Обилић
25-04-08, 14:20
Dr M. Spalajković
Srpski narodni mit i Evropa
Srpski mit je bajka izatkana nitima od svile i zlata na razboju gorskih krilatica Vila. Obična pređa od kudelje osnova je tog čarobnog tkiva. Za ukras mu služe čudesne Å¡are, koje samo nevidljive posestrime srpskih junaka znaju složiti i utkati u besmrtne, carskim vezovima optočene, pohvale narodnih izabranika. Sa sestrinskom ljubavlju Zagorkinja Vila plete vence od miriÅ¡ljavog cveća iz srpskih dubrava i njima kiti narodne heroje kao večni ponos proste srpske duÅ¡e.
Srpski narodni mit ne slavi toliko epske događaje, koliko epske ličnosti. U narodu mit se stvara iz najviÅ¡eg kulta prema tim ličnostima. Kosovski mit se ne može zamisliti bez Cara Lazara i MiloÅ¡a Obilića. Upravo, kosovski boj je samo spoljni okvir, a legendarni likovi Lazara i MiloÅ¡a su unutarnje jezgro kosovskog mita. Neodoljivom silom rasnog nagona ti se likovi održavaju u narodnom predanju kao živa slika bitnih osobina i istrajnosti srpskog plemena.
Narodni izbor mitskih ličnosti je od velikog značaja za narodnu psihologiju, jer heroji – sveci i junaci – pretstavljaju svi zajedno rasne idealne obrasce, koji naciji, dok god traje, treba da služe za ugled. Izobilje tih uzornih primera u naÅ¡oj priÅ¡losti potvrđuju slavna imena: Nemanja, Sv. Sava, Car DuÅ¡an, Kraljević Marko, Car Lazar, MiloÅ¡ Obilić – među ljudima; Jevrosima Majka, Carica Milica, Majka Jugovića, Kosovka Devojka – među ženama. NaÅ¡ srednjovekovni nacionalni mit razvijao se u znaku tih muÅ¡kih i ženskih heroja, čija je fizionimija, stvarna ili zamiÅ¡ljena, poznata svakom Srbinu. Najpopularniji su Sv. Sava i Car Lazar među svecima, Kraljević Marko i MiloÅ¡ Obilić među junacima. Prva dvojica su oličenje urođenog rasnog idealizma; narod ih je priznao za svece, jer su obojica, svojim visoko etičkim shvatanjima čovečje uloge na zemlji i svojim ličnim primerom, potvrdili da samo duhovne vrednosti daju trajan smisao životu. Druga dvojica pretstavljaju ovaploćenu sintezu narodne borbene odlučnosti i rasne srčanosti; narod ih je proglasio za junake, jer su obojica – ispunjeni herojskim smislom života – prezirali smrt viÅ¡e nego čoveka, a nečovečnost viÅ¡e nego smrt. Sva četvorica su u očima srpskog naroda živi simvoli, ne toliko istoriske dovrÅ¡ene stvarnosti, koliko onih u vazdaÅ¡njoj narodnoj duÅ¡i duboko ukorenjenih ideala. Ti se ideali zovu – plemenitost i viteÅ¡tvo.
Narodna etika je temelj narodnog mita.
***
Istorija ostavlja mnogo dublje tragove u živoj narodnoj maÅ¡ti nego u mrtvim zapisima letopisaca. I kao učiteljica života, istorija se neposredno napaja usmenim predanjima narodnog mita mnogo viÅ¡e nego pismenim izvorima istoriske učenosti. U tome i jeste tajna njene vaspitne i psiholoÅ¡ke moći. Narodni mit je ogledalo narodne duÅ¡e. U njemu je živi istoriski oblik narodnih tradicija. Ako njega nema, povesnica postaje umrtvljeni okvir ustajale proÅ¡losti. Etničke vrednosti treba ceniti etičkim merilom. Po etičkom sadržaju nacionalnog mita treba suditi o kulturnoj sadržini narodne duÅ¡e. I najrazvijenija civilizacija, bez duhovne kulture, bliska je varvarstvu. Kakav je narod, takav je i njegov nacionalni mit.
U ljudskoj povesnici svaki vek ima svoj mit, a svi vekovi zajedno čine opÅ¡ti mit čovečanstva. I u istoriji pojedinih naroda svako razdoblje neosetno se pretvara u poseban mit, a iz kontinuiteta narodnih stremljenja i tradicija rađa se trajan narodni mit u kome jedinka raspoznaje sebe i rasu kojoj pripada. "Ako jedan narod, pri pregledanju svoje istorije i pri ispitivanju svoje volje za budućnost, ne nalazi između njih nikakvo jedinstvo, onda je on izgubljen i, kao narod, mrtav" – kaže A. Rozenberg u svojoj duboko-filozofskoj analizi nove evropske ideologije iz koje se ispreda "Mit XX veka".
Ipak, dok god jedan narod postoji, ne može se reći da je izgubljen, a joÅ¡ manje da je mrtav, jer duži ili kraći prekidi u njegovom nacionalnom mitu mogu biti posledice istoriskih slučajnosti, a ne kobni znaci rasne degeneracije. Ako jedan narod nije sasvim degenerisan, dovoljan je jedan snažan potres, kao spasonosan lek, pa da prekinuti mit ponovo zaveje narodnom duÅ¡om. Tako u jednom trenutku svoje istorije narod jedva raspoznaje onaj prvobitni samosvojni lik koji je ranije imao, to može značini da je u njegovom mitu nastao prekid, i dok god taj prekid traje, narod je – kao tikva bez korena – osuđen na učmalo i jalovo bitisanje. Takav trenutak u istoriji srpskog naroda prvi put je nastupio u dvadesetom veku i trajao je viÅ¡e od dvadeset godina.
NaÅ¡ nacionalni mit počinje od Nemanjića, obuhvata srednjovekovni sjaj naÅ¡e države do Kosova, naÅ¡e robovanje sa podvizima uskoka i hajduka do kraja osamnaestog veka, zatim bunu na dahije sa ustancima Karađorđa i MiloÅ¡a u devetnaestom veku, i naposletku Kumanovo i Kajmakčalan u dvadesetom veku. Tu nastaje prekid u srpskom narodnom mitu, a sa njim zamrlost i neplodnost u srpskom narodu. DvadesetogodiÅ¡nji period Jugoslavije, napuÅ¡tanje srpskog imena i srpske zastave, izdajstvo srpske državne misli i raspadanje srpske narodne duÅ¡e, vodviljski junaci od 27. marta, vlada narodne propasti, jugoslovenska ratna tragikomedija, bekstvo iz zemlje, jugoslovenska valda u Londonu – ni jedna od tih epizoda ne ulazi u srpski nacionalni mit, sve one – sva ta neverstva i izdajstva – pripadaju internacionalnoj mitologiji dvadesetog veka.
Bila je potrebna opÅ¡ta narodna katastrofa te da se Srbi vrate mitu svojih pradedova i ponovo pođu putem koji je srpsko pleme od samog početka izabralo i u toku vekova svojom vlastitom kulturom obeležilo.
