PDA

View Full Version : Vasa Pelagic o Jevrejima


Pobuna
21-04-08, 22:27
Vasa Pelagic o Jevrejima
VJEROZAKONSKO UCENJE TALMUDA ili "Ogledalo civutskog postenja"(Po nemackom izradio Vasa Pelagic, 1879.)

U mjesto predgovora i uvoda

Danas kad evropske diplomate, gone Srbiju i Rumuniju da priznaju Civute (Jevreje) i njiovu vjeru, kao ravnopravne sa ostalim drzavljanima pred zakonom ova je knjizica potpuno umjesna i cjelishodna.

Danas, kad se Civuti sve vise i vise ugnjezdjuju ne samo po varosima, nego i po selima, neophodno je nuzno za svaku porodicu svih pokrajina, gde Civuta ima, da ovu knjizicu dobro procita i upamti; jer ona je pravilno ogledalo Civuta, iz kojeg se vidi, da njima i sami bozanstveni njihov zakon - Talmud - nalaze da varaju, zakidaju, grabe, zalagivaju, panjkaju, mrze, upropascuju, gule i ubijaju sve narode koji Civuti nijesu.

Danas, kad se Civuti smireno i placno Bogu mole, ne samo u crkvi-sinagogi, nego cak i po ulicama, da ih svijet vidi kao skromne i pobozne ljude, treba svaki da sazna, sva navedena data i dokaze ove knjizice, pa ce uvideti strahovite uzase, koje Civuti i njihovo jevandjelje - Talmud, svemu necivutskom svetu sprema.

Uz to, iz ove knjizice svak ce uvideti, da mudre diplomate evropske, koje vele, ko djoja, da rade za mir, sigurnost, moral, pravdu, srecu i blagostanje naroda, da ti mudri drzavnici i krmanosi Evrope, pod zastitom Civuta i njihove vjere, mozda i nehotice i po neznanju, uzimaju u zastitu prevaru, laz, podlost, grabez, mrznju zabludu i ubijstvo svih Necivuta, dakle i nas Hriscana, kamo i mi Srbi pripadamo.

Posto oni procitaju ovu knjizicu ili veliku knjigu Die Sittenlehre des Talmud`s stampanu u Berlinu 1876. godine, uvjerice se o istinitosti nasih rijeci.

A da je ta knjiga i ovaj izvod iz nje potpuno vjerna, svedoce navedeni citati uzeti iz samog bozanstvenog Talmuda, koga je cijelog svog zivota proucavao dr. August Rolling, a koji je radi boljeg dokaza polozio 1000 talira nagrade svakome onome, koji iznadje da je ma koji citat u njegovoj knjizi lazan. Taku nagradu odredio je za to, sto Civuti govoreci taocima da su ko-bajagi, navedeni citati neistiniti i da toga u Talmudu nema, ali na zalost njihovu, veli pomenuta knjiga njemacka, jos niko dosada nije mogao pogrijeske naci i nagradu od 1000 talira dobiti.

Stoga je ta knjiga teski kamen spoticanja za Civute i njihovu vjeru, za njihovo postenje i moral, cim se oni toliko po svijetu fale i razmecu.

Dr.August Rolling, pisac te za Civute uzasne knjige, morao je pobjeci u Ameriku, zbog osvete bogoizabranih izrailjcana - koje nas narod zove Civuti, a i svakog onog koji je u sebicnosti njima ravan, krstio jeimenom cifta.

I cuveni naucar Herderveli u svojoj knjizi Ideje za istoriju covecanstva: Mi smatramo Civute, kao parasitsko bilje, koje se gotovo svima evropskim narodima o vrat objesilo, te im manje vise zivotnu snagu, krv i sok iz tijela ispija. I filosofi njemacki, Kant i Fihte, tako isto misle o Civutima, veleci, da je to narod prevare, narod kod koga se gradjanska cast ne trazi.

Zbog toga eto i mi velimo, da je neophodno nuzno, da svak zivi, ko s Civutima i njihovim jednomisljenicima pazaruje i zivi, dobro izuci sve mjere tezine i duzine i sve racune, koji su nuzni coveku da zna izracunati tacno sve, sto kupuje i prodaje, jer besavjesna ciftarija uzasno zakida i opkrada jadni narod i pri mjerenju i pri racunanju.

U ime toga trebalo bi odma ni casa caseci,da opstine, svecenici, uciteljii svi prijatelj inaroda, otvore nedeljne skole i javna predavanja, da u njima i musko i zensko, i staro i mlado, nauce sve mjere i racune, sto mu pri prodaji kupovanju treba.

To je, kao i sva ova knjizica, zastitnik od poplave ciftinske prijevare i grabezi. Za ovo bi trebalo i same skupstine i sabori narodni da se brinu i upustva daju, da bi se sto pouzdanije i skorije do cijeli doslo.

Nek niko ne misli, da smo mi kao ljudi, protivni ravnopravnosti Civuta, jer mi propadamo onim ljudma, koji propovjedaju ne samoravnopravnost, nego i jednakost i bratstvo sviju ljudi i naroda, dakle i Civuta; ali nikome ne priznajemo ravnopravnost, koji vjeruje u Talmuda i podobne ludorije, koje propovjedaju: zabludu, omrazu, laz, prevaru i stamanjivanje svega onoga, sto u Talmuda ne vjeruje. Ravnopravnost treba priznati Civutima samo onda kad se odreku Talmuda, pa prigrle vjeru istine i pravicnosti, bratstva i jednakosti,jer dotle treba po Talmudski odmjerivati i suditi svima onima, koji i sami po Talmudski mjere i sude.

