Бата
29-11-11, 22:04
КОМЕ ЗВОНА ЗВОНЕ?
Ових дана свет су напустила два човека. Обојица су, сваки на свој начин, обележила један тренутак наше историје.
Први је најавио трагедију, и пострадао због тога.
Други је био активни судионик, актер катаклизме, а остао је хваљен и слављен.
Први, бољи, поштенији и часнији, оличење како треба да се понаша врхунски интелектуалац према судбини свога народа - Проф. Др. МИХАЈЛО ЂУРИЋ
http://www.rts.rs/upload/storyBoxImageData/2011/11/27/8795546/Mihailo-Djuric-v.jpg
Akademik Mihailo Đurić, jedan od vodećih srpskih filozofa i sociologa, profesor koji je ostavio duboki trag i u pedagoškom radu sa nizom generacija studenata beogradskog Pravnog fakulteta do 1972. godine, takođe i kao gostujući profesor na univerzitetima u Beču, Zapadnom Berlinu i Augsburgu, umro je u 25. novembra u Beogradu u 86. godini.
Profesor Đurić je rođen 1925. u Šapcu, a studirao je pravo, filozofiju i klasičnu filologiju na Beogradskom univerzitetu, da bi 1954. doktorirao s tezom „Ideja prirodnog prava kod grčkih sofista” na Pravnom fakultetu, na kome je iste godine postao asistent.
Do početka sedamdesetih godina prošloga veka profesor Đurić je stekao sva univerzitetska zvanja, kao predavač istorije političkih teorija, sociologije, teorije države i prava i metodologije društvenih nauka.
Sav okrenut svetu filozofske misaonosti i naučne skrupuloznosti, vođen načelom etičke doslednosti i nepotkupljivosti, kao školovani sociolog koji duboko razume kovitlace istorije i političku intervenciju u njene tokove, profesor Đurić je u martu 1971. godine prodorno analizovao i oštro kritikovao amandmane čija će rešenja biti ugrađena u Ustav SFRJ iz 1974. godine.
Upozorio je da se tim promenama „odbacuje sama ideja” „državne zajednice jugoslovenskih naroda”, a takvi i drugi njegovi stavovi, izneti u tekstu koji je objavio u časopisu „Umetnost” 1971. godine, povodom rušenja Njegoševe kapele na Lovćenu, nisu ostavili ravnodušnom dogmatsku, represivnu i staljinizovanu vlast.
Pokrenut je sudski proces u kome je profesor Mihailo Đurić, zbog svojih teorijskih stavova i „delikta mišljenja” osuđen na devet meseci strogog zatvora, a izložen progonu izbačen je sa Pravnog fakulteta...
Visoki naučni ugled koji je uživao profesor Đurić potvrđen je izborom za člana Srpske akademije nauka i umetnosti i Evropske akademije nauka i umetnosti u Salcburgu.
Професор Ђурић осуђен је 1972. године на две године строгог затвора ("одлежао" девет месеци)...
zbog krivičnog djela neprijateljske propagande iz člana 118 Krivičnog zakonika, s obrazloženjem da je ,,pozivao na nasilnu i protivustavnu promenu društveno-političkog uređenja‘‘, ,,lažno i zlonamerno prikazivao prilike u zemlji‘‘ i ,,širio nacionalnu mržnju i netrpeljivost‘‘.
Predsedavajući sudija Đorđe Katić je rekao, obrazlažući presudu, da je istupanje optuženog Đurića podsticalo razbijanje bratstva i jedinstva i da je raspirivalo šovinističke strasti.
Optuženi je, rečeno je, netačno i zlonamerno prikazivao situaciju u zemlji.
On je i govorio i pisao da je srpski narod ugrožen i da mora da se bori za svoj ugroženi integritet i identitet. Jugoslaviju je poistovećivao sa životarenjem jednog geografskog pojma.
Као огроман чопор хијена, владајућа титоистичка олигархија се острвила на шаку српских интелектуалаца на челу са проф. Ђурићем, који су се усудили да јасно дефинишу намеру дезинтеграције земље на штету Срба, еуфемистички скривене иза формулације „уставне промене“.