***
Posle svih beskorisnih žrtava mi se moramo prikloniti sudbini i nalaziti utehe u stoičkom mudrom shvatanju da je manji greh varati sebe nego varati druge. Setimo se stroge opomene Jevrosime Majke: "Bolje ti je izgubiti glavu nego svoju ogreÅ¡iti duÅ¡u". Takvim materinskih moralnih pouka puno je u kosovskom mitu. One nisu nikada dvosmislene. Njihov smisao uvek je lako pogoditi. Pre naÅ¡e nedavne propasti to je bilo utoliko lakÅ¡e, Å¡to je naÅ¡ međunarodni položaj bio tada takav da nismo morali ni varati sebe ni varati druge, ni gubiti glavu ni ogreÅ¡iti duÅ¡u. Nikome se pre toga nismo bili obavezali da ćemo za njega ratovati. I onda je za srpski narod bilo najrazumnije posluÅ¡ati savet Majke Jevrosime – "Ni po babu ni po sričevima", tojest ostati neutralan i ni prema kome se ne ogreÅ¡iti... Ali je za svoje sebične svrhe farisejska propaganda iskoristila baÅ¡ kosovski mit, tumačeći ga Srbima na svoj farisejski način. Zar "plemenitost i viteÅ¡tvo" ne obavezuju viÅ¡e nego ikakav pakt? Zar se "čast" brani paktom, a ne ratom? Zar Kosovo ne nameće Srbinu dužnost da uvek i za svakoga gubi glavu, pa čak i za fariseje!... I oholi fariseji likovaÅ¡e: "Nema rata bez Srbalja".
Kopati jamu drugome – odlika je farisejskog mita. Srpski je narod stradao, jer nije znao za tu razliku, za taj nepremostivi jaz, između svoga mita i mita svih onih fariseja koji su ga doveli do raspeća, pa i posle raspeća produžili da mrcvare njegovo telo i muče njegovu duÅ¡u, Na crnoj berzi bezduÅ¡ne sebičnosti i njihovog bezobzirnog cinizma trguje se, kako kad zatreba, tuđim vrlinama i tuđom krvlju.
Tragedija je srpskog naroda Å¡to je onda, kada je najviÅ¡e trebalo, imao najmanje političkom smisla i Å¡to nije uvideo da je njogov kosovki mit u istoriskoj protivrečnosti sa stvarnoÅ¡ću, tojest sa mitom svih onih naroda koji su ga na prevaru uvukli u ratnu pustolovinu. zar se kroz vekovni mit tih farisejskih naroda ne provlači, kao crna nit, njihov okoreli egoizam, njihov krajnji cinizam, njihova novčana korupcija, njihovo raspaljivanje mržnje među ljudima i sejanje nepoverenja među narodima...
***
Ono Å¡to čini snagu jednog naroda, može u izvesnim prilikama da postane izvor njegovih stradanja. I vrline, kao Å¡to su plemenitost i viteÅ¡tvo, moraju se savlađivati razumom, kao i mane. U nesebičnosti drugih sebični narodi vide slabost i postaju bezobzirni. Lukavstvo i prevara zavladali su svetom. Tome se mora učiniti jrak. Ne sme se dopustiti da se cinizam zacari među narodima, da vrline pravednih budu podjarmljene porocima greÅ¡nih, da duh robuje materiji. Rađa se mit nove Evrope, mit dvadesetog veka, koji stavlja duh ispred materije, rad iznad zlata, socijalnu pravdu namesto klasne borbe, međunarodnu saradnju namesto ratova.
Evropa je matica kulture i nosilac civilizacije na zemljinoj kugli. JoÅ¡ od drevnih vremena ona i politički i duhovno vodi čovečanstvo. Ali tek u naÅ¡e vreme saznanje Evrope o njenom sudbinskom jedinstvu postaje istoriska činjenica od presudnog budućeg značaja. Ono se javlja kao neminovna životna reakcija na sva moralna, intelektualna i fizička nasilja, koja su mračne sile doskora vrÅ¡ile nad evropskim narodima. Evropa se preporodila. Ona je danas svesna svoje duhovne vrednosti i reÅ¡ena je da brani sve oblike života i kulture koje su njeni narodi izgradili na nacionalnim osnovama. Ona sada vodi odsudnu borbu protiv svih udruženih internacionala koje su, satirući duh i energiju evropskih naroda, smerale da uniÅ¡te dostojanstvo ljudske ličnosti i da sputaju tvoračku moć slobodnog čoveka i nacije. Iz ove borbe izaći će kao pobedioci i preživeće ovaj rat samo oni narodi, koji budu sve jače naglaÅ¡avali svoju nacionalnu ličnost. Narodna volja za samoodržanjem mora biti nepokolebiva. Samo moralno snažni i duhovno krepki narodi moći će se održati u strahovitoj borbi sadaÅ¡njice. Ako je njihova nacionalna svest ispunjena verom u nesalomljivost njihove duhovne energije, onda će sve materijalne nezgode i krize biti za njih samo prolazno iskuÅ¡enje. Degenerisane nacije osuđene su na propast. Njihova politička psihologija, zasnovana na nezdravim doktrinama i lažnim druÅ¡tvenim sofizmima a ne na zdravim afirmacijama narodnog bića i prirodnom nagonu samoodržanja, uvrÅ¡ćuje ih u bolesne narode, u narode bez korena, u ljudske skupine bez duhovne domovine. Postoje izvesni zakoni života koje ni jedno ljudsko druÅ¡tvo ne može da prekrÅ¡i a da ne posrne. Život rasklimatane druÅ¡tvene zajednice pretvara se lako u mehanički proces atomskog raspadanja. Plutokratski kapitalistički individualizam i sovjetsko-proleterski komunizam dve su krajnosti koje se dodiruju. I u jednom i u drugom poretku životna sudbina ljudske jedinke svodi se na fatalnu funkciju inertne materije.
Novi evropski mit se idejno tek izgrađuje, a kod pojedinih velikih naroda on se eksperimentalno i ostvaruje. Njegov konačni oblik joÅ¡ se ne može utvrditi, ali se može nazreti. On će spasti evropsku kulturu a sa njom i čoveka i narod, ako samo bude u korenu uniÅ¡tio sva ona nehumana stremljenja lažnog filozofskog materijalizma, čiji je vrhunac dostignut u oba ekstremna druÅ¡tvena poretka. Evropska kultura je ponikla iz stare jelinsko-latinske civilizacije, krunisane i usavrÅ¡ene hriÅ¡ćanskom etikom. Samo na tim temeljima ona se i dalje može univerzalno razvijati i pobedonosno Å¡iriti. Bez nje život Evrope gubi svoj najviÅ¡i smisao i osuđen je na slepu pokornost fatalnim zakonima materijalne civilizacije.
Materijalistički mit u oba svoja oblika, plutokratskom i komunističkom, pretvara čoveka u čudoviÅ¡te, slobodu u ropstvo, civilizaciju u varvarstvo.
