Песме о древнима

[Живана]

Сварожић

На Калемаре паде са даждом и Дажбог
из Сварожића побеже ковано гвожђе
по изгубљеном путу
изгубљеном па нађеном
Злато не уби ни једно дете
уклешти породицу - мајку и оца
Дажди Сварожић из мајчинских очију
по изгубљеном путу детета
изгубљеном па нађеном
јер је по њему и Дажбог здаждио.



Перун

Перун има тело храста
сребрну главу и златну браду
Свети Сава је свети Храстко
Свети Сава је свети Растко
Ветар је избацио Перуна из реке
на Перунову обалу
Море је избацило Храстка
на Атосу у Хиландару
Наш Перун је Храстко
Наш Перун је Растко
Наш Перун је Сава


Триглав

Триглав - то су три лава
која јуре але
Први лав је копљоноша
брани свети крај од олоша
Други лав је резбар
брани свету марву од нерада немара и немања
Трећи лав је седлар
брани Калемара од чаушара
жреца и тимара


Мокоша

Нећу да кажем оно што знам:
Ти си мокар од Мокоше ти си првош код Мокоше
Мокоша носи светиљке ноћу
да жене преду да жене плету
Мокоша носи ножице ноћу
да шиша косу женама које не посте
Нећу да кажем оно што осећам:
Ти си мокар од Мокоше ти си Милош код Мокоше
Мокоша носи шарени свитак и чаробни напитак
и пружа га жени омраженој - ружној и нерадној
Мокоша носи тамне велове и тешке засторе
и застире радене жене - лепе и милене


Световид

Призивам шарене лажи
у моје усамљене бајке
Гатам са белим коњем
ако дигне десну ногу
идем у свет - доћи ће ми бели свет
ако дигне леву ногу
копље ми срце пара
неће ме видети свет
Световиде Световиде
ти имаш четири главе
ти видиш свет
ти видиш све
И бели живот и црну смрт
и црни живот и белу смрт
Нека ми каже твој овнујски рог
Рука да ли ми је од хлеба
перо да ли ми је брже од ока соколова
а глас шумнији од шајке на води

Радгост

Радгост је радо виђени гост
за трпезом и на седељкама
Радгост је радост за разговор
у земљи Љутића и племену Калемара
Код Радгоста кад пођеш као гост
мораш да пређеш мост
и једно дубоко језеро
и да прођеш кроз девет вратница
За милост мораш да понесеш грош
ако ватра не гори
а ако пурпури и ако крв ври
крв да смириш крвљу
жртву у овну јуници или најмлађој омици
Радгост је радо виђени гост
за трпезом и на седељкама
Радгост је радост за разговор
у земљи Људића и племену Калемара

Драгана Деспотовић

КАЛЕМАРИ
/избор из збирке песама/
са свевлад сајта

[Живана]

Сива Жива сива силна,
Сива силна голубице!
да куда си путовала?

Одговара Сива Жива
Сива силна голубица:

„Ја сам тамо путовала
У Инђију нашу земљу.
Пролећела Хиндушана
И ту Глобу Тартарију
Црни Хиндуш и Тартару.
Летила сам Господару
Нашем силном Триглав бору
Те гледала што нам чини
Што нам чини заповеда."

Шта чињаше наш господар,
Наш господар Тригљав вељи,
Наш Створитељ и Држитељ
И велики Уморитељ?

Одговори Сива Жива
Бела силна голубица!
„Наш господар лепо чини
Трима кола у зучиње
И четврто злато мери.
Да правимо златне чаше
Златне чаше и сребрне
Да молимо младог Бога
И Божића Сварожића
Да нам даде свако добро
Понајвеће дуги живот.
Дуги живот добро здравље
И богатство што га носи.

Божић поје по сву земљу
Небоји се Хиндушана
Нити црног Тартарана
Ни големе те пустаре
А проклете Глобе црне
Глобе црне Тартарије,
И те гадне Манџурије.

Слава му је до небеса.
До престола Триглав Бога.
Брада му је до појаса.
До појаса среди земље
Србске земље Рашке светле.

Да се роде мушка деца
Љути војни Даворови
Даворови и Јарила
Она силног Туривоја.
Туривоја Ђуримами
Да се роде јагањчићи
Јаганчићи и јарићи
И ти веља теланчићи.
Женски више, него мушки.
„О Кољедо ој,
Мој Бого мој!
Мој Божићу мој,
Сварожићу мој!

Милош С. Милојевић, (1840-1897), " Песме и обичаји укупног народа српског", чија су прва два тома штампана у Београду 1869-70
( Ову је пјесну прјеписао г. Јова Станимировић свештеник Призренски, а послао нам г. Илија Спасојевић учитељ, Средачке Жупе, каже М.С.М.)

[Живана]

Рашку земљу Кољедо. - Мој Божоле!
Љута тама притиснула Кољедо. - Мој Божоле!
Од Инђије до Хиндбана - Мој Божоле!
Љута тама Тартарија. - Мој Божоле!
Бистре воде замутиљи. - Мој Божоле!
Крвљу србском окупали. - Мој Божоле!
У крви се Божич купа. - Мој Божоле!

Из Инџије срдит хода. - Мој Божоле!
У ту Рашку до чалио. - Мој Божоле!
На џемији сједмокрилој. - Мој Божоле!
Рашку зјемљу обдарио. - Мој Божоле!
Мједом вином и шјечером. - Мој Божоле!
Мућјеницом љутом раком. - Мој Божоле!
Смиљем биљем и босиљем. - Мој Божоле!
А ти наске Кољеџане. - Мој Божоле!
Пршутицом кобасицом. - Мој Божоле!
Крављим маслом и сланином. - Мој Божоле!

————————————————†”————
.................................................. .....


Борак борили Серберичани
Кољедо мој, Божоле мој.
Божичу мој, Сварожичу ој!
У тој земљи Серберији
Кољедо мој, Божоле мој.
Божичу мој, Сварожичу ој!
У Инџији проклијетој.
Кољедо мој,Божоле мој.
Божичу мој, Сварожичу ој!
Борак борили млого дуго
Кољедо мој, Божоле мој.
Божичу мој, Сварожичу ој!
Сто тисућа дугих љета
Кољедо мој, Божоле мој.
Божичу мој, Сварожичу ој!
Двјеста тисућ кратких љета.
Кољедо мој, Божоле мој.
Божичу мој, Сварожичу ој!
Борак борили зло ћинили.
Кољедо мој, Божоле мој.
Божичу мој, Сварожичу ој!
Борич боре разљути се
Кољедо мој, Божоле мој.
Божичу мој, Сварожичу ој!
Тартарима земљу даде
Кољедо мој, Божоле мој.
Божичу мој, Сварожичу ој!
А Србима туџег станка.
Кољедо мој, Божоле мој.
Божичу мој, Сварожичу ој!
Туџег станка туџег данка
Кољедо мој, Божоле мој.
Божичу мој, Сварожичу ој!

На Србицу и Јак цара
Кољедо мој, Божоле мој.
Божичу мој, Сварожичу ој!
На тог Чуја вјељу рјеку,
Кољедо мој, Божоле мој.
Божичу мој, Сварожичу ој!
Борили се храбрили се
Кољедо мој,Божоле мој.
Божичу мој, Сварожичу ој!
Боје своје погубили
Кољедо мој, Божоле мој.
Божичу мој, Сварожичу ој!
Земље србске оставили
Кољедо мој, Божоле мој.
Божичу мој, Сварожичу ој!
И Инџију и Дунава.
Кољедо мој,Божоле мој.
Божичу мој, Сварожичу ој!
Хиндуш за њим насрнуо
Кољедо мој, Божоле мој.
Божичу мој, Сварожичу ој!
Дуга борба дуга рата
Кољедо мој,Божоле мој.
Божичу мој, Сварожичу ој!
И Крајине злопамтине.
Кољедо мој, Божоле мој.
Божичу мој, Сварожичу ој!