V.P.

Rekav toliko umjesto predgovora i uvoda, prelazimo izlaganju navoda, citata i vjerozakonskog civutskog ucenja Talmuda, koje je u pomenutoj njemackoj knjizi stalno izlozeno. Izvadjanje ovo pocinjemo ovim redom.

1. O Civutima i njihovim bliznjim* uci Talmud ovako : Bogu su miliji Civuti no Andjeli (Tr. cholin f.91.2).

Da Civuta nema na svijetu, ne bi ni sunce sjalo, ni kisa padala, niti bi ikakva blagoslova bilo na zemlji. (Tr. jebam. f.63.1).

Svaki oni koji nije obrezan po civutski, jeretik je i bezakonik. (Tr. Berach. Tr. 47.2.)* Za Civute su bliznji samo Civuti, a svi ostali narodi za njih su nevjernici, jeretici-otpadnici i bezboznici.

Kao god sto je covek nad zivotinjom, tako je i Civutin nad svim narodima svijeta od Boga postavljen. (Ib. f.101.2).

Koji bi Civuta cusio, osinuo. Toliko je ucinio grijeha, kao da je samoga Boga osamario(Tr. Sanch. f. 58.2).

Kao sto je sin od oceva tijela, tako je i Civutin od bozijega tijela, pa zato svaki Necivutin mora glavom platiti, koji bi se usudio Civutina tuci (Ibid).

Sta vise Talmud, opisujuci blage rajske dane veli: da su svi narodi, koji Civuti nisu psi i magarci govoreci da su blagi dani samo za Civute, a ne za jeretike, za pse (Tr. Megilla. 7.2).

Kuce Necivuta, kuce su zivotinjske (Leb. Tob. F. 46.1).

Nikome, ko nije Civutin, ne treba milosti i pomoci ukazivati (Tr. Jebam f.12).

Zabranjeno je bezboznika pozdraviti (Tr. Gittin. f.62.1). ali ipak veli dalje: Covek valja da je uvek lukav u strahu bozijem (Tr. Berach f.17.1). pa stoga, pozdravimo i nevjernika samo zato da mu se pokazemo uctivi, miroljubivi i prijatelji, i da otklonimo sumnjicenja i izazivanja (Ib. i tr. gillan f. 61.1).

Dopusteno je pred bezboznikom (necivutinom) pretvarati se, da te ne osteti i ne ujede (Tr. Lota.f. 41.2).

Najboljem jeretiku uzmi zivot, samo ako mozes (Tr. Aboda. S. f. 62.2. I Ven.Soph. 13.3.9).

Slobodno je ubiti onoga koji civutsku vjeru porice (Tr. pes.f. 122.2).

Pravedno je u opste jeretika stamaniti (Ib. f. 4. 2. Tes.).

Ko proliva krv onih, koji nisu Civuti, vele rabini, Bogu zrtvu prinosi (8Falk. Schim. f. 247.3; Bemid. b.r.p. 21. f .229.3).

Zapovijed ne ubi znaci i vazi samo za Civute, a ne za nevjernike. (Orao Majmonides.fad. ch. 4.1.f.47.1); jer ko ubije jednu civutsku dusu, veli Talmud, tom se racuna, kao da je sav svijet poubijao, a ko odrzi jednu civutsku dusu, taj je ucinio djelo, kao da je cio svijet odrzao (Tr. Sanh. F. 37.1).

Ma da Talmud pravi neku razliku izmedju Hriscana i Perzijanaca i Hananaca, ipak veli da su i Hriscani jeretici, neznabosci i nevjernici, dakle i za Hriscana vazi sve ono sto je dovde navadjano. Tako Talmud veli: Ma da su Hriscani neznabosci, ali ipak slobodno je o njihovom prazniku s njima trgovati (Tr. Aboda s. f.2.1).

A Rasi bez okolisanja veli: I najboljeg medju Hriscanima treba udaviti (14. Ed. Am. 7.A).

I tako po bozanstvenom civutskom zakonu Talmudu, svi narodi, koji nisu Civuti bezboznici su, psi i magarci, koje treba pobiti. No pocem se danas prva pocast odaje velikasima, sto su odozgo, zglave, to u to kolo spadaju i dobrotvori civutski, gospoda diplomate, koji na kongresu u Berlinu vise radise i vjecase u zastitu Civuta, no o onoj mnogobrojnoj bjednoj sirotinji, koja je iz nuzde bunu podigla, i koja je u tome istocnome ratu ostala bez idje icega.

2. O vlastitosti ili privatnoj svojini govori sveto pismo Talmud ovako: Bog je dao vlast i pravo Civutima (izrailjcima) na zivot i imanje sviju naroda (Seph. Ik. 3 cp. 25; It. Falk. Schim. f. 83. 3n 533).

Opljackati nevernika sa svijem je dozvoljeno, a tako isto i nadnicu mu zakinuti (Babam. f. 111.2).

