација огњишта, скулптура и жртвеника. Реконструисан је један макросвет, у форми зарубљеног кружног исечка од 60°, састављен од невидљивих равнокраких троуглова, модула.
Структура слике која се налази у основи куће говори да се она састоји из два, односно три дела. Први део са огњиштем и каменим средиштем, омфалосом је у оси света која се овде успоставља од земље ка небу где се налази центар света, центар кружног исечка. Кућа Лепенског Вира има основу сегмента издељену на митске просторе у формацијии кубичног космоса. Дакле, укупна слика света Лепенског Вира је сферна!
Та слика је шестоугао у кругу, у чијој је средини, од зарубљеног исечака био још један шестоугао, четири пута мањи. Дошао би и до тога да тај равнокраки троугаласти модул захвата цео «космос» Лепенског човека, да је његова небеска екумена саћасте, шестоугле структуре на прилику оне у кошари-кошници, кружне основе, од плетеног прућа, којом је могао ловити рибу, сакупљати плодове, акултурирати пчеле. Наговештава се да је кућа Прото-Лепенског Вира била кубична кошара чији је надземни део изведен грубим плетењем од прућа. Потом се анализама овакве диспозиције може добити низ нових релевантних сазнања.
У Центру сфере се налази ватра, огњиште које симболише једнакостранични троугао. Тако је, заправо, и у грађевинама културе Лепенског Бира. У њиховом централном делу, сферном организованом, налази се ватриште - огњиште.
О примарном схватању сферно-сводног Космоса и реда постања још од самог стварања света говори и једна од најстаријих теогонија у Старом завету: "У почетку створи Бог небо и земљу... И рече Бог: нека буде свјетлост... Потом рече Бог: нека буде свод посред воде, да раставља воду од воде... А свод назва Бог небо... И створи Бог два видјела велика: видјело веће да управља даном, и видјело мање да управља ноћу, и звијезде. И постави их Бог на своду небеском да обасјавају земљу".
Мора се рећи да ни оријентација кућа и насеља Лепенски Вир није до сада убедљиво постављена. Наиме, насеље је усмерено управо према реци, односно према Трескавцу, преко пута, као и највећи број кућа. Дакле оријентисани су ка североистоку (угао 20-30°), а ређе према истоку. Тако да никако не може бити да «у тренутку изласка сунца цео сакрални простор захваћен је снопом јутарње светлости, све до скулптуре које су поставлене у његовом дну». Ако се то и дешавало, то је могло бити само када је сунце излазило из правца улаза у грађевине са истока, а у највише њих са североистока. Дакле, могло је то бити само у време пролећне и јесење равнодневице, око 21. марта и 21. септембра/ или понајвише и само у време летње дугодневице, око 21. јуна сваке године.
Нема сумње, Лепенац има «знања» о космогонији и теогонији чиме је успоставио јасан однос између неба и земље, између света божанства и света људи. Небески свод је небески божански дом коме на земљи одговара земаљски дом човеков. Небески божански дом је по свему вечан. Човек је већ схватио да на небу влада вечни и непромењени ред. Од рађања сунца па до његовог зенита најпозитивнији је онај део неба где је светло и одакле човеку долази све добро. Добро почиње на страни изласка сунца, а завршава се на страни заласка где почиње тмина. На тај начин човек дубоко саживљен са природом интуитивно осећа божански ред и тако приступа организовању своје куће и вечног дома предака - храма. Правилност и строгост устројства небеског дома као обитавалишта божанстава одражава се на устројство људске заједнице, човекове куће и читавог урбаног простора. Насеље, а поготову урбано - град, је тако одраз небеског дома и града, његова пројекција на земљи. Посебно управљање се вршило према кретању Сунца, према странама његовог изласка и заласка.
Постоји мишљење да је у оквиру града Лепенског Вира место сваког светилишта одређено на основу његове посвећеностм и различите намене18 што би подразумевало да постоји идејно устројство града у коме се унапред пројектује сммболика и садржина свих објеката. По схватањима Бабовићке у сваком објекту је ухваћен по један тренутак и сегмент кружне небеске сфере који се очитује положајима сунца на хоризонту што значи да унутрашња структура и ентеријер светилишта одражавају небеско биће, неко индивидуално небеско тело које је антропоморфно представљено. Антропоморфна структура светилишта симболизује неко небеско тело, а најчешће Сунце. Тако су успостављена светилишта посвећена дневној и ноћној епифанији Сунца. Централно светилиште бр. 54 је по њеном схватању оријентсано у правцу истока, односно тачки сунца на хоризонту пролећној и јесењој равнодневици. Наше опсервације говоре да је у питању оријентација ка североисточној тачки од 30°, која се налази у правцу трапезастог врха Трескавца на супротној обали, у време летње дугодневице и најјачег сјаја Сунца. У оквиру небеске сфере дана оријентација свих светилишта је у склопу положаја и функције привидног дневног и годишњег кретања Сунца при чему се посебно наглашава путања Сунца у тренутцима солстиција. На основу оријентације светилишта према изласцима Сунца Бабовићка је дошла до закључка да су грађена у време лета, од маја до августа, што није у складу са претходним ваљаним закључцима јер равнодневице и дугодневице нису у лето, од маја до августа, већ од марта до октобра. Осим тога светилишта бр. 7 и 90. имају усмерење ка југоистоку и зимском солстицију, краткодневици, која је у децембру месецу.
На другој страни, светилишта са аниконичним скулпгурама и жртвеницима су посвећена Месецу, а «стреласти« знаци на поду поред огњишта означавају својим бројем број звезда у одређеним сазвежђима или планетама-звездама које се виде само ноћу: Венера, Мали и Белики медвед и звезда Северњача. Тако за светилиште бр. 47 сматра да је посвећено циркумполарној звезди Северњачи јер мма 7 знакова (3-0-4) поред огњишта. Број 7 симболише седам најсветлијих звезди сазвежђа Велики или Мали Медвед.21 У задњих 5 до 7 хиљада година Северњача јесте у сазвежђу Мали Медвед (Мала кола), али у време о коме је реч, око 7.000 година пре н. е. Северњача је била у сазвежђу Змаја који је представљен са много више звезда. Пре ће бити, да је светилиште бр. 49, које је врло малих димензија и једино усмерено у правцу север-северозапад, посвећено звезди Северњачи. У том правцу и на истом месту, иза свештеног града и изнад високих обриса Коршо брда, за ведрих ноћи у било ком добу године, види се и данас звезда Северњача. Уколико се има у виду да је звезда Северњача пре 9.000 година била у Змају, онда је потпуно јасна и једино разумљива оваква оријентација светилишта бр. 49.
