View Full Version : Свето дрво
ДУША У ДРВЕТУ
У симболици многих религија света дрво је симбол Космоса, уређеног света који окружује човека. Основно својство Космоса је непрекидно обнављање, што је и природно својство дрвета. Начин постојања Космоса – то његово својство бескрајног обнављања – симболички је изражаван кроз живот дрвета. Због тога је Космос и замишљан у облику дрвета. Слика дрвета, међутим, није изабрана само да би симболизовала Космос већ и да изрази живот, младост, бесмртност, мудрост. Сасвим је онда разумљиво што је у народној религији Срба и других европских народа дрво замишљано као станиште душа, јер је на тај начин „осигурана“ вечитост, бесмртност. Космички доживљај дрвета основа је многих потоњих специфичних веровања и магијских радњи везаних за дрво.
Суштина култа дрвета се у народној религији изражава кроз дивинизацију појединих врста или примерака дрвета па се често поједини примерци сматрају светим и понекад су служили као супституцаја храмова (цркава). Храмовну улогу таквих дрвета јасно доказује то што су испод њих обављане молитве и приношене жртве, то јест обављани потпуни религијски ритуали. Крај таквог дрвећа одржавају се и народни сабори и весеља.
Дивинизовано, свето дрвеће је свеприсутно. Готово свако село је имало, а многа и данас имају своје свето дрво запис. Назив запис потиче од тога што се на такво свето дрво „записује“ (урезује) крст. Једно село је могло имати и неколико записа који се налазе по имањима људи, али је увек постојао један главни запис који се обично налазио у средини села. Култ записа кулминира током прослављања сеоске славе – заветине. Тог дана је у читав религијско-магијски церемонијал укључено свето сеоско дрво. Кључни моменти тог церемонијала јесу обављање молитве, урезивање крста у дрво, кићење дрвета цвећем, црвеним концем, младим усевима (пшеница, кукуруз и сл.). Под записом се обављао и обред призивања кише, а читав церемонијал, који је у суштини обавља за обезбеђивање плодности, завршава се колективном сеоском гозбом. Запис је био заштитник села, штитио је од грома и временских непогода уопште. Значај светог сеоског дрвета поткрепљује и чињеница да су под записима одржавани сеоски зборови и доношене одлуке важне за читаву сеоску заједницу.
http://img.photobucket.com/albums/v635/Legenda/deb01.jpg
За запис се с правом може рећи да представља врхунац култа дрвета у народној религији. Стога је разумљиво што је сеоски запис био изразито табуисано дрво. Запис не само да није смео бити посечен, већ је било забрањено одсећи му грану, па чак се избегавало и кидање листова. Кад је запис на нечијем имању, био је обичај да ако неко купи имање не само да не сме да посече или оштети запис већ је морао и да настави да слави славу која је била везана за то дрво. Уколико би неко на било који начин наудио запису, веровало се, тај, или неко од његових ближих сродника, врло брзо би умро или доживео какву другу несрећу. За запис се најчешће узима неки особит стари храст, а за неке од тих храстова се сматра да потичу још из паганских времена. Храст је код Старих Словена сматран дрветом Перуна, бога громовнука.
Осим храста, запис може бити и тиса, граб, цер, крушка, липа.
http://img.photobucket.com/albums/v635/Legenda/deb02.jpg
Култ дрвета у народној религији има значајну улогу и у најважнијем религијском празнику – Божићу. Ту је култ дрвета изражен у магијско-религијским радњама у вези са бадњаком. Бадњак представља божанство, демона вегетације који се ритуално спаљује да би се поново родио, чиме се магијским путем подражава непрекидност природних животних циклуса. Бадњак је обично од церовог дрвета, али у неким крајевима се као бадњак користи и храстово, буково или тисово дрво. Сам чин одсецања бадњака је изразито ритуализован јер, поред осталог, представља чин убијања светог дрвета од којег се очекује помоћ и од којег зависе срећа, плодност, здравље и напредак уопште. Због тога се према обичају бадњак сече у рану зору и у рукавицама, а приликом сечења приноси му се житна или животињска жртва. Онај који сече бадњак, а то је обично старешина куће, бадњаку пре сечења честита Божић и увек користи неку форму извињавања или правдања за свој поступак. Занимљиво је да се приликом сечења води рачуна да пресек буде искошен и да бадњак на пресеченом месту добије „браду“, чиме он заправо добија један антропоморфни атрибут који је у многим веровањима атрибут богова.
http://img.photobucket.com/albums/v635/Legenda/deb03.jpg
Приликом уношења бадњака у кућу њему се, као демону вегетације, приноси жртва тако што га укућани посипају житом или свакојаким семењем, а у неким крајевима су бадњак преливали вином. Са бадњаком се разговара, даје му се вечера, негде га чак и повију као мало дете. Но, сви ти магијски поступци имају један јасан циљ Ã¢â‚¬â€œ да се натприродна, божанска моћ бадњака магијским путем пренесе на људе, усеве, стоку. Негде је био обичај да сви укућани љубе бадњак, а негде су га мазали машћу од божићне печенице да би потом, на Божић, сви морали да пробају мало те масти. Бадњак се на Божић ритуално спаљује, а приликом спаљивања се џара ватра и изражава жеља за срећом, радошћу, плодношћу, здрављем, напретком. Приликом ложења бадњака било је обавезно стално га померати напред, ради напретка у кући. У етнологији постоји мишљење да се ритуалним спаљивањем бадњака заправо подстиче моћ младог сунца у време зимске краткодневице.
За дрвеће се веровало и да може да буде сеновито, то јест да може да везује душе умрлих и да буде њихово станиште. Најраширеније је било веровање да јабука може да буде станиште душа па је дрво јабуке сађено на новом гробу. За бор је било везано исто веровање, али се веровало да ће он сам да никне из гроба младих људи. С друге стране, за поједине врсте дрвећа се веровало да могу да буду станиште разних демона. Тако се, на пример, веровало да је крушка станиште ђавола, вештице или чуме – најопаснијег демона болести. Бреза и тиса су у веровањима дрвеће које настањују виле, а веровало се и да у шупљим буквама живе змајеви.
Имајући у народним веровањима божанску природу, дрво је имало и јаку заштитну и лековиту моћ. Највећу заштитну моћ имао је црни глог, те је стога и коришћен за заштиту од злих демона и митских бића, а пре свега од вампира. Веровало се да вампир може бити „убијен“ само глоговим коцем, а трње црног глога је остављано у врата и прозоре да вампир или неки други демон не би могли да уђу у кућу. Највећа лековита моћ приписивана је дрену, па су се људи на Божић причешћивали дреновим пупољцима како би потом читаве године били здрави.
Лековита моћ је придавана и лески, јасенку, јабуци, липи.
http://img.photobucket.com/albums/v635/Legenda/deb04.jpg
Данас су многа веровања везана за дрво углавном нестала, али је занимљиво да два најбитнија комплекса веровања упорно опстају – култ светог дрвета записа и магијско поступање с бадњаком. Разна друга веровања, превасходно она о сеновитости или демонском карактеру дрвета, ретко се могу срести. Понегде се, рецимо, још води рачуна о томе да плодно дрво не треба сећи и да ће онога ко учини тако нешто свакако задесити некаква несрећа. Иако савремен европски начин размишљања по правилу одбацује такав, религијски, начин размишљања, занимљиво је да таква веровања посредно доприносе очувању европске природне баштине. Но, без обзира на разна веровања, човек мора да буде свестан чињенице да је дрво живо биће, и да је при том то једно племенито живо биће.
Милош Матић
Hrast cara Lazara nalazi se u selu Dankoviću, oko 5km severozapadno od Kuršumlije. Prema legendi, knez Lazar je na putu ka Kosovu "danio" sa vojskom ispod krošnji velikog hrasta ( verovatno nekog drugog koji se na ovom mestu tada nalazio), pa je selo nazvano Dankoviće.
Starost sadašnjeg hrasta se procenjuje na 350 godina. Debljina mu je 1,60 m i visina krošnje 19,5 m. Ovaj hrast je zapis (molitvište) sela, ispod koga se meštani sakupljaju za Spasovdan, obnavljaju urezan krst, pale sveće, mole se Bogu i obeduju.
http://www.kursumlija.co.yu/foto/priroda/hrast_1.jpg
http://www.kursumlija.co.yu/djavolja.htm
За Храст у Ђураковцу мештани кажу да је старији и од Пећке патријаршије. Шиптари су покушали једанпут,скоро, да га оборе динамитом.
http://img.photobucket.com/albums/v635/Legenda/drvosveto.jpg
http://dozet.info/categories.php?cat_id=11
Дрвета са демонском или чак божанском снагом има много.
Обично се обожава или цела специја, на пример: липа, храст, леска, или поједини истакнути примерци: бор краља Милутина у Неродимљу, крушка код Ђевђелије, брест у Петровграду, о коме је недавно било говора и у нашој штампи, орах код Моловина у Срему, липа код извора Цорника у Славонији („најстарија југословенска липа" — Шулек) и толики други.
Светих шума и гајева, којих је у доба старе вере било врло много, данас има само по ретком изузетку; али да су раније постојали у већем броју, смемо закључити из имена манастира као што су Грабовац, Крушедол, Ораховица: манастири су, по свој прилици, заменили старинска претхришћанска светилишта, чији су центри били у одговарајућим светим гајевима.