***
One ideje koje tek sada pobeđuju u Evropi, uÅ¡le su u naÅ¡ kosovski mit joÅ¡ pre toliko stotina godina. I pre Kosova sva etička i idealna stremljenja srpskog naroda izviru iz rasnog spiritualističkog shvatanja života, iz sveopÅ¡teg narodnog verovanja u večnost duha i duÅ¡e. Sve naÅ¡e narodne umotvornine nose metafizički žig takvog gledanja na svet. I u novom mitu Evrope dvadesetog veka verovatno neće se naći ni jedna filozofska misao, ni jedna moralna istina, ni jedna druÅ¡tvena ili međunarodna težnja, kojoj ne bi u naÅ¡oj narodnoj poeziji ili u naÅ¡im narodnim poslovicama, odgovarala srodna aksioma ili podesna izreka.
Sa definicijama i osnovnim pojmovima duhovne kulture, srpski nacionalni mit je prečistio joÅ¡ u samom početku svoga rađanja. U dvadesetom veku on nema potrebe da iÅ¡ta idejno pozajmljuje iiz novog eropskog mita koji se tek sada rađa. Kod srpskog naroda je od pamtiveka ukorenjeno saznanje da su sva pitanja među ljudima – i socijalna i internacionalna – ustvari moralna pitanja, pitanja ljudske duÅ¡e i ljudske savesti.
Najsvetliji primer toga saznanja krajem dvanaestog i početkom trinaestog veka nalazimo u životu i radu najstarijeg srpskog vladaoca Stevana Nemanje i njegovog najmlađeg sina Rastka.
U Domentianovoj pohvali Simeona i Save rečeno je, i za oca i za sina, da su "obojica istiniti apostoli podignuti istinitim Bogom na prosvećenje i na božanstveno naučenje zapadne strane" (Srbije), i da su obojica "nezalazna svetila misaonog Istoka, koji bogomisleno prosvećuju svoje zapadno otačastvo". Od svih ideala, kojima je položio temelj u srpskom narodu, Sveti Sava se naročito brinuo o druÅ¡tvenoj pravdi, krčeći neumorno najkraće i najpouzdanije puteve koji vode njenom ostvarenju. On je u svakoj prilici učio Srbe da je pravda osnova svega, i zalagao se – kao Å¡to njegov biograf Teodosije kaže – "neutrudivo za svakoga ko je nepravdu i skrb trpeo". Ta nesalomljiva volja Savina da pravda pobedi, najviÅ¡e je doprinela buđenju i razvijanju pravne svesti kod srpskog naroda u srednjem veku, izražene ne samo u običajnom pravu nego i u pisanim srpskim zakonima, među kojima carsku krunu nosi DuÅ¡anov Zakonik. Ti svedoci naÅ¡e srednjovekovne državotvorne sposobnosti i druÅ¡tvene naprednosti pokazuju koliko je bila filozofski visoka zamisao Svetog Save – toga smirenog minaha i mudrog mislioca iz Svete Gore – o državi kao nacionalno-kulturnoj zajednici.
Visoka politička i moralna svest starih srpskih vladalaca najvernije je ogledalo srpskog nacionalnog idealizma. Kako su Nemanjići shvatili i svoje vladalačke i čovečanske dužnosti svedoči naÅ¡a narodna poezija. Njihov visoki ideal, njihova druÅ¡tvena delatnost, njihovi humani pojmovi izraženi su naročito jasno u narodnim stihovima posvećenim svečanoj izjavi Svetog Save – u toj večnoj opomeni srpskoj gospoÅ¡tini- da njegov otac, Nemanja, nije istrođio svoje bogatstvo na raskoÅ¡ i na uživanje, nego je – "dok je duÅ¡i mesto uhvatio" – četiri sedmine svoga blaga potroÅ¡io – "gradeći mnoge zadužbine", a tri sedmine – "zidajući po kalu lakdrme i gradeći po vodam' ćuprije, dijeleći kljastu i slijepu".
Svetosavsko pravoslavlje je moralna podloga naÅ¡eg nacionalnog mita. Na temeljima srpske narodne etike, hriÅ¡ćanske nauke i grčko-vizantiskog bogoslovlja, Sveti Sava je ostvario srpsku nacionalno-versku sintezu i dao joj obeležje narodne duhovne kulture. Taj prvi srpski prosvetitelj i tvorac srpskog nacionalizma spojio je u narodnoj duÅ¡i državu i crkvu, narod i veru, zemaljsko i nebesko. I od tada Srbin sve viÅ¡e i viÅ¡e uviđa da je ljudski život samo privremeno sredstvo u službi neke trajne idealne svrhe koja se ne određuje fizičkim postjanjem čoveka nego metafizičkim bićem vasione. Ali, iako život sam po sebi nije cilj, ne pretstavlja apsolutnu vrednost, on je ipak i kao sredstvo jedna opÅ¡ta kosmička potreba, i njegova relativna vrednost zavisi od njegove upotrebe. I kada se na Kosovu postavlja pitanje za Srbina da li će se privoleti zemaljskom ili nebeskom carstvu, on se odlučuje za one transcendentne ideale koji premaÅ¡uju zemaljski život, jer ukoliko se život viÅ¡e posvećuje tim idealima utoliko i njegova relativna vrednost postaje veća. Stoga i poslednju odluku Cara Lazara ne treba tumačiti kao potcenjivanje zemaljskog života, nego kao najviÅ¡i izražaj srpskog narodnog idealizma.
Srbi su izgubili bitku na Kosovu ali su spasli viteÅ¡tvo i plemenitost srpskog plemena. Iz poraza ponikla je slava besmrtnog junaÅ¡tva i triumf narodnog večnog ideala. Na Kosovu je epski zapečaćeno političko jedinstvo srpskog naroda, a etički osveÅ¡tana zajednica nacionalnog ideala koji od tada postaje npresuÅ¡ni izvor narodne životne energije i moralne veličine. Iz kosovskog poraza rodila se kumanovska pobeda. U pogledu duhovnom postoji nesumnjiva veza istoriske uzročnosti između ta dva događaja, iako u pogledu vremenskom pet vekova rastavljaju prvi istoriski trenutak od drugog, poraz od pobede, uzrok od posledice.
Zato i pored sve svoje tragedije, srpski narod treba i dalje da ostane veran svome kosovskom mitu, jer će ga on duhovno preporoditi. I taj preporođaj biće utoliko pouzdaniji i brži ukoliko srpski narod bude u stanju, ne toliko da pronikne u nove ideje evropskog mita dvadesetog veka, koliko da prozre u nepromenljivu suÅ¡tinu farisejskog mita svih vekova.
***
Srpski narod ima svoju filozofiju, svoje poglede na život i svet, svoja shvatanja o Bogu i čoveku, o istini i pravdi, o mudrosti i poÅ¡tenju i t.d. Njima su prožeta sva narodna predanja, sve narodne umotvorine, u njima je i glavna podloga srpskog narodnog mita. Upravo taj mit je njihov duhovni okvir. U taj živi okvir narodna duÅ¡a je utisnula, kao svoj rasni žig, dva glavna osećaja, dva osnovna pojma, koji od iskoni prate sudbinu srpskog naroda.