Битан моменат структуре градова и храмова је оријентација, поготову оних посвећених Сунцу, и то не само у просторном већ и у менолошком значењу. Њихова усмереност никада и нигде није била случајна већ је то било на основу јасне и осмишљаване одлуке. Годишње кретање сунца је природни механизам који показује време и према њему се одређује хоризонталан и вертикалан распоред простора. Међутим, димензије времена нису уграђиване у објекте само правилима хоризонталних углова, односима светилишта илм насеља према привидним источним и западним тачкама изласка и заласка сунца. Када је у питању светилиште Лепенског Вира, његов целовит облик није одређиван, и у вертикалном смислу, нагибом светлосних зрака у току године. Свако место изласка м заласка сунца на хоризонту у локалним условима добија календарско значење. Повезивањем календара и сунчеве путање митологија Лепенског Вира добија моћно средство над народом који почиње обраду земље.
Светилиште Лепенца је кућа саграђена за боравиште божанства Сунца и божанскмх предака и мора се уредити према свим његовим хипостазима. Дословни и пренешени смисао грађевине, садржај и аналогија, метафоре и симболи, нису успостављени било каквим случајним комбинацијама већ дубоким промишљањем кроз успостављен систем. Отвор на прочељу има сврху да сунчеви зраци осветле ентеријер у оној мери који успостављени систем светоназора предвиђа. Тај отвор на светилишту при изласку сунца 21. јуна уводе светлосне зраке у цео простор. Пут сунчевих зрака се у неким светилиштима, у зависности од њиховог посвећења одређеном тренутку у години, односно божанству, усмеравају ка оним тачкама изласка сунца на хоризонту у неке друге дане као што су: 21. март, 21. септембар, 21. децембар... Сву ту симболику простора и времена обликује светлост одређеног интезитета и вишег значења. Сходно томе, најзначајнија компонента света Лепенца јесте светлост која оличује читаву природу. Ликови у његовом свету су основ комуницирања и размишљања - логоса м митоса. Лепенац је размишљао визуелно, на основу слика - ликова.
Нема сумње, докази Љ. Бабовић, као и наша укупна антиципирања и закључци на основу посматрања на терену, доводе до тога да су Лепенци поседовали, поред већ постојећих сазнања о протоку дана и ноћи, и знања о годишњим добима и путањи сунца у оквиру полугодишњег и годишњег циклуса. Оријентација у простору према сунцу и небеским телима је посведочена и у оријентацији светилишта. На тај начин је светилиште Лепенског Бира успостављено као нека врста опсерваторије и календара, а читав град као микро космос, модел сферног макрокосмоса, унутар кога су антропоморфизирана божанства, епифаније небеских тела, на челу са Сунцем које управља читавим Космосом и мисаоним поретком људске заједнмце.
цео текст
http://www.svevlad.org.yu/knjige_files/andrejic_lepenski.html
Србски Гром
14-05-08, 00:50
Dragoslav Srejović
Kultura Lepenskog Vira
Da bi se istražilo jedno maleno naselje iz epohe mlađeg kamenog doba, otpočeto je 1965. godine sa arheološkim iskopavanjem na niskoj dunavskoj terasi pokraj Lepenskog Vira. U tom trenutku niko nije ni slutio da je ovo mesto, koje se nalazi u bespuću Đerdapa, nekada bilo i središte jedne od najsloženijih i najblistavijih kultura praistorije. To je postalo jasno tek 1967. godine. U toj su godini, ispod naselja prvih zemljoradnika i stočara iz razdoblja oko 5300-4800 godina stare ere, otkriveni spomenici koji su iznenadili ceo svet: u sedam velikih, sukcesivno podizanih naselja ribolovaca, lovaca i skupljača hrane (Proto-Lepenski Vir, Lepenski Vir Ia-e, Lepenski Vir II), nađeni su: brojna planski građena staništa, grobovi koji dokumentuju čudne pogrebne rituale, obilje majstorski izrađenih alatki od kamena, kosti i roga, raznovrstan nakit, pločice sa urezanim znacima sličnim pismu i monumentalne skulpture od kamena. Odmah se moglo ustanoviti da su sve ovo ostvarenja od pre 5300. godina stare ere, a to je značilo da su ribolovačko-lovačke zajednice koje su naseljavale terasu pokraj Lepenskog Vira prve u Evropi uspostavile složene privredno-društvene odnose, prve ostvarile arhitekturu osobenog stila i prve modelovale monumentalne skulpture od džinovskih oblutaka. Tako se Lepenski Vir u 1967. godini pojavio na arheološkoj karti Evrope kao izuzetno značajan, ali i sasvim usamljen kulturni centar; njegovi spomenici, tako neobični i tako zagonetni, tada su samo ukazivali da u budućnosti treba očekivati slične arheološke spomenike koji će učiniti razumljivim sve ono što je ostvareno na ovoj maloj dunavskoj terasi.
U narednim godinama ova očekivanja su i realizovana. Zahvaljujući intenzivnim arheološkim istraživanjima obala Dunava, posebno u Đerdapu, do 1971. godine otkriveno je još desetak naselja iz istog razdoblja (Hajdučka vodenica, Padina, Vlasac, Ikoana, Kladovska skela i druga). Arheološka građa koja je u ovim naseljima nađena pokazala je da Lepenski Vir treba smatrati središtem jedne osobene i dugotrajne kulture koje se danas u arheološkoj nauci naziva s pravom kultura Lepenskog vira.