У једној нашој легенди прича се како некакав цар није никада ишао у цркву да се Богу моли (јер му се ту ''није дало''), него је то чинио под крушком („крушчица је моја црквица") и његове молитве ту имале су толико успеха да се он посветио.
aкадемик етнолог Веселин Чајкановић
Са Старе Планине, Жлна
http://www.danas.co.yu/20041122/img/periskop1_2.jpg
У облиласку Жлнаћких светиња отишли смо и до празног поља које зову Манастир, мој водич показује велики издубљени Калуђерски камен, а затим застајемо крај оронулог каменог крста који је посвећен Св. Илији.
Питам Жлнца за записе, он одмахује главом, каже да код њих нема записа, али има потписа. Питам, у чему је разлика?! Он каже, да је и потпис исто као и запис, старо, горостасно, усамљено дрво, али се у потпис не урезује никакав крст јер се мисли да је то непотребно, такво стабло је светиња само по себи. Свето дрво!? Он клима главом: Свето дрво! Онда ме озбиљно пита зашто се чудим, у овом крају постоје и свети гајеви! Зинуо сам, скоро да нисам поверовао. Отишли смо у село Мали Извор и на једном узвишењу ушли у шумски храм - Свети гај, пропланак са олтаром од воденичног камена, каменим крстом и собрашицом!?
http://www.danas.co.yu/20041122/periskop1.html
NA ulazu u borsko selo Oštrelj, putniku namerniku u oči odmah padaju dva gorostasna hrasta. Iz daljine razgranati i moćni - pravi dokaz zašto su pod njihovim krošnjama stari Sloveni slavili boga Peruna. Ali, kada priđete bliže, tek se onda vidi da su ovi golijati "ranjeni". Jedan je nagrižen vatrom, drugi zasečen sekirom. Trećeg, najvećeg, odavno nema.
- Ova tri hrasta su u našem selu bila poznata kao tri brata - kazuje meštanin Dragoslav Stančulović. - Pod njihovim krošnjama, još u vreme dok su Turci boravili ovde, su se organizovale seoske zavetine. Nedaleko od njih, nalazila se i crkva sagrađena u 18. veku.
Ali, ono što se ni Osmanlije nisu drznule da unište, uradili su savremeni tragači za zlatom. Legenda, naime, kaže da je pod ovim hrastovima skriveno blago. Neki čak i tvrde da je tu put kojim se stiže do riznica cara Radovana, kojeg je u svojoj knjizi ovekovečio Jovan Dučić.
- Pod hrastovima se zaista nalazilo blago, ali ne ono za kojim su tragači za zlatom tragali - razočaran je Stančulović. - Tri brata su bila simbol zajedništva, sloge i vere, što je skuplje od sveg zlata
.
http://img.photobucket.com/albums/v635/Legenda/hrast-237.jpg
Pokušali su da ga poseku. Nije se dao. Onda su podmetnuli vatru u donjem delu drveta i gorostas se posle nekoliko vekova života srušio. Seljani kažu i da je u padu bio dostojanstven i mističan.
- Videli smo to sutradan - seća se Stančulović. - Za hrastom je plakalo celo selo. Nije to obično drveće.
http://www.novosti.co.yu/code/navigate.php?Id=10&status=jedna&vest=106215
http://www.krimirevija.co.yu/tkr/e107_plugins/content/content.php?content.569
...столетни храст у чијој сенци су црква и извор. Раскрилио се попут огромног кишобрана. Кажу да му је распон грана 36 метара, мада неки тврде и да је већи.
http://www.politika.co.yu/magazin/511/3b.jpg
Рамене гране подупрте, трава под храстом покошена, у деблу урезан крст који јасно говори да је овај, по свему судећи лужњак, свето дрво – запис и да му се ваља обратити молитвом, наслонити се на њега и преузети део животне снаге. И имати на уму неписано правило које каже да се „… не сме сећи, са њега се не откидају гране, нити се његови плодови користе.”
Храст је кажу 1892. године посадио Лазар Милановић поред саме црквице посвећене Преподобној мученици Параскеви која је саграђена 1830.
http://img.photobucket.com/albums/v635/Legenda/crkvakrajhrasta.jpg
Венчић око дебла горостасног храста, чији је обим око четири метра, стављен је 14. маја на Св. Јеремију, када мештани Сепца крену у литију.
http://www.politika.co.yu/magazin/511/3a.jpg
Око светог дрвета, литија обиђе три пута, свештеник очита молитву и обнови већ урезан крст приносећи жртву у виду хлеба и вина.
Поред овог храста у центру села, у атару Сепца су још два записа.
Моћни храст сладун се издалека види, а до другог нисмо стигли..
http://www.politika.co.yu/magazin/511/m3.htm
Hrast je u starim indoevropskim religijama poznato drvo boga gromovnika.
Kod nas se hrast po pravilu uzima za badnjake i za zapise. Gde se pored crkve nalazi hrast ili hrastov gaj, to su verovatno sveta drveta preostala joÅ¡ iz vremena stare vere.. I običaj da se pod hrastom održavaju zborovi i vrÅ¡e suđenja starinski je i u vezi sa religijskim uvaženjem toga drveta.
Tisa je „vilinsko drvo" i raste samo na čistom mestu.
Nijedno drvo, osim možda glogovine, nije tako snažan utuk protiv zlih demona. Nekakva Ciganka, za opkladu, od pedeset plugova koji su na njivi orali, zaustavila je svojim basmama četrdeset devet, a pedeseti nije mogla, jer je u rogovima volova bilo pomalo tisovine: „Takav plug"  rekla je Ciganka  „ne bi mogli zaustaviti ni svi sihirbaizi Å¡to ih ima na svetu."
Javor, koji ima veze sa mrtvačkim kultom, i kultom predaka, i nije slučajno Å¡to su se mrtvaci nekada često sahranjivali u izdubenim javorovim deblima; Å¡to se mrtvački kovčeg često pravi od javorovih dasaka („Sine mili, je l' ti zemlja teÅ¡ka, Il' su teÅ¡ke daske javorove"); i Å¡to su gusle, koje su instrumenat epske poezije, od javorovine.
...prema starinskim shvatanjima i naÅ¡eg naroda i drugih naroda, drveta i biljke mogu biti  mada to nisu uvek  senovite, to jest, one pripadaju ili kakvoj duÅ¡i (to su, na primer, voćke i loze koje se sade po grobovima; ruža koja je ponikla na grobu nevino poginule Jovanbegovice; kosovski božuri; bosiljak koji je samonikao na Isusovom grobu), ili kakvom dobrom ili zlom biću (brest, jasen, jela, bor pripadaju vilama; zova i orah nekim zlim demonima), ili divovima, koji su u stvari najstarije forme bogova (otuda divlje voćke i divlje životinje  tj. koje pripadaju divovima), ili najzad božanstvima (hrast bogu gromovniku, leska nekom velikom ženskom božanstvu, lipa takođe nekom velikom božanstvu).
Da drvo može biti, pre svega, skloniÅ¡te, sediÅ¡te ljudske duÅ¡e, dokaz su nam voćke i drveta koja se sade po grobovima, i u koja narod zamiÅ¡lja da se sklanja duÅ¡a pokojnikova. Iz narodne književnosti i iz narodnih verovanja znamo da je na Momirovom grobu iznikao bor, a na Grozdaninom loza; ili na grobu nekog drugog momka loza, a na devojčinom ruža; da su iz krvi kosovskih junaka ponikli božuri, a na grobu svetoga Jovana Vladimira brÅ¡ljan.
Drvo može biti i vilin stan. U jednoj naÅ¡oj narodnoj pesmi, Bog je dao momčetu zlatne roge, i ovo „probode boru koru, al' u boru mlada moma, pak zasija kao sunce". Na nekim drvetima  na primer, na brestu i jasenu  vile se naročito rado skupljaju.
Zanimljivo je, joÅ¡, da se i danas iz naÅ¡ih običaja i tradicije može videti da je drvo ponekad moglo imati potpuno isti značaj koji i hram.
U istočnoj Srbiji starinsko pričeÅ¡ćivanje koprivom, o Uskrsu, vrÅ¡i se pod zelenom Å¡ljivom ili drugim zelenim drvetom, onako kako se u starim kultovima vrÅ¡ilo u hramu ili njegovoj neposrednoj okolini.
Sveta drveta, zapisi, pod kojima se čine molitve i prinose žrtve i u koje se urezuje krst koji se svake godine obnavlja ili na koji se prikucava ikona, u stvari nije niÅ¡ta drugo nego jedan takav primitivan hram.
Nije nemoguće da i u poznatoj lepoj srpskoj legendi 'Ko manje iÅ¡te, viÅ¡e mu se daje' imamo tamnu uspomenu na kult koji se vrÅ¡io pod kruÅ¡kom kao svetim drvetom: „čuvanje" kruÅ¡ke u tom slučaju imalo bi se shvatiti kao ostatak kulta koji je činjen kruÅ¡ki, i tek tada bilo bi jasno neÅ¡to Å¡to se iz danaÅ¡nje priče ne vidi  naime, zbog čega su bila nagrađena braća koja su kruÅ¡ku čuvala.