NaÅ¡e narodne poslovice ističu istinu kao najveće ljudsko blago, a laž kao najveće zlo iz koga se rađaju svi poroci. Ali, nikada čovek neće saznati svu istinu, jer "samo Bog sve zna". "Bog nikome dužan ne ostaje", jer on vidi sve. "Ko pravo zbori, Boga hvali", jer ugađa Bogu koji voli samo istinu. "Å*to je pravo i Bogu je drago", jer Bog je suÅ¡ta pravednost i vrhunac dobrote. "Mirno srce Boga moli, a nemirno suze roni". Stoga "Bolje je sa mudrim plakati, nego sa ludim pevati", jer sa razumnim čovekom napredovaćeÅ¡ možda i sporije, ali pouzdanije, dok sa nerazumnim, pa ma koliko ti trenutno on koristio, upaÅ¡ćeÅ¡ naposletku u pustolovinu.
Radi razmiÅ¡ljanja naÅ¡ih političara i intelektualaca, naveÅ¡ćemo i ovu lakonsku popularnu izreku: "Luda pamet – pogibija". Zar taj mudri narodni aforizam ne Å¡iba, kao bič, pustolove od 27. marta i "vladu narodne propasti"?
Istina – prava istina – je nedostižna, jer je apsolutna. Njeno carstvo je nebesko. Ona se ne dokazuje; u nju se veruje. Stavovi koje u nauci nazivamo aksiomima, samo su njeni bledi odblesci. Očiglednost je karakteristika naÅ¡e zemaljske istine koja se dokazuje razumom. Ova relativna istina treba da nam postane očigledna da bismo u nju poverovali, kao Å¡to verujemo u aksiome od kojih polazimo u dokazivanju. U ovom zemaljskom životu čovek može samo da istražuje pravu, apsolutnu, istinu ali do nje nikada ne može da dođe. U tom duÅ¡evnom nemiru leži glavni izvor obnavljanja njegove duhovne snage i napretka.
Drugi visoki izražaj srpske narodne mudrosti tiče se filozofske sadržine samog pojma o Bogu i o čoveku. U metafizici Bog je samo jedna ideja. U srpskom narodnom mitu Bog – Tvorac neba i zemlje, vrhovni sudija svih ljudskih dela i misli – je sila, jedina prava i apsolutna sila: "Sila je u Boga jedinoga". Najveća je opasnost za ljude kada oni zamiÅ¡ljaju da su neka sila, pa ma koliku vlast imali nad drugim ljudima: "Starija je Božja no careva".
NiÅ¡ta od čoveka ne zavisi, sem kad pogodi ono Å¡to i Bog hoće: "Čovek nalaže a Bog raspolaže". NaÅ¡ život i naÅ¡a smrt su u Božijim rukama. Oni zavise od naÅ¡e sudbe, koja ne zavisi od nas. Ali dobro i zlo su u naÅ¡im rukama. Čovek, kao oruđe, ima određenu kospoloÅ¡ku funkciju; ali kao moralno biće on je potpuno slobodan. Čovek nije uvek samo pasivan objekat, niÅ¡tavan predmet u fatalnom vrtlogu kosmičkih pojava, zrno peska u moru, – on je ponekad i kativni subjekat, svemoćan činilac, koji veruje u svoju metafizičku slobodu i svoju tvoračku moć u svetu moralnih zbivanja, on je vrhovni gospodar svojih duÅ¡evnih nemira, kao more svojih talasa, a njegove su želje i težnje kao zrna peska u uzburkanom moru.
Ostavljajući svakome svoju veru kao najprirodniju, srpski narodni mit smatra sve religije kao dobre, a među njima svetosavsko pravoslavlje kao najbolju.
***
U proÅ¡lom veku, posle prvog vaskrsa Srbije, zahvaljujući neumornim naporima Vuka Karadžića, pred Evropom se otkrio sav značaj srpskog narodnog mita. Prvi koji su ocenili njegovu kulturnu vrednost bili su najviÅ¡i pretstavnici nemačkog duha toga vremena: Gete, Grim, Ranke i njihovi savremenici. Od tada srpske narodne umotvorine su prevođene na sve glavnije evropske jezike i dat je nov polet uskrsloj duÅ¡i srpskog naroda. Kao onda, tako i sada, pogledi srpskog naroda upravljaju se velikom nemačkom narodu i među Srbima održava nada da će nosioci nacionalno-socijalističke misli prihvatiti i nastaviti plemenite tradicije svojih duhovnih preteča i u evropskoj zajednici, koja se stvara, priznati srpkom narodnom mitu onaj idejni i moralni rang koji zaslužuje. Za takav književni i filozofski poduhvat, koristan ne samo za nemački i srpski narod, nego i za celu Evropu, niko ne bi bio pozvaniji od pisca čuvenog dela o "Mitu XX veka", Alfreda Rozenberga.
Narodne umotvorine – a one čine srpski narodni mit – jesu kolektivno delo koje se moglo roditi samo kao proizvod zajedničkih narodnih stremljenja. Ona duboka filozofija, koja je u njima izražena, potiče iz samog naroda i nastavlja se u duhu naroda. Ona nije tvorevina jednog određenog mislioca i jednog prolaznog vremena. U njoj nije osveÅ¡tano i konačno uobličeno iskustvo samo jednog pokoljenja i jednog veka, nego svih pokoljenja i svih vekova. I kao Å¡to je najveći umetnik u srpskoj proÅ¡losti bio sam narod, tako će i u budućnosti najveći srpski filozof biti sam srpski narod. SadaÅ¡njica će ostaviti neizgladive tragove, ne samo u istoriji nego i u maÅ¡ti srpskog naroda. I ta sadaÅ¡njica – sudbinska veza između srpske proÅ¡losti i budućnosti – služiće, i u najudaljenijim vremenima, srpskom kolektivnom geniju kao nepresuÅ¡ni izvor ne samo umetničkih nego i filozofskih nadahnuća.
Mi već sada možemo reći da ta narodna filozofija neće niada napustiti svoju iskonsku i osnovnu ideju vodilju. Ta ideja je u jednoj izreci, koju naÅ¡ narod nikada ne zaboravlja, ni u časovima tuge, ni u časovima radosti. Ova srpska poslovica je, po mom miÅ¡ljenju, najpunija sadržinom i najlepÅ¡a oblikom: "U dobru se ne ponesi, a u zlu se ne poniÅ¡ti". Sujeta, oholost, farisejska gordost, jesu teÅ¡ki gresi. Ne treba nikada dići glavu, ali treba uvek očuvati svoje ljudsko dostojanstvo. Å*to god imaÅ¡ viÅ¡e sreće i uspeha u životu, budi smireniji i skromniji; Å¡to god imaÅ¡ viÅ¡e neprilika i nevolja, budi vedriji i bodriji.
Bog stavlja u iskuÅ¡enje čvrstinu tvoga karaktera i jačinu tvoje volje. On ti već dolazi u pomoć... Srbine! Veruj uvek u Boga i nemoj nikada klonuti duhom. To je najveća istina koju je dokazao srpski narodni mit.