Kolevka kulture Lepenskog Vira je Đerdap, a njeni tvorci su potomci stare evropske populacije iz razdoblja starijeg kamenog doba (antropološki tip Brno-Pšedmost). Pred kraj ledenog doba (oko 20.000 godina stare ere) zajednice ove populacije nastanile su i pećine u Đerdapu i u njima su živele sve do oko 7000. godina stare ere, kada je opšta klima osetnije otoplila. Promena klime omogućila je život pod vedrim nebom , ali je faktor izolacije taj život učinio veoma složenim. Prva naselja podizana su na niskim terasama koje su redovno male i izolovane, jer ih po dužini preseca Dunav, a po širini zatvaraju strme padine okolnih brda. Zbog toga je teritorija koju u toku godine ekonomski koristi jedno naselje ne samo mala već i strogo ograničena. Svaka od ovih teritorija poseduje obilje vode, ogreva, divljači i jestivih plodova. Međutim, sva ova bogatstva ne bi bila dovoljna da obezbede vekovni život u jednom naselju s obzirom na veličine i izolovanost ovih teritorija. Ljudske zajednice u đerdapskom području nisu mogle da osiguraju egzistenciju stihijski, nekontrolisanim preuzimanjem prirodnih dobara, već samo uspostavljanjem novog privrednog i socio-kulturnog sistema.
Ovaj novi sistem formiran je postupno, a sa njime i kultura Lepenskog Vira. na konačno uobličavanje ove kulture, osim faktora izolacije, presudno je delovao faktor priraštaja stanovništva, odnosno uvećanje obima ljudskih zajednica. To jasno pokazuje strukture svih naselja koja su otkrivena na Lepenskom Viru.
Na osnovu broja staništa i grobova u najstarijem naselju (Proto-Lepenski Vir) može se pouzdano zaključiti da se zajednica koja je u njemu živela sastojala od tri do četiri biološke porodice, tj. najviše od dvadesetak članova. Ovaj broj je usaglašen kako sa veličinom nastanjenog prostora i pristupačnog terena tako i sa tradicionalnim načinom života. Ova usklađenost prouzrokovala je, međutim, privredno-društveni imobilizam, zbog čega se u najstarijoj fazi kulture Lepenskog Vira još ne zapažaju pojave koje bi bitnije razlikovale ovu kulturu od ostalih istovremenih kultura Podunavlja. malobrojnost zajednice, ograničenost komunikacija i svođenje ekonomski eksploatisane teritorije na neposrednu okolinu naselja, nužno uspostavljaju privredno-društvene odnose koji se zasnivaju na učešću svih odraslih članova zajednice u radu i korišćenju dobara, jednakim obavezama i istim pravima, na mehaničkoj solidarnosti koja je neprijateljski raspoložena prema svakom autoritetu i svim individualnim težnjama. Zbog toga je struktura ovog naselja još neartikulisana; pokojnici se sahranjuju bez određenog reda, a sve sirovine se dobijaju iz najbliže okoline.
Sasvim drugačiju sliku privredno-društvenog života pruža naselje iz naredne faze – Lepenski Vir Ia. ovo naselje se sastojalo od dvadesetak staništa i imalo je najmanje stotinak žitelja. Ovaj broj više ne odgovara veličini terena na kojem se živi i znatno premaša broj članova u tradicionalnim lovačko-sakupljačkim zajednicama. Pošto geomorfološke odlike terena nisu dozvoljavale ovoj mnogoljudskoj zajednici da reguliše svoju brojnost trajnim raseljavanjem, ona je morala da traži druga rešenja. Iz napora da se nađe izlaz iz ove teške situacije nastalo je sasvim osobeno privredno, društveno i ideološko ustrojstvo kulture Lepenskog Vira.
Uvećanje obima primarne zajednice propraćeno je nizom novih pojava. Staništa se više ne grade proizvoljno, već po utvrđenom obrascu. Njihove osnove precizno su razmeravane i uvek imaju oblik zarubljenog kružnog isečka pod uglom od 600. U središtu ovog naselja nalazili su se prostrani trg i velika kuća, a staništa oko njih raspoređena su u redove. Pokojnici se od ovog vremena sahranjuju van naselja. Samo pojedinci, najčešće muškarci i žene koji su doživeli duboku starost, sahranjuju se na trgu ili iza pravougaonih ognjišta koja su uvek građena od velikih i teških kamenih blokova.
Analiza ostatak flore i faune pokazuje da se u ovo vreme proširuje područje ekonomskog zahvata naselja i da se na njemu sučeljava nekoliko ekoloških zona. Svaka od ovih zona koristi se, međutim, samo izvesno vreme, i to u meri koja ne iscrpljuje njene prirodne potencijale. Da bi se izvori hrane i sirovina iskoristili u dovoljnoj meri i u pravo vreme, podižu se sezonski logori. Tako se već u toku starije etape kulture Lepenskog Vira uspostavlja kombinovana sedelačko-mobilna ekonomika. Podizanjem sezonskih logora, populaciono uvećana zajednica Lepenskog Vira obezbedila je veću ekonomsku dobit, a istovremeno se rasteretila viškom svojih članova. S druge strane, sedelačko-mobilna ekonomika nužno dovodi do podele rada i specijalizacije. Određeni broj članova zajednice činio je mobilnu grupu (verovatno odrasli muškarci), ali se i ova grupa delila na podgrupe specijalizovane za lov na određene vrste divljači, na iznalaženje pojedinih sirovina ili za sakupljanje plodova. Među članovima imobilnog dela zajednice (verovatno šene i deca) takođe se dele zaduženja, odnosno obrazuju se grupe za hvatanje kornjača i vodenih ptica, za vađenje krtolastih plodova ili za preradu pojedinih sirovina.
Ovakva podela rada u okvirima neproizvođačke ekonomike ne dovodi do sticanja privatnog vlasništva već do sve veće specijalizacije i isticanja sposobnosti pojedinaca. Složenost pogrebnih rituala pokazuje da se u ovo vreme formira društvo u kome neki pojedinci uživaju posebne povlastice za život i trajno poštovanje posle smrti. Ova hijerarhija mogla je da se zasniva samo na posedovanju onih znanja i sposobnosti koji imaju vitalan značaj za zajednicu. Poseban smisao za određene vrste poslova, posvećenost u tajne prirode ili sposobnost da se pronađu novi izvori hrane i sirovina verovatno su utvrđivali autoritet pojedinaca i obezbeđivali im povlašćen položaj u društvu.