"Onaj tko poziva na nasilnu i protuustavnu promjenu društveno-političkog uređenja nema pravo da se zaštićuje formulom akademske slobode diskusije." – грмео је Јосип Врховец, формално секретар Извршног комитета ЦК СКХ, практично много више од тога, Титов човек од највећег поверења.
Др. Ђурић је отресито констатовао...
,dezintegracija srpskog naroda‘‘ U ožujku 1971. godine profesor sociologije i političke filozofije na Pravnom fakultetu u Beogradu, dr Mihajlo Đurić, na sjednici Sekcije univerzitetskih nastavnika koja je raspravljala o predstojećim ustavnim promjenama, izjavio je da ,,Jugoslavija već danas predstavlja gotovo samo geografski pojam, budući da se na njenom tlu ili, tačnije, na njenim razvalinama, i to pod maskom doslednog razvijanja ravnopravnosti između naroda koji u njoj žive uspostavlja nekoliko samostalnih, nezavisnih, čak međusobno suprotstavljenih nacionalnih država‘‘. Profesor, međutim, prema vlastitim riječima, zapravo nije debatirao o tekstu predloženih amandmana, radi čega se Sekcija sastala. Svoje izlaganje on je započeo ogradom od amandmana. ,,Hteo bih odmah na početku da jasno i otvoreno kažem da neću govoriti o slovu predloženih ustavnih promena, jer smatram da o tome uopšte nije vredno govoriti.‘‘ Dr Đurić, naprotiv, taj tekst želi demaskirati. ,,Sve što bih imao da kažem svodilo bi se na to da je on nedovoljan i neprikladan za stvarni razgovor o onome što je u ovom trenutku jedino nužno, ma kako srećno prošlo njegovo predviđeno pretresanje u javnosti.‘‘ Stoga on govori o ,,onome što amandmani skrivaju i zabašuruju‘‘, pa ih kvalificira kao protivne ,,životnim interesima srpskog naroda‘‘, jer oni vode ,,dezintegraciji‘‘ tog naroda. Đurić tu tezu obrazlaže na ovaj način: ,,Očigledno je da granice današnje SR Srbije nisu nikakve ni nacionalne ni istorijske granice srpskog naroda. Ni za jednu republiku u Jugoslaviji, izuzev, možda, Sloveniju, postojeće granice nisu adekvatne, a pogotovu ne za Srbiju. Treba li uopšte da vas podsećam da izvan u ž e Srbije živi oko 40% Srba, ili gotovo koliko i Hrvata u SR Hrvatskoj, odnosno koliko ima Slovenaca, Makedonaca i Muslimana zajedno? U trenutku kad je silom prilika doveden do toga da treba ponovo da uspostavlja svoju nacionalnu državu, može li srpski narod da bude ravnodušan prema svojim mnogobrojnim delovima izvan sadašnjih granica SR Srbije?‘‘
,,Smišljene smutnje‘‘ prof. Đurića. Prema Đurićevim riječima, ,,Srbi u Bosni i Hercegovini, iako su većina stanovništva, nemaju mogućnosti ni da se služe svojim ćiriličnim pismom, a u SR Crnoj Gori srpski narod nema pravo ni na svoje vlastito nacionalno ime‘‘.
On smatra da je poratni centralizam u nas uveden prije svega da bi se izbjeglo pitanje ,,nacionalnih odgovornosti za genocid nad srpskim narodom‘‘ počinjen za vrijeme rata. On zatim konstatira da je ,,srpski narod dostojanstveno prešao‘‘ preko zločina koji su nad njim počinjeni, ali smatra da je, ,,više nego bilo šta drugo, danas neophodno otrežnjenje srpskog naroda od zabluda prošlosti‘‘. Srpski se narod mora ,,okrenuti sebi, mora početi da misli na svoj opstanak, mora početi da se bori za svoj opasno ugroženi nacionalni identitet i integritet‘‘.
Ето, због чега је Др. Ђурић робијао!
Друга личност коју помињемо је Анте Марковић. „последњи премијер“ , (“…najpopularniji jugoslavenski političar nakon Tita” ), распадајуће СФРЈ - тачно онако како је почетком седамдесетих предвидео проф. Михајло Ђурић.