Jedan, na žalost zaboravljen ali vrlo darovit, naÅ¡ istraživač, Pavle Sofrić, s pravom je rekao da nije slučajno Å¡to se u naÅ¡im narodnim pesmama hajduk moli Bogu pod zelenom jelom: jela, za koju inače dovoljno znamo da je smatrana za senovito, sveto drvo, imala je ovde da zameni hram.
Zanimljiv primer imamo u neobičnom kultu koji se o Badnjem večeru čini tisovini: kada se ona unese u kuću, moraju je „predvoriti" dve mlade devojke ili momak i devojka, isto onako 'kao mrca'.
Božanska snaga drveta ili biljke pretpostavlja se i u običaju da se listom ili pupoljkom pojedinih drveta i biljaka, na primer leske, koprive, tisovine, u naÅ¡oj staroj religiji i pričeÅ¡ćivalo.
...postoje motivi u kojima se priča da su prvi ljudi rođenn iz drveta.
U naÅ¡im narodnim pripovetkama poznat je motiv da se devojka rađa iz bosiljka ili iz jabuke, ili iz bora.
U Hercegovini pričaju da vile postaju iz biljke mrazovca (colchicum autumnale), zato momci nikada neće ovu biljku da zgaze; dok naprotiv stare žene čine to kriÅ¡om, rano u zoru .
Kod nas se biljke često apostrofiraju sa „sestrice" ('vidovčice, po Bogu sestrice', 'leÅ¡čice, po Bogu sestrice'), i to, Å¡to je važno, ne u lirskim pesmama, nego u basnama i molitvama, u kojima su najbolje sačuvani starinski kultni nazivi i starinska verovanja. Bajalica naziva uopÅ¡te svaku magičnu travu koju će da iskopa 'o travice, po Bogu sestrice'.
Ako se uporede danaÅ¡nji naÅ¡i fragmenti sa stanjem stvari u religijama starih naroda, moći će se konstruisati ovi glavni momenti u naÅ¡im starinskim molitvama: metanisanje pred svetim drvetom, hvatanje rukom, celivanje. Pored toga, obavezno je bilo i sedenje pod svetim drvetom ili u svetom gaju.
Pred drvetom kome se starinski Srbin obraćao molitvom, trebalo bi dakle najpre metanisati, pa ga onda uhvatiti rukama, i reći svoju želju. Tako i danas rade u Bosni stari Srbi kada se, uoči Uskrsa, ispovedaju leski i pričeÅ¡ćuju njenim pupoljkom..
..u pesmi „Ženidba Milića barjaktara"... Kada je Milićeva zaručnica umrla, svatovi su je propisno sahranili, pa onda oko groba, koji je bio odmah zasađen ružama, klupe pogradiÅ¡e: Ko j' umoran, neka se odmara. U pesmi je zaboravljen pravi smisao sedenja, ali posle ovoga Å¡to smo rekli jasno je da je to doista kudtna radnja, u najmanju ruku odavanje počasti pokojniku.
Mi, uostalom, i sa druge strane znamo da sedenje može imati izvesno pozitivno, magično dejstvo: setimo se samo propisa da gost, kada uđe u kuću ma za najkraće vreme, mora sesti; i da takođe mora sesti i polaženik kada nam o Božiću doće.  ÅÂ*to se tiče celivanja svetih drveta, meni je, iz ove oblasti, poznat samo slučaj celivanja badnjaka, kod nas u Ã…Â*umadiji i inače.
Ali da je taj propis obuhvatao ranije i druga sveta drveta, smeli bismo zaključiti iz činjenice da je celivanje svetih predmeta oduvek imalo u kultu veliki značaj.
http://hamlet.mojblog.co.yu/p-1057108810731080-1080-10871088/97771.html
U mnogo slučajeva drvetu ili biljki, odnosno božanskom numenu koji se u njima zamišlja, prinosi se žrtva u vinu, hlebu i medu.
Klenu i glogu, na primer, prinosi se na žrtvu pogačica, vino i voda, da 6i se saznalo da li se bolesnik namerio. Isto tako, uoči Đurđevdana i Spasovdana prinosi se slična žrtva vili, koja boravi u biljci jasenku, da bi bolesniku, koji će te noći spavati pod jasenkom, došla na san i kazala mu lek.
Sasvim starinsku žrtvu imamo i u običaju u okolini Đevđelije da se o Uskrsu daje kruški nafora, koja joj se umetne pod koru.
U našoj staroj religiji postojale su u kultu drveta i takozvane obedne žrtve.
Ovo je vrlo starinska, prema jednom engleskom istraživaču, Robertsonu Smitu, čak i najstarija forma žrtve uopšte.
LJudi jedu isto jelo, za istom trpezom, sa božanstvom i preko jela učvršćuju odnose, prave savez sa njim, onako kao što se prijateljstvo i savez i danas još sklapaju preko soli i hleba, i kao što se onome koji nam dolazi kao gost, i čije prijateljstvo želimo da anticipiramo, nudi so i hleb.
Takve obedne žrtve postoje kod nas u kultu predaka: prilikom daće ostavlja se za trpezom prazno mesto za dušu pokojnikovu, za koju se misli da nevidljivo uzima učešća u gozbi.
..... i utoliko je zanimljiviji jedan srpski primer iz religije drveta. Naime, u Nerodimlju postoji jedan prastari, sveti bor, za koji tradicija kaže da ga je posadio kralj Milutin. Prvoga dana Uskrsa kod toga bora drži se sabor, koji kulminira u ritualnoj gozbi, pri kojoj mesto u začelju zauzima bor.
Zanimljivo svedočanstvo o božanskoj snazi pojedinih drveta imamo mi možda i u izvesnim zakletvama, u kojima se takva drveta spominju. Naš narod kune se u bor i glog: bora mi, i: gloga mi. Vuk misli da su ove reči uzete zato da se ne bi veliko Božje ime profanisalo i uzimalo u usta radi ma kakve bagatele.
Ali je ipak verovatnije da mi ovde stvarno imamo zakletvu svetim drvetom.
Mi, doista, znamo da su se stari Sloveni, rado zaklinjali svetim drvetima; i da je ta navika bila jako popularna, dokaz je to što je crkva smatrala za potrebno da ovakve zakletve naročito zabranjuje.
Glog je, pored ostalih svojih supra-normalnih osobina, imao još i retku čast da se smatra za kosmičko, vasionsko drvo. ... naš narod priča za neki veliki glog da na njegovim granama stoji cela zemlja, za taj glog vezan je crni pas, koji neprekidno grize glog, i ako bi ga pregrizao, svet bi propao; ali s vremena na vreme (sv.petar. verovatnije na petrovdan) prekrsti štapom, i glog se vrati na staru meru.
... za sečenje drveta i branje biljaka postoje naročiti magični i kultni propisi. Kada ko poseče drvo za koje se boji da nije možda senovito, treba da na preostalom panju odseče živoj kokoši glavu, pa mu se neće ništa desiti.
Ovde, očevidno, imamo žrtvu zamene, isto onako kao što se, kada u jednoj kući ubrzo dvoje jedno za drugim umru, sa onim drugim sahranjuje petao ili kokoš, kao zamena za trećeg ljudskog mrtvaca.
....na Kosovu Arnauti ovako rade kada seku drvo za koje se boje da nije senovito: jedan seče, a drugi čeka sa kamenom u ruci, pa čim onaj poseče drvo, ovaj drugi brže-bolje postavi kamen na panj. Zašto? Kamen ima moć da privuče, veže za sebe svaku dušu: setimo se samo grobnog spomenika, kome je bio prvobitan cilj da pokojnikovu dušu za sebe veže; ili belutaka kojima se oivičuje grob i koji imaju ista cilj; pa onda belutaka koji se bacaju u grob pokojnika za koga postoji bojazan da će ce povampiriti. Kamen koji Arnauti meću na panj posečenog drveta ima, očevidno, zadatak da dušu koja se u tom drvetu možda nalazi — veže za sebe, tako da ova ne bude u mogućnosti da ode slobodna i izvrši osvetu.
Mitskih drveta i biljaka ima mnogo.
Kome odmah ne bi pale na pamet sa bukve jabuke, ili javorove, ili jovove, ili zlatne jabuke, koje u nepristupačnoj šumi čuva zmija ili aždaja, ili jabuke od kojih se stvara zlato, ili od kojih rastu rogovi?
I naši preci verovali su da je besmrtnost moguća, ali da nam je, grabeći za sebe jelo života, osporavaju vile; međutim, mada su zbog ovoga mogli negodovati, nisu oni nikada gubili uverenje da se eliksir života ipak nalazi u tajanstvenoj snazi svetih drveta i magičnih biljaka. Na tome uverenju počiva cela religija drveća i biljaka, koju su naši preci sa puno pijeteta čuvali i ostavili je svojim potomcima u amanet.
http://hamlet.mojblog.co.yu/p-1057108810731080-1080-10871088/97771.html
Da se drvetu pripisuje da ima moć i uticaj na okolinu, govore i priče iz suprotnog ugla..
Ukleto drvo divlje jabuke
S desne strane puta Belušić-Oparić u rekovačkoj opštini nalazi veoma neobično drvo, koje Levčani zovu gumasto ili zloćudno drvo, i koje se ljudi ne usudjuju da pinu , a kamoli da odlome neku granu. Ono prosto upada u oči svakog prolaznika jer je patuljasto, a grane su mu neobično guste i izgledaju kao da su "začešljane".
http://rekovac.50webs.com/images/0902.jpg
Međutim, stari Levčani i oni koji znaju priče o ovom drvetu prolaze kraj njega s poštovanjem i ne usuđuju se ni da ga dodirnu, a kamoli da odlome neku grančicu. Reč je o divljoj jabuci, koja rađa svake druge godine. Visoka je oko tri metra, koliko iznosi i prečnik njene krošnje. No, iako tako mala, ova divlja jabuka mnogima je zadala probleme.