Podela naselja na dva dela, koja se uočava u strukturi naselja Lepenski Vir I b-e i Lepenski Vir II, takođe je relevantna za proučavanje ekonomike i društva. Na osnovu brojnih etnoloških paralela može se pretpostaviti da ova podela naselja odražava rodovsku strukturu sa dualnom podelom u osnovi. Dualna organizacija obično podrazumeva i dalje društvene podele, ali se o njima ne može ništa određeno reći na osnovu arheoloških nalaza. Jedino se trg, koji postoji u svim ovim naseljima, može tumačiti kao mesto na kojem su obavljani razni rituali koji su objedinjavali sve delove zajednice u celini. Ovakva složenost odnosa u okviru jedne manje rodovske zajednice, komplikovana i odnosima sa zajednicama koje nastanjuju i ekonomski kontrolišu teritoriju u susedstvu, podrazumeva uspostavljanje brojnih tabua koji se članovima zajednice nameću obrednim ceremonijama ili obrazlažu odgovarajućim mitovima, Stoga u kulturi Lepenskog Vira osobeni način privređivanja prati i sasvim osobena religijsko-magijska praksa i za nju vezana umetnost.
Da bi svi delovi društva solidno funkcionisali, neophodno je da svaki pojedinac i svaki deo zajednice obavlja svoje dužnosti u određeno vreme i na očekivani način. Ovo je moguće postići jedino restriktivnim merama, odnosno nekim autoritetom. Na osnovu arheoloških dokumenata može se zaključiti da je u kulturi Lepenskog Vira taj autoritet bila religija.
U naseljima Lepenskog Vira otkrivena su kultna mesta i brojni sakralni predmeti. Monumentalne kamene skulpture koje su otkrivene u mnogim kućnim svetilištima, svakako su ikonografska ilustracija jednog složenog mita. Postavljane iz generacije u generaciju uz kućna ognjišta, ove skulpture od džinovskih oblutaka – na kojima su najčešće modelovane ribolike ljudske glave, ribe, jelen ili zagonetne arabeske – bile su za sve članove zajednice najveće svetinje koje su im otkrivale velike istine o svetu i određivale ponašanje u svakodnevnom životu. Preko oblutaka koji „nastaju“ i „žive“ u velikoj reci kraj naselja svi članovi zajednice povezuju se, za života i posle smrti, sa osnovnim i večitim elementima svoje životne sredine – sa vodom i kamenom. Postavljanjem oblutaka uz ognjište ovim elementima je približena i vatra, a preko nje – toplota i svetlost sunca. Glavni motivi koji se prikazuju na oblucima svakako su i osnovni sadržaji postojećeg mita. Verovatno se mislilo da se iz oblutka, kao iz velikog praiskonskog jajeta, rađa sve što živi, na prvom mestu ribolika bića (praroditelji ljudskog roda) i životinje koje se najčešće love (riba, jelen). Glavni elementi ovog mita su istovremeno i simboli za osnovne elemente neproizvođačke ekonomike (voda, kamen, vatra, riba, divljač). Tako su ove skulpture i ovaj mit trajno osiguravali bezbednost svim dobrima zajednice, kako društvenim tako i ekonomskim i sprečavali da se ona narušavaju ili proizvoljno koriste.
U razdoblju kada religija i umetnost dolaze do najvišeg uspona, na planu privređivanja ostvarena su dva podviga – pripitomljene su ili selekcionisane određene vrste životinja i kultivisane su neke vrste divljih žitarica. Ovo su dve glavne tekovine velike ekonomske revolucije (tzv. neolitska revolucija) koja je presudno uticala na razvoj kultura u Podunavlju. U kulturi Lepenskog Vira do ovih tekovina nije se došlo ni slučajno ni trenutno, tj. one su rezultat istrajnog posmatranja prirode, sistematizovanih znanja, brižljivog odabiranja i dugotrajnog negovanja odraženih vrsta biljnog i životinjskog sveta. U naseljima Lepenski Vir Ib-e nađeni su brojni predmeti na kojima su ugravirane zagonetne predstave i znaci, slične koordinatnom sistemu, skicama predela, slovima i brojkama. Njihov smisao ostaće tajna, ali ne treba sumnjati da su to da su to zabeleške o određenim zapažanjima. Jednoobraznost koja odlikuje sva svetilišta i kamen skulpture pokazuje da su u mlađoj etapi kulture Lepenskog Vira predačka znanja obelodanjena u celovit sistem. Iz tih razloga svetilišta Lepenskog Vira ne treba posmatrati samo kao mesta u kojima je ponikla jedna od najsloženijih religija praistorije i najstarija monumentalna skulptura Evrope, već i kao neku vrstu naučnih laboratorija u kojima su anticipirana znanja i veštine naredne, neolitske epohe.
Ostaci flore i faune iz naselja mlađe etape kulture Lepenskog Vira pokazuju da za prvim uspesima u kultivaciji žitarica i pripitomljavanju životinja nisu odmah usledili zemljoradnja i stočarstvo. Na osnovu celokupne arheološke građe, može se pouzdano utvrditi da je proteklo nekoliko stoleća pre nego što su ovi pronalasci svrsishodno iskorišćeni. Stanovnici naselja iz mlađe etape kulture Lepenskog Vira ostvarili su osnovne tekovine „neolitske revolucije“, ali nikada nisu postali ni zemljoradnici ni stočari. Situacija koja je ranije uspostavljena u društvenim odnosima, načinu privređivanja i religijskoj praksi, stolećima se bitnije nije menjala. Ovo okamenjivanje kulture upravo je posledica uvođenja sve većeg broja restriktivnih normi, nametanja stroge discipline i ritualne obuke – mera kojima je cilj uspostavljanje novog psihološkog stava i utvrđivanje samodisciplinovanog odnosa prema pojedinim vrstama biljaka i životinja. To je nužni preduslov za zemljoradnju i stočarstvo, tj. za proizvođačku ekonomiku na kojoj će se temeljiti kultura naredne epohe – mlađeg kamenog doba.
Koji su sve faktori uticali na to da se ova situacija izmeni, još je nedovoljno jasno. Bez obzira na to kako će ovaj problem biti rešen u budućnosti, jedno je izvesno: prve zemljoradničko-stočarske zajednice, a međi njima i one koje su podigle naselja Lepenski Vir III, formiraju se u vreme kad već ranije ostvareni uspesi u pripitomljavanju životinja i kultivisanju biljaka izlaze iz ritualnog konteksta; u trenutku kad oni postaju opšta, svima pristupačna dobra, ukidaju se, međutim, tradicionalni društveni odnosi; nestaje monumentalna umetnost; ruši se stari mit, a sa njim i kultura Lepenskog Vira.