Практично сви текстови о Анти Марковићу које можете пронаћи на интернету су једна иста прича, препричана на сто начина:
Bila je to godina kada je otvoreno sijaset malih firmi, radilo se, ali i dobro živelo, a mnogima se činilo da Jugoslavija samo što nije u Evropskoj uniji.
Pobedili smo na Pesmi Evrovizije, Zvezda je bila prvak sveta, a ceo svet je dolazio u Jugoslaviju.
Ta 1990. bila je jedna od najuspešnijih, dotad nevidenih godina u SFRJ, što je uključivalo stabilizaciju dinara, privatizaciju putem dodele akcija radnicima, zaustavljanje inflaicije.
Тешко ћете негде наћи критичку анализу његовог делања. Па наравно да је краткорочно могло бити боље кад је дигао толике стране кредите. Од његових овдашњих фанова који оргазмично ридају за „последњим премијером“, и „првим модерним политичарем“, нећете чути да је терет „реформи“ свом тежином сваљен на Србију (са Војводином), да су извоз сировина и пољопривредних производа били забрањени (сем рецимо, меса кроз програм „Алпе-Адрија“, па је тако једино Словенији био дозвољен извоз чак и робе коју сама није производила) а цене депресиране. Обрнуто, робе које су произвођене у Словенији и Хрватској, од конкуренције су биле заштићене забраном увоза, а "маказе цена" окренуте на супротну страну, па је тако „Горење“ продавало своје артикле (нпр. видео-рекордере, тада веома тражене) по пет пута већој цени него на светском тржишту. И тако даље.
Но, оно што треба стварно да замо о Анти Марковићу, прочитаћемо управо код његових апологета.
Стипе Месић ће посведочити:
-Kada je Ante Marković krenuo s konvertibilnim dinarom, on mi je tada za Miloševića rekao: "Sad ga držim za rogove i on više nema izlaza ".
- Ja i on smo puno razgovarali u to vrijeme, on se bio složio s konferedativnim modelom Jugoslavije, i ako taj model bude podržan, rekao je da bi se i on produžio, a ako ne bi išlo, onda bi svako išao svojim putem.
- Još ću vam nešto reći, a tiče se raketiranja Banskih dvora. Tada smo se dogovarali da se u Banskim dvorima nađemo Tuđman, Ante Marković i ja. Marković je bio u teškoj situaciji jer niti jedna savezna institucija nije funcionirala. Sva trojica smo se telefonski dogovarali. Ali smo napravili previd, svi smo zaboravili da nas se prisluškuje, a nažalost tada su zakazale i neke službe. Tuđman, Ante Marković i ja smo se našli na ručku i tako smo još malo ostali nakon ručka i sjedili i tada je došlo do raketiranja. To znači da je Milošević želio ubiti nas svu trojicu. Da je ubijen Ante Marković, na njegovom mjestu bi bio Aco Mitrović, da sam ja ubijen, mene bi zamijenio Dobrica Ćosić, a ubojstvom Tuđmana u Hrvatskoj bi nastao kaos.
Можемо са приличном дозом сигурности закључити: Да су неким (не)сретним случајем страдали Туђман, Месић и Марковић, ратова не би било.
На једном екстремно антисрпском, „другосрбијанском“ порталу, може се прочитати овакав коментар гледе „модерног политичара“ Анте Марковића:
cotton 21:02 on 28/11/2011
već godinama (bezuspješno, priznajem) pokušavam da shvatim fenomen nostalgičarskih navada… o upotrebnoj vrijednosti istih izlišno je i govoriti, tek, zaista sam, sa sociološkog, pa i psihološkog aspekta, fasciniran činjenicom da se silna energija troši u, ajmo iskreno, najobičniju prodaju magle i patetično šupljiranje…
da, bilo je sjajno, a znaš zašto? zato što smo tad mogli “triput bez vađenja”… to je suština stvari… bili smo mlađi… misliš da današnja djeca neće idealizirati ovaj komad vremena, koliko god on nama djelovao užasan? naravno da hoće… zaboraviće na pizdarije, baš kao što smo mi zaboravili i na par-nepar vožnju, i na mjere ekonomske stabilizacije, i na inflaciju… sjećaće se samo toga da su mogli “triput bez vađenja”
pa, majku mu, kad se samo sjetim kukanja i plakanja po tadašnjim dnevnicima i to kompariram sa današnjim idealiziranjem zapitam se o čemu se tu radi… masovna hipnoza, šta li… potiskivanje, selektivno sjećanje, ma, tu ima materijala za tomove …
[...pristao je na to da ga (uz stanovitu novčanu naknadu, a za šta drugo) isture kao “gromobran”, par bjelosvjetskih probisvjeta i hohštaplera poslužilo se njegovim likom i djelom (i pozitivnu asocijaciju koju isti zaziva u Bošnja) da stave šapu na Neretvu… udarili su na tvrdo i povukli se podvijena repa, skupa sa svojim “Kviskom”…]
evo pitanja…
ako je Marković (a što postaje sasvim razvidno iz horskih hvalospjeva i epitafa sa politički korektnih sajtova) zaista bio “prvi do Tita” u percepciji prosječnog jugofila, zašto, o zašto, taj isti Marković punih 20 godina nije pao na pamet onima koji ga danas oplakuju? zašto nije bio pozivan na osnivačke skupštine, intervjuisan, konsultovan o bilo fucking čemu punih 20 fucking godina?
