Јевреји

[Noc dugih nozeva]

МОСАД и јеврејски лоби одлучили да наша земља након пада Израела постане нова јеврејска држава

ОПЕРАЦИЈА МОЈСИЈЕ!

На међународној дипломатској сцени појавили су се планови измештања становништва и институција државе Израела у случају да исламски терористи победе у рату са Америком. Светски аналитичари тврде да ће у наредних педесет година Србија постати идеално место за стварање нове јеврејске државе. Најновије политичке, војне и економске иницијативе говоре у корист ове тврдње.

ПАД ИЗРАЕЛА!

Само нас једна деценија дели од обележавања читавог века нетрпељивости и сукоба између Арапа и Јевреја око статусно најконтроверзније државе на свету - Израела. Главни град Израела, Јерусалим представља историјску локацију која је колевка и свето место ислама, хришћанства и јудеизма, три најутицајније светске религије. Јерусалим је после две хиљаде година поново постао главни град Израела, али тек после "Седмодневног рата", када је окупиран у јеврејској контраофанзиви против јорданских снага. У катастрофалном поразу земаља које су водиле рат против Израела, поред великих губитака у људству и техници, неке су изгубиле и делове територије, као на пример Сирија која је остала без Голанске висоравни. Уживајући подршку САД, Израел је још тада игнорисао захтеве УН за повраћај територија градећи на њима војна утврђења и етнички чиста јеврејска насеља. Осим односа са суседима, главни проблем ове "библијске државе" је питање палестинске нације, арапских староседелаца. Током стварања Израела, стотине хиљада Палестинаца било је протерано у околне арапске државе и избегличке кампове. Израелски злочини довели су до оружаног отпора који је предводила Палестинска Ослободилачка Организација (ПЛО) са Јасером Арафатом на челу. Иако је у најтежим тренуцима своје борбе ПЛО понекад прибегавао и класичном тероризму при чему су често страдали невини (као на римском аеродрому), Арафат је уз Че Гевару постао један од главних симбола отпора и борбе за слободу у двадесетом веку. Промена светске политичке сцене након распада Совјетског Савеза допринела је да чак и арапске државе ускрате подршку палестинском отпору. Американци су тражили признавање Израела, а Арапи су захтевали решавање палестинског питања. Под притисцима са обе стране компромисно решење је нађено у стварању палестинских аутономних области у појасу Газе и Западне обале. Палестинска "Интифада" је прекинута, а израелска војска се повукла. Иако се чинило да је решење на помолу, мир није дуго трајао. Дипломатски непромишљени потез Јасера Арафата, који је подржао Ирак у Заливском рату, дао је зелено светло Израелу да крене у коначни обрачун са палестинском државом. Од тада Израел отворено примењује етничко чишћење, напада на цивилна и избегличка насеља, врши атентате и отмице, упаде и борбена дејства на палестинској територији. Ови поступци изазвали су нови циклус невиђеног насиља и јачање исламистичких палестинских терористичких група. Поновни рат у Палестини искоришћен је као главни аргумент у борби исламских терориста против западног света, од Хамаса и Хезболаха до Ал Каиде и Гама Исламие. Америка и Израел воде "глобални рат против тероризма", заправо против наведених терористичких организација, али његов исход је неизвестан. Зато је направљен план "Мојсије", за измештање становништва и институција Израела у случају победе исламског тероризма у рату са Америком.

АНТИСЕМИТИЗАМ И СРБИЈА!

У време хладног рата свет је и по питању Израела заузимао супротне ставове. Наша земља, предводница "треће стране" света у виду Покрета несврстаних земаља, заступала је став да је "Израел вештачка творевина створена вољом великих сила применом силе и неправде", што јој је омогућило важну дипломатску и економску улогу на Блиском истоку. Безбројни пословни аранжмани, концесије на нафтна поља, извоз стручњака, технологије, али и војне опреме и наоружања говорили су у прилог профитабилном ставу непризнавања Израела. Осим што је сарађивала са арапским државама, СФРЈ је пружала дипломатску, војну и логистичку помоћ ПЛО и Јасеру Арафату. Војничка и обавештајна обука палестинских бораца за слободу спровођена је у камповима за обуку на територији Југославије, али и арапских земаља. Врхунац ове сарадње био је када је СФРЈ примила рањене борце ПЛО после израелске агресије и окупације Либана. Сцене рањеника који машу нашим заставама и носе Титове слике док их износе из авиона изазвале су неподељене симпатије за борбу ПЛО све до данашњих дана. Ипак, времена су се променила. Са нестанком СССР-а и почетком распада СФРЈ и наше државно руководство је признало постојање државе Израел следећи пример арапских држава. Прекинута је свака помоћ ПЛО, једино је задржана неформална амбасада палестинске самоуправе у Београду. Важно је напоменути да за све време док је званична политика СФРЈ била на страни ПЛО и арапског света, у Југославији није било антисемитизма. На нашим просторима Јевреји живе више од 400 година, још од протеривања из Шпаније и Португала у XИВ веку. Велики број Јевреја нашао је уточиште у окриљу тада најжешћег противника Шпаније - Турске. Јевреји су тада у великом броју дошли и у Србију, Босну и Македонију. Јевреји су током четири века били равноправни учесници у животу српске државе. Неки од великих представника српске културе и интелигенције били су управо Јевреји. Књижевници Оскар Давичо, Данило Киш, Александар Тишма, сликари Оскар Херман, Леон Коен, Иво Рајн, али и научници као што су Гавро Шварц, Лавослав Шик, Звонимир Рихман, Мирко Брејер и други. До почетка Другог светског рата у Краљевини Југославији живело је преко 60.000 Јевреја, али нацистички терор преживело је свега 15.000. Између 1948. и 1952. године 8.000 домаћих Јевреја преселило се у Израел. Према попису из 1991. године, у СР Југославији је остало око 3.000 Јевреја. У Војводини је регистровано 513 Јевреја, што чини 0,02% укупног броја становника. Само у Новом Саду живи нешто више од 100 припадника ове нације.

ДАВИД ПРОТИВ ГОЛИЈАТА!!!

Идеја о измештању становништва и институција у случају слома јеврејске државе датира још од првог арапско-израелског рата. У време хладног рата Израел је био свестан да је његов опстанак везан за судбину Америке и Британије. Без америчке подршке, Израел би нестао и поред великих губитака уједињене арапске војске. Израелско руководство је било у дилеми на који начин да одбрани после толико година поново успостављену државу. Операција "Давид" шифровано је име за прву солуцију одбране Израела. Назив операције је преузет из старозаветног предања - Давид је требало да симболизује Израел у борби против Голијата који је представљао арапски свет и СССР. Операција "Давид" је представљала класичну одбрану граница и територија, и то по сваку цену. У ту сврху од Америке је била затражена технологија за производњу атомског оружја. Пошто САД није била најсигурнија у јеврејску хладнокрвност, ова технологија је у Израел дошла тек седамдесетих година. После две ратне победе Американци су проценили да су Јевреји довољно зрели да владају ситуацијом у случају трећег арапско-израелског рата. Желећи да се при одбрани земље максимално ослони на сопствене изворе у случају пораза САД, Израел је развијао и сопствену војну индустрију. Израелска војна индустрија - ИМИ је развила производњу свих видова наоружања, од класичних до најмодернијих борбених система. Иако не признаје да поседује нуклеарно оружје, Израел је више пута претио употребом овог оружја у случају новог напада на њихову земљу. Операција "Мојсије" представља другу опцију измештања становништва Израела. Јасна је асоцијација на причу из Старог завета у којој је Мојсије извео израиљски народ из Египта отворивши пролаз кроз Црвено море водећи га ка обећаној земљи. Овом плану није ишло у прилог то што би пораз САД значио и нестанак Западне Европе, а управо то су биле алтернативне дестинације новог Израела. У Африци су се у то време стварале нове независне државе, Јужна Америка се тресла од кубанске револуције, Азија и Аустралија су осећале претњу Црвене Кине која би у јуришу почистила марионетске режиме, тако да ни тамо не би било места за зидање новог Јерусалима.

БЕГ У ЕВРОПУ !!!

Са престанком претње нуклеарног рата и усвајањем нове глобалне стратегије САД операција "Мојсије" је избила у први план. Пошто су били упознати са планом САД које су у наредних тридесет година желеле да присвоје 80% светских резерви нафте, окупацијом Сирије, Либије, Ирака, Ирана..., Израелци су прогнозирали јачање исламског тероризма и сукоб цивилизација глобалних размера. За разлику од сценарија из времена хладног рата, у овом случају човечанство не би у целости пало под власт једне опције већ би се у новој подели света нашло више одвојених и међусобно изолованих целина. Аналитичка служба Мосада (израелска контраобавештајна служба) требало је да изради детаљну анализу за одабир нове земље при чему су се морали узети у обзир следећи захтеви: - будућа територија Израела мора бити држава у чијој прошлости није било антисемитизма, тј. да у њој не делују јачи антисемитистички покрети и партије; - то не сме бити национална већ пре свега мултикултурална грађанска држава; - већинско становништво не сме бити исламске вероисповести; - територија државе мора бити компактна целина са дефинисаним границама; - пожељно је чланство у политичким и војним евроатлантским организацијама; - држава мора да има излаз на значајније море и основну инфраструктуру; - број становника не би требало да буде већи од 10 милиона; - економски систем мора бити отворена капиталистичка привреда са великим процентом страног капитала; - пре почетка евакуације, израелска држава и њени грађани треба да поседују 25% привреде и земљишта одабране земље. Избор је сужен на европски континент и Руску Федерацију, јер су Африка и Азија по мишљењу Мосада трајно нестабилна подручја где велике силе не би толерисале стварање нових држава. Са друге стране, северноамеричке државе и Аустралија би у случају пораза запале у економску и политичку кризу, а отпале су и земље Јужне Америке, због револуционарних превирања и грађанских и локалних сукоба. Због величине Руске Федерације и ненасељености појединих области, размишљало се о понуди за откуп територија. Тада је на власти био Борис Јељцин, који би за одређену суму и под јачим притиском пристао на такву понуду. Ипак, Јевреји су одустали од ове понуде пошто је у Русији антисемитизам ендемски - било га је и под царевима и под комунистима. У таквим условима били би вероватнији нови сукоби, никако нови Израел. Као и Русија, и Европа је имала антисемитистичку прошлост. Од Шпаније у XИВ веку па до Немачке и њених савезника у Другом светском рату, готово све државе Западне и Источне Европе у својој историји имају макар по један велики прогон Јевреја. Осим тога, европске државе су у већини случајева државе са националним предзнаком, те би стварање суверених јеврејских ентитета довело до нових сукоба и коначног краја пута за Мојсијево племе.

СРБИЈА - ПОСЛЕДЊЕ УТОЧИШТЕ !!!

Са настајањем нових држава у Европи, појавила се идеја о утицању на актуелна дешавања на терену у циљу промене граница и етничке структуре одабраних држава, чиме би се у одређеном временском периоду испунили наведени захтеви. У детаљној анализи бивших република СФРЈ, Република Србија се појавила као кандидат који би уз евентуална дотеривања могао да буде идеалан избор за нови Израел. Разлози су следећи: - антисемитизам код Срба неупоредиво је блажи него у осталим балканским земљама; - Србија је по Уставу, али и по броју националних мањина, грађанска а не национална држава; - већинско становништво је хришћанско а исламски део је изолован, што је каснијим дешавањима и формализовано у облику окупације Косова и Метохије; - Србија је компактна, границе према суседима датирају још од Првог светског рата, а границе са отцепљеним републикама биле би накнадно дефинисане што је и био случај са Дејтонским споразумом; - и пре 5. октобра у Србији је постојала тенденција да се крене у евроатлантске интеграције а са петооктобарским превратом се кренуло и у практичну реализацију; - излаз на море чак и у случају распада заједнице са Црном Гором био би обезбеђен преко Грчке до Егејског мора; - Србија је временом постала отворена за страна улагања. Последњи услов, који је подразумевао власништво над 25% непокретности, своју реализацију добио је доласком владе "економских експерата" на савезном и републичком нивоу. Људи у тим владама су због економског интереса или припадности одређеним обавештајним службама били спремни да учествују у овом плану. Чињеница која је посебно одговарала реализацији израелског плана је био катастрофалан наталитет већинског народа у Србији.

Математички је доказано да ће за педесет година Срби у Србији постати мањина. Таква шанса се није смела пропустити. Јеврејско руководство је у упражњеном месту видело божије провиђење. Тел Авив је дао зелено светло за почетак реализације операције "Мојсије". Почетак мешања Израела у дешавања на простору СФРЈ поклапа се се доласком демократске администрације Била Клинтона. Најистакнутији учесници америчке политике према Србији из Клинтоновог кабинета били су управо јеврејског порекла.

Да ли је заиста случајност што су Јевреји Медлин Олбрајт, Ричард Холбрук, Џејмс Рубин и Весли Кларк учествовали у распаду СФРЈ и у злочинима над Србијом? Осим медија који су под контролом јеврејског капитала, у ову борбу су се укључили и познати европски интелектуалци јеврејског порекла предводећи кампању сатанизације Србије.


[/URL]ОПЕРАЦИЈА "МОЈСИЈЕ"(2): МОСАД И ЈЕВРЕЈСКИ ЛОБИ НАКОН ПАДА ИЗРАЕЛА ОДЛУЧИЛИ ДА НАША ЗЕМЉА ПОСТАНЕ НОВА ЈЕВРЕЈСКА ДРЖАВА

ИЗМИШЉАЊЕ СРПСКОГ АНТИСЕМИТИЗМА

У временском периоду, између два броја "Зоне сумрака", Парламентарна скупштина Савета Европе у званичном извештају, који се односио на децембарске републичке изборе, оценила је да су готово све партије, које су избориле мандате у Народној скупштини Републике Србије, националистичке и антисемитистичке. Оваква груба, у целини гледано и неистинита, оцена политичког живота у Србији, само је још једна у низу чињеница које потврђују постојање плана "Мојсије". Аналитичари који су нам указали на постојање овога плана овај и остале нападе на нашу земљу тумаче на следећи начин: Институционално проглашавање политичке сцене једне државе као антисемитистичке отворени је позив за њену политичку и економску дестабилизацију и изолацију. Држава суочена са таквом оптужбом присиљена је на "лов на вештице", то јест на присилну поларизацију унутар своје политичке сцене, изопштавајући из јавног живота појединце, странке и покрете који су обележени као антисемити. У нашем случају то се односи на све странке које се у свом програму залажу за Србију као националну државу српског народа.

У економском смислу Србија, као капиталистичка земља која у основи своје економске политике има страни финансијски фактор, сада ће бити означена као земља неповољна за страно улагање. Ионако ниске цене друштвене и државне имовине, која се продаје под сумњивим околностима, од сада ће бити још ниже. Ниске цене привредних и природних ресурса јесу предуслов за испуњавање једног од најважнијих услова који су били постављени при избору територије за нову државу, а то је поседовање минималних 25% привреде и земљишта одабране земље од стране Израелске државе и грађана Израела.

У престоничким интелектуалним круговима у овој оцени Савета Европе многи препознају рукопис невладине организације Хелсиншког одбора за људска права у Србији који је први и изнео тезу о нарастању антисемитизма у Србији! Иако у своме називу садржи и име главног града Финске, Хелсиншки одбор за људска права јесте америчка организација чије је финансирање заправо једна од ставки у Америчком конгресу. Управо утицај америчких јеврејских лобија у конгресу и сенату САД као и у преседничкој администарцији Била Клинтона означио је почетак реализације плана "Мојсије" и примене Мосадове стратегије "утицања на актуелна дешавања на терену у циљу промене границе и етничке структуре одабраних држава."

"МОЈСИЈЕ" - Мade in USA

Када је први пут био биран за председника САД 1992. године, Бил Клинтон је у предизборној кампањи америчком народу обећао да ће састав његове администрације "пресликати" лице Америке. Овим речима Клинтон је имао намеру да придобије подршку мањинских заједница у САД. Као што се касније испоставило, ово обећање америчког председника била је најобичнија лаж којој је и иначе склон. Одмах по доласку у Белу кућу Јевреји, којих има само 2,9 % од укупног америчког становништва, у Клинтоновој администрацију су заузели невероватних 56%. Током своје владавине Клинтон је био ослоњен на подршку јеврејског лобија, а ова подршка није изостала ни у време злочиначке агресије НАТО-а на СР Југославију.

16. маја 1999. године Бил Клинтон је био почасни гост на донаторској вечери Демократске странке у организацији Јеврејске заједнице Сан Дијега. У пригодном говору председник је истакао како му је тешко када упореди раскош овакве врсте забава и страдања Албанаца на Косову. Громогласан аплауз угледних Јевреја зачуо се после изговорене реченице: "Увек бих радије објаснио зашто Америка бомбардује Србију него зашто то не чини." Истог дана, по трећи пут, бомбардован је манастир у Горњем Неродимљу, манастир Светих арханђела Михајла и Гаврила у Горњем Неродимљу из 14. века у којем је умро српски краљ Милутин.

Управо најистакнутији представници јеврејског лобија имали су застрашујући утицај на креирање политике САД према Србији и српском народу у бившим републикама СФРЈ. Поред свима добро познатих Јевреја, као што су Медлин Олбрајт, Ричард Холбрук, Џејмс Рубин, Весли Кларк, и многи други истакнути амерички политичари јеврејског порекла значајно су утицали на животе грађана наше земље. Ту су, између осталих, конгресмен САД Том Лантос, који је у Пећи 1989. године на састанку са Ибрахимом Руговом обећао америчку подршку у борби Албанаца за независност; Рој Гутман, новинар "Њуздеја" који је 1993. године био добитник Пулицерове награде за причу о српским логорима смрти у Босни; Питер Галбрајт који је на хрватском тенку ушао у Книн да би у каснијим изјавама тврдио како су Срби сами терали своје сународнике да беже; сенатор Левин који је први 1998. године подржао резолуцију којом се тражило увођење санкција Србији, а годину дана касније он је посетио Косово где је био свечано дочекан од стране вођства ОВК; сенатор Спектер који је у име сената САД потписао резолуцију којом су одобрени авионски и ракетни напади против СР Југославије.

Простор предвиђен за разоткривање операције "Мојсије" сувише је мали да би се поменули баш сви истакнути амерички Јевреји који су радили против Србије и српског народа. Али међу њима заиста има много познатих имена - амбасадор Ворен Цимерман, генерал Жак Клајн, дипломата Карл Вестендорп, министар одбране САД Вилијам Коен, директор ЦИА Џорџ Тенет.

НОБЕЛОВЦИ И ОЛИГАРСИ

Иако су се у операцији "Мојсије" посебно истицали амерички Јевреји не треба заборавити ни њихове европске сународнике. Ели Визел, добитник Нобелове награде за мир, посетио је Србију да би на лицу места чуо и видео истину о злочинима над српским народом. После готово две недеље проведене у Србији, Визел се по повратку у Француску јавио са арсеналом оптужби на рачун Србије и њеног народа. Приликом његовог боравка остала је упамћена Визелова равнодушност на сведочење дечака из Госпића коме су усташе пред очима заклали оца и мајку. Да ли је случајност што су и друга два најистакнутија европска србомрсца били Јевреји - десничарски филозоф и публициста Анри Бернард Леви и озлоглашени косовски администратор Бернард Кушнер.

Посебно место у алеји јеврејских "великана", који су дали свој допринос кризи на тлу бивше СФРЈ и утицаја на унутрашњу политичку и медијску ситуацију у Србији, припада америчком Јеврејину мађарског порекла Џоржу Сорошу. Његова организација Фонд за хумано и отворено друштво још увек делује у нашој земљи. Управо је он - заједно са руским јеврејским олигарсима, Борисом Березовским и Михајлом Кхордоховским - за време власти Бориса Јељцина требало да буде носилац пројекта откупа територија у Русији потребних за стварање новог Израела. Сличну понуду Сорош је прошле године изнео и Србији предлажући јој продају Косова и Метохије.

Сви наведени угледни европски и амерички Јевреји дали су свој допринос реализацији плана "Мојсије". Њихове одлуке и напори били су само део активности у Мосадовој стратегији "утицања на актуелна дешавања на терену у циљу промене границе и етничке структуре одабране државе". Други део плана требало је да буде изведен на лицу места уз помоћ људи из Србије. Здушно подржавајући поједине опозиционе политичке партије тог времена, јеврејски лобисти су припремали своје пулене који су планирани да у будућности преузму власт у Србији.

Петооктобарским превратом и доласком коалиције ДОС на власт коначно је "крунисан" дугогодишњи рад обавештајних служби САД и Израела. На власт у Србији коначно су дошли људи који су били спремни али и од раније упућени у планове измештања становништва и институција државе Израела на тло Србије.

извор [URL]http://www.dejanlucic.net (http://www.dejanlucic.net)

[Noc dugih nozeva]

Затвор за расну мржњу

На помолу споразум о заједничком антирасистичком закону ЕУ

За дела попут негирања холокауста три године затвора




После шест година дуге жучне политичке дебате међу земљама чланицама ЕУ, на помолу је споразум о заједничком антирасистичком закону према којем би преступницима за ширење расне мржње и порицање геноцида, била одређена трогодишња затворска казна. Неименовани званичник из Брисела је потврдио да су контроверзни делови закона у коначној фази подешавања и да би министри правде и унутрашњих послова могли дати благослов закону на данашњем састанку у Луксембургу.

Последњи Нацрт закона предвиђа затворску казну у трајању од једне до три године широм земаља Уније за "јавно подстицање насиља или мржње уперених против одређене групе људи или појединаца из групе која је одређена на основу расе, боје коже, религије, порекла и националних или етничких корена". Иста правила би, такође, важила и за особе које "јавно опраштају, поричу, или значајно тривијализују почињене геноциде, злочине против човечности и ратне злочине" које су одредили међународни кривични судови.

Према наводима Фајненшел тајмса таква формулација је пажљиво одабрана како би укључила само порицање Холокауста током Другог светског рата и геноцид у Руанди од 1994, али не и кажњавање порицања масовних убистава Јермена током Отоманског царства 1915.

Нацрт закона је "најмањи заједнички именилац", објаснио је један дипломата ЕУ у Бриселу, јер разлике у националним правосудним системима које се односе на слободу изражавања такође морају да буду испоштоване. На пример, порицање Холокауста је већ нелегалан акт у Немачкој и Аустрији, док је у Великој Британији према закону о слободи изражавања оно дозвољено, осим уколико оно посебно подстиче расну мржњу.

Ипак, коначан исход умногоме зависи од захтева које су поставиле нове четири земље чланице ЕУ. Пољска и Балтичке земље, које носе терет репресивне комунистичке прошлости, и даље захтевају да "злочини почињени током Стаљиновог режима у бившој Совјетској унији" уђу у оквир закона.

"Сматрамо да Стаљинове геноцидне радње треба да буду осуђене у овом документу. Тиме би се оне нашле на равноправном нивоу с нацистичким злочинима у оквиру међународног форума", рекао је један естонски дипломата, преносе пољски медији. Поред тога, Варшава би волела да приложи унилатералну декларацију која би осуђивала "извртање прошлости", наиме употребу фразе "пољски смртоносни кампови" када се говори о нацистичким логорима на територији Пољске

извор http://www.dejanlucic.net

[Noc dugih nozeva]

ДА ЛИ ЗНАТЕ?

- да израелски држављани који нису Јевреји, не могу куповати или изнајмљивати земљиште у Израелу?
-да су све палестинске пропуснице у Израелу обојене како би се разликовали Јевреји од нејервреја.
-да је све до 1988. израелским послодавцима било дозвољено да објављују огласе за посао са назнаком "само Јевреји".
- да је Израел распоредио 85% водних ресурса за Јевреје, а осталих 15 % свим Палестинцима. На пример, у Хеброну је 85 % водених изворишта дато за 400 становника Јевреја, док је 15 % подељено измедју 120 000 Палестинаца.
- да Израел од Америке добија 4 милијарде долара помоћи сваке године. Та годишња помоћ премашује америчка давања читавој Африци.
- да је Израел једина земља на Средњем Истоку која поседује нуклеарно оружје.
- да је Израел једина земља на Средњем Истоку која одбија да потпише Уговор о забрани пролиферације нуклераног оружја и забрањује медјународне инспекције на својој територији.
- да Израел тренутно окупира територију две суверене земље: Либије и Сирије, ниподаштавајући резолуцију Савета безбедности УН.
- да Израел деценијама шаље атентаторе на територије других земаља како би убијали њихове политичке противнике.
- да је високо рангирани војни официр израелских одбрамбених снага јавно признао да је извршио егзекуцију над ненаоружаним ратним затвореником.
-да Израел одбија да суди својим војницима који су признали да су извршили ратни злочин.
-да је Израел дигао у ваздух један амерички дипломатски објекат у Египту и напао амерички брод у медјународним водама, убивши при том 33 и ранивши 177 америчка морнара.
-да су четири премијера Израела (Бегин, Шарон, Рабин и Шамир) учествовали или у бамбашким нападима или маскарима цивила или у наслилном истеривању цивила из њихових села.
-да је Израел имао поштанску марку посвећену човеку који је извршио напад на цивилни аутобус и убио неколико људи.
-да Израел вешто конфискује (присваја) банковне рачуне и послове нејевреја и одбија да плати надокнаду за оне који су тиме оштећени.
-да је други најмоћнији лоби у САД, према недавним истраживањима медју вашингтонским инсајдерима магазина "Фортјун", Америчко- израелски Политички Комитет (АИПАЦ)
-да израелско министарство иностраних послова плаћа чак три америчке агенције за формирање јавног мњења како би се промовисао Израел.
-да је одбрана Израела зајамчена у 70 резолуција Савета безбедности У Н.
-да данашњи Израел почива на местима где је нестало више од 400 палесетинских села и да су Израелци преименовали скоро сва места у земљи како би прекрили трагове палестинских насеобина.
- да је Шаронова коалициона влада укључује и партију "Молодет" која заговара протеривање Палестинаца са окупиране територије.

Извор: Ал-Хевар Центар, Палестина

[Noc dugih nozeva]

КО СУ ЈЕВРЕЈИ?

Реч "ЈЕВРЕЈ" је српска транскрипција енглеске речу ЈЕW, а што је скраћеница од ЈУДЕ. Јудеја је назив само једне области у древном Израелу, која је добила назив по племену ЈУДЕЈА. Сви становници ове области могу се тако назвати Јудејцима, иако нису сви Јудејци били из племена Јудеја (било је ту и Левита и припадника других племена). Поред овог племена у древном Израелу је живело још дванеаст племена. Након смрти легендарног Краља Соломона Израел се поделио на Северно краљевство Израела у коме су била племена (Рубен, Симеон, Дан, Нафтали, Гад, Ашер, Ишахар, Зебулун, Ефраим и Манаши). У Јужном делу су била племена Бењамина и Јудеја као и делови Левита, који су били раштркани свуда. Овај јужни део је називан Јудејском краљевином. Шизма између Северног и Јужног краљевства трајала је деценијама па су се развили толико непријатељски односи да су чак и ратовали међу собом. Због подела је настало и тринаесто племе.

Библија каже да је народ читавог Израела, очајан овим беспоштедним ратовима и борбом за превлашћу племенских вођа жељно ишчекивао једног моћног господара (месију) који би их спасао и поново их све ујединио, створио мир и обновио стару краљевину Канаан.



Дакле, Јудеји (Жиди) били су само једно племе Израела, и припадници других племена се нису могли називати Јудејима (у транскрипцији Јеврејима), али су сви Јудеји били Израелци.

У Новом Завету у својој поруци цркви у Смирни Исус Христ помиње "Синагогу Сатане" и обраћа се "онима који кажу да су Јудејци, а нису". Другим речима постојала је новостворена синагога Израела (са учењем донетим из Вавилона) која није бија јудејска: "Знам твоја дела и невољу и сиромаштво (али си богат) и хуљење оних који говоре да су Јудеји, а нису, него скупина Сатанина." (Откривење 2:9)

Зато ћу даље изоставити појам "Јевреј", јер се он, како тврди Бенџамин Фридман, уводи тек негде у 16. веку.



Разједињена и посвађана израелска племена постала су 721. године п.н.е лак плен за моћну асирску војску која је окупирала Северни Израел и огроман број Израиља одвела у ропство. Већина се никада више није вратила у Израел и за њих се каже да су то десет изгубљених племена Израела.

Када су вавилонски војници 586 године п.н.е окупирали Палестину, разорили су Соломонов храм у Јерусалиму и одвели у ропство Јудејце. Неки припадници јудејских племена су се ипак вратили у Јудеју и касније сазидали нови храм такозвани Други храм (који је касније разорио Титус). Али, њихов повратак у Јудеју је, можда, баш почетак једне невероватне приче из које ће касније настати оно што данас називамо - "светском завером". Тако бар откривају истраживања о историји Израела неких најугледнијих израелских историчара (Хелене Блаватски, Сесил Рота и других које је обрадила Барбара Ејхо, на чији ћу се рад ("МYСТЕРY, БАБYЛОН ТХЕ ГРЕАТ-ЦАТХОЛИЦ ОР ЈЕWИСХ?")највише позвати у овом тексту.



КОМЕ ЈЕ БИО ПОТРЕБАН СТАРИ ЗАВЕТ?