- Priča se da je hajduk Stevan Jakovljević iz Belušića jahao tim putem i stao da se odmori u hladu raskošne krošnje ovog drveta. Kad se probudio, jedva je otvorio oči, ali je ostao razrok.
I knez Miloš Obrenović je ovuda jahao za manastir Kalenić. I on se odmarao pod drvetom. Kad je uzjahao konja, iako nigde nije bilo jarka ni slične prepreke, konj se sapleo, pao i slomio prednju desnu nogu - prepričala nam je Živana Vučićević, tkalja iz Oparića, priče koje je čula od svojih starih.
Miloš Lazić, slikar naivac iz Oparića, priseća se priča koje je čuo o ovom čudnovatom drvetu.
- Jednom je neki Brajnovčanin čuvao ovce kraj njega. Dosađujući se pod drvetom, otkinuo je grančicu. Ubrzo potom noge su mu se oduzele i do smrti je išao četvoronoške.
- Pričalo se da je neki seljak posle oranja blato s traktorskih točkova skinuo kraj drveta. Čim je pošao kući, traktor se prevrnuo, a on je poginuo - kaže Lazić.
Levčani pričaju da ko god pomisli nešto loše drvetu ili hoće da mu naudi, može da se spase jedino ako se prekrsti pred njim, poljubi njegovo stablo i zamoli ga za oprost.
Ne pokušavajući da proveri da li su ovo samo legende ili je ovo drvo stvarno toliko moćno, direktor kragujevačke firme koja je asfaltirala put Belušić-Oparić nije smeo da ga poseče da bi ispravio "lakat" krivinu na tom delu puta, iako je projektom to bilo predviđeno.
http://rekovac.50webs.com/oparic.htm
Patuljasto drvo jedni nazivaju "čarobnim", drugi , "zlodrvo", a treći "gumasto drvo". Ovo drvo je isto od pamtiveka i ne zna se koliko ima godina. Pominje se i u starim zapisima. Drvo ima čudan, crni, gumasti oblik, oko 3,5 metara visine i toliko širine.
Spada u vrstu endemskog drveta koje uspeva samo u određenim područjima i predstavlja ostatak stare flore. Upravo su, ovih dana, neke grančice počele da pupolje. Njegove sitne plodove, poznate kao divlja jabuka koji rađaju samo svake druge godine, niko ne ubira. Za ovo drvo vezuje se verovanje da otkidanjem grančica , cveta ili ploda svaki namernik na sebe navlači nesreću i prokletstvo. U hladovini ovog drveta nema sna i odmora.
http://arhiva.glas-javnosti.co.yu/arhiva/2003/04/29/srpski/SR03042803.shtml
Примери веровања у казне које стижу "секаче" светог дрвета:
http://novosti.co.yu/code/navigate.php?Id=127
О срећним и несрећним врстама дрвећа:
http://www.scindeks.nbs.bg.ac.yu/clanak.php?issn=0350-2899&je=sr&prv=1&zad=1&id=0350-28990502093C
Meštani Stare Lazarice kod Kruševca veruju da u njihovom selu raste božansko drvo staro šest vekova
Sveti hrast iz doba cara Lazara
http://arhiva.glas-javnosti.co.yu/arhiva/2007/06/23/_slike/16hrast9.jpg
Hrast je od pamtiveka bio svojevrsno božanstvo, a u selima je još prisutan običaj da hrast koji nije "zapis" mora prvo da se prekrsti pa tek onda poseče. U mnogim selima može se čuti priča da je neko posle Drugog svetskog rata kako bi dokazao da je veran partiji posekao sveto drvo, pa je zbog toga njegovu porodicu pratila nesreća.
Gorostasni hrast iz Lazarice, jedini živi "zapis" iz doba kneza Lazara, odoleva više od šest stotina godina. Hrastovo stablo, čiji prečnik pri korenu dostiže i do sedam metara, a ima obim krošnje veći od četrdeset metara, opasan je crvenim koncem i raznim cvećem. Na njemu je utisnut krst, a pri korenu stoji kandilo gde se vekovima pale sveće. Zapis se nalazi na imanju porodice Milosijević, a meštani iz Stare Lazarice na tom mestu tradicionalno pale sveće i mole se za pokoj duše umrlim precima i zdravlje onima koji žive.
Zapisni hrast se nalazi sleve strane magistralnog puta Kruševac - Kraljevo, ali šira javnost za njega ne bi saznala da ga nedavno oluja nije zamalo uništila. Polomljeni su vrhovi, stablo je puklo uzduž na pola, ostale su samo one najniže i najdeblje grane. Ukoliko se nešto hitno ne preduzme, biće dovoljan jači nalet vetra da se gorostas sruši. Ispod hrasta sada stoji ogromna gomila grana i lišća, koju niko ne sme da dira, niti da koristi za ogrev jer bi ga, kako kažu meštani - zadesila neka nesreća, kao što se dešavalo u prošlosti.
http://arhiva.glas-javnosti.co.yu/arhiva/2007/06/23/_slike/16hrast3.jpg
Miroslav Anđelković, koji živi u blizini hrasta, u Ulici Miće Mitrovića, zabrinut je za sudbinu zapisa, i on se zauzeo da ga spasi. Alarmirao je opštinu, a kaže da će pozvati i predsednika države Borisa Tadića i princa Aleksandra Karađorđevića da nešto preduzmu. Miroslav kaže da će, ukoliko pozvani ne učine nešto, lično postaviti potporne betonske stubove, koji bi držali napukle grane hrastovog stabla.
- Zapis je narodski i Božji, a imanje je moje. Očuvajte zapis, neka se narod moli. Nasledila sam ga od pokojnog svekra Božina, koji mi je pričao da on datira još iz vremena kneza Lazara. Imanje mi ne dirajte jer je to moj posed - priča starica Milosija Milojević, supruga pokojnog Petra Milojevića, bivšeg vlasnika.
Stariji ljudi iz Lazarice kažu da kršenje hrastovih ogranaka na ogromnom stablu najavljuje "manje lomove u državi, ali da će ona, kao i gorostasno hrastovo stablo odoleti i novim vetrovima".
- Jedva smo mu obim krošnje izmerili. Sedamdesetih godina raspon krošnje iznosio mu je 43 metra od jedne do druge tačke. Bio je visok opreko dvadeset metara, a prečnik stabla mu je elipsast. Juče smo mu na metar iznad zemlje izmerili prečnik i obim mu je iznosio nešto preko sedam metara - priča Miroslav.
On kaže da mu je pokojni Božin Milojević Dedinac, koji je umro 1985. godine, pričao da su na ovom lugu nekada bile stoletne hrastove šume, a da je ovo gorostasno drvo opstalo samo zato što je na njemu zapis.
Začudo, iz stabla hrasta raste grabovo drvo, koje podupire hrastove grane. Grab, star kojih petnaestak godina, verovatno je nikao u vreme najnovijih ratova, uvio se uz hrast, možda da u slučaju neke nove oluje nasledi njegov "zapis".
http://arhiva.glas-javnosti.co.yu/arhiva/2007/06/23/srpski/R07062201.shtml
Dejan Ajdačić
Čudesno drvo u narodnim pesmama balkanskih Slovena
... drvo sa svojim večitim ili obnavljajućim zelenilom kao osa sveta predstavlja sam život. U statičnim predstavama ose sveta kao drveta, njegov vrh predstavlja prostor neba, a koren drveta - donji svet.
...Neki tipovi čudesnog drveta, npr. drvo znanja, drvo smrti ili neplodnosti, drvo preobražaja, nisu povezani sa drvetom sveta.
U obrednim pesmama paganskog porekla, kao i u hrišćansko-religioznim, javlja se drvo izraslo do neba, čije su zlatne ili srebrne grane pokrile ceo svet, sa čudesnim plodovima - biserom, dukatima, zlatnicima ili karagrošima. U poeziji balkanskih Slovena drvo sveta i drvo plodnosti javlja se u obrednim i lirskim pesmama.
Kao čudesno drvo kod Slovena imenuju se hrast (dub), jela, vrba, javor, jabuka, dafina (mirišljava ili grčka vrba), kiparis.
U folklorističkoj literaturi od devetnaestog veka drvetom sveta u slovenskim verovanjima smatra se hrast. ... u knjizi Afanasjeva "Poetski pogledi slovena na prirodu" izložena je predstava da su vrh i koren hrasta bili staništa bogova. Ivanov i Toporov utvrđuju tezu o hrastu kao drvetu u čijem podnožju živi Veles - bog podzemlja, a u njegovom vrhu - Perun.
Kod balkanskih Slovena KIPARIS ili JELA, po formi izduženo, vretenasto zimzeleno drveće, predstavljaju osu sveta.
Na vrhu drveta u lirskim i obrednim pesmama su ptice, kao nebeska bića: soko, slavuj, paun, dok se orao retko javlja.