(Autor je biv. ministar spoljnih poslova;
"Srpski narod", Beograd, Uskrs, 1943)
Srpski narodni mit i Evropa
Srpski mit je bajka izatkana nitima od svile i zlata na razboju gorskih krilatica Vila. Obična pređa od kudelje osnova je tog čarobnog tkiva. Za ukras mu služe čudesne Å¡are, koje samo nevidljive posestrime srpskih junaka znaju složiti i utkati u besmrtne, carskim vezovima optočene, pohvale narodnih izabranika. Sa sestrinskom ljubavlju Zagorkinja Vila plete vence od miriÅ¡ljavog cveća iz srpskih dubrava i njima kiti narodne heroje kao večni ponos proste srpske duÅ¡e.
Srpski narodni mit ne slavi toliko epske događaje, koliko epske ličnosti. U narodu mit se stvara iz najviÅ¡eg kulta prema tim ličnostima. Kosovski mit se ne može zamisliti bez Cara Lazara i MiloÅ¡a Obilića. Upravo, kosovski boj je samo spoljni okvir, a legendarni likovi Lazara i MiloÅ¡a su unutarnje jezgro kosovskog mita. Neodoljivom silom rasnog nagona ti se likovi održavaju u narodnom predanju kao živa slika bitnih osobina i istrajnosti srpskog plemena.
Narodni izbor mitskih ličnosti je od velikog značaja za narodnu psihologiju, jer heroji – sveci i junaci – pretstavljaju svi zajedno rasne idealne obrasce, koji naciji, dok god traje, treba da služe za ugled. Izobilje tih uzornih primera u naÅ¡oj priÅ¡losti potvrđuju slavna imena: Nemanja, Sv. Sava, Car DuÅ¡an, Kraljević Marko, Car Lazar, MiloÅ¡ Obilić – među ljudima; Jevrosima Majka, Carica Milica, Majka Jugovića, Kosovka Devojka – među ženama. NaÅ¡ srednjovekovni nacionalni mit razvijao se u znaku tih muÅ¡kih i ženskih heroja, čija je fizionimija, stvarna ili zamiÅ¡ljena, poznata svakom Srbinu. Najpopularniji su Sv. Sava i Car Lazar među svecima, Kraljević Marko i MiloÅ¡ Obilić među junacima. Prva dvojica su oličenje urođenog rasnog idealizma; narod ih je priznao za svece, jer su obojica, svojim visoko etičkim shvatanjima čovečje uloge na zemlji i svojim ličnim primerom, potvrdili da samo duhovne vrednosti daju trajan smisao životu. Druga dvojica pretstavljaju ovaploćenu sintezu narodne borbene odlučnosti i rasne srčanosti; narod ih je proglasio za junake, jer su obojica – ispunjeni herojskim smislom života – prezirali smrt viÅ¡e nego čoveka, a nečovečnost viÅ¡e nego smrt. Sva četvorica su u očima srpskog naroda živi simvoli, ne toliko istoriske dovrÅ¡ene stvarnosti, koliko onih u vazdaÅ¡njoj narodnoj duÅ¡i duboko ukorenjenih ideala. Ti se ideali zovu – plemenitost i viteÅ¡tvo.
Narodna etika je temelj narodnog mita.
***
Istorija ostavlja mnogo dublje tragove u živoj narodnoj maÅ¡ti nego u mrtvim zapisima letopisaca. I kao učiteljica života, istorija se neposredno napaja usmenim predanjima narodnog mita mnogo viÅ¡e nego pismenim izvorima istoriske učenosti. U tome i jeste tajna njene vaspitne i psiholoÅ¡ke moći. Narodni mit je ogledalo narodne duÅ¡e. U njemu je živi istoriski oblik narodnih tradicija. Ako njega nema, povesnica postaje umrtvljeni okvir ustajale proÅ¡losti. Etničke vrednosti treba ceniti etičkim merilom. Po etičkom sadržaju nacionalnog mita treba suditi o kulturnoj sadržini narodne duÅ¡e. I najrazvijenija civilizacija, bez duhovne kulture, bliska je varvarstvu. Kakav je narod, takav je i njegov nacionalni mit.
U ljudskoj povesnici svaki vek ima svoj mit, a svi vekovi zajedno čine opÅ¡ti mit čovečanstva. I u istoriji pojedinih naroda svako razdoblje neosetno se pretvara u poseban mit, a iz kontinuiteta narodnih stremljenja i tradicija rađa se trajan narodni mit u kome jedinka raspoznaje sebe i rasu kojoj pripada. "Ako jedan narod, pri pregledanju svoje istorije i pri ispitivanju svoje volje za budućnost, ne nalazi između njih nikakvo jedinstvo, onda je on izgubljen i, kao narod, mrtav" – kaže A. Rozenberg u svojoj duboko-filozofskoj analizi nove evropske ideologije iz koje se ispreda "Mit XX veka".
Ipak, dok god jedan narod postoji, ne može se reći da je izgubljen, a joÅ¡ manje da je mrtav, jer duži ili kraći prekidi u njegovom nacionalnom mitu mogu biti posledice istoriskih slučajnosti, a ne kobni znaci rasne degeneracije. Ako jedan narod nije sasvim degenerisan, dovoljan je jedan snažan potres, kao spasonosan lek, pa da prekinuti mit ponovo zaveje narodnom duÅ¡om. Tako u jednom trenutku svoje istorije narod jedva raspoznaje onaj prvobitni samosvojni lik koji je ranije imao, to može značini da je u njegovom mitu nastao prekid, i dok god taj prekid traje, narod je – kao tikva bez korena – osuđen na učmalo i jalovo bitisanje. Takav trenutak u istoriji srpskog naroda prvi put je nastupio u dvadesetom veku i trajao je viÅ¡e od dvadeset godina.
NaÅ¡ nacionalni mit počinje od Nemanjića, obuhvata srednjovekovni sjaj naÅ¡e države do Kosova, naÅ¡e robovanje sa podvizima uskoka i hajduka do kraja osamnaestog veka, zatim bunu na dahije sa ustancima Karađorđa i MiloÅ¡a u devetnaestom veku, i naposletku Kumanovo i Kajmakčalan u dvadesetom veku. Tu nastaje prekid u srpskom narodnom mitu, a sa njim zamrlost i neplodnost u srpskom narodu. DvadesetogodiÅ¡nji period Jugoslavije, napuÅ¡tanje srpskog imena i srpske zastave, izdajstvo srpske državne misli i raspadanje srpske narodne duÅ¡e, vodviljski junaci od 27. marta, vlada narodne propasti, jugoslovenska ratna tragikomedija, bekstvo iz zemlje, jugoslovenska valda u Londonu – ni jedna od tih epizoda ne ulazi u srpski nacionalni mit, sve one – sva ta neverstva i izdajstva – pripadaju internacionalnoj mitologiji dvadesetog veka.
Bila je potrebna opÅ¡ta narodna katastrofa te da se Srbi vrate mitu svojih pradedova i ponovo pođu putem koji je srpsko pleme od samog početka izabralo i u toku vekova svojom vlastitom kulturom obeležilo.