Одлазак Израелаца у Велики Вавилон био је исто као када би данас неко из тешке забити у Србији, из села где нема ни струје ни водовода, отишао Њујорк. Вавилон је тада био центар раскалашног живота, богатства, са огромним бројем астрономских опсерваторија, школама архитектуре, астрологије и алхемије, право стециште гностика. Ту су Израелци упознали разне доктрине источњачког мистицизма, тајну бројева, слова, основе астрономије и астрологије, вештину гледања у звезде и прорицање судбине, црну магију и као и вештину трговине и баратања новцем. Научили су и да пишу свете књиге посебним алегероријским језиком и тако су савладали вештину древних вавилонских Писара. Хебрејско писмо и магична снага слова (свако слово је и значење, а не само знак) , такође потиче из Вавилона (Х. Блаватски). Сва ова знања они су касније, када су се вратили у Израел, усмено преносили као учење "о скривеној мудрости" које се и данас назива "кабала" ("qабб лâ" значи "примљена доктрина", а "хокмах нистарах" значи "скривена мудрост").



У Халдеји, гностичком центру вавилонске империје, Израелци су се могли дивити архитектури, сликама и скулптурама лавова и птица направљених како у камену тако и
од чистог злата који су били симбол моћи вавилонских владара.

Ту су били фасцинирани, не само богатством и раскоши, већ и општим развратним животом, али и бројним паганским обичајима који су укључивали и приношење људских жртава.


У књизи "Окултна теократија" (Оццулт Тхеоцрасy ) Едит Стар Милер каже да реч "танаим" на хебрејском значи "учитељ закона", а рабини (учитељи) који су преносили ова вавилонска учења су постали први кабалисти.

То су били први хебрејски Писари који ће касније написти Стари Завет. Једна секта ових кабалиста, која је формирана још у Вавилону, названа је фарисејима. То се сматрало највишим рангом међу верским учитељима. Секта је након повратка у Јудеју почела кабалу да преноси најпре усмено, сматрајући то - великом тајном. Након неколико стотина година одлучили су да своја учења запишу. Тако је настао Талмуд, Сепхер ха Зохар. Милер пише да постоји јудејски и вавилонски талмуд. Временом је вавилонски превагнуо и углавном се он учио у синагогама.

Нејасно је зашто су се ови Израелци уопште вратили у Палестину, ако су већ дошли у позицију да стекну сва ова знања, а верује се да су се многи, не само обогатили у Вавилону, већ су и заузели одређене високе друштвене позиције. Јеврејски историчари сматрају да су они желели да представљају нову аристократију међу Јудејцима, јер су постали учени стварима о којима нико у Израелу није знао. Њихов наводни циљ био је да подрију дотадашњу аристократију у Јудеји која је почивала на крвном наследству и поставе се као врховно свештенство које би дало и свог човека за Месију.

Тако су још у Вавилону формирали тајно братство - "хабурах". Термин "Вавилонско братство" помиње и Дејвид Ајк у својим књигама.



Постоји и друго веровање једног америчког истраживача, а то је да су у намери да натерају народ да се из богатог Вавилона после 40 година ропства, врати на испошћену палестинску земљу, чланови Вавилонског братства ИЗМИСЛИЛИ причу о славној историјској прошлости Израела и то записали као историју и пророштво. Тако су неук народ из Јудеје можда представили као потомке некада моћног израелског краља Соломона који је за собом оставио огромно злато (сакривено негде у Палестини) и моралну обавезу својим потомцима да му чувају краљевство, коме је већ претила опсност да буде окупирано туђим војскама.

Краљ Соломон је тако описиван као моћни и мудри владар око чијег трона су били поређани лавови и паунови од чистог злата (као и Мојсијево златно теле). Умни фарисеји су ту видели одличну прилику да постану нови господари читавог Израела и лагодно живе продајући народу маглу у облику лепих прича и вероватно кујући планове да им доведу и пророка од крви и меса који би био представљен као крвни наследник краља Давида.

Није ли управо чудна коинциденција да су писари Старог Завета тако записали како је и патријарх Аврам ишао из Вавилона, односно из Ура (у Халдеји ) према древном Канаану баш путем којим су Хебреји убеђивани да крену натраг у Палестину?



ЧУВАРИ, КАБАЛИСТИ, АНЂЕОЛОЗИ, ДЕМОНОЛОЗИ, ПРОРОЦИ, ЗИДАРИ, ВЛАДАРИ... БОГОВИ!

Друга скупина Изрелаца(Јудејаца) која је повезана са кабалом били су Есени, монашка заједница која је живела у пустињи Кумран, на обали Мртвог мора, раније називаног Гомора. "Јеврејска енциклопедија" њихове кабалистичке принципе описује као "јудаизоване елементе из источњачке мистичне традиције". Есени су били, по Флавијусу Јозефусу, "Чувари" тајних записа кабале. Сами су изучавали демонологију и анђеологију, што су такође преузели из Вавилона.

Есени су тврдили да су легитимни "синови Задока", односно потомци свештенства из Соломоновог храма. Њима се приписује писање Скрипти из Мртвог мора који су откривени 1945. Блаватски их описује као паганске свештенике присталице грчке богиње Дијане из Ефеса, где су "танаими" основали школу у којој је предавана халдејска мистична религија. Они су преузели и учења будиста и веровали су у реинкарнацију. (Да ли и то има везе са Гудеом који је личио на Буду?)


Неки масонски писци (Цхристопхер Книгхт анд Роберт Ломас) у ово друштво су сврстали Исуса Христа и Јована Крститеља, што вероватно није тачно, тврди Барбара Ејхо. Ипак, ови масонски писци открили су, можда и непажњом, да ће из овог друштва бити уздигнут лажни пророк у време "Велике Трибуленције", пре коначног постављања новог седишта цркве у Јерусалиму, на чијем челу ће бити "Прави Месија".
У књизи "Бела Богиња" Роберт Грејвс повезује Есене са отпадницима племена ДАН на чијем челу је био Самсон из Назарета. Њихов Пророк је сматрао да ДАН треба да има водећу месијанску улогу у Израелу, након смрти Самсона. Ово пророштво је наводно записано у космичком кругу Оуроборос (вероватно у сазвежђу Змијоноше, које је у модерој астрологији избачено као тринаести знак).



Оуроборос, Дрво живота по Кабали и Соломонов двоструки троугао.

Оуроборос (ждерач репа) је древни знак змије (серпента) који се помиње као врховна сила у скоро свим религијама. У Рајском врту, змија је Зло (Сатан). Змија је симбол цикличног кретања Универзума односно његовог основног принципа: креација настаје из деструкције, живот из смрти, повезаност оног што је изнад са оном што је испод... Биоенергија у нашем организму креће се као змија, ДНА ланац се увија као змија.

Оуроборос се храни сопственим репом и тако преживљава. То је точак времена које сам себе троши, као живот у сагоревању, да би након пуног круга све кренуло из почетка. То је алхемијски знак времена 12 + 1.



Змија је била и саставни део знака теозофа и гностика древне Халдеје.У разним варијацијама амблем гностика са Змијом носи поруку: "Педет Финис Аборигине", што значи :"Тражи крај у почетку". Овај аксиом означава план групе древних халдејских гностика да се врате у будућност, дако што ће ићи кроз време унатраг, преко Рајског врта до Постанка. (Каква коинциденција: Велики мајстор италијанске масонске ложе Густаво Рафи, у интервјуу датом подгоричкој â€žПобједи”, крајем октобра 2007. каже да масоне не занима власт, већ нешто сасвим друго: "Свет је изгубио компас... Историјски гледано, тржиште је вратило сат времена за 50 година уназад и зато је неопходна нова ренесанса модерног света која це човека вратити сопственим вредностима. Ово је суштинска визија и циљ масонерије у савременом свету.")

Серпент је као симбол који се стално појављује у древном Вавилону, затим Египту, па у Грчкој (Ескулап и Хигија).

Змија обмотава Земљу, наша галаксија је у облику Змије. Центар Млечног пута је 26 степени 54 минута у сазвежђу Стрелца (или би то то требало да буде сазвежђе Змијоноше?) Оно се приближава 27. степену и нулта минута је у 2010 . години. У години 2012. центар ће бити 27 степени и један минут.

То је почетак НОВОГ ДОБА (27+1=10=1+0=1) - НЕW АГЕ



Знак Сунтелиа Аион је сунце које излази из уста Оуробороса, што че се догодити у време зимског солстиција у децембру 2012. године, а што је приближно са календаром древних Маја (28. 10. 2012.) То је симболичан датум у коме долази до почетка Велике промене, која ће ескалирати у "Ватреном прстену" (Qуетзалцоатл).



Да ли то у филозофском смислу значи да без постојања Добра, не би било Зла, јер Зло не би имало чиме да се храни?



ХРИСТ И АНТИХРИСТ

Постоји велики број доказа да династија Меровинга потиче из племена ДАН ("Изгубљено племе Дан"), које је и даље у сукобу са племеном Јудеја (из кога је потекао Исус из Назарета, али и Марија из Магдале). Прича о Самсону и његовој борби са лавом је алегоријско пророштво које каже да ће племе ДАН (из кога је Самсон) покушати да разори племе Јудеја и постави Месију из свог племена који ће завладати Изреалом.

Наиме, снажни Самсон се након борбе са лавом окренуо у страну да још једном осмотри мртвог лава, када је угледао у лешини мноштво пчела на меду. И Самсон је подигао руке и пробао мед, а онда га однео мајци и оцу и нахранио их.



У тумачењу ових алегорија (да ли вавилонских писара?) произилази да ће из лешине мртвог лава (који симболише Јудеју) племе Дан (симбол пчела) произвести Златно Доба (које симболише мед) који ће их све хранити.

Дакле, ако је племе Јудеја дало Христа, племе ДАН ће дати Антихриста . ДАН ће владати северним деловима краљевства са планине Сион, (зове се и Планина Хермон). Ову Канаанска територију ДАН је изабрао јер се налази на локацији тачно 33 степена географске ширине и дужине (по старом мерењу када је Париз до 1884.био нулти меридијан) и то је место где су, по Библији ("Порекло"), сишли са неба Нефилими или Анунаки (анђели који су пали на Земљу) и зачели са земаљским ћеркама људски род. Име једног од анђела је било Сатан. Ово објашњава зверску природу Антихриста и његове крвне лозе.

Каква коинциденција да се писац књиге "Давинчијев код" зове баш ДАН (Броwн)!

Богови древног Сумера: Нефилими или Анунаки ("они који су пали са неба") представљени су као богови са крилима. Ту се налазе сви касније преузети симболи свих религија: Сунце, Полумесец, Змија (Серпент), Крст, Пирамида, Дрво живота, Анђели, Демони, Лавови...

Знак који је представљао алхемичаре Вавилонског братства. То је комбинација учења, доктрина, знакова и симбола који потичу од древних Сумераца и касније вавилонских владара. Ова алхемијска комбинација је модел по коме ће се развити доктрина за мирно покоравање света и по којој ће се умрежити такозвана светска масонерија (Слободни зидари).

Ови гностици из Халдеје, наводно су веровали да су одеђени да испуне једно библијско пророчанство по коме баш они треба да покоре читав Универзум обмотавајући га по принципу Оуробороса. У Библији је ово записано у поглављу 8. књиге Језекаља коме је Бог дао визије о месту где се налазио храм јудејских мудраца који су ту, уз одобрење краља Соломона, изводили ритуале у почаст богиње Дијане.

Одлука да се покори читав Универзум донета је наводно још 929 године п.н.е., а по замисли самог краља Соломона и његових учених мудраца са Сиона, утврдио је професор Сергеј Нилус када је први представио јавности фамозне "Протоколе Сионских мудраца".

Али да ли је то онај краљ Соломон о коме нема никаквих доказа да је уопште постојао? Да ли је професор Нилус ипак доведен у заблуду? Или је НЕКО много касније дошао на идеју да све ово вешто искористи и заиста крене у покоравање (и пљачку) света?


извор http://www.ivonazivkovic.netКО СУ ЈЕВРЕЈИ? 2. ДЕО

Латинска реч "ватицан" изведена је из две речи: ватис = пророк и цан-змија. Ватикан - град и базилика Светог Петра у Риму, саграђени су на старом паганском месту названом Ватицанус Монс или Ватицанус Цоллис, што значи "брдо пророштва" или "змија пророштва". Новчићи ковани у Ватикану често су носили ознаку ЦИТТА ДЕЛ ВАТИЦАНО што значи Град Пророштва. ("Тхе Wине оф Бабyлон").

"Ката"је на грчком предлог који означава кретање ка неком циљу. "Холос" значи цео. Ката + холос = катхоликос, што значи тежња ка свеобухватном. Принцип који симболише оуроборос (уроборус) је управо тај, а то је, показало се, и вековна доктрина Римокатоличке цркве. Злочини које је ова доктрина починила у свету у име борбе против јереси, познати су.

Крилата змија (серпент, аждаја, змај)налази се на старом папском грбу у ватиканском музеју, као и на поду Ватикана.

Аждаја која једе људе у бугарском манастиру (симболизује Сатану) и Свети Георгије (симболизује Христа) који убија неман. Ово је принцип на коме католичка црква проповеда своју доктрину - борба добрих анђела против Сатане (у исламу је Шејтан).

Како је овај симбол вавилонских алхемичара и пагана стигао у седиште хришћанске цркве у Риму, постао део њене доктрине и нашао се, не само на поду, већ и на грбу и папској круни? Много векова касније он це се наћи и на грбовима најмоћнијих српских владарских династија - Бранковића, Југовића, Црнојевића. И Обреновићи су имали на грбу уроборуса.



Све је више сумњи последњих година изнето о томе да ли је римкатоличка црква уопште хришћанска. За многе историчаре и истраживаче брутални и геноцидни злочини које је црква чинила у разним историјким епохама, одраз су упрво сатанистичке доктрине у борби против "јереси", а коју је ова црква спроводила у име "хришћанске вере". Знамо из историје да су "јеретици" били баш они који су били тврђи у својим хришћанским уверењима. Пљачка и стицање огромног богатства путем крсташких ратова такође немају везе са хришћанством.

Занимљива је и књига издата 1962. под насловом "Завера против цркве" ("Тхе плот агаинст Цхурцх"), коју је написала група свештеника римокатоличке цркве и потписала се као Маурице Пинаy. Целу књигу на енглеском можете преузети овде. У књизи се наводи како је ова Црква разрадила бројне доктрине за покоравање народа и држава, а најмоћније су биле - комунизам, фашизам и нацизам. Усташки покрет у Хрватској такође је дело истих идеолога.

Да ли је римокатоличка црква од почетка била формирана као заверенички пројекат вавилонских кабалиста и алхемичара или су се они у ову институцију инфилтрирали временом и преобликовали је преузевши контролу над њом? То је управо тема истраживања које је спровела Барбара Ејхо у свом раду "МYСТЕРY, БАБYЛОН ТХЕ ГРЕАТ- ЦАТХОЛИЦ ОР ЈЕWИСХ?"



АЛЕКСАНДРИЈСКИ ГНОСТИЦИ, АНЂЕЛИ И ИСЦЕЛИТЕЉИ

Пре него што дођемо до формирања римокатоличке цркве, вратимо се још мало јудејским гностицима и кабалистима, који су се као "Вавилонско братство" нашли у Филистини како би преузели функцију нове јудејске аристократије и поставили свог човека као Месију, односно владара на простору старог Канаана (Израела и Јудеје).

Група ових гностика боравила је и у Александрији у Египту. Александрија је у то време била стециште гностика свих источњачких школа и ту се обављала размена учења гностика из Грчке и Јудеје. У случају пада Јерусалима, Александрија би била центар кабалистичких учитеља у коме би они наставили рад.
Тако су се временом јудејска кабала и грчка неоплатонска филозофија синтетизовале. Створене је нов кабализам у облику хришћанске (учене) терминологије.

У основи овог новог гностицизма је мешавина учења које укључује и источњачки мистицизам са својом познатом школом која учи да се након смрти душа ослобађа из тела и одлази у небо како би се ујединила са богом. И многи богови из Вавилона и Египта добили су нова имена, па су постали грчки богови. Тако су античку Грчку, како нас лаике и данас уче, створили богови са Олимпа, баш као што су Рим створили Ромул и Рем које је дојила вучица. Наравно, право је свакога да у ово верује, али и да му понешто није реално.

Александријска библиотека је 200. године н. е. разорена , а значајне књиге и записи су наводно уништени. Историја за лаике каже да су то урадила извесна сукобљена варварска племена. Али, пошто историја уме и да лаже, можемо ли претпоставити да су многа знања из ове библиотеке завршила НЕГДЕ и код НЕКОГ ко је знао да сциентиа ипса потентиа ест.


По "Јеврејској Енциклопедији" гностицизам је "...био јеврејски много пре него што је постао хришћански".( Овде се користи термин јеврејски, иако се ова реч појавила много векова касније. Ја ћу се за сада радије држати термина "Вавилонско братство", видећете касније зашто.)

Тајна доктрина александријских гностика је тако постала христијанизована верзија онога што је било саставни део вавилонске кабале. Тако је гностичко јеванђеље базирано на кабалистичком поимању ослобађања духа од материјалног света уз помоћ анђела.

Савременик Исуса Христа био је и Фило Јудеус (30 п.н.е до 45 н.е). Овом хеленизованом Јудејцу из Александрије приписује се алегоризација и мистицизам у писању Старог Завета. "Фило је био тада Писар без премца у езотеријском знању", тврди Хелена Блаватски изузетан ауторитет у проучавању теозофије. Фило је био и члан елитног александријског теозофског друштва названог "Терапеути", који су се називали и "Езотеријски круг просвећених људи"(Илуминати) или "Мудраци".

Они су били исцелитељи физичких и менталних болести и ученици езотеријске школе. Неки следбеници хришцанства такође су припадали овом друштву "Терапеута".

И "Терапеути" и "Есени" упражњавали су целибат, следећи гностичко уверење да је материјални свет створио зли анђео Демијург (Сатан), те умножавање људи значи ширење сатанске популације.

Након Филове смрти, уздигло се у Александрији друштво "Ормус", познато и као "Мудраци светла". Име су добили по "мистериозној" материји "орме". И данас неки истраживачи нагађају шта је то тачно, а која је саставни део воде, али и Сунца, и садржи неке метале међу којима и злато, платину, иридијум... Ова материја је, наводно, повезивала духовни и материјални свет. Ормус се носио као бели прах, који је називан бело злато (моноатомско). Била је то врста соли из које је потицала мудрост (Филозофски камен), али је коришћен и као храна и лек. Носио се на глави у капама. То је вероватно со коју помиње Исус Христ својим апостолима учећи их да су они Светлост света и Со на земљи. Друштво "Ормус" имало је као свој знак црвени крст. (Крст је преузет од египатског симбола живота - анк-а). Мешавина магије, алхемије и фантастике која је присутна и у Новом Завету свакако је дело Писара из ове школа.

Староегипатска "причест" уз бели прах - ормуса? Ормус се скупљао од Сунца помоћи анкха који је представљао је крст живота. Солити неком памет и данас је честа изрема. (Или је то била обична морска со која би остајала у посуди након што би морска вода на Сунцу једноставно испарила, и којој су "Мудраци" дали ПОСЕБАН значај?Закључите сами.)

Оснивач овог друштва је био монах из Египта који се преобратио у светог Марка (вероватно) и наставио да спаја учење мистичних техника и обичаја египатских свештеника са Хришћанством.("Антиqуитиес оф тхе Иллуминати")





ЈУДАИЗЕРИ И КРИПТО- ЈЕВРЕЈИ

Два века касније Филов систем алегоријске интерпретације Библије учили су Клемент и Ориген у својој катехетичкој школи у Александрији где су синтетисали неоплатонизам са хришћанским учењем како би произвели хришћанску верзију гностицизма. Ови, погрешним именом названи "Црквени очеви", били су аскети. Касније су формирали монашка друштва која су временом прерасла у духовну аристократију која је била изнад обичних грађана. Дакле, духовници посебних моралних карактеристика, посебно учени, који су због тога тражили и добили највиши друштвени статус у Јудеји. Познати су као јудаизери. Верује се, мада не постоје писани извори, да су они увели и појам Гоја што се односило на све оне појединце и народе који не припадају вери коју је проповедало вавилонско кабалистичко братство, кроз своје школе и своја учења. Тако, су само њихови следбеници једини имали право на Спасење.

Ако се овде примени појам Јеврејин (како се преводи и из Талмуда), и који данас обухвата и Јудејце и Израиље и Хазаре и сваког ко прими "јудејску веру" (јер и тако се постаје Јеврејин), значи да су они практично сви већ јудаизовани, односно преко "јудејске вере" преведени у исти народ. Један народ, једна нација, једна вера. Исти принцип који има и ислам. Хришћани су , међутим , и национално и етнички подељени. Али шта је права јудејска вера - учење Христово, Мојсијево (Тора) или вавилонски Талмуд?

Ипак, ова новокомпонована духовна елита прилично је иритирала Јудејце.

Библија каже да су новокомпоновани свештеници (фарисеји) ишли обучени у скупе хаљине и окићени златом, док је народ грцао у сиромаштву под окупацијом Римљана. Ова слика их приказује као старце без икаквог накита.

Исус Назарећанин и његови следбеници ово су оштро критиковали називајући фарисеје слепим вођама и лицемерима, којима је више стало до злата у храму него до народа.



Константна борба за власт племенских старешина и њихово настојање да баш из њиховог племена потиче Месија (Спаситељ) учинило је да народ почне да губи наду да ће Спасиоца икада дочекати. Када је римски император Титус разорио Други (Соломонов) храм (око 70. н.е), старо јудејско свештенство, наслеђено по крви (садукејци-потомци Задока), прилично је изгубило свој утицај. То је била прилика да фарисеји ојачају свој утицај и маскимално развију "алхемијске" доктрине (верске обичаје) прекопиране из Вавилона и Александрије и да преузму потпуну духовну управу над неуким и лаковерним народом.


Ово фалш свештенство јудаизера прихватиће касније хришћанско учење, али тако да ће деловало као "пета колона" међу Христовим следбеницима.

Део Јудејаца из Вавилонског братства у Египту преобратило се у зачетнике хришћанства тамо, и постали крипто - талмудисти. За Грке је то ипак била само једна нова врста "јудаизма".



ЈУДАИЗЕРИ ОСВАЈАЈУ РИМ

Јеврејска комуна у Риму је најстарије место насељавања Јевреја у Европу. За разлику од бруталног односа према Јеврејима у Филистини (мисли се на сва племена која су од 300 п.н.е живела на простору бившег Канаана), однос Римљана према јеврејским робовима у Риму је био много бољи.

Ови добри односи последица су савезништва и пријатељства Макабејаца са Римљанима. Тако су неки од Јевреја, који су припадали богатијим друштвеним слојевима и захваљујући Макабејцима, дошли до веома високих државних позиција у Риму, па су држали и сопствене робове.

Помиње се нарочито наклоност Јулија Цезара према Јеврејима. Касније им је наклоњен био и Аугустус ("Јеwисх Виртуал Либрарy")

У време раног хришћанства јеврејска заједница у Риму имала је 40 000 чланова.
Нихов број у Риму је био све већи након масовних депортација после разарања Јерусалима 70. година н.е. и одвођења Јевреја (из свих племена) као робова широм римске империје.

Највећа концентрација Јевреја била је на месту данашњаг Ватикана.

Сама јеврејска заједница у Риму од почетка је била у константном сукобу хришћана и јудаизера. Како би изнутра разорили хришћанску заједницу јудаизери су се чак лсжно преобраћали у хришћанство, како би и ту унутар хришћанских конгрегација деловали као "пета колона".



Апостол Павле се још у Филистини храбро супростављао овим лажним хришћанима, па су га они често прогањали, тако да је морао да побегне од њих из Јерусалима.



Занимљиво је да је он и пре него што је морао да напусти Јерусалим пророковао да ће хришћанске цркве и у Риму бити инфилтриране јеретицима, међу којима ће бити највише јудаизера. Посебно је указивао на ове јеретике у Коринту и Галатеји упућујући им посланицу: "... И за лажну браћу која дођоше и привукоше се кришом да уходе слободу нашу коју имамо са Исусом Христом, да нас поробе. Којима се ни сахат не подасмо у покорност да истина јеванђеља остане међу нама"(Галатима 2:4,5)
Павле је вероватно антиципирао да се јудејска јерес, која се прво појавила у Коринту и Галатији, може касније развити и у другим црквама, посебно у Риму који је био центрар тадашње највеће војне и политичке моћи.

Из Павлове посланице Римљанима (16:5 до 15) види се да је хришћанска заједница у Риму тада била подељена на више цркава, као и да су већ постојале трзавице између хришцана Јевреја и нејевреја.

"Из овог разлога доктринарна позиција јеврејске хришћанске заједнице у Риму, са снагом и утицајем који је био предодређен да расте, носила је велики терет у сукобљености са јудаизерском доктрином коју су наметали следбеници вавилонског учења", верује Барбара Ејхо. Зато у својој посланици Римљанима апостол Павле им налаже да имају "ревност за бога, али не по разуму и закону, већ по осећају праведности..."

"...Јер је Христос свршетак закона. Који год верује, оправдан је".

Овоме је супротан био концепт вере јудаизера који су наметали веру по написаним правилима односно по закону.



Најутицајнији међу јудаизерима био је Валентинус чија је гностичка школа опстала 600 година, све до данас. Он је Јудејац рођен у Египту 100. године н.е.
Валентинус је први тврдио да има визије ускрснулог Христа, након чега је отпочела његова каријера као учитеља у Александрији.

Валентинус се 136.н.е. преместио у Рим где је основао другу школу гностицизма и повукао са собом велики број следбеника из Сирије и Египта. У Риму се представљао као Хршћанин. Ту је оснивао и водио најразорније тајне секте за хришћене.("Тхе Плот Агаинст тхе Цхурцх", пп. 262-8)



Због сталних немира, од Рима до Египта, које је јеврејска заједница подељена на хришћане (Јевреје и нејевреје) и талмудисте, чинила, Клаудијус који је владао од 41. до 54. н.е. издао је едикт којом је свим Јеврејима забранио да се "сакупљају у складу са традицијама и начином њиховиог живота". Наложио је и протеривање Јевреја из Рима где су били највише концентрисани.


Тада је хришћанска заједница у Риму коју су сачињавали нејевреји истински почела да се развија. Али то је трајало све док Клаудијус није умро, након чега се јудаизери поново враћају у Рим и заузимају позиције у хришћанској заједници нејевреја.

Паљење Рима које је историја приписала Нерону, највероватније је дело "јеврејских фанатика" који су за то оптужили хришћане тако што су их цинкарили римским иператорима, баш као што што су Јудејци оптуживали Павла владарима Тесалоникија, као што су цинкарили Исуса Христа код Понтија Пилата, импутирајући му да се проглашавао за краља Јудеје и тиме ниподаштава римског Цезара.

Да ли је "алхемијска" доктрина са подметањем и лажним оптуживањем била зачетак глобалне политичке доктрине "Дивиде ут регнес" и "Дивиде ет импера", коју ће касније вековима упражњавати Ватикан ширећи свој политиички утицај и моћ у свету, проповедајући управо "мир међу људима" ?

Да ли је ово зачетак доктрине у стратегији прикривеног ратовања циониста, где ће Мосаад то узети и као свој мото ("кее бетацхбулот та'асе лецха милцхама"), а што је данас познато по "фалсе флаг" терористичким операцијама широм света?

НУЛЛА ДИСЦОРДИА МАИОР QУАМ QУАЕ А РЕЛИГИОНЕ ФИТ
(НЕМА ВЕЋЕ НЕСЛОГЕ ОД ОНЕ КОЈА НАСТАЈЕ ЗБОГ РЕЛИГИЈЕ)



КАТОЛИЧКА ЦРКВА - ХРИШЋАНСКА ИЛИ ЈУДЕЈСКА?

Нерон је 64. н.е године отпочео са жестоким прогоном хришћана.


Тек 313. н.е. император Константин Велики зауставио је ове прогоне и легализовао хришћанство поставивши га за званичну веру Римљана. На овај начин увео је привидан мир међу разједињеним верским вођама, али је Јеврејима забранио држање државних позиција и поседовање робова, као и сведочење на суду против хришћана.

Тако су да би опстали у Риму, следбеници Талмуда почели да се преобраћају у хришћанство и приступају римокатоличкој цркви. Прикривени иза римске легалне вере наставили свој тајни окултни и пагански гностицизам. Дошавши у позицију да уђу у свештеничке редове и римокатоличка црква је у старту добила своју "Пету колону".Оснивање хришћанске римокатоличке цркве за Јевреје хришћане је тако од почетка било очита превара, о чему сведочи и одбегли језуита Алберто Ривера.

Кабалисти су почели и да мењају своја имена и презимена. Само "Братство" је знало своје чланове. Тако су настали крипто -Јевреји. Захваљујући овако прикривеном деловању, њихов утицај у Цркви је временом растао. Предузимљиви следбеници вавилонске алхемије, користили су боравак у Риму и за ширење свог утицаја у Европи. Њихов успех је највише остварен путем новца, посебно лихварењем. Количина новца за ове намена била је све већа, те су касније почели као своје клијенте да добијају и европске монархе склоне раскалашном животу и трошкарењу државних пара.

