View Full Version : Боже правде
Захваљујући Живани, одлучих да отворим тему о нашој актуелној химни, годинама шутираној и гужваној.
''Боже правде'' је настала 1872. као пратећа музика позоришног комада ''Маркова сабља''. Музику је компоновао Словенац Даворин Јенко, на текст Јована Ђорђевића. Представа је изведена поводом пунолетства (тада) кнеза Милана Обреновића.
Боже правде, ти што спасе
од пропасти досад нас,
чуј и одсад наше гласе
и од сад нам буди спас.
Моћном руком води, брани
будућности српске брод,
Боже спаси Боже храни,
српске земље, српски род!1
Сложи српску браћу драгу
на свак' дичан славан рад,
слога биће пораз врагу
а најјачи српству град.
Нек' на српској блиста грани
братске слоге знатан плод,
Боже спаси, Боже храни,
српске земље, српски род!1
Нек' на српско ведро чело
твог не падне гнева гром,
благослови Србу село
поље, њиву, град и дом!
Кад наступе борбе дани
к' победи му води ход,
Боже спаси, Боже храни,
српске земље, српски род!1
Из мрачнога сину гроба
српске славе нови сјај,2
настало је ново доба,
нову срећу, Боже дај!
Отаџбину српску брани3
пет вековне борбе плод,
Боже спаси, Боже храни,
моли ти се српски род!
1српског Краља, српски род!
2српске Круне нови сјај,
3Краљевину српску брани
Треба напоменути да се првобитно и звала ''Књажева химна'' и садржала свега 4 строфе, у којима се величао кнез Србије. Касније долазе нове строфе и замењивање књаза краљем. Интересантно је, да су Карађорђевићи после Мајског преврата гледали на њу наредних 6 година, као на ''Обреновићевски продукт'' па је једно време чак била и потиснута.
Из алегорије "Маркова сабља" књижевника и преводиоца, оснивача и управника Српског народног позоришта у Новом Саду и једног од оснивача и управника Народног позоришта у Београду и професора историје на Великој школи у Београду Јована Ђорђевића, који је у младости писао и стихове, издвојена је песма "Боже правде" и проглашена за српску химну. Без икакве сумње веома је занимљиво како је из позоришног комада проистекла на-родна химна која се на исто-ријској сцени одиста дуго задржала.
Композитор и хоровођа Да-ворин Јенко, пореклом Словенац, који је дуго живео у Панчеву и Београду, веома је заслужан за развој музике и артикулисање кроз њу националних осећања Срба. Његова настојања да прошири и пробуди музичку културу у српском народу подржавао је и хвалио и велики Стеван Мокрањац: "Волимо га и волећемо га увек као најбољег од свију Словена музичара који су код нас радили". Док је годинама живео и радио у Панчеву створио је мелодије које су постале веома популарне, и то не само у "преком" с леве стране Дунава и Саве, него и Матици Србији.
Сабљо моја, димискијо
А када је прешао у престоницу и у њој спустио своје животно сидро, убрзо се истакао као хоровођа Београдског певачког друштва и капелник Народног позоришта. Постао је познати и признати композитор музике за велики број "комада с певањем", какви су били чувени "Ђидо", "Маркова сабља", "Сеоска лола", "Потера", "Прибислав и Божена", "Врачара"... Сем тога, добар глас у српском роду је стекао и компоновањем романтичарски интонираних песама за хорове попут "Двори Даворови", "Сабљо моја димискијо", "Што ћутиш, Србине тужни"... На концертним подијумима и после његове смрти извођене су увертире као што су "Косово", "Српкиња", "Алексан-дар"... Нису заборављене ни његове песме за солисте, рецимо "Јелка" и "Укор"... Чак две његове композиције добиле су статус националних химни: "Напреј, застава Славе" и "Боже правде".
Познати противник "немаштине"
У Београдском народном позоришту, у којем се запослио 1871. Јенко је много радио, и то све што је у вези с његовом струком, тако да се може с раз-логом тврдити да је делотворношћу свог ангажовања сасвим оправдао поверење и заслужио годишњу плату од 250 талира. Штавише, уз одговоран рад на спремању и увежбавању хорова за наступ на концертном подијуму, Јенко се подухватио и обучавању глумаца у певању. У првој години овог века, у тек покренутом "Српском књижевном гласнику", заузимањем браће Поповића - Богдана и Павла и Јована Скерлића, у четвртој свесци тог часописа који ће постати најугледнији у српском народу у току четири деценије свог излажења, Стеван Мокрањац је нашао да је упутно да, приказујући збирку Јенкових примера сценске музике "Сеоска лола", и несебично га хвалећи, укаже и на то да је аутор "познати противник немаштине", односно да је "велики поборник словенства у песми" и да, као поенту, изложи своју ауторитативну констатацију о песмама који су сишле са позорнице у народ, заживеле и рашириле се у њему. Ваљда се тиме исказује највеће признање!
