View Full Version : Kavkaski Albanci - Lazni Iliri
КАВКАСКИ АЛБАНЦИ
ЛАЖНИ ИЛИРИ
Пешић и синови
Београд, 2007. године
Ова књига садржи проширене текстове реферата изложених 21. јуна 2007. године на мултидисциплинарном округлом столу у САНУ Ã¢â‚¬Å“Методолошки проблем истраживања порекла Албанацаâ€Â.
САДРЖАЈ
УВОДНИ РЕФЕРАТИ
Михаило Марковић: СМИСАО ИСТРАЖИВАЊА ПОРЕКЛА Албанаца И ЊИХОВОГ ШИРЕЊА ПО БАЛКАНУ 5
Михаило Станишић: ПОСЛЕДИЦЕ МИТОМАНИЈЕ О ИЛИРСТВУ АЛБАНАЦА 8
Јован И. Деретић: АРБАНАСИ ОД КАВКАЗА ДО СРБИЈЕ 19
Момир Јовић: О БАЛКАНСКИМ СТАРИНЦИМА 26
Драгољуб П. Антић: ФИЗИЧКА РЕАЛНОСТ ПРОТИВ ТЕОРИЈА О ВЕЛИКИМ ДОСЕЉАВАЊИМА ПОЉО¬ПРИВРЕДНОГ СТАНОВНИШТВА НА БАЛКАНУ 34
Ђорђе Јанковић: АРХЕОЛОШКА СВЕДОЧАНСТВА О ПОРЕКЛУ АЛБАНАЦА И ПОТОМЦИМА ИЛИРА 43
Милан Ристановић: АЛБАНЦИ Ã¢â‚¬â€œ ЕТНИЧКА И ЛИНГВИСТИЧКА ЗАГОНЕТКА 49
Милутин Фолић: ЕТНИЧКИ ПРОЦЕСИ АЛБАНАЦА НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ 56
СПЕЦИФИЧНИ ДОПРИНОСИ
Никола Димитријевић: АРХЕОГЕНЕТИКА И ИЗУЧАВАЊЕ ПОРЕКЛА СТАНОВНИШТВА НА БАЛКАНУ 62
Слободан Јарчевић: СТАРОСЕДЕОЦИ БАЛКАНА СУ СЛОВЕНИ 66
Никола Жутић: ВЈЕРСКО - НАЦИОНАЛНА И ПОЛИТИЧКА ЗЛОУПОТРЕБА ИЛИРСКОГ ИМЕНА 84
Радомир Д.Ђорђевић: НЕУЈЕДНАЧЕНОСТ МИШЉЕЊА О ПОРЕКЛУ АЛБАНАЦА – СОЦИО-КУЛТУРНЕ ПОСЛЕДИЦЕ НА ИСТОРИЈУ СРБА 97
Милутин Јаћимовић: СРБИ И АЛБАНЦИ НА СРПСКОЈ ЗЕМЉИ 104
ИСТОРИЈСКЕ КАРТЕ 113
Преузми књигу (http://www.savefiles.net/d/p68envfebjty.html) - фајл је у пдф формату, величине око 1.8 МБ
Преносим вам анализу једног хрватског генетичара о "Албанцима" која
још више наглашава не-бело и не-европско порекло дотичних. Он ју је поставио
на СФ форум, под ником Јошамаја, на теми Racial images of Albanians.
Genetics of Albanians :
Iz dosadašnjeg niza sličica i diskusija moglo se već podosta naslutiti da s navodnim "evropsko-ilirskim" iskonom Albanaca podosta toga ne štima. I kako to često biva, Zucker kommt zu letzt: najnovija biogenetika je sada već nepobitno dokazala da su prosječni Albanci - a nadasve Kosovari, najobojeniji-nebjelački narod čitave Evrope! To su hladne i objektivne biokemijske činjenice, bez impresija i ideologije - a njihove slike su tek vidljivi odraz te organske gradje.
1. Već iz prvih poredbenih analiza muškoga Y-genoma kod 27 raznih naroda Evrope od god. 2000, jasno je uočen razmjerno najniži udio evropskih genskih tipova baš u Albaniji gdje bjelačko-evropskim tipovima u prosjeku pripada ispod polovine ili tek 2/5 stanovništva, kako slijedi: ispod 1/5 ili 19% je dinarski tip Eu7-I1 (navodni "Iliri"), pa 1/7 ili 17% zapadno-keltski tip Eu18-R1 i tek 9% istočno-slavenski tip Eu19-R1a.
2. Ostalih 3/5 ili preko pola Albanaca su nebjelačko-vanevropski genomi: 1/5 ili 20% su arapsko-levantski tip Eu9-J1 i čak 1/4 ili 24% je afro-crnački tip Eu4-E. Nakon toga su najnovije detaljne analize s brojnim uzorcima ovo potvrdile i pokazale znakovite regionalne razlike, pri čemu gornji prosjek približno odgovara i sastavu srednje Albanije - pretežno muslimanski Gegi.
3. Toski južne Albanije su naprotiv nešto bjeliji u 3/5 a samo 2/5 neevropski, što je logično jer su to dijelom albanizirani Grci i Aromuni.
4. Kosovari su bio-genetski izrazito najobojenija-neevropska etnogrupa u čitavoj Evropi tj. samo 1/3 njih pripadaju evropskim genomima, a čak 2/3 Kosovara su nebjelački: 1/3 su afro-crnačkog tipa i 1/3 istočno-azijatskog.