znaš zašto?
zato što je bio živ…
trebalo je da odapne da bi postao predmetom naše nekrofilije… baš ko i Joža…
ko je, kada i gdje zadnji put spomenuo Antu?
ukazao se u Bosni 2003.-e (to je i jedini “haber” koji imam o njemu od 91-e naovamo) u jednoj totalno poganoj i prljavoj misiji, dao par odvratnih intervjua, svojim jeftinim “tezama” propisno izvrijeđao inteligenciju prosječnog Bosanca (tim više što ga je taj bezrezervno volio i poštovao) i, kad su ga provalili, ponovo nestao…
Ето, то је тај „велики“Анте.
И за чим рида убога раја? „Онда се могло...“ веле. Мудрог професора слабо је ко слушао, јер „могао си у сваком парку спавати"...и даље од носа не видети. Колико нас је тај слатки дремеж у парковима, то лако трошење девиза задужених од светских лихвара и као сизифов камен набачених на леђа потомака, то лаковерно уздање у "братство-јединство" и "словеначки квалитет" коштао српских живота?
И још увек нам је слатко да се не освестимо.
Ових дана свет су напустила два човека. Обојица су, сваки на свој начин, обележила један тренутак наше историје.
Први је најавио трагедију, и пострадао због тога.
Други је био активни судионик, актер катаклизме, а остао је хваљен и слављен.
Први, бољи, поштенији и часнији, оличење како треба да се понаша врхунски интелектуалац према судбини свога народа - Проф. Др. МИХАЈЛО ЂУРИЋ
http://www.rts.rs/upload/storyBoxImageData/2011/11/27/8795546/Mihailo-Djuric-v.jpg
Akademik Mihailo Đurić, jedan od vodećih srpskih filozofa i sociologa, profesor koji je ostavio duboki trag i u pedagoškom radu sa nizom generacija studenata beogradskog Pravnog fakulteta do 1972. godine, takođe i kao gostujući profesor na univerzitetima u Beču, Zapadnom Berlinu i Augsburgu, umro je u 25. novembra u Beogradu u 86. godini.
Profesor Đurić je rođen 1925. u Šapcu, a studirao je pravo, filozofiju i klasičnu filologiju na Beogradskom univerzitetu, da bi 1954. doktorirao s tezom „Ideja prirodnog prava kod grčkih sofista” na Pravnom fakultetu, na kome je iste godine postao asistent.
Do početka sedamdesetih godina prošloga veka profesor Đurić je stekao sva univerzitetska zvanja, kao predavač istorije političkih teorija, sociologije, teorije države i prava i metodologije društvenih nauka.
Sav okrenut svetu filozofske misaonosti i naučne skrupuloznosti, vođen načelom etičke doslednosti i nepotkupljivosti, kao školovani sociolog koji duboko razume kovitlace istorije i političku intervenciju u njene tokove, profesor Đurić je u martu 1971. godine prodorno analizovao i oštro kritikovao amandmane čija će rešenja biti ugrađena u Ustav SFRJ iz 1974. godine.