У "Књизи о химни" Миливоје Павловић ("Нова књига" Београд 1984.) између осталог напомиње: "Припремајући музику за комад "Маркова сабља" Јована Ђорђевића, Јенко је опет случајно, компоновао музику будуће српске (делом и југословенске) химне "Боже правде". Сматра се међутим, да је Србе више задужио низом романси које се данас певају као народне: "За тобом ми срце жуди", "Где си душо, где си, рано".
А да је српски народ умео да оцени вредност мелодија Даворина Јенка и да му се на достојанствен начин одужи, уверљиво и ненаметљиво потврђује чињеница да је он још 1869. године као први и неко време једини музичар, био примљен за члана Српског ученог друштва које се сматра за претходника Српске академије наука и уметности. Био је и члан Матице српске, једне од најстаријих културних институција српског народа.
Даворин Јенко је у Београду живео и радио до 1912. две године пред своју смрт. Наиме, проводећи највећи део времена у раду у Народном позоришту, био се зближио с глумицом Велом Нигриновом, такође Словенком, која му је постала верна и незаменлјива пријатељица. Када је она умрла схватио је да се ради о ненадокнадивом губитку, како за позориште, тако и на његовом личном плану и решио је да се врати у Љубљану, где је после дуге и тешке болести умро 25. новембра 1914.
Тестамент написан ћирилицом
На његовој сахрани се свирала песма "На гробих" коју је сам компоновао. Али, мрљу на тај чин су нанеле аустријске власти које, третирајући га као српског поданика, нису дозволиле ни одржавање пригодног, опроштајног говора. А још горе од тога је дошло када је отпечаћен покојников тестамент, написан ћирилицом, у којем је стајало да се део његове оставштине употреби за школовање српских сиромашних студената.
Када је после три године у љубљанском суду завршена оставинска парница (тестамент је од судског тумача у Грацу био преведен на немачки језик), почела је вансудска ванредна процедура. Наиме, изговарајући се околношћу да су тада Србија и Аустрија биле у рату и да су за то сви међусобни споразуми постали неважећи. Министарство правде у Бечу је одлучило да ни последња Јенкова воља не буде спроведена у дело... А радило се заправо о Словенцу који је на културном пољу задужио српски народ, али је и Словенији много дао пре свега песмом "Напреј, застава Славе на бој, јуначка кри..." која се уистину одликује свим особинама словеначке националне свечане песме.
У славу краља Милана
"Лета 1872. године Милан Обреновић, синовац убијеног Михаила, решио је да се ослободи намесништва (Ристић, Блазнавац, Гавриловић) и преузме власт у Србији. За ту прилику од Јована Ђорђевића поручена је драма са историјском родољубивом садржином и династичким духом.
Искусан у стварима позоришта, а славољубив Ђорђевић је прионуо на посао и сачинио комад из два дела "Маркова сабља". Јунаци Ђорђевићеве драме, која даје пресек српске историје у протекла четири века су Краљевић Марко, Вила и Певац (певач, гуслар). Апологетски тон проткан је кроз драму без околишења, а најјаснији је у завршној сцени: Срби се окупљају око младог владара, узданице народа и кликћу предстојећем процвату Србије.
"Маркова сабља", позо-ришни комад с певањем и пуцањем из пера Јована Ђорђевића, драматурга, а затим и управника бео-градског Народног позо-ришта, публици је презентована 10. августа 1872. године баш на прослави пунолетства и преу-зимања престола од стране кнеза Милана Обреновића. Значи: и текст и мелодија песме "Боже правде" првобитно су били посвећени величању младог династа.
Та Ђорђевићева песма је прилично дугачка, што је непримерено химни, тако да ће у њеном даљем путешествију кроз српски народ доживети прилагођење потреби и бити углавном коришћен њен почетак и крај.
Божидар Ковачек, уредник у Матици српској у Новом Саду, утврдио је да је драмски ансамбл Народног позоришта тај комад приказивао још тридесет пута, што је, с обзиром на број житеља ондашњег Београда, заиста, импресиван податак.