***
Posle svih beskorisnih žrtava mi se moramo prikloniti sudbini i nalaziti utehe u stoičkom mudrom shvatanju da je manji greh varati sebe nego varati druge. Setimo se stroge opomene Jevrosime Majke: "Bolje ti je izgubiti glavu nego svoju ogreÅ¡iti duÅ¡u". Takvim materinskih moralnih pouka puno je u kosovskom mitu. One nisu nikada dvosmislene. Njihov smisao uvek je lako pogoditi. Pre naÅ¡e nedavne propasti to je bilo utoliko lakÅ¡e, Å¡to je naÅ¡ međunarodni položaj bio tada takav da nismo morali ni varati sebe ni varati druge, ni gubiti glavu ni ogreÅ¡iti duÅ¡u. Nikome se pre toga nismo bili obavezali da ćemo za njega ratovati. I onda je za srpski narod bilo najrazumnije posluÅ¡ati savet Majke Jevrosime – "Ni po babu ni po sričevima", tojest ostati neutralan i ni prema kome se ne ogreÅ¡iti... Ali je za svoje sebične svrhe farisejska propaganda iskoristila baÅ¡ kosovski mit, tumačeći ga Srbima na svoj farisejski način. Zar "plemenitost i viteÅ¡tvo" ne obavezuju viÅ¡e nego ikakav pakt? Zar se "čast" brani paktom, a ne ratom? Zar Kosovo ne nameće Srbinu dužnost da uvek i za svakoga gubi glavu, pa čak i za fariseje!... I oholi fariseji likovaÅ¡e: "Nema rata bez Srbalja".
Kopati jamu drugome – odlika je farisejskog mita. Srpski je narod stradao, jer nije znao za tu razliku, za taj nepremostivi jaz, između svoga mita i mita svih onih fariseja koji su ga doveli do raspeća, pa i posle raspeća produžili da mrcvare njegovo telo i muče njegovu duÅ¡u, Na crnoj berzi bezduÅ¡ne sebičnosti i njihovog bezobzirnog cinizma trguje se, kako kad zatreba, tuđim vrlinama i tuđom krvlju.
Tragedija je srpskog naroda Å¡to je onda, kada je najviÅ¡e trebalo, imao najmanje političkom smisla i Å¡to nije uvideo da je njogov kosovki mit u istoriskoj protivrečnosti sa stvarnoÅ¡ću, tojest sa mitom svih onih naroda koji su ga na prevaru uvukli u ratnu pustolovinu. zar se kroz vekovni mit tih farisejskih naroda ne provlači, kao crna nit, njihov okoreli egoizam, njihov krajnji cinizam, njihova novčana korupcija, njihovo raspaljivanje mržnje među ljudima i sejanje nepoverenja među narodima...
***
Ono Å¡to čini snagu jednog naroda, može u izvesnim prilikama da postane izvor njegovih stradanja. I vrline, kao Å¡to su plemenitost i viteÅ¡tvo, moraju se savlađivati razumom, kao i mane. U nesebičnosti drugih sebični narodi vide slabost i postaju bezobzirni. Lukavstvo i prevara zavladali su svetom. Tome se mora učiniti jrak. Ne sme se dopustiti da se cinizam zacari među narodima, da vrline pravednih budu podjarmljene porocima greÅ¡nih, da duh robuje materiji. Rađa se mit nove Evrope, mit dvadesetog veka, koji stavlja duh ispred materije, rad iznad zlata, socijalnu pravdu namesto klasne borbe, međunarodnu saradnju namesto ratova.
Evropa je matica kulture i nosilac civilizacije na zemljinoj kugli. JoÅ¡ od drevnih vremena ona i politički i duhovno vodi čovečanstvo. Ali tek u naÅ¡e vreme saznanje Evrope o njenom sudbinskom jedinstvu postaje istoriska činjenica od presudnog budućeg značaja. Ono se javlja kao neminovna životna reakcija na sva moralna, intelektualna i fizička nasilja, koja su mračne sile doskora vrÅ¡ile nad evropskim narodima. Evropa se preporodila. Ona je danas svesna svoje duhovne vrednosti i reÅ¡ena je da brani sve oblike života i kulture koje su njeni narodi izgradili na nacionalnim osnovama. Ona sada vodi odsudnu borbu protiv svih udruženih internacionala koje su, satirući duh i energiju evropskih naroda, smerale da uniÅ¡te dostojanstvo ljudske ličnosti i da sputaju tvoračku moć slobodnog čoveka i nacije. Iz ove borbe izaći će kao pobedioci i preživeće ovaj rat samo oni narodi, koji budu sve jače naglaÅ¡avali svoju nacionalnu ličnost. Narodna volja za samoodržanjem mora biti nepokolebiva. Samo moralno snažni i duhovno krepki narodi moći će se održati u strahovitoj borbi sadaÅ¡njice. Ako je njihova nacionalna svest ispunjena verom u nesalomljivost njihove duhovne energije, onda će sve materijalne nezgode i krize biti za njih samo prolazno iskuÅ¡enje. Degenerisane nacije osuđene su na propast. Njihova politička psihologija, zasnovana na nezdravim doktrinama i lažnim druÅ¡tvenim sofizmima a ne na zdravim afirmacijama narodnog bića i prirodnom nagonu samoodržanja, uvrÅ¡ćuje ih u bolesne narode, u narode bez korena, u ljudske skupine bez duhovne domovine. Postoje izvesni zakoni života koje ni jedno ljudsko druÅ¡tvo ne može da prekrÅ¡i a da ne posrne. Život rasklimatane druÅ¡tvene zajednice pretvara se lako u mehanički proces atomskog raspadanja. Plutokratski kapitalistički individualizam i sovjetsko-proleterski komunizam dve su krajnosti koje se dodiruju. I u jednom i u drugom poretku životna sudbina ljudske jedinke svodi se na fatalnu funkciju inertne materije.
Novi evropski mit se idejno tek izgrađuje, a kod pojedinih velikih naroda on se eksperimentalno i ostvaruje. Njegov konačni oblik joÅ¡ se ne može utvrditi, ali se može nazreti. On će spasti evropsku kulturu a sa njom i čoveka i narod, ako samo bude u korenu uniÅ¡tio sva ona nehumana stremljenja lažnog filozofskog materijalizma, čiji je vrhunac dostignut u oba ekstremna druÅ¡tvena poretka. Evropska kultura je ponikla iz stare jelinsko-latinske civilizacije, krunisane i usavrÅ¡ene hriÅ¡ćanskom etikom. Samo na tim temeljima ona se i dalje može univerzalno razvijati i pobedonosno Å¡iriti. Bez nje život Evrope gubi svoj najviÅ¡i smisao i osuđen je na slepu pokornost fatalnim zakonima materijalne civilizacije.
Materijalistički mit u oba svoja oblika, plutokratskom i komunističkom, pretvara čoveka u čudoviÅ¡te, slobodu u ropstvo, civilizaciju u varvarstvo.