Кољед земљу оставио
Кољедо мој,Божоле мој.
Божичу мој, Сварожичу ој!
Над Босну се надмашио.
Кољедо мој, Божоле мој.
Божичу мој, Сварожичу ој!
Босном трјесну Србу свану
Кољедо мој, Божоле мој.
Божичу мој, Сварожичу ој!
Босна србска и одавна
Кољедо мој, Божоле мој.
Божичу мој, Сварожичу ој!
Од Србије постанула
Кољедо мој, Божоле мој.
Божичу мој, Сварожичу ој!

Кољед био прјеминуо.
Кољедо мој,Божоле мој.
Божичу мој, Сварожичу ој!
Божича нам оставио,
Кољедо мој,Божоле мој.
Божичу мој, Сварожичу ој!
А Божића Сварожича.
Кољедо мој,Божоле мој.
Божичу мој, Сварожичу ој!
Сварог браду погладио
Кољедо мој,Божоле мој.
Божичу мој, Сварожичу ој!
Млого добро поћинио
Кољедо мој, Божоле мој.
Божичу мој, Сварожичу ој!
Сваком нами добро дао.
Кољедо мој, Божоле мој.
Божичу мој, Сварожичу ој!
Домачину понајвјече.
Кољедо мој, Божоле мој.
Божичу мој, Сварожичу ој!
А домачин Кољеџаном
Кољедо мој, Божоле мој.
Божичу мој, Сварожичу ој!
Свашта доста подарио:
Кољедо мој, Божоле мој.
Божичу мој, Сварожичу ој!
Коме злато, коме благо
Кољедо мој, Божоле мој.
Божичу мој, Сварожичу ој!
Цар Кољеду милу шчјерцу
Кољедо мој, Божоле мој.
Божичу мој, Сварожичу ој!
Колеџаном синовицје.
Кољедо мој, Божоле мој.
Божичу мој, Сварожичу ој!

————————————————†”———-
.................................................. ...

Отвор врата, домаћине Кољедо Кољедо!
Домаћине домаћине Кољедо Кољедо!
Додај нама ладне воде Кољедо Кољедо!
Да купамо окупамо Кољедо Кољедо!
Млада бога тог Божича Кољедо Кољедо!
Тог Божића Сварожича. Кољедо Кољедо!
На њему је мор долама Кољедо Кољедо!
Сухим златом изатката Кољедо Кољедо!
А бисјером податката. Кољедо Кољедо!
По долами бијел појас Кољедо Кољедо!
Чак до земље прјеваљује. Кољедо Кољедо!
Више њега златне токе Кољедо Кољедо!
Више ових рујн' аздија Кољедо Кољедо!
Рујна азда коластија. Кољедо Кољедо!
Кола су му бјели свјете Кољедо Кољедо!
Бјели свјете јасна вјечност, Кољедо Кољедо!
На глави му самур калпак Кољедо Кољедо!
Вито пјеро до рамјена Кољедо Кољедо!
А чељенка до облака. Кољедо Кољедо!
Облацима подрмује Кољедо Кољедо!
А муњама заљуљује Кољедо Кољедо!
Цјелим свјетом потрешује. Кољедо Кољедо!
Коњиц му је јарко сунце, Кољедо Кољедо!
Бојни доро огњевити. Кољедо Кољедо!
Свје свјетове прјегљеџује Кољедо Кољедо!
И у њима све ми газде Кољедо Кољедо!
Кој дарује кој њедаје Кољедо Кољедо!
Кољеџанам Бадњарима Кољедо Кољедо!
Њему срјече нигда њејма.Кољедо Кољедо!

Из књиге Милоша С. Милојевића (1840-1897) " Песме и обичаји укупног народа српског", чија су прва два тома штампана у Београду 1869-70 ,по личном избору.

[Живана]

PESNIK I SVETOVID

Pesnice, ljubimce Boga Svetovida
Nocas pises pesme, vidi se iz sjaja
Na prozorskom oknu tvojih odaja,
Vidi se kroz drvo, kamen zida.

Zidovi su oko pesnika biljurni,
U casu kad se rada pesma,
Svetli se oreol njegovoga nesna,
Ljudi sanjaju svetlost kad pesnik bdi.

Starost nemaju ni pesnik ni Bog
Rekao je srca ojadenog
I pod starost mlad nas slavni Tin.

Svetovida i njega vatre Bog
Obdari vecnim zarom srca svog,
Oni su pod istom zvezdom rodeni.


HIMNA BOGINJE VESNE

Mada trajem dugo, od vajkada,
Cini mi se da sam tek nastala.
Pamtim mnogo, ali Bogovima hvala,
Ko da sam od juce, osecam se mlada.

Nema Bogova ni mladih ni starih
Koji bi rekli i da se ne pristoji,
Drevnoj Boginji da se snovi roje,
Srce da joj se ceznjama zazari.

Sto se Boginja zanositi ne sme
Duhovima sume i planinske cesme
Kao zaljubljeni sto na zemlji mogu.

Zasto ne bi mogla i Morana
Boginja smrti od vremena davna
Prosanjati o mladom zivotu Bogu.


VOJSKA POD ZVEDAMA

Vojska umorna,
I Kraljeva, i Zupanova, i Careva,
Sva poreklom iz zakarpatske Vojke
Polegla po zemlji na cuviku,
Odgoneta zabrinuta zvezdane brojke
I zagonetke
Koje Bogovi zadaju oduvek
U noci vojniku.

Nekima se zvezde cine varnice
Sto prste sa kocije cukunded Peruna,
Ili sicusna zrna prosa
Koja mesec za sobom mrvi
Da u prostranstvu neba ne zaluta.
Drugima se cini kaplje Hristove krvi,
Ili Moranine suze,
Ili s nebeskih livada rosa.
Treci veruju da stado Volosa
Ostavlja za sobom tragove koji bleste.
Poneki misle da su zvezde pismena
Sa tablice bozjih zapovesti.

Samo jedan medju njima zvezde jedva vidi
Misleci onako
Da sutra mozda nece biti
Ni njega, ni Kralja, ni Zupana,
A da ce svod nebeski ostati isti
Kao sto je bio i juce i lane
I pre bezbroj zima i proleca.
Na istom ce mestu biti Vecernjaca,
I nebeskih velmoza, Vlasica, svita
Bice vecno u dvorima iznad Velebita.
Nece se ni mala ni velika kola
Nikad sa svog mesta pomeriti,
A mnoge kopljanike zaracene
Vec sutra ce zemlja zauvek sakriti.


MORANA

Kroz zalostivo cviljenje popca
I jecanje ranjenika,
Kroz molitvu jedva cujnu,
Donetu jos iz kraja predaka,
Kroz mukle ropce
Kralj zacu glas Morane
Kao da mu se Boginja primakla
Samome uhu:

Kralju slovinski, ja sam ona
Kojoj su se pre toliko vekova i dana
Molili tvoji preci
Ja sam Morana,
Boginja smrti.
Ne budi Kralju u dosluhu
Sa pastvom apostola,
Ne veruj duhu
Koji te kusa i koleba.
I ne zali ove vojnike:
Posle smrti nema bola,
Izginula vojska sada ne pati,
Odmara se mirno na paprati,
Kao da je paprat sama.