Prema rekonstrukcijama starih slovenskih verovanja u podnožju drveta se nalazi zmaj .. ljuti zmaj .. zmaj živi u korenu drveta, a na vrhu visokog drveta je ptica.
Posebnost drveta je naglašena - ono je najviše, drukčije - jedino zeleno među suvim drvećem, jedino sa zlatnim vrhom ili se jedino ono ne može iseći.
Trodelna struktura drveta (vrh - sredina - koren) sa uvođenjem treće životinje nije tipična u pesmama balkanskih Slovena, ali se sreće na slovenskom Istoku. U ruskim i beloruskim pesmama u sredini ili na vrhu kosmičkog drveta mogu biti pčele (Potebnja 1887: 211-214, 220-221).
U ruskim pesmama mladoženja, na vrhu drveta je slavuj, u sredini pčele, a u korenu hermelin (Ivanov i Toporov 1974: 23). --- U beloruskim svadbenim pesmama - javor sa pčelama je srećno drvo (Ivanov i Toporov 1974: 251-252). U pesmama balkanskih Slovena pčele se sreću tek u alegorijski hristijanizovanim predstavama rajskog drveta.
Drugi tip čudesnog drveta predstavlja krošnjasto drvo koje natkriljuje svet i ima svojstva drveta plodnosti. Moglo bi da se pretpostavi da je plodnost prvobitno predstavljana biljnim plodovima, a da se kasnije u predstavu plodnog drveta unose dragocenosti, srebro, zlato, novac i biseri.
I najstariji zapisi pesama o čudesnom drvetu potiču iz vremena u kome već postoji simbolika plemenitih metala, pa sami tekstovi nisu pouzdan pokazatelj starine narodnih predstava, budući da objedinjavaju nekoliko slojeva.
..Dok je krošnjasto drvo koje natkriljuje svet, preuzela funkcije vrbe ili hrasta, u predstavljanju i prizivanju obilja, zadržavajući neke elemente iz starijih pesama (prosuto vino, san), vretenasto drvo -kiparis ili slovenska jela su izgubile demonske "žitelje" (zmaj) i životinjske žitelje u podnožju drveta. Jedino se u korenju drveta, u nekim pesmama ose kao štetna bića poistovećuju sa Jevrejima.
ceo tekst
http://www.rastko.org.yu/rastko/delo/10043
"Trodelna struktura drveta (vrh - sredina - koren)" представа је три нивоа света-васељене: Права, Јава и Нава; односно делу у коме живе Богови, људи и Бића зла. Нађох ову илустрацију као најбољу у свом компу, иако није словенска верзија, ако добро памтим:
http://home.earthlink.net/%7Easatru/symbols/symbols/yggbeasts.jpg
Косово Поље, храст живи и после удара грома, сигурно је старији још за 600 година од оног којим се диче Крушевљани..
http://cache.virtualtourist.com/1035335-Things_To_Do-Kosovo_Polje.jpg
Неке од многих врста храста, ако што је лужњак мо же и 2000 година да живи, кажу биолози.
За следећи, у околини Беле Паланке,(село посвећено Диву Јану:)), данас Дивљана) мештани цене да има бар 1000 година, судећи по дебљини стабла..
http://img150.imageshack.us/img150/8325/istpdobrafotkazapisayq0.jpg
Следећи је са Старе планине, где је још жива традиција:
http://img503.imageshack.us/img503/9161/kolokodhrastausela269koij7.jpg
У целом свету постоји успомена на неко џиновско дрво-првобитно дрво, које се уздизало из средишта земље до неба, а око њега су се обликовали васиона и свет: оно је сједињавало три света.
Његови корени су досезали до подземних провалија, а највише гране су дотицале врхове неба. Дрво је омогућило да се удише ваздух, даровало је своје плодове створене помоћу сунца и воде, коју је црпела из тла.
Преко њега са неба је сишла муња од које су људи направили ватру-дрво је извор живота и обнављања!
Glog je, pored ostalih svojih supra-normalnih osobina, imao još i retku čast da se smatra za kosmičko, vasionsko drvo. ... naš narod priča za neki veliki glog da na njegovim granama stoji cela zemlja, za taj glog vezan je crni pas, koji neprekidno grize glog, i ako bi ga pregrizao, svet bi propao; ali s vremena na vreme (sv.petar. verovatnije na petrovdan) prekrsti štapom, i glog se vrati na staru meru.
Ако је храст у нашој народној религији увек везан за Перуна, онда би улога "васељенског дрвета" припала дрвету глога.
Горња прича је много интересантна, као опис циклуса у природи и вечите борбе добра и зла, која се периодично поклапа..
Лично верујем да се у највећој давнини ова прича односила на смену топлог и хладног времена током године (лето- зима), јер ми то указује помињање Петра..
Петровдан је 12.јула , у време летње спарине, кад је планета Сунце на врхунцу снаге и тај тренутак је баш изабран за "интервенцију штапом", односно ударац "зими", кад црни пас мора да се склони, све док траје доминација Сунца..
Пас је увек послушник господара, а како по предању доле (у Наву) живе ђаволска бића, црни пас је симбол бројних слугу чији је посао да уништавају осу васељене и света, покушавајући да сруше ред и поредак. С времена на време, пас буде одстрањен и зауздан, као што и у историји Зло буде сатерано у ћошак кад се Силе Добра успротиве ..
И вечна игра траје..
Лужички Срби имају за ово дрво више назива: глог, хловонц (гловонц), бложковница и најинтересантнији:чертове јаблуко- чертове јабуке, а черт (црта) је онај ко живи испод црте, односно синоним за наш термин онога испод- ђерт, д'ерт, д'ертави..
У сваком случају симболика је иста: то дрво повезује светове..
Зашто је баш дрво Глога одабрано за приказ?
Глог је познат у народним обичајима као највећи заштитник од свих демонских бића..али и дрво под којим је сигуран затечени под провалом облака и грмљавином са громовина.
Само дрво је изузетно лепо, тврдо, средње величине,третирају га данас као декоративно дрво..
http://www.zelenilons.co.yu/images/proizvodi/velike/37_1Glog_1.jpg
А има и другачијих разгранатијих крошњи :
http://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/thumb/c/c0/Common_hawthorn.jpg/300px-Common_hawthorn.jpg
Народна веровања у вези са глогом:
-говори се у заклињању уместо "Бога ми" - "Глога ми".
-у гвожђе са глоговом дашчицом може се ухватити ђаво
-глог штити од вампира, вукодлака, од море и вештице.
-глогов колац или глогова главња уништава зла бића кад се прободу њиме, за превентиву од повампирења мртваца убада се трн или игла од црног глога у пупак
-глогова грана држи се макар једну нош после сахране у кући за вратима
-глогов трн ставња се поред дечје колевке ради заштите детета од Море
-кад се прескочи глогов колац стављен на бадњи жар..штити особу од болести
-болесник од падавице (епилепсије)лечи се дотицањем глоговог коца малке по челу
-срчани поремећаји(ангина пекторис) и висок притисак лече се чајем од глога (црвен је), као и артериосклерозу
Код Руса ово се дрво зове бојаришник, бојарка (бојарска буджа),глог,глот, глудина..Прича се да су их руски бојари и бојарке користили преко грбача својих мужика, отуда назив..
Дрво је иначе изузетно тврдо, и чак и индустријскох производњи служи за израду палица и штапова (колаца).
Срби у Босни кажу : Имаш ли штап од глога, немаш чега да се бојиш!
Плод глогиња је у песми
(као симбол самопрегоревања у чистој љубави) :
" Не дај ,мене, мајко , за недрага
Волим с драгим по гори ходити
Глог зобати, с лиска воду пити
Студен камен под главу метати
Нег'с недрагим по двору шетати
Шећер јести, у свили спавати!"
Извори:
Главније биље у народном веровању и певању код нас Срба, скупио и саставио Нишевљанин, штампарија "Св.Сава", Београд, 1912.
Н.Кулишић, П,Ж.Петровић,Н.Пантелић : Српски митолошки речник, Нолит, Београд, 1970.
..Dok je kroÅ¡njasto drvo koje natkriljuje svet, preuzela funkcije vrbe ili hrasta, u predstavljanju i prizivanju obilja, zadržavajući neke elemente iz starijih pesama (prosuto vino, san), vretenasto drvo -kiparis ili slovenska jela su izgubile demonske "žitelje" (zmaj) i životinjske žitelje u podnožju drveta. Jedino se u korenju drveta, u nekim pesmama ose kao Å¡tetna bića poistovećuju sa Jevrejima.
Иначе текст је врло интересантан и поучан,вреди га прочитати...:)
Најпознатији становник Камене горе је раскошни бор, стар више од 400 година, који се као пркосни усамљеник уздиже на једној стрмој косини и који народ овог краја зове Свети бор.
http://www.ilustrovana.com/2008/2566/04-02-velika.jpg
За њега су везана многобројне приче, легенде и веровања. Не дирају га ни људи, ни животиње, не туку га громови. По предању, у његовој унутрашњости је порука коју су пре неколико стотина година оставили преци, али никоме не пада на памет да скрнави ову старину.
http://www.ilustrovana.com/2008/2566/04-01-velika.jpg
Верује се да боравак испод његових крошњи води духовном прочишћењу и телесном зацељењу.
http://www.ilustrovana.com/tekst.php?broj=2566&tekst=04
Бреза је белогорично дрво које расте широм Европе и Азије, врло је отпорна и прилагодљива, само што не подноси мочварна тла.