***
One ideje koje tek sada pobeđuju u Evropi, uÅ¡le su u naÅ¡ kosovski mit joÅ¡ pre toliko stotina godina. I pre Kosova sva etička i idealna stremljenja srpskog naroda izviru iz rasnog spiritualističkog shvatanja života, iz sveopÅ¡teg narodnog verovanja u večnost duha i duÅ¡e. Sve naÅ¡e narodne umotvornine nose metafizički žig takvog gledanja na svet. I u novom mitu Evrope dvadesetog veka verovatno neće se naći ni jedna filozofska misao, ni jedna moralna istina, ni jedna druÅ¡tvena ili međunarodna težnja, kojoj ne bi u naÅ¡oj narodnoj poeziji ili u naÅ¡im narodnim poslovicama, odgovarala srodna aksioma ili podesna izreka.
Sa definicijama i osnovnim pojmovima duhovne kulture, srpski nacionalni mit je prečistio joÅ¡ u samom početku svoga rađanja. U dvadesetom veku on nema potrebe da iÅ¡ta idejno pozajmljuje iiz novog eropskog mita koji se tek sada rađa. Kod srpskog naroda je od pamtiveka ukorenjeno saznanje da su sva pitanja među ljudima – i socijalna i internacionalna – ustvari moralna pitanja, pitanja ljudske duÅ¡e i ljudske savesti.
Najsvetliji primer toga saznanja krajem dvanaestog i početkom trinaestog veka nalazimo u životu i radu najstarijeg srpskog vladaoca Stevana Nemanje i njegovog najmlađeg sina Rastka.
U Domentianovoj pohvali Simeona i Save rečeno je, i za oca i za sina, da su "obojica istiniti apostoli podignuti istinitim Bogom na prosvećenje i na božanstveno naučenje zapadne strane" (Srbije), i da su obojica "nezalazna svetila misaonog Istoka, koji bogomisleno prosvećuju svoje zapadno otačastvo". Od svih ideala, kojima je položio temelj u srpskom narodu, Sveti Sava se naročito brinuo o druÅ¡tvenoj pravdi, krčeći neumorno najkraće i najpouzdanije puteve koji vode njenom ostvarenju. On je u svakoj prilici učio Srbe da je pravda osnova svega, i zalagao se – kao Å¡to njegov biograf Teodosije kaže – "neutrudivo za svakoga ko je nepravdu i skrb trpeo". Ta nesalomljiva volja Savina da pravda pobedi, najviÅ¡e je doprinela buđenju i razvijanju pravne svesti kod srpskog naroda u srednjem veku, izražene ne samo u običajnom pravu nego i u pisanim srpskim zakonima, među kojima carsku krunu nosi DuÅ¡anov Zakonik. Ti svedoci naÅ¡e srednjovekovne državotvorne sposobnosti i druÅ¡tvene naprednosti pokazuju koliko je bila filozofski visoka zamisao Svetog Save – toga smirenog minaha i mudrog mislioca iz Svete Gore – o državi kao nacionalno-kulturnoj zajednici.
Visoka politička i moralna svest starih srpskih vladalaca najvernije je ogledalo srpskog nacionalnog idealizma. Kako su Nemanjići shvatili i svoje vladalačke i čovečanske dužnosti svedoči naÅ¡a narodna poezija. Njihov visoki ideal, njihova druÅ¡tvena delatnost, njihovi humani pojmovi izraženi su naročito jasno u narodnim stihovima posvećenim svečanoj izjavi Svetog Save – u toj večnoj opomeni srpskoj gospoÅ¡tini- da njegov otac, Nemanja, nije istrođio svoje bogatstvo na raskoÅ¡ i na uživanje, nego je – "dok je duÅ¡i mesto uhvatio" – četiri sedmine svoga blaga potroÅ¡io – "gradeći mnoge zadužbine", a tri sedmine – "zidajući po kalu lakdrme i gradeći po vodam' ćuprije, dijeleći kljastu i slijepu".
Svetosavsko pravoslavlje je moralna podloga naÅ¡eg nacionalnog mita. Na temeljima srpske narodne etike, hriÅ¡ćanske nauke i grčko-vizantiskog bogoslovlja, Sveti Sava je ostvario srpsku nacionalno-versku sintezu i dao joj obeležje narodne duhovne kulture. Taj prvi srpski prosvetitelj i tvorac srpskog nacionalizma spojio je u narodnoj duÅ¡i državu i crkvu, narod i veru, zemaljsko i nebesko. I od tada Srbin sve viÅ¡e i viÅ¡e uviđa da je ljudski život samo privremeno sredstvo u službi neke trajne idealne svrhe koja se ne određuje fizičkim postjanjem čoveka nego metafizičkim bićem vasione. Ali, iako život sam po sebi nije cilj, ne pretstavlja apsolutnu vrednost, on je ipak i kao sredstvo jedna opÅ¡ta kosmička potreba, i njegova relativna vrednost zavisi od njegove upotrebe. I kada se na Kosovu postavlja pitanje za Srbina da li će se privoleti zemaljskom ili nebeskom carstvu, on se odlučuje za one transcendentne ideale koji premaÅ¡uju zemaljski život, jer ukoliko se život viÅ¡e posvećuje tim idealima utoliko i njegova relativna vrednost postaje veća. Stoga i poslednju odluku Cara Lazara ne treba tumačiti kao potcenjivanje zemaljskog života, nego kao najviÅ¡i izražaj srpskog narodnog idealizma.
Srbi su izgubili bitku na Kosovu ali su spasli viteÅ¡tvo i plemenitost srpskog plemena. Iz poraza ponikla je slava besmrtnog junaÅ¡tva i triumf narodnog večnog ideala. Na Kosovu je epski zapečaćeno političko jedinstvo srpskog naroda, a etički osveÅ¡tana zajednica nacionalnog ideala koji od tada postaje npresuÅ¡ni izvor narodne životne energije i moralne veličine. Iz kosovskog poraza rodila se kumanovska pobeda. U pogledu duhovnom postoji nesumnjiva veza istoriske uzročnosti između ta dva događaja, iako u pogledu vremenskom pet vekova rastavljaju prvi istoriski trenutak od drugog, poraz od pobede, uzrok od posledice.
Zato i pored sve svoje tragedije, srpski narod treba i dalje da ostane veran svome kosovskom mitu, jer će ga on duhovno preporoditi. I taj preporođaj biće utoliko pouzdaniji i brži ukoliko srpski narod bude u stanju, ne toliko da pronikne u nove ideje evropskog mita dvadesetog veka, koliko da prozre u nepromenljivu suÅ¡tinu farisejskog mita svih vekova.
***
Srpski narod ima svoju filozofiju, svoje poglede na život i svet, svoja shvatanja o Bogu i čoveku, o istini i pravdi, o mudrosti i poÅ¡tenju i t.d. Njima su prožeta sva narodna predanja, sve narodne umotvorine, u njima je i glavna podloga srpskog narodnog mita. Upravo taj mit je njihov duhovni okvir. U taj živi okvir narodna duÅ¡a je utisnula, kao svoj rasni žig, dva glavna osećaja, dva osnovna pojma, koji od iskoni prate sudbinu srpskog naroda.