I Morana,
Ili se tako bar ucini Kralju,
Kao ogroman plast mrkle tame,
Pode necujno po razbojistu
I njena tamna ruka
Oslobodi zemaljskih muka
I Rasane, i borce sa Crnog Mora
I Kraljeve mrtve kopljanike.


HLEBAROVO VIDJENJE

Jedan u vojsci sto o kruhu brine
Sedi pokraj peci zidane u kamenu,
Predeo sav zelenkast od mesecine.
Najednom mlaz raznobojan kao duga
Prebaci se preko kamena zida,
Sumom cetinara, koso odvijuga
I sibnu niz poljica i hridi.
Covek sto se u vojsci o kruhu brine
Pomisli da je spazio Svetovida,-
Onoga koji i sutrasnji dan vidi
I nebu nalicje,
I dno moru kao dno peharu,
I sto stoji coveku iza zenica,
I sto ogleda oko pticje -
I podje za varljivim mlazom mesecine
U svetle daljine,
Zaboraviv da stavi pec u tain.
Kad ujutru kruh kao na Suncu pecen
U rukama kopljanika sjaji.


POMETNJA

A zemljom se razmileli prosjaci bosi,
Skitnice, isposnici i proroci,
Zbunjeni dijaci, seoski parosi,
Koji s nebom govore jezikom slovinskim,
Svestenici latinskih bogomolja
I biskupi tek rukopolozeni,
Skamenjene zene
Od oceva svoje dece silom razdvojene
Zbog crkvenih raspri.
Skupljaju se, kao da iz zmelje nicu,
Ovestali jeretici koji u danu
Sto puta pomenu Peruna i Moranu,
Pustinjaci izmileli iz mracnih spilja.
Pojavljuju se iznenada
I oni kojih davno nesta.
Dele se blagoslovi, bacaju prokletstva,
Zvona i klepala biju naizmence.
Radoznali i uplaseni poljari,
Koji znaju da svako zlo prvo njih snade,
Zbijaju se oko svojih poljica,
Uz kamene vence.


NASUMICE IDU RASANI

Nasumice idu Rasani.
Slutnja im je samo vodilja
I zubor reka i miris bilja,
I svod nebeski davno znani.

Cas im se cini
Da im brace Vlasica Sedam
Idu uz rame,
Kao domovinska u tudini svita,
Cas da im Kralj sa njima u susret hita
I da ovcar Volos iz svog tora
Baca naviljke Kumove Slame
Da ne skrenu sa puta dok se ne razdani.

Nasumice idu Rasani,
Svetli se jedino neba dance,
I Mala i Velika Kola
Idu u stopu uz izgnance.

Da li su to prema Kraljevoj zemlji
Okrenuli rude,
Da li im to svoje zaprege
Kraljeva nebesa nude.

Nasumice po kamenu zbeg koraca,
Jedna po jedna zvezda se tuli,
Da li jos to svetli Vecernjaca,
Ili luc na Kraljevoj kuli.


GLAS PRETKOV CARU

Car se po danu drzi ratnicki kruto,
A nocu cim bi se dvor ucuto,
Kad ostane nasamo sa knjigama,
Nepoznati glas ga ganja,
Ili mu se mozda bude secanja
Na spise koje je citao u mladosti.

I ti zupani raski,
Onaj nepoznati glas mu govori,
Na koje bi hteo da zavojstis,
Tvoja su pradavna, Care, svojta,
Tvoja vera,
I njihovi preci su dosli
Sa zakarpatskih proplanaka i jezera.

Tada se razlikovali niste, Care,
Ni koliko na bukvi dva roja pcela,
Ni koliko krune bora i bora,
Niti ribilzle od ogrozda,
Ni koliko kos od drozda,
Niti izvorska i recna voda.
Tad se niste razlikovali
Ni koliko vucija dva copora,
Ni koliko Zornjaca i Vecernjaca,
Niti stada brdska i dolinska.

Bili ste, Care, u Zakarpatju
Slicni drugim kao dva placa,
Kao dva vriska,
Kao vrhovi koplja i maca.
Bili ste bliski jedni drugim
Kao sto su u glavi dva oka,
Kao sto su dve vere milosrdne,
Kao zivot isposnika i proroka
Zivoti vasi bili su slicni.

Zajedno ste u mocvarama
Otiskivali se niz bujne vode,
Silazili cak do njihovih delti.
Opijeni lovom
Zajedno ste jurili za divljaci
Kroz vrleti
I u strahu se dozivali
Kad se nebo smrci.

Ma gde sad ziveli,
Molili se Bogu ma kome,
Vi ste slika Bogova starih.
U vas je dusa zalosne Morane
I Perunova cud plahovita.
Suncu se radujete kao Vesna,
Neunistivi ste kao boginja Ziva.
I kad vojujete, sanjate o miru,
Kao Volos dobrocudni,
Bog pastira.


JERETICI

Po kamenim bunjama i cemerima
Jeretici od jutra do mraka
Prizivaju duse oceva i dedova,
I neznanih dalekih predaka –
Od ribara do pcelara prostih,
Do Bogova drevnih, rata i svetlosti,
Zivota i smrti.
I govore sa njima
Kao da su im oni u domu gosti,
Kao da su sa njima za istim stolom,
Kao da su sa Volosom cuvali stada
I s Perunom se vozili u kocijama,
Kao da ih jeZiva u detinjstvu
Njihalana rukama.

A cim opaze kog od opata
Zatvaraju vrata,
Jer i u ta vremena gospodnja
Ljudi su mogli biti krivi
Sto im secanje na bogove pomrle
U teskom casu ozivi.

[Живана]

MORANINA USPAVANKA

Sad ste moji svi odreda,
I vi sto celujete ikone Bizanta,
I vi pod okriljem Mletaka i Rima,
Svi vi medusobno sto se krvite.
Nikada niste bili jedan uz drugoga tesnje,
Krv se vasa opet pod zemljom mesa
U veliku Slovensku ponornicu.
Iz nje ce vam postojbinske nici lipe
I leske i divlje tresnje.

Svi vi starinom iza Karpata,
I vi opaljeni od vreline zraka
I vi beloliki, glave ruse,
I vi sto ustajete protiv Bizanta,
I vi sto ustajete protiv Mletaka,
Svi vi zavadeni,
Hodite u tiho carstvo meni
I u njemu se tesno zbite,
Otvorena su vam sirom vrata.
Zauvek
Tu se pomirite
U nedrima zemlje smede,
Zaboravite pod nebom jata,
Zaboravite zvezde i mrave,
Zaboravite obale i mede.


GROMOVNIK

Razmislite malo, nasilnici mracni.
Ima gromovnik u svojoj oruzani
Milione uspavanih munja raznih
Skrivenih u predelima zaoblacnim.

Cuvaju nebeske vedrine modre
Strelakoliko u barama trske,
Koliko je nasilnika, mrznjr mrske,
Tesko onom kome do u srce prodru.

Moze gromovnik celu zemlju da satre
Samo jednom buktinjom svoje vatre,
Tone bodljikave da pokida zice.

Rasprsnu se zemaljske sile mehuri
Nebeska sila kad zemljom projuri,
Gazeci pred sobom sve nemilice.


ANEGDOTA

Zagledala se boginjica Vesna
Na nasoj planeti u momka,
Ocarala je dva ljudska oka,
A ljubavi te nije bila svesna.