5. Za usporedbu, npr. u južnoj Španjolskoj (Andaluzija) gdje su kroz pola milenija u srednjem vijeku vladali afrički Mauri, danas je tek 10% afro-crnačkog tipa i 7% arapskog, a ostalih 83% su euro-bijelci. Prosječni (srednji) Albanci su genskim sastavom razmjerno bliski istočnom Kavkazu npr. Lezgini i Svaneti - ali su tamo bez afrocrnačkog udjela, što znači da je bar dio genskih Albanaca stigao ne od istoka, nego sa juga iz Afrike, pa je tak tada u Albaniji nastala ta novija afroazijska smjesa.
6. "Ilirski Dardanci": O njihovu tobožnjem "ilirskom" iskonu - nakon nove genetike svaka diskusija je posve besmislena, jer bez obzira na njihov jezik - danas biogenetsko potomstvo neizbježno dokazuje da su 3/5 Albanaca i čak 2/3 Kosovara afroazijskog iskona (a samo 19% Albanaca i desetak posto Kosovara bi možda mogli imati poneke veze s ranim Ilirima ?). Povrh toga i tobožnje povezivanje Kosovara kao nekakvih Dardanaca je antičko neznanje i bezvezna fantazija, jer su stari Dardanoi (Dardanes) uglavnom živjeli u današnjoj Šumadiji do Skoplja, - a antičko Kosovo je bila druga rimska pokrajina s imenom Praevalis i današnja primorska Albanija još dalje od toga.
- Yoshamya, 5. 4. 2008.
Genetika-2: još detalja za Kosovo
Osim gore navedenog, općenitog pregleda za Albance, evo još i novih dodatnih genomskih podataka (Y-DNA) o Kosovu i Prištini, koji su pod pokroviteljstvom NATO-a u pripremama za amputaciju Kosova, uz ostale analize dobiveni pri medicinskim obradama stotinjak muških Šiptara u Prištini i još toliko na ostalom Kosovu.
1. Najveći udio medju Kosovarima u prosjeku ima afro-crnački tip (Eu4-J2) sa 46% ili blizu polovine, drugi je zapadno-keltski (Eu18-R1b) sa 21% ili 1/5, zatim levantsko-arapski (Eu9-J2) 17%, pa slavenski (Eu19-R1a) tek 4% i najmanje dinarski (Eu7-I1b) jedva 2%. Dakle, vanevropski tj. afrički + arapski tipovi čine 2/3 ili 63% Kosovara, koji genski spektar približno odgovara afričkom Maroku gdje je dosta sličan odnos crnačko-arapske smjese: po tom genomu su Kosovari možda doseljeni Mauri iz Magreba (i nemaju fizičke veze s navodnim Ilirima ni Tračanima).
2. Detalji za samu Prištinu su tek nešto bliži evropskima: opet je najveći afrocrni tip Eu4 37% - 1/3, pa zapadni Eu18 29%, arapski Eu9 11%, slavenski Eu19 10%, dinarski Eu7 3%, ostali-razno 10%, - tj. vanevropski afro-arapski tipovi su 48% ili blizu pola Prištine.
3. Jugozapadni Šiptari (Metohija) uz albansku granicu su još jače afroazijski od kosovskog prosjeka i najdalje su izvan evropskog sastava: afrocrni Eu4 čak 55% ili 3/5, arapski Eu9 25% ili 1/4, zapadni Eu18 15% ili 1/6, slavenski Eu19 tek 2% (dinarski Eu7 - ništa). Stoga vanevropski afro-arapski tipovi zauzimaju čak 80% ili 4/5 Šiptara Metohije - što je genetski prava subsaharska Afrika (usred jugoistočne Evrope !).
Yoshamya, 8. 4. 2008.
http://www.stormfront.org/forum/showthread.php/racial-images-albanians-406492.html
КАВКАСКИ АЛБАНЦИ
ЛАЖНИ ИЛИРИ
Кратак преглед тема и понешто о ауторима:
http://www.srbiposvetu.com/forum/viewtopic.php?t=1852&sid=25d4061cdbfc67700619d8c9f23889a2
Изглед насловне стране:
http://www.vreme.com/g/images/541840_marije.jpg
Са промоције књиге:
http://www.vreme.com/g/images/541840_70-Promocija_02%20copy.jpg
На Српској академији наука и уметности у Београду, под председништвом академика Михаила Марковића, одржан је (21. 06. 2007) научни скуп – с темом ''Проблеми методологије истраживања порекла Албанаца''. Реферате је прочитало петнаест учесника, међу којима и: академик Михаило Марковић, академик Михаило Станишић, академик Милош Благојевић, проф. др Момир Јовић, др Јован И. Деретић, др Милан Ристановић – доктор филолошких наука и професор упоредне лингвистике на Сорбони у Паризу, проф. др Радомир Ђорђевић, др Јелена Гускова из Москве, др Ђорђе Јанковић, Мр. Драгољуб Антић и други.
Свечана сала Академије је била попуњена слушаоцима до последњег места. Расправа је не сумњиво изазвала интересовање у Београду, али редакције медија нису послале своје новинаре.
Проф. др Радомир Ђорђевић, продекан Филозофског факултета у Приштини је рекао да је научни скуп од историјског значаја, не само за историју балканских народа, него и за историју Европе. Истакао је да је од непроцењиве важности чињеница да је САНУ уступила своје просторије за расправу о пореклу Шиптара и да се о критику званичне историје о Словенима и Шиптарима неће више ћутати у Евролпи.