Ђорђевић покварио Стерију лоше га преписујући
А приликом гостовања у "Српској Атини" мађарске власти нису допустиле да Новосађани у изворном облику доживе "Маркову сабљу", с обзиром да су се плашиле српског "ламентирајућег национализма", па су наредиле да се најважнији, завршни део, сасвим измени, тако да се изостављени део, укључујући химну "Боже правде", попуни сценама у којима се величају заслуге Доситеја, Вука, Стерије...
Међутим, било је честитих људи од пера, попут Светислава Вуловића који је Ђорђевића означио као ствараоца "онако мало сервилне и онако сценаријски лепе апотеозе" и сигурно је да је био у праву. Неки, попут драматичара, песника и приповедача Ђорђа Малетића, ишле су толико далеко да су тврдили да се одиста ради о плагијату. Малетић није нимало жалио времена и труда у доказивању теза, па је чак сачинио читаву књигу у којој је анализовао сличности између Ђорђевићеве "Маркове сабље" и "Сна Краљевића Марка", дела Јована Стерије Поповића, у којем се налази "химнична песма" под насловом "Устај, устај Србине", која почиње овако:
"Устај, устај Србине
Устај на оружје!
Дан те чека, ноћ већ бега,
Устај, не оклевај!
На ноге, Срби, браћо
Слобода зове!"
Истина, Малетић је нашао многобројне сличности, али не и подударности, па је закључио да не може бити речи о плагијату, додавши да је "Ђорђевић само покварио Стеријино дело".
Иако посвећена једном Обреновићу, кнезу Милану, који ће постати и краљ, ни за време његове, ни за време владавине његовог сина Александра који је, исто тако, уклонио намесништво и одржао се на престолу до 1903. када је са супругом Драгом Машин убијен у двору од стране превратника, припадника тајне групе "Црна рука".
Истина, Јован Ђорђевић ју је, као "човек за сваку прилику", како су га без устезања и подругљиво називали интелектуалци који ником нису допуштали да удари на њихово достојанство, 1882. десет година после настанка, за које време је очевидно, извршила снажан утицај на свет и културу грађана, "прилагодио" новој намени: "Изоставио је последњу строфу а додао три нове, одговарајуће".
Пропаст Алексе Шантића
Прошло је шест година од доласка на престо када је краљ Петар дозволио да "Боже правде" постане национална химна Србије под владавином обновљене династије Карађорђевића.
На тај начин српска химна је поштеђена последица међудинастичких трвења. Било је то у јуну 1909. пошто се пре тога показао недовољно успелим и један јавни конкурс за химну на којем су учествовали најистакнутији песници укључујући и Алексу Шантића ("Божена поља земље ове"). Није утврђено ко се први присетио универзалности песме "Боже правде" и затражио дозволу од новог краља, чија је владавина била у сагласности с Уставом, да она буде права и то званична химна српске државе са новом влашћу и верним челницима на кормилу. (Никола Пашић, пре свих).
Петар I уместо Милана
Када се то догодило писац те песме Јован Ђорђевић већ девет година је лежао у гробу. Није могао још једном да буде "човек за сваку прилику" и сва времена али је опет у његовој песми, која је већ била ухватила корена у српском роду и радо се певала на свечаним и пригодним поводима дошло до извесних промена: тамо где се, на најударнијем месту, помињао краљ Милан одређено је да се убудуће пева име краља Петра. И тако је то било у српској држави и за време балканских и за време Првог светског рата, све до ослобођења и уједињења Срба са Хрватима и Словенцима у новоуспостављеним границама касније назване Југославије. А, 1918. године, када је настала троимена краљевина с Петром Карађорђевићем као заједничким сувереном Срба, Хрвата и Словенаца, састављена је и одговарајућа химна, у ствари потпуно сачињена од српске, хрватске и словеначке химне.
"Боже правде" имала је носећу улогу, а они спорни стихови још једном су промењени: уместо краља Петра, који је умро 1921. певало се "нашег краља" а уместо "српски род" - наш род. "Према томе, најнаглашенији стих је гласио: "Боже спаси, Боже храни нашег Краља и наш род".
Две верзије настале по угледу на оригинал, једна из 1904. друга из 1905:
I
Сложно браћо са свих страна,
Од Адрије до Балкана,
На јуначки светли рад!
Бран'мо језик, веру, име,
Јер се Србин дичи тиме,
Непробојан то је град!
Ура, напред нек' одјекне,
Као с неба силни гром:
Боже храни србског краља,
А с њим његов светли дом!
Сложно, сложно, браћо мила,
У слози је моћ и сила
Од ње стрепи душман љут!
Нек се ор'о србски вине.