Србски Гром
14-05-08, 00:53
Dragoslav Srejović
Kultura Lepenskog Vira i njena prirodna sredina
Kada se govori o odnosu između prirodne sredine i kulture, najčešće se ističu oni prirodni potencijali jednog područja koji zadovoljavaju vitalne potrebe čoveka, prvenstveno za ishranom i sirovinama potrebnim za izradu raznih oruđa ili oružja. Međutim, čak ni najidealnije ispunjenje ovog svakako nužnog uslova za ljudski život ne obezbeđuje i rađanje jedne originalne, visokoorganizovane i dugotrajne kulture. Lepenski Vir pokazuje da je za ostvarenje takve kulture potrebno da prirodna sredina ima odlike koje zadovoljavaju i više, nadbiološke potrebe čoveka, koje podstiču razvoj svih njegovih stvaralačkih mogućnosti.
Đerdap je upravo jedno od retkih geografskih područja koja zadovoljava obe navedene kategorije ljudskih potreba. U ovoj klisuri nalaze se dva prirodna, praktično neiscrpna izvora hrane: šuma sa plodonosnim drvećem, puna divljači, i reka bogata ribom. S druge strane, Dunav je ovde prodro do jezgra južnih Karpata i učinio lako pristupačnim najraznovrsnije stene i minerale koji se u njemu nalaze. Na više mesta voda razgolićuje paleozojske škriljce, granit, serpentin i gabro, kao i permske formacije porfirita i peščara. Uz to, Dunav pri niskom vodostaju ostavlja na obali, na domaku reke, šareni mozaik od ruda i minerala što su u njega nanele brze pritoke iz planinskog zaleđa. Tu su i školjke, puževi i fosili isprani iz razbijenih stena, a uz samu obalu prostiru se guste šume sa hrastovima, koprivićima, dugim lijanama i brojnim drugim rastinjem koje može da posluži za gorivo i kao izvrstan građevinski materijal.
Pristup ovim zgusnutim bogatstvima nije, međutim, lak i jednostavan: neke od šuma u Đerdapu imaju i danas odlike prašume, neposredno uz obalu često se nižu opasni virovi, sa okomitih grebena, klizi sipar, a s vremena na vreme obrušavaju se i velike, teške stene. Prodor u ovaj svet skopčan je sa najvećim fizičkim naporima, a duže zadržavanje i život u njemu podrazumeva stalnu psihičku napregnutost. U ovim nemirnim prirodnim okvirima čovek može da opstane jedino ako odredi granice svog sveta, odnosno ako ostvari takvu kulturu koja ga odvaja od sredine u kojoj živi i istovremeno izmiruje sa njom. Đerdap štedno pruža hranu i sirovine ali je prezasićen pojavama koje obespokojavaju i čine ljudsku egzistenciju krajnje neizvesnom.
Čovek nije naselio Đerdap po sopstvenom izboru. U periodu između 8.000. i 6.000. godine stare ere Podunavlje je, zbog stalnog kolebanja klime, imalo izgled drugojačiji od današnjeg. Njegova ravničarska područja, danas gusto seljena, bila su tad gotovo pusta. Reke su u ovo vreme često menjale svoje tokove i zemljište je bilo delom ogoljeno, delom močvarno ili obraslo šumama siromašnog sastava. Klimatske oscilacije bile su, međutim, manje osetne u zaklonjenim područjima Podunavlja, posebno u Đerdapu. Ova klisura, duga nepunih 100 km, predstavljala je u to vreme svet za sebe, skučen, ali ne i monoton, već beskrajno raznovrstan i dinamičan. U njemu su se na malim razmacima po vertikali i horizontali brzo smenjivali tle, klima, biljne zajednice i životinjske vrste. Dok su u visoke litice sa proređenom brezovom ili borovom šumom bili vetrovi, istovremeno, u njihovom podnožju, pored vode, rasli su zelenika, zlatna paprat, maklen i koprivić, a često, već na jedan kilometar dalje takođe kraj vode, nalazila se nova ekološka niša sa drugojačijim zemljištem, klimom i vegetacijom.
Naznačene razlike u klimi, zemljištu, fauni i flori primorale su stanovnike ravničarskih oblasti Podunavlja da oko 8.000. godine stare ere nasele geografski izolovana, zaklonjena područja, na prvom mestu Đerdap, i to uprkos činjenici što nova sredina u mnogo čemu nije odgovarala njihovim dotadašnjim životnim navikama. Tako su prostorna skučenost Đerdapa i nedostatak povoljnih komunikacija potpuno paralisali raniju pokretljivost ovih lovačko-skupljačkih grupacija i prisilili ih da se zbiju i trajno nastane u malenim nišama, na niskim i uskim dunavskim terasama. Prvi stanovnici Đerdapa morali su da ulože mnogo vremena i truda da i ove male površine oslobode od guste šume, da jasno označe granice naselja i nastanjen prostor učine bezbednim od vode i velikih odrona sa strmih litica. Pošto se van naselja nije moglo duže da boravi, morao se razviti smisao za organizaciju prostora u kome se živi, za funkcionalnu arhitekturu i komunikacije. U granicama naselja moralo se naći mesta ne samo za stambene objekte već i za svetilišta, za grobove i za sve aktivnosti koje preuzimaju pojedinci i kolektiv u svakodnevnom životu. Naselja otkrivena na Lepenskom Viru i na još nekoliko mesta na desnoj i levoj obali Dunava u Đerdapu podsećajući rasporedom kuća i mrežom komunikacija na minijaturne gradove. Tako je jedna od osnovnih prirodnih odlika Đerdapa – prostorna stešnjenost – uslovila pojavu prvih racionalnih arhitektonskih formi i organizovanih naselja u Podunavlju.
