Бата
14-10-11, 12:53
Није прошло ни месец дана, а догађај је скоро утонуо у заборав. Овај текст сам написао на једном другом сајту, али желим да га сачувам и овде.
--------------------------------------------------------------------------
http://t0.gstatic.com/images?q=tbn:ANd9GcTlT_0kWi3WhYuPha6NwBwYCXUgM0dep SMrr7RP39ZALiCDH8qW
„Да ветра нема, пауци би небо премрежили“
Руски абасадор Александар Конузин је гласно запитао „Има ли овде присутних Срба?“
Чули смо како присутни негодују, видели смо како се "модератор" Иван Вејвода цинички смеје и видели смо како Конузин, који није имао коме више да се обрати, напушта конференцијску дворану.
Са неколико реченица Рус је уздрмао нашу устајалу свакодневицу, као изненадни удар ветра.
У дворани заиста није седео ни један Србин, већ само представници окупатора и домаћи издајници. Можемо набројати неколико већ у јавности добро познатих имена са „другосбијанске“ сцене, режимских гуруа и оперативаца, и закључити да смо у праву.
Али, ко су у ствари ти људи који за туђ рачун и ћеф владају Србијом?
Ако пажљивије заронимо у биографије и си-вије наших компрадора, отвориће нам се неки нови светови, видећемо мреже „школских другова“, мреже деце ратних другова, мреже лобија. Видећемо како се те мреже вишеструко преплићу, повезују и шире.
Видећемо да је трагедија Србије много дубља и старија него што смо понекад спремни да признамо.
Шездесетосмаши. (Када је Соња први пут видела коња)
Светом владају шездесетосмаши. Они су, по свом обличју, створили ову пост-цивилизацију која захуктано срља у пропаст. Бил Клинтон, Хавијер Солана, Јошка Фишер, Вацлав Хавел...После пропасти револуције неки су се бавили мало тероризмом, неки су дували траву, а већином су постали бизмисмени. Лагано, све више заборављајући младалачке идеале, у њима је расла воља за моћ док нису сасвим ушли у систем.
Знамо да је Борис Тадић син првоборца и шездесетосмаша Љуба Тадића.
А шта је са Соњим Лихт, Борисовом спољнополитичком стара-мајком.
Соња се сећа:
Prava aktivnost u tom smislu krenula je kada sam bila u petom razredu osnovne Å¡kole "Zmaj Jovan Jovanović" u Subotici, i to kroz podmladak Crvenog krsta. Posle toga, angažovala sam se u omladinskoj organizaciji, a onda redom, gradski, sreski komitet omladine... Sve do tada, pa i po dolasku na studije, bila sam aktivna u omladinskoj organizaciji. Onda dolazi rez. Godina 1968. i trenutak kada sam se definitivno opredelila ka kritičkoj strani priče. Pripadala sam srećnoj generaciji koju je na fakultetu dočekala grupa profesora koja je pripadala Praksisu, odnosno onima koji su nekoliko godina kasnije udaljena s fakulteta. Tu su bili ljudi od Zagorke Golubović, Ljubomira Tadića, Mihaila Markovića, Dragoljuba Mićunovića, pa nadalje.
Морало је једном да се догоди...
Bila sam među poslednjima koji su izlazili iz fakulteta, a zatim smo krenuli ka američkoj čitaonici. Tada sam primetila da se neÅ¡to čudno događa i da su ljudi počeli da beže. U jednom trenutku, videla sam konjanika sa Å¡lemom na glavi. Ja sam doÅ¡la iz Subotice, policajca sa Å¡lemom nikada nisam videla, pa je moja prva asocijacija bila: "Otkud esesovac nasred Knez Mihailove?" Krenuli smo da pevamo Internacionalu – mislili smo, ako pevate tu pesmu, niko neće da vas lupi. Ja sam emotivna osoba i ponela me ta atmosfera. Uzvikivala sam parole: "Ako su naÅ¡i očevi mogli u Å*paniju, možemo i mi u Vijetnam!" Masa je prihvatila: "Možemo i hoćemo!"
Тако су професори праксисовци и један коњ од Соње Лихт произвели револуционара.