Животни век јој је око 100 година, а може нарасти до 20 метара, са стаблом дебљине до 60 сантиметара. Стари Словени и Келти су уз брезу везивали бројне обичаје. Иначе је симбол пролећа.
Од давнина је позната лековитост њеног сока
Лековита брезова вода
http://www.politika.co.yu:8080/uploads/rubrike/37729/i/1/R%20IVANOVIC%20BORIKE-PRIKUPLJANJE%20BREZOVE%20VODE.jpg
– Из нашег искуства најподесније брезе за сакупљање брезове воде су оне старости између десет и петнаест година. А сам процес сакупљања је врло једноставан. Са специјалном ручном бургијом на сунчаној страни забушимо рупу у стаблу брезе, испод тога поставимо мали лимени левак, па на закуцани ексер изнад обесимо пластичку канту, објашњава Ивановић.
Он каже да се за топлијих дана са једне брезе дневно може сакупити између пет и десет, па чак и петнаест литара ове воде, коју мештани Романијског краја пију уместо обичне, а посебно они који желе да се ослободе камена у бубрегу.
Ивановић подсећа да брезова вода почиње да се сакупља са првом пролећном вегетацијом и траје негде до половине априла, у зависности од броја лепих дана.
– Наш чувени травар Јово Мијатовић нам је први указао на сву лековитост брезове воде, тако да је то у овом крају постала наша уобичајена традиција. Безброј људи се на личним примерима уверило да је одлична за бубреге, мокраћне и све друге канале у човечијем организму. Уосталом, у време док трошимо брезову воду ми немамо ни каменац на зубима, уверава нас Ивановић.
Иначе, брезова вода је првих неколико дана слаткастог укуса, а након извесног времена обави се процес врења, тако да буде киселкаста.
– Некоме помогне и пет литара али, у просеку, људи користе око тридесет литара, након чега им, у већини случајева, брезова вода помаже. Иначе, интерес за ову воду пре последњег рата био је много већи, тако да смо биљним апотекама испоручивали по 500 до 1.000 литара. И данас је траже, али знатно мање, каже Ивановић.
(Politika, 30.mart 2008.)
... A српски професор класичних језика, Милан Будимир, у својој расправи " De Оlympi Homerici imagine contraria'' 2 недвосмислено изводи закључке о повезаности српских народних предаја с индо-европским и рг- ведским. То је још један доказ, колико је неоправдан став научника, који изучавају проблеме Веда и индо-европоистике без икакве везе са Србима! Ево, шта на доле цитираном месту пише професор Будимир:
"На крају, да додамо реч-две о томе, како се и код нас сачувао старим индо-европским веровањима у вези, напр. са небеском и божанском планином, за коју већ знају сумерска традиција, као и номадска племена. са еуразијских степа. Сумња у постојање било какве словенске претставе о некој високој планини као седишту богова, није оправдана. Већ Чајкановић ("О српском врховном богу" 15.) примећује: "Према једној скаски из Босне, свеци су држали сабор на Смиљани3 планини, највећој планини на свијету (Српски етн. зборник, 31,1925., 280.. и 126.). Ко овде не би потражио паралелу у сабору грчких богова на Олимпу? Очевидно је да су све ово прастара веровања, старија од хришћанства."
"Свакако је штета, пише даље Будимир, што Чајкановић, нарочити познавалац нашег и страног фолклора, није, колико је познато детаљније испитивао ову нашу традицију о планини богова, за коју знају само сумерски становници Месопотамије и, после њих, пророк Исаија.''4
Због пророка Исаије можда ће неко помислити, да је босанска традиција о Смиљани планини као нашем Олимпу постала под утицајем хришћанства...
Таква идеја би се једва могла оправдати... Може се рећи, да фитоними СМИЉ и СМИЉЕ, од којег је име СМИЉАНА (исп. пар МИЉЕ, МИЉАНА) само дериват, указују на полигенетски, дакле АУТОХТОНИ КАРАКТЕР, представе о пребивалишту богова и светаца, са којима, разуме се иду заједно - не само умрли преци, него и сви мртваци уопште...
Али, нису довољни само фитоними СМИЉ, СМИЉЕ и СМИЉАНА ПЛАНИНА, да докажемо постојање таквих представа у религији старих Срба. Ево још једног трага... на који је први указао Нодило, Сачуван је у српској народној песми "Женидба цара Стефана". Незнани јунаци и спасилац, који решава све ситуације (а сви су "незнани јунаци" велики и илегални, почевши од Гилгамеша до Ланцелота, Дигениса и Милоша Обилића), креће из Призрена према северу, где се иза високе планине налази Леђанград и у њему је Роксанда и троглави Балачко...5 ... морамо се сетити, да заједно иду и да се међусобно допуњују - по митском јединству супротности блиставе боговске планине и мрачни вилајет, без којих не би могла светлост да се примети.
Имајући у виду поменуту индо-европску представу о каменом небу, коју недвосмислено потврђује старо-индијски АСМАН, "КАМЕН", "небо", грчки Ακμονιδηζ и германски хемин(р)ла... професор Будимир даље пише, да је постојање такве ономасиологије утврдио Реисхелт, не само код старо-индијских и иранских Индоевропљана, него и код јерменских, хеленских, германских и литавских. Фр. Рамовш пак, како излази из његове белешке "Der steinerne Himmel bei der Slawen 7 ''налази је, иако у прилично избледелим траговима, у виду камене стене, коју Трот, одн. Трут, СИН НЕБА И ЗЕМЉЕ, разбија каменим чекићем, да би из ње потекла вода и киша са небеских океана, или да би ослободио из пећине небеске краве, које пуштају кишу из својих вимена. Овај мотив - уосталом -далеко је боље познат изхимне у РГ - ВЕДИ.
(ПОДВЛАЧЕЊЕ ПОСЛЕДЊЕГ ДЕЛА ГОРЊЕГ ТЕКСТА ЈЕ НАШЕ, С НАМЕРОМ, ДА ПРИВУЧЕМО ПАЖЊУ ЧИТАОЦА НА ИДЕНТИЧНОСТ МОТИВА У СРПСКОЈ ПРЕДАЈИ И У ВЕДСКИМ ХИМНАМА, БУДУЋИ, ДА ЈЕ ТО КРАЈЊА СВРХА ЦЕЛЕ ОВЕ СТУДИЈЕ.)
Навод текста професора Будимира завршићемо следећим одломком, којим он доводи у директну везу српске традиције с традицијама "индијских Индоевропљана", при чему пише:
"Српска христијанизација Смиљане планине, на којој православни свеци одржавају своје саборе и која је "највећа планина на свијету", не значи само, да ту имамо посла са прастарим митовима - јер - то су уједно јасни и уочљиви остаци о макрокозму и микрокозму, која је позната и код индијских Индоевропљана...''8
Ево, дакле, једне сигурне стене у темељима ове наше грађевине, или тачније: ево још једног аргумента, који повезује српски народ с древним ствараоцима најстаријих ведских химни... Emile Burnouff пише у своме овде више пута споменутом "Есеју о Ведама":9
"L'Inde etait le berceau des occidentaux, le point de depart de leurs langues, de leurs traditions, de leurs anciennes croyances religieuses et de leurs institutions."
"Индија је била колевка западних народа, почетна тачка њихових језика, њихових традиција, њихових старих веровања, њихових установа. "
Међутим, упркос свим напорима, помоћу Грка и Римљана није могуће успоставити континуитет традиција и тих старих веровања, па исти аутор у том свом делу, даље, на с. 77. каже:
"Or, leur histoire est difficile a suivre: leurs origines sont obscures; leur significaton primitive n'etant constate dans aucun monument d'une antiquite assez reculee, on en est souvent reduit a des conjectures et a des interpretation hasardees. II en est autrement du Vede: dans le recueil des Hymnes... on peut suivre les transformations et les developpements... assister en quelque sorte a la, naissance et saisir la cause..."
"Дакле, њихов историјат је тешко следити; њихово порекло је нејасно; њихово првобитно значење није откривено ни на једном споменику велике старости, те смо често присиљени да правимо претпоставке и непоуздана тумачења... Другојачије је с Ведама: у збирци химни... могу да се прате промене и развитак... да се присуствује - у неку руку - рођењу, да се схвати узрок... "
Но упркос прелому, који Емил Бирнуф констатује при испитивању грчко-римских традиција, он је ипак, захваљујући александријским песницима, имитаторима Орфејевих химни, закључио:
"... que le nom d'Orphigues semble rattacher aux antiques traditions, portent la marque evidente d'une influence vedique...'' 10
"... да их, изгледа, орфејско име надовезује на античке традиције и да носе очити печат ВЕДСКОГ УТИЦАЈА.. "
Но, веома проницљиви Бирнуф иде још даље у својим закључцима, па каже (стр. 99.):
"La haute antiquite de la periode des Hymnes orphiques nous permet de croire qu'a cette epoque si reculee, la langue grecque n'existait pas sous ime forme voisine de la languue classique, et qu'ainsi les Orphees ONT PEUTETRE COMPOSE LEURS CHANTS DANS LA LANGUE PRIMITIVE ELLE-MEME. En ce cas les tradidons helleniqurs, relativs a une periode antique remplie par des hymnes, ne prouveraient pas que ces hymnes aient appartenu en propre a des ancetres grecs deja separes du berceau commun de la race агуеnnе.''