Ograničenost prostora. odnosno struktura naselja, uticala je bitno i na društvenu organizaciju. U naseljima ovog tipa uzajamno delovanje između članova zajednice dolazi do punog izražaja, nered i proizvoljnosti su isključeni, a individualne želje su ostvarljive jedino ako su uključene u htenje kolektiva. S druge strane, da bi se obezbedila ishrana, građa za podizanje kuća ili sirovine za izradu oruđa bilo je potrebno izaći iz naselja pritešnjenog strmim liticama i velikom rekom, odnosno ući u svet prepun opasnosti i sukobiti se sa stihijama prirode. Snaga i veština pojedinaca nisu dovoljne za ovu borbu; jedino se zajedničkim naporima moglo doći do krupnog plena ili potrebnih sirovina, i samo je grupa obezbeđivala srećan povratak u naselje. Svaka neobuzdanost i samovolja morala je imati za posledicu isključenje nedisciplinovane jedinke iz svih zajedničkih akcija: grupnog odlaska u šumu, silaska na reku, deobe plena i učešća u verskim obredima. U Đerdapu, međutim, izolacija je isto što i smrt: između šume, kamena i vode pojedinac je nemoćan i izgubljen; samo psihološka disciplinovanost i potpuna opredeljenost za kolektiv obezbeđuju život u ovom prostoru. Stoga se nužno formira posebna društvena struktura sa brojnim normama ponašanja. Žrtvovanjem individualnih sloboda i usmeravanjem svih snaga ka opštim ciljevima ljudske energije narastaju u ekonomici do zavidnih razmera, brzo se obrazuje čvrsta društvena organizacija i ostvaruje snažna, izrazito muževna kultura.
Trajna vezanost za jedno mesto omogućila je stanovnicima ovih prvih đerdapskih naselja da uoče pravilnost u smeni prirodnih pojava, da se prisno upoznaju sa svim ćudima velike reke, da detaljno prate ponašanja životinja i rast bujne, raznovrsne vegetacije. Na osnovu položaja i oblika kuća otkrivenih na Lepenskom Viru može se zaključiti da su tvorci kulture Lepenskog Vira razlikovali strane sveta i da su raspolagali određenim matematičkim znanjima. S druge strane, rezultati paleozooloških i paleobotaničkih analiza pokazuju da su u okvirima ove kulture učinjena i dva velika podviga na ekonomskom planu, da se pristupilo pripitomljavanju životinja i kultivaciji biljaka. Ovi podvizi nisu stvar slučaja. Da bi se jedna životinja pripitomila ili određena biljka kultivisala potreban je prethodno dug vremenski period upornog, najzainteresovanijeg posmatranja prirodne sredine, brižljiv odbir pojedinih vrsta i njihova najveća nega. Bogatstvo flore i faune Đerdapa provociralo je ljudsku radoznalost, a povoljni ekološki uslovi omogućili su da se otkrića o osobinama životinja i biljaka iskoriste i u praktične svrhe za dobrobit cele zajednice. Međutim, kad se vremenom pokazalo da su zemljoradnja i stočarstvo celishodniji od lova i ribolova, kultura Lepenskog Vira dobila je nove dimenzije i prerasla okvire svoje prirodne sredine. Đerdap je u tom momentu postao pretesan; njegovo stanovništvo je otpočelo da se iseljava u oblasti širih horizonata, u Panonsku i Vlaško-pontijsku niziju. Pod uticajem nove ekonomike i nove sredine struktura stare kulture otpočela je naglo da se menja. Već oko 5.000. godine stare ere Đerdap je potpuno opusteo, a u ravničarskim područjima otpočeo je razvoj kulture prvih podunavskih zemljoradnika i stočara.
Србски Гром
14-05-08, 00:56
Dragoslav Srejović
Kad smo bili kulturno središte sveta
Srbija je plemenita, čoveku blagonaklona zemlja. Njena teritorija obeležavala je u nekoliko mahova središte civilizovanog sveta, a često je bila i roditeljka ljudi i ideja koje su presudno uticale na privrednu, kulturnu ili političku istoriju Evropi. Poznavala je Srbija i trenutke pustošne studeni, "kad svetlosti nema na vidiku celom", ali su njih, na sreću, uvek ništila duža ili kraća, veličinom ljudskog duha ozarena razdoblja, puna dokaza nepresušne stvaralačke snage i čovečnosti. U toj velikoj, plemenitoj prošlosti, stalno prisutnoj oko nas i u nama, anticipiran je najbolji deo naših sudbina, a i svake naše krupnije zamisli.
Tokom praistorije Srbija je u dva maha bila kulturno središte Evrope. Zajednice lovaca i ribara srednjeg kamenog doba, koje su između 7000. i 5500. godine pre n. e. živele u području Đerdapa, prve su u Evropi uspostavile složene privredno-društvene odnose, stvorile veliki mit o nastanku sveta i ljudi, izvajale monumentalne likove u kamenu i projektovale čudesne konstrukcije koje zauzimaju istaknuto mesto u praistorijskoj arhitekturi. Jedan milenijum kasnije, između 4500. i 3500. godine pre nove ere, teritorija Srbije opet je postala kulturno središte praistorijskog sveta. U to vreme na području Beograda, na mestu današnje Vinče, razvilo se veliko naselje podunavskih zemljoradnika, metropola jedne od najblistavijih kultura evropske praistorije. Stanovnici te praistorijske Vinče i njihovi saplemenici u Banatu, Pomoravlju i na Kosovu ostvarili su tokom mlađeg kamenog doba sasvim osobenu kulturu koja je nadaleko zračila i dominirala celom srednjom i jugoistočnom Evropom.
Ovo istaknuto mesto u evropskoj praistoriji nije osvojeno ni brzo ni lako. Teritorija Srbije naseljavana je počevši od oko 40.000. godine pre n. e. u više mahova, ali je uprkos tim živim populacionima kretanjima, a, verovatno, i kulturnim uticajima sa strane, ostala do pred sam kraj ledenog doba jalova zemlja za sve složenije vidove kulture. Zagonetka zašto je to tle tokom VII i u V milenijumu pre n. e. preobraženo u plodnu i dobru zemlju, u središte kulture srednjeg i mlađeg kamenog doba ne može se razrešiti isticanjem samo jednog činioca prirodne ili ljudske sredine (geografske odlike, izvori sirovina, populaciona kretanja, kulturne tradicije i drugo) već jedino sagledavanjem sve složenosti njihovog međudejstva. Teritorija Srbije postala je značajno središte kulture upravo u razdobljima kada je, sticajem niza okolnosti, to međudejstvo postalo složenije i zaoštrenije nego u bilo kojoj drugoj oblasti tadašnjeg naseljenog sveta.