Широм миле домовине,
Да нам славе каже пут!
Ура, напред нек' одјекне,
Као с неба силни гром:
Боже храни србског краља,
А с њим његов светли дом!
Домовино, мајко драга,
Благо наше над сва блага,
И жилишта нашег храм:
Ти си србског рода дика,
И косовски' осветника,
Што с' у борби љути кам!
Ура, напред нек' одјекне,
Као с неба силни гром:
Боже храни србског краља,
А с њим његов светли дом!
Треба л' да се душман смрви,
Ту ће Србин бити први,
Да Немањин врати сјај!
Крв и живот дати ваља,
За свој народ, свога краља,
Ко је љути србски змај!
Ура, напред нек' одјекне,
Као с неба силни гром:
Боже храни србског краља,
А с њим његов светли дом!
II
Боже благи, боже мили,
И од сад нас ти закрили,
И од сада Србе води:
Слави, срећи и слободи;
Даруј нама моћ и снагу
Да је Србин муња,гром,
И штити нам наду драгу,
Србског краља, његов дом!
Теби Боже нек је хвала,
Што си усред бурних вала,
Брод сачув'о наше славе,
Да га вали не поплаве!
Огњиште нам чувај мило,
И штити нас снагом свом:
Белог орла вито крило,
Србског краља, његов дом!
Нек ти моћне руке бране,
Србско племе на све стране,
Не дај Боже љутом зверу,
Да нам тлачи дом и веру,
Чувај наше србско име,
И заштити снагом свом:
Народ србски а са њиме
Србског краља, његов дом!
Кад осветом Србин плане,
И на браник рода стане,
Нек му буду борбе дани
Новом славом овенчани
И кад с' ор'о србски вине,
У брзоме лету свом,
Чувај дику Отаџбине,
Србског краља, његов дом!
Нек ти моћне руке бране,
Србско племе на све стране,
Не дај Боже љутом зверу,
Да нам тлачи дом и веру,
Младене, да ти кажем ..: Ти си ГЕНИЈЕ :cheers:
Први пут читам оволико детаља о Даворину Јенку, иако ми није био непознат..А ове две верзије су ме одушевиле:D:D, колико снаге, полета и заноса.. и одлучности и ...не умем све да изразим..
Баш ти хвала за све ове податке :)
Ја да придодам , прво, руски превод у коме се Краљ помиње:
Сербский гимн
Боже правды, Ты, Спасавший
Нас от смерти, бед и ран,
Внемли вновь моленьям нашим:
Будь и впредь спасеньем нам!
Направляй рукою твердой
Наш корабль в пучине вод.
Сохрани, спаси нас, Боже,
Короля и сербский род!
Сербских съедини собратьев
На достойный, славный труд.
Наш союз — врагам проклятье,
Сербам — к цели верный путь.
Пусть блестит на ветви сербства
Золотой единства плод.
Сохрани, спаси, о Боже,
Короля и сербский род!
Пусть на головы людские
Твой не грянет гнева гром.
Сербское село помилуй,
Поле, ниву, город, дом!
Если брани день встревожит –
Нам ускорь к победе ход.
Сохрани, спаси, о Боже,
Короля и сербский род!
Свет Короны сербской снова
Наш из гроба воссиял.
Свет времен счастливых, новых:
Новый взлет Господь нам дал!
Ты спасти престол наш можешь
Пятьсотлетней битвы плод.
Короля храни, о Боже, —
Тебя молит сербский род!
http://www.srpska.ru/articles/936/1.jpg
И новији превод, на енглески:
God of Justice; Thou who saved us
When in deepest bondage cast,
Hear our voices, we entreat Thee,
Be our leader as in the past.
With Thy mighty hand guide, defend
Of the Serbian future pace,
God of justice, save and nourish
Serbian lands and Serbian people!
Bind in closest links our kindred
Teach the love that will not fail,
May the loathed fiend of discord
Never in our ranks prevail.
Let the golden fruits of union
Flourish with the freedom grace;
God of justice, guide and prosper
Serbian lands and Serbian people!
Lord! Avert from us Thy vengeance,
Thunder of Thy dreaded ire;
Bless each Serbian town and hamlet,
Mountain, meadow, heart and spire.
When our host goes forth to battle
Death or victory to embrace-
God of armies! be our leader
Strengthen then the Serbian people!
On our sepulchre of ages
Breaks the resurrection morn,
From the slough of direst slavery
Serbia anew is born.