NaÅ¡e narodne poslovice ističu istinu kao najveće ljudsko blago, a laž kao najveće zlo iz koga se rađaju svi poroci. Ali, nikada čovek neće saznati svu istinu, jer "samo Bog sve zna". "Bog nikome dužan ne ostaje", jer on vidi sve. "Ko pravo zbori, Boga hvali", jer ugađa Bogu koji voli samo istinu. "Å*to je pravo i Bogu je drago", jer Bog je suÅ¡ta pravednost i vrhunac dobrote. "Mirno srce Boga moli, a nemirno suze roni". Stoga "Bolje je sa mudrim plakati, nego sa ludim pevati", jer sa razumnim čovekom napredovaćeÅ¡ možda i sporije, ali pouzdanije, dok sa nerazumnim, pa ma koliko ti trenutno on koristio, upaÅ¡ćeÅ¡ naposletku u pustolovinu.
Radi razmiÅ¡ljanja naÅ¡ih političara i intelektualaca, naveÅ¡ćemo i ovu lakonsku popularnu izreku: "Luda pamet – pogibija". Zar taj mudri narodni aforizam ne Å¡iba, kao bič, pustolove od 27. marta i "vladu narodne propasti"?
Istina – prava istina – je nedostižna, jer je apsolutna. Njeno carstvo je nebesko. Ona se ne dokazuje; u nju se veruje. Stavovi koje u nauci nazivamo aksiomima, samo su njeni bledi odblesci. Očiglednost je karakteristika naÅ¡e zemaljske istine koja se dokazuje razumom. Ova relativna istina treba da nam postane očigledna da bismo u nju poverovali, kao Å¡to verujemo u aksiome od kojih polazimo u dokazivanju. U ovom zemaljskom životu čovek može samo da istražuje pravu, apsolutnu, istinu ali do nje nikada ne može da dođe. U tom duÅ¡evnom nemiru leži glavni izvor obnavljanja njegove duhovne snage i napretka.
Drugi visoki izražaj srpske narodne mudrosti tiče se filozofske sadržine samog pojma o Bogu i o čoveku. U metafizici Bog je samo jedna ideja. U srpskom narodnom mitu Bog – Tvorac neba i zemlje, vrhovni sudija svih ljudskih dela i misli – je sila, jedina prava i apsolutna sila: "Sila je u Boga jedinoga". Najveća je opasnost za ljude kada oni zamiÅ¡ljaju da su neka sila, pa ma koliku vlast imali nad drugim ljudima: "Starija je Božja no careva".
NiÅ¡ta od čoveka ne zavisi, sem kad pogodi ono Å¡to i Bog hoće: "Čovek nalaže a Bog raspolaže". NaÅ¡ život i naÅ¡a smrt su u Božijim rukama. Oni zavise od naÅ¡e sudbe, koja ne zavisi od nas. Ali dobro i zlo su u naÅ¡im rukama. Čovek, kao oruđe, ima određenu kospoloÅ¡ku funkciju; ali kao moralno biće on je potpuno slobodan. Čovek nije uvek samo pasivan objekat, niÅ¡tavan predmet u fatalnom vrtlogu kosmičkih pojava, zrno peska u moru, – on je ponekad i kativni subjekat, svemoćan činilac, koji veruje u svoju metafizičku slobodu i svoju tvoračku moć u svetu moralnih zbivanja, on je vrhovni gospodar svojih duÅ¡evnih nemira, kao more svojih talasa, a njegove su želje i težnje kao zrna peska u uzburkanom moru.
Ostavljajući svakome svoju veru kao najprirodniju, srpski narodni mit smatra sve religije kao dobre, a među njima svetosavsko pravoslavlje kao najbolju.
***
U proÅ¡lom veku, posle prvog vaskrsa Srbije, zahvaljujući neumornim naporima Vuka Karadžića, pred Evropom se otkrio sav značaj srpskog narodnog mita. Prvi koji su ocenili njegovu kulturnu vrednost bili su najviÅ¡i pretstavnici nemačkog duha toga vremena: Gete, Grim, Ranke i njihovi savremenici. Od tada srpske narodne umotvorine su prevođene na sve glavnije evropske jezike i dat je nov polet uskrsloj duÅ¡i srpskog naroda. Kao onda, tako i sada, pogledi srpskog naroda upravljaju se velikom nemačkom narodu i među Srbima održava nada da će nosioci nacionalno-socijalističke misli prihvatiti i nastaviti plemenite tradicije svojih duhovnih preteča i u evropskoj zajednici, koja se stvara, priznati srpkom narodnom mitu onaj idejni i moralni rang koji zaslužuje. Za takav književni i filozofski poduhvat, koristan ne samo za nemački i srpski narod, nego i za celu Evropu, niko ne bi bio pozvaniji od pisca čuvenog dela o "Mitu XX veka", Alfreda Rozenberga.
Narodne umotvorine – a one čine srpski narodni mit – jesu kolektivno delo koje se moglo roditi samo kao proizvod zajedničkih narodnih stremljenja. Ona duboka filozofija, koja je u njima izražena, potiče iz samog naroda i nastavlja se u duhu naroda. Ona nije tvorevina jednog određenog mislioca i jednog prolaznog vremena. U njoj nije osveÅ¡tano i konačno uobličeno iskustvo samo jednog pokoljenja i jednog veka, nego svih pokoljenja i svih vekova. I kao Å¡to je najveći umetnik u srpskoj proÅ¡losti bio sam narod, tako će i u budućnosti najveći srpski filozof biti sam srpski narod. SadaÅ¡njica će ostaviti neizgladive tragove, ne samo u istoriji nego i u maÅ¡ti srpskog naroda. I ta sadaÅ¡njica – sudbinska veza između srpske proÅ¡losti i budućnosti – služiće, i u najudaljenijim vremenima, srpskom kolektivnom geniju kao nepresuÅ¡ni izvor ne samo umetničkih nego i filozofskih nadahnuća.
Mi već sada možemo reći da ta narodna filozofija neće niada napustiti svoju iskonsku i osnovnu ideju vodilju. Ta ideja je u jednoj izreci, koju naÅ¡ narod nikada ne zaboravlja, ni u časovima tuge, ni u časovima radosti. Ova srpska poslovica je, po mom miÅ¡ljenju, najpunija sadržinom i najlepÅ¡a oblikom: "U dobru se ne ponesi, a u zlu se ne poniÅ¡ti". Sujeta, oholost, farisejska gordost, jesu teÅ¡ki gresi. Ne treba nikada dići glavu, ali treba uvek očuvati svoje ljudsko dostojanstvo. Å*to god imaÅ¡ viÅ¡e sreće i uspeha u životu, budi smireniji i skromniji; Å¡to god imaÅ¡ viÅ¡e neprilika i nevolja, budi vedriji i bodriji.
Bog stavlja u iskuÅ¡enje čvrstinu tvoga karaktera i jačinu tvoje volje. On ti već dolazi u pomoć... Srbine! Veruj uvek u Boga i nemoj nikada klonuti duhom. To je najveća istina koju je dokazao srpski narodni mit.
(Autor je biv. ministar spoljnih poslova;
"Srpski narod", Beograd, Uskrs, 1943)