Nije slutila zasto pati od nesna,
I zasto tuga hvata je duboka,
Zasto pocinje venuti pre roka,
Sto joj se ne mili svetina nebesna.

A momak je voleo zenu zemnu,
Za obicnu ljubav zemaljsku spremnu,
Kao o boginji znao o njoj da sniva.

Dolazila mu Vesna u snove,
Ali on nije slutio ko ga zove –
Oku ljudskom bila je nevidljiva.


ЦАРЕВ СТРАЖАР

У те дане општега страховања
причини се момку из Цареве свите,
војевања ситом,
како ветар на језику људском
разноси пустињаково пророчанство,
како земљу позива да не ратује
и погибијом прети Цару при том.

Да се расплела на небу дуга
и не може више да се спреде,
да се растало Влашића седам,
и Кумова Слама да се развејала,
да је Царица родила делфина,
и Црно море освануло сухо,
не би му се такав предзнак беде
ни то учинило
као људски језик
којим се ветар јавља.

А сам је на стражи. И доба је глухо.

НОЋ

У Краљевим горама затече освајача
ноћ као ова.
Лелујало је биље првог мрака
као танушне крунице мака
и позивала туђинце сова
на мегдан са планинском помрчином.
Вукодлаци, утваре и слепи миши
почели су шуму да плаве
као што су одвајкада,
а пузавице и гомиле тешких клада
пред најездом су дизале уставе.

И у та времена незапамћена
за руке су се хватале гране
као и сада
и владао у гори мир истоветан,
пун злокобнога свтлуцања
као да негде прогорева метан.

Све је било исто. И - можда -
душа Царевога војсковође
била је као душа
словенскога неког праправожда,
и биће истоветна ноћ планинска
кад нов освајач
опет у коју туђу гору дође.


ЧУДО У ЦРКВИ

У древној каменој цркви,
где се моле рибари и пољари,
опат чита молитву на туђинском:
Ave Maria, ave,
Pater noster,
а под каменом таваницом ниском
одјек се чује:
Мати божја, Оче наш, Оче.
И по други пут опат молитву поче,
а речи су му као сечиво оштре:
Pater noster, Pater noster,
и по други пут под сводом одјекује:
Господине Боже, наш благи Оче.
Пук се скупља сваког дана
да слуша чудо
где свештеник говори туђинске речи,
а с таванице се чује одјек
који је од памтивека под тим сводом
слушао човек.
И по трећи пут свештеник вапи,
чудом мучен:
Pater, Pater,
а камени сводови врате
оно што су одвраћали и јуче.

OSTANI, PUTNIČE

Ostani, putniče, na ovom proplanku,
U njemu, doduše, nema zlatne rude,
Sunčevog zlata jedino tu bude
I bisera rose, po travi, na uranku.

Ali sreÅ¡ćeÅ¡ večeras vilu laku
Koja dosad nije viđala ljude,
Tvoje oči kad vilu začude,
Predaće ti se kao vilenjaku.

Opasnosti je puna okolna tama,
Neka vila nikad ne ostane sama,
Nemoj bez nje odlaziti ni u lov.

PrikraÅ¡će se odnekud iz mraka
I ukrasti je koji od vilenjaka
Pa odneti opet jelama pod krov.



БОГУМИЛСКА ПЕСМА

У мени живе духа два:
дух добра и дух зла.
О, нисам крива ја што сам никла
из овог мајушног тла.

О, нисам крива ја што сам спој
ова два вечна духа:
украј мога је протицала слуха
час суморна претња грома,
час спокојни птица пој.

О, нисам крива ја: дуж мојих стаза
сад лептир броди, сада гмиже змија;
крај цветних круна расте мрко трње;
и све је зрак и тама, и неко каза
да у хлеб наш падне црно зрње.

О, нисам крива ја: ја нисам хтела
да будем створена из душе и ткива
пролазног, што празну радост иште,
да срце моје час блиско земљи бива,
час да небесно буде светилиште.


О, нисам крива ја што немам моћи
да, када јутром пробудим се добра,
никад вечером не омркнем зла.
О, ја сам никла из мајушног тла
где дани утичу у ноћи.

PERUNOV DVORAC


Munja mi osvetli dom
Gde stoluje Perun.
Meteori se kraj njega veru,
Ogradio ga kamena lom.

Postelje u domu njegovom
Oblaci vatreni steru,
Magle ga Å¡tite na severu
Na jugu stražari grom.

Spazih niz puškarnica,
Ali mu ne spazih lica,
Munje me zaseniše dve.

A bio je u logoru ratnom
Okružen nebeskom vatrom.
Ali zar mu čovek lik videti sme!


PORODICA BOGOVA

Raduj se, Perune, nisi inokosan,
Međ slovenskim bozima domaćine,
Po tvom zakonu zadrugari sve čine:
Volos u stado moga sela biva poslan,

Vesna zaliva travu da bude rosna,
A Svetovid se o pesnicima brine,
Pali za njih sunca, duge i mesečine
I znakom bogova čelo im žigosa.

Dajbog s ruku milijardu milijardi
Blagosilja njive i otave mladi,
Kišom ih rosi, a suncem ih suši.

Ti pre hiljade noći i dana
ZnaÅ¡ po koga će krenuti Morana,
Čije preda te podastreti duÅ¡e.


SA STARIM BOGOVIMA


Starim se Bogovima lakše ispovedam,
S njima i ljudski govoriti mogu,
Reći im viÅ¡e no nedokučnom Bogu,
Priznati svaku od zabluda i beda.

Stari Bogovi gotovo svi odreda
Shvate našu grešku mnogu,
Bila u delima ili reči, slogu –
Svaki od njih nas praÅ¡tajuće gleda.

I oni imaju ljudskih osobina
Vole život, sunce, dobra vina,
Pate Å¡to i njima prolaznost preti.

Ja joÅ¡ u srcu čuvam crkvicu staru,
Oni svi u njezinom oltaru –
Mada i oni grešni, meni su sveti.

[Живана]

Мои Преци

Забрањивали су прецима мојим
да славе Бога кроз сунце и врату,
ал’ ја, њихов унук, ево, још постојим.
Нису успјели вјеру да нам затру.

Горан Полетан



Хеј Перуне

Хеј Перуне, силни громовниче!
Богоштовја древног угодниче,
Некад, теби почаст бјеше свака,
Код прадавних славенских предака.

Славили те, јер свијетом царујеш,
А у тмурни облаци да станујеш
Гцте вјетрови бијесни владају
Откуд стријеле громовне падају.

Хеј Перуне, горди громовниче!
Свег славскога рода слављениче,
Творац ти си муње и громова
Штит и брана наших прадједова!

Фрањо Ледић:
ХВАЛОСПЈЕВ ПЕРУНУ — Шћећин 1913.

http://xn--b1aaiwmderfk.com/%D0%BF%D0%B5%D1%81%D0%BD%D0%B8

Додоле се богу моле
Ој додоле ој,
Мој Божоле мој,
Мој Перуне мој,
Мој Илија мој!
Да удари росна киша.
Ударила росна киша,
Окисоше и орачи,
И орачи и копачи,
И сви они усевачи.
Све окисло све покисло
Понајвише црна земља
Црна земља мила мајка
Што нас рани што нас држи,
Што нас гоји и негује.
Даруј нама домаћице
Што ти лани окасоше
И кудеље покисоше.
Биће теби танке пређе
И предива и плетива.
Само брзе руке имај,
Брзе руке лаке ноге,
Лаке ноге бистре оке
Свега доста биће теби.
Из ст. Србије.

http://www.svevlad.org.yu/predanje_files/perundanske.html

[Живана]

Делови народних песама преузети су из књиге Сретена Петровића о српској митологији, заједно са (скраћеним) коментарима:

(о богу Правде)

У ''Ивањско цвеће петровско,
... Петар га плете те плете ...
Даје га силну Правиду,
Правида с крила на веће''.