T' Serbian home-land Thou shalt nourish,
Five cent'ries a battle place,
God of Justice! Guide and prosper,
Thus entreats the Serbian people
И неколико певаних верзија:
http://www.youtube.com/watch?v=5u_Bt4iqWTk
http://www.youtube.com/watch?v=l_tVZv_3ZYM
http://www.youtube.com/watch?v=zul1DmoXHjI
П.С.Ако случајно знаш нешто више о "Марковој сабљи" (садржају) или о исто чувеном комаду с певањем оног доба "Сан Краљевића Марка", напиши ?!Увек ме је интересовало како су то позоришни писци видели..шта је он сањао..или коме је пресудила та сабља?
Ево једне верзије из 1989. године(лично скинуо са касете), на њој сам научио текст. Јесте да се краљ не помиње, али мислим да је извођење одлично:
http://www.sendspace.com/file/6qcef2
P.S: Хвала Живана, потрудићу се да нађем нешто о представи ;)
Сложно, сложно, браћо мила,
У слози је моћ и сила
Од ње стрепи душман љут!
Нек се ор'о србски вине.
Широм миле домовине,
Да нам славе каже пут!
Добар подстицај ;) Није ме мрзело да одмах оставим све, и скенирам примерак који имам..Налази се на последњој страни специјалног издања листа "Разлог" (независни грађански гласник), а штампан је у Књажевцу, на Видовдан 1991.године..и садржи велике фотографије и описе живота српских владара од Немање до Александра Првог Карађорђевића (1168-1934)..
http://img521.imageshack.us/img521/9872/bozepravdepb3.jpg
Иако је и овде замењено "Српког Краља" у "Српске земље"
(сетићу се већ где сам имала.. или видела.. оригинални текст)
И , листајући сд ову публикацију, још неке детаљчиће бих да додам.
Те 1872.године кад је "Боже Правде" било први пут запевано.. Милан Обреновић је имао само 14 година. Био је Јевремов унук,и на престо га је довео министар војске Миливоје Блазнавац, јер, од убиства Кнеза Михаила, четири године раније, није било погодног наследника трона..Ни Милан се није показао у даљем току времена, јер је (можда због обиља у богатој трговачкој дединој фамилији) био познатији по коцкарској страсти и раскалашно животу него по мудрим државничким одлукама. Чак је, као овејани расипник, "успео" и да једну важну сабљу (не ону Маркову, из позоришне фикције)..која је припадала Милошу (?) заложи. Нејасно је у тексту "Разлога" ма ког се Милоша мисли, Обилића???
У "Политици", 29. децембра 1964.године, објављен је текст музиколога и критичара Стане Ђурић-Клајн, поводом педесетогодишњице смрти Даворина Јенка под насловом "Мартин из Крањске у згради код Стамбол- капије", па вам прекуцам делове, као додатак Младеновом тексту:
Крштен је именом Мартин,у селу Дворју код Крања,године 1835..
Као Мартин је и отишао у Беч на студије, али се вратио као-Даворин.Тај преображај је лако објашњив:младић се затекао у аустријској престоници управо онда када је она била и метропола свесловенског братства, панславистичких родољубивих идеја, а име Даворин је било прастарог словенског порекла. Уосталом, није ли и Алексије Радичевић постао Бранко, није ли Тимотије Атанацковић узео име Богобој, Ђорђе Поповић постао Ђура Даничић, а Коста Новаковић -Стојан?
Идејно- политички, духовно и емоционално тако припремљеном у Бечу, Даворину Јенку није било тешко да се снађе у новој српској средини, Панчеву, и да искрено саосећа са Србима и са њиховим родољубивим тежњама.Зато његове нове мелодије са лакоћом пријањају уз стихове Владимира Васића Што ћутиш, Србине тужни, или Мите Поповића Сабљо моја димишћијо; штавише, преко тих мелодија, које усвајају и певају певачка друштва широм Србије, постају и ти минорни песници познати...
..Београд га је привлачио..преузео је палицу од..тада болесног ..Корнелија Станковића. Још је више урастао у срце слушалаца и зближио се са домаћима када је 1871.преузео и вишеструку дужност у новосаграђеном Народном позоришту, на домак тек срушене Стамбол- капије. Ту је из дана у дан спремао драмске глумце за певачке улоге, ту је увежбавао чланове хора, све одреда "слухисте" (иначе, по занимању мумџије, памуклијаше, бербере, пеглере,обућаре, итд.), ту је дириговао и оркестром, у којем је за првим пултом виолине седео Петар Крстић, а за првим виолончела А.Г.Матош.