Upozorio je da se tim promenama „odbacuje sama ideja” „državne zajednice jugoslovenskih naroda”, a takvi i drugi njegovi stavovi, izneti u tekstu koji je objavio u časopisu „Umetnost” 1971. godine, povodom rušenja Njegoševe kapele na Lovćenu, nisu ostavili ravnodušnom dogmatsku, represivnu i staljinizovanu vlast.
Pokrenut je sudski proces u kome je profesor Mihailo Đurić, zbog svojih teorijskih stavova i „delikta mišljenja” osuđen na devet meseci strogog zatvora, a izložen progonu izbačen je sa Pravnog fakulteta...
Visoki naučni ugled koji je uživao profesor Đurić potvrđen je izborom za člana Srpske akademije nauka i umetnosti i Evropske akademije nauka i umetnosti u Salcburgu.
Професор Ђурић осуђен је 1972. године на две године строгог затвора ("одлежао" девет месеци)...
zbog krivičnog djela neprijateljske propagande iz člana 118 Krivičnog zakonika, s obrazloženjem da je ,,pozivao na nasilnu i protivustavnu promenu društveno-političkog uređenja‘‘, ,,lažno i zlonamerno prikazivao prilike u zemlji‘‘ i ,,širio nacionalnu mržnju i netrpeljivost‘‘.
Predsedavajući sudija Đorđe Katić je rekao, obrazlažući presudu, da je istupanje optuženog Đurića podsticalo razbijanje bratstva i jedinstva i da je raspirivalo šovinističke strasti.
Optuženi je, rečeno je, netačno i zlonamerno prikazivao situaciju u zemlji.
On je i govorio i pisao da je srpski narod ugrožen i da mora da se bori za svoj ugroženi integritet i identitet. Jugoslaviju je poistovećivao sa životarenjem jednog geografskog pojma.
Као огроман чопор хијена, владајућа титоистичка олигархија се острвила на шаку српских интелектуалаца на челу са проф. Ђурићем, који су се усудили да јасно дефинишу намеру дезинтеграције земље на штету Срба, еуфемистички скривене иза формулације „уставне промене“.
"Onaj tko poziva na nasilnu i protuustavnu promjenu društveno-političkog uređenja nema pravo da se zaštićuje formulom akademske slobode diskusije." – грмео је Јосип Врховец, формално секретар Извршног комитета ЦК СКХ, практично много више од тога, Титов човек од највећег поверења.
Др. Ђурић је отресито констатовао...
,dezintegracija srpskog naroda‘‘ U ožujku 1971. godine profesor sociologije i političke filozofije na Pravnom fakultetu u Beogradu, dr Mihajlo Đurić, na sjednici Sekcije univerzitetskih nastavnika koja je raspravljala o predstojećim ustavnim promjenama, izjavio je da ,,Jugoslavija već danas predstavlja gotovo samo geografski pojam, budući da se na njenom tlu ili, tačnije, na njenim razvalinama, i to pod maskom doslednog razvijanja ravnopravnosti između naroda koji u njoj žive uspostavlja nekoliko samostalnih, nezavisnih, čak međusobno suprotstavljenih nacionalnih država‘‘. Profesor, međutim, prema vlastitim riječima, zapravo nije debatirao o tekstu predloženih amandmana, radi čega se Sekcija sastala. Svoje izlaganje on je započeo ogradom od amandmana. ,,Hteo bih odmah na početku da jasno i otvoreno kažem da neću govoriti o slovu predloženih ustavnih promena, jer smatram da o tome uopšte nije vredno govoriti.‘‘ Dr Đurić, naprotiv, taj tekst želi demaskirati. ,,Sve što bih imao da kažem svodilo bi se na to da je on nedovoljan i neprikladan za stvarni razgovor o onome što je u ovom trenutku jedino nužno, ma kako srećno prošlo njegovo predviđeno pretresanje u javnosti.‘‘ Stoga on govori o ,,onome što amandmani skrivaju i zabašuruju‘‘, pa ih kvalificira kao protivne ,,životnim interesima srpskog naroda‘‘, jer oni vode ,,dezintegraciji‘‘ tog naroda. Đurić tu tezu obrazlaže na ovaj način: ,,Očigledno je da granice današnje SR Srbije nisu nikakve ni nacionalne ni istorijske granice srpskog naroda. Ni za jednu republiku u Jugoslaviji, izuzev, možda, Sloveniju, postojeće granice nisu adekvatne, a pogotovu ne za Srbiju. Treba li uopšte da vas podsećam da izvan u ž e Srbije živi oko 40% Srba, ili gotovo koliko i Hrvata u SR Hrvatskoj, odnosno koliko ima Slovenaca, Makedonaca i Muslimana zajedno? U trenutku kad je silom prilika doveden do toga da treba ponovo da uspostavlja svoju nacionalnu državu, može li srpski narod da bude ravnodušan prema svojim mnogobrojnim delovima izvan sadašnjih granica SR Srbije?‘‘
,,Smišljene smutnje‘‘ prof. Đurića. Prema Đurićevim riječima, ,,Srbi u Bosni i Hercegovini, iako su većina stanovništva, nemaju mogućnosti ni da se služe svojim ćiriličnim pismom, a u SR Crnoj Gori srpski narod nema pravo ni na svoje vlastito nacionalno ime‘‘.