Zapovjed mojsijeva ne ukradi znaci da Civutina ne pokrades i ne ostetis, a ne nevjernika (Saph. Niz. 105.2 Orao Majmunides).

Za Civuta kradja, nije i ne moze biti kradja, jer sav svijet pripada od Boga njima u imanje i vlastitost. On uzme samo ono, sto mu treba i sto je njegovo.

3. O nadjenim stvarima Talmud govori: Koji nevjernikovu izgubljenu stvar nadje i povrati mu je, grjesi Bogu, jer time jaca moc bezboznika (Orao Majmonides fed. Ch. 4.11.3. F. 31.1; i Tr. Sanh. f. 76.2; Tr.Baba. k. f. 113.2).

Ako Civutin nadje priznanicu svoju, koju je dao nevjerniku za uzajmljeni novac, ne treba mu je vratiti, jer obveza prestaje cim je nju Civutin nasao. A ako bi nasao sam od sebe, u ime Boga hteo priznanicu natrag vratiti, to rabin mora reci :ako hoces da slavis ime Boga, to cini sto ti pripada, to jest, ne jacaj moc nevjernika i zadrzi ono, sto ti je od Boga po zakonu odredjeno (Rabi Jeruham.Seph. mesch. 51.4).

4. O kamatama (o interesu) Talmud uci. Zabranjeno je neverniku bez interesa (kamate) davati (Tr. Aboda. S. f. 77.1. Psk. Tos. 1). I sam Behaj, koji je drzao za sebe da je nepogrjesiv veli: Civutine! Zivot svakog onog, koji nije Civutin u tvojoj je ruci, a jos vise njegov novac. (Ib. 24.1).

Ocevidno je da se ovim ne samo daje maha najnecovecnijem interesu, gulenju naroda, nego time se ustupa Civutinu imetak i krv nevjernika i uci svakom razbojnistvu.

Po svetoj knjizi toj izabrani narod osjeca se pozvan da zivi od odabranih povlastica, gdi se najvise zakajisariti moze, veleci: Nema goreg ni losijeg posla od obradjivanja zemlje, od zemljoradnje; jer kad ko 100 srebrenika u trgovini ima, moze svaki dan mesa i vina imati; kopak ulozi 100 srebrenika u zemljoradnju, moze samo soli i kupusa jesti (Tr. Jebam. f. 63.1).

Jamacno zbog takvog filosofiranja Talmudovog, gotovo nidje niko ne moze viditi Civutina da kopa i zanje, a svaki ih vidi kako jedu zaradu i izradu kopaca i zeteoca.

5. O prevari ovo uci Talmud: Civutin moze nevjernika prevariti i oguliti ga, ali svog bliznjeg izrailjca ne treba varati (tr. Baba. m. f. 61.1.Tos; Tr. Megilla 13.2).

Dalje veli Talmud: Ako bi Civutin imao neku raspru ili svedocenje s nevjernikom pred sudom, treba da sve moguce ucinis, da tvoj brat Civutin raspru dobije

O Rabi Samujilu, jednome od najvecih civutskih patrijaraha, prica Talmud da je rekao: nevjernika prevariti slobodno je; te je i sam jednog nevjernika prevario, uzev mu jednu bocu zlatnu za 4 drahme, a on je mislio da je od tuca i pri tom mu je jos jednu drahmu zakinuo.

Rabi Brenc pise u svome Judenbalg-u str. 21 ovako: Ako bi Civuti citave nedelje tumarali tamo amo varajuci Hriscane, to neka se u subotu svi skupa saberu i svoje slavne marifetluke ispricaju jedan drugome veleci: nevjerniku treba i srce iz grudi iscupati i najboljega medju Hriscanima ubiti naravno ako se moze.

Eto u tome se sastoji civutsko postenje, koje im sveta i bozanstvena knjiga Talmud ocinski ulijeva.

Zbog takog slavnog, ili kao sto veli dr. August Rolling sramnog vjeronauka Talmudova, Civuti su mu ostali neminovno vjerni kroz sva vremena i medju svima narodima. Ali danas i djeca vec uvidjaju da mu ne ostaju Civuti vjerni sto su pobozni i posteni, vec za to sto im ta sveta knjiga radi bogatstva i opstanka kajisarskog naroda civutskog svaku podlost dopusta.

6. O bogu civutskom Talmud takodje do uzasa smjesne slike prica

Ta sveta knjiga izbranog naroda bozijeg evo sta veli o Bogu: Po njoj dan ima 12 sati. U prva tri sata Bog sjedi i proucava zakon; u drugim trima satima sudi, u trecim hrani cio svijet, a u poslednja tri sata Bog sjedi i igra se sa kraljem riba Levijatanom.

Menahem veli uz to da Bog nocu uci Talmud (f. 97.3. p.17)

Za Levijatana veli Talmud da mu je celjust tako velika da riba od 300 milja duzine u njega uci moze i da mu je Bog zbog te grdne velicine morao zenu oduzeti, jer bi se se svet sa tako pregolemim cudovistima napunio, koja bi sve potrla. S toga je veliki Bog muskarca zasjekao, a zenskinju utamanio, osolio i ostavio za cast pravednima u raju. (Tr. Aboda s. f. 3. i Baba b. f. 74.1.2).

Igra bozija sa Levijatanom trajala je samo do razorenja Jerusalima (A a. O). Od tog doba Bog se prestao igrati i sa Levijatanom i sa Evom, sa kojom se od prije igrase. (Tr. Berach. f 61).