(Био је плаћен 250 талира годишње).. писао је музику и за историјске драме Ђуре Јакшића или Милорада Шапчанина, и за француске водвиље Лабиша и Монтепена, и у народском тону сеоских идила у комадима Ђидо Сеоска лола, Девојачка клетва или Потера..Свему томе морао је Јенко да се прилагоди. Каткада му је тешко падало то стварање по поруџбини, па ипак, колико ли је пута сам "комад с певањем" имао успеха управо због Јенкове музике, која је из позоришне зграде изашла потом на улицу, у народ, у грађанске сале.
У тој кући, изнад Кара-џамије, првој згради у Београду осветљаваној раскошним пламеновима "луфт-гаса", настала је, готово нехотице, најзваничнија мелодија Србије, њена химна Боже Правде, компонована као завршна хорска тачка у књижевно безвредном комаду Маркова сабље Јована Ђорђевића.
Пошто се намах проширила популарност мелодије, Обреновићи су је прихватили за државну химну, а ни Карађорђевићи нису могли наћи- упркос конкурсима- бољу.
Ја лично волим овај текст јер видим да је измешана и симболика старе вере (Бог Правде не постоји у хришћанству), сасвим случајно..а и две династије (иначе у несагласју и отимању за престо) су је изабрале--па ми зато има неки универзални карактер- изнад тривијалних политичких трвења.
И , листајући сд ову публикацију, још неке детаљчиће бих да додам.
Те 1872.године кад је "Боже Правде" било први пут запевано.. Милан Обреновић је имао само 14 година. Био је Јевремов унук,и на престо га је довео министар војске Миливоје Блазнавац, јер, од убиства Кнеза Михаила, четири године раније, није било погодног наследника трона..Ни Милан се није показао у даљем току времена, јер је (можда због обиља у богатој трговачкој дединој фамилији) био познатији по коцкарској страсти и раскалашно животу него по мудрим државничким одлукама. Чак је, као овејани расипник, "успео" и да једну важну сабљу (не ону Маркову, из позоришне фикције)..која је припадала Милошу (?) заложи. Нејасно је у тексту "Разлога" ма ког се Милоша мисли, Обилића???
Миливоје Блазнавац је био ванбрачни син кнеза Милоша. А што се те сабље тиче, мислим да је то била сабља кнеза Милоша коју је добио од руског цара или вероватније турског султана.
Миливоје Блазнавац је био ванбрачни син кнеза Милоша. А што се те сабље тиче, мислим да је то била сабља кнеза Милоша коју је добио од руског цара или вероватније турског султана.
Gle ti Obrenovića?? Vanbračno, pa muÅ¡ko, pa ministar:)
Verovatno si u pravu za sablju Obrenovića, u tekstu se pominjao poklon od sultana.
Gle ti Obrenovića?? Vanbračno, pa muÅ¡ko, pa ministar:)
Verovatno si u pravu za sablju Obrenovića, u tekstu se pominjao poklon od sultana.
Веровала или не, чак се по Београду тих дана шушкало да можда Блазнавац буде нови кнез. Милош га је водао са собом по Европи и дао доста пара за његово школовање.
KONSTANTIN Babić, kompozitor, kaže se da ovo nije prvi put da se reči himne "Bože pravde" menjaju. Toga je bivalo i biće. Naime, srpska narodna himna je do 1882. godine u refrenu pevala "knez Milana Bože spasi", da bi odmah posle njegovog krunisanja za kralja titula u tekstu odmah promenjena.
- Himna je menjala reči sa promenom vladara. Pevalo se i kralju Petru i Aleksandru Karađorđeviću - kaže Babić. - Prva višestranačka skupština je 1991. godine oformila komisiju koja je trebalo da predloži i izglasa novu himnu. U njoj je bilo više od 40 članova iz kulturnog i javnog života i sa samo dva uzdržana glasa usvojen je tekst "Bože pravde".
Međutim, tvrdi naš sagovornik, prethodna vlast je stalno eksperimentisala, predlagala i "svirala" te "Marš na Drinu", pa onda "Vostani Serbie"... Činjenica je da su svi naši simboli monarhistički, i grb i zastava, pa zašto ne bi bila i himna.
- Ja sam za to da se vrate prvobitne reči iz teksta Jovana Đorđevića iz 1872. godine, odnosno umesto srpske zemlje, kako sada stoji, da se vrati srpskog kralja. Primera radi, u Holandiji se izvodi himna iz 18. veka u kojoj ima i nekoliko skaradnih reči koje pozivaju na ubistvo, francuska "Marseljeza" poziva na rat, ali to je samo pesma. Mnogi ne znaju da je himna svečana i borbena pesma koja okuplja narod na borbu protiv neprijatelja -kaže Babić.