"Велика старост периода орфејских химни допушта нам да верујемо, да у то тако ДАВНО ВРЕМЕ ГРЧКИ ЈЕЗИК НИЈЕ ПОСТОЈАО У ОБЛИКУ БЛИСКОМ КЛАСИЧНОМ ГРЧКОМ, ТЕ ДА СУ ТАКО ОРФИЧКИ ПЕСНИЦИ МОЖДА САСТАВЉАЛИ СВОЈЕ ПЕСМЕ НА САМОМ ПРВОБИТНОМ ЈЕЗИКУ. У том случају ХЕЛЕНСКЕ ТРАДИЦИЈЕ, КОЈЕ СЕ ОДНОСЕ НА АРХАЈСКИ ПЕРИОД ИСПУЊЕН ХИМНАМА, НЕ БИ БИЛЕ ДОКАЗ, ДА СУ ТЕ ХИМНЕ БИЛЕ СВОЈИНА ГРЧКИХ ПРЕДАКА ВЕЋ ОДВОЈЕНИХ ОД ЗАЈЕДНИЧКЕ КОЛЕВКЕ АРИЈЕВСКЕ РАСЕ "
Нажалост, модерна наука - колико нам је познато, није узела у обзир ове закључке Емила Бирнуфа, тог врсног познаваоца, како класичних језика, тако исто Веда и санскритског. Будући, да ми данас поуздано знамо, да је Орфеј био стварно, а не митско лице, као и да је био родом и језиком Трачанин, ми исто тако са сигурношћу можемо да кажемо, да је он - као Трачанин - уистину писао једним језиком који није био грчки но који се сачувао до данас, управо као што су и древни Трачани преживели све потресе одржавши се до нашег времена. У току ове студије ми се сусрећемо с многим чињеницама, које говоре у прилог словенства давног трачког народа, одн. у прилог - да тако кажемо - његовог српства. Исто тако, много што-шта у овом нашем излагању поткрепљује и тезу о свеукупном континуитету тих Срба -Трачана, што нас води управо до Веда, скупа са свим мотивима, сабраним у ведским химнама. Међу тим мотивима, једно од најзначајнијих места припада вери наших ведских пређа. А та вера о којој налазимо мноштво података у Ведама, оставила је код Срба до дана данашњега многе и видне трагове. Тако писац нашег доба, Шпиро Кулушић, у уводу свога дела под насловом "Из старе српске религије"11- тврди, да су се многа верска српска схватања развила још у протословенско доба и у индо-европској заједници, те су она истовремено ПРАСЛОВЕНСКА И ОПШТА ИНДО-ЕВРОПСКА Тако су, по њему и:
"Многи кавкаски религиозни обичаји, својом суштином, а често и у многим детаљима, скоро истовјетни са српским обичајима, међу којима посебну пажњу привлаче култ верига над огњиштем, култ посвећеног дрвећа, обичаји са бадњаком, обичај положеника, мађијски обред за кишу и КУЛТ ПОКОЈНИКА"
На овом месту, ми ћемо да подвучемо само МАЂИЈСКИ ОБРЕД ЗА КИШУ", истоветан не само кавкаским обичајима, већ особито с ведским, о чему је говор у посебном поглављу.
Кулишић даље у предговору пише, да Чајкановић као главну карактеристику наводи да се:
"СВИ ПРАЗНИЦИ У ГОДИНИ, СА БАДЊИМ ДАНОМ НА ЧЕЛУ - ГРУПИШУ ОКО ТОГА КУЛТА КУДИКАМО НАЈВЕЋИ БРОЈ ЖРТАВА СЛУЧАЈНИХ И ПЕРИОДИЧНИХ, НАМЕЊЕН ЈЕ ПРЕЦИМА. БЕЗ ПРЕТЕРИВАЊА МОЖЕ СЕ РЕЋИ, ДА СЕ ЦЕЛА СРПСКА РЕЛИГИЈА СВОДИ НА КУЛТ ПРЕДАКА "
Кулишић се, међутим, не слаже с Чајкановићем, те тврди:
"ПО МИШЉЕЊУ НЕКИХ ИСТАКНУТИХ ПОЗНАВАЛАЦА СТАРЕ СЛОВЕНСКЕ РЕЛИГИЈЕ, ЊЕНУ СУШТИНУ САЧИЊАВА КУЛТ ПРИРОДЕ, А ЗАТИМ КУЛТ ПОКОЈНИКА И ПРЕДАКА..
И поједина виша божанства, судећи по њиховим функцијама већином припадају култу природе (Niederle, Unbegaun). Ова оцјена у потпуности вриједи и за стару српску религију.
Анализа обимне грађе показује, да суштину старе српске религије сачињавају позната анимистичка вјеровања и мађије, затим култ покојника и вјеровање у разна демонска бића и најзад извјесни трагови поштовања виших божанстава. Компромис који је с временом извршен између хришћанске цркве и народних религиозних схватања и обреда, САЧУВАО ЈЕ БЕЗБРОЈ АРХАИЧНИХ, ПРЕТХРИШЋАНСКИХ ОБИЧАЈА, који су везани за поједине црквене празнике."
Како каже Чајкановић:
"Старински празници продужили су да живе и даље, само им је црква дала ново објашњење и неколике доста безначајне детаље из хришћанског култа."
Црква је очито настојала, да наметне хришћански карактер главним паганским светковинама и обредима, као и представама о појединим божанствима. Због тога се извјесни елементи поштовања виших божанстава могу открити у вјеровањима о појединим хришћанским светитељима и у обичајима, који се врше у данима њихове прославе...
Увек по Кулишићу;
"Другу основну карактеристику српске религије претставља њен динамизам, њен активни однос према природи и њеним мистичним силама. Из обичаја се може јасно сагледати не само јединствена анимистичка концепција свијета, већ и стално настојање, да се утиче на природу и животне токове, да се природа подчини потребама људи, да се постигну жељени резултати у свакој животној ситуацији и у сваком подухвату, или да се избегну нежељени догађаји и негативне посљедице... Низ обичаја и вјеровања везан је за биљке и животиње, за земљорадничке послове и гајење домаћих животиња, са досљедно наглашеним настојањем, да се у првом реду утиче на плодност поља и добру љетину, на здравље и размножавање стоке..."
Даље дознајемо од Кулишића, на стр. 28., да српски народни обичаји показују и откривају и особито поштовање храста... По њему и његовим истраживањима, поштовање дрвећа у Срба посебно је изражено у обичајима са бадњаком...
Што се тиче лијеске, Кулишић указује на њену везу с поштовањем "Мајке-Земље"...
"Фрезер, пише аутор на стр. 32., у овим обичајима претпоставља остатак СТАРЕ АРИЈСКЕ ВЈЕРЕ, КОЈА ЈЕ АСОЦИРАЛА ХРАСТОВО ДРВО СА БОГОМ ГРОМА.."
На стр. 139. Кулишић се осврће поближе на култ лијеске, па каже, да нека веровања с њом у вези одговарају веровањима код Грка, која се односе на Артемиду, првобитно божанство плодности и материнства. У српским веровањима и обичајима лијеска има божанску моћ и као да представља само божанство (нумен) плодности и материнства, које би одговарало медитеранском божанству "МАЈКЕ-ЗЕМЉЕ". На истој тој страни он наводи Милана Будимира:
"М. Будимир је у нашем култу ДАЈ-БАБЕ, везаном за једну подземну пећину близу Подгорице, претпоставио остатак култа Кибеле, чије би име Combabus,y знaчeњy Magna Mater, вoдилo дo "пpoтocлoвeнcког"oбликa Бaбa.
Он посебно истиче и околност, што се култско место код Подгорице јавља под истим условима као и сва важнија места Кибелина култа, нарочито она у Анадолу и на Егејским острвима. "
Овај траг поштовања Кибеле, по мишљењу Милана Будимира, упућује на протоиндоевропски матријархат и на његове БАЛКАНСКО-АНАДОЛСКЕ КОРЈЕНЕ...
http://srbinarodnajstariji.blog.com/4480619/
L I P A (Tilia sp.) Na svim slovenskim jezicima ovo lepo drvo jednako se naziva ? lipa. Cvrsta ukorenjenost u govoru, nedvosmisleno nam ukazuje ne samo da je od najdavnijih vremena lipa bila poznata svim Slovenima, vec i da je uzivala posebno postovanje i da joj je pridavana narocita vaznost u svim zajednicama slovenskog porekla. Stari Sloveni su bili vesti pcelari, a lipa je u njihovo vreme i u njihovoj postojbini bila najmedonosnije drvo i najvaznija pcelinja pasa.
Bagrem, danasnje najbitnije drvo za pcelarenje, u Evropu je iz Kanade doneo francuski inzenjer Roben tek 1756. godine. Buduci da je starim Slovenima med sluzio kao vrhunska i najznacajnija poslastica, i da su od njega pravili medovinu, veoma ukusno i veoma jako, pa zato i veoma omamljujuce pice, nasi daleki preci nisu mogli da ostanu ravnodusni prema pravom izvoru tolike slasti, radosti i uzivanja, te da su joj, i zbog toga, pridavali bozanska svojstva i moc. Izvesno je da je lipa ranije uzivala daleko vece postovanje nego sto je to, u skorijoj proslosti, bio slucaj sa sljivom. Narocito postovanje uzivali su lipovi gajevi i veoma stara, ogromna stable, koja vec svojom velicinom ulivaju strahopostovanje i bogobojazljivost.