У песми ''На силу удаја'' вила удаје кћер за јунака Праводара, можда је и то бог Права.

''Туне Вила ћер удаје, ...
Удаје је на далеко,
Преко мора, преко поља,
Преко гора и планина,
За јунака Праводара,
Праводара великога,
У том граду праводарском''.

Песма ''Праве и Русалке'' са Копаоника:

''Бани бане Бањанину,
Ти велики Праводаре!
У тебе су све правице,
Све правице слободице''.

Правид и Јарило или Јаровид, иду заједно. Користе се два имена за Правида: Права и Прова.

''До нашега господара,
Господара Триглав бора,
И његова мила сина,
Мила сина Световида,
И његове силне браће,
Јаровита, Поревита,
Рановита, Радигоста,
Праве, Прове''.

Песма у којој уочавамо како је Пољељица кћер Љеља и Ладе, док су њени девери два побратима:

''Млади Давор, силен Ђурум,
Бели Перун, страшни Права''.

Дакле, Права је ''страшан'', насупрот ''белом'' Перуну. Да су Световид и Права браћа јасно је из стиха:

''А девери Праве, Световиде''.



У свадбарској песми Рујевит и Поревит (Пуревит) су већ сасвим извесно побратими:

''Кум ми го клава св. Јована,
Св. Јована млад Пуревита.
Пуревита побратим Руневита''.

Занимљив је садржај крстоношке песме из Македоније:

''Чесне крсте ми понесемо,
... Чесне крсти милог Бога
Милог бога Рујевита,
Рујевита силног Бога.
Што нам бије душманине,
Душманине Тартарине.
Што нам даје берићете,
Берићета изобиља.
Чесне крсти ми кренусмо.
Чесне крсте дивног Бога.
Дивног Бога седмоглавод
Рујевита Правовида.
Милог Бога Прове Праве''.

Овде се Рујевит идентификује са силним божанством, али које доноси берићет, те се њему у част носе литије. Видимо, такође, да је Рујевит седмоглави бог.

Да је Јарило био ратни бог код Срба, али и бог који спроводи одлуке Правде, види се и из песме , у којој ђаче самоуче проучава Правду да би сазнало шта да чини када син не поштује мајку.

''Оно чита књиге царославне,
Понајвише тога светог Праве,
И његова Јариала слуге,
Огњенога слуге мазианског.
Ђаче пева песме божествене''.

Лако се може запазити, да је ова песма један преплет древних, паганских и хришћанских мотива.

''Ал' не гори ђаче самоуче,
Држи свету књигу у рукама,
Свету књигу великога Праве,
И његова слуге огњенога,
Огњенога слуге Јариала''.

У песми која следи Јарило је врло моћан:

''Јарило се страшно наљутио,
Купалу је одузео блага,
А Коледу плода сахрањена.
Те прижеже што год већма може,
Сву ми воду Јарил изсушио
... И то би им доста јада било,
Но да видиш Јарила Ђурима,
А са својим побро Давораном,
Те просуше по земљи јадове''.

Дакле, Јаровит - Јарило, као хришћански св. Ђорђе(Јарило-Ђуримо), располаже снагом сунца која све сажеже, сву воду може исушити...

И у следећој песми се овај однос понавља, али сада од других казивача:
Песма се пева на свадбама кад невесту ''доведу момачкој кући''.

''Драги змеје, коуде ће ме носиш?
... Свекар ти је тај вељи Триглаве,
А свекрва стара Живанија,
А девери Праве, Световиде,
Страшин Ђурим и силин Јаројле,
Се Божићи мили Белбожићи,
А јетрве младе Белбожиће,
Што се светлат како јасно соулнце''.

Триглав симболизује Сунце, свекрва је Живанија, која симболизује Месец, соларно-лунарни дуализам; синови Триглавови, несумњиво је, управо су сви горе побројани, њих десеторица, укључив ту и Световида. Поред осталих и Права, Световид, ''силни'' Јарило, и ''страшан Ђурим'' = Давор, који се сада називају милим Белбижићима; Белбожићи, јер су синови Светлог бога, бога Сунца. Као да је младожења, Змај, у ствари Перун, Зевс - који такође као змајевито божанство, каткада и у форми бика, одводи девојке у своје одаје.

''Прво хоро од млади момчиња, (војничко коло..)
Од момчиња војни Јарилови,
И брата му Јуришан Ђуриша.
Све јунаци бољији од болего' ..

''Сина женит со та бела Вила,
Бела вила младо Пољељица;
Ћерка дава за добра јунака,
За јунака Ђурашић Јарила''.
''На свој господин голем Ђурим,
Голем Ђурим Јарил војвода''.

Син им је Ђурим, што је другде Давор, овде Јарил. У песми :

''Улини ми умоли ми,
Веља Ђура, тај Јарила'';
''Ал' се Ђурађ не даје,
За момка ми Јарила''.

Ова песма нам казује како се спремају Лазарице, како се облаче. После тога игра се коло, којом приликом лепо обучено мушко дете иде из руке у руку, и пева се:

''Лази лази, Лазаре!
Наш силени Јарило!
Ој Јарило божило!
Наш престрашни рабрило!
Војска ти се готови:
У Грмове лугове
... У Драшкове ограње.
Силна војска велика:
Обучена црвено.
.. Светлу боју Јарила,
Опосана зелено.
Тврдом ветком дубовом.
Тврдом граном и светом,
Да побједи душмана.
Огрнуто плаветно,
Да му буде стасито,
Тврдо јако стасито,
Свето красно и стално,
Пригрнуто пребело,
Да му буде невино.
Лази лази Лазаре!
Наш ти мили Божоле!
... Наш Божоло Јарило!
Наше красно ратило
Твоја војска Ратова:
Обучена црвено,
Опасана зелено,
Огрнута плаветно.
Прегрнута пребело
.. Бојак бије и бије:
Са тим љутим Татаром''.

У бугарским изворима, фолклору, нарочито у Зборнику песама које је сакупио и објавио Стефан Верковић, налазимо неколико индикативних песама, од значаја за разумевање и српског и бугарског, дакле, јужнословенског Дажбога. У време суше, ''када не би било кише најстарији сељани сакупили би девојке, пробукли би китком једну девојчицу, сироче без оца и мајке, па је терали да иде по селу и пева следећу песму'' (Веда Словенахъ, 314-315), која је, свакако варијанта српских 'додолских' песама. Из кратког Верковићевог описа видимо, наиме, да се и у Бугарској за додолицу бира сироче, код Срба је то 'истрисина', 'истришче' или 'посмрче'. Песмом коју девојчица пева, она се поред осталог, обраћа Богу Огњу. Било како било, овај Огњевити Бог повезан је са Даждбогом

''Боже ли, Игне Боже
Фальба ти, Боже, на земета!
Чи си, Боже, рану умисли
Рану йощте на Изочна-дене,
Та йотключи ясни сарае,
Де ми спие ясни слънце,
Чи утъ тебе изимъ нема
Да си грее тука долу
Тука долу на земета.
Та изгрелу ясну слънце,
Изгрелу е тука долу,
Тука долу на полету,
Дугодилу ясни зари
Ясни зари фъ наше града,
Фъ наше града на нивите
На нивите на пшениците;
Грелу ми е што е грелу
Сега малу три нидели,
Поле са узеленилу,
Пшеница пораснала,
Класете се расленили.
Разеди са Дъжна Бога,
Разеди са налюти са,
Чи са моми ни излели
Да закаратъ малка мома,
Малка мома бизъ бабайку
Бизъ бабайку и бизъ майка,
Пременили е' наредили е,
Съсъ китки е' накичили''.