Изјава проф. др Радомира Ђорђевића је на месту,
јер су сви учесници оспорили два навода званичне историје:
1. да су Шиптари староседеоци Балкана и да су потомци Илира и
2. да су се Словени населили на Балкан у 6. и 7. столећу, као и да су, на исти начин и у исто време, населили подручја данашње Чешке и Немачке.
Референти су наводили историјске изворе о доласку Шиптара на Балкан 1043. године, оповргавајући тврдњу историчара да су они потомци Илира. Истовремено су одбацили сваку помисао да су Словени на Балкан досељени у 6. и 7. столећу и да су до деветог столећа били неписмени. Сви учесници научне дебате су изнели да су српски преци у Антици и у Средњем веку били познати под разним завичајним именима: Далмати, Сармати, Мизи, Трачани, Дачани, Илири...
Такође, указали су на историјске изворе и представили мапе данашње Немачке - на чијој територији су живела српска племена од трећег столећа пре Нове ере: Деревљани, Лужичани, (у свету познати као Лужиччки Срби) Гламочани, Обордити и други.
Они су до 12. столећа имали и две српске државе на северу и истоку Немачке, а ти подаци су данас уклоњени из историјске литературе сваке европске државе - што изазива чуђење и намеће неугодно питање о одликама данашње европске цивилизације (да не говоримо о европској цивилизацији претходних столећа – и неделима њених државника и војске на другим континентима).
Критикован је једини документ - о Словенима дошљацима на Балкан. То је Спис о народима византијског цара Константина Седмог Порфирогенита. Анализиран је у свих 15 реферата и закључак је истоветан – то је фалсификат из 16. и 17. столећа. Све што је у њему записано одудара од историјских чињеница, лако уочљивих у стотинама сачуваних историјских извора. Овакав закључак о Порфирогенитовом документу, разјашњава и чињеницу да је хрватска држава, почевши њиме, припремана (од стране европских сила и Ватикана) да обави асимилацију, прогон и биолошко истребљење православних Срба на подручју од Истре до Дрине.
Бројност Шиптара
Због свесног опсруирања и фалсификовања већи пописа становништва не може се са сигурношћу рећи колико Шиптара данас живи на просторима Космета, Јужне Србије и Македоније. Према познатим научним методама утврђивања бројности неке популације на одређеном простору може се доћи до прилично тачних података. Тако се процењује да на просторима Космета данас живи нешто око 900.000 Шиптара у Јужној Србији око 80.000 и у Македонији 16% или око 300.000. То је јако далеко од бројности од 2,5 милона које Шиптари у свим документима наводе и посебно подвлаче како би на основу тако лажно приказане бројности издејствовали одређене политичке уступке што се у случају Македоније завршило променом Устава у којем су Шитари постали констуктивни народ републике а не национална мањина. Да би до такве уставне промене дошло требало је да Шиптари боје више од 20% укупног становништва Македоније, према неким чудно постављеним захтевима ЕУ.
Пошто те бројности у Македонији није било Шиптари су прибегли доро опробаним методама још из доба постојања СРЈ. Део Шиптара са Космета и Јужне Србије је у дане пописа прешао у Македонију како би и тамо могли бити пописани и проценат њихове наводне популације се зауставио на 23,2% што је задовољавало постављене критеријуме ЕУ и Запада.
Иста или слична манипулација бројношћу се изводи и при сваким изборима за локалне или друге органе власти као и страначким изборима. То је могуће јер на тим просторима никада није тачно урађен ни један попис становништва због непотпуне документације личних докумената па многи Шиптари поседују документа сада сасвим одвојених држава. Ако свему овоме додамо да на просторима Космета, па и Македоније због готово потпуно отворених граница са Албанијом несметано циркулише више од 400.000 Шиптара онда је сасвим разумљив хаос у тачном утврђивању бројности Шиптарске популације.
Слободан Јарчевић
Rimokatolici i Albanci, pod blagoslovom carske Porte i prećutnim odobrenjem Vatikana vrÅ¡ili su stravične zločine nad pravoslavnim stanovniÅ¡tvom počev od 17 veka, kada je započela sva naÅ¡a golgota – kaže književnik Rale Trifunović
Knjiga „Ubistvo klimentskog vojvode†pisca, aforističara, komediografa, pesnika Raleta Trifunovića, svakako će zaokupiti veliku pažnju javnosti, kako po istoriografskoj verodostojnosti i sadržini, tako i po posebnim spisateljskim vrednostima, koje sigurno ni jednog čitaoca, bio on za , ili protiv, neće ostaviti nimalo ravnoduÅ¡nim. Ovo istorijsko-književno delo veÅ¡ti je pokuÅ¡aj stvaraoca da mnoge savremene „neverne Tome†uveri da je naÅ¡ narod na prostorima koji se protežu od danaÅ¡nje Albanije, Makedonije, Crne Gore, naravno, Srbije, teritorije cele Bosne i Hercegovine, i Hrvatske sa Dalmacijom, zapravo velike Ilirije, jeste večno staniÅ¡te Srba i naÅ¡ih predaka. Dakle, oprečno tvrdnjama naučnika da srpska istorija počinje tek sa nekom seobom Slovena u 7. ili 8. veku. Ali ovaj roman na 334 stranice mnogo je viÅ¡e od toga – istinita, potresna epopeja vekovnog stradanja obespravljenog pravoslavnog naroda na Kosovu i Metohiji, i ne samo tamo!!