Lipa moze da dozivi duboku starost od nekoliko stotina godina. Njen kult svakako je bio vezan za neko znacajno staroslovensko bozanstvo, ili za vise njih. Sveti lipovi gajevi predstavljali su ono sto danas predstavlja gradjevina verskog hrama. U samom gaju obavljani su verski obredi posveceni vrhovnim ili lokalnim bozanstvima, ali I samom kultnom stablu, koje je bilo zasticeno najstrozim zabranama: nije se smelo seci, stetiti ili skrnaviti, niti se pod njim smelo odmarati ili spavati. Vrlo je verovatno da se ispod starih lipa u dalekoj proslosti obavljao svecani obred vencanja mladenaca. O visokom religijskom znacaju lipe govori i cinjenica da je iz nje vadjena ?ziva vatra? za obnavljanje plamena na kucnom ognjistu, za obredno prociscenje ljudi i stoke i kao magijski lek od mnogih bolesti. U skaski Dedalovog tipa, nas najpoznatiji graditrlj, Rade Neimar, sacinio je sebi i drugovima krila od lipove gradje, da bi se izbavili od nevolje. U nasoj narodnoj knjizevnosti, odnosno u onom njenom delu koji je prvenstveno mitoloski, puno je prica o lipi. Skoro sve su usmerene na to da se lipa zastiti od bilo kakve stete. Jedan konjanik je odlomio granu lipe, da bi sebi usput pravio hlada. Konj mu se razboleo, a ozdravio je tek kada je jahac vretio odlomljenu granu. U nasim krajevima danas nema mnogo lipovih stabala. Medjutim, veliki broj toponima po njoj, mnogo veci no po ijednom drugom drvetu, kazuje da ih je ranije moralo biti mnogo vise, i da je i postovanje prema njoj bilo jako. Lipar, Lipnik, Lipljan, Lipovik, Lipovica, Lipik, tako se i dan-danas nazivaju mesta gde nadaleko nema vise nijedne lipe. Kult lipe od davnih vremena je u opadanju. Pretpostavlja se da je slabljenje ovog kulta pocelo jos u vreme seobe Slovena, kada su u svome zavicaju ostavili nepregledne lipove sume, i kada je poceo da se smanjuje uticaj izvornog mnogobostva. Postovanje prema lipi, jos uvek snazno, nastavlja se i po primanju hriscanstva. Pravljeni su krstici, posebno od lipovog drveta, i usivani u odecu, za zastitu od uroka i bolesti, (dakle, izvorno mnogobozacko shvatanje), kao sto su i nasi mnogobozacki preci u odecu usivali drvene idole. Namerno izbegavam reci pagani i paganizam, jer su to veoma uvredljive reci (paganin zapravo znaci glupak, prostak), i koja samo pokazuje koliko su obzira i manira hriscani imali preme pripadnicima svoje dojucerasnje vere.
Danas u nasem narodu lipa, kao, uostalom i ni jedno drugo drvo, osim jos ponekog preostalog starog zapisa, ne uziva nikakvo posebno postovanje, niti je zasticena ma i najlabavijim moralnim kodeksima. Nase nekadasnje bozanstvo sada je samo kvalitetna sirovina za drvnu industriju i, jos uvek, tamo gde je dovoljno ima, bogata pcelinja pasa. Na kraju ovog kratkog druzenja sa nasim nekadasnjim vrhunskim idolom, moram, ipak, da istaknem: od svih zivih stvorenja koje smo obozavali i kojima smo se klanjali, lipa je ne samo najlepsa i najdugovecnija, nego i jedina koja nam nikada nije nanela nikakvo zlo, koja sama nikada nije trazila nikakve zrtve od nas, i koja je, jedino ona, zauvek vredna i dostojna nase ljubavi i postovanja.
www.zlatibor.rs
Ово је много лепа тема.
Колико ја знам поред записа ,осим дрвених и камених крстова , буде неретко и црква.
http://img.photobucket.com/albums/v635/Legenda/crkvakrajhrasta.jpg
Идући од Тополе ка Рачи, у селу Сепци. Река Јасеница је село поделила на оно у пољу, Доње и оно на брду, Горње. Захваљујући томе, Сепце има две месне канцеларије, две школе, два гробља, али једну цркву и то брвнару у сенци огромног храста.
http://img.photobucket.com/albums/v635/Legenda/hrastsveti.jpg
Кажу да му је распон грана 36 метара, мада неки тврде и да је већи.
http://img.photobucket.com/albums/v635/Legenda/hrastsveti2.jpg
Рамене гране подупрте, трава под храстом покошена, у деблу урезан крст који јасно говори да је овај, по свему судећи лужњак, свето дрво – запис и да му се ваља обратити молитвом, наслонити се на њега и преузети део животне снаге. И имати на уму неписано правило које каже да се „… не сме сећи, са њега се не откидају гране, нити се његови плодови користе.â€Â
Храст је кажу 1892. године посадио Лазар Милановић поред саме црквице посвећене Преподобној мученици Параскеви која је саграђена 1830.
Најпознатији становник Камене горе је раскошни бор, стар више од 400 година, који се као пркосни усамљеник уздиже на једној стрмој косини и који народ овог краја зове Свети бор.
http://i222.photobucket.com/albums/dd34/kiriakiria/svetibor1.jpg
http://i222.photobucket.com/albums/dd34/kiriakiria/svetibor3.jpg
Danas u nasem narodu lipa, kao, uostalom i ni jedno drugo drvo, osim jos ponekog preostalog starog zapisa, ne uziva nikakvo posebno postovanje, niti je zasticena ma i najlabavijim moralnim kodeksima. Nase nekadasnje bozanstvo sada je samo kvalitetna sirovina za drvnu industriju i, jos uvek, tamo gde je dovoljno ima, bogata pcelinja pasa
...али, када липа процвета, пуно њих одлама гранчице, и уноси их у кућу...
Изгледа да ипак негде проговарају далеки претци који су гранама липе штитили домове од ватре и грома...;)
Свети храст - Запис (село Гараши)
http://img.photobucket.com/albums/v635/Legenda/hrast1-1.jpg
http://img.photobucket.com/albums/v635/Legenda/hrast4-1.jpg
http://img.photobucket.com/albums/v635/Legenda/zapis.jpg
http://img.photobucket.com/albums/v635/Legenda/hrastzastita.jpg
http://img.photobucket.com/albums/v635/Legenda/krajputas.jpg
- Niko tisu neće da seče. Jer, postoji verovanje da je to sveto drvo. Ima isceliteljske moći. Tisa je čuvar kuće od bolesti, demona i veÅ¡tica. U to ljudi veruju od paganskih vremena. Ona je drvo koje večno živi i stalno se obnavlja.
Tisa je samoniklo drvo Niko ga ne sadi, ne zaliva, a ono se samo pojavi iz zemlje. Ljudi je ne sade jer sporo raste. Ã…Â*ta će nekome drvo u čijoj lepoti može da uživa tek druga i treća generacija? Zato je i retko drvo. I najčeÅ¡će raste pored borova i bukvi.
Postoji ženska i muÅ¡ka tisa. Ženska ima crvene bobice i treba da prođe sto godina pa da se one pojave. Kora joj je crvenkastožuta, i glatka. Kao ljudska koža. I izuzetno je prepoznatljiva. Jer, deluje lepotom.
http://www.politika.rs/ilustro/2510/4b.jpg
Mnogi ljudi nose u novčaniku komadić tise, za sreću. To je drvo koje može da izraste i do dvadeset pet metara, i sve je na njemu otrovno. I drvo, i iglice, i liÅ¡će. BaÅ¡ sve. Zato tisu niÅ¡ta ne jede. Ni gusenice, ni mravi, ni biljne vaÅ¡i. NiÅ¡ta. Bubice je, jednostavno, ne grickaju. Ispod nje, čak, i trava slabo raste.
- Meni su najimpresivnije dve sjajne tise koje sam video u Jermenovcima, mada i ovde ima lepih. Naročito one dve, muÅ¡ka i ženska, ispred Saborne crkve u Beogradu. Stare su valjda koliko i crkva. To su ona dva drveta gde su grobovi Dositeja Obradovića i Vuka Karadžića. MuÅ¡ka tisa je tu napukla, pa je okovana metalnim obručima da se ne rastavi. Ali ja verujem da će se oporaviti. Jer tisa ima tu moć regeneracije. Za nju vreme ne predstavlja niÅ¡ta.
http://www.politika.rs/ilustro/2510/4a.jpg
I kod NuÅ¡ićevog spomenika na Kalemegdanu ima ih sedam ili devet. Nisam siguran, mada svaku poznajem. Ima jedna lepa i kod vojnog muzeja.
http://www.politika.rs/ilustro/2510/4.htm
Literatura kaže da je jestiv samo spoljašnji deo plodova.Svi ostali delovi biljke (semenka drvo,kora i list) sadrže alkaloid taksin i veoma su otrovni.
http://www.atlas-roslin.pl/gatunki/Taxus_baccata.htm
http://img147.imageshack.us/img147/5586/dsc0469937oz4.jpg
vBulletin® v3.8.7, Copyright ©2000-2012, vBulletin Solutions, Inc.