Затим је плакала за Титом...
Bila sam vernik. Verovala sam u taj sistem, verovala sam u socijalizam. Znala sam da ima mnogo loÅ¡ih stvari, ali sam verovala... tada sam raskrstila i s drugom Titom i sa pričom uz koju sam odrastala kao pravi vernik. Proplakala sam to.
Па је још плакала за Југославијом...
Preko očaja Ante Markovića shvatila sam da je sve gotovo. Nekoliko dana sam provela u krevetu, nikada u životu nisam bila nesrećnija. Hodala sam po kući i govorila da viÅ¡e nemam razloga da živim. Milan mi je govorio: "Jesi li ti luda? Ne živiÅ¡ ti samo zbog Jugoslavije." A ja sam mu odgovarala: "Ne živim samo zbog Jugoslavije, ali bez nje ne mogu da živim." Tri dana sam plakala.
Тако јој се срце стврдло, и суза за Космет нема, већ само осмех за Тачија.
У то време већ је почела њена интензивна сарадња са Сорошем, али не само с њим:
Опет се сећа (пуна је сећања):
I tog 7. jula uÅ¡la sam u salu hotela "Jugoslavija" gde je bilo viÅ¡e od 150 ljudi, od Adama Mihnjika, preko Aleksandra Langera, velike delegacije sindikata Italije, Gerta Vajskirhena, Ernesta Gelnera, sve do Milovana Đilasa.
Овај лоби не морамо посебно представљати. Хиљадама година лобирају.
Мајстори и шегрти
Ту је све мање само сива еминенција Иван Вејвода. Иван је син Ива Вејводе, шпанског борца. После рата дипломате. Од малих ногу сина је спремао да буде ово што јесте: професионалац.
У Шпанији, Иву је ратни друг био Лазар Удовички. Лазар има сина Данила из првог брака, истакнутог шездесетосмаша, друга по револуцији Борису и Соњи, и ћерку Кори из другог брака, гувернерку Народне Банке Србије у новој власти.
И, ту би се ове вишеструке паукове мреже требале затворити, под „светим духом“ шпанских бораца и њихових шегрта из ОЗН-е.
На нашу несрећу, није тако.
Кадети
Поред неизбежних „Фонда за политичку изузетност“ и „Европског покрета у Србији“, суорганизатор Београдског безбедносног форума је Београдски центар за безбедносну политику.
Раније је овај Центар носио не мање рогобатан назив Центар за цивилно-војне односе (ЦЦВО). Његови оснивачи су:
dr Miroslav Hadžić
Fakultet političkih nauka, Univerzitet u Beogradu
Obrazovanje
1966. - Vazduhoplovna vojna akademija, Zadar
1985. - Doktor političkih nauka, Fakultet političkih nauka, Univerzitet u Beogradu
Studijski boravci
Univerzitet u Bristolu (2005)
Centar za studije evropske politike, Brisel (2001)
Institut za studije mira, Kopenhagen (1999 i 2001)
dr Željko Ivaniš
Fakultet bezbednosti, Univerzitet u Beogradu
Obrazovanje
Vazduhoplovno-tehnička vojna akademija, Rajlovac, BiH, 1974.
Doktorat pravno-političkih nauka, Pravni fakultet, Univerzitet u Beogradu, 1990.
1993-1995 Glavni Å¡tab Srpske vojske Krajine, Knin, RSK;
Potpukovnik, prestanak profesionalne vojne službe na vlastiti zahtjev; Član pregovaračkog tima SVK sa predstavnicima Hrvatske vojske, uz posredovanje UNPROFOR-a
На ову своју улогу преговарача Жељко Иваниш је очигледно особито поносан, пошто улогу тако упадљиво истиче.
dr Sulejman Hrnjica (Нема потребе представљати га посебно)
mr Milorad Timotić
Obrazovanje
Visoka Å¡kola političkih nauka Univerzitet u Beogradu – 1965.