Naveo bih udžbenik za osnovne Å¡kole francuskog Ministarstva prosvete iz 1868. „Rimska država†u kojem piÅ¡e da su Arapi krajem 10. veka doveli albanska azijatska plemena sa Kavkaza, prvo na Siciliju, poÅ¡to su Arapi u to vreme, pobedivÅ¡i vizantijsku vojsku, pokorili pola Sicilije. Iz SicilIje zbog prevrata, Albanci već islamizirani - beže.
Naseljavaju polovinom 11. veka područja sadaÅ¡nje Albanije u početku kao stočarska plemena. Podatke o poreklu Arbanasa zapad je dugo skrivao. Zvaničnu „svoju verziju†veÅ¡to plasiraju. A, to je da su Albanci, Ã…Â*iptari, odnosno Arbanasi „starosedeociâ€Â, a da su se srpska slovenska plemena tu „ nastanila†tek u 8. veku, Å¡to naravno nije istina. Srbi su starosedeoci na ovim prostorima od pamtiveka. O tome postoji brojna naučna dokumentacija.
Javnost nije upoznata da je Turska imperija masovno koristila Albance za guÅ¡enje pobuna Kurda i jermenskog naroda, koji su slične sudbine kao mi Srbi. Tada su i ovi narodi živeli na prostoru otomanske imperije. U svim zločinima nad Jermenima i Kurdima učestvovali su arbanaski posluÅ¡nici, plaćenici, a pod otomanskim naređenjem. Jermenski narod ni danas ne odustaje i sada traži od SAD da zvanično prizna da je Turska kriva za genocid nad Jermenima, kada je poubijano viÅ¡e od 1,5 miliona nedužnog naroda. I, Å¡ta se deÅ¡ava? Amerika „ne bi da prizna†genocid, jer bi time pokvarila dobre vojno-partnerske odnose sa Turskom.
Analizirajući sveukupne okolnosti, zaključak je da je politika ondaÅ¡nje turske imperije bila zločinačka, licemerna prema srpskom hriÅ¡ćanskom življu .Uočljivo je njihovo nastojanje da sve rimokatolike u severnoj i srednjoj Albaniji - islamizuju i Å¡to pre prebace na prostor Kosova i Metohije. A sve u nameri da se pojača teror nad Srbima. Trebalo je Albance iskoristiti. Porta nije smela otvoreno sa regularnom vojskom to da čini zbog obaveza prema evropskim silama .
http://www.srpskapolitika.com/Tekstovi/Analize/2007/latinica/219.html
Србски Гром
24-05-08, 01:17
Исламизација и арбанашење Срба
Процесом ослобађања српских територија и ширењем српске државе повлачило се турско и муслиманско становништво. Али то је изазивало нове проблеме у неослобођеним српским земљама, поготово у Босни, Старој Србији и Македонији. “Велики део “Турака”, међу којима је било доста поисламљених Срба, преселио се у Босну, и тиме је појачан број муслимана. Ови муслимани Србија је магнетски привлачила у своја недра обесправљене и кметовске Србе из Босне. Тако је етничко чишћење Србије донело собом и грдне наше етничке минусе у Босни и Херцеговини. Од земаља са сигурном апсолутном већином српског православног становништва постале су земље са њиховом релативном већином; од неспорних српских земаља, постале су спорне.” (стр. 49.)
Са сличним се проблемом суочавала Црна Гора. После балканских ратова ипак је у српским државама остало много турског и муслиманског становништва, а поготову после Првог светског рата.Сви муслимани на подручју турске државе сматрали су се Турцима све негде до пред крај 19. века. И други су их тако третирали, и они су себе видели искључиво у том светлу. Код босанских муслимана процес буђења српске националне свести почео је тек првих година двадесетог века. Костић, кад је реч о официјелним пописима становништва, указује на један, на први поглед невероватан парадокс. По попису из 1921. године било је у Југославији 150.000 Турака, а по попису из 1953. године 239.000, иако су се Турци у међувремену поприлично исељавали. Он показује да је то зато што су се и многи муслимани и Албанци декларисали као Турци да би стекли право на исељење у Турску. Али, и ту је третман неједнак, и мотивисан изразито антисрпском политиком централне власти. “Иако свака власт мора респектовати вољу декларанта и примити као Турчина чак и онога ко није Турчин, не мора свака власт да му изда пасош.И имамо две сасвим различите праксе. У Македонији дају свакоме без изузетка пасош, чак и препоручују свакоме, ко може, да се сели. На тај начин постижу националну чистоћу Македоније. На Косову, пак, и Метохији, власт не даје пасош онима који изјаве да су Турци. Јер је власт у шиптарским, тј. арбанашким рукама, а она не дозвољава да позиција несрба слаби.”
(стр. 56.)
Овде је потребно истицати да су се под категоријом Турака сматрали и сви досељеници које је турска власт вековима насељавала. Они су изворно разних националности, али редовно муслимани, па им претапање у Турке није тешко падало. Неки други су и даље чували извесни посебни идентитет, попут Черкеза.