Нарочите песме о Дажбогу налазимо у Милојевићевим збиркама.. Издвајамо само један део.

''Нико свога брата нежалеше,
Махом ми се земља узмутила,
Стаде плача, лелек и јаука,
Све за девет црни годиница.
Велеш узе траве и отаве,
Даждивапе кише и снегове,
Световиде видела и светлост,
Те настаде јад и чемер вељи''.


Коначно, ево делова ивањданске песме, добијене из призренске нахије,у којој је нека врста синопсиса релевантних српских божанстава...

''Дојде Никола, дојде ми време,
Да ми се жени св. Илија.
Што позовало рало сватови,
Рало сватови божији анђели:
Кум ми го клава св. Јована,
Св. Јована млад Пуревита,
Пуревита побратим Руневита,
А старог свата св. Никола,
Св. Никола стар Радогоста...

[Живана]

КУПАЛО (ИВАНДАН - ПЕТРОВДАН)
Из књиге М. С. Милојевића: "Песме и обичаји укупног народа српског"
Песме о Купалу /иванданске и петровданске песме, чак и спасовданска/


1.

Ивањско, ивањско, цвеће рујно!
Цвеће рујно петрањско.
Петрањско цвеће плаветно.
Иван га бере те бере,
Петар га плете те плете.
Купал га Коледу даје,
Коледу брату својему.
Даје га мајки Купала
Купала мајки Живбожи:
Иванова стара мајко!
Је ли Иван дома?
Одговори стара мајка:
"Отишо је на орање
Још на Видов-дан,
Па је реко кући доћи
Баш на Петров-дан,
И донети киту злата
Родне пшенице
Те пшенице, те белице
Тог леба бела".

2.

Ој травице ситнице!
Што си тако сићана?
Све си поље прекрила
Само мало остало.
На њем расти божур цвет
И крај њега ружица.
Божур ружи говорио:
"Ој ружице румена!
Ја сам лепши од тебе
Још да ми је твој мирис
Још би лепши ја био.
Вио би се превио
Ка но свила предена
Око златна вретена,
Ал' говори бела ружа:
Ој божуре мио цвете!
Да је мени дико моја
Твоје рујно руменило
Сво би цвеће премамила
По највише мог божура
Мог божура руменога.

3.

Ивањско цвеће Петрањско,
Ивањско цвеће рујано,
Претрањско цвеће плаветно!
Иван га бере те бере,
Петар га плете те плете.
Иван га бере те бере,
Даје га брату до себе
Свом млађем брату Коледу.
Дајући брата мољаше:
"Ај мио брате Коледо!
Ево ти цветак мој дајем
Чувај га дивни Коледо.
Чувај га па га сачувај
До мога чудна ређења
До твога страшна умрења
Умрења брата Коледа
Старијег брата Божића,
Синова старог Сварога."
Петар ми цветак примаше,
Петар ми венце вијаше
Па вели брату Купалу:
Ој мио брате Купало.
Старији брате Иване,
Примам ти цветак и живот
До мога страшног умрења
И нашег брата ређена
Рођења младог Божића
Сина нам старог Сварога.

4.

Ивањско цвеће Петрањско,
Петрањско цвеће Коледско!
Ивањско цвеће купалско!
Купал га бере те бере
Колед га даје те даје,
Колед га неће те неће.
Ивањско цвеће петрањско!
Иван га бере те бере,
Петар га плете те плете,
Мајци га меће на крило,
А мајци својој Сварози.
Сварога с крила на земљу
"Ни моје цвеће ни Петар."
Иван га бере те бере,
Мајци га меће на крило,
А мајци старој Свароги.
Сварога с крила у кућу:
"И моје цвеће и Иван
И моје цвеће и Иван."
Из ваљевске нахије.

5.

Ивањско цвеће петрањско,
Петрањско цвеће Ивањско!
Иван га бере те бере.
Петар га плете те плете.
Да је га мајци на крило,
А својој мајци Свароги,
А мајка с крила на земљу.
Иванско цвеће петрањско,
Коледско цвеће купалско!
Иванско цвеће купалско
Купало га бере те бере,
Даје га мајци на крило
А својој мајци Свароги.
А мајка с крила у кућу.
Ивањско цвеће купалско,
Ивањско цвеће петрањско,
Петрањско цвеће коледско!
Колед га плете те плете
Даје га своме бабајку,
Бабајку старом Сварогу,
Бабајко цвеће не прима.
"Ни моје цвеће ни Колед."
Ивањске цвеће петровско!
Иван га бере те бере,
Петар га плете те плете.
Иван га даје свом оцу
Свом оцу старом Сварогу,
А отац с крила у кућу.
Иванско цвеће петровско!
Иван га бере те бере.
Петар га плете те плете.
Меће га стрицу на крило
А своме стрицу Радгосту,
А стриц га с крила у кућу,
Ивањско цвеће рујано,
Петрањско цвеће плаветно!
Иван га бере те бере.
Даје га брату свом Петру,
Петар га плете те плете,
Меће га стрини на крило,
А стрини својој Прпрши
А стрина с крила у кућу.
Ивањско цвеће петровско,
Петровско цвеће ивањско!
Иван га бере те бере,
Даје га брату млађему.
А Петру брату Коледу.
Петар га плете те плете.
Даје га даждном Дажбогу,
А дажбог баца на кућу.
"Ни моје цвеће ни Петар."
Ивањско цвеће петровско,
Петровско цвеће ивањско!
Иван га бере те бере.
Петар га илете те плете,
Даје га воју Перуну,
А Перун с крила на кућу:
"Ни моје цвеће ни Колед
Ни моје цвеће ни Купал"
Ивањско цвеће петрањско,
Петрањско цвеће ивањско!
Иван га бере те бере.
Петар га плете те плете.
Да је га товном Велешу,
А Велеш с крила на торе,
"Ни моје цвеће ни Иван,"
"Ни моје цвеће ни Петер.
Веће је цвеће торова,"
Иванско цвеће петровско,
Петровско цвеће ивањско!
Иван га бере те бере.
Петар га плете те плете.
Даје га силном Давору,
А Давор с крила на кућу:
"Ни моје цвеће ни Иван,
Ни моје цвеће ни Петар.
Ивањско цвеће петровско,
Петровско цвеће ивањско!
Иван га бере те бере.
Петар га плете те плете.
Да је га вељу Јарилу
Јарило с крила на кућу;
"Ни моје цвеће ни Иван,
Ни моје цвеће ни Петар"
Ивањско цвеће петрањско,
Петрањско цвеће ивањско!
Иван га бере те бере.
Петар га плете те плете.
Даје га силну Правиду,
Правида с крила на веће.
"Ни моје цвеће ни Иван
Ни моје цвеће ни Петар."
Ивањско цвеће петровско.
Петровско цвеће ивањско!
Иван га бере те бере.
Петар га плете те плете
Да је га томе Пореви,
Порева с крила на кућу:
"Ни моје цвеће ни Иван,
Ни моје цвеће ни Петар."
Ивањско цвеће петровско,
Петровско цвеће ивањско!
Иван га бере те боре.
Петар га плете те плете,
Да је га свјетлу Свевиду.
Световид с крила на кућу;
"Ни моје цвеће ни Иван,
Ни моје цвеће ни Петар."
Ивањско цвеће петрањско,
Петровско цвеће ивањско!
Иван га бере те бере.
Петар га плете те плете.
Да је га силну Триглаву,
Триглаву светој тројици.
Тројица с крила на кућу,
"Кућно је цвеће не моје"
Ивањско цвеће петровско,
Петровско цвеће ивањско!
Иван га бере те бере,
Петар га плете те плете,
Да је га Љељу на крило,
А Љеље с крила на људе:
"Ни моје цвеће ни Иван,
Људско је цвеће и Петар"
Иванско цвеће петровско,
Петровско цвеће ивањско!
Иван га бере те бере.
Петар га плете те плете.
Меће га Љељи на крило,
А Љеља с крила на жене;
"Женино цвеће и Петар."
Ивањско цвеће петрањско,
Петрањско цвеће ивањско!
Иван га бере те бере.
Петар га плете те плете,
Да је га младом Пољељу
Пољеље с крила на момке:
"Ни моје цвеће ни Петар"
"Момачко цвеће и Иван"
Иванско цвеће петровско,
Петровско цвеће ивањско,
Иван га бере те бере
Петар га плете те плете.
Меће га Пољељ на крило
Пољеља с крила на цуре:
"Ни моје цвеће ни Иван
Цуринско цвеће и Петар."
Иванско цвеће петрањско,
Петрањско цвеће ивањско!
Иван га бере те бере.
Петар га плете те плете.
Меће га Живи на крило,
Живбожа с крила у кућу;
"Ни моје цвеће ни Иван
Купалско цвеће и Петар
Ивањско цвеће петрањско,
Петрањско цвеће ивањско!
Иван га бере те бере.
Петар га плете те плете:
Меће га Лади на крило,
А Лада с крила вдовима:
"Ни моје цвеће ни Иван,
Удовско цвеће и Петар.
Иванско цвеће рујано,
Рујано цвеће купалско,
Ивањско цвеће петрањско,
Петрањско цвеће плаветно.
Плаветно цвеће Кољедско,
Кољедско цвеће купалско!
Купал га бере те бере
Свом брату млађем говори:
"Мој брате млади Коледо!
Ево ти цветак обиља!
Плети га брале плети га,
Чувај га брале чувај га.
До мога смртна умрења,
До твога чудна рођења
И до твог страшног умрења.
Сачувај брате млађани!
Наше му брату најмлађем
Божићу сину Сварога."
Браца му колед говори:
Мој брате старији Купало!
Изплешћу венац обиља
Што ми га дајеш брале мој.
Исплешћу брале сачуват,
До мога страшног умрења
До нашег брата рођења
Божића брата најмлађег
Нашега старог бабајка
Бабајка силног Сварога
И мајке старе Свароге.