Fakultet političkih nauka, Univerzitet u Beogradu – 1972. – magistar političkih nauka
Royal College of Defense Studies (Kraljevski koledž za odbrambene studije) 1985, London, UK
Command and General Staff College (Komandni i generalštabni koledž) 1981, Fort Leavenworth, Ks, SAD
1986-1987. Komanda Treće armije u Skoplju
Има их још, али биће довољно. „Центар“ је скуп елитних официра ЈНА, „беспрекорног“ порекла и биографија. Школовани су и васпитавани да буду данас то што јесу. А данас нескривено раде на укључивању Србије у НАТО. Имају развијене пројекте школовања својих следбеника (паре за њих очигледно нису проблем), одлично сарађују са Приштином.
Одлично сарађују и са Селмом Цикотићем министром одбране БиХ, својим другом из кадетских дана, који им је и овом приликом, на Београдском безбедносном форуму био драги гост. Истина, Цикотић је „осумњичен“ као ратни злочинац, али ми знамо да у случају Алијине војске „осумњичен“ на змијском језику Хашког трибунала значи да су му злочини опроштени.
Са друге стране, официра Тимотића из Треће армије ћете наћи у душтву професионалних издајника Душана Релића и Соње Бисерко у Еврпском покрету Србије.
Посвета
Тако се све мреже којима је Србија поробљена преплићу још једанпут. Колико смо заробљени споља, још више изнутра. Неразмрсиво. Заробљавани смо дуго и систематски. Поробљивачи су гајили своје потомке да наставе њихово дело лаганог и систематског сакаћења Србије.
Да будемо робље и војска за туђе ратове.
И, није то ништа ново:
''Они који одоше, ратовали су негде,
Бог зна где у неким земљама којима
ни имена знали нису, са неким војскама
које никад ни видели нису. Све то било
је језовито и грозно, кад се причало,
уз огњиште, страшније но вести о покољима,
и черечењу за време Турака.''
Шта нам остаје?
„Бескрајан, плави круг. У њему, звезда“.
Мутна нада, и трагање за слободом.
Вук Исакович:
''Поживе, моје православље слатко, многа лета у матери мојој, па ће во веки живети вси моји потомци. Сладост јесте и наша Русија.''
Господину Aлександру Васиљевичу Конузину, који је у једном тренутку историје био најусамљенији Србин на Свету.
--------------------------------------------------------------------------
http://t0.gstatic.com/images?q=tbn:ANd9GcTlT_0kWi3WhYuPha6NwBwYCXUgM0dep SMrr7RP39ZALiCDH8qW
„Да ветра нема, пауци би небо премрежили“
Руски абасадор Александар Конузин је гласно запитао „Има ли овде присутних Срба?“
Чули смо како присутни негодују, видели смо како се "модератор" Иван Вејвода цинички смеје и видели смо како Конузин, који није имао коме више да се обрати, напушта конференцијску дворану.
Са неколико реченица Рус је уздрмао нашу устајалу свакодневицу, као изненадни удар ветра.
У дворани заиста није седео ни један Србин, већ само представници окупатора и домаћи издајници. Можемо набројати неколико већ у јавности добро познатих имена са „другосбијанске“ сцене, режимских гуруа и оперативаца, и закључити да смо у праву.
Али, ко су у ствари ти људи који за туђ рачун и ћеф владају Србијом?
Ако пажљивије заронимо у биографије и си-вије наших компрадора, отвориће нам се неки нови светови, видећемо мреже „школских другова“, мреже деце ратних другова, мреже лобија. Видећемо како се те мреже вишеструко преплићу, повезују и шире.
Видећемо да је трагедија Србије много дубља и старија него што смо понекад спремни да признамо.
Шездесетосмаши. (Када је Соња први пут видела коња)
Светом владају шездесетосмаши. Они су, по свом обличју, створили ову пост-цивилизацију која захуктано срља у пропаст. Бил Клинтон, Хавијер Солана, Јошка Фишер, Вацлав Хавел...После пропасти револуције неки су се бавили мало тероризмом, неки су дували траву, а већином су постали бизмисмени. Лагано, све више заборављајући младалачке идеале, у њима је расла воља за моћ док нису сасвим ушли у систем.
Знамо да је Борис Тадић син првоборца и шездесетосмаша Љуба Тадића.