Poslije razorenja Jerusalima i progonstva Civuta po svijetu, place Bog zato, sto je sagrijesio zbog razorenja civutskog Jerusalima i svoj bogoizbrani narod po svijetu rasturio. (Tr. Chagiga f 5.2)

Taj grijeh boziji tako je veliki da Bog u sva tri dijela noci sjedii rice kao lav, jadikujuci sto je kucu izrailjevu opustio, crkvu porusio i sagoreo i djecu svoju po svijetu rasturio. (Tr. Ber. ach f 31).

Od tog doba Bog na ovome svijetu nema vise prostora od 4 milje, a prije toga on je sav svijet ispunjavao. (Ibid. f 11.1) i (Tr.Ber. 1. c).

Razorenje Jerusalima i progonstvo Civuta medju otpadnike po svijetu,Bog na osobiti nacin otkajava i grehe ispasta.

On je svaki dan po dvije suze u more spustio, ali njegove suze sa takim straovitim urnebesom padnu u more da se cuje po svemu svijetu i da od tog tereta i udara zemljotres biva. (Tr. Berach f 59.1. Chagig. f 5.2).

Po Talmudu i samu zakletvu svoju Bog porice. Tako se bio zakleo, da oni Civuti nece imati vjecnog blazenstva u raju koji su se u sume razbjegli u vrijeme gnjeva bozijeg, ali docnije vidio je Bog svoju pogrjesku, pokajao se i uzeo svoju rijec natrag, te tako te Civute pomilovao. (Tr. Sanli f 110.2.) Na drugom mjestu Talmuda stoji da Bog moze od krive zakletve odustati. Jedan od civutskih mudraca prica, kako je cuo, gdi Bog jadikujuci za razaranjem Jerusalima vice: Tesko meni! ko ce me razrjesiti od nepravo ucinjene zakletve i zadane rijeci! (Tr. Baba b. f 74.1). No ima jedan mocni andjeo; zvani Mi, koji sjedi izmedju neba i zemlje i taj je kadar razrjesiti Boga, od krivo zadane rijeci i ucinjene zakletve. (Meg. Amulek. F. 1.4).

Kao sto se Bog krivo zaricao i zaklinjao, tako je isto i lagao po rijecima Talmuda, a narocito kad je htio da pomiri Avrama sa Sarom. Usljed toga i sama sveta knjiga, Talmud, dopusta laz, gdi je ona nuzna radi mira. (Tr. Baba m. f 87.1).

Tako eto veli sveto pismo izbranog naroda o Bogu, njegovoj nauci i naravi.

Talmudov Bog izgleda kao djak koji uci, kao kartadzija koji igra s kraljevima riba, kao zenskaros, koji se i sa Evom igra neki igara, kao laza koji cas obeca, a cas opet porice, kao covek i dijete, koje place i okajava svoje grije, kao potcinjeni momak, koji dobija oprostaj od Andjela i.t.d. Nakratko reci, civutski Talmudov Bog izgleda smijesan i naprasit kao dzandrljiv loncar, koji lonce gradi pa ih onda lupa. Zbog svega toga mnogi ce citalac reci: do vraga i Civuti i Talmud, zajedno sa njiovim tako nakaradnim Bogom!

7. O mesiji veli Talmud ovo:

Mesija ce doci i povratiti kraljevinu Civutima, a ostali narodi svi ce njemu i njima sluziti i potcinjeni biti. (Tr. Scabb. f 120.1; Tr. Sah. f 88.2.99.1)

Tada ce svaki Civutin imati 2,800 slugu i 310 sluskinja (Falk. Scim. Is. 56.4. n. 359; Bechaj. l. c. f. 168 P. 37. u.a; Tr. Sanh. f 101.1). Ali prije toga bice uzasan rat, koji ce dve trecine ljudstva stamaniti. U njemu ce Civuti toliko oruzja zadobiti da ce trebati sedam godina da ga sagoru i istope. (Majene jesc. f 74.4.76.1; Abar. b. Mascm. Is. f. 49.1-3).

Pa i sam Orao sinagoge Majmonides vjeruje u svjetsku vladu Civuta, te veli: Starim neprijateljima Civuta, tad ce narasti zubi od 22 rifa dugacki (Ot. Akib. i Schim).

Kad Mesija civutski dodje, onda ce zemlja roditi s kolacima i vunenim haljinama, a zito ce biti tako krupno kao dva bubrega od najveceg vola (Tr. Kethub. f. 111.2; Schabb. 30.2).

Mesija ce od sviju naroda poklone primati samo od Hriscana ne. (Tr. pes. f. 118.2).

Tad ce Civuti neizmjerno bogati biti, jer sve blago svega svijeta doci ce u njihove ruke; a za kaznu, veli sveti Talmud, da ce tolika velika biti, da ce 300 magaraca trebati da kljuceve nose, i svi ce narodi tada preci u civutsku vjeru, samo hriscanima nece dopusteno biti, nego ce sa svijem iskorenjeni biti, jer su od djavolskog porekla. (Tr. Iebam. f. 24.2; Tr. Aboda s. f. 3. 2; Abarb. Maschm. Is. f. 65; Bechaj. l c. 85.3).