Шема преузимања власти у Риму откривена је када су два преобраћена Жида постали римокатолички свештеници. ("Ла Цивита Цаттолица")


Много година пре пада Римске империје, чувена браћа Леман, који су се преобратили из јудаизма у католичанство и постали свештеници римокатоличке цркве, у једном свом раду напислаи су:
"О, Израиљи Рима, ми разумемо држање наших људи. Ако сте прихватили право поседовања у које се заклињете, кладимо се да ће за 30 до 50 година Рим бити у вашим рукама." (фф. "Роме ет лес јуивес" - "Роме анд тхе Јеwс")

"И пророчанство се обистинило. Град Рим је брзо пао у амбис, и био је економски и материјално подчињен Јеврејима, као и сви други главни градови великих европских нација" ("Ла Цивилта Цаттолица")


Након 363 н. е. оживљавају "јеврејске студије" у Риму и многи школовани учитељи кабале доприносе развоју јеврејске традиције код римских Јевреја, уводећу у верске обичаје литургијске течајеве (који ће се касније проширити по целом Риму).
Да ли су управо ти "литургијски течајеви" нашли пут ка римокатоличкој цркви? Мало по мало они су се уткали у оно што ће касније постати римокатоличка миса?



"Католичка енциклопедија" управо тако и дефинише католичку литургију као пренесену из Мојсијевих закона и која "кореспондира са званичном службом у Храму Старог Закона".



ШТА ЈЕ СВЕ ПРЕУЗЕТО ИЗ СИНАГОГЕ:


Свештенство (посредник између човека и бога)
Папа = јеврејски високи свештеник
Скуп кардинала(70) = 70 Мојсијевих мудраца
Исповедање греха = тражење опроста
Дневна Миса жртвовања = дневно плајње понуда
Олтар за жртвовање
Олтарске посуде златне и сребрне = налик на древне посуде у којима се чувао ормус?
Свештеничка одора
Кардиналска капа
Даровнаје
Црквени храмови
Литургија
Обавезна недљна служба = јеврејски сабат
Духовни празници
Скапулар (натплећник)
Вафери и причест
Паљење свећа
Света водица
Крштење = Бат Митзвах
Нема спасења изван Цркве = Гоје морају бити преобраћени у јудаизам да би могли бити спасени.

Што значи да је католичка миса христијанизована верзија служења у синагогама" коју су водили "учени мудраци".

Тако, за многе преобраћенике у католицизам (Јевреје) то у ствари није значило мењање вере и преобраћање, већ наставак јудаизма.







(У оригиналној верзији библије, како је касније открио Мартин Лутер, ногде се није помињала црква као институција, посебно место за молитве и постојање посредника - свештеника). Све ово било је написано у латинској вулгата библији


Дакле, ако су јудаизери имали главну улогу у формирању и оснивању Римокатоличке цркве, да ли је могуће да је овај пројекат заправо био мудра креација Вавилонског братства како би кроз институцију за Гоје, изнутра подрили хришћанство, те да ова институција 17 векова фукционише као прикривено оружије Сатаниста? Или, је можда и сама подела верника на две жестоко сукобљене религије, којој ће се касније прикључити и ислам, на принципу завади па владај, смишљени пројекат, којим ће се временом извршити покоравања и контроле читавог света. У том смислу улога Исуса Христа, Божијег сина, остаје нејасна. За кога је радио?

Најзад, да ли је Вавилонско братство на било који начин заиста и било сукобљено са римским окупаторима, или је у потпуности сарађивало са њима?

[Noc dugih nozeva]

ИЗРАЕЛ - НАЦИОНАЛНА ДРЖАВА ЈЕВРЕЈА ИЛИ ПРИВАТАН ПОСЕД РОТШИЛДА?

Слике из Израела које ових дана пуне светске медије пуне су драматике. Преко 30 000 израелских војника и полицајаца ангажовано је у насилном избацивању Јевреја из њихових дивљих насеобина у Појасу Газе.
У замену за овај уступак, Израел очекује проширење насеобина око Јерусалима на, такодје, окупираној Западној Обали.
Тако, док се ова слика гледа у светским медијима, оно што се не види је нови комплекс насеља од 3 980 стамбених јединица на Западној Обали. Ово насеље је урадјено тако да практично направи спољни омотач око источног дела Јерусалима, где живе Палестинци, који ће тако постати потпуно одсечени од Западне Обале и опкољени суседима Јеврејима.
Око 200.000 Палестинаца остаће у оквиру нових, проширених општинских граница Јерусалима, око 55 000 ће бити пресечено и остати изван. Тако ће бројне породице живети раздвојене зидом који већ дели палестинске квартове од јеврејских . Када им живот постане неподношљив најбоље је да се сами иселе.

Сам Појас Газе обухвата 365 км квадратних. Дугачак је 45 километара, а широк највише 12. Ово ја најгушће насељено место на свету са 25.400 становника по километру квадратном.

Овде живи 1,3 милиона Палестинаца од којих је 80% избеглица. Ту је и 7.300 нелегалних јеврејских насељеника који се сада "брутално" пред бројним ТВ камерама избацују из својих кућа.
Барикаде у синагогама, по кућама и немилосрдни багери који руше све пед собом. Овакву жртву Израел може поднети само једном и никад више, јасна је порука премијера Аријела Шарона. И то мора да види читав свет.

По плану, исаљавање ће тећи у три фазе које су Споразумом из Осла веома споре и прилично недефинисане. Биће исељено укупно 0,5 % становништва. Ипак, остаће још 17 јеврејских стамбених колонија са путевима који до њих воде и војним инсталацијама и контролним пунктовима који их чувају. То је укупно око 15% јеврејских становника.
Израел ће, медјутим, наставити да контролише територијалне воде, границе, ваздушни простор Појаса Газе.
Такодје, имаће економску контролу и контролу над водним ресурсима, електричним снабдевањем, гасом и нафтом у складу са Споразумом.

Палестинци ће моћи само административно да воде територију, али ако то не буду били у стању (а како да буду када не располажу стратешки важним ресурсима) показаће читавом свету да не могу имати државу, јер нису у стању да је организују. То је паклени план Шарона за који он има "подршку" америчког председника Џорџа Буша.

Али, познаваоци америчке спољне политике овде ће се свакако насмејати јер, по многима, управо је Џорџ Буш највећи циониста. Шта више, читаву спољну политику САД, посебно на Средњем Истоку креира управо моћни ционистички лоби, преко Америчко-израелског Политичког Комитета (АИПАЦ).

Али шта је светска политика данас?
Она управо јесте вештина лобирања и заштите интереса моћних појединаца и њиховог мултинационалног бизниса. Политика одавно већ није заштита државних и националних интереса, заштита права, истине и правде.

Ово се, на жалост, у Србији још не схвата, а последица тога јесте распад СФРЈ, и наставак даљег растакања Србије. Причом о Израелу се много може научити.

ВЕРЕ И НАРОДИ У СЛУЖБИ ПРОФИТА?

Где је заправо срж конфликта такозваних Израелаца (Јевреја) и такозваних Палестинаца? Кажемо "такозваних" јер и једни и други тврде да је Јерусалим древна постојбина баш њиховог народа. Обе стране су га прогласиле својом престоницом, мада се скоро све светске амбасаде у, за сада једино признатој држави - Изреалу, држе Тел Авива.
Израелци тврде да Палестинци као нација не постоје, јер је Палестина подручије на коме су живели одувек Јорданци, Египћани, Сиријци, муслиманске и хришћанске вере, као и древни Јевреји из подручија Јудеје и Самаре. Сви су они заправо Палестинци. Измислили су се, кажу, као палестинска нација како би остварили етничко право на ту територију која се тако звала и у петнасетом веку када су је држали Отомански Турци.
Такодје, Израел сматра да није окупирао Западну Обалу и Појас Газе, јер то и нису биле суверене државе, већ су их пре тога запоседали војно и Египат и Сирија. А онда је дошао јачи Израел.

Трећи аргумент за Јевреје је неприкосновено право на земљу онога ко је катастарски власник земљишта. А Јевреји су успели да купе приличан комад Палестине.

Са дуге стране палестински аргументи се заснивају на томе да су они народ који је одувек ту живео и да немају где да иду. У тај палестински народ убраја се и мали проценат семитских Јевреја који заиста одатле потичу, из Самаре и Јудеје, за разлику од досељеника који никакве корене ту немају.

Заправо, већина Јевреја који су након Првог светског рата почели да се досељавају су хазарског порекла. Хазари су народ од турско-монголских племена, који је живео измедју Каспијског и Црног мора. По наредби свога цара, принудјени су били да узму јеврејску веру, пошто су били пагани. Кад им се царство у тринаестом веку распало, раселили су се по Русији и Европи. Пошто су били беземљаши бавили су се ситним занатством, трговином, али и лихварењем. Ово последње их је доводило на лош глас због многих финансијских превара, али многе умешне појединце учинило веома богатим златарима и касније елитним банкарима.


СПЕКУЛАТИВНИМ НОВЦЕМ КУПИТИ ЗЕМЉУ И СТВОРИТИ ДРЖАВУ

Један од успешних златара и лихвара тог времена у Франкфурту био је и Мајер Амшел Бауер, аријевац по свему судећи. Испред његове златаре стајао је црвени штит као пословни "бренд" породице. Једног дана Бауер је узео за презиме свој пословни бренд - Ротшилд (рот шилд - црвени штит) и почео да се бави проучавањем Талмуда и јеврејске вере.
Са великом количином новца, оствареног финансијским спекулацијама, Ротшилд и његови потомци које је пажљиво школовао и слао по свим европским трговинским центрима, куповали су праве вредности- земљу, руднике, злато, али и уметничка дела.
Један од Ротшилда који није постао банкар, већ се наводно занимао за уметност и културу, био је Барон Бењамин Едмонд де Ротшилд (1845-1934) из француске лозе Ротшилда. Његово "занимање за уметност" испољило се и у куповини земље у Палестини крајем деветнаестог века. Да ли због гајења винове лозе (породица се бави и прављењем вина) или због нафте, није ни важно. Куповао је у почетку, диксретним подмићивањем турских ефендија, онда уз помоћ Енглеза, када су контролу над Палестином (уз помоћ Арапа) преузели након победе над Турцима у Првом светском рату.

На руку му је ишло и то што су Ротшилди банкарским кредитима веома задужили Турску која је изгубивши рат морала да тражи начин како да дуг измири. Прихватили су зато понуду Ротшилда да им део дугова отпише, ако се одрекну Палестине.

Енглезе су Ротшилди већ имали под контролом јер су им контролисали централну банку, Банк оф Енгланд, још од 17. века. Али ни то није све. И победа Енглеза у Првом светском рату је била заслуга Ротшилда.

Наиме, Немци, су 1917. практично већ добили рат против Енглеза (и Француза и Турака) и већ спремили повољан мировни споразум, када је САД изненада ушла у рат у Европи и поразила их.
По тврдњи бившег богатог ционисте и отпадника, Бењамина Фридмана, Ротшилдови ционистички лобисти су веома вешто убедили америчког председника Вудро Вилсона да удје у Први светски рат на страни Енглеза иако САД нису у том рату имале никакав интерес.

Цена за ову услугу је да им Енглези, који би победом над Турском и Немачком добили контролу над Палестином, омогуће формирање државе Изарел.

Непосредан повод за улазак САД у Први светски рат је било инсценирано потапање америчког трговачког брода "Луситанија". Потопили су га Енглези, а Американци су одмах оптужили Немце. Амерички медији који су сви још тада били у рукама Јевреја, на миг циониста, повели су праву медијску кампању против "примитивних и ратоборних Хуна".

Тек 1919. на Париској мировној конференцији, кад се однекуд ту створило преко 100 Јевреја који су дошли да наплате од Енглеза своју посредничку услугу, Немци су схватили како су им Јевреји, углавном немачки градјани, забили нож у ледја. Остала је од тада трајна нетрпељивост према њима. Доказ за ову ционистичку умешаност је један документ из 1917., кратко писмо које Лорду Ротшилду послао енглески премијер Лојд Џорџ, а потписо га је министар за иностране послове, Артур Џејмс Балфор. Документ је познат као Балфорова декларација.

Израел је касније уз помоћ Америке успео да истера и Енглезе и добије медјународно признање 1948. за део територије у Палестини. У рату од шест дана, 1967. Израел је заузео и Појас Газе, Голан, Јудеју и Самару (Западну обалу).


ИЗРАЕЛ - ДРЖАВА ДРЕВНИХ ЈЕВРЕЈА ИЛИ ПРИВАТАН ПОСЕД РОТШИЛДА?

Куповину палестинске земље је Едмонд де Ротшилд у почетку обављао сам, а онда је новац за те намене пренео на Јеврејски национални Фонд.

Не постоје прецизни подаци, али се по неким изворима сматра да је крајем деветнаестог века, када је и формиран ционистички покрет, у Палестини живело мање од пола милиона људи. Од тога 80% су били Муслимани, 10% хришћани и 5,7% Јевреји.

Јевреји су 1882. поседовали 22.500 дунума земљишта (дунум је 1000 метара квадратних). Од укупно 26.323.000 дунума земље, у власништву осталих Палестинаца је било 0,09 %. Већ 1900. године имали су Јевреји 218.000 дунума, што је 0.8% земље. Већ 1936. Јевреји су имали 1.231.000 дунума, а 1947.чак 1.734.000 дунума у власништву, што је износило 6,6 % укупне територије. А 1948. Јеврејски Национални Фонд је купио 12.5 %. Тада је Израел признат као држава. Својих 500.000 дунума Едмонд де Ротшилд је, након смрти званично, завештао Израелу.

Дејвид Ајк, контроверзни писац књиге "Највећа тајна", о крвној лози Ротшилда и других династија, тврди да су они данас власници чак 80% територије Изареала и већ контролишу половину укупног светског богатства.

Куповина земље у Палестини крајем деветнаестог века није за Арапе у почетку имала превелики значај, јер су као најамни радници или закупци земље код турских ефендија, настављали да раде и код Јевреја, све док нису добили отказ. Онда су земљу морали да напусте. О овоме су Јевреји веома водили рачуна и тако систематски вршили исељавање Арапа са купљене земље.

Такодје су се трудили да купују што веће поседе, остављајући Палестинцима уситињене и мале парцеле.
Али, схвативши игру циониста, Јорданци и Египћани су се коначно побунили сматрајући да им та земља припада јер ту живе, за разлику од оних који су куповали, а ту нису ни крочили.
Ротшилдов план је био да се купљена земља одмах озелењава, па су зелене површине у Палестини показивале како се шири оно што је у власништву Јевреја. Идеја му је била и да се купљени поседи уступају за становање јеврејским досељеницима из Европе и Русије који су му били потребни како би чували изворишта воде и даље развијали инфраструктуру.

Сиромашни и широм Европе протеривани Јевреји (хазарског порекла) су тако бродовима, које су закупили богати банкари, Ротшилди, довожени масовно у Израел, земљу "својих предака", са којом стварно нису имали никакве везе, осим преузете вере. Али прича о повратку на древна огњишта била је потребна како би се дошљаци јасно идентификовали у односу на староседеоце Арапе, муслимане, хришћане и Јудејце. Тако, испуњен емоцијама и могућношћу да оствари голу егзистенцију, јеврејски народ је био спреман да брани посед и за њега ратује.

Да буду добро уверени и емотивно подгрејани, потрудили су се и водећи светски медији, телевизије, новине, филмови, издавачке куће углавном америчке (под контролом Јевреја- циониста), са бројним причама о Јеврејима, које са историјским чињеницама нису имале везе. Али, сви ови медији су одавно у служби интереса моћних олигарха.
Тако је настао дуги конфликт који траје и данас.

ЈЕВРЕЈИ СУ ДАНАС ВОДЕЋИ И ГЛОБАЛИСТИ И АНТИГЛОБАЛИСТИ

Антрополошки је одавно доказано (Артур Кестлер, нпр.) да Јевреји нису раса, посебно не нижа, како их је Хитлер, описивао дајући им одредјене расне карактеристике. Европски Јевреји толико су се измешали са народима где су живели пре доласка у Израел, да управо тако и изгледају. Ништа посебно.
Ипак, прича о нижој јеврејској раси, сасвим је одговарала Ротшилдима и осталим банкарима (Рокфелер, Кун Леб, Варбург...) Јер, Други светски рат који је идеолошки био заснован на погрому Јевреја као ниже расе, донео им је прилично уносне послове, пошто су се све државе задуживале кредитима због наоружавања. Зато је највећи финансијер Хитлера била управо немачка компаније И.Г. Фарбен чији су амерички огранак контролисали Ротшилди. Али, интерес је интерес, па неколико милиона мртвих Јевреја (углавном сиротиње и обичних градјана) у Другом светском рату представља "малу" јеврејску жртву за велике ционистичке планове. Уосталом, нису ли Ротшилди заправо Бауери?

Да се данас све ово не помиње и не истражује превише, побринуо се и амерички Конгрес прошле године, доношењем Глобалног анти-семитског (!?) закона. Тако је формиран државни секретаријат (плаћају га сви амерички порески обвезници, ваљда) који ће прикупљати на глобалном нивоу све информације о томе ко шта пише и прича о јеврејском холоакаусту и о Јеврејима уопште. Историјске ревизије о јеврејском питању, које се не буду допадале НЕКОМ, биће сматране анти-семитизмом(!?)
То што Холокауст нема везе са правим семитским Јеврејима, нема везе, али и то је, очито, још једна добра подлога за лобистичко деловање истих профитера.
Разлог за доношење овог закона је, заправо, што све већи број интелектуалаца широм света, многи баш Јевреји, управо отварају ово питање. Њихов страх од могућег реваншизма према ционистима, који су данас без сумње најјача политичка лобистичка група у свету и која највише ради у интересу креатора Новог Светског Поретка, а на штету многих националних држава, највише против САД, сасвим је оправдан. Многи јеврејски интелектуалци сматрају да су Јевреји, који чине већину у овом покрету и у лобију, само квалитетно орудје у рукама моћних светских олигарха, те да такви лако опет могу бити и жртвовани, ако то буде у интересу истих олигарха. А тада обично највише страда обичан народ.


***

Критеријум у медјународном праву, по коме се овај лоби борио за Израел, јесте да право на стварање државе проистиче из власничког права над земљом.
Занимљиво је, медјутим, да су по питању етничког сукоба око земље на Космету, Јевреји из истог лобистичког корпуса у служби Новог Светског Поретка и на високим функцијама у државној служби САД, Мадлен Олбрајт, Ричард Холбрук и други, тврдили да земља на Космету припада већинском народу који ту живи, иако су Срби катастарски већински власници земље, њива, шума, рудника итд... Исти случај је био и у БиХ.
Да ли знате ко је главни профитер из сукоба на простору СФРЈ? Да ли знате ко контролише рад Хашког трибунала, Уједињених Нација, НАТО-а, америчког Конгреса... ?

Можете слободно да погадјате.

Ово најбоље показује колико је медјународна политика данас растегљива и почива искључиво на принципу лобирања за одредјене интересе у том тренутку. У случају Израела то је био интерес људи који нити живе у Израелу, нити им та земља и тај народ значе ишта више до остваривања профита.

На жалост, српска Влада након 5. октобра 2000. није прихватила Предлог закона о повраћају имовине на Космету на стање од 1941., како би са аргументима идентичним израелским (власништво над земљом) приступила решавању конфликта. Влада премијера Коштунице је на овај предлог остала потпуно глува иако је могла да бар да закомпликује и успори процес одвајања Космета од Србије. Али зашто није?

Пише:
Ивона Живковић

Објављено септембра 2005. у недељнику "Сведок".

[Noc dugih nozeva]

ANNUIT COEPTIS - DIVIDE ET IMPERA
(Први део)

Пише: Ивона Живковић
Палестинска информативна агенција "Палестине Неw Нетwорк" објавила је 6. фебруара ове године да су израелске оружане снаге разориле улаз у познату џамију Ал Акса у источном делу Јерусалима, тако што су су срушиле Мароканску капију на мосту која води у ово велико исламско свето место.
Ово је учињено, по речима Палестинаца, намерно баш у тренутку када су све очи света упрте на предстојећи политички скуп у Меки. Ал Акса џамија је за Муслимане треће по реду најзначајније светилиште, после Меке и Медине.

Израелци, такође, настављају да разарају историјски пут према Мароканској капији уз претњу да потпуно разоре западну страну великог комплекса џамије.

Израелци су дан пре тога избацили све новинаре и раднике из зоне коју контролишу у овом делу Јерусалима, а где су неколико дана пре тога избили протести.
Шеик Тамини, палестински министар правде истакао је на конференцији за штампу у Рамали да је то део великог плана да се Ал Акса џамија потпуно уништи и на њеним рушевинама изгради нови храм. "Продрли су у исламску четврт Старог Града у Јерусалему и зидају синагогу насељавајући около јеврејско становништво", каже он. "Израел на овај начин врши систематско преузимање читавог Јерусалима уз етничко чишћење".
Борбе око џамије Ал Акса трају већ деценијама. Још 1996. године 80 људи је погинуло у сукобима који су настали због намере Израела да направи тунел око поседа на коме се налази џамија.
21. августа 1969. Ал Акса џамија је запаљена при чему је тешко оштећено јужно крило и уништено око 1500 квадратних метара поседа (од укупно 4400). Разорена је и историјски вредна исповедаоница.
Палестинци су тада окривили јеврејске екстремисте и израелску владу за намерно подметање пожара, док су израелски званичници тврдили да је узрок био кратак електрични спој у инсталацијама. Касније су Израелци признали да је кривац за пожар извесни имигрант из Аустралије који је добио азил у оближњим кибуцима.

ИСТОРИЈСКА ИЛИ ОРКЕСТРИРАНА НЕТРПЕЉИВОСТ?
Да ли су сви ови сукоби Јевреја и Арапа последица огромне историјске верске нетрпељивости, како се у већини водећих медија иу бројним књигама "познаваоца прилика на Средњем Истоку" приказује?
Данас знамо захваљујући Артуру Кеслеру и његовој књизи "Тринаесто племе" да су Јевреји који су масовно усељени у Израел након 1948. претежно хазарског, а не јудејског порекла. (Кеслер, такође Јеврејин, 1983. године је заједно са својом женом извршио самоубиство, јер је наводно боловао од леукемије. Тако бар каже званична верзија.)

Лако је уочити и да већина данашњих Јевреја нема расне одлике семитског народа, већ више аријевског. И њихов прастари језик је јидиш, а не хебрејски. Најзад, огроман број Хазара је већ асимилован и преобраћен у хришћанство, у зависности у којој су земљи живели. Своје право порекло многи више и не знају.

Али, питање које се логично намеће гласи: како је баш та новојеврејска популација насељена у Израелу запала одмах у тако тешку нетрпељивост и вишедеценијски ратни сукоб са Арапима? Одакле та милитантност?
Многи Изарелци кажу за Ицака Рабина (војника, па политичара) да је био најбољи израелски политичар и да се највише приближио склапању трајног мира са Арапима. Ипак, баш тада, убијен је управо од једног младог јеврејског екстремисте. Коме је сметао мир?
Алан Херт из Међународног института за стратешке студије тврди да Израелом и не управља израелска влада, нити председник (иако Израел формално има све демократске институције и опозицију, па и сами Јевреји у Израелу склонији су критици ционизма него они у Америци), већ да то чине војни генерали. Он чак наводи да некадашњи премијер Изарела, Ешхол Леви, 1967., уопште није желео рат, као ни Моше Дајана у свом кабинету. Али одлучили су генерали. Херт је и сам био сведок необичног "признања" тадашњег министра одбране Моше Дајана када је у једном образлагању политике Израела у присуству најутицајнијих израелских амбасадора, Лондона, Вашингтона и Париза, просто прижељкивао оружану провокацију од стране Египта, иако га је Ајзенхауер тада убеђивао да Насер не жели рат. Тада је Дајан објаснио како су му египатске провокације неопходе као "животно важан лек " те да би му то "омогућило висок степен напетости у земљи и у војсци". Израел иначе има малу армију од 23 000 војника , али резервни састав броји преко милион људи укључујући и жене. Ова милионска армија активира се само за 48 сати.

Зашто Израел мора стално да одржава ратну тензију? Да ли то значи, пита се Херт, да би грађани Израела били спремни на миран суживот са Арапима у окружењу, али да им то НЕКО не допушта?
Ко је тај НЕКО? Ко инструира израелске генерале (па приучене политичаре), Мосадове оперативце у акцијама за које нико не зна, ко пресељава и расељава јеврејско становништво по политичкој потреби и брутално етнички чисти староседеоце Палестинце (махом хришћане)? Ко заиста управља овом необичном државом против воље народа? САД? Или можда неко још јачи?
ДА ЛИ СЕ РАЗЛИКУЈУ ДУХОВНО И МАТЕРИЈАЛНО?
Иако су материјални ресурси одувек били предмет сукоба међу народима, историја је забележила многе крсташке ратове где је срж сукоба била (не)вера. Поприште верских сукоба било је и на Средњем Истоку где се Вавилон представлајо као седиште неморала и земља којом је владала звер у лику развратне жене (Јованово Откривење, глава 17). А да ли је вера била само обланда за грабљење материјалних богатстава, сакупљање робова и средство за освајање моћи, не чини битну разлику када је у питању мотив који покреће рат. Моћ је увек везана за поседовање материјалних добара, а огромно богатство којим данас располаже католичка црква то несумњиво доказује.
Наиме римокатоличка црква, која је и била иницијатор свих крсташких ратова, данас је једна од најмоћнихих светских корпорација и изузетно значајан играч, како на берзи тако и у прерасподели глобалне контроле светским богаством. А ко има богаство има и политички утицај.

Колики је данас стварни утицај римокатоличке цркве многи се вероватно и не питају верујући да је Ватикан данас само историјско место и туристичка атракција. Да ли је баш тако?
Веома занимљива књига Ерица Џона Фелпса, "ВАТИКАНСКЕ УБИЦЕ" (Ериц Јон Пхелпс: ВАТИЦАН АССАССИНС), открива веома активну улогу језуита у савременој светској политици. Књига је изазвала опречне реакције и код неких антиглобалситичких аутора.
Маинстреам медији књигу су игнорисали.

Тако, иако су многе полазне поставке у овој књизи, по некима, проблематичне јер су базиране на изворима, како каже публициста Мајкл Колинс Пајпер "плаћних и разоткривених дезинформатора и ционистичких лобиста" Др Емануела Јосефсона и Џона Лофтуса, није на одмет да се читаоцима у Србији ово књига представи макар уз опаску да је треба узети са резервом. Наиме, ако је књига и намењена као "дезинформативно штиво" онима који су већ прилично упућени у систем функционисања глобалне олигархије и тајанственог механизма (којим олигархија преко масона данас управља народима света тј. својим робовима користећи апсолутну контролу над глобалном монетарном политиком, медијима, науком, обавештајним подацима и политичким утицајем преко такозваних "медјународних организација"), са 90 % истине и можда 10 % лажи, за оне који су још на нивоу почетника, ових 10 % дезинформација не значи ништа, па ће им књига свакако пружити много корисног знања.
Најзад, примедбе Пајпера можда су више последица већ прилично широко распрострањеног става код антиглобалиста да иза успостављања Новог Светског Поретка стоји искључиво јеврејска олигархија (уз помоћ своје мафије), не само као извршилац већ и као главни идеолог. Та идеологија је наводно формулисана у фамозним "Протоколима сионских мудраца", за које се никада није поуздано утврдило ко их је написао.

Мање је, међутим, познато да Нови Светски Поредак треба да чине Светска Влада (за невернике) и Светска Црква (за вернике). Дакле, механизам глобалне управе и у материјалној и у духовној сфери. Најзад, поменуте Протоколе могли су у то време да пишу само веома просвећени људи, а најпросвећенији су одувек били - духовњаци лишени материјалних проблема.
Подсетимо се и из историје да је просвећеност најпре настала код римокатоличког свештенства, а касније и православаца и протестаната како би се ширило учење које је црква проповедала. Световни људи нису морали да знају ни да читају ни да пишу, јер су били радна снага. Слично је и данас, иако обични људи тога нису свесни.
И данас већина људи на планети добија само унапред одређене информације и одређена фундаментална знања. Елитно знање је резервисано само за елиту - за властелу (световну и духовну).
Иако се формирање тајног друштва "Илуминати" најчешће приписује богатим ционистима (на челу са Ротшилдима) и Адам Вајсхаупту, немачком језуити из 18. века, обратите пажњу да је реч "илуминати" латинска, а не хебрејска или јидиш или германска.

Подсетимо и да је високи масон Алберт Пајк одавно рекао да су за успостављање Новог Светског Поретка потребна ТРИ СВЕТСКА РАТА: "Трећи светски рат мора бити подстакнут коришћењем политичких разлика између циониста и лидера исламског света које ће подстакнути "агентура" Илумината".

"ВАТИКАНСКЕ УБИЦЕ"
Фелпс пише да је напад на СТЦ и Пентагон (11.9.2001.) наредио Петер- Ханс Колвенбах, Генарал Медјународног Војног Реда Друштва Исусоваца (језуита) познат и као Црни Папа. Њема је у томе сагласнот дало пет Асистената (сваки је представник за одређену хемисферу и који се воде као Обласници), један саветник који је имао задатак да обустави операцију у случају да дође до неке грешке и његов исповедник, који је био задужен да му олакша савест и разреши га многих грехова.