А шта је са Соњим Лихт, Борисовом спољнополитичком стара-мајком.
Соња се сећа:
Prava aktivnost u tom smislu krenula je kada sam bila u petom razredu osnovne Å¡kole "Zmaj Jovan Jovanović" u Subotici, i to kroz podmladak Crvenog krsta. Posle toga, angažovala sam se u omladinskoj organizaciji, a onda redom, gradski, sreski komitet omladine... Sve do tada, pa i po dolasku na studije, bila sam aktivna u omladinskoj organizaciji. Onda dolazi rez. Godina 1968. i trenutak kada sam se definitivno opredelila ka kritičkoj strani priče. Pripadala sam srećnoj generaciji koju je na fakultetu dočekala grupa profesora koja je pripadala Praksisu, odnosno onima koji su nekoliko godina kasnije udaljena s fakulteta. Tu su bili ljudi od Zagorke Golubović, Ljubomira Tadića, Mihaila Markovića, Dragoljuba Mićunovića, pa nadalje.
Морало је једном да се догоди...
Bila sam među poslednjima koji su izlazili iz fakulteta, a zatim smo krenuli ka američkoj čitaonici. Tada sam primetila da se neÅ¡to čudno događa i da su ljudi počeli da beže. U jednom trenutku, videla sam konjanika sa Å¡lemom na glavi. Ja sam doÅ¡la iz Subotice, policajca sa Å¡lemom nikada nisam videla, pa je moja prva asocijacija bila: "Otkud esesovac nasred Knez Mihailove?" Krenuli smo da pevamo Internacionalu – mislili smo, ako pevate tu pesmu, niko neće da vas lupi. Ja sam emotivna osoba i ponela me ta atmosfera. Uzvikivala sam parole: "Ako su naÅ¡i očevi mogli u Å*paniju, možemo i mi u Vijetnam!" Masa je prihvatila: "Možemo i hoćemo!"
Тако су професори праксисовци и један коњ од Соње Лихт произвели револуционара.
Затим је плакала за Титом...
Bila sam vernik. Verovala sam u taj sistem, verovala sam u socijalizam. Znala sam da ima mnogo loÅ¡ih stvari, ali sam verovala... tada sam raskrstila i s drugom Titom i sa pričom uz koju sam odrastala kao pravi vernik. Proplakala sam to.
Па је још плакала за Југославијом...
Preko očaja Ante Markovića shvatila sam da je sve gotovo. Nekoliko dana sam provela u krevetu, nikada u životu nisam bila nesrećnija. Hodala sam po kući i govorila da viÅ¡e nemam razloga da živim. Milan mi je govorio: "Jesi li ti luda? Ne živiÅ¡ ti samo zbog Jugoslavije." A ja sam mu odgovarala: "Ne živim samo zbog Jugoslavije, ali bez nje ne mogu da živim." Tri dana sam plakala.
Тако јој се срце стврдло, и суза за Космет нема, већ само осмех за Тачија.
У то време већ је почела њена интензивна сарадња са Сорошем, али не само с њим:
Опет се сећа (пуна је сећања):
I tog 7. jula uÅ¡la sam u salu hotela "Jugoslavija" gde je bilo viÅ¡e od 150 ljudi, od Adama Mihnjika, preko Aleksandra Langera, velike delegacije sindikata Italije, Gerta Vajskirhena, Ernesta Gelnera, sve do Milovana Đilasa.
Овај лоби не морамо посебно представљати. Хиљадама година лобирају.
Мајстори и шегрти
Ту је све мање само сива еминенција Иван Вејвода. Иван је син Ива Вејводе, шпанског борца. После рата дипломате. Од малих ногу сина је спремао да буде ово што јесте: професионалац.
У Шпанији, Иву је ратни друг био Лазар Удовички. Лазар има сина Данила из првог брака, истакнутог шездесетосмаша, друга по револуцији Борису и Соњи, и ћерку Кори из другог брака, гувернерку Народне Банке Србије у новој власти.
И, ту би се ове вишеструке паукове мреже требале затворити, под „светим духом“ шпанских бораца и њихових шегрта из ОЗН-е.