O da hoce taj slavni Mesija skoro doci da Civute sabere i usreci, te bi se bar svijet kuzne civutske atmosfere kurtalisao!

Мајор Баук
25-04-08, 11:32
ВАСА ПЕЛАГИЋ
УЧИТЕЉ НАРОДНОГ СОЦИЈАЛИЗМА
И ПОСЛЕ СМРТИ НА РОБИЈИ

Давне 1838. године рођен је један од највећих револуционара Балкана и један од првих социјалиста на полуострву, познати борац за народна права и слободу – Васо Пелагић, који је пронио име свога завичаја широм наше земље и далеко ван њених граница.
И као дјечак био је несташан и бунтован, али свакако да његови родитељи нису могли ни слутити да ће се касније његовог имена многи државници плашити и да ће он бити један од водећих револуционарних активиста на Балкану и широј регији.
Основну школу је завршио у Пелагићеву, тадашњем Горњем Жабару. 1851. године одлази у Београд и уписује гимназију, а 1857. године богословију. Желио је да буде народни учитељ, да шири међу својим народом идеје слободе, братства и једнакости, о чему свједоће његова три подигнута прста на споменику испред школе, који је подигнут њему у част 1969. године, средствима солидарности радних људи и грађана цијеле Југославије.
Послије школовања у Београду, 1860. године Васо Пелагић долази у Брчко за учитеља у Основној школи. Он тамо развија ширу активност и поред редовног рада са дјецом, отпочиње политичку и просвјетну дјелатност. Обилазио је села, држао предавања, а његовим настојањем отворене су женска школа и читаоница, једна од првих у тадашњој Босни. Такође је почео писати и за новине.
На самом почетку свог радног вијека, млади Пелагић ће доћи у сукоб са Турцима због идеја које је заступао и "новотарија" које је уводио у школи. У непотписаном тексту, у новосадској штампи, напада безакоње и самовољу турских чиновника, па убрзо постаје "трун у оку" турским властима.
Због свега тога, Пелагић је приморан да напусти Брчко и тада одлази у Москву гдје да прихваћа словенофилски одбор. Он је тамо слушао предавања из политичке економије, историје и медицине, упознавајући се ту са реформаторским и револуционарним идејама, које су тада почеле захватати цијелу руску омладину. Њега су тада посебно одушевиле литература и идеје руских револуционарних демократа Херцена, Черњишевског и Доброљубова. Неке од тих идеја је усвоји и касније ће их стравствено ширити и заступати.
Из Русије се Пелагић 1866. године враћа у Београд. Ту од српске владе добија сагласност и помоћ за отварање богословије у Бања Луци. Бањалучка општина, у којој је грађански слој, иако танак, имао знатнијег утицаја на мјесне прилике, прихватила је ову идеју и школа је отпочела рад септембра исте године. Пелагиће је у тој школи био управитељ и предавач. Каснији догађаји ће показати да је његов ближи циљ био да школује учитеље и свештенике, а даља намјера да припрема кадрове за револуционарни рад. Сам Пелагић то потврђује писаном ријечју у својој "Аутобиографији" када каже: "Отворио сам Вишу народну школу под називом богословија из политичких обзира, јер се Турска не боји богословног знања." Поред вјерских предмета, ђаци су овдје изучавали историју, географију, њемачки језик и граматику и бавили се гимнастиком.
У Бања Луци оснива српску читаоницу и штедионицу, из чијег фонда би се школовали сиромашни ђаци.
Своје ученике Пелагић васпитава у духу слободоумља и револуционарног заноса. Велику пажњу је посвећује физичком васпитању, па у школском дворишту поставља фискултурне справе за вјежбање. Будуће учитеље је обучавао мачевању, као и другим вјештинама из прве помоћи и самоодбране, које би им користиле у неком будућем рату. Био је својим ђацима предавач, економ и љекар, пошто је стекао солидне основе из медицине на Московском универзитету. На основу овог његовог знања из медицине, настат ће једно од његових најпопуларнијих дјела "Народни учитељ" – најчитанија књига о лијечењу разних болести помоћу трава. Она и данас доживљава своја нова издања.
Иако је школа с почетка била добро прихваћена и стекла доста присталица не само у Босни, него и ван ње, њен се управитељ и овдје суочио са низом тешкоћа чији су узроци лежали у тадашњим политичким и друштвеним приликама. Заосталу Босну и Херцеговину, са огромном већином неписменог становништва, потресали су унутрашњи сукоби. Национално ослободилачки покрети у близини њених граница и први продори капиталистичке привреде већ су значајно револуционисали масе. Грађански елементи, трговци и одређен број школованих људи, играју веома значајну улогу у овим кретањима. Револт против репресија и експлоатације, против истрошених и превазиђених друштвених односа, тежња за политичком равноправношћу и националним ослобођењем, рађају низ устанака који се, један за другим, јављају од 1834. до 1875. године. Покушаји турског царства да среди унутрашње односе некаквим реформама нису побољшали стање у земљи. Резултати ослободилачких борби у Србији и Црној Гори, као и њихов интензивни утицај на прилике у Босни и Херцеговини, подстиче ослободилачке покрете. Аустро – угарска је већ од раније испољавала своје империјалистичке тежње према овом подручју, које ће касније и остварити. Њени повјерљиви људи прате шта се дешава у Босни, а у самој Бања Луци, у Пелагићевом првом сусједству, налази ѕе аустријски конзул.