Arheološki nalazi pokazuju da teritorija Srbije prestaje da bude kulturna provincija tek u osvit poslednje geološke epohe - holocena, tokom IX-VIII milenijuma pre nove ere, u razdoblju kad su učestala kolebanja klime iz osnova izmenila prirodu i prouzrokovala raspadanje kultura starijeg kamenog doba. Već u X milenijumu opusteli su svi veliki kulturni, umetnički i religiozni centri: monumentalno slikarstvo po pećinama zapadne Evrope prestalo je da se neguje, napuštena su pećinska svetilišta na Siciliji i Apeninskom poluostrvu, a i u srednjoj i istočnoj Evropi zamrlo je tradicionalno stvaralaštvo. Kolebanja klime i za njih vezane promene u prirodi bila su manje osetna u brdskim predelima centralnobalkanskog područja i po vrletima duž istočnog oboda Panonske nizije. U ovim oblastima, posebno u župama i klisurama Karpata, obrazovale su se brojne mikroekološke zone sa blažom i ustaljenijom klimom, u kojima se i tokom ranog holocena očuvala sva raznolikost živog sveta. Arheološka istraživanja na području Đerdapa pokazala su da se u zaklonjenim brdskim predelima sačuvala i obogatila ne samo priroda već i tradicionalna kultura. Dok je u susednim ravničarskim oblastima zamirao život, u Đerdapu se lokalna populacija tokom ranog holocena znatno uvećavala i ostvarila jednu složenu i dugovečnu kulturu koja je, prema mestu na kome je dostigla svoj najveći procvat, nazvana kultura Lepenskog Vira.
Kultura Lepenskog Vira je originalna i samonikla, a njena velika ostvarenja ne usaglašavaju se sa opštim privredno-društvenim prilikama i duhom epohe u kojoj je nastala, odnosom sa krajnje uprošćenim oblicima kultura lovačko-sakupljačkih zajednica srednjeg kamenog doba. Između 7000. i 6000. godine pre nove ere, u razdoblju kad su u Đerdapu, na Lepenskom Viru, utemeljuje nova privredno-društvena struktura i u skulpturi ostvaruju remek-dela, u ostalim oblastima Evrope živi se po prirodnim zaklonima ili šatorima, pretežno od stihijno prikupljene hrane, a umetničko izražavanje se svodi samo na pokoju uprošćenu gravuru na kamenu, rogu ili kosti. U ovo vreme su i naseljene oblasti Afrike nekreativne i u razvijanju privredno-društvenih odnosa i u likovnom stvaralaštvu. Jedino na Levantu i u Anadoliji, i to samo na nekoliko mesta gde se utemeljuje kultura mlađeg kamenog doba, postepeno se menja tradicionalna ekonomika, a rađa se i osobena umetnost, ali lišena monumentalne skulpture. Sve to pokazuje da tvorci kulture Lepenskog Vira nisu među svojim savremenicima imali takmaca, odnosno da se na teritoriji Srbije tokom celog jednog milenijuma nalazilo kulturno središte praistorijskog sveta. U tom središtu ostvarena su dva velika kulturna dobra: sakralna arhitektura sa monumentalnom skulpturom, koja izražava jedno osobeno viđenje sveta, blisko viđenju prvih grčkih filozofa, i ovladavanje metodom domestifikacije biljaka i životinja, čime se utemeljuje sasvim nova ekonomika zasnovana na proizvodnji hrane.
U naseljima kulture Lepenskog Vira otkriven je veliki broj staništa sa svetilištem i raznovrsni sakralni predmeti. Sva ta staništa imaju neuobičajene osnove u vidu zarubljenog kružnog isečka, projektovane trijangulacijom (trougaoni modul), tj. metodom koju su tek u naše vreme uveli u arhitekturu Frank Lojd Rajt i Bakminster Fuler. U osnovi svakog staništa postavljeni su u osnovi, od pročelja prema začelju, ukošeni kameni pragovi, pravougaono ognjište, loptasti kameni žrtvenik i skulpture od džinovskih oblutaka. Osovinskim povezivanjem skulpture, žrtvenika, ognjišta i pragova ostvarena je u osnovi svakog staništa jedna zanimljiva kompozicija koja živo podseća na stilizovanu ljudsku figuru.
Malo je verovatno da je ovo povezivanje konačne geometrijske slike s efemernim ljudskim bićem slučajno. Pre se mora zaključiti da arhitektura Lepenskog Vira uspostavlja magijsku međuzavisnost između strukture kosmosa i strukture ljudskog tela, odnosno da je prikaz nastanka i sklopa svemira. Osnove staništa u vidu zarubljenog kružnog isečka kao da ilustruju veliko stvaranje sveta koje je hiljadama godina kasnije opisao Platon u Timaju: "Iskonski haos se razlučuje u likove uz pomoć brojeva i oblika", oblikovanje tela iz elementarnih čestica - pravouglih trouglova i rađanje osnovnih prostornih oblika - tetraedra (vatra), oktaedra (vazduh), ikosiedra (voda), heksaedra (zemlja) i dodekaedra (svemir).
Dok su arhitektonske forme kulture Lepenskog Vira ikonografska ilustracija mita o stvaranju sveta i neorganskih elemenata, skulpture od velikih oblutaka, koje su postavljene u središte kućnih svetilišta, svakako su prikaz i glavnih sadržaja mita o nastanku ljudi i ostalih živih bića. Te u istoriji umetnosti najstarije monumentalne skulpture od kamena, mogu se razvrstati u dve osnovne grupe: figuralne skulpture, modelovane u naturalističkom stilu, i skulpture na kojima su prikazane zamršene, apstraktne arabeske. Apstraktne skulpture su brojnije, a igra zaobljenih "ženskih" i otvorenih "muških" znakova koji su modelovani na njihovim površinama nalikuje velikom slavlju stalnog oplođavanja i rađanja. Ako ti znaci prikazuju stvaralačke procese, onda figuralne skulpture svakako predstavljaju sve ono što je iz tih procesa nastalo: prvorođenog, hibridna bića - spoj čoveka i ribe gospodara velike reke i praroditelje ljudi, a, možda, i svega postojećeg. Ovi likovi su mogli nastati samo iz razmišljanja o genezi koja su posle nekoliko hiljada godina postala i uverenja prvih filozofa evropske civilizacije: Taleta - koji je u vodi video poreklo svega postojećeg, Heraklita - koji je verovao da iz vode postaje duša, a, posebno, Anaksimandra - koji je propovedao da su ljudi prvobitno nalikovali na ribe i da su nastali iz jednog ribolikog bića.