Зашто су то учинили? Зато што долази време када по плану Генарала мора да се разори познато муслиманско светилиште џамија Ал Акса у Јерусалиму (позната и као Купола од камена). При томе Црни Папа тајно користи ЦИА, масонски ционистички Мосад, који сарађује са масонским исламистичким обавештајним агенцијама (све су под контролом ЦИА), које укључују и Осаму Бин Ладена и његов МАК и пакистански ИСИ. Све ове организације раде ПРИКРИВЕНО на прављењу велике конфузије (Хаоса) у свету.
Ова велика конфузија, која ће изазвати глобални ратни окршај треба да омогуће Малтешким Витезовима (који се данас називају Шринер Слободним Зидарима ) да поново саграде Соломонов храм за Папски Цезаријански Римски Ватикан. Место за овај храм је баш ту где је сада Ал Акса џамија.

Папска столица би тада била пренета у Јерусалим где су заиста мошти Светог Петра (а што се у Ватикану дуго чувало као најстрожа тајна). Ову тајну одао је одбегли језуита Алберто Ривера, о коме ћемо још говорити. Дакле, гроб Симона Петра је скоро откривен на поседу фрањевачког манастира "Доминус Флевит" у Јеруслиму. То је камен (петра, петрус - камен) где је Христ намерио да изгради цркву. Да ли "петра" значи - велики камен (стена) или мали каменчић (на коме се црква и не може градити) још једна је од пикантерија којима се бавио неподобни језуита Ривера, када му је речено да црква има неке своје тајне које никада не смеју изаћи ван зидина Ватикана.
Свети Петар данас се сматра првим Папом, иако Ривера тврди да је Симон Петар био ожењен, те да се у изворном библијском учењу од папе то и очекује, јер онај ко не може да управља својом кућом, женом и децом, не може да влада ни црквом Божијом (!)
За оне који не знају ништа о језуитима, подсетимо само укратко.
Ред језуита познат је и као Друштво Исусоваца и на њиховом амблему се налазе слова ИХС и негују култ Сунца.

То је милитантна организација у оквиру католичке цркве, устројена као војска са чиновима. Главни у Реду је Генерал и он је заправо Црни Папа, стварни владар Ватикана. Први Генерал и оснивач Реда је шпански свештеник Ињасио Лојола, који је 1534. за време владавине Папе Павла ИИИ сматрао да се против јереси (све већег броја присталица протестантизма) црква мора борити прикривеним и насилним методама.

Иако многи и данас верују да су они само део римокатоличке цркве са својим специфичним учењем, њихова историјска улога је далеко мрачнија и многим људима непозната.
Лојола је иначе и оснивач првих Илумината (Илумбрадоса).
ТАЈНА ЗАКЛЕТВА УЗ КАМУ

Језуите посебно повезује њихова специфична заклетва коју мора да положи сваки језуитски искушеник када ступа у одређени чин. Он тада клечи на црвеном крсту пред надређеним у Реду. Испред њега су две заставе: позната жуто-бела застава папства и црна застава која има каму са две оштрице и црвени крст изнад лобање са две укрштене кости. То је застава језуитског реда, тврди Алберто Ривера.

Приликом полагања заклетве надређени даје новом искушенику мали црни крст са распећем који искушеник мора да притисне на своје срце и тада му надређени пружа каму. Искушеник прихвата оштрицу каме и притиска врх у правцу свог срца. Надређени му тада, држећи дршку каме, говори следеће речи:

"Сине мој, сада си научен да играш прикривено - међу римокатолицима да будеш римокатолик и да шпијунираш сопствено братство; да не верујеш ни једном човеку, нити у једног човека; међу реформистима да будеш реформиста, међу хугенотима да будеш хугенота, међу калвинистима да будеш калвиниста. Међу протестантима да будеш протестант и придобијањем њиховог поверења да држиш чак и беседу са њихове проповедаонице и да их потказујеш свом силином свога бића наше свете религије и нашег папе. И да си у стању да се спустиш тако ниско да постанеш Јеврејин међу Јеврејима, што ће ти омогућити да прикупиш све информације за свој Ред као одани војник папе."

(Значи ли ово спремност ученика да постане највећи "јеретик", међу највећим јеретицима-Јеврејима, али и највећим фарисејима. Занимљиво је овде додати и да данашњи Мосад, који су основали циниоисти, има мото: "Путем преваре ти ћеш ратовати". Тактика коју Израел тако примењује су такозвана "фалсе флаг" операције. Тако је Мосад стајао иза бројних терористичких напада које су одмах вешто приписване некој другој страни, углавном исламским терористима. Један такав напад је, по многима, и рушење кула СТЦ-а у Њујорку.)
Исту тактику политичког обмањивања примењују данашњи неоконзервативци (следбеници циониста), који се називају Јеврејима, а заправо су пореклом Хазари који мрзе Русију (која се проширила на рачун њихове уништене Хазарије). Занимљиво је и што је по тврдњама неких историчара холокауст и слање баш ових "Јевреја" у концентрационе логоре, спречило њихову потпуну националну и верску асимилацију, те су након Другог светског рата национално још више хомогенизовани и тако у великм броју (немајући више где) пресељени у Израел. Наравно, богаташка елита није ни искусила конц-логоре и није имала потребе да тражи уточиште у древној Јудеји, са којом већина никакве везе и није имала. Али ту је сада ционистичка војска од милион резервиста и њени генерали.)

Погледајмо даље заклетву:

"Научен си да подмукло сејеш семе мржње и љубоморе медју народима, регионима и државама које живе у миру, и подстичеш их на крвава дела, гурајући их у ратове једне против других, и да креираш револуције и грађанске ратове у земљама које су независне и просперитетне, изигравајући да негујеш уметност, науку и уживање у благодетима мира. Да учествујеш на страни бораца и да играш у тајности са својом браћом језуитима, који могу бити на истом послу на супротној страни у рату, али да се отворено супростављаш ономе за кога би могао бити повезан.
Само Црква на крају мора да извуче добит из услова који ће бити саставни део коначног мировног споразума и који ће оправдати сва средства".

(Занимљиво је овде подсетити се дешавања у бившој Југославији 1989. где су "из чиста мира" настајали етнички сукоби међу народима и верама и увек исто захтевање "независне државе". Нису се сви ови захтеви догодили одједном већ сукцесивно, тако да је "независно Косово" остављено за пред крај. Сам крај је резервисан за Војводину и Санџак. Данас је практично свака земља бивше СФРЈ постала "независна или неовисна" и "демократска" , а заправо под протекторатом глобалне олигархије и управу локалних тајкуна (мафијашког типа) углавном криминалног карактера. Под протекторатом је и "независна дежела" Словенија која је већ увучена у ЕУ (такозвани Четврти Рајх).

"Научен си сада својим дужностима шпијуна, да прикупљаш све статистичке податке, чињенице и информације од сваког извора; да се додвораваш као поверљива особа у познатим круговима протестаната и јеретика сваког нивоа и сваке личности, као и банкара, трговца, адвоката, међу ученицима школа и студентима, у парламентима и законодавству, у државном правосуђу и да будеш 'сав пртљаг свим људима' за добро папе, чије смо слуге до своје смрти.

Примио си све инструкције пре него си посто искушеник, и служио си као помоћник, исповедник и свештеник, али ниси био окружен са свим неопходним да би командовао армијом Лојоле у служби папе. Мораш служити одговарајуће време као средсво и извршилац наређење својих надређених. Нико овде не може командовати ко није себе благословио са крвљу јеретика. Без проливања крви ни један човек не може бити спасен…"

ТАЈНА МИСИЈА У ЗНАКУ СУНЦА?

О тајној мисији језуита у круцијалним догађајима који су претходили Првом и Другом светском рату буквално сликовито сведочење може се видети у стрипу издавача Џ.Чика. Он је стрип направио на основу истините исповести одбеглог језуите, др Алберта Ривере. Неки се могу бесплатно преузети овде.

Напоменимо само укратко да су по сведочењу др Ривере њему пренета нека знања и информације које су биле најчуваније тајна Ватикана и које се у историјским књигама нису помињале. Његов главни учитељ је био немачки језуита кардинал Августин Беа, конфесор папе Пија XИИ и председавајући Римокатоличког Екуменског Покрета. Једна од тајни коју је он "одао" свом ученику Ривери је језуитско прикривено учешће у стварању две паклене идеологије: са једне стране то је био немачки нацизам (као и претходно фашизам у Италији који је забранио све друге конфесије осим римокатличке), а са друге атеистички комунизам, како би се збацио са власти највећи заштитник источне ортодоксне цркве- руски цар. Ако је циљ био да се у међусобном сукобу физички уништи што више јеретика, задатак је успешно обављен. У Другом светском рату, где су сукобљени "верници " и "неверници" , поред великог броја убијених Јевреја (данас се настоји извршити ревизија о тачном броју), страдало је и два милиона Немаца (највише протестаната) и 20 милиона Руса (православаца) и нешто мање других јеретика (Енглеза) и пагана (Цигана). Ту су, наравно и Срби.

Зато Ривера каже да су у праву сви они протестанти који су тврдили да је католичка црква "Мајка проституције и гнусности на Земљи", те да Јованово Откривење (глава 17) не описује древни Вавилон, већ садашњи Ватикан.

Католичка црква је једина црква у свету која себе назива "Мајком", док је титула - папа изведена од грчке (!) речи отац (папас). Катхоликос значи - општеважећи (опет грчка реч).

У књизи светог Августина "Божији град" из 420. године у оригиналу написаном на латинском језику каже се да је папа одређен да ВЛАДА СВЕТОМ. Ово је из каснијих преписа и превода намењених јавности намерно избачено. Тако у оригиналу наводно пише следеће: "ОН (папа) је Сунце, владар Универзума. Месец (владар Земље) одражава његов сјај. Земља - то су СВИ људи који се клањају пред њим."

У време Августина папа је називан "само" Бискупом Рима.


Ривера још додаје да Сатана седи управо у самом врху Ватикана, те да је највише био шокиран када је на руци једног шпанског језуите високог ранга видео прстен са масонским обележјем и када је сазнао да је исти био и члан шпанске комунистичке партије. Такође је сазнао да је језуита Генерал у блиским везама са Илуминатима у Лондону (да ли су то били њихови банкари Ротшилди?)

Ривера открива и да неки свештеници језуити са напором прихватају ове лажи немајући другог излаза осим ове службе.

Занимљив је и Риверин опис крсташког похода (почео 1096.) на Јевреје (Јудејце) који су живели у изгнанству у Европи. Тада су побијене читаве јеврејске насеобине, док су жене масовно силоване. Њихова тако родјена деца, без очева, била су крштена као римокатолици, да би онда када су одрасла силом натерана да иду на ходочашће у Јерусалим. Тамо су, међутим, на превару продата Арапима као робље у замену за злато.

Подсетимо да су управо језуити творци усташког покрета у Хрватској 1941. као и вероватни идеолошки творци косовског отцепљења од Србије. Новинар и публициста Грег Сзyмански тврди да скреценица УЦК (Усхтриа Цлириматаре Косовес) заправо знаци "Устасха оф Цроатиа оператинг ин Косово"

Књига "Опус Деи" др. Смиље Аврамов документовано и детаљно разоткрива многе лажи католичке цркве. Занимљива терминолошка објашњења из ове књиге могу се преузети овде.

Али, вратимо се сада Фелпсу и његовј књизи који пише и следеће:
"Како би Црни Папа могао да растури ове исламске џамије, које се сматрају трећим најзначајнијим религиозним местом у свету, иза Меке и Медине у Сауди Арабији, а да не направи општи СВЕТИ РАТ? Овај рат Муслимани неће моћи да контролишу и биће назван - ЏИХАД?
Наравно, ово ће имати за последицу и разарање ционистичке државе (Израела) коју је креирао папа Пије XИИ" (познат и као 'Хитлеров папа')".
Треба се подсетити да је Израел после дуго натезања прихваћен у УН 1949. баш кроз напоре језуитски обучаваног кардинала Франциса Спелмана, миљеника Папе Пија XИИ. Након што су његови језуити извели јеврејски холокауст у Европи, преживеле Јевреје су пребацили у Палестину, под водјством језуитског исповедника Августина Кардинала Беа-е, како би Јерусалим учинили медјународним градом.

Изарелом је, међутим, управљао папски цезаријански агент Чеим Ваицман уз помоћ својих јеврејских масона-циониста. Теодор Херцл је елиминисан кад је завршио своју улогу.

Фелпс пише и да ће Црни Папа проузроковати ВЕЛИКИ РАТ користећи земљу коју такодје касније жели да разори. (Да ли је то Израел?)

Оружје које ће у овом рату бити коришћено је америчка језуитска империја, креирана 1868. на рушевинама Вашингтонове калвинистичке републике, последњег упоришта протестантских реформатора са слободом савести, слободом говора и слободом штампе. (Тачно је да свега овога у Америци има све мање).
(Ако се пажљиво погледа грађевински стил на Капитол хилу у Вашингтону, лако ће се уочити римски стил. И на америчком долару на латинском су исписане речи: Нуовос ордо сецлорум (Нови поредак за ново доба).
Америчком банком ФЕД управља 12 најмоћнијих "јеврејских породица" и она је приватна банка.

Занимљиво је да је католичка црква банкарске послове у средњем веку препустила Јеврејима, сматрајући да је продаја новца уз камату грешна за хришћане. (Како је онда замишљена Америка - као хришћанска или антихришћанска земља?)
ЗАВАДИ, ДЕЗИНФОРМИШИ И ВЛАДАЈ!
Напад на куле СТЦ-а и Пентагон 11. септембра 2001. био је Генералов план, пише даље Фелпс.
"Синхронизујући све прикривене и откривене фракције које раде за коначни циљ , а то је постављање папског Цезара као универзалног монарха на свету са седиштем у Јерусалиму, црни папа користио је своје оперативце контролисане кроз систем масонерије, фанатично антијеврејство (управо се шири преко Интернета), исламске обавештајце под контролом ЦИА (ова организација је финансирала и усмеравала Осаму Бин Ладена пуних 10 година, баш као што су језуити тренирали, а ЦИА финансирала, Фидела Кастра како би постао фалш непријатељ америчкој влади коју контролише Савет за међународне односе) како би наводни исламски пилоти обучавани у САД били укрцанини на аеродрому Венице. Овај аеродром на Флориди користи се за потребе ЦИА још од 1948.

Тако је штампа под контролом њујоршког надбискупа, кардинала Едварда Игана (Едwард Цардинал Еган) одмах објавила припремљене лажне вести (а можда и припремљене видео снимке, јер се изјаве многих очевидаца не поклапају са оним што смо као напад на Њујорк и Пентагон видели преко екрана и што су камере спремно снимиле) о злосрећном авиону на линији 93, који су киднаповали исламски терористи Бин Ладена. Истина је, међутим, да је летилица била претходно адаптирана и даљинским системом управљања њихове команде су, на ужас пилота, прешле у руке оперативаца америчке агенције НОРАД. Читаву операцију надгледали су ЦИА и НСА под контролим црног папе.
(Да ли то значи да је у игру намерно увучен и потпредседник Дик Чејни, који је баш тога дана руководио вежбом у симулираном терористичком нападу? Ове податке у јавност је изнео , тешко оптужујући Чејнија, бивши оперативац ФБИ, а сада "независни" новинар и истраживач Мајк Руперт (како ли долази до података?) који је врло брзо издао и књигу "Прелажење Рубикона" са невероватно прецизним подацима (90% истине и 10 % лажи?). Руперт је и уредник Интернет сајта "Фром тхе Wилдернесс" , задуженог изгледа за дезинформације. Бројни овакви дезинформатори веома брзо су "склопили коцкице" ове завере сваљујући кривицу на америчку владу (Буша и Чејнија), и тако перфидно преусмеравајући кривицу на другу страну.

У овој групи дезинформатора веома грлат и брз је био и Ноам Чомски, који је први издао књигу о овом терористичком нападу и кога управо маинстреам медији промовишу у "највећег америчког интелектуалца" који "храбро" критикује америчку спољну политику (цврц!) И наши домаћи режимски медији у Србији (које уређују страни протектори и домаћи сервилни уредници (посебно уреднице) дају му изузетан значај цитирајући његове критичке ставове по питању "америчке" политике на Балкану (цврц!) Његове књиге спремно се преводе широм света , па и код нас у Србији, док се неке друге прећуткују (нпр. Ватицан Ассассинс).
Тако, по Фелпсу, тренирани Муслимани никада нису укрцани у авионе који су учествовали у нападу 11. септембра.
Није било борбе измедју путника и отмичара на Лету 93, као што је известила обманута жена покојног Џеремија Глика. Авион на линији 93 оборио је ловац Ф- 16 разневши му крило које је пало око 10 километара даље од трупа.

СВИ ПУТЕВИ ВОДЕ НА ИСТО МЕСТО?
Фелпс тврди да је Ал Каида мрежа терориста која је у саставу јузуитске Генералне Терористичке Медјународне Мреже. Нападом на Њујорк, 2000 америчких јеретика и либерала нестало је потврђујући рат између фанатичног муслиманског света и "Великог сатане"

С обзиром да је позната пословна веза породица Буш и Бин Ладен преко Царлyле Гроуп, коју води Френк Карлучи члан Малтешких витезова, а који су у надлежности њујоршког надбискупа кардинала Игана, зашто не би постојала иста веза између Переса, Бин Ладена и Арафата, пита се Фелпс. Нису ли сви они у истом масонском братству "Невидљиве Империје" коју надгледа Велики Мајстор и Командер - црни папа.

Тако је папски конспиратор у атентату на израелског масонског премијера Јицака Рабина био и слободни зидар Шимон Перес, иначе образован као језуита у Пољској (право име му је Шем Перски), а касније и припадник ционистичке терористичке организације Хагана.

Као министар иностраних послова Израела био је добродошао у језуитски Харолд Пратт Хоусе у Њујорку и срдачно примљен од председника борда Петера Г. Петерсона и директора Леслија Х. Гелба, 29. септембра 1993. Шимон Перес има деонице у јавној телефонској компанији ПЛО-а, Палтел, у партнерству са породицом Бин Ладен и покојним Јасером Арафатом (!).

На Средњем Истоку задужен за ратно хушкање је био и Јасер Арафат ("нема рата без Јасера Арафата?") папски масовни убица јеврејског народа, "председник" ПЛО и професионални агитатор и слободни зидар. Сам је тврдио да је пре него што је ушао у политику био веома богат грађевински предузимач, те да би живео много лагодније да се и даље бавио тим послом, али је морао све то да жртвује "због вољене Палестине… "

Новинарка Оријана Фалачи, која га је својевремено интервјуисала (као и Шарона), изјавила је за њега да је "ужасан лицемер и огавна педерчина". Поред деоница у телекомуникацијама, Арафат је убирао новац и од коцкарница у Јерихону заједно са Аријелом Шароном и нама познатим Мартином Шлафом.

На фотографији је Арафат у својој кући у Рамали опкољеној израелским војницима, без струје и са свећом где држи конференцију за штампу. Али одакле толико светло на фотографији, ако су му исекли струју? И шта ће му поред толиког светла и свећа на столу? Није ли све заправо режирана слика коју су пренели сви светски медији? Најзад зашто га Израелци нису убили кад су већ могли, уместо убијања десетина хиљада палестинских цивила -жена и деце? Да ли је тешко наћи логичан одговор, осим ако није био плаћеник Мосада, како тврди Фелпс.


извор http://www.dejanlucic.net

[Алекса]

О наводном плану "Мојсије" говорено је и раније. Дејан Лучић је једна јако сумњива личност, и то што он прича треба узимати с дубоком резервом. Хипотеза о милион Јевреја који требају бити пресељени у Србију нереална је. Ова тема ће се закључати.

[Noc dugih nozeva]

Реакције на појаву Јевреја
Јуче – данас ...

Рихард Вагнер, немачки композитор 19.век

“Пошто овде желимо себи да објаснимо општу непопуларност јеврејске природе, која и данас постоји искључиво у вези са уметношћу, а нарочито музике, потпуно ћемо занемарити тај исти феномен на подручју религије и политике... У чистој политици никада нисмо дошли у стварни сукоб са Јеврејима; чак смо им дозволили да изграде јерусалимско царство и у том погледу можемо само да жалимо што је господин Ротшилд био исувише оштроуман да постане краљ Јевреја, него је више волео као што је опште познато да остане “Јевреј краљева...”

Јевреј - који као што сви знају, има бога само за себе – у обичном животу погађа нас првенствено својим изгледом, који у сваком европском народу непријатно одскаче, тако да инстиктивно не желимо ништа да имамо са човеком који тако изгледа...

Али, далеко већу тежину за наше испитивање има ефекат који Јевреј оставља на нас својим говором; и то је суштинска тачка са који треба да сагледамо јеврејски утицај на музику. Јевреј говори језиком народа у коме обитава из генерације у генерацију, али то увек чини као странац...када чујемо Јевреја да говори, несвесно смо увређени чистином људског израза у његовом говору:хладна равнодушност особеног блебетања, никада се не уздиже до више, срчане страсти...

Ако горе наведене особине његовог дијалекта чине да Јевреј буде скоро неспособан да уметнички изрази своја осећања и схватања кроз говор, онда је његова склоност за таквим изражавањем кроз песму, нужно много мања. Песма је само говор уздигнут до највише страсти: музика је говор страсти. Све што нам је сметало код његовог споњашњег изгледа и говора, чини да коначно побегнемо главом без обзира од његове песме , под условом да нисмо заточеници овог смешног феномена...

Јевреји никада нису дозвоњавали да се пластична уметност развије међу њима; њихове очи су увек биле окренуте практичнијим пословима него што је лепота и духовна суштина света облика...

Јевреј коме је прирођена неспособност да се уметнички изрази било кроз појаву или говор, а најмање песмом ипак је успео да диктира јавни укус у најширем дијапазону разних уметности, односно у музици.

Од тренутка током развоја нашег друштва када је новац отворено добијао етикету племенитости, Јеврејима – којима је једини занат био гомилање новца без правог рада, односно лихварење, - Јеврејима не само да није могла да се ускрати диплома новог друштва за коју није било потребно ништа друго до злата, већ су га они донели са собом у џеповима. Од тада је наша савремена култура, доступна само имућнима, постала отворенија за њихјер је потпонула у корумпирани луксуз. Према томе од тог тренутка се културни Јевреј се појавио у нашем друштву...

Јевреј никада није имао своју уметност, па према томе ни живот коме важност даје уметност...

До год је музика у себи имала органску животну потребу, све до времена Моцарта и Бетовена, није било ни једног композитора Јевреја: било је немогуће да елеменат који је потпуно отуђен од тог живог организма учествује у фазама стварања тог живота. Тек када постане видљива унутрашња смрт тела, спољашњи елементи могу да му суде – али само да би га уништили.

У једно не сумњам, а то је утицај који Јевреји имају на наш ментални живот, што се види у изопачености и искварености нажих највиших културних тенденција. Да ли би пад наше културе могао да се спречи снажним одбацивањем разорног страног елемента, нисам сигуран, јер би за то биле потребне силе чије постојање ми није познато.”

Јудизам у музици

Јаков и Вилхелм Грим, немачки филозофи, 19. век

У чувеним дечијим и домаћим бајкама браће Грим (Kinder - und Hausmarchen), налази се прича “Јеврејин у трњу” у којој један млади Немац свира на виолини и то толико зачара Јевреја да је приморан да изводи смешан плес. Јеврејин моли младића да престане, али Немац узвикује: “Преварио си много народа у своје време; сада нека трње вара тебе”, док Јевреј неконтролисано упада у трње.

Наравно та прича је данас избачена, или прочишћена. У чувеном речнику немачког језика (Deutsches Worterbuch), који је и данас непревазиђен, браћа Грим су написала следеће у одредници Јевреји:
...3) Међу њиховим лошим особинама истичу се аљкавост као и грамзивост и лихварење...; позајмљивати новац, варати као Јевреј: то значи безвредно, јер ни Јевреј ни свештеник не би ништа позајмили, Фишарт 92б;...Јевреј са шиљатом брадом; према томе у Турингији се каже: Имам Јевреја на лицу, односно морам да се бријем; у источној Фризији, јеврејином се назива оброк без меса From. 4, 132, 82…


Чарлс Дикенс, британски књижевник, 19. век.

Његов роман Оливер Твист, са свирепим злочинцем Фагином, Јевреји сматрају великим делом “антисемитизма”. Дикенс је изгледа покушао да се искупи у једном каснијем делу “наш заједнички пријатељâ€(Our Murtal Friend) , али је то дело било промашај и доброћудни “јунак”, Јевреј Раја, је неубедљив. Сматра се да је Дикенс у позним годинама себи нарушио здравље често читајући пред публиком одломке о Фагину. Потпуно се уживео у ту улогу и доживео велико признање публике и критике због портрета овог зликовца.


Фјодор Достојевски, руски романописац, 19. век

Сада Јевреји постају земљопоседници – и свуда људи пишу и надижу дреку о томе, да Јевреји исцрпљују руску земљу, да јевреј пошто уложи одређену суму капитала у куповину имања, да би узео двоструко са каматом, одмах исцрпљује све прозводне моћи купљене земље. Али, покушајте да кажете нешто о томе и људи ће одмах подићи дреку о нарушавању принципа привредне слободе и грађанске једнакости. Али каква је то једнакост , ако изнад свега и на првом месту, имамо очигледну талмудску државу у држави? Ако то није само исцрпљивање државе, већ и будуће исцрпљивање наших сељака, који ће, пошто су се ослободили од земљопоседника несумњиво и веома брзо бити натерани – као “commune in corpore” – у још горе ропство далеко опаснијим земљопоседницима – истим оним земљопоседницима , који су исцрпли срж у сељаку у Западној Русији, онима који не само да сада купују имања и сељаке већ су почели да купују и либерално мишљење , и то веома успешно. Зашто ми то имамо?

“Мој Парадокс”

Човек стоји збуњен: где је истина? Да ли је могуће да је свет још увек далеко од ње? Када ће доћи крај мукама? Да ли ће се људи икада ујединити? Шта им стоји на путу? Да ли је истина икада била толико јака да може да уништи изопаченост, цинизам и егоизам човека? Где су истине које су се развиле и стекле са толико муке? Где је човечност? Да ли су то уопште истине? Зар нису то само привиди “узвишена” осећања или за ученике да би се држали под контролом, а оног тренутка када дође до правог посла – практичног посла – све се изгледа одбацује и дођавола са свим идеалима!

Идеали су преваре, поезија, стихови! И тачно је да је Јевреј опет поставио себе на престо свуда. И то не само да се “Поставио на престо, већ никада није ни престао да влада”.

“Последња реч цивилизације”

...нису узалуд они богови целе међународне политике! Шта ће бити убудуће, знају Јевреји: ближи се њихово царство, њихово потпуно царство!

“Status in Statu”


Едуар Дримон, француски публициста, 19. век

Сматра се оснивачем савременог француског покрета против јеврејско-масонске доминације, зато што је био први који је успео да скрене пажњу јавности на то питање. Надарени новинар Дримон је започео каријеру књигом “Јеврејска Француска” ( La France Juive), која је преко ноћи постала сензација.

Једна од главних тема те књиге је да само аријевска раса има “осећање за правду , добро и слободу”. Дримон је увек истицао ту идеју “о идеалистичком , витешком , правом Аријевцу , насупрот материјалистичког, прљавог , изопаченог талмудског Јевреја.” Касније је схватио да је монархизам мртав и да је потребна социјалистичка “ревизија револуције”. На њега су велики утицај извршили блиски пријатељи, антијеврејски социјалисти, Огист Ширак, и Беноа Малон. Када је пред крај живота писао о томе да “изазива Јевреје да нападну буржоаски свет” и када је објавио књигу “Крај једног света” ( La fun d`un monde), у којој је напао исквареност партизанске политике и затражио “аријевски социјализам”, Дримон се показао као очигледни претеча национал-социјализма.


Дитрих Екарт, немачки драматичар, 20. век

Сматра се да је он отворио очи АДОЛФУ ХИТЛЕРУ, као његов рани сарадник, о јеврејском питању. У књизи “Бољшевизам од Мојсија до Лењина” ( Der Bolschewismus von Moses bis Lenin), написао је:
“Истраживање о Јеврејима, и њиховим активностима би требало да буде алфа и омега наших историчара. Уместо тога , они истражују фекалије из прошлости.”


Карл Густав Јунг, швајцарски лекар, неуролог, психоаналитичар, 20. век

Несвесно аријевске расе садрже експлозивне силе и семе које ће се тек родити у будућности које се не могу без психичке опасности подценити као дечији романтизам. Још увек младалачки германски народи у потпуности су способни да створе нове културне форме које још увек спавају у тами несвесног сваког појединца – то су семена која пуцају од енергије, и која могу много да се прошире. Јеврејин, који је помало номад, до сада никада није створио сопствену културну форму, и колико видимо никада то неће ни успети, јер сви његови инстинкти и таленти , могу да се развију само уз помоћ мање или више цивилизованог народа као домаћина.