Арбанаси су масовно насељавани на подручју Старе Србије после велике сеобе из 1690. године. До тада их ту уопште није ни било, а онда су до шли у бујици."Етнички чисто српска територија, прасрпска, постајала је и све више арбанашка. Остали су и многи Срби, али је њихова бројна снага била све слабија, они су гоњени, малтретирани, национално нису смели долазити до изражаја. Онда су се почели селити. Док није дошло до васкрса Србије, сеобе су биле сасвим индивидуалне и једва приметне. Тада постају масовне. Стара Србија се денационализује;српско подручје се све више сужује, арбанашко све више шири. Турцима је било стало да од Арбанаса направе природну брану даљем српском надирањуна југ и природни плот српског утицаја. Зато су их све више насељавали на границама Србије." (стр. 63.)
Костић наводи и примере поарбанашења Срба које је стотинама година било веома интензивно, па је и у данашњем времену било много Арбанаса који говоре српски, а то се и у расном погледу може закључити када се види колико им се деце рађа с плавом косом. “Кад се пита за језик, они се уврштавају урубрику српског језика; кад се пита за народност, они се уврштавају међу Шиптаре(Арбанасе), какви се и осећају (јер су вере муслиманске и живе у заједници са арбанашким муслиманима).” (стр. 64.)
Лаза Костић наводи и један интересантан податак који до сада није био познат у нашој широј јавности. У време велике сеобе “са Србима је побегло нешто католичких Арбанаса и населило се на нашој области у Срему, где је денационализовано(похрваћено). У Хртковцима, Никинцима и Јарку – селима у Срему – населило се 1737. године око 500 породица арбанашког племена Климента, католичке вере. Клименти су се, као и остали хришћани, били придружили аустријској војсци кад је ова, у походу против Турака, допрла до Новог Пазара,па кад је тај поход пропао – одступили су и они за аустријском војском. Током времена, претопили су се у Хрвате, тако да 1910. године од 2.565 становникасела Хртковаца знало је арбанашки само 37 лица, а у Никинцима од 1.776 становника само око 18 лица.” (стр. 67-68.)
На феномен арбанашења Срба указивали су Ами Буе и Јован Цвијић. Буе је писао 1840. године: “У суштини ови Арбанаси нису ништа друго него раса бастарда помешана много са српском крвљу, као што су помешани Грко-Арбанаси у Епиру. Они су дошли на места која су емигрирани Срби напустили 1690. и 1737.Њихови фисови или племена... многоборојна су... и сва потичу од мешаних алијансаалбано-српских.” (стр. 68.)
Цвијић детаљно објашњава сам процес арбанашења кроз мимикрију православних Срба: “Први је знак мимикрије у овим областима био примање арбанашког одела. Затим је дошло усвајање њихових покрета, понашања и самог језика, тако да се на путу и тргу нису могли разликовати Срби од Арбанаса... Овом спољном мимикријом становништво се чувало од мучења и насиља. Али је она водила непосредно примању ислама и поарбанашавању.
Има породица које су само упола поисламљене (у околини Пећи, у Гори код Призрена), где је мушкиње примило ислам а женскиње остало православно... Само се по себи разуме да, чим Србин постане муслиман, престаје потреба за мимикријом, штавише... он постаје најљући насилник према својој браћи.” (стр. 68.)
Даље Костић разматра тај проблем. “Грдно много има поарбанашених Срба;било их је доста, кад је тај део територије ослободила српска војска, који још нису сав процес асимиловања потпуно били ни завршили, а ипак нико није, по мом сазнању, вратио се ни вери дедова ни својој старој нацији. Асимилација је била комплетна као ретко где. На тој бази ми не можемо много више рачунати: да се данашњи Арбанаси, одн. један њихов део, врати српству, мени изгледа немогуће. То би могло бити само кад би се они иселили из арнаутлука, што они не желе, а не би било право присиљавати их. Тамо, пак, они су се сасвим интегрисали и сваки покушај накнадног диференцирања довео би не само до њихове
изолованости, већ веома вероватно и до физичке пропасти.” (стр. 68.)
Арбанашким насртајима треба се систематски супротставити, а Костић посебно инсистира на насељавању Црногораца и Личана, као поузданом методу.“Само су Црногорци у стању да на терор Арбанаса одговоре равном мером, и само од њих је Арбанас имао респекте.” (стр. 69.)
Србски Гром
24-05-08, 01:43
Држава Албанија је званичо настала тек 1917. године када их је вештачким путем створила Аустро-Угарска како би признањем шиптарске државе добила наклоност шиптара и још више отежала положај Срба и у Србији(поготово на Косову и Метохији) и оних ван Србије(тада је целокупна Српска војска била на Солунском фронту).
Само име Албанија нема везе са садашњим њеним становништвом,јер они себе називају међусобно шиптарима или арбанасима,чешће оно прво...Албанија се као област први пут помиње од стране Римљана,тј. од онда од када су Римљани дошли у сукоб са тамошњим "Илирским"(Српским) племенима Белогораца чије име на латинском гласи Албани,па би Албанија у буквалном преводу била Бела Гора или земља Белогораца...
http:///www.svevlad.org.yu/neslovenske_zemlje.html
Овде је приложена карта Албаније где се јасно види да је већина топонима и дан данас чисто Српског порекла и да чак нису староседеоци ни у данас њиховој земљи,а камоли и шире...
3. Toski južne Albanije su naprotiv nešto bjeliji u 3/5 a samo 2/5 neevropski, što je logično jer su to dijelom albanizirani Grci i Aromuni.