Na primedbe zašto i reč "hrani" (čuvaj) u drugoj, četvrtoj i šestoj strofi nije izmenjena, pošto je pravo značenje te reči nepoznato mlađim generacijama, naš sagovornik kratko odgovara: "Neka nauče."
BOŽE PRAVDE
Bože pravde, ti što spase
od propasti dosad nas,
čuj i odsad naše glase
i od sad nam budi spas.
Moćnom rukom vodi, brani
budućnosti srpske brod,
Bože spasi, Bože hrani
srpskog Kralja, srpski rod!
Složi srpsku braću dragu
na svak dičan slavan rad,
sloga biće poraz vragu
a najjači Srpstvu grad.
Nek na srpskoj blista grani
bratske sloge zlatan plod,
Bože spasi, Bože hrani
srpskog Kralja , srpski rod!
Nek na srpsko vedro čelo
tvog ne padne gneva grom
Blagoslovi Srbu selu
polje, njivu, grad i dom!
Kad nastupe borbe dani
k’ pobedi mu vodi hod
Bože spasi, Bože hrani
srpskog Kralja , srpski rod!
Iz mračnoga sinu groba
srpske krune novi sjaj
nastalo je novo doba
Novu sreću, Bože daj!
Kraljevinu srpsku brani
pet vekovne borbe plod
Bože spasi, Bože brani
moli ti se srpski rod!
prema
http://www.mail-archive.com/sorabia@yahoogroups.com/msg10514.html
http://www.novosti.co.yu/code/navigate.php?Id=1&status=jedna&vest=92154&datum=2006-07-25
http://www.novosti.co.yu/code/navigate.php?Id=1&status=jedna&vest=91849&datum=2006-07-25
Slična tema
http://www.nationalanthems.us/forum/YaBB.pl?num=1113091939
A usput sam saznala da je postojala pesma JJ Zmaja iz 1865 "Narodna himna" koja je počinjala tekstom "Bože Pravde, braniću stvorenja" pa se smatra da je Jovan Djordjević od Zmaja preuzeo početak, kao vešt kompilator.
Moguće je da je pesma J.Djordjevića u startu bila posvećena njegovoj sestri Milici.
Jenko je, uipak, samo osmislio melodiju , a orkestraciju je uradio legendarni Stanislav Binički (poznat kao kompozitor ponarođenog marša "Na Drinu").
;)
1872.godine otpevane su samo dve strofe na kraju "Markove sablje", bez naslova, povodom punoletstva Milana Obrenovića
Bože pravde, ti što spase
Od propasti dosad nas!
Čuj i od sad naše glase,
I od sad nam budi spas!
Moćnom rukom vodi, brani
Budućnosti srpske brod;
Bože spasi, bože hrani
Srpskog kneza, srpski rod!
Jedna volja da zadahne
Složna srca, bože daj!
Pa da Srpstvu zora svane,
Dugoj bedi dođe kraj!
Da nam sinu lepši dani,
Da slobode sazri plod;
Bože spasi, bože hrani
Srpskog kneza, srpski rod!
1882.godine (22.februara) , kada je Milan, na brzinu, bez krunisanja organizovao proglas Kraljevine 22. februara 1882. u Narodnom pozorištu, pesma je izmenjena: Jovan Đorđević je izbacio drugu strofu i dodao još tri, knez je postao kralj, melodija je ostala bez promena i tako je nastala himna Bože pravde:
Bože pravde, ti što spase
Od propasti dosad nas!
Čuj i od sad naše glase,
I od sad nam budi spas!
Moćnom rukom vodi, brani
Budućnosti srpske brod;
Bože spasi, bože hrani
Srpskog Kralja, srpski rod!
Složi srpsku braću dragu
Na svak, dičan, slavan rad:
Sloga biće poraz vragu,
A najjači srpstvu grad!
Nek na srpstva blista grani
Bratske sloge zlatan plod,
Bože spasi, Bože hrani
Srpskog Kralja, srpski rod
Nek na srpsko vedro čelo
Tvog ne padne gnjeva grom,
Blagoslovi Srbu selo,
Polje, njivu, grad i dom!
Kad nastupe borbe dani,
K pobedi mu vodi hod,
Bože spasi, Bože hrani
Srpskog Kralja, srpski rod.
Iz mračnoga sinu groba,
Srpske krune novi sjaj,
Nastalo je novo doba,
Novu sreću, Bože, daj!