Јеврејски народ у целини – бар по мом искуству – поседује несвесно које се може упоредити са аријевским несвесним само уз резерву. Ако се изузму креативни појединци, просечни јевреј је исувише свестан и различит да би могао да иде около пун напетости нерођене будућности. Аријевско несвесно има већи потенцијал од јеврејског... Најдрагоценија тајна германског народа – њихова креативна и интуитивна дубина душе – описује се као мочвара баналне инфантилности, док су се моја упозорења деценијама проглашавала за антисемитска. Та оптужба је потекла од Фројда...
Ајон: Истраживање феноменологије сопства
Aion: Researches into the Phenomenology of the Self

Апсолутно је неопростиво прихватити закључке јеврејске психологије као опште важеће. Никоме не би пало на памет да кинеска или индијска психологија важи и за нас. Јефтина оптужба о антисемитизму коју ми упућују због ове критике разумна је као да су ме оптужили за предрасуде против Кинеза.

Два есеја о аналитичкој психологији
Two Essays on Analytical Psichology



Франц Лист, мађарски композитор, пијаниста и диригент, 19. век

“Присуство Јевреја међу европским народима узрок је многих зала и озбиљне опасности...

Јевреј и дање има монопол над новцем и како он попушта или притеже свој новчаник , тако се олабави или затегне омча око врата државе. Права пандорина кутија је отворена. Мале индустрије и трговина из прошлих времена замањени су огромним пословима банака, монструозном трговином финансија, где је брзином од које се човеку заврти у глави Јевреј постао краљ â€“ аутократа и апсолутно господар. Потпуно се наоружао свим саврменим слободама, да би боље нападао све истине; наоружао се и машинама штампе, којом напада темеље друштва.

Под изговором да се придружује хришћанима у тајним друштвима , ушао је у све постојеће секте, које раде на подривању успостављеног поретка. Он стоји иза сваког система, сваког подухвата, који може иоле да допринесе да се униште прво престоли, а потом олтари; или што је још боље, прво верски закон, а затим грађански закон.

Забавља га да посматра како све што је добро и лепо за хришћанску цивилизацију нестаје у вихору сумње у понору револуције. Они, Јевреји, не губе ништа, чак и ако им се опљачка пар милиона, или ако им изгори пар палата! Смешна им је идеја да би уништење улице Лафит , значило уништење Париза. Бензин ће бити парфем за њихове кљунове, динамит као дивна музика за њихове уши. А ко може да им одузме Талмуд и Тору?

Они се могу наћи иза сваког друштвеног немира, јер је свака епидемија неморала њихово дело... Они у тајности продају полуге и пројектиле које које уништавају темељ вере и морала. Знају они добро да ниједно друштво не може да се одупре моћној разорној сили неморала убризганој у одговарајућим дозама, које доводи до слабљења читавог интелектуалног нивоа. ”

Die Israeliten

МАЈКА ГУСКА, традиционалне енглеске дечје песмице. Раније је међу њима била и ова песмица:
Џек продаде златно јаје
Ниткову Јевреју,
Који га превари
За пола од онога што му припадаше
Јевреј узе гуску,
И закле се да ће је убити
Решивши одмах
Да напуни џепове

Као што је рекао Зигмунд Ливингстон (Лајпштајн), један од оснивача лиге против келевете у књизи “Морају ли људи да мрзе” ( Must Man Hate?), ова песмица је избрисана из свих издања дечје песмарице тридесетих година 20. века, када је јеврејска агенција за “одбрану” почела да ради са издавачким кућама.


Фридрих Ниче, немачки филозоф, 19. век

“Јевреји су најнеобичнији народ у њудској историји, зато што кад год су се суочили са питањем “бити или небити”, они су се увек са страшном проницљивошћу одлучивали за бити и то по сваку цену – чак и ако је та цена подразумевала радикално фалсификовање људске природе, природности, стварности и читавог унутрашњег, као и спољњег света.

Ушанчили су се у свим условима и којима један народ може или му је дозвољено да преживи нетакнут. Из сопствене свести они су развили низ идеја које су у супротности са свим природним условима живота – узимали су једно по једно , религију, културу , морал, историју, и психологију, и преобрађивали их у супротност њиховог природног значења.

Са истим феноменима се сусрећемо на другим местима, али сви су они растављени, само копија...Због своје способности да изопаче ствари , Јевреји су најпогубнији народ у људској историји...Са психолошког становишта Јевреји су народ који је веома тешко зауставити, који су, када су морали да се суоче са немогућом околином , намерно одобравали улогу декаденције, а сваки избор су научили са дубоком овоземаљском мудрошћу да би себе сачували нетакнуте. Не мислим да је код Јевреја пеовладала декаденција, већ су они у њој видели метод помоћу којега су могли да се докажу свету. Јевреји су супротно од декаденције: они су само морали на себе да узму ту улогу и то су учинили са толико театралне генијалности да су успели да пеузму контролу над свим декадентним покретима да би постали јачи од јасних животних сила...”



Александар Пушкин, руски песник, 19. век

“Високи , блед и мршав младић са црном брадом у чупавом огртачу у изгледу прави Јевреј â€“ у ствари ја сам га сматрао Јеврејом – као и нераздвојиве идеје о Јевреју шпијуну, све то код мене је изазвало уобичајену реакцију: окренуо сам му леђа.”

О сусрету са једним старим познаником из гимназије; цитирао је Ј. Куниц

Кад год је Пушкин имао прилике да говори о Јеврејима – а понекад је сам измишљао прилике – са горчином га је називао “Јудом, шпијуном, нитковом”. Да ли је то био резултат предрасуда? Тешко је рећи, али касније руске књижевне величине као што су Фјодор Достојевски, и лав Толстој изгледа да нису сматрали да је Пушкинов сензибилитет био превише изопачен, јер су га називали “оцем руске књижевности”. И куниц се слаже да проблем око тога да ли су ликови или писац “лицемеран” не важи у Пушкиновом случају. Тај â€œруски Бајрон”, имао је исто мишљење о јеврејском питању као и његов јунак из Енглеске. Да је Пушкин посветио више времена тој теми, признаје КУниц, морао би да сврста у окореле анти-семите. Пушкинове најогорченије тврдње о Јеврејима налазе се у делима Црни Шал, Похлепни Витез и Хусар. У првом је у стару румунску песму уметнут одвратни Јеврејин, а у другом је нападнута јеврејска похлепа.


Тома Аквински, схоластичар, 13. век

Јеврејима не би требало дозволити да задрже оно што су отели од других уз помоћ лихварења; најбоље би било натерати их да раде да би могли себи да зарађују за живот, уместо што не раде ништа и постају све похлепнији.

О власти јевреја


Луис Роберт Стивенсон, шкотски писац, 19. век

Јеврејски гласници стоваришта су већ научили какву ће корист имати од тога (неограниченог кредита), они наведу фармера да се задужи толико да не може то да врати и полсе га држе као свог вечног роба, који безнадежно меље у млину. Пошто точак времена доноси своју освету, а осми тога што Јевреји знају боље него да захтевају исплату, сада можете да видите Американце везане у исте окове, којима су они предходно везивали Мексиканце.

Преко равница
A Cross the Plains


"Наш Пут", број 11, 2001.

[Младен]

Конрад Алберти, романописац у Немачкој (19. век):

- Нико не може да оспори да Јевреји имају водећу улогу у загађивању и кварењу свих односа. Особина Јеврејина је тврдоглав напор да створи вредност без рада. A пошто је то немогуће, то једноставно значи да се те вредности вештачки стварају уз помоћ превара и корупције, маневара на берзи у спрези са штампом да би се шириле лажне гласине, као и другим сличним методама...


Валтер Ратенау, плутократа у Немачкој (19. - 20. век):

- Ко год жели да сагледа реалност јеврејског живота у Немачкој, треба да крене улицом Тиргартен у Берлину у недељно подне, или да погледа предворје неког позоришта увече. Чудног ли призора: ту, усред немачког живота, постоји изоловани народ. Гласни и самосвесни, у својој одори, узбуркане крви и немирни... Чинећи међу собом затворену корпорацију, потпуно одсечену од остатка света. Тако они живе полувољно у свом невидљивом гету. Не као део народа, не као његов живи уд, већ као страно тело у његовом организму.


Хенри Вотон, комуниста у Америци (20. век):

- Јевреји су најузвишенији и најкултурнији народ на земљи. Јевреји имају право да себи подреде остатак човечанства и завладају читавим светом... Аријевци ће увећати и улепшати земљу, али уживаће у свету који су створили само у јеврејским шаторима. Имена тих шатора су комунизам и интернационализам.

Одломак из књиге "Знамените личности о Јеврејима"

[Noc dugih nozeva]

Matt Hale

Природа Јевреја

Борба против јеврејског паразита је далеко више него једноставна, политичка или чак религијска борба. То је у свом биолошком корену, без обзира на било коју политичку идеологију или било које “религијско убеђење”, овог или оног посебног религијског опредељења у јеврејском загрљају, он и даље подсећа на своју срж паразита међу човечанством. Њихова билогија је одлучујући фактор његових акција, више него било шта. Можемо их пронаћи са шоком и неверицом, у освајачким активностима, са њиховом природом.

Као што је једном приликом Бењамин Франклин уверљиво навео: “Леопард не може променити своје шаре”, тако се Јевреји никада у потпуности не могу променити, они могу само примити неке симптоме, и можда осетити прилику за кајање због њихових акција.

Јеврејин је паразит чија средства за издржавање зависе од варања Нејевреја, дакле, сваки Јевреј напредује о нашем трошку. Он ће пропасти у недостатку домаћина, из кога би црпео храну. Одатле разлог зашто се Јевреји увек ритају и вриште када њихова нација-домаћин жели да их избаци.

Они неће одвојену државу. Желе државу унутар државе. После свега “ Israeli Experiment”, како ће Израел бити ускоро називан, ће бити формиран, па ће зато Јевреји имати одвојену државу искључиво за себе. И поред великог броја других разлога формирана је, уместо међународног добра, паразитска држава, која има користи од новца датог у погрешне руке, наводно за добротворне сврхе, док је јефтини и од рада и напора исцрпљени Арапи окружују. Иако је Израел увек проглашаван као земља Јевреја, ипак их је много више изван Израела него у њему, јер су многи од њих схватили да је “глодање” боље било где другде и да је много већи ризик за њихову физичку безбедност у Израелу, него изван њега.

Није јеврејска религија та која је направила јеврејско зло. Јеврејска раса је та која је створила злу религију, религију која једино законски одобрава њихову природу. То је неопходно да се разуме, ако хоћемо да разумемо Јевреје, а Јевреји се заиста морају разумети да би били поражени...

Није важно за наше намере да ли је Јевреј намерни уништитељ или је то резултат безобзирности њихове свесности. Да ли комарац сиса крв из твоје руке да би преживео или сиса твоју крв зато што му се свиђа? Не! Нема везе колико је Јевреј дуго присутан у нашем друштву, он ће наставити грозничаву вожњу свега драгог што ми поседујемо. Он ће изопачити све природно и добро и преокренути га у неприродно и изопачено. Он је преокренуо секс у порнографију, понос женствености у феминизам, радничка права у комунизам, женско сажаљење у помоћ нашим расним непријатељима. Он је велики лажни представник, који је био праведно прогоњен за његова разнолика злодела.
Шта стоји између њега и његовог циља ка уништењу свега што је лепо и онога што ти и ја препознајемо? Ми!!! Ми који смо свесни комарца и имамо руку којом ћемо га згњечити. Кроз наше напоре, прави судњи дан ће доћи – дан када ће Јевреји постати безопасни за сва времена.

RAHOWA!!!

[Noc dugih nozeva]

ПРОБЛЕМ СА ЛИХВАРСТВОМ

Амерички јеврејски банкари добро знају да је финансијски светски колапс неизбежан и они га само одлажу да би произвели образложење за тај колапс који би њих оправдао од сваке заслужене кривице. У ствари, Јеврeји су остварили свој наум да сав новац припада само њима и да, ако га ми желимо, онда морамо да га позајмљујемо од њих са интересном каматом. Овај â€œинетерес” је оно што ће учинити да се њихов систем самоуништи. Они новац издају само као зајам. Сав њихов новац су дужничке паре. Од тренутка када је овај новац издат као зајам, он почиње да повећава интересну камату. Ово само значи да они који позајмљују, дугују више Јеврејима него што новца постоје у оптицају.

Преко интереса, дуг се повећава, али не и залиха новца. Тако жртве дугују стално увећање износа Јеврејима, дуг који никада неће моћи да се отплати и који сваке године све теже притиска дужнике. За кратко нека помоћ се може добити када људи оду у банкрот. Жртве које су банкротирале су упропашћене, али неотплаћени део њихове позајмице остаје у економији да би дозволио другима да га преузму и наставе са плаћањем интереса. Коначно, Јевреји имају сву имовину жртава које још увек поседују неотплаћени дуг и руше интересне исплате. Већина земаља у свету данас су у овој позицији, а ускоро ће бити и сама Америка. Када будете разумели ово зеленаштво, сви наши садашњи проблеми постаће вам много јаснији.

Узмите на пример глупост звану “балансирани буџет”. Сваке године жртве лихварства морају да позајмљују више новца него што га нестане кроз исплате интереса или што је нестао кроз циркулацију. Ако јавност не позајмљује довољно, онда влада мора да позајми довољно да би надокнадила разлику или би се у противном суочили са економским колапсом када би сав новац нестао. Тако, немогуће је избалансирати државни буџет. Сваки покушај да се то уради у стварности довео би до неизбежног финансијског слома у Западном свету. Очигледан одговор на тај проблем био би да власти одштампају новац уместо да га позајмљују од Јевреја. Прави проблем је у томе што би сваки овакав покушај Јевреји третирали као побуну против њихове владавине.

Када је амерички председник Џон Кенеди издао нових 500 милиона долара, али без тога да их је позајмио од јеврејских банака, био је одмах убијен, а прво што је урадио његов наследник било је то да је наредио да се тај новац повуче. Сви знамо шта је било са Немачком и Јапаном у Другом светском рату када су дрзнули да штампају свој сопствени новац без позајмљивања од својих јеврејских господара. Јевреји су нахушкали читав свет на хистеричну мржњу и рат против њих све док нису били потпуно сломљени. Ако би нека америчка влада одштампала свој сопствени новац, рат неке врсте био би неизбежан. Ово нас доводи у садашње време.

Зеленашки систем је на прагу колапса. Тржиште меница и деоница је у хиперинфлацији до сулудих висина , бришући сасвим богатство света. Јеврејски одговор на ово чини се логичним: они планирају ратове. За те ратове они ће кривити неког другог или неку другу земљу. Они планирају велики рат за нафту на Блиском истоку да би примирали свет да позајмљује још више да би плаћао високе цене нафте. Уз помоћ ових средстава, они се надају да продуже њихов зли систем. Милијарде долара изгубиће се у колапсу деоница и меница, али остаће у оптицају да би и даље постојала јеврејска наплата интереса. Новац изгубљен на тржишту деоница и меница је новац изгубљен заувек. Уследиће депресија, милиони људи, укључујући Јевреје, биће збрисани у овој ситуацији.

Питање је да ли ће америчка стока прихватити све ово? Јевреји се брину због овога. Јеврејски банкстери су већ пре прошли кроз ову ситуацију у Немачкој пре Другог светског рата и они се са разлогом плаше јавног устанка против њих. Због тог разлога они планирају антитерористичке законе и законе против личног наоружања да би народ лишили средстава одбране против власти која је без контроле. Они се надају да стационирају трупе Уједињених нација и на америчком тлу, као што већ раде свуда по свету, са сврхом успостваљања преког суда у корист јеврејских инетерса.

Јеврејски економски зеленашки систем их је притерао уз зид. Америка је пола века иза Европе у развоју. Она је сада тамо где је Европа била 1933. Јеврејска “демократија” и финансијска владавина ће доћи до заслуженог краја. Питање је само колико ће штете јеврејски банкари нанети свету пре него што их свака друга раса испоручи правди коју заслужују.

Преузето из NSV Report vol/No.2
Написао Rick E. Cooper



Ово је изрека рабина Симона бен Јохаиа: “ Tob shebbe goyim harog” (“Чак и најбоље Гоје треба побити”)
Талмуд Соферим 13, правило 10 (из “Jewish Encyclopedia”, Funk & Wangalls , 1907, str. 17 “Gentiles”).

[Ксенофобија]

http://youtube.com/watch?v=GdDJ7sDYuO4

[Noc dugih nozeva]

ЈЕВРЕЈИ КАО СОЦИЈАЛНИ ПРОБЛЕМ

Шта значи организација за друштво, за државу, за културу, то нам јасно показује римска црква, римска курија, као што смо видели.

А шта значе за једно племе, за један народ, за његову културу: вера. религија, уверење, вера у Бога и вера у самог себе, и шта значи имати узвишене етичке и религиозне идеале; имати читав систем у животу, у науци, у знању, у друштвеном и државном, па и у породичном животу, и то систем, који се оснива на непоколебивој вери у ”свога” Бога: то ће нам показати класичан пример јеврејског народа.

Не мислимо овом приликом да говоримо у корист, или против, већ само о Јеврејима, и то објективно посматрајући овај проблем само са његове социолошке стране.

Од праоца Аврама – око 2000. године пре Христа, па све до године 1928. после Христа, током око три и по хиљаде година јеврејски народ имао је много пријатеља, али неизмерно много више и то јаких, силних, моћних, па и врло опасних непријатеља. Асирци, Вавилоњани, Египћани, Кананићани, Лиђани, Миђани, Перзијанци, Грци, Македонци, Римљани и други пре Христа; а скоро сви европски народи после Христа, стално су, непрекидно и систематски, подјармљивали, заробљавали, гонили, тлачили, мучили и експлоатисали јеврејски народ и то често врло немилосрдно, па и нечовечно. Нико се не може похвалити, да је имао толико многе, толико силне и толико опаке непријатеље, као Јевреји. И, што су и у пркос томе остали живи и здрави, свежи и жилави, кроз векове све до данас, док су његови велики, моћни, силни непријатељи један за другим пропадали, то мора свакога да задиви, те да се у чуду запита: Зашто је пропала велика држава Вавилоњана и Асираца? Зашто је нестало Фараоново велико царство? Зашто су пропале колосална, моћна и силна римска империја и држава Александра Великог? А тако исто моћ Авара, Гота, Гепида, Лонгоборда те и Карла Великог; светска моћ Шпаније: па сила арапских и турских и других азијатских племена; у новије време пак Наполеоново царство и све оне друге силе и велике силе, које су се ређале и које су све редом угњетавале јеврејски народ; а докле је јеврејски народ и даље и све до данас остао жив и тако исто моћан, као и пре хиљаду година? Зашто? Је ли то све случајно или је то каузално оправдано? Зашто и како? То су питања од великог замашаја и од још већег интереса баш за нас. Зашто? То ћемо одмах да изложимо по могућству укратко.

Да одмах отпочнемо са једним отменим и научним непријатељем. За време римског цара Хадријана (од 117. до 138. год. нове ере) и Марка Аврелија (од 161. до 180. год. нове ере) живео је у Риму филозоф Целзије. Он је написао једно врло знаменито дело око године 173. Sermo verus (Истинита реч), али које није сачувано, јер га је хришћанска црква – као и многе друге књиге – потпуно уништила, као јеретички спис. Али из фрагмената код хришћанског писца Оригена осам књига Contra Celsum (против Целза), можемо углавном реконструисати и саму садржину Целзијевог дела. У њему се побија хришћанска наука, па се вели о Јеврејима: ”Шта је јеврејски народ? Најпрезренији и најгнуснији међу свим народима. Ако посматрамо његову историју, видљиво да су они стално доживљавали поразе. То је једна банда која се састоји од прљавих, халавих, жалосних ропских душа. Свугде и у свима временима Јевреји су са својим несношљивим понашањем, својом манијом одвајања, својом ниском жудњом за добит, наилазили на мржњу и антипатију и изазивали су гнушање. Сви историчари, сви песници, све моралисте, који су о њима говорили, чине то само са изразом дубоког презирања. Јевреји имају чудне, ниске и сурове обичаје. О бестидности њихових жена сведоче сви они који су са њима долазили у додир; мушки су пак готови у свако време на лихварство и издајство... Њихово једино преимућство састоји се у њиховој дрскости. Ови некадашњи египатски робови, ова презрена и понижена раса, ово лоповско и прљаво племе, уображава да стоји високо над свим осталим народима и прича, како је овај свет створен само зато, да послужи као поприште самољубљу. Само нама је – тако уверавају Јевреји – открио Бог будуће догађаје; он се не брине за остали свет и једино нама поклања своје стварање пуно љубави; он нам је послао свога весника, да бисмо с њиме склопили вечни завет. Он је прави Бог и ми одмах долазимо на прво место после њега, ми које је он нарочито створио по своме подобију. Све је нама потчињено, земља, вода, ваздух и звезде; све је за нас створено и све има да се покори нама; а пошто неки међу нама не живе побожним животом и пошто ми у свету не заузимамо оно место, које нам доликује, то ће нам Бог послати једног Спаситеља, који ће ствари тако удесити, како ваља, и ставиће свет нама под ноге наше!” – – ”Може ли се овакав говор саслушати? Не личе ли Јевреји на мраве, жабе, скакавце и црве, који се множе у блату, а који се сматрају највећима пред Господом света? Тако лудо самохвалисање није знак преимућства, него неваљалства”... ”Они нису никад ништа извели, што би било вредно забележити, они никад нису ништа вредели на земљи.”

”Овај потпуно необразовани народ, који је пореклом из једног буџака Палестине, пронашао је глупу причу о томе, да је Бог својеручно створио једног човека, а који је био њихов први предак. Бог је удунуо у њега свој дах и надахнуо га својим духом; он изводи из његовога ребра жену, даје овом импровизираном пару један налог, против кога се подиже змија. Дошаптавања ове змије најзад побеђују и они газе Божју заповест! ” ”Није ли то прича за старе бабе, једно безбожно саопштење, у коме је Бог – одмах при почетку тако слаб и немоћан, да спроведе своје заповести код једног и првог човека, а кога је при томе још он сам створио” итд.

Ми нећемо улазити у оцену, да ли је ова критика Целзијева оправдана или не, већ ћемо сами да подвучемо онај моменат из овог приказивања и карактерисања јеврејског народа, који се односи на њихово познато библијско учење и веровање о њиховом старозаветном одношају према самоме Господу Богу – Јахвеу, а поглавито на њихову чврсту веру, да је јеврејски народ Богом изабран и да, као што је Бог једини, тако да је и он јединствен народ у овом свету.

Да ли је овакво схватање свог положаја у свету пуко самохвалисање и уображење; да ли је оно оправдано, или не и како је дошао јеврејски народ до овог уверења, у испитивању ових и сличних питања нећемо се овом приликом упуштати, већ желимо тим више да речену чињеницу, као непобитну историјску истину, са нагласком и нарочито истакнемо.

Да је јеврејски народ вековима био подјармљен, да је био роб и слуга скоро свих великих народа и држава; да су га сви газили и прегазили, јер је живео на раскрсници, на прагу између источних и западних освајачких народа. који су на првом и на сваком кораку морали прећи преко јеврејске земље: то је довољно познато.

Месеца априла године 70. пао је Јерусалим; а 10. августа исте године изгорео је и порушен јерусалимски велики храм и разорена је цела јеврејска држава. Јеврејска држава је престала постојати после скоро двомиленарног опстанка, а јеврејски се народ растурио по целом свету и продужио је свој век под разним државама и одржао се све до данас без своје државе, без своје војске, без своје управе. Они су се бацили на трговину, пошто су били искључени из поседа и из сваког звања. Али трговина, камата и лихварство доносили су им велико благо и богатство, а ово им је осигурало велики уплив у јавном животу. Због овога они су навукли на себе мржњу народа, који их је често у масама убијао. Од 13. столећа морали су скоро у свима државама носити тзв. pileus iudaicum, јеврејску капу, или један точак од црвене чоје на прсима, те су били интернирани и стрпани у један мали део града – који је био ограђен зидом тзв.(Ghetto) итд. Св. Бернхард, као и неколико од римских папа: Гргур VII, Александар III, Инокентије III и други забрањивали су њихово насилно крштавање, као и прогонство, али не из виших побуда, већ да би се одржали као сведоци другог доласка Христовог, те да би се испуниле јеванђеоске речи.

Немачки цареви штитили су их и прогласили су их за припаднике својих камарилних долина (servi camerae nostrae speciales).

Али током 14-тог века доживели су тешке дане насилног крштења, прогонства и убијања. Фердинанд, звани Католички, изгнао је г. 1492. више од 4000.000 Јевреја из Шпаније, а идуће године више од 100.000 из Сицилије. За време арапске (маварске) владавине они су уживали велике повластице, тако да су се осилили и заузели упливна места као закупници краљевских пореза и финансија, па и друге видне положаје у држави као: лекари, апотекари, астролози итд. Ови су им положаји осигурали не само велики уплив, већ и огромне приходе. После овог периода моћи и славе, наступила је реакција од стране исисаног, потлаченог народа. И тако су се ређали периоди моћи и богатства наизменце са периодима прогонстава све до наших дана, све до наших прогонстава – погрома у Русији, у Пољској, у Румунији, где су они и данас често гоњени.

Шта је одржало дакле јеврејски народ кроз толика столећа, кроз толике невоље и прогонства? Без државе, без отаџбине, без војске, прилагођени у свима државама, остала је једна – једина веза. која везује око 10 милиона растурених Јевреја, а то је духовна веза – веза Торе – тј. Мојсијеви Закони, као и њихова вера, обреди, обичаји положени од Мојсеја и осталих пророка у књигама Пентатеуха (Петокњижије) и других књига Старога Завета. Све, апсолутно све, што сачињава једну државу, један народ, све су изгубили Јевреји, ван своје духовно благо, духовне моћи, која их је учинила заиста господарима целог света, тако да су се скоро буквално испуниле све њихове жеље, њихове тежње, да потчине цео свет.

Данас се може без претеривања рећи, да је њима све потчињено, да они управљају у главноме светом, да њима служе и небо и земља. Када би данас погледао око себе и у свету филозоф Целзије, он би се зацело чудом чудио до које се висине уздигао овај â€потпуно необразован народ”..; ” ови некадашњи египатски робови; ова презрена и понижена раса, ово лоповско и прљаво племе”... Да ли може ма које племе овога света са више оправданог поноса погледати на своју мученичку, али сјајну прошлост, и још сјајнију садашњост? Док друга племена троше своју снагу у рату, у борби, у бојевимa, у политичким трвењима, те падају и пропадају: – дотле Јевреји мирно, неприметно, полако, али увек сигурно беру плодове не само свог, већ већином туђег рада. ”Гојим” – тј. остали народи, још никада нису тако и толико лежали под ногама Израиља, као у нашим данима! Јевреји су сјајно побили сваку теорију о држави, о државној моћи. Не може постојати баш ни најмања сумња, да су духовне, душевие везе, да су идеали, – па ма они почивали и на пуким илузијама, – силнији, јачи, моћнији од барута, од митраљеза, од топова, од танкова, од сумарена, од дроднејта, па и од аероплана! А ова јединствена духовна веза у толико је моћнија и силнија, у колико баш она недостаје целом нашем културном свету, свету културе без идеала, без духа и без душе; свету и култури пуним и препуним материјализма, монетизма, перфидије, мржње, подлости и корупције. У овој загушљивој атмосфери једини Јевреји су очували свој дух, своју душу, своје идеале, а који ће им осигурати надмоћ и даље над свима хришћанским ”гојима”!

На жалост мало је код нас и у нашим данима оних, који могу схватити и потпуно појмити сву тежину, сву важност шта значе: Бог, вера, идеали!

С правом је речено о Јеврејима да су они најчудноватији народ светске историје, јер од њих потичу сви идеали: монотеизам, алтруизам, па и социјализам и комунизам у идеалном смислу! (Ломброзо).

Да ли су Јевреји сами створили своје идеале, или су им Богом дани. Да ли је узрок или је последица њихово духовно, душевно преимућство. Да ли су они својом снагом и својом силом постали ”изабрани народ Божји”, или им је ту улогу наметнуо промисао Божји; те дакле, да ли је ова јединствена друштвена појава један hysteron proteron, један post hoc, ergo propter hoc: о томе је тешко препирати се. То ће другојаче решити теозофија, другојаче филозофија, а на свој начин социологија. У крајњој конзеквенцији – резултат ће бити увек исти.

Др Владимир Марган

Изворник: Монографија Подунавске области, саставио Др Владимир Марган, Панчево, 1929, Књига А, стр. 329-332.


текст преузет из http://www.bhserbia.org/glavna.htm - хвала што постојите!

[bogsvarog]

ФЈОДОР МИХАЈЛОВИЧ ДОСТОЈЕВСКИ

ЈЕВРЕЈСКО ПИТАЊЕ

__________________________________________________



I ПРЕТХОДНЕ ПРИМЕДБЕ

О, немојте мислити да ми је намера да покренем "јеврејско питање"! Овај сам наслов ставио шале ради. Ја немам ни снаге за једно тако обимно питање као што је питање о стању јевреја у Русији, и о стању саме Русије која у редовима својих синова броји три милиона Јевреја. То питање није у мојој моћи. Али неки сам свој суд о томе ипак могао имати, и – тим се мојим судом неки јевреји почели интересовати. Од неког времена, почео сам од њих примати писма, у којима ми озбиљно, и са извесном горчином приговарају: како их нападам "како, тобож, презирем Жидова, презирем га не због мана његових, "не као експлоататора", већ као племе, то јест због тога "што је, веле, Јуда продао Христа".