Овај податак за Тоске не треба да чуди...ту су чак и генетски утврдили да је дошло до мешања азијскг шљама са Србима који су живели на тим просторима одвајкада...иначе Тоскићи су старо "Илирско" племе које је у прадавно доба успело да дође чак до Апенинског полуострва,тачније до севера данашње Италије и ту основали покрајну која се и дан данас зове Тоскана(преко Тоскића данашњи историчари доводе у везу Етрурце и Трачане,тј. има теза да су се Етрурци доселили на подручје Апенинског полуострва из Мале Азије(тадашњег дела Тракије) и да су ту дошли копненим путем,а не преко мора и да су успут бројна сродна племена пошла са њима,међу којима су били и Тоскићи... )...
Држава Албанија је званичо настала тек 1917. године када их је вештачким путем створила Аустро-Угарска како би признањем шиптарске државе добила наклоност шиптара и још више отежала положај Срба и у Србији(поготово на Косову и Метохији) и оних ван Србије(тада је целокупна Српска војска била на Солунском фронту).
Само име Албанија нема везе са садашњим њеним становништвом,јер они себе називају међусобно шиптарима или арбанасима,чешће оно прво...Албанија се као област први пут помиње од стране Римљана,тј. од онда од када су Римљани дошли у сукоб са тамошњим "Илирским"(Српским) племенима Белогораца чије име на латинском гласи Албани,па би Албанија у буквалном преводу била Бела Гора или земља Белогораца...
http:///www.svevlad.org.yu/neslovenske_zemlje.html
Овде је приложена карта Албаније где се јасно види да је већина топонима и дан данас чисто Српског порекла и да чак нису староседеоци ни у данас њиховој земљи,а камоли и шире...
Овај податак за Тоске не треба да чуди...ту су чак и генетски утврдили да је дошло до мешања азијскг шљама са Србима који су живели на тим просторима одвајкада...иначе Тоскићи су старо "Илирско" племе које је у прадавно доба успело да дође чак до Апенинског полуострва,тачније до севера данашње Италије и ту основали покрајну која се и дан данас зове Тоскана(преко Тоскића данашњи историчари доводе у везу Етрурце и Трачане,тј. има теза да су се Етрурци доселили на подручје Апенинског полуострва из Мале Азије(тадашњег дела Тракије) и да су ту дошли копненим путем,а не преко мора и да су успут бројна сродна племена пошла са њима,међу којима су били и Тоскићи... )...
Албанија је настала као држава 1912, а не 1917.
Србски Гром
24-05-08, 16:31
Албанија је настала као држава 1912, а не 1917.
Хвала на исправци,јесам се лоше изразио,Албанија јесте настала 1912. године,али је тада сама прогласила независност од Отоманског царства...а званично је призната од стране Аустро-Угарске 1917. године...
Ја сам заборавила тачно.. има неки заплет између 1912 и 1913.
Групица одметника је прогласила на локалнм нивоу неку Шћипетарију (као друштво за кафанским столом) и то је вероватно 1912..а онда се још нешто десило 1913..што је повећало радијус на "околне кафане"..
И Скадар су им поклониле Велике зле силе да би спречиле Србе на потезу према мору, иако је био ослобођен и Турци истерани од стране Срба и Црногораца, чак и црногорске жене су ишле у ослобођење Скадра.. Јуначка битка а пораз на "зеленом дипломатском столу" што се тиче Скадра и околине.
Први владар кога су наметнуле Велике Зле Силе био је Немац, из неке племићке породице..Дали му велике паре да изиграва Владара Шћипетарије, а он се ценкао и тражио још..Имам негде у компу тачније податке, сад по бледом сећању пишем.Чини ми се да није ни пригвирио у "своју" новоформирану Шћипетарију, али је "штук'о " са парама.
Србски Гром
26-05-08, 02:01
Поријекло Албанаца
Да се вратимо поријеклу Албанаца. Срби их називају Арбанасима, странци Албанцима а они сами себе не зову Албанцима, већ Шћипетарима, што у преводу значи брђани.
Државу називају Шћиперија. Њихово поријекло је са Кавказа. У античком и средњем вијеку, позната је земља на Кавказу, под именом Албанија, прозвана по граду Албана, на Каспијском језеру, што данас припада савременом Азербејxану и Дагестану.
Данашњи назив Албанија, није дакле стари назив са Кавказа, већ су добили име по српском граду Белиграду (данашњи савремени Берат), који је сматран главним градом Епира, који се на латинском језику зове Албанум, Албанон а помиње се још на латинском и као Албаполис.
Данас постоји велика сличност између Тоска у Албанији и черкеза са Кавказа. Тамо на Кавказу су били познати као прост народ ловаца и сточара. Једино по чему је кавкаска Албанија била позната, су велики и опасни кавкаски пси-овчари. Кавкаска Албанија је била кршевита и сиромашна земља. И данас тамо има доста Албанаца, који са овим
у Албанији, Србији и околини, имају своја заједничка етничка обељежја, као што су језик, лична имена, народна ношња и антрополошке карактеристике.