Да би у једној таквој замршеној ситуацији, осигурао започети рад и да би се супроставио непријатељима који су хтјели да га склоне из школе, Пелагић 1867. године прима архимандритски чин.
Али до отвореног сукоба ипак долази годину дана касније, када Пелагић интервенише у одбрану својих ђака који су дошли у сукоб са једном ноћном турском патролом. Власти га хапсе и спроводе под стражом у Сарајево на саслушање. Пелагић одбија приједлог српских пријатеља да се прикупљеним дукатима подмите турске власти у Сарајеву. Прихвата бескомпромисну политичку борбу коју ће водити до краја живота.
Кажу да су му неке паше предлагале да се повуче, да порекне оно што је рекао, али он је, напротив, све ватреније нападао турски режим у Босни пред Великим судом у Сарајеву. И упркос бројним протестима јавности у Босни, Србији и Војводини – које су цијело вријеме пратиле његов рад – Пелагић је осуђен на 101 годину робије и затворен у малоазијски градић Кјутају на издржавање казне.
Крилата и неукротива Пелагићева мисао на ову дуготрајну робију каже: "Осудили ви мене, господо, или не, ја ћу и од сада, као и до сада, упорно бранити и ширити своје напредне мисли докле год сам жив."
Од тада почињу тегобне године живота, боље речено страдање Васе Пелагића које ће трајати, са мањим прекидима, до његове смрти. Од тада он ће се тако рећи непрекидно налазити у положају прогоњена човјека.
У заточеништву Пелагић пише и нека своја позната дјела као што су "Путовање унакрст цијеле земље," "Покушај за народно и лично унапређење," "Правила одржавања и побољшање тјелесног, умног и моралног здравља" и "Морални завјет једног заточеника."
Уз помоћ руске и српске владе, Пелагић бјежи из затвора и преко Одесе враћа се у Београд. Ту добија политички азил као народни мученик и борац за српско ослобођење. Активно се укључује у рад Уједињене омладине српске и бива изабран за њеног предсједника и одборника. Говор који је одржао на скупштини Уједињене омладине у Вршцу био је повод да Мађари растуре скупштину и забране рад овој организацији. Послије тога, Пелагић са групом истомишљеника одлази у Црну Гору и на Цетињу оснива Дружину за ослобођење и уједињење српско, али и овдје ускоро долази у сукоб са апсолутизмом књаза Николе, те бива приморан да напусти земљу и оде у Нови Сад.
Овдје је развио велику активност кроз рад у социјалистичком покрету и водећи борбу против реакционарног мађарског режима. Пише и објављује чланке, брошуре и писма и успоставља многобројне контакте по Срему и Бачкој. У овом ппериоду једном је путовао и у Чешку гдје је припремио превод књиге "Борба народа америчког за слободу и независност" и сарађивао је у познатом педагошком часопису словенских учитеља "Словенски педагог."
Јавност у Војводини знала га је од раније па се круг његових симпатизера нагло ширио, али исто тако и број његовин непријатеља бивао је све већи. Мрежа праћења и обавјештавања о његовом кретању била је сплетена око њега, темељито организована од најнижих до највиших установа власти. Више пута је бивао хапшен и осуђиван, па чак је донесена и одлука да се изручи турским властима, али ово није узвршено захваљујући протестима народа. Притворен је у Винковцима, а одатле је, по сопственој вољи, преко Птуја отишао у Трст.
Између 1872. и 1874. године Васо Пелагић одлази из Трста и борави у Грацу, Бечу и Цириху, а затим опет у Београду. У Грацу је припремио, а затим 1873. године у новосадској "Застави" објавио, своју познату "Јавну оставку на архимандритско звање." Иначе, за његов даљи рад најважнији је тадашњи боравак у Цириху куда је отишао да "изучава социјалистичку науку." Швајцарска је раније давала уточиште и Светозару Марковићу и другим социјалистима па се ту и Васо Пелагић упознао са многим идејама, методама и облицима политичке борбе. Каснији његови ставови и списи показују да је ово бављење у Цириху имало стварног утицаја на сазријевање његових политичких погледа, посебно на проширивање његових схватања о ослободилачкој борби у нашим земљама. Идеја националног ослобођења добива код њега нове димензије и повезује се са питањем социјалног и економског ослобођења, што се може видјети најбоље у његовим ставовима и држању у босанско – херцеговачком устанку 1875. године.
1874. године Пелагић се враћа у Београд гдје наставља да пише и објављује, али исто тако и да обнавља своје везе са Босном у којој је био врло полуларан, посебно међу омладином.