On smatra da je poratni centralizam u nas uveden prije svega da bi se izbjeglo pitanje ,,nacionalnih odgovornosti za genocid nad srpskim narodom‘‘ počinjen za vrijeme rata. On zatim konstatira da je ,,srpski narod dostojanstveno prešao‘‘ preko zločina koji su nad njim počinjeni, ali smatra da je, ,,više nego bilo šta drugo, danas neophodno otrežnjenje srpskog naroda od zabluda prošlosti‘‘. Srpski se narod mora ,,okrenuti sebi, mora početi da misli na svoj opstanak, mora početi da se bori za svoj opasno ugroženi nacionalni identitet i integritet‘‘.
Ето, због чега је Др. Ђурић робијао!
Друга личност коју помињемо је Анте Марковић. „последњи премијер“ , (“…najpopularniji jugoslavenski političar nakon Tita” ), распадајуће СФРЈ - тачно онако како је почетком седамдесетих предвидео проф. Михајло Ђурић.
Практично сви текстови о Анти Марковићу које можете пронаћи на интернету су једна иста прича, препричана на сто начина:
Bila je to godina kada je otvoreno sijaset malih firmi, radilo se, ali i dobro živelo, a mnogima se činilo da Jugoslavija samo što nije u Evropskoj uniji.
Pobedili smo na Pesmi Evrovizije, Zvezda je bila prvak sveta, a ceo svet je dolazio u Jugoslaviju.
Ta 1990. bila je jedna od najuspešnijih, dotad nevidenih godina u SFRJ, što je uključivalo stabilizaciju dinara, privatizaciju putem dodele akcija radnicima, zaustavljanje inflaicije.
Тешко ћете негде наћи критичку анализу његовог делања. Па наравно да је краткорочно могло бити боље кад је дигао толике стране кредите. Од његових овдашњих фанова који оргазмично ридају за „последњим премијером“, и „првим модерним политичарем“, нећете чути да је терет „реформи“ свом тежином сваљен на Србију (са Војводином), да су извоз сировина и пољопривредних производа били забрањени (сем рецимо, меса кроз програм „Алпе-Адрија“, па је тако једино Словенији био дозвољен извоз чак и робе коју сама није производила) а цене депресиране. Обрнуто, робе које су произвођене у Словенији и Хрватској, од конкуренције су биле заштићене забраном увоза, а "маказе цена" окренуте на супротну страну, па је тако „Горење“ продавало своје артикле (нпр. видео-рекордере, тада веома тражене) по пет пута већој цени него на светском тржишту. И тако даље.
Но, оно што треба стварно да замо о Анти Марковићу, прочитаћемо управо код његових апологета.
Стипе Месић ће посведочити:
-Kada je Ante Marković krenuo s konvertibilnim dinarom, on mi je tada za Miloševića rekao: "Sad ga držim za rogove i on više nema izlaza ".
- Ja i on smo puno razgovarali u to vrijeme, on se bio složio s konferedativnim modelom Jugoslavije, i ako taj model bude podržan, rekao je da bi se i on produžio, a ako ne bi išlo, onda bi svako išao svojim putem.