Takva ili neka njima slična razmišljanja objedinjena su, kako to pokazuje sakralna arhitektura sa skulpturom, u jedan veliki mit, u celovit idejni sistem koji je osmišljavao svet i ljudsku egzistenciju. Stvaranje tog sistema nije omogućilo samo apogej umetnosti već i polet u ostalim vidovima kulture.
Oko 6000. godine pre nove ere, u vreme kad u kulturi Lepenskog Vira umetnost i religija dosižu najviši uspon, na ekonomskom planu su ostvarena dva velika podviga: selekcionisane su ili pripitomljene određene vrste životinja (jelen, pas, svinja) i kultivisane su neke biljke (proso, pšenica). Te dve glavne tekovine tzv. neolitske revolucije, koje će nešto kasnije iz osnove izmeniti život ljudi i presudno uticati na razvoj kulture u Podunavlju, nisu rezultat trenutka i slučaja, već istrajnog posmatranja prirode i određenih sistematizovanih znanja. U svim naseljima kulture Lepenskog Vira nađeni su predmeti na kojima su ugravirane zagonetne predstave i znaci nalik koordinatnom sistemu, skicama predela, slovima i brojkama. Njihov smisao ostaće tajna, ali ne treba sumnjati da su to zabeleške o određenim zapažanjima koje je trebalo sačuvati od zaborava. Jednoobraznost koja odlikuje svetilišta i skulpture pokazuje da su sva predačka znanja vremenom objedinjena i iz generacije u generaciju stalno obrazlagana u ritualima i na umetničkim spomenicima. Zato su i posednici i čuvari tih znanja mili prevashodno, šamana, sveštenici ili umetnici: oni su došli i do niza važnih otkrića od kojih su najvažnija kultivacija biljaka i pripitomljavanje životinja. Iz tih razloga svetilišta kulture Lepenskog Vira ne treba posmatrati samo kao mesta gde je ponikla prva monumentalna skulptura Evrope i jedna od najsloženijih religija, praistorije već i kao mesta u kojima su anticipirana znanja i veštine naredne epohe - mlađeg kamenog doba, na prvom mestu zemljoradnja i stočarstvo.
Prve zemljoradničko-stočarske zajednice obrazuju se na teritoriji Srbije sredinom VI milenijuma pre nove ere, u vreme kad se uspesi koji su ranije bili ostvareni na planu kultivacije biljaka i pripitomljavanju životinja oslobađaju religioznog i ritualnog konteksta. U trenutku kad oni postaju opšta, svima pristupačna dobra menjaju se, međutim, tradicionalni društveni odnosi, ruši se stari mit, likovi u kamenu gube smisao i odumiru svi viši oblici kulture, odnosno kultura Lepenskog Vira gubi svoja obeležja i preobražava se u kulturu prvih podunavskih zemljoradnika i stočara, vitalnu i demografski snažnu, ali ne kreativnu na planu ideologije, religije i umetnosti.
Kultura prvih zemljoradnika stabilizuje se na teritoriji Srbije oko 5300. godine pre n. e. Od tog vremena pa sve do pred kraj IV milenijuma ova oblast bila je nalik na veliku košnicu u kojoj sve vri od dinamičnih kretanja i raznovrsnih aktivnosti. Tokom ovog dugog razdoblja tle Srbije često je primalo doseljenike sa juga Balkanskog poluostrva, a još češće je bilo matica koja je naseljavala susedne oblasti - srednju Evropu, Vlašku niziju i Makedoniju. Uprkos ovim živim kretanjima lokalna kultura nije nikad izgubila svoje osobene karakteristike; ona se vremenom bogatila novim sadržajima, menjala i granala, katkad preuzimala i tekovine susednih zemljoradničkih kultura, ali je pri tom ipak sačuvala svoj identitet sve do početka bakarnog doba. Tu osobenost i dugovečnost najstarije zemljoradničke kulture na tlu Srbije obezbedilo je, čini se, u prvom redu bogato nasleđe iz kulture Lepenskog Vira.
Arheološki nalazi omogućuju da se kultura zemljoradničko-stočarskih zajednica mlađeg kamenog doba (neolita) na teritoriji Srbije razdeli na dve osnovne razvojne etape: stariji neolit (tzv. starčevačka kultura, oko 5500-4500. godine pre n. e.) i mlađi neolit (tzv. vinčanska kultura, oko 4500-3200. godine pre n. e.). Kultura starijeg neolita označava samo pripremu za veliki apogej kulture u mlađem neolitu kad teritorija Srbije, posebno područje današnjeg Beograda, postaje najveće kulturno središte u Evropi. Pošto su najstariji i najreprezentativniji oblici kulture mlađeg neolita otkriveni u Vinči, to je ona nazvana vinčanska kultura.
Светилишта Лепенског Вира : место, положај и функција
http://www.narodnimuzej.org.yu/upload/images/publikacije/monografije/Svetilista%20Lepenskog%20Vira.jpg
Љубинка Бабовић
2006, XVI, 247 страна, илустр. + 43 листа са плановима
Археолошке монографије, 17
Двојезични текст (српски/енглески)
ISBN 86-7269-073-7
После четири деценије од почетка археолошких ископавања Лепенског Вира, чији се најстарији слојеви датују у VII миленијум п.н.е. и дугогодишњих истраживања Љ. Бабовић, пред вама је књига која употпуњује наша сазнања о овој култури. Анализирајући сачуване подове грађевина, ауторка је пошла од претпоставке да су сви објекти на Лепенском Виру светилишта, уочавајући њихову специфичну грађу, градњу и облик, организовану у две кружне групе - сфере.
Прикази божанстава у камену, жртвенци, ритуални предмети и остаци фауне били су промишљено распоређени у оквиру симболичног архитектонског контекста и осликавали су природно и сакрално кретање бога Сунца, у смислу космогоније и есхатологије ове људске заједнице. Примењујући археолошку и археоастрономску методологију, Љ. Бабовић је доказала да су становници Лепенског Вира несумњиво располагали знањима о кретању Сунца током дана, ноћи и годишњих доба, која су била утемељена на развијеној религиозној свести.
http://www.narodnimuzej.org.yu/code/navigate.php?Id=39
vBulletin® v3.8.6, Copyright ©2000-2010, Jelsoft Enterprises Ltd.