Овако ми пишу образовани Јевреји, то јест од оних који, (приметио сам то, али никако нећу да уопштавам ову своју примедбу, унапред се ограђујем) који увек као да се старају да вам даду на знање: да су се они због свог образовања одавно већ одрекли "предрасуда" своје народности, не испуњавају религиозне обреде као остали Јевреји (рачунајући да им је то испод достојанства) и, тако рећи, у Бога не верују. Узгред буди речено сва та господа "знатнијих Јевреја" којој је стало до њихове народности, много греше што су заборавила свог четрдесет векова старог Јехову, и одричу га се. И није то грех само у смислу осећања народности, већ и у смислу много других узрока ширег значаја. Чудна ствар: не да се замислити Јеврејин без Бога! Јеврејин без Бога, то је готово немогућност. Та тема је врло озбиљна, па ћемо је засад оставити по страни.

Више је него чудно: како су ме, и зашто, Јевреји уврстили у непријатеље народа и нације своје. Да их осуђујем као експлоататоре, и због још неких мана, дали су ми донекле право они сами – али само речима; у ствари, тешко је наћи раздражљивијег и нервознијег човека но што је образовани Јеврејин као Јеврејин. Па ипак: кад сам, и на који начин показао мржњу према Јеврејима као народу? У свом срцу такве мржње нисам никад имао; они Јевреји, који су моји познаници, знају то; дакле, од самог почетка, пре него што ћу ишта рећи, одбијам од себе ту неумесну оптужбу једном за увек, како о томе не бих морао још расправљати.

Не окривљују ли ме можда за "мржњу" стога што понекад Јеврејина зовем просто именом "Жидов" ? Прво, ни на ум ми није никад пало да би то било за њих увредљиво; а друго, ту реч "Жидов", колико се сећам, употребио сам као израз за једну одређену мисао: "Жидов, Жидовштина, Жидовско царство", и т. д. Тим се изражавао извесан појам, правац, карактеристика доба. Може се расправљати о том називу и имену, може се не слагати с њом, али се не треба осећати увређен због те речи.

Навешћу једно место из писма добро познатог и веома образованог Јеврејина, који ми је послао мало подуже, и у сваком погледу ванредно и занимљиво писмо. У њему је једна од најкарактеристичнијих оптужби која се баца на мене због мржње према Jеврејима као народу. Само се по себи разуме, име господина Н. Н., који ми је писао, остаће непознато... "али, хоћу да додам још нешто, што никако не могу себи да објасним. То је ваша мржња према "Жидову", која се јавља скоро у сваком броју вашег "Дневника". Хтео бих да знам зашто устајете против Жидова, а не против експлоататора уопште? Ја можда још више него ви не могу да подносим предрасуде своје нације – нисам мало од њих страдао – али никад нећу дозволити тврђење: да у крви те нације живи несавесни експлоататор.

... Зар се ни ви не можете дићи до основног закона сваког социјалног живота: да сви грађани једне земље, без разлике, ако само врше своју дужност према држави, треба и морају уживати сва грађанска права; и, с друге стране, да за оне који се не придржавају постојећих закона, за штетне чланове друштва, мора постојати иста врста казне, једнака за све? Зашто да баш сви Јевреји морају бити ограничени у својим правима? и зашто за њих мора постојати нарочити казнени закон? По чему је експлоатација странаца (Јевреји су ипак руски поданици!): Немаца, Енглеза, Грка, којих је у Русији више него што треба, зашто је она боља од жидовске експлоатације? По чему је руски православни зеленаш, готован, издајица и крвопија, који се тако намножио по целој Русији, по чему је он бољи од сличних њему Жидова, који делају ипак у ограниченом кругу? По чему је онај бољи од овога?" ...

Добронамерни кореспондент упоређује сада неколико познатих руских зеленаша са јеврејскима, у смислу том, да Руси не даду да их неко претекне. Али ми се својим зеленашима и не поносимо, нити их стављамо за углед; напротив, потпуно се слажемо с тим да ни једни ни други зеленаши не ваљају.

"Таквих бих вам питања могао на хиљаде да постављам.

... "Ви, међутим, говорећи о Жидову, уносите у тај појам сву ону страшно бедну масу тромилионог јеврејског живља у Русији, од којих бар два милиона девет стотина хиљада води очајну борбу за јадни опстанак, а морално је чистији од других народности, па и од обожаваног вашег руског народа. Ви, даље, под тај назив стављате још приличан број Јевреја са високом школом, који се одликују на свима пољима државног живота; узмите на пример..."

(Опет неколико имена, која, осим Голдштајна, немам права да износим, јер би некима од њих било непријатно, кад би прочитали о себи да су пореклом Јевреји.) .. "Голдштајн, (који је херојски умро у Србији за словенску идеју) као и други који су радили за добро друштва и човечанства. Ваша се мржња према "Жидову" простире чак и на Дизраелиа... који вероватно ни сам не зна да су му претци некада били шпански Јевреји, и који, више него сигурно, не води енглеску конзервативну политику са гледишта "Жидовства".... На жалост, ви не познајете ни јеврејски народ, ни његов живот, ни његов дух, нити његову четрдесетвековну историју. На жалост, јер сте ви, у сваком случају, човек искрен безусловно честит, и нехотице причињавате бол огромној маси сиромашног народа, док моћни "Жидови" примају моћне овог света по својим салонима, и, разуме се, не плаше се ни штампе ни бесциљног гњева оних које експлоатишу. Али доста с тим! Сумњам да ћу вас убедити у своја схватања, – премда бих био врло задовољан да сте ви мене могли убедити "

Ето то је одломак из писма. Пре него што ћу ишта рећи (јер нећу, наравно, на себи понети тешку кривицу, скрећем пажњу на жестину напада и на степен увредљивости. Прво, за целу ову годину откад издајем ”Дневник", није било у њему таквих чланака против "Жидова", који би могли да изазову онолико жесток напад. Друго, мора се приметити, да се добронамерни кореспондент, додирнув у неколико својих редова и руски народ, није стрпео ни уздржавао, него се понео према јадном руском народу већ и одвећ са висине. Истина, на Русији ни од стране Руса није остало ниједно непопљувано место, (што рекао Шчедрин) дакле се није чудити Јеврејима. У сваком случају, та жестина сведочи о томе како Јевреји гледају на Русе. Писмо оно је писао човек заиста културан и талентован; (не мислим тиме да је и без предрасуда шта тек онда да очекујемо од некултурних Јевреја – којих је тако много – шта тек они осећају према Русима!?

Не говорим ово да их окривим: све је то тако природно! Хоћу само да кажем: у разлозима нашег неслагања с Јеврејима кривица није само до руског народа, него су се ти разлози нагомилали с обеју страна, разуме се! и питање је још: с чије стране у већој мери? Напоменувши то, рећи ћу сад неколико речи у своје оправдање, и како ја уопште гледам на ову ствар. Иако за решење овог питања, дакако, немам снаге, ипак ваљда могу бар нешто рећи.


II PRO И CONTRA

Претпоставимо да је заиста тешко знати четрдесетвековну историју народа као што су Јевреји; али за први мах већ знам то, да на целом свету сигурно нема другог народа, који би се толико жалио на своју судбину, сваки час, на сваком кораку, и сваком својом речи – жалио се на своје понижење, своје страдање, своје мучеништво. Помислио би човек у брзини да доиста нису Јевреји они који господаре у Европи; да нису они ти који управљају берзама, дакле толико рећи: управљају политиком, унутрашњим пословима, моралом једне државе. Нека је благородни Голдштајн баш и умро за словенску идеју – ипак, да није тако снажна јеврејска идеја у свету, можда би то "словенско" (прошлогодишње) питање било већ одавно решено у корист Словена, а не Турака. Готов сам и да поверујем да је лорд Биконсфилд *(* Дизраели, лорд Биконсфилд ) заборавио на своје порекло, на то да је шпански Жидов, (он то ипак није заборавио!) али да је "руководио енглеском конзервативном политиком" последњих година мање више као Жидов, у то се, по мом мишљењу, не може сумњати. "Мање више" се не да порећи.

Али, нека све то буду само речи, речи од моје стране. Дозвољавам. Ипак, не могу без поговора да поверујем крицима Јевреја. да су потиштени, намучени и понижени. По моме мишљењу, руски сељак, односно руски грађанин, много већи терет носи на својим леђима него Јеврејин. Мој кореспондент, у свом другом писму, пише ми:

"Пре свега, неопходно је дати им (Јеврејима) сва грађанска права; (помислите само, ти људи су лишени најосновнијег права: слободног избора места живљења, због чега је јеврејска маса јако стешињена, као и свима другим народима у Русији; и тек онда тражити од нас испуњавање дужности према држави...

Али помислите сад и ви, господине дописниче, ви, који ми пишете у истом писму, на другој страни, "да можда више волите и жалите радничку масу рускога народа него и само јеврејство", (што је и сувише снажна реч од једног Јеврејина) – помислите сада ви: да у време кад је Јеврејин "страдао не могући да слободно бира место живљења", помислите да је у то време двадесет и три милиона "руске радничке масе" страдало под јармом велепоседника као робље, што је, мислим, мало теже било него "не бирати место где ће човек да се настани.” А да ли су их и тада жалили Јевреји? Сумњам. У западном крају Русије, као и на југу, одговориће вам на то врло разложно: не, Жидови су и тад исто као и сада викали о неким правима, правима која ни руски народ није имао; викали су и јадали се да су потиштени и мученици, и, тек кад им буде дато више права, "тада тек нека се тражи од њих испуњење обавеза према држави".

Дошао је онда Ослободилац, и ослободио староседеоце руске сељаке. И, ко се први бацио на сељака као на своју жртву? ко се први користио његовим манама? ко га је вешто уплео у своје златне мреже? ко је брже боље заменио, где је само могао и стигао, пропале спахије – с том разликом да, док су се спахије, можда и врло експлоатишући људе, ипак старале да не упропасте коначно сељаке, можда и само себе ради, да не би истрошили радну снагу – докле Јеврејин за истрошеност руске снаге не мари! Он узима своје, и иде даље.

Знам већ, Јевреји, чим буду ово прочитали, надаће дреку како то није истина, да је то клевета, да ја лажем, да само зато верујем свима тим глупостима што "не знам четрдесетвековну историју" тих невиних анђела, који су безусловно "морално чистији не само од других народа, него и од обожаваног мог руског народа". (По речима кореспондента.) Добро, нека су они одиста морално чистији од свих других народа на свету, а од руског, разуме се, поготову – међутим, прочитао сам у мартовској свесци "Весника Европе" извештај: да су Јевреји у Северној Америци, у јужним државама Северне Америке, бацили се свом својом снагом на многомилиону масу ослобођеник Црнаца, узели их већ у своје руке, служећи се познатим и вечним својим "златним мрежама”, користећи се незнањем и слабостима једног експлоатисаног племена. А чим сам то прочитао, одмах сам се сетио: мени је слична мисао падала на ум још пре пет година, то јест, да се Црнци, ослобођени ропства, неће ипак моћи спасти, јер ће ту младу жртву дочепати затим Јевреји, којих има пуно на свету. Помислио сам тада тако, и, уверавам вас, неколико пута ми се после још јављала та мисао, уз питање: "Како то да се ништа не чује о Јеврејима? да новине не пишу о Јеврејима? кад су ти Црнци просто мајдан за Јевреје, који то и неће из вида изгубити !”

И дочекао сам; писале су новине; прочитао сам. Пре једно десет дана нашао сам у "Новом Времену" (No 371) допис из Ковна, врло карактеристичан: "Веле, тако су се Јевреји окомили на тамошње литванско грађанство, да га умало нису упропастили ракијом; једва су католички свештеници спасли јадне пијанце претећи им мукама у паклу и оснивајући међу њима друштва трезвености". Добронамерни и културни дописник, истина, јако се стидео због свога краја који још и дан данас верује у католичке свештенике и паклене муке, и зато је журио да саопшти да су се за католичким свештеницима дигли и културни тамошњи економисти, да су почели да оснивају сеоске банке, (да би спасли народ од зеленаша - Јевреја) и сеоске тргове, (да би дали могућност "сиромашној радничкој маси" да набавља најнеопходније намирнице по правој цени, а не по оној коју одређују Јевреји.)

Наводим што сам прочитао, а већ знам да ће одмах повикати: то још ништа не доказује, то је само зато што су и Јевреји потиштени и сиромашни; све је то само "борба за опстанак" коју једино глупак неће разумети; а кад Јевреји не би били тако сиромашни, напротив, богати, они би се показали као најхуманији људи, тако да би се цео свет задивио. Разуме се, сви ти Црнци и Литванци још су сиромашнији од Јевреја који пију њихову крв, па се ипак (прочитајте новине) гнушају такве трговине каква је Јеврејину обична. Затим, није тешко бити хуман и моралан онда кад си задовољан и весео; док, кад настане "борба за опстанак", нек нико близу не прилази! Рекао бих да то није баш тако анђеоско становиште. Напослетку, ја не сматрам она два извештаја, из "Весника Европе" и "Новог Времена", као врло важна и одлучујућа факта. Јер ако бисмо почели да пишемо историју тог међународног племена, нашли бисмо сто хиљада таквих, и још важнијих факата, тако да један или два више, и не броје.

Једно је ипак занимљиво, а то је следеће: ако вам, рецимо, у препирци, или просто у часу вашег размишљања, затребају неки податци о Јеврејима и њиховим делима – немојте ићи у јавне библиотеке, нити их тражите у старим књигама, или неким својим прибелешкама – не, немојте се трудити, не тражите и не замарајте се, него, не мичући се с места, не подижући се чак ни са столице, испружите само руку према првим и којим било новинама крај вас, и ту потражите на другој или трећој страни – увек ћете наићи на нешто о Јеврејима, и увек оно што вас занима, увек најкарактеристичније и увек једно исто – то јест, увек једни исти јуначки подвизи! Признаћете свакако да то нешто значи, нешто доказује, нешто открива, иако сте можда пука незналица што се тиче њихове четрдесетвековне историје. Рећи ће ми се, сигурно, да сви они које мучи мржња морају лагати. Природно, може се догодити и то: да сви до последњег лажу. Али тада се намеће друго питање: ако сви до последњег лажу зато што их мучи иста мржња, а откуд се појавила та мржња? ипак ваљда нешто значи та свеопшта мржња; "ипак нешто значи реч сви!" што рекао некад Бељински.

"Слободан избор места настањивања!..." Али, да ли је руски "староседелац" баш тако потпуно слободан у избору места настањивања? Зар не трају још и сад она ранија, из времена ропства сељака заостала и нежељена ограничења да и руски сељак потпуно слободно бира место становања – тако да је на то већ одавно обратила пажњу и влада? А што се Јевреја тиче, зна се да су се њихова права у смислу избора места живљења, много проширила за последњих двадесет година. Виде се Јевреји у Русији сада и на таквим местима, где се раније никад нису виђали. Али се Јевреји и даље жале на мржњу и потиштеност. Иако можда нисам дубок познавалац јеврејског живота, једно знам сигурно, и могу се препирати око тога с ким било, а то је: да наш народ нема нарочиту, априорну, глупу, религиозну мржњу према Јеврејима, рецимо, у смислу оног: "Јуда је продао Христа!" Ако баш и чујемо то од деце или нејаких људи, цео наш народ ипак гледа на Јеврејина без икакве мржње. Педесет сам година ја то посматрао. Дешавало ми се да живим са народом, у маси народној, да спавам по касарнама на даскама. Било је тамо и Јевреја – и нико их није презирао, нико их није гонио, ни избацивао. Кад су се Богу молили (а Јевреји се моле вичући, и облачећи нарочито одело) нико се није чудио, нити им сметао, и није им се смејао – што је свакако требало очекивати од тако грубог народа као што су Руси. Напротив, посматрајући Јевреје, говорили су: "да им вера налаже да се тако моле", и пролазили су мимо њих мирно, и скоро одобравајући. Међутим, исти ти Јевреји су се много туђили од Руса; нису хтели заједно ни да једу; гледали су Русе некако са висине; (и шта мислите где? у затвору!) уопште, показивали су гађење и нетрпељивост према руском "староседелачком" народу. Тако исто и по војничким касарнама, и свуд по целој Русији: навратите, распитајте: вређају ли Јеврејина као Јеврејина, као Жидова, због вере и обичаја? Нигде их не вређају, нигде у целом народу. Напротив, уверавам вас, и у касарнама, и свуда, руски прост човек и сувише види и разуме (то не поричу ни сами Јевреји) да Јеврејин неће са њим да једе, да га се гади, избегава и ограђује се од њега колико игда може. И, шта наступа? Уместо да се Рус увреди због тога, наш прост човек мирно вели: "таква им је вера, због вере с нама не једу, и избегавају нас" – а не зато што су зли. И схвативши тако виши узрок, Рус широкогрудо извињава Јеврејина.

Понеки пут је мени падала на ум лудост да се питам: а шта би било да у Русији није три милиона Јевреја, већ Руса, а Јевреја осамдесет милиона? шта би било од тих Руса, и како би Јевреји према њима поступали? Да ли би дали да се Руси изједначе са њима у правима? Да ли би им дозволили да се слободно моле? Не би ли их одмах претворили у робове? И још горе! не би ли им и кожу скинули? Не би ли их сасвим искоренили, коначно упропастили, као што су радили с другим народима у старо доба, у почетку своје историје?...

Уверавам вас, у руском народу нема мржње с предрасудом према Јеврејима; има међутим можда ненаклоности према њима, особито понегде, и то врло јаке. Без тога, изгледа, не може да се прође, тога има, али то се не јавља зато што је Јеврејин Јеврејин, не из племенске и религиозне неке мржње, већ из других разлога, за које није крив староседелачки народ, него баш сами Јевреји.

[bogsvarog]

III STATUS IN STATU. ЧЕТРДЕСЕТ ВЕКОВА ПОСТОЈАЊА

За мржњу, и то за мржњу с предрасудом – за то окривљују Јевреји Русе. A кад смо већ поменули предрасуде, како ви мислите: да ли Јеврејин има мање предрасуда према Русу, него Рус према Јеврејину? Или их има можда више? Показао сам вам на примеру: како се руски прост човек понаша према Јеврејину; а пред очима су ми писма Јевреја, не простих људи већ образованих, и ту видим колико има мржње према нашим човеку. А што је главно – Јевреји ти тако пишу, а сами то не опажају.

Да би се четрдесет векова опстало на земљи, то јест скоро од почетка историјског периода човечанства, и још у тако присном и снажном јединству; да би се толико пута губила своја територија и своја политичка независност, закони па и вера – губили се и опет се сваки пут повраћали, поново се рађали са ранијом идејом, иако у другоме облику; да би се поново изградили закони, па скоро и вера – да би све то било, треба народ жилав, необично снажан и енергичан народ; такав народ не би могао опстати без оног што се зове status in statu, и што је он чувао увек и свугде, кроз времена најстрашнијих, хиљадугодишњих лутања и гонења својих. Говорећи о status in statu, немам намеру да Јеврејима набацим кривицу. Питам се само: шта је управо тај status in statu? у чему је његова вечно непроменљива идеја, и шта је суштина те идеје?

Било би тешко, а и немогуће о томе говорити у кратком чланку; немогуће и из разлога што нису још дошла времена ни часови, без обзира на протеклих четрдесет векова – да човечанство каже завршну реч о том великом племену. Но ипак, не улазећи у суштину и дубину предмета, могле би се бар неке ознаке тога status in statu навести; макар само спољашње. Те ознаке су следеће: одвојеност и откинутост од свега што није Јеврејство; искључивост; вера у то да у свету постоји један једини моћни народ – Јевреји, док други, ако и постоје, треба их ипак сматрати као да не постоје. "Одели се од свих народа, изгради своју особеност, и знај да ћеш отада бити једини у Бога! Остале пак уништи или претвори у своје робове, или их експлоатиши. Веруј у победу над целим светом; веруј да ће ти се сви покорити. Гнушај се свих, и ни с ким се не дружи. И ако изгубиш земљу своју, и политичку личност своју, ако будеш расејан по целој земљи и међу све народе, свеједно – веруј у оно што ти је обећано, једном за увек, веруј да ће се тако збити, а међутим живи, и гнушај се, уједињуј се, експлоатиши и чекај, и чекај"... Ето у чему је суштина идеје тог status in statu. Затим, разуме се, постоје још и унутарњи, можда и тајанствени закони, који чувају ту идеју.

Кажете на то ви, господо образовани Јевреји и моји опоненти: "Све је то измишљотина! а "ако и постоји status in statu, (то јест, ако је пре постојао, јер сад су само још трагови ту) онда су једино гоњења довела до њега, гоњења су га створила, гоњења религиозна, средњевековна па и ранија; појавио се тај status in statu једино по потреби самозаштите. А ако се још продужује, нарочито у Русији, то је зато што Јеврејин још није стекао права која има Рус". – А ја ево како мислим: и кад би Јеврејин био изједначен у правима са Русом, не би се нипошто одрекао свога status in statu. Приписивати status in statu само гоњењима и потреби самозаштите – није тачно. Недостало би стрпљења за самозаштиту кроз дугих четрдесет векова! дојадило би чувати себе толико времена! Најјаче цивилизације света нису се одржале ни за половину од четрдесет векова; губиле су своју политичку снагу и племенски облик. Није ту самозаштита главни разлог, већ једна идеја, која вуче, покреће и носи; нешто силно, светско и дубоко, о чему човечанство можда још нема снаге да каже последњу реч – као што сам уосталом већ рекао.

Да је религиозни карактер у тој идеји пресудан – нема сумње. – Промисао над тим народом, под, именом првобитног Јехове, наставља да са својим идеалом и својим заветом води свој народ непоколебљивом циљу – то је јасно. Не може се, понављам, ни замислити Јеврејин без Бога! и ја не верујем образованим Јеврејима атеистима! сви су они једно, и Бог зна шта још чека свет од образованог Јеврејства! У детињству сам читао и слушао о Јеврејима легенду: да они још увек чекају Месију, сви, почев од најобичнијег Жидова до најученијег, филозофа и кабалиста - рабина; сви они верују да ће их Месија поново скупити у Јерусалиму, и бацити пред њихове ноге васцели свет. И да зато Јевреји у огромној већини бирају једно занимање – трговину златом, и свим оним што се брзо претвара у злато – да их Месија не би затекао у правој отаџбини, да се поседом не би везали за земљу туђинаца, већ да имају све само у злату и драгоценостима, како би то лакше собом понели када

Засија, засветли зрак зорице,

зазвуче кимвал, и тимпан и цевчице;

и злато и благо и светиње

крену у стари храм Палестински...

Све сам то, понављам, слушао као легенду; али верујем да та вера у суштини постоји код свих Јевреја као инстинктивно неодољива чежња. А да би се сачувала једна таква вера, потребно је, разуме се, да се сачува и најстрожији status in statu. Он се и чува, – Дакле, не само гоњење, већ је идеја била и остала разлог за status in statu ...

Ако заиста постоји такав нарочити, унутарњи, строги ред код Јевреја, који их везује у нешто цело и самостално, онда треба размислити: да ли треба дати потпуно изједначење њихових права са правима домородаца. Природно, све што захтева човечност и хришћански закон – то се све мора учинити за Јевреје. Али ако Јевреји, са свима особинама свога поретка, своје племенске и релегиозне одвојености, са свима особинама својих правила и принципа који су сасвим противни идеји према којој се, бар до сада, развијао цео европски свет – ако они са свим тим затраже и потпуно изједначење у свим постојећим правима са домородцима – не би ли они тада добили и нешто више, нешто сувише, нешто што немају домородци? Јевреји ће, разуме се, указати на друге странце: "Како су ето они, рећи ће, изједначени или приближно изједначени са Русима; Јевреји међутим имају много мање права него сви остали туђинци; то зато, рећи ће, што се нас, Јевреја, плаше, јер смо тобож штетнији од свих других. А чиме је то Јеврејин тако штетан? Ако јеврејски народ има рђавих особина, то је баш отуд што га руски народ на то навраћа, својим руским неваспитањем, својом необразованошћу, својом неспособношћу да буде самосталан, својим недовољним економским развитком; руски народ сам тражи посредника, предводника, старатеља, повереника; сам га зове; сам му се предаје. Погледајте како је у Европи: тамо су народи снажни и независни духом, национално јако развијени, од вајкада радни и навикнути на рад – и зато се тамо не боје да Јеврејима даду сва права. Да ли се у Француској говори да је штетан status in statu тамошњих Јевреја?"

Разлагање то је доста умесно, али се намеће једна примедба: Јеврејима је дакле тамо лепо где је народ још некултуран, или потиштен, или економски мало развијен – ту им је дакле потаман! Али онда, уместо да својим утицајем подижу ступањ образовања, појачају знање, створе економску способност код домородаца – напротив, ма где да се Јевреји настане, тамо се још више понижава и квари народ, још више страда човечанство, још ниже пада ступањ образовања, још се одвратније шири безизлазно нечовечна сиромаштина, а са њом и очајање.

Питајте по нашим покрајинама староседеоце: шта покреће Јевреје, и шта их је покретало толико векова? Добићете једногласан одговор. "Немплосрђе! то немилосрђе их је покретало толико векова; жеђ да се напију нашег зноја и крви!" И заиста, сва делатност Јевреја у тим нашим покрајинама састојала се само у томе, да се староседеоци доведу у колико је могуће безизлазнији положај према њима, а они да се користе тамошњим законима. А они су увек налазили могућности да се користе правима и законима. Увек су знали да буду пријатељи оних од којих је зависио народ; у том смислу бар не би требали да ропћу на своја мала права у сравњењу према правима домородаца. Довољно су права Јевреји имали, тих права над домородцима. Шта је било – кроз деценије и столећа – шта је било са руским народом свуда онде где су се досељавали Јевреји – о том сведочи историја наших руских покрајина. Наведите, ако можете, још неко друго племе од руских ннородаца, које би у том смислу, смислу ужасног дејства, могло да се упореди са Јеврејима? Такво племе нећете наћи! Јевреји су у том смислу очували сву своју оригиналност међу другим страним племенима у Русији. А разлог је, разуме се, тај њихов status in statu, тај дух који одише немилосрдношћу према свему што није јеврејско; то непоштовање према ма којем народу и племену, и према сваком људском бићу, ако оно није Јеврејин. И какво је оправдање у томе: што народи на западу Европе нису дали да их Јевреји потчине, из чег дакле излази: да је руски народ сам себи крив. Зато што се руски народ, покрајинац, показао много слабији од европских народа (а слабији услед тешких вековних својих политичних трзавица) зато га зар експлоатацијом треба још јаче пригњечити, коначно придавити? место да му се пружи помоћ!?

Они се позивају на Европу, на Француску, на пример – но ја држим да је и тамо био штетан status in statu. Разуме се, хришћанство и његова идеја пали су тамо не кривицом Јевреја, већ кривицом оних народа; но ипак се мора признати надмоћ Јевреја и у Европи, где су такође заменили све раније идеје својима. О, наравно, човек је одувек и кроз сва времена обожавао материјализам, и био склон да види и разуме слободу само тако ако себе обезбеди купећи новац свима средствима и чувајући га. Али се те тежње ипак нису тако отворено и тако изазивачки уздизале до вишег принципа, као што је случај у нашем деветнаестом веку. "Свак за себе, и једино за себе, и сваки додир са људима једино због себе", – то је морални принцип већине садашњих људи;* (* Основна идеја буржоазије, која је заменила крајем прошлог столећа ранији поглед на свет, постала је главна идеја целог данашњег столећа и целог европског света – Ф. М. Достојевски.) и не рђавих људи, већ људи радних, који не убијају и не краду. А немилосрђе према нижем сталежу, и опадање братства, и експлоатација сиротиње од стране богаташа разуме се, свега је тога било и раније, и увек, али се није уздизало на степен правде, и науке, већ је хришћанство то осуђивало; сада, напротив, сматра се то као врлина. Нису дакле узалуд свуда по берзама господари Јевреји; нити узалуд управљају они капиталима, нити су узалуд они сведржитељи кредита; понављам, нису узалуд они богови целе међународне политике!