- Još ću vam nešto reći, a tiče se raketiranja Banskih dvora. Tada smo se dogovarali da se u Banskim dvorima nađemo Tuđman, Ante Marković i ja. Marković je bio u teškoj situaciji jer niti jedna savezna institucija nije funcionirala. Sva trojica smo se telefonski dogovarali. Ali smo napravili previd, svi smo zaboravili da nas se prisluškuje, a nažalost tada su zakazale i neke službe. Tuđman, Ante Marković i ja smo se našli na ručku i tako smo još malo ostali nakon ručka i sjedili i tada je došlo do raketiranja. To znači da je Milošević želio ubiti nas svu trojicu. Da je ubijen Ante Marković, na njegovom mjestu bi bio Aco Mitrović, da sam ja ubijen, mene bi zamijenio Dobrica Ćosić, a ubojstvom Tuđmana u Hrvatskoj bi nastao kaos.
Можемо са приличном дозом сигурности закључити: Да су неким (не)сретним случајем страдали Туђман, Месић и Марковић, ратова не би било.
На једном екстремно антисрпском, „другосрбијанском“ порталу, може се прочитати овакав коментар гледе „модерног политичара“ Анте Марковића:
cotton 21:02 on 28/11/2011
već godinama (bezuspješno, priznajem) pokušavam da shvatim fenomen nostalgičarskih navada… o upotrebnoj vrijednosti istih izlišno je i govoriti, tek, zaista sam, sa sociološkog, pa i psihološkog aspekta, fasciniran činjenicom da se silna energija troši u, ajmo iskreno, najobičniju prodaju magle i patetično šupljiranje…
da, bilo je sjajno, a znaš zašto? zato što smo tad mogli “triput bez vađenja”… to je suština stvari… bili smo mlađi… misliš da današnja djeca neće idealizirati ovaj komad vremena, koliko god on nama djelovao užasan? naravno da hoće… zaboraviće na pizdarije, baš kao što smo mi zaboravili i na par-nepar vožnju, i na mjere ekonomske stabilizacije, i na inflaciju… sjećaće se samo toga da su mogli “triput bez vađenja”
pa, majku mu, kad se samo sjetim kukanja i plakanja po tadašnjim dnevnicima i to kompariram sa današnjim idealiziranjem zapitam se o čemu se tu radi… masovna hipnoza, šta li… potiskivanje, selektivno sjećanje, ma, tu ima materijala za tomove …
[...pristao je na to da ga (uz stanovitu novčanu naknadu, a za šta drugo) isture kao “gromobran”, par bjelosvjetskih probisvjeta i hohštaplera poslužilo se njegovim likom i djelom (i pozitivnu asocijaciju koju isti zaziva u Bošnja) da stave šapu na Neretvu… udarili su na tvrdo i povukli se podvijena repa, skupa sa svojim “Kviskom”…]
evo pitanja…
ako je Marković (a što postaje sasvim razvidno iz horskih hvalospjeva i epitafa sa politički korektnih sajtova) zaista bio “prvi do Tita” u percepciji prosječnog jugofila, zašto, o zašto, taj isti Marković punih 20 godina nije pao na pamet onima koji ga danas oplakuju? zašto nije bio pozivan na osnivačke skupštine, intervjuisan, konsultovan o bilo fucking čemu punih 20 fucking godina?
znaš zašto?
zato što je bio živ…
trebalo je da odapne da bi postao predmetom naše nekrofilije… baš ko i Joža…
ko je, kada i gdje zadnji put spomenuo Antu?
ukazao se u Bosni 2003.-e (to je i jedini “haber” koji imam o njemu od 91-e naovamo) u jednoj totalno poganoj i prljavoj misiji, dao par odvratnih intervjua, svojim jeftinim “tezama” propisno izvrijeđao inteligenciju prosječnog Bosanca (tim više što ga je taj bezrezervno volio i poštovao) i, kad su ga provalili, ponovo nestao…
Ето, то је тај „велики“Анте.
И за чим рида убога раја? „Онда се могло...“ веле. Мудрог професора слабо је ко слушао, јер „могао си у сваком парку спавати"...и даље од носа не видети. Колико нас је тај слатки дремеж у парковима, то лако трошење девиза задужених од светских лихвара и као сизифов камен набачених на леђа потомака, то лаковерно уздање у "братство-јединство" и "словеначки квалитет" коштао српских живота?
И још увек нам је слатко да се не освестимо.