6.

Ја посади виноград.
Ој Купала мој Купало
Ој Иване мој Коледо!
Коледо Купало обилни.
Драго моје љубиме љуби ме:
На Спасовдан посијала
На Видев дан одлазила.
Мој виноград поникнуо,
Мој виноград изтерао.
Ја неодо до два дана,
А кад одо трећи дан
Мој виноград излистао
И лозицу одпустио.
Под лозицом постељица
На постељи чашичица
У чашици божур цветак
Божур цветак црвеније.
Пред божуром ружичица
Божур ружи говорио!
"Ој ружице румена
Бела лица румена!
Ја сам лепши од тебе"
Ал' му ружа говори:
Ал' ти немаш мирис мој
Мој је мирис пољељин
Пољељине душице.
Ал' говори божур млад:
"Још да ми је мирис твој
Вио би се превио;
Кано свила предена
Око златна вретена."

7.

Ивањица лан сејала.
Ивањица коледица
Мила снаха тог Купала.
Лан сејала и обрала.
На Спасов дан посијала
На Видов дан видила га
На видов дан и обрала.
И обрала и топила.
И топила потопила.
Осушила очупала,
На ивањску красну вечер.
Гребенала и кувала.
Опрела га и сновала.
Основала и навила,
И увела у те ните,
И откала на разбоја,
Изаткала га избелила
На ивањске те вечери,
Скроила га и сашила
На ивањске те вечери.
И обукла на Ивана
На Ивана млада бора
Млада бора Колед бора
Мила сина Купалова,
А Купала умрлога,
Обилија мила бора.
Па је носи до Бадњака
И Божића Сварожића
Тог божића млада бора
Сварожића мила сина.
Ивањица пауница!
Венцима се накитила.
Од ивањска рујна цвета
И петрањска плаветнога
У колу је подскакала.
Преко ватре прескакала
Сухе лиле припалила
Да нам стока буде здрава
Та говеда и те овце
Ти јарићи и јагањци.
Доратасти вељи коњи
Што но носе те јунаке
Миле борце Триглав бора
Триглав бора те Троице
Вишњег бога Створитеља
Јаког Живе рушитеља
И Брањања Бранитеља.
Све су ове песме од Персе Петровића.

8.

Ајте коло да играмо
Коло Купала,
младог Коледа!
Ко за коло ај у коло
Коло Купала
Младог Коледа.
Ко се ватре наиграо
Ватре чистеће
Воде мијеће?
Ко се водом омивао
Водом студеном
Ладном изворном?
Ајд у коло коло за њег
Коло Купала,
Младог Коледа.
У колу је свако добро,
Вељ' обиље
Млого плодова.
Доста смока свакојака
Смока варена
Млека сирења.
Сваком дајте што је чије
Меника моје,
Благо највеће,
Мени драго и обиље
Плоде велике
Сирце сирене
Од Давида Поповића, из Вучитрна у Старој Србији

9.

Ми снесосмо лепо цвеће
Ивањско. Петрањско.
Ми снесосмо дивно цвеће
Купалско Коледско.
Дај нам драги боре
Купало Коледо!
Свако добро и обиље
Големо велико.

10.

Ватајте се беле руке
Беле и чиле.
Ватајте се нестежите,
Биље обиље.
Нестежите недржите,
Дивна Купала.
И његова млађег брата
Бори Коледа.
Да играмо и певамо.
Зашто имамо.
Млого биље засејано,
Свако варење.
Све је нама поницало,
На тај Видов-дан.
Све приспело и класало,
На тај Видов-дан
Све узрело и обрано,
На тај Петров-дан.

11.

Ој ти наша Мурено
Ој ти наш мили Чојчоле!
Плови плови низ воду
Тамо даље у море.
Када будеш у море
Оно црно велико.
Кажи кажи Мурено
Кажи кажи Чојчоле!
Пливам пливам младена,
Пливам пливам младена
Из те земле далеке
Где но бива Купало
И са њиме Коледо
Оба брата једнака.
Свако добро давали
Понајвише варења
Сваког смока бијела.
Мене гоне девојке
Што немају момчади
Силни вељи другова.
Што нероди та земља
Мушким плодом породом.
Већ чуди ме ти море
Пошљи тамо те војне
Силног цара Душана
Што јих води за море.
Деве момке желиле
Цар јим момке недово,
Већ одвео на војну.
Ако момке недадне
Све ће деве помрети
Вишњу богу жалити.