Шта ће бити у будуће, знају Јевреји: ближи се њихово царство, њихово потпуно царство! Ближи се коначна победа оне идеје, пред којом ће се уклонити осећања човекољубља, жеђ за истином, хришћанска осећања, национални па чак расни понос европских народа. Ближи се материјализам, слепа, животињска жуд за личним материјалним обезбеђењем, жуд за личним нагомилавањем новца с помоћу свих средстава; то ће се сматрати као виши циљ, као разумно, као слобода, уместо хришћанске идеје спасења с помоћу што тешњег моралног и братског јединства људи. Неко ће се можда насмејати а рећи: да томе нису криви Јевреји. Разуме се да нису само Јевреји криви; али ако су Јевреји стекли надмоћ у Европи баш онда, кад су тамо узела маха та нова њихова начела, и прешла већ у морални принцип – онда се сигурно може рећи да су Јевреји тамо били од утицаја. Моји опоненти подвлаче: да су Јевреји, напротив, сиромашни, свуда су сиромашни, а у Русији поготову; и да је само цвет Јевреја богат, банкари и краљеви берза, док су остали, безмало девет десетина, буквално просјаци који се пребијају за парче хлеба, нуде посредништk4;а, траже да на који било начин зараде неки грош. Да, то је, чини ми се, истина, али шта то значи? Не значи ли то да у раду Јевреја (то јест њихове огромне већине) у експлоатацији њиховој има нечег неправедног и неприродног, нечег извештаченог, што само собом доноси казну. Јеврејин зарађује као посредник, тргује дакле туђим трудом. Капитал је нагомилани труд; Јеврејин воли да тргује туђим трудом! Али све то не мења ни у колико оно што смо рекли. Зато богати Јевреји све снажније и чвршће владају човечанством, и жуде да свету наметну свој облик и своје биће. Кад се о том говори, Јевреји увек вичу: и међу њима има добрих људи! О, Боже! Па зар се сад о томе ради? Није реч о добрим и рђавим људима. Зар међу Јеврејима да нема и добрих људи? Зар је покојни,париски Џемс Ротшилд био рђав човек? Говори се овде уопште о Јеврејству, и о њиховој идеји која је обузела цео свет уместо "промашеног" хришћанства.


IV ЖИВЕЛО БРАТСТВО!

Али шта ја то управо говорим, и чему? Да нисам збиља и ја непријатељ Јевреја? Да није можда истина оно што ми пише једна, по моме мишљењу, и без сумње племенита и образована девојка, Јеврејка, (што се лако види по њеном писму, по искреним, жарким осећањима израженим у њему) – да сам ја непријатељ тога "несрећног племена, које "у сваком згодном случају тако силно нападам" "Ваше презрење према жидовском племену, које само о себи мисли", и т. д., очигледно је". – Није тако! против те очигледности се буним, и тај факт оспоравам. Напротив, ја говорим и пишем, да – "све што хуманост и праведност налажу, све што тражи човечност и хришћански закон – све то да се мора учинити за Јевреје". Те сам речи и раније већ написао, а сад им додајем: без обзира на размишљања која сам овде изложио, ја стојим ипак на становишту проширења јеврејских права у руском законодавству, и, ако је само могуће, стојим за потпуно изједначење њихових права са правима домородаца. Премда они у појединим случајевима можда већ и сад имају више права или, боље рећи, имају више могућности да се њима користе, него Руси. Долази ми сада и нешто друго на ум: оваква, рецимо, фантазија: Шта би било ако би се, на неки начин, заљуљала и пала наша сеоска општина која штити нашег јадног сељака од толиких зала – и ако би тада тог ослобођеног сељака, тако неискусног, тако невештог да се сачува од саблазни, и кога је дотле општина држала под туторством – ако би напали на њ Јевреји свом својом масом? Шта би било онда? Онда би он за један часак пропао; – сва његова имовина, сва моћ његова, пала би већ сутрадан под власт Јевреја, и настало би време горе од времена мужичког ропства, и горе од времена татарског!

Али без обзира на све "фантазије", и на све што сам раније већ написао; ја сам ипак за потпуно и коначно изједначење права – јер је то Христов закон, јер је то хришћански принцип. Али ако је тако, због чега сам онда исписао толико страна, и шта сам хтео да докажем, ако тако сам себи противуречим? Али у томе баш и јесте ствар, што ја сам себи не противуречим, и што са руске стране, са стране домородаца, нити има, нити видим препреке за проширење јеврејских права. И зато тврдим: те препреке леже несравњено више на страни Јевреја, него на страни Руса; и ако досад није створено оно што би се свим срцем желело, томе је несравњено мање крив Рус, него Јеврејин. Слично ономе што сам причао: да прост Јеврејин неће да се дружи, ни да једе са Русима, а Руси не само што се не љуте, нити се свете за то, већ напротив, одмах разумеју и правдају Јеврејина говорећи: "то је зато, што је таква његова вера" – слично томе и код интелигентног Јеврејина врло често видимо неизмерно и охоло предубеђење према Русу.

Ах, ето их где вичу: они воле руски народ! један ми је чак писао: брине се због тога што руски народ нема религије и нимало не разуме своје хришћанство. Ово је, од једног Јеврејина, мислим, и одвећ претерано; и јавља се питање: како схвата хришћанство баш тај образовани Јеврејин? Та сујета и охолост у јеврејском карактеру за нас Русе је једна врло тешка ствар. Ко је од двојице, Рус или Јеврејин, мање способан да разуме онога другога? Могао бих се заклети да ћу пре оправдати Руса: код Руса бар нема (никако нема!) религиозне мржње према Јеврејину. А осталих предубеђења, где је, код кога је, више? Јевреји запомажу како су толико векова били угњетавани и гоњени; како су и сад угњетени и гоњени, и како о томе треба да воде рачуна они који осуђују јеврејску нарав. Лепо! водићемо о томе рачуна; можемо чак доказати да се у интелигентном слоју руског народа више пута чули гласови у прилог Јевреја. А Јевреји; да ли су узимали, и да ли узимају у обзир жалећи се и окривљујући Русе, да ли су узели у обзир толико векова гонења и угњетавања које је поднео сам руски народ? Је ли могуће тврдити да је руски народ поднео мање беда и зала кроз своју историју, него Јевреји? је ли могуће тврдити: да није баш Јеврејин био онај који се удруживао с руским гониоцима, да ли је Јеврејин, купујући у доба ропства руски народ, био и сам руски гонилац? Све је то било, постојало, то је историја и историјки факт, али ми никад нисмо чули да би се Јевреји због тога кајали – а оптужују руски народ што њих недовољно воли.

Али, нека! Доћи ће ваљда потпуно духовно јединство народа, без икакве разлике у правима! И због тога, и пре свега молим своје противнике и кореспонденте Јевреје, да буду према нама Русима предусретљивији и праведнији. Ако је њихова охолост, ако је њихова свагдашња "заједљива одвратност" према руском народу само предубеђење, једна "историјска израстао", а не крије се у томе дубока тајна њиховог закона и поретка, – онда нека се све то рашчисти што пре, и да се окупимо уједињени духом, као браћа, ради узајамне помоћи и великог подвига служења нашој земљи, држави, и домовини нашој! Узајамна пребацивања нека се ублаже, нека ишчезне стална егзалтација у тим пребацивањима, која сметају јасном разумевању ствари. А за руски народ можемо јамчити: он ће примити Јеврејина као свог брата, без обзира на разлику вере, а уважавајући искрено историјски факт који је у основи те разлике; али, ради братства, ради потпуног братства,,потребно је братство с обеју страна. Нека и Јеврејин покаже бар нешто братског осећања, да би Руса ободрио. Знам, у Јеврејском се народу може наћи доста људи, који траже да се уклони неспоразум; људи човекољубивих; ја нећу да то прећутим и да кријем истину. Но баш зато, да ти корисни и човекољубиви људи не би клонули духом, да колико толико ослабе њихово предубеђење, и тиме се олакша почетак дела – желим ја проширење права јеврејског племена, по могућности бар толико колико се сам јеврејски народ покаже способан да прими, и да се користи тим правима без штете по Русе. Могло би се одмах сад понешто уступити, односно учинити с руске стране, поћи неколико корака напред... Питање је само: могу ли ти нови и добри Јевреји што учинити, колико су сами они способни за ново и прекрасно дело правог братског јединства са људима њима туђим по вери и крви?

[bogsvarog]

V ПОГРЕБ "СВЕЧОВЕКА"

О многом чему сам хтео да поразговарам у мартовском броју свог "Дневника". А ето се опет некако десило да је оно о чему сам хтео рећи само неколико речи, заузело све слободно место. Колико је тема о којима се већ скоро годину дана спремам да говорим, а никако не могу. Требало би о многом чему много рећи, а како бива да се не може да каже много, човек се онда и не подухвата.

Хтео сам овог пута, мимо разних "важних" тема, да кажем макар узгред две-три речи о уметности. Гледао сам Росиа у Хамлету, и закључио сам да сам место Хамлета гледао господина Росиа. Али боље да не говорим о томе кад већ не могу све да кажем. Хтео бих да поразговарам (само мало) о слици Семиградског. А најрадије бих казао бар две речи о идеализму и реализму у уметности, о Рјепину и о Рафаелу, – али ми изгледа да све то морам одгодити до згоднијег времена. Такође хоћу, мало опширније само, да напишем нешто о неким писмима примљеним за време издавања "Дневника", а нарочито о анонимним писмима.

Једно ћу од тих писама и да изнесем – не анонимно – него писмо врло познате госпођице Л., младе девојке, Јеврејке, с којом сам се упознао у Петрограду, и која ми пише сада из М. Са госпођицом Л., коју иначе много поштујем, никада нисам говорио о "јеврејском питању", премда је она, како се чини, озбиљна и строга Јеврејка. Некако чудно се десило да је то писмо стигло сад, кад сам довршио готово цело поглавље о Јеврејима. Било би можда и одвише да говорим даље све о једној те једној теми. Али овде неће бити речи о истој теми; а ако делимично и буде, показаће се сасвим друга, супротна страна питања, а уједно као и неки наговештај за његово решење. Нека ми госпођица Л., виликодушно опрости што себи дозвољавам да овде изнесем њеним речима онај део писма где се говори о погребу доктора Хинденбурга у М. – под којим утисцима је она и написала те редове, тако топле, и дирљиве по својој искрености. Понављам опет: писала је то једна Јеврејка, и та осећања су осећања једне Јеврејке.

"Ово пишем под дубоким утиском од погребног марша. Био је то погреб доктора Хинденбурга, човека старог осамдесет и четири године. Пошто је био протестант, лежао је прво у цркви, а потом је однесен на гробље. Таквог саосећања, таквих из душе потеклих речи, тако врелих суза, нисам још никад видела, приликом погреба... Умро је стари у таквој беди, да нису имали чиме да га сахране...

"Педесет и осам година је радио у М.; и колико је добра учинио за то време! Када бисте само знали, Фјодоре Михаиловићу, какав је то био диван човек! Био је лекад и акушер; његово име ће овде бити сачувано за потомство, о њему се већ сад причају приче; сав га је прост народ звао оцем, волео га, обожавао, и тек после његове смрти разумео, колико је у њему изгубио. Док је још лежао у ковчегу (у цркви), није било, чини ми се, човека који није дошао да га оплаче, да му ноге пољуби; нарочито сироте Јеврејке, којима је тако много помагао, плакале су и молиле се Богу да оде право у рај. Данас нам је дошла наша бивша куварица, необично сиромашна жена, и причала како јој је доктор, приликом рођења њеног последњег детета, видећи да ничега у кући нема, дао тридесет копејки да се скува супа, и како је затим сваког дана долазио и остављао по двадесет копејки. А кад је видео да је жени боље, послао јој је пар јаребица. Исто је тако, кад су га позвали некој јако сиромашној породиљи, (такве су се њему баш и обраћале) и кад је видео да дете нема у шта да се повије, скинуо са себе кошуљу, и дао своју мараму, (глава му је увек била повезана марамом) да се поцепају у пелене.

"Тако је, прича се, лечио и неког сиромашног Јеврејина дрводељу; потом, кад се разболела његова жена, и њу, па и децу. Сваког божјег дана је двапут свраћао, и кад их је све подигао, упитао је Јеврејина: Чиме ћеш ми сад платити? Овај му је одговорио да ништа нема сем једне једине козе, коју ће још тога дана гледати да прода. Тако је и урадио, продао козу за четири рубље, и донео доктору новац. Доктор тада даде своме момку још дванаест рубаља, уз оне четири, и посла га да купи краву; а дрводељи је међутим рекао да иде кући. После једног часа одвели су дрводељи краву, и рекли му: да је доктор нашао да козје млеко није за њих здраво.

"Тако је проживео цео свој живоз. Било је случајева, да је давао сиромашнима по селима око тридесет и четрдесет рубаља. Зато су га и сахранили као свеца. Сви сиромашци су затворили радње и поврвели за ковчегом. Јеврејски је обичај да малишани на погребима певају псалме; забрањено им је међутим да певају те псалме при пратњама иновераца. Али овом приликом су дечаци ишли пред ковчегом, за време пратње, и гласно певали псалме. По свима синагогама молило се за докторову душу, баш као што су звона на свима црквама звонила за време пратње. Ишла је и војна музика; а јеврејски музиканти су отишли сину покојниковом да моле за допуштсњс, и част, да и они свирају за време погреба. Сви сиромашни Јевреји су донели ко десет ко пет копејки, за венац; богати Јевреји дали су много, и спремили диван, огроман венац од свежег цвећа, са белим и црним тракама по страни, на којима су златиим словима биле набројане докторове главне заслуге, као, на пример, уређење болнице, и томе слично – нисам могла да запазим шта је све било написано, али зар је и могуће побројати све његове заслуге!

Над гробом су му држали говор протестански пастор и јеврејски рабин, и оба су плакали. А стари доктор је лежао у старом, излизаном мундиру, и глава му је била повезана старом марамом – мила његова глава – и чинило се да само спава, тако је свежа била боја његовог лица".


VI ПОЈЕДИНАЧНИ СЛУЧАЈ

То је тек појединачан случај Ã¢â‚¬â€œ рећи ће се. Излази, господо, да сам опет ја крив: што видим у појединачном случају ако не почетак решења свих питања, оно бар "јеврејс
82;ог питања", како сам и назвао другу главу свога "Дневника".

Зашто сам старчића доктора назвао ”свечовеком?" Он није био свечовек, него, боље, свачији човек. Тај град М. је велики губернијски град на западном крају, и у том граду има много Jевреја, па Немаца, Руса, разуме се, и Пољака и Литаваца – и ето сви они, све те народности признале су праведнога старчића, свака за свога. Он сам био је протестант, и Немац, потпун Немац: начин на који је купио краву, и послао је сиромашном Јеврејину, права је немачка шала. Прво га је збунио: "Чиме ћеш ми платити"? Наравно, сиромашак, продајући последњу козу да би платио "добротвору", није нимало роптао, напротив, горко је у души патио што коза стоји свега четири рубље, међутим "јадни старчић, који ради за све њих сиромахе, треба такође да живи и шта су четири рубље за сва доброчинства која је учинио породици?" А старчић, луд на своју руку, смеши се и срце му гори: "Сад ћу ја њему, невољнику, показати нашу немачку шалу!" Сигурно се слатко смејао у себи када су одвели краву Јеврејину; живахнуо је духом. А сву ноћ затим можда је провео у бедној колеби какве сиромашне Јеврејке-породиље – премда би за осамдесетогодишњег старца било добро баш да проспава ноћ, да одмори старе, уморне кости.

Да сам сликар, ја бих насликао нешто у том "жанру:" ноћ код Јеврејке породиље, Ја необично волим реализам у уметности. Али код већине савремених наших реалиста нема моралне усредсређености у сликама, како се изјаснио недавно један велики песник и утанчани уметник, говорећи са мном о слици Семиградског. У мотиву за "жанр", који сам малочас предложио, било би те усредсређености, чини ми се. А и уметник би имао за се раскошан мотив. На првом месту, идеална, тако рећи немогућа сиромаштина јеврејске кровињаре. Ту би се могло унети и много хумора, и који би необично пристајао, јер је хумор оштроумље дубоког осећања – мени се много свиди то упоређење. Са утанчаним осећањем и умом уметник може много што да изведе из збрке сиротињских предмета и домаћих ствари у сиромашној кровињари – али нас том забавном збрком одједанпут и уједа за срце! Осветлење би могло бити изведено врло занимљиво: на кривом столу догорева лојана, отопљена свећа, а кроз једини, ињем засути и залеђени прозор пробија зора новога дана, новог и тешког дана за сиромашне људе. Измучене породиље често рађају у зору сву ноћ се муче а ујутру роде. Уморни старчић доктор, тренутно оставивши мајку, прима дете. Али дете нема у што да увије; пелена нема, ни крпа нема; (дешава се и таква сиромаштина, господо, кунем вам се; дешава се најчистији реализам, реализам који тако рећи иде до фантастичности) праведни старчић дакле скида свој стари мундир, скида са себе рубашку и цепа је за пелене. Лице му је строго и замишљено. Сироти новорођени Јеврејчић праћака се пред њим на постељи; Хришћанин прима Јеврејчића у руке, и повија га рубашком са својих леђа. Ето решења јеврејског питања, господо! осамдесетогодишње наго и дршћуће попрсје докторово могло би да заузме видно место на слици; а да и не говорим о лицу старчевом, и лицу младе намучене породиље, која посматра своје новорођенче и забављање докторово са њим. Све то гледа одозго Христос, и доктор зна то: "Овај сироти Жидовчић ће порасти, па ће сигурно и он скинути са леђа рубашку и дати је хришћанину, сећајући се приче о своме рођењу" – с наивном и благородном вером мисли старчић у себи. Да ли ће тако бити? Вероватније него ишта, неће; али рецимо да може и да се догоди. Боље од свега, на овој земљи, јесте веровати: да може да се деси, и да ће се десити. И доктор је у праву што верује, јер се на њему већ и збило: "Испунио сам ја дужност, испуниће је и други: по чему сам ја бољи од других?" – поткрепљује он себе аргументом. Уморна старица Јеврејка – мати породиљина, у дроњама, ради нешто крај пећи. Јеврејин, који је изашао да донесе прегршт иверја, отвора врата колебе, и хладни колутови ваздуха улазе тренутно у собу. На поду, на памучној простирци, чврсто спавају два мала Јеврејчића. Једном речи, подробности би се могле лепо удесити. Чак тридесет бакарних копејки на столу, које је доктор избројао за супу породиљи, могле би бити згодна појединост – бакарни стубић парица од по три копејке, брижљиво поређан, не разбацан. И седеф би могао бити насликан, као на слици Семиградског; дивно је тамо насликано парче седефа! Треба знати да понекад докторима дају, да не би много плаћали новцем, неке лепе стварчице. Дакле докторова седефска кутија за цигаре, стављене крај бакарног стубића. Свакако би слика испала са "моралном усредсређеношћу".

Појединачан случај! Пре две године, однекуд (заборавио сам) са југа Русије, јављено је за неког доктора, који тек што је био изашао из купатила, једног топлог дана, свеж, бодар, и журио кући да што пре попије кафу, па зато није хтео да оде и помогне једном дављенику кога тек што су извадили из воде – иако га је мноштво света молило. Чини ми се да су му после и судили. А можда је тај човек био баш образован човек, човек нових усеђења и прогресиста, који је узазумно тражио нове опште законе и права за све, одбацујући поједине случајеве. Сматрао је можда чак да поједини случајеви ометају ствари, одгађајући опште решење питања и да за поједине случајеве вреди: "што горе, то боље" Али је без појединих случајева тешко остварити општа права. Онај свачији човек, иако је појединачан случај, окупио је над својим гробом читаву варош. И руске жене и сиромашне Јеврејке заједно су љубиле његове ноге у ковчегу, заједно се гурале око њега, заједно плакале. Педесет и осам година служења човечанству у томе граду, педесет и осам година неуморне љубави – ујединиле су над његовим гробом све у једно опште одушевљење и опште 089;узе. Испраћа га цео град, звоне звона свих цркава, певају се молитве на свима језицима. Пастор са сузама у очима говори пред још отвореном раком. Рабин стоји по страни, чека, и кад заврши пастор, замењује га он, и такође пролива чисте сузе. У том часу као да се решило "јеврејско питање"! Јер су се пастор и рабин сјединили у заједничкој љубави, и скоро се загрлили над том хумком на очиглед и Хришћана и Јевреја. Не мари ништа што ће се, кад се разиђу, сваки опет латити старих предрасуда. Стална кап дуби камен, а ти "свељуди" побеђују свет уједињујући га; предрасуде бледе са сваким појединим случајем, док их најзад не нестане.

О старцу ће остати само легенда, пише г-ца Л., такође Јеврејка, и која је такође плакала над "милом главом" човекољупца. А легенде су – први корак ка остварењима; оне су жива успомена и стална опомена на те "победиоце света", којима припада цела земља. А ако смо прожети вером да су они заиста победиоци света, и да ће такви заиста "наследити земљу", онда смо се скоро већ и ујединили, у свему. Све је ово врло просто, и тешко је, чини ми се, само једно: да човек буде убеђен да се велики број састоји од јединица, и да се распада ако јединица нестаје. Појединци доносе мисао, дају веру, претстављају жив опит, дакле и доказ. Узалуд је чекати да сви постану тако добри као појединци, или да их буде много: не треба много таквих, да се спасе свет, јер су појединци врло јаки. А ако је тако, зашто да се не уздамо!

[bf_109_g6]

V ПОГРЕБ "СВЕЧОВЕКА"

Све то гледа одозго Христос, и доктор зна то: "Овај сироти Жидовчић ће порасти, па ће сигурно и он скинути са леђа рубашку и дати је хришћанину, сећајући се приче о своме рођењу" – с наивном и благородном вером мисли старчић у себи. Да ли ће тако бити? Вероватније него ишта, неће; али рецимо да може и да се догоди.


опет та невероватна хрисцанска наивност ... :rolleyes: људи као да не схватају да јевреји не знају за појам захвалност - ако им неко уцхини добро дело , они га мрзе , јер то виде само као дуг који им пада на плеца .

јеврејин не схвата да неко мозе да уцхини добро због самог добра - њихова психа је тако устројена да тразе накнаду за све. према томе , они сваког добротвора виде само као неког ко це у будуцности тразити да му се услуга врати.

[Panonac]

Јевреји žиве од мрžње према њима. Они то воле, žеле и све чине да до тога дође. То им је духовна храна.
Преварити не јеврејина им је света обавеза и кад то учине просто се чуде кад им неко стави примедбу због тога. Žиве од зла, добро и не познају. Мрзе себе а своје највиÅ¡е јер знају какви су, али не пропуÅ¡тају прилику да се боре за своје.
Ко је против њих одмах је нациста и фаÅ¡иста. Прогоне над њима веома преувеличавају а сретни су због онога из WW2 јер им је то сада алиби за јоÅ¡ већа зла да чине.
Задњих 40 година су ненормално ојачали и убацили се у све поре друÅ¡твеног žивота.
На пример у Холивуду су од пре око 40 год. постали главни и од тог доба перманентно нам намећу расно меÅ¡ање. У филмовима пре 1965. знало са ко су и Å¡та су црнци а после тога они одједном постају интелектуалци и стручњаци за све области. Чак и у филмовима који приказују историјске догађаје од пре виÅ¡е стотина година цирнце приказују интелигентије и боље од белаца а знамо ко су били до пре неколико десетина година. Да није било колонизације јоÅ¡ би били канибали.
Расно меÅ¡ање пропагирају али својима то не дају. Своје обавезно приказују као поÅ¡тене и умне и свестрано надарене. Други увек не ваљају а јеврејин је увек добар и поÅ¡тен.
То је народ који је увек кроз историју био прогањан јер је зао и покварен.

[bogsvarog]

"Не чини јевреју добро - од њега нећеш добити лоше" - стара руска пословица.

У данашње време обичан човек, када стане на страну ових вампира, не постави себи питање - ЗАШТО су кроз скоро целу људску историју, сви Европски народи протеривали јевреје!? Увек постоји та "морална блокада" наметнута кроз медије, да су они само један прост религијски народ, које ето нико не воли....Лаж. То су нам разоткрили највећи умови попут Достојевског, Наполеона, Ничеа, Вагнера (а превод његове књиге ће ускоро бити готов), Хенри Форда, Шопенхауера, владике Николај Велимировића, Јаше Томића, Васе Пелагића, итд. итд. итд.

http://www.bhserbia.org/glavna.htm

[Алекса]

Dr. William Pierce - Dostoievsky On the Jews

Feodor M. Dostoievsky (1821-1881) was one of Russia's greatest writers. The son of a physician of modest means, he had the opportunity for an education, and was trained as an engineer. He remained close to the common people of Russia, however, in the experiences of his life and in his writing.

Dostoievsky was a fervent patriot, but his association with a circle of radical writers led to his arrest at the age of 27. He was subsequently sentenced to death, reprieved at the last minute, and transported to Siberia, where he spent four years in a prison labor camp. This was followed by several years as a private in a Siberian unit in the Russian army.

After his return from Siberia Dostoievsky wrote a number of novels, including Crime and Punishment (1866), The Idiot (1868), The Possessed (1871), and The Brothers Karamazov (1880), all of which enjoyed immense popularity. It was his Diary of a Writer, however, published in a number of installments in the period 1873-1881 which most explicitly stated his feeling for his people and for Russia.

Dostoievsky's Diary dealt with a great many issues of burning interest to his fellow countrymen, showing clearly the insight and sensitivity which made him one of the most beloved of all the great writers Russia has produced. Boris Brasol, who translated Diary of a Writer into English, has described the reaction of the Russian people to Dostoievsky's death on February 9th, 1881:

The news of Dostoievsky's passing spread instantly, like an electric current, to the remotest parts of Russia, and a wave of mourning swept through the hearts of her saddened people... Enormous crowds attended his funeral: men and women from all walks of life -- statesmen of high rank and downtrodden prostitutes; illiterate peasants and distinguished men of letters; army officers and learned scientists; credulous priests and incredulous students -- they were all there.

Whom did Russia bury with so great a reverence? Was it only one of her famous men of letters? Indeed not: in that coffin lay a noble and lofty man, a prudent teacher, an inspired prophet whose thoughts, like mountain peaks, were always pointed toward heaven, and who had measured the depths of man's quivering heart with all its struggles, sins, and tempests; its riddles, pains, and sorrows; its unseen tears and burning passions....

As much as his people loved him, Dostoievsky in turn loved them -- and despised their enemies and exploiters. Foremost among the latter were the Jews of Russia. In Dostoievsky's time there were some three million of them, some descended from the Khazars, an Asiatic tribe of southern Russia which had converted to Judaism a millennium earlier, and some who had flocked into Russia from the West during the Middle Ages, when they were forcibly expelled from every country in western and central Europe.

Scorning honest labor, the Jews had fastened themselves on the Russian peasants and craftsmen like an army of leeches. Money-lending, the liquor trade, and White slavery were their preferred means of support -- and their means of destroying the Russian people.

So great was the Russians' hate for their Jewish tormenters that the Russian rulers were obliged to institute special legislation, both protecting the Jews and limiting their depredations against the Russian people. Among the latter was a ban against Jewish settlement in central Russia; they were restricted to the regions of western and southwestern Russia (the "Pale of Settlement") where they had been most heavily concentrated at the time Catherine the Great had proclaimed the ban, in the 18th century.

This, of course, was regarded by the Jews as "persecution," and it was their incessant wailing about not being allowed to fasten themselves on the people of central Russia which first moved Dostoievsky to set his pen to paper on the Jewish question. In the section of his Diary published in March 1877, the writer remarked:

... I know that in the whole world there is certainly no other people who would be complaining as much about their lot, incessantly, after each step and word of theirs -- about their humiliation, their suffering, their martyrdom. One might think it is not they who are reigning in Europe, who are directing there at least the stock exchanges and, therefore, politics, domestic affairs, the morality of the states.

Dostoievsky, who had become all too familiar with Jews and their personal attitudes toward their Russian hosts, first as a boy on his parent's small estate, where he observed the Jew's dealings with the local peasants, and later in prison, where he noted the aloof behavior of the Jewish prisoners toward Russian prisoners, went on to speculate about what would happen to the Russians if the Jews ever got the whiphand:

... Now, how would it be if in Russia there were not three million Jews, but three million Russians, and there were eighty million Jews -- well, into what would they convert the Russians and how would they treat them? Would they permit them to acquire equal rights? Would they permit them to worship freely in their midst? Wouldn't they convert them into slaves? Worse than that: wouldn't they skin them altogether? Wouldn't they slaughter them to the last man, to the point of complete extermination, as they used to do with aliens in ancient times, during their ancient history?

This speculation turned out to be grimly prophetic, for only a little more than four decades later bloodthirsty Jewish commissars, who made up the bulk of the Bolshevik leaders, were supervising the butchering of Russians by the millions.

Dostoievsky correctly identified the secret of the Jews' strength -- indeed, of their very survival over a period of 40 centuries -- as their exclusiveness, their deeply ingrained mental outlook upon the whole non-Jewish world as an alien, inferior, and hostile thing. This outlook led the Jews to always think of themselves as having a special situation or standing. Even when they were trying most ingratiatingly to convince the non-Jews that Jews were just like everyone else, they maintained the inner attitude of a people who constituted a special community within the larger, Gentile community. Dostoievsky pointed out:

... It is possible to outline, at least, certain symptoms of that status in statu -- be it only externally. These symptoms are: alienation and estrangement in the matter of religious dogma; the impossibility of fusion; belief that in the world there exists but one national entity, the Jew, while, even though other entities exist, nevertheless, it should be presumed that they are, as it were, nonexistent. 'Step out of the family of nations and form your own entity, and thou shalt know that henceforth thou art the only one before God; exterminate the rest, or make slaves of them. Have faith in the conquest of the whole world; adhere to the belief that everything will submit to thee. Loathe strictly everything, and do not have intercourse with anyone in thy mode of living. And even when thou shalt lose the land, thy political individuality, even when thou shalt be dispersed all over the face of the earth, amidst all nations -- never mind, have faith in everything that has been promised thee, once and forever; believe that all this will come to pass, and meanwhile live, loathe, unite, and exploit -- and wait, wait ....