На нашу несрећу, није тако.
Кадети
Поред неизбежних „Фонда за политичку изузетност“ и „Европског покрета у Србији“, суорганизатор Београдског безбедносног форума је Београдски центар за безбедносну политику.
Раније је овај Центар носио не мање рогобатан назив Центар за цивилно-војне односе (ЦЦВО). Његови оснивачи су:
dr Miroslav Hadžić
Fakultet političkih nauka, Univerzitet u Beogradu
Obrazovanje
1966. - Vazduhoplovna vojna akademija, Zadar
1985. - Doktor političkih nauka, Fakultet političkih nauka, Univerzitet u Beogradu
Studijski boravci
Univerzitet u Bristolu (2005)
Centar za studije evropske politike, Brisel (2001)
Institut za studije mira, Kopenhagen (1999 i 2001)
dr Željko Ivaniš
Fakultet bezbednosti, Univerzitet u Beogradu
Obrazovanje
Vazduhoplovno-tehnička vojna akademija, Rajlovac, BiH, 1974.
Doktorat pravno-političkih nauka, Pravni fakultet, Univerzitet u Beogradu, 1990.
1993-1995 Glavni Å¡tab Srpske vojske Krajine, Knin, RSK;
Potpukovnik, prestanak profesionalne vojne službe na vlastiti zahtjev; Član pregovaračkog tima SVK sa predstavnicima Hrvatske vojske, uz posredovanje UNPROFOR-a
На ову своју улогу преговарача Жељко Иваниш је очигледно особито поносан, пошто улогу тако упадљиво истиче.
dr Sulejman Hrnjica (Нема потребе представљати га посебно)
mr Milorad Timotić
Obrazovanje
Visoka Å¡kola političkih nauka Univerzitet u Beogradu – 1965.
Fakultet političkih nauka, Univerzitet u Beogradu – 1972. – magistar političkih nauka
Royal College of Defense Studies (Kraljevski koledž za odbrambene studije) 1985, London, UK
Command and General Staff College (Komandni i generalštabni koledž) 1981, Fort Leavenworth, Ks, SAD
1986-1987. Komanda Treće armije u Skoplju
Има их још, али биће довољно. „Центар“ је скуп елитних официра ЈНА, „беспрекорног“ порекла и биографија. Школовани су и васпитавани да буду данас то што јесу. А данас нескривено раде на укључивању Србије у НАТО. Имају развијене пројекте школовања својих следбеника (паре за њих очигледно нису проблем), одлично сарађују са Приштином.
Одлично сарађују и са Селмом Цикотићем министром одбране БиХ, својим другом из кадетских дана, који им је и овом приликом, на Београдском безбедносном форуму био драги гост. Истина, Цикотић је „осумњичен“ као ратни злочинац, али ми знамо да у случају Алијине војске „осумњичен“ на змијском језику Хашког трибунала значи да су му злочини опроштени.
Са друге стране, официра Тимотића из Треће армије ћете наћи у душтву професионалних издајника Душана Релића и Соње Бисерко у Еврпском покрету Србије.
Посвета
Тако се све мреже којима је Србија поробљена преплићу још једанпут. Колико смо заробљени споља, још више изнутра. Неразмрсиво. Заробљавани смо дуго и систематски. Поробљивачи су гајили своје потомке да наставе њихово дело лаганог и систематског сакаћења Србије.
Да будемо робље и војска за туђе ратове.
И, није то ништа ново:
''Они који одоше, ратовали су негде,
Бог зна где у неким земљама којима
ни имена знали нису, са неким војскама
које никад ни видели нису. Све то било
је језовито и грозно, кад се причало,
уз огњиште, страшније но вести о покољима,
и черечењу за време Турака.''
Шта нам остаје?
„Бескрајан, плави круг. У њему, звезда“.
Мутна нада, и трагање за слободом.
Вук Исакович:
''Поживе, моје православље слатко, многа лета у матери мојој, па ће во веки живети вси моји потомци. Сладост јесте и наша Русија.''
Господину Aлександру Васиљевичу Конузину, који је у једном тренутку историје био најусамљенији Србин на Свету.