Августа 1875. године избија велики босанско – херцеговачки устанак, који Васо Пелагић назива босанском револуцијом. Он долази у Босну, придружује се устаницима и постаје члан устаничког одбора у Костајници. Води једну од главних улога у устанку и одражава на одређени начин политичку свијест побуњеног народа. Много пише и директно учествује у организовању различитих активности везаних за устанак. Пелагић постаје најутицајнила личност у "Главном одбору босанског устанка за ослобођење," који је, поред таквог одбора у Београду, вршио најајчи утицај на устанак у сјеверозападној Босни. Саставио је проглас који је био прихваћен од већине устаничких вођа и у којем он захтијева укидање агалука и закупнине, радикалну аграрну реформу, политичко уређење са народном демократијом, скупштином и правнозаконским уређењем земље. У прогласу су даље слиједили захтјеви за самоуправу општина, раздвајање школе и цркве, слободу штампе и друге познате идеје и програмски ставови Светозара Марковића и Васе Пелагића. Залагао се за идеју југословенског заједништва, али је на њу гледао у много ширем контексту кроз величанствену визију стварања федерације балканско – карпатских народа. Изабран је у делегацију која је требала представљати устанике на Берлинском конгресу, али је средином 1876. године ухапшен у Аустроугарској и осућен на годину дана робије.
Почетком 1878. године Пелагић је поново међу босанским устаницима и у то вријеме пише књигу "Историја босанско – херцеговачке буне" у којој приказује узроке буне и њен неуспјех. Он је, као и огромна већина становништва Босне и Херцеговине, дочекао окупацију 1878. године са отвореним непријатељством. Окупација је схваћена као империјлистичко поробљавање, а не као ослобођење и унапређење прилика у тој земљи. Он је већ те исте године, чим се дим од устаничког барута био слегао, отворено писао о томе у свом чланку "Аустрија као цивилизатор у Босни и Херцеговини." Средином 1879. године Пелагић последњи пут борави у својој ужој отаџбини и управо тадашњи боравак у неким мјестима му омогућава му да постигне јасан увид у босанско – херцеговачке прилике под окупацијом, па да исте, само још јасније и оштрије ставове, изнесе у "Јавном писму Гледстону, енглеском министру спољних послова" из 1880. године. Пелагић у писму упоређује стање у бившој Турској са савременим стањем у Босни и Херцеговини и на основу тих разматрања закључује да је "аустријско ослобођење горе од турског неослобођења."
Због сукоба са Аустро – угарским властима морао је да заувијек напусти Босну и да последњих 20 година живота проведе у Србији, углавном у Београду, али исто тако и у Војводини. Путовао је и пропагирао своје идеје по Бугарској, Румунији, Грчкој и Македонији. Власти су за њим издавале много потјерница и више пута је хапшен у овом периоду. Страх од његовог утицаја захватио је све покрајине по којим се кретао.
У Србији је доживљавао са црквом и Обреновићевим режимом. Два пута је протјериван, али му је на захтјев народа одобраван повратак у земљу. Народ је у њему видио искреног и поштеног борца за његова права. Због таквог огормног повјерења, на изборима за Народну Скупштину Србије 1890. године Руднички округ га кандидује за народног посланика.
Тих година се Васо Пелагић активно укључује у социјалистички покрет. Послије смрти Светозара Марковића 1875. године и Мите Ценића 1888. године, она је један од главних бораца тога покрета чија снага у томе раздобљу незадрживо јача. Покрећу се разна социјалистичка гласила као што су "Социјалдемократ" и "Радничке новине" у којим Васо Пелагић врло агилно и мобилизаторски дјелује. Такође је један од првих пропагатора прославе Првог маја, радничког празника који ће се почети у Србији славити од 1894. године.
Свакако се може рећи да је управо овај двадесетогодишњи период његовог живота најбогатији и уједно најбурнији. То је доба његовог страдања, али и грозничаве активности.
Због свих ових својих идеја и активности на пропагирању напредних идеја, Пелагић је често прогањан и хапшен, извођен пред суд и осуђиван. Пратила га је полиција у Бечу, Пешти, Букурешту, Загребу, Београду... Свим властодршцима је задавао страх, док га је народ волио, поздрављао и бранио.
Црквене власти му, уз помоћ жандарма, 1895. године у Саборној цркви у Београду одузимају архимандритски чин, иако га се он раније већ био јавно одрекао, и наређују да се његова дјела јавно спаљују. Проглашавају га чак и лудим и затврају у лудницу. Међутим, огорчених 3 000 младих Београђана обија капију затвора и насилним путем ослобађају Пелагића.
Поводом свих ових бјесомучних напада на Васу Пелагића, Драгиша Лапчевић је писао:
"Па ипак га нису сломили. Што су га више тјерали он је био одсуднији у битци, што су га више изобличавали пред народом, он се све више народу приближавао, те је данас ријетка радничка (занатлијска и земљорадничка) кућа која има писмене душе, а да се у њој не читају књиге Пелагићеве."
Последње године живота проводи у Београду и Пожаревцу, и то више у затворима него на слободи. Последњи пут је затворен 1897. године у пожаревачкој казнионици. Ту пише и своје последње дјело "Аутобиографију," коју не завршава. Мучен, кажњаван и исцрпњен тешком болешћу Пелагић је у 62 – ој години живота, 25. јануар 1899. години, умро у Забели код Пожаревца.