Is it any wonder that, although virtually every American with a high school education has either read Dostoievsky's Crime and Punishment or his The Brothers Karamazov (or both), his Diary of a Writer has been quietly consigned to oblivion by the controlled educational and publishing establishments in this country? The only printing of Diary of a Writer currently listed in Books in Print is one issued by a small, specialty publisher (Octagon Books) for sale to libraries and priced at a prohibitive $47.50. That price tag ought to keep it safely out of the hands of curious American readers!

Those fortunate enough to be able to borrow a copy of the book can read a great many more of Dostoievsky's penetrating comments on the behavior of and attitude of the Jews in Russia toward the Russian people during the 19th century. Dostoievsky especially condemned the exploitation of the poor, ignorant, and helpless Russian peasants by the voraciously greedy and utterly heartless Jews. For example:

Thus, Jewry is thriving precisely there where the people are still ignorant, or not free, or economically backward. It is there that Jewry has a champ libre. And instead of raising, by its influence, the level of education, instead of increasing knowledge, generating economic fitness in the native population -- instead of this the Jew, wherever he has settled, has still more humiliated and debauched the people; there humaneness was still more debased and the educational level fell still lower; there inescapable, inhuman misery, and with it despair, spread still more disgustingly. Ask the native population in our border regions: What is propelling the Jew -- and has been propelling him for centuries? You will receive a unanimous answer: mercilessness. 'He has been prompted so many centuries only by pitilessness to us, only by the thirst for our sweat and blood.'

And, in truth, the whole activity of the Jews in these border regions of ours consisted of rendering the native population as much as possible inescapably dependent on them, taking advantage of the local laws. They have always managed to be on friendly terms with those upon whom the people were dependent. Point to any other tribe from among Russian aliens which could rival the Jew by his dreadful influence in this connection! You will find no such tribe. In this respect the Jew preserves all his originality as compared with other Russian aliens, and of course, the reason therefore is that status of statu of his, that spirit of which specifically breathes pitilessness for everything that is not Jew, with disrespect for any people and tribe, for every human creature who is not a Jew....

Now, what if somehow, for some reason, our rural commune [i.e., the institutionalized system of Russian peasant society] should disintegrate, that commune which is protecting our poor native peasant against so many ills; what if, straightaway, the Jew and his whole kehillah [i.e., organized Jewry] should fall upon that liberated peasant -- so inexperienced, so incapable of resisting temptation, and who up to this time has been guarded precisely by the commune? Why, of course, instantly this would be his end; his entire property, his whole strength, the very next day would come under the power of the Jew, and there would ensue such an era as can be compared not only with the era of serfdom but even with that of the Tartar yoke.

Again, how tragically prophetic!

[екс-Уредник]

„Дим из Аушвица је вечан, а дим изнад Газе је пичкин дим"

је реченица због које сте добили отказ на ТВ Нова, а и постали сумњиви америчком Стејт департменту.

- То је најбоља реченица коју сам у животу написала. Поједини Јевреји мисле да им холокауст може бити алиби за све злочине које врше тренутно над Палестинцима. Мислим да не постоји вечна жртва са великим „ж", као што не постоји ни вечни злочинац са великим „з". Ја би требало, као некаква Хрватица, бити довека усташа која чим види Јевреја на 100 километара треба да се поклони и каже „опрости". Не пада ми на памет, јер такозвано клањање сматрам фарсом. Шта се ти имаш клањати ономе који са онима који су настрадали пре 60 година и нема нешто заједничко. Напротив, понашају се као Хитлер, као непријатељ својих очева и бака. И смета ми та јеврејска хиперсензибилност јер они дефинитивно мисле да су иберменши, надљуди. Дакле, океј, ти мислиш о себи да си велик, али ја мислим да си велики колико сам ја велика, али и мали колико сам ја мала. Мене ужасава чињеница да могу на улици рећи слободно да су Швајцарци говна и сви ће за мене рећи да сам простакуша, али ако кажем „Јевреји су говна" сви ће за мене рећи да сам учинила злочин, јер је њих холокауст трајно дефинисао као свеце и жртву. Али шта је са Циганима који су се у истим тим логорима претворили у дим, пепео, сапун или део нечије лампе у соби? Где су филмови о Циганима? Где су љубавни филмови о Циганки у логору? Како то да не знамо ниједно циганско име које је настрадало у логору? Мени то смета. Јевреји су трајна жртва зато јер имају новаца да плате тај статус. Они убијају Палестинце јер имају лову и јер им Америка пружа помоћ. Сад, када је Обама мало стегао кесу, одмах су га прогласили антисемитом. Али Обама није стегао кесу на своју руку, већ му је неко рекао да то уради, а тај неко је уложио у његову кампању две милијарде и 100 милиона долара. И сад замислите које је његово поље слободе. Он нема право ни зубе да опере пастом коју му неко не диктира. Дакле, ако је он стегао кесу Јеврејима, то значи да је Америка ставила мало Јевреје под контролу јер је и Америци неко поручио „доста је". Америка је у фрци великој и продата је Кинезима, Арапима, питај бога коме и неко од тих власника Америке је рекао „дај мало те Јевреје смири". Добила сам отказ јер сам палестинској побијеној деци дала име. И то ми не могу опростити и ја се тиме поносим. Замислите, Стејт департмент као проблем у извештају о поштовању верских права у Хрватској види проблем у мени, која сам једно обично хрватско пискарало које нема никакву моћ. Поносна сам на ту своју епизоду апсолутну и то је антологијска реченица.

Ведрана Рудан

http://www.ezadar.hr/repository/image_raw/105195/medium_full/

[Аркона]

„Дим из Аушвица је вечан, а дим изнад Газе је пичкин дим"Eво тог прилога:
p95KukgizYU

[Аркона]

Срби и Јевреји


Зашто се ,,интернационални јеврејски лоби” опире добрим односима Срба и државе Израел

Израел за Србе, америчко јеврејство против српских интереса

Долазак Слободана Милошевића на власт, односно на чело Централног комитета Савеза комуниста Србије, отворио је многе странице новије српске историје. Између осталог, и однос јеврејског лобија према српском националном питању на Балкану. Суштини ствари, када се разматрају односи Срба и Јевреја, треба прићи непристрасно, али ваља саопштити и истину, јер би свака генерализација представљала некоректно, необјективно и не тако једноставно трпање у исти кош оних који су одговорни за трагедију српског народа у претходних 20 година са онима чије је срце било на страни Срба. Не може се заборавити топао однос и разумијевање које су за Србе показали, рецимо, Енрико Јосиф, професор Музичке академије у Београду или Хенри Кисинџер, некадашњи министар иностраних послова САД који се 1993. залагао за подјелу, односно припајање Републике Српске Србији и конституисање Џамахирије од остатка авнојевске Босне и Херцеговине.
Уосталом, од балканских народа, Срби имају најслабију антисемитску традицију. Шта је са, условно говорећи, другом страном и њеним односом према нама? Конкретно…

Јеврејски антисрпски лоби

Политичари јеврејског поријекла из Сједињених америчких држава, Западне Европе и Руске федерације који су се истакли у антисрпској кампањи од 1990. године:
– Андреј Козирјев (Јаков Фридман), министар иностраних послова Руске федерације у ери Бориса Јељцина;
– Анатолиј Чубајс, потпредсједник Владе Руске федерације под контролом Бориса Јељцина;
– Борис Јељцин, предсједник Руске федерације, иначе полујеврејин;
– Мадлен Олдбрајт (Медлинка Корбел), чешка Јеврејка, амбасадор САД у Уједињеним нацијама и амерички министар иностраних послова у администрацији Била Клинтона. У периоду од 1945. до 1948, као кћерка чешког дипломате живјела је у Београду, коме се бомбама ,,одужила” четрдесетак година касније;
– Вилијем Коен, министар одбране САД током агресије НАТО-а на Савезну Републику Југославију 1999. године (мандат предсједника Била Клинтона);
– Џорџ Сорош (Ђерђ Шварц), мађарски Јеврејин и амерички мултимилијардер који је финансирао процесе свргавања неподобних националних лидера у Југоисточној Европи. Из логистику његовог Института за отворено друштво и ,,отпорашких” обука које су вршене у Будимпешти смијењени су ,,тврди” режими у Пољској, Украјини, Чешкој, Србији;
– Ричард Холбрук, бивши амбасадор САД у Уједињеним нацијама, специјални изасланик за Балкан, потпредсједник ,,Персеуса”, неимар Грузије која је непријатељски настројена према Русији… Холбрук је данас специјални представник САД за AfPak (Авганистан–Пакистан). Претедент je за Нобелову награду јер је ,,Русију отјерао са Балкана”. Иначе је њемачки Јеврејин. Његов дјед се 1916, као њемачки царски официр, истакао у бици на Вердену. Била је то најкрвавија борба у Првом свјетском рату, са милион погинулих војника. За исказану храброст и пожртвовање одликован је орденом Гвозденог крста, али се након доласка Адолфа Хитлера на власт иселио у САД;
– Јанош Бугајски из Центра за стратешке и међународне студије, велики пријатељ и дипломатски активиста независних Црне Горе и НАТО државе Косово. Пројектант је укључења цјелокупног Балкана у НАТО;
– Мортон Абрамовиц, функционер Међународне кризне групе;
– Џејмс Рубин, портпарол Стејт департмента у вријеме агресије на СРЈ;
– Сенди Бергер, секретар Савјета за националну безбједност САД током НАТО агресије на Србију и Црну Гору;
– Малколм Рифкинд, британски министар спољних послова у конзервативној Влади Џона Мејџора, посебно се, са антисрпским ставом, истакао током агресије НАТО-а на Републику Српску која је почела ваздушним ударима 10. априла 1994. године;
– Џон Берт, директор BBC-ја преко кога је вршена хистерична антисрпска медијска кампања од 1990. године;
– Руперт Мардок, медијски и финансијски магнат Уједињеног Краљевства, лице из позадине, власник више листова преко којих се пласирају антисрпски ставови. Никада их није саопштио лично, али јесу новинари чије дјеловање креира управо Мардок;
– Ен Сенклер, телевизијски водитељ у Француској;
– Бронислав Геремек, један од лидера покрета ,,Солидарност” у Пољској. Осим што је био шеф дипломатије Пољске од 1997. до 2000. године, Геремек, познати професор средњовјековне историје, био је и посланик Европског парламента 2004. године. Погинуо је у саобраћајној несрећи на западу Пољске 2008;
– Адам Михњик, члан најужег руководства покрета ,,Солидарност”;
– Збигњев Бжежински, пројектант Новог свјетског поретка, савјетник за безбједност у администрацији Џимија Картера;
– Бернар Кушнер (алзашки Јеврејин), један од највећих антисрба на планети, шеф цивилне мисије ОУН на Косову и Метохији (1999 – 2001), министар иностраних послова Француске;
Веома значајну улогу у процесу сатанизације српског народа има и филозофска школа у Француској предвођена увјереним исламофилима од којих су најзначајнији Бернар – Анри Леви, бивши комуниста Андреј Гликсман, Ален Финкелкраут и Паскал Брукнер.

Појединци, Јевреји србофоби, из бивше СФРЈ

Када је у питању простор бивше СФРЈ, изразите антисрпске ставове имају:
– Филип Давид, један од не баш толико бројних београдских интелектуалаца који су од почетка жестоко и доследно критиковали Милошевићеву и Коштуницину политику и борбу за српске националне интересе. Борац је за независност Војводине;
– Оскар Данон, композитор који се 1992. године иселио из Београда у Хрватску;
– Свен Алкалај, министар иностраних послова Босне и Херцеговине, повјерљиви човјек Хариса Силајџића и Странке за БиХ, најупорнији борац против екстрадиције члана ратног предсједништва БиХ Ејупа Ганића Србији;
– Давид Албахари (добитник НИН-ове награде), емигрирао из Београда у Канаду 1994. Медијски се борио против интереса Срба на простору Републике Српске Крајине и Републике Српске. Ипак, дефинише да је част ,,што му је српски матерњи језик”;

Доказ јеврејске глобалне супремације на Бакану

Утицај савременог међународног јеврејског лобија најбоље се потврђује на примјеру Џорџа Сороша. Он организује и плаћа: Human Rights Watch и Мортона Абрамовица, Ворена Цимермана, Пол Голбеа, директора радија ,,Слободна Европа” и комплетну продукцију овог глобалног медија. У Сорошевој Међународној кризној групи (ICG) се налазе Збигњев Бжежински, некадашњи врховни командант НАТО снага у Европи Весли Кларк, Луиз Арбур и др. Сорошеви пословни партнери из Карлил Групе (The Carlyle Group), гро профита остварују продајом оружја и војне опреме. Ријеч је о Џејмсу Бејкеру, Френку Карлучију (некадашњем америчком секретару за одбрану) и Џорџу Бушу. Сорош финансира и Међународни трибунал у Хагу. Улаже, годишње, триста милиона долара за одржавање мреже својих организација, са запосленима, у неколико десетина држава у свијету.
Џорџ Сорош је, реално говорећи, једна од најутицајних личности и у новијој историји Србије. Ментор је Радија Б92, радија ,,Слободна Европа”, дневних новина ,,Блиц” и демократских и прозападних странака са преко уложених сто милиона америчких долара. Недјељник „New Statesman” га оптужује да је током деведесетих преко своје фондације помагао Радио Б92 и друге опозиционе групе у Србији и на балканском простору, чиме је, гледајући само свој пословни интерес, дестабилизовао регион. Коментатор га је, у том контексту, назвао ,,некрунисаним краљем источне Европе”.

Српско-јеврејска нада

Храбри, свакако чињеница да држава Израел загонетно ћути поводом ,,независности Косова”. Иако нема генералног и званичног става, Израел упорно одбија да призна ову лажну државу, која се одржава као последица НАТО окупације јужне покрајине Србије. Дакле, једини могући закључак је да је главнина утицајног јеврејског лобија у САД значајан инспиратор сатанизације Срба, главни организатор антисрпске хистерије и кочничар решавања српског питања на Балкану, у периоду од 1991. до 1999. године, и на Косову и Метохији током претходних десет година.
Римокатолички и муслимански фактор са простора некадашње СФРЈ и њихове ,,централе” немају моћ да обликују планетарно јавно мњење јер не управљају већином медија нити интернет мрежом. Јеврејски интернационални лоби, оличен у политичком и дипломатском фактору који управља новцем и медијима, није желио плодоносан дијалог зараћених ,,племена” на Балкану. Како сада ствари стоје, Срби и ,,интернационални јеврејски лоби” не могу бити пријатељи и савезници, јер јеврејски међународни крем неће стратешко партнерство са нама. Хоће српско уништење!
Рационалност пројекта реисламизације Балкана подударна је намјери државе Израел да опстане. У самом Израелу, Срби ће увијек имати и наћи нове пријатеље. Међу америчким Јеврејима – тешко или никада. Опстанак државе Израел, у свом том галиматијасу, јесте и српски интерес.

Српска опозиција, власт и Јевреји

Код српске опозиционе интелигенције крајем осамдесетих пробудила се политичка жеља да се Југославија приближи Израелу и обнови дипломатске односе. Двадесетак година раније Јосип Броз је 1967, по наредби Леонида Брежњева, прекинуо међудржавну дипломатску и сваку другу сарадњу са Израелом, солидаришући се са Арапима, прије свега са Гамалом Абделом Насером, лидером Египта. Било је то вријеме сукоба Јордана, Сирије и Египта са Израелом. Међутим, намјера српских опозиционих кругова показала се као илузија из више разлога. Осим ,,глобалног” јеврејског фактора, и сама београдска опозиција, у повоју, била је препрека свом ,,плану”, јер није имала стратегију за реализацију своје неартикулисане намјере. На концу, београдски салонски националисти нијесу знали конкретне планове интернационалног јеврејског лобија.
Свакако, не треба губити из вида да ни сам Слободан Милошевић није био антисемита, чак ни антизападно оријентисан. Зашто је бивши предсједник Србије завршио као жртвено јагње и која је суштинска позадина тог чина, није баш једноставно питање. Али, ни компликовано у мјери у којој је Милошевић, последњих година своје политичке каријере и живота, бранио националне интересе, како је знао и умио.
Иако је Милошевић био убијеђени љевичар, у његовој Србији се није дешавало оно што је било иманентно за Брозов однос према Јеврејима или за чистке које је у СССР-у вршила Свесавезна комунистичка партија бољшевика. Осим обичних и невиних људи током Стаљинове диктатуре побијени су и представници јеврејског лобија у Русији, интелектуалци и свештеници.

Зид неповјерења и скривање

И поред чињенице да су Срби и Јевреји страховито пострадали у Другом свјетском рату, површан однос и неинформисаност о плановима глобалног јеврејства, утицали су на то да, једни другима окренемо леђа када је у питању конкретна сарадња. Ни данас се не отварају карте, а међу Јеврејима нема саговорника за ову причу. Само – неповјерење и зид ћутања, уз јефтину фразеологију. Често се, у тим круговима, може чути само једна реченица: ,,Пријатељи смо Срба”. И то је све.
Поређења ради, у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца живјело је 76.000 Јевреја, од којих је 60.000 пострадало или звјерски ликвидирано. Око 40.000 Јевреја ликвидирали су Хрвати у Јасеновцу, који су, иначе, одговорни за убиства 90% југословенских Јевреја током Другог свјетског рата. За преостале ликвидиране Јевреје одговорност сносе Њемци, Албанци и Мађари.

Aутор: Добрило Дедејић
http://dobrilodedeic.files.wordpress.com/2010/07/dole1.jpg?w=112&h=150 (http://dobrilodedeic.wordpress.com/)

[екс-Уредник]

Јаша Томић, Јевреји, Срби


http://www.novinar.de/wp-content/uploads/2010/06/jasa_tomic.thumbnail.JPG


Деведест девет процената грађана Србије нема појма да је постојао неки Јаша Томић који је „писао антисемитске књиге“, а од оних да кажемо преосталих један посто многи, као и ја, то сазнају тек када се јаве успаничени душебрижници са својим преозбиљним питањима.
Мислим да 99.9% грађана Србије никада није, нити ће икада у својим рукама држати неку Томићеву књигу, нити ће им пасти на памет да је траже или купе, те због њих критички приказ његових књига није ни од каквог значаја, а оних пар стотина или пар хиљада који ће књигу да купе, њима поготово критички коментар није потребан.

Видети дакле трун у туђим а не видети балван у својим очима, је добро за властити осећај правде и сопствено ментално здравље, али није баш права препорука за односе са другима. Добронамернима је верујем сасвим очигледно да нема места усплахиреним и претенциозним питањима: зашто се то ради (некритичко издавање Томићевих радова), “шта се тиме жели постићи и шта следи иза тога”.
Да су ова питања најобичнија претеривања, зна свако разуман, ко зна историју српско-јеврејских односа, и зна да су Срби Јевреје сматрали себи врло блискима. Истог мишљења је био и Павелић што је оверио својим расним законима, на основу којих је био забрањен приступ у кафане Србима, Циганима, псима и Јеврејима. Тим редом.
Срби и Цигани су и данас на дну, мада се Цигани не дају, сада се зову Роми и Европски парламент је Србију прогласио за матичну државу свих Рома са подручја почивше СФРЈ. Јевреји су у врху светске моћи и утицаја. Пси су постали Пси, а да је неко пса пекао на ражњу, или га исељавао кроз прозор стана у солитеру, или му сабљом одрубио главу и вилама је набио на довратак штале, како је то рађено Србима, затрла би му правична међународна заједница и семе и племе. Додуше, посве ми је нејасно какав би третман имали српски пси.

Знајући за сасвим разумљиву осетљивост Јевреја и на сам помен концентрационих логора, Радер&Фин- ПР компанија коју су плаћали муслимани и Хрвати и њихови донатори, је “навукла Јевреје на причу о српским концентрационим логорима у Босни” и лов на Србе је могао несметано да почне и да траје све до данас, без дана ловостаја.

На питање новинара да ли постоје независни докази о истинитости постојања српских (нацистичких концентрационих) логора у Босни, директор поменуте фирме је изјавио да они нису били плаћени да то проверавају, већ су били плаћени да слику оног оболелог и изразито мршавог муслимана, који је стајао изван, а не унутар жице, хитно повежу са Аушвицом, Србе са нацистима, Милошевића са Хитлером, и представа је могла да почне.

Све три водеће јеврејске организације у свету су ускоро сазнале да су “навучене”. Злоупотребљен је немерљиво велики кредибилитет невиних Хитлерових жртава за најпрљавије могуће послове сатанизације и уништења једног народа, али и за само умањење броја јеврејских жртава.

На велико изненађење оћутали су то ругање директора Радер&Фина, а ћуте и данас. Ћутали су и “овдашњи Јевреј(и)” то их “није згрозило, препало, а ни оборило с ногу” -као што се десило са издањем дела Јаше Томића без одговарајућег критичког осврта, а морало је. Па и они су жртве те бесрамне трговине са Радер & Фином.

Аутор: Драган Видаковић

[Владимир]

Свакако да треба правити разлику између државе Израел и генерално Јевреја по белом свету.

Постоји неколико ствари које бих нагласио:

1. Израел не би преживео без јеврејског лобија и снажне подршке Запада.

2. Интерес Израела не мора и није у складу са интересом западних народа али су политичке елите Запада увек спремне да жртвују интерес сопственог народа зарад личних интереса, а у складу са захтевом јеврејског лобија. То ће тако трајати док год Западни народи буду пристајали да то трпе.

3. Не треба сваку активност моралних наказа типа Холбрук, Олбрајт, Кушнер, Сорош, ... везивати за јеврејски лоби и интерес државе Израел. Напротив, већини њих је стало до Израела колико и до Србије. Свака сличност са српском политичком елитом је потпуна ако већ није намерна, иако су у српској политичкој елити, нажалост, углавном све сами Срби.

4. Срби и Србија не могу дефинисати однос ни према Израелу ни према Јеврејима док не дефинишу однос према самима себи. Народ који је 4 године ратовао без знања за које границе ратује пре свега мора да реши неке ствари сам са собом.

5. Објективно, Србија и Срби немају никакав разлог за било какво мешање или опредељивање у јеврејско-арапском сукобу. Велика је грешка неких тзв. „патриотских“ организација што покушавају да око тога заузму став и подрже Арапе. Срби немају никакве везе ни са Аушвицом ни са Газом и тако треба и да остане. Довољно нам је наших проблема.

6. Паметна српска политика би се трудила свим силама да има коректне односе и са Израелом и са Арапима. Што се тиче њиховог сукоба тотална неутралност.

7. Рећи не уценама из Брисела и Вашингтона, без обзира да ли је у Белој кући англосаксонски протестант или потомак кенијских баштована и без обзира да ли иза њих стоји интерес јеврејског лобија или нешто друго. Супротставити се свакој антисрпској политици без обзира од кога долази. Нажалост, она која нас највише кошта не долази од Јевреја него од Срба.

[Сремац]

6. Паметна српска политика би се трудила свим силама да има коректне односе и са Израелом и са Арапима. Што се тиче њиховог сукоба тотална неутралност.
Тамо негде током `80.-тих СФРЈ је била велики извозник оружја, а рат између Ирака и Ирана био вишегодишњи.
Продаја оружја ишла "ко алва" (у поверењу највеће паре смо зарадили на топовима, за оне који ово не знају) али постојао је проблем да се то "не сазна".
Домишљати Срби у једној касарни мислим у Краљеву преграде једну халу зидом и са једне стране улазили ирачани, а са друге иранци.
Куповали све живо на раздаљини од 5 метара, а да нису имали појма ко је иза зида.

Наравоученије, трпај оружје будалама и паре у џепове где бизнис иде, а ко се рока нек се рока, само да се пара врти!

"Коме је до јевреја нека иде у цркву и помоли се за њихово здравље", а каква су све зала начинили српском народу задње 2 деценије апсолутно бих волео да их Ахмединеџад спржи на роштиљу!

[Бобан]

"Коме је до јевреја нека иде у цркву и помоли се за њихово здравље", а каква су све зала начинили српском народу задње 2 деценије апсолутно бих волео да их Ахмединеџад спржи на роштиљу!

Бити неутралан подразумева и то, само без јавних излета. Као што Владимир рече, да се ми загледамо у наше двориште.

[Владимир]

Израелски председник Шимон Перес је недавно изјавио да су „Енглези антисемити“ и додао (слободнији превод):

â€žУ Британији има неколико милиона муслимана и за многе чланове парламента та чињеница одређује да ли ће бити изабрани или не.“

Пре коментара овде бих додао и чињеницу да су вековима и британска економија и британска политика под директном контролом Јевреја. О њиховој â€žинфилтрацији“ у британско друштво и потпуном преузимању контроле може се прочитати у студији др. Лазара Прокића „Јевреји у Енглеској, Француској и СССР-у“. Према тој студији, у Британији практично не постоји племство без јеврејске крви.

Е сад, како је онда могуће да држава под потпуном контролом Јевреја дозволи тако неконтролисан прилив муслиманских имиграната ризикујући да то утиче на њену досадашњу безусловну подршку Израелу? Одговор на то питање је следећи: ни подршка Израелу, по цену угрожавања највиталнијих интереса земље и народа, па чак и најосновније безбедности, ни масовна имиграција, нису последица никакве дугорочне национално корисне политике већ пуки лични интерес припадника владајуће класе.

У â€žдемократији“ постоји само лични и појединачни интерес као што само постоји лично и појединачно „људско право“. Заједница не постоји, нација не постоји, а оно што се зове „државом“ само служи за сервисирање личног интереса. Чијег? Па оног ко је најмоћнији и најбогатији.

На пример, витални интерес просечног Енглеза, да забрађени дрипац који стоји поред њега у градском превозу не експлодира, нема никакве везе са интересом владајуће класе. Владајућа класа се не вози градским превозом. Ако она може да заради од милиона забрађених више него од Енглеза онда ће њима бити дозвољено да уђу у земљу, а то што ће, ту и тамо, по неки да експлодира, то је „колатерална штета“ и не утиче на профит. Иста је логика и са Израелом. Ако је могуће ускладити интерес са јеврејском државом и зарадити онда ће тако и бити без обзира да ли ће се тако непотребно ући у сукоб са читавом једном цивилизацијом од Марока до Индонезије. Дакле, у свакој варијанти, просечном Енглезу остаје да се моли Богу када улази у градски превоз, а пошто су они то давних дана заборавили, не остаје му ништа.

Владајућа класа „демократије“ је врхунски паразит и сигуран водич у катастрофу сваког народа и сваке државе. Да ли су на формирање таквог система пресудан утицај имали Јевреји? Јесу. Да ли ту владајућу класу чине само Јевреји? Не чине.

Српски љубитељи жутих звездица којима фали један крак да би биле јеврејске нису Јевреји али су спремни да жртвују и земљу и нацију зарад сваке звездице, без обзира на број кракова и боју, док год од тога имају користи.

[Аркона]

Срби и Јевреји
Aутор: Добрило Дедејић
http://dobrilodedeic.files.wordpress.com/2010/07/dole1.jpg?w=112&h=150 (http://dobrilodedeic.wordpress.com/)А опет, на истом порталу имамо и овакво нешто... Ваљда због равнотеже и у духу демократије:

Антисемитизам је дијагноза болести једног народ

Српски културно-информативни центар у Бечу запрепашћен је ширењем антисемитске литературе у Србији и њеним илегалним дистрибуирањем у расејању.

Примера ради, недавно је у Србији објављена срамна књига Јиргена Графа ''Мит о Холокаусту'' у којој се негира Холокауст у Аушвицу и постојање гасних комора у Аушвицу, а због ове књиге Јирген Граф је осуђен у Швајцарској на 15 месеци затвора и побегао је из Швајцарске, али његова отровна антисемитска књига је штампана у Србији и добила је каталошки број у Народној библиотеци Србије.

У Србији је, на жалости срамоту, штампано преко 100 наслова отровне антисемитске литературе осведочених антисемита и фашиста, од којих за ову прилику издвајамо: Димитрије Љотић: Јевреји у Србији; Милорад Мојић: Српски народ у канџама Јевреја и Зашто мрзим Јевреје; Лазар Прокић: Зашто је расизам исправан?; Зашто се дивим Адолфу Хитлеру; Дитрих Екарт: Бољшевизам од Мојсија до Лењина (Разговор између Хитлера и мене); Ратибор Ђурђевић: Вашингтон под тоталитарним уљезима; Живојин Савић: Јевреји у огледалу Светог писма и многе друге због којих се Савез јеврејских општина Србије актом СЕ-35о од 12. марта 2010. године узалуд обраћао правосудним органима Србије који жмуре пред опасно нарастајућим антисемитизмом у Србији, као и Светски јеврејски конгрес председнику Србије са потписима Роналда Лаудера, председника и Михаила Шнајдера, секретара светског јеврејског конгреса.

Објављивање овакве антисемитке литературе незамислива је у цивилизованом свету, али је стварност у Србији, што пружа сасвим ружну слику о српском народу у свету данас кад се одлучује о виталним српским интересима.

Жалосно је да правосудни органи, наводно демократске Србије, апсолутно ништа не предузимају на плану сузбијања антисемитске литературе у држави која се заклиње у цивилизацијске тековине