У осмом вијеку, Арапи су освојили земље око Каспијског језера, када су Албанци већином прешли у ислам. Хазарски војсковођа Барxило (Мојсијева вјера), ушао је са војском у Албанију 730 године и наредио да се сви муслимани, Албанци побију, што је натјерало Албанце, да спас траже код Арапа у Арабији. Стога се у већој мјери нетачно
тврдило, да је стара постојбина свих Арбанаса из Албаније, Косова и Метохије и околине Арабија, умјесто Албаније на Кавказу. И код Арабљана постоји предање, да су Арбанаси живљели у Арабији, близу Црвеног мора. Избјегле Шћипетаре из кавкаске Албаније,
Арапи су подијелили у два дијела: један дио су населили у Сирији, који су тамо трајно остали и асимиловани су, а други дио Арбанаса су населили у Арабију у околини Црвеног мора, које су касније под вођом Азрети Имером, Арабљани преселили на Сицилију и јужну Италију, кад су вршили освајања тих земаља. Арапи су отели већи дио Сицилије и дио јужне Италије од Ромеја (Византије), па да би ојачали исламско становништво у тим освојеним земљама, довели су са собом из Арабије дио кавкаских Албанаца. Сицилија је тада подијељена на хришћански (североисточни дио острва) и исламски део.
Ромеји (Византијци) су 980 године освојили дио арапске Сицилије, када су преузели тамошње Албанце, гдје су један дио превели у хришћанство. Долазе Сицилијанци Долази до побуне и нереда у византијској војсци 1042 године, која је у два наврата у Новом Епиру (данашња савремена Албанија), тешко поражена од српске војске и тадашњег младог српског цара Војислава.
Један од побуњеника, био је и Византијски војни заповиједник на Сицилији, по имену Георге (Ђорђе), Манијакес (Манијак), који незадовољан безразложним смјењивањем са дужности, полази са војском да отме власт у Цариграду. Са собом је повео и мањи део Албанаца са Сицилије и јужне Италије, као своје помоћне чете, док је већи део који је остао, касније покрштен и италијанизован. Албанци су водили са собом жене и дјецу, што је код њих махом био обичај. Ђорђе Манијак се фебруара мјесеца 1043. године са том шароликом војском искрцао у Драчу. То је прво појављивање Албанаца на Хелмском (Балканском) полуострву, што признају и албански историчари за разлику од неких њихових данашњих назови академика, који фалсификују прво сопствену а потом и туђу историју. Манијак се сукобио са византијском војском код Острова, гдје је и погинуо.
Преостала војска се распала и предала, а Византијци су примили своје војнике Византијце са Сицилије, али нису хтјели да приме и Албанце на своју територију, посебно што је један дио био муслиманске вјероисповијести. Нису могли да се врате на Сицилију, пошто су лађе у Драчу већ били запосјели Цариграђани. Тада Албанци моле Србе да им дозволе да остану и да се населе негдје у Србији, гдје би као традиционални сточари гајили стоку за Србе и за себе саме. Срби су им изашли у сусрет и дозволили да се населе у слабије насељеним предјелима, око мјеста Рабана, на падинама планине Јабланице, сјевероисточно од Коњуха, данашњег савременог Елбасана. То је предио Новог Епира, којег су Срби заједно са Епиром звали и Поморјем. Управо по мјесту Рабан, Срби су досељенике у 11 вијеку називали прво Рабанасима а потом Арбанасима.
Тако су их и странци називали а они себе Шћипетарима, тј. Брђанима, људима са крша. Арапи су их назвали Арнаутима, што на арапском значи - они који се нису вратили.
Албанија се звао предио око Белиграда (данашњег Берата) и шире околине, гдје су живљели Срби, а прозван је Албанијом по латинском преводу Белиграда- Албанон, упоредиво са Албyн за Шкотску, гдје Албyн конкретно на латинском значи планинска земља, као што је то Шкотска. Значи, назив Албанија је латинско име а не име по Албанији са Кавказа! Ту су у предјелу Белиграда углавном живљели Срби а Арбанаси
се насељавају у предјелу Албаније - урбанијем и питомијем дијелу (околина данашњег Берата) тек у 13 вијеку за вријеме Турака. Тај назив Албаније постао је трајан тек у 13 вијеку. Значи, Арбанаси немају никакве везе са настанком имена Албанија, нити се оно
на њих односило. И данас само странци ту земљу зову Албанија а они себе Шћиперија!
Дозволе да буду сточари
Насељени око Рабана и на подножју планине Јабланице, Арбанаси су се постепено ширили, напасајући своја стада по српским пашњацима и планинама. Нису имали право присвајања земље и пашњака. Услуге напасања стада плаћали су Србима у грлима стоке. Тако су живљели кроз цио средњи вијек, гаје ћи стоку као професионални сточари, који су били заштићени законом, прво 1330 године а потом и Законом цара Душана 1349. године. Поред њих, исти статус у Србији имали су и Власи, као сточари на истоку Србије. Ови закони су забрањивали Србима брачне везе са ова два номадска народа. Касније се то односило и на номадске Цигане. Арбанаси се и морфолошки разликују од свих европских народа, као што се разликује и њихов језик, који нема никакве везе са европским језицима, већ припада групи кавкаских дијалеката. То је језик или дијалект језика, којим данас говоре Албанци на Кавказу. њихов језик је добио своју писменост тек 1908 године а до тада су се служили српским писмом и језиком, а њихов језик су употребљавали само у међусобном општењу.
На територији савремене Албаније, владала је српска властела. Да су Срби хтјели да протјерају Арбанасе са своје земље – Епира, могли су то учинити у свако доба. Напротив, српски закони су их штитили као сточаре и омогућавали им миран и безбиједан живот, нарочито за размножавање, посебно у предјелу средње Албаније, гдје су постали јако бројни, за разлику од сјеверне и јужне Албаније, гдје су још увијек представљали малобројна племена.