Свуда и у свима србским крајевима српским у вече Спасова-дне мећу од љескових младица
крстове, на куће, зграде, њиве, поља и т. д.

12. Спасов-данска песма.

Мор девојче Задградче!
Биљаро Љејло!
Купало биљаро! Љејло!
Да л си било на Задгора?
Биљаро Љејло!
Купало биљаро! Љејло!
"И су било и су дошло."
Биљаро Љејло!
Купало биљаро! Љејло!
А шјо тамо добро беше?
Биљаро Љејло!
Купало биљаро! Љејло!
"Дол имаше млого цвеће,
Биљаро Љејло!
Купало биљаро! Љејло!
Млого беше дробно беше
Биљаро Љејло!
Купало биљаро! Љејло!
Само цвеће поручваше:
Биљаро Љејло!
Купало биљаро! Љејло!
"Ко го знају девојчиње?
Биљаро Љејло!
Купало биљаро! Љејло!
Нека дојђу да ме беру.
Биљаро Љејло!
Купало биљаро! Љејло!
Да ме беру да ме носе.
Биљаро Љејло!
Купало биљаро! Љејло!
Да ме носе под те дарпни,
Биљаро Љејло!
Купало биљаро! Љејло!
А момчиња под фесове,
Биљаро Љејло!
Купало биљаро! Љејло!
А невести под појаса
Биљаро Љејло!
Купало биљаро! Љејло!
Ти јунаци под пазува.
Биљаро Љејло!
Купало биљаро! Љејло!
Стари баби под јастука,
Биљаро Љејло!
Купало биљаро! Љејло!
А ти старци под постеља.
Биљаро Љејло!
Купало биљаро! Љејло!
(Ова је песми од Сарџе досељеника у Смедереву.)

Милош С. Милојевић: Има још млого Спасов- данских песама у којима се припевују Љеље,
Биљаре, но не више Ћурђе-ле т. ј. Ђурђев-дана; него већ Купалов, као што се из припева ове
песме види. Ми нисмо више ни једну добили, а држимо да ће бити пријатеља, који ће за љубав
народности наше преписати још коју, напечатати, или послати нам; те тако спасти јих од вечне
пропасти.

13. Кад дођу кући и донесу венац.

Сјај нам звездо на прозорје!
Сјај нам јарко сунашце!
Сјај месече на пенџере,
А Данице на виглеђе!
Да гледамо домаћицу
Којој смо ми данас дошли:
Је ли бела и румена,
Је ли танка и висока,
Је ли здрава и весела,
Је ли вредна и итрена?
Може л' мобу дочекати
И вечером угостити?
Са вечером том меденом
И са колом девојачким?
Ако није ова бела,
Она бела и румена?
Ако није она танка
Она танка и висока?
Танка струка витка стаса,
Ако није она вредна,
Она вредна и окретна?
Ако није она здрава,
Она здрава и весела?
Ако није она итра,
Она итра и умешна?
Та т' неможе бог ме брале!
Силну мобу дочекати.
Силну мобу млогу мобу,
Дивно чудно састављену:
Од момака нежељених,
И девојак неудатих,
Са вечером том меденом
И са сваком ђакониом,
Са свиралом и са колом.
Онда ајдмо сваки дому.
Сваки дому своме белом,
И понесмо житан венац
Житан венац обиљенац
Тог Купала обилника.
Тада пева домаћица са чељадима, женским, које су готовиле вечеру,
Некуди ме моја мобо!
Моја мобо силовита!
Чудно дивно састављена:
Од момака нежељених,
И девојак неудатих,
Не куди ме не ружи ме!
Моја мобо силовита!
Не односи житан венац
Житан венац обиљенац.
Вечеру сам зготовила,
А за мобу понајбољу
По најбољу мобу моју.
Ја би цара дочекала,
А камо ли моју мобу."
Тада пева моба.
"Добро вече домаћице!
Млада хвалиша млада хвалиша!
Дођет' моба на вечеру
Здрава и трудна здрава и трудна!
Домаћица:
Добро-дошла мобо моја!
С венцем обиљним с венцем
обиљним,
Моба трудна и прегладан
Одмори ће се.
Одмори ће се,
Одмори ће с' најешће се,
И најеш ће се.
При одлазку моба пева:
С Богом остај домаћице!
И наздравље домаћице!
Хвала теби на вечери,
Здрава хвалишо,
Здрава хвалишо!

14. Бана Стојана моба.

Намолио Бан Стојне,
Намолио силовиту мобу;
Три ста и три жетвара
Три ста и три жетварице.
Тридесет њих воде несу,
А двадесет леба месу.
Стојанова силна моба,
Сву пченицу пожњела му,
Само оста једна дуга
Једна дуга и широка
Рукајата те пченице,
А за венца Коледова
Купалова веља сина.
Ту се сберу девојчице:
Једне коло уватиле,
Друге класа почупале
Саплеле ми добар венац
Добар венец Коледовац.
Крај њега се изљубиле,
Домаћину га вргнуле
На ту русу белу главу.
Домаћин га попримао
Дукат девам даривао
И тридесет сребрница,
Да саберу класеница
Понајвишиј понајбољи
За семена годишњега.

15.

Сонце ми застанало
Сонце ми се загледало.
На стред небо на стред плаво,
На стред земла на стред сиња.
Да гледало вељи чудо,
Вели чудо и велика жалост;
Костандин се оделио
От старога татка свога.
И от татка и од мајка
И од своје девет сестри.
А шта му на дал паде,
На дал паде от делидба,
От делидба чудновата?
Му паде једен хват,
Једен хват место пусто.
И му паде од делидба
Девет сажни бело платно
Једен тожни палешево.
Девет оки рујно вино
И три оки та ракија,
Једен кравај жолта воска
И крстата та грмова.
Тоа сонце застанало
И немогло дале појћи
Док не скокни три пота ми.
От Илинке Везеновић

Петровданске

1. Воловима.

Ми палимо лиле
Миломе бору Коледу,
Млађем брату Купалу;
Да волови живе
И да краве воде.
Да с' говеда плоде
Да нам дају млека,
Сира и кајмака
И скорупа мека.

2. Овцама.

Ми палимо лиле
Да овнови живе
Да се овце плоде
И да јањце роде.
Све јањце овчице
Женске плодне свилене.

3. Козама.

Ми палимо лиле
Да нам јарци живе
Да нам козе роде.
Што јаради више
То нам смока више.
Више смока бијела
Више друшбе гозбе.

4. Кад гледе у друге торове.

Тамо лиле гориле
Вамо краве водиле
И по двоје телиле.
Тамо лиле гориле
Вамо овце мрьчиле
И по троје родиле.
Тамо лиле гориле
Амо козе прцале
И по троје родиле,
А њима там по двоје.

Из стар. Влаха од Св. Поп. из Ивањице.

http://www.poetabg.com/htm/umotvorine/obicajne%20pesme/kupalo.html

Prva knjiga MIlojevićeg zapisa narodnih običajnih i obrednih pesama postoji na netu, u pdf formatu..
http://www.prosvetljenje.net/tekstovi/M.S.Milojevic%20-%20Obredne%20Pesme.pdf

- Pesme i običai ukupnog srpskog naroda, prva knjiga: Obredne pesme (- Pesme i običai ukupnog srpskog naroda, prva knjiga: Obredne pesme : skupio i izdao M. S. Milojević (pdf, 770 Kb)): skupio i izdao M. S. Milojević (pdf, 770 Kb)