Народни учитељ је сахрањен ноћу, тајно, на затворском гробљу као робијаш, из пакости тадашњег режима. Власти нису дозволиле пријатељима да га пренесу у Београд или Горњи Жабар, односно Пелагићево, и да га ту сахране. Гроб Васе Пелагића се и данас налази у затворском гробљу у Забели код Пожаревца.У свом тестаменту, Пелагић је написао: "Мада ја радим на политичко – просвјетном пољу преко 40 година, и мада сам у току тог времена могао стећи читаве палате богатства, зато што су ме се бојале све владе у четири – пет држава, гдје сам радио, ја са овим тестаментом не остављам новаца, јер их немам. Због тога мој је тестамент моралне, а не новчане природе.
Ja у мом – овом тестаменту остављам у аманет пријатељима мојим и мога рода: 'Да се боре свуда и свагда против свачије најезде која потире истину, правду, слободу и свету идеју политичке равноправности и економске једнакости људске' и 'Да у име узвишеног дјела не жале никаквих жртава, јер оне су чиниоци оне снаге која ће ослободити угрожене, угњетане – биједне народе и људе, од досадашњег грабљивог и убитачног друштвеног поретка.'
Јован Скерлић. Угледни српски књижевни критичар и историчар, близак Пелагићев пријатељ, додаје: "Оно што ће остати од њега, то нису ни његове књиге ни идеје, но живи примјер који је дао, примјер несаломљиве воље и апостолске енергије, пуно сагласности између идеје и живота, цео један живот страдања, завршен, мученичком смрћу!"
Васо Пелагић је за свога живота написао, штампао и народу раздијелио преко 250 000 примјерака својих књига и књижица. После његове смрти ова дјела су небројено пута умножавана. Најпознатије дјело је свако "Пелагићев народни учитељ" који је пробудио велико интересовање у народу и који то и данас ради.
Његове присталице су говориле: Живимо по Пелагићу. А широм земље било је оних који су се декларисали као његове присталице и који су као Пелагићевци наставили да промовишу његове идеје и наставили борбу за њихово испуњење. Неки су учествовали и у октобарској револуцији у Русији, други су наставили социјалистички рад у тадашњој Краљевини Југославији, а сви су ношени његовим идејама узели активно учешће у НОБ-у.
После рата, широм Југославије подигнути су споменици Васи Пелагићу. Педагошко друштво Србије установило је значајну награду која носи његово име. О Пелагићу је написано преко 200 прилога, студија и књига, а ураћено је о њему и много радио и телевизијских емисија.
Сигурно ће и вријеме које долази све више скретати пажњу људи на дјела овог визионара, на његову непрекидну и бескомпромисну борбу против неправде и терора, а у име праведности и националног ослобоћења. Посебно у данашњем времену, у којем наше друштво не може да пронаће онај прави смјер свога кретања према будућности, потребна нам је снага духа и изузетна визија националног препорода какву је некада, у времену буђења народа, имао наш велики борац за слободу и просветитељ Васо Пелагић. Само тако можемо рачунати на неки нови будући препород и на ново свеопште народно бућење.
ПОЗНАТА ДЈЕЛА ВАСЕ ПЕЛАГИЋА
1. Народни учитељ
2. Нова наука о јавној настави или омладински и народни добротвор
3. Тумач научних и политичких страних ријечи
4. Посланица Богу или приједлог побожним народима
5. Величанство радника или пир безбожника
6. Социјализам или основни препорођај друштва
7. Путовање унакрст око цијелог свијета
8. Аутобиографија
9. Историја Босанскохерцеговачке буне
10. Ко је преступник и бунтовник и ко руши имање и породицу
11. Спас Србије
12. Народна права
13. Дужности владе и власти
14. Посланица Архијерејском сабору у Београду
15. Пир бездушника
16. Огледало садашње правде
17. Шта прича руска Сибирија
18. Противницима нових људи одговара наука
19. О рату и цивилизацији
20. Посланица пријатељимка угњетене браће
21. Писмо из Мљетака
22. Руковођа за српско – босанске, херцеговачке, старо србијанске и македонске учитеље школе и општине
23. Друга Пелагићева одбрана држана пред судом 5. јуна 1896. у Београду због оптужене књиге 'Ко је преступник и бунтовник и ко руши имање и породицу.'
24. Наука и радни народ или шта вели наука у корист радног народа
25. Спас дјеце од гуше, шарлаха, крајника и срдобоље
26. Одговор на четири друштвена питања – шта је социјализам – шта хоће социјализам – ко је науке и какве нужде гоне људе у социјализам – има ли у Србији мјесто социјализму
27. Још један прилог за праву очигледну и привредну наставу сеоских
учионица ...

Расен777
25-04-08, 15:06
Васа Пелагић је био изузетно поштована личност и у крају у коме сам ја одрастао. Често су људи цитирали савете из Народног учитеља, а ја се чудио колики то човек мора бити геније да би напис'о тол'ку књижурину. Горе постовани текст, Вјерозаконито учење Талмуда, ми је било прво штиво те тематике, тако да, знајући ко га је писао, нисам ни једног тренутка посумњао у његову веродостојност, већ сам се још више заинтересовао за јеврејско питање.

Robert Owen
02-05-08, 22:19
Ovo su vec interesantne stvari!

bogsvarog
03-05-08, 20:18
Ovo su vec interesantne stvari! Слободно питај старије људе,твоју бабу,деду или неког старијег комшију за чивуте.Ништа лепо нећеш чути! ;)

Младен
03-05-08, 21:36
Слободно питај старије људе,твоју бабу,деду или неког старијег комшију за чивуте.Ништа лепо нећеш чути! ;)

У праву си. Сећам се моје покојне прабабе, која је кад ми, деца, направимо неку глупост говорила: ,,Какви сте, бре, к'о чивути''.