Нико на њих у брдима није обраћао посебну пажњу. Један дио Албанаца на југу, из племена Тоска, у равницама Драча и околини Елбасана, почео је да се бави поред сточарства и земљорадњом, гдје су стекли стална насеља и уживали другачији правни
статус.
Доласком турске силе у те крајеве у 14 вијеку, Арбанаси су пожурили да јој се приклоне, знајући да су раније и они сами били муслимани, док су били у Арабији а да су хришћанство прихватили на овим просторима, само површно и из интереса. Долази у тим предјелима до наглог пораста ислама, јер су Арбанаси за разлику од Срба лако и брзо мијењали вјеру. Турци су им здушно помагали да се шире са предјела Рабана према сјеверу и југу.
Упади на Косово Косово и Метохију, и сјеверне предјеле од ријеке Дрима, Арбанаси су почели да насељавају тек у XVII вијеку. Ријека Дрим је до XVII вијека била граница између Срба и Арбанаса. Од тада настаје права најезда и отимачина српске земље и геноцид над Србима од стране Арбанаса, који са својим стадима, очарани љепотама плодних равница Метохије, Косова и Македоније, силазе са планина и уз помоћ Турака запосједају најплоднију српску земљу. Арбанашка племена се појављују као одметници од закона, друмски разбојници и криминалци, који продиру дубоко у најплодније српске крајеве Косова и Метохије. Пећки паша је 1690 године, иселио Србе (Прва сеоба Срба) а
преселио Арбанасе из сјеверне Арбаније у плодна Метохијска поља, и шире по цијелом Косову. И Аустрија је томе јако “кумовала”, објављујући рат Турској, а подстрекавајући Србе на дизање устанка против Турака и њиховог терора, прво 1689 године а потом 1738 године, а све зарад својих интереса, јер им је био вјековни циљ да изађу на Егејско море и заузму луку Солун. Наравно, Срби су искоришћени у првим борбеним редовима.
Долази до два велика пораза Аустрије и Срба од Турака на Косову, а потом слиједе прави погроми и двије велике сеобе Срба са Косова и Метохије, прво 1690 године, под патријархом Арсенијем II Чарнојевићем и 1739 године под патријархом Арсенијем IV Јовановићем - Шакабентом. Тада су Срби доживљели прави егзодус и геноцид.
Одмазда Турака над “невјерном” рајом са ударним “песницама” Арбанаса на челу, које су претходно доселили, трајала је три мјесеца, без икакве интервенције Порте. Само за те двије сеобе Срба и тих 40 година, арбанашка етничка граница је помјерена за око 200
километара унутар српске територије.
Масовно досељавање Арбанаса из данашње Албаније, текло је све до 1840 године.
Арбанашки терор над Србима на Косову и Метохији почиње крајем XVII вијека па све до 1912 године, када је краљ Александар ослободио од Турака Стару Србију. Тада је од стране Срба, ослобођена територија и савремене данашње Албаније, гдје су се Арбанаси борили на страни Турака а не на страни Срба. Тадашње велике европске силе, нису дале Србији да изађе на море, па су ту, на српској територији створиле 1913 године, независну државу Албанију.
У томе је нарочито предњачила, вјековима највећи непријатељ Србије, Аустро-Угарска, у чему су је здушно помагале Италија и Енглеска. Душебрижници Арбанаса из Беча и Рима, су први који су изнијели у јавност и тврдили да су Арбанаси поријеклом антички Илири, жмурећи пред историјом, науком и истином, тј. да су Арбанаси поријеклом кавкаска племена, досељена у Србију у 11 вијеку преко Арабије и Сицилије. Са тим митом, хтјели су да постигну два циља истовремено.
Први, да се одузме део територије Србима и припише Арбанасима. Други, представити заостале номаде и сточаре Арбанасе као потомке једног славног и културног старог цивилизованог народа у Европи, какви су били Илири. Испада да су Срби дошли у Арбанију а не Арбанаси у Србију! Тај мит, односно извртање чињеница и историје,
створио је код самих Арбанаса похлепу и идеју о Великој Албанији. Познато је, да ако хоћеш да убијеш један народ, убиј прво његову историју! Да су којим случајем Арбанаси поријеклом Илири, њихов би језик био исти или сличан српском. Та два језика немају ничег заједничког, осим што се у арбанашком језику налази доста присвојених српских ријечи.
Зато, између свих народа у Европи, Арбанаси се могу издвојити као један посебан, чудесан и од свих различит народ. Народ, који се распознаје по крволочности и бестијалности у мучењу и убијању незаштићеног становништва, у највећој мери својих комшија Срба.
За њих не важе други закони осим њиховог обичајног племенског права, гдје запажено мјесто заузима и крвна освета! Зато са свим тим карактеристикама, Арбанаси су представљали, а може се слободно рећи по свему што чине и у 21 вијеку, представљаће још дуго и дуго цивилизацијски проблем!
Албански језик је данас индоевропски само зато што је био под утицајем грчког, српског и латинског језика, па се је створио тај језик који је иако индоевропски, ипак у фонетици показао кавкаске особине.
Кавкаски језици имају преко 35 гласова, а албански има 40.
vBulletin® v3.8.7, Copyright ©2000-2012, vBulletin Solutions, Inc.