Kraljevinu srpsku brani,
Petvekovne borbe plod,
Srpskog Kralja, Bože, hrani,
Moli ti se srpski rod!
http://www.drama.org.yu/D1_hro3.asp
Kada su 1912. počeli ratovi za oslobođenje i ujedinjenje, himna "Bože pravde", pratila je sve uspehe Srbije.
U toku proboja Solunskog fronta, sa ratišta, stizali su u Solun saveznički oficiri, na dopust. Kod "Bele kule" pili su metaksu iz kafenih šolja, jer je alkohol za njih bio zabranjen. Englez je pušio lulu, zagledan u daljine ratišta. Italijan sluša orkestar. Rus traži "da svi piju za njegovu smrt"! Francuz i Srbin, kao i na bojištu , sede jedan do drugoga. Francuz peva Srbinu "Marseljezu", a naš oficir njemu - "Bože pravde".
Pevali je vojnici
U Odesi 1916. smotra Srpsko-hrvatsko-slovenačkog dobrovoljačkog korpusa i svi zajedno pevaju "Bože pravde", a onda i pesme "Lijepa naša..." i "Naprej, zastava slave", zajedno...
U to vreme, sve velike države Evrope imaju himne koje počinju sa "Bože, čuvaj kralja" ili "Bože, čuvaj cara". To je glavna tema engleske, ruske, mađarske himne. I srpske.
Srpska himna obilazi kasarne. Saveznički orkestri je stavljaju na svoje pultove. Naši đaci u Francuskoj, Engleskoj, Rusiji , sa svojom himnom dobijaju prve nagrade na takmičenjima horova. Međutim, nikada nisam čuo tako toplo i nadahnuto izvođenje srpske himne, kao na onom snimku s francuske gramofonske ploče "Veliki rat". Braća u ratu - Francuzi - osetili su veliku poruku naše himne još u rovovima.
http://arhiva.glas-javnosti.co.yu/arhiva/2002/12/13/srpski/F02121202.shtml
Žarko Petrović: Feljton, Kad je muzika ratovala
Ноте за једну од хорских верзија песме "Боже Правде"
--Има грешака у имену Даворина/Даборина и Ђорђевића/Ћоревића-- пример је са сајта на енглеском језику.., али не видим грешке у тексту песме..
http://38.99.76.103/img87/514/serbiachoir2pw.png
Овде имате (са истим ћириличним грешкама) партитуру за оркестар и четворогласни хор (обрада Константнина Бабића), кликом на прву страну, може да се "скине".
http://home.planet.nl/~jschoone/cs_sr.html
Јенков тестамент написан ћирилицом
На Јенковој сахрани се свирала песма "На гробих" коју је сам компоновао. Али, мрљу на тај чин су нанеле аустријске власти које, третирајући га као српског поданика, нису дозволиле ни одржавање пригодног, опроштајног говора.
А још горе од тога је дошло када је отпечаћен покојников тестамент, написан ћирилицом, у којем је стајало да се део његове оставштине употреби за школовање српских сиромашних студената.
Када је после три године у љубљанском суду завршена оставинска парница (тестамент је од судског тумача у Грацу био преведен на немачки језик), почела је вансудска ванредна процедура. Наиме, изговарајући се околношћу да су тада Србија и Аустрија биле у рату и да су за то сви међусобни споразуми постали неважећи. Министарство правде у Бечу је одлучило да ни последња Јенкова воља не буде спроведена у дело..
Позоришни комад с певањем и пуцањем (из два дела) "Маркова сабља"
Јунаци Ђорђевићеве драме, која даје пресек српске историје у протекла четири века су Краљевић Марко, Вила и Певац (певач, гуслар). Апологетски тон проткан је кроз драму без околишења, а најјаснији је у завршној сцени: Срби се окупљају око младог владара, узданице народа и кликћу предстојећем процвату Србије....
Божидар Ковачек, уредник у Матици српској у Новом Саду, утврдио је да је драмски ансамбл Народног позоришта тај комад приказивао још тридесет пута, што је, с обзиром на број житеља ондашњег Београда, заиста, импресиван податак.
http://www.srpsko-nasledje.co.yu/sr-c/1998/03/article-04.html
Текст химне налази се и на мајицама :)..
http://shop.oaza.co.yu/user/yusportshop/majice/majica_boze_pravde/item.jsp?f_item_id=6646&f_cat_id=29&f_shop_id=5&f_lang_id=1&f_partner_id=123&f_pagination_start=-1
vBulletin® v3.8.7, Copyright ©2000-2012, vBulletin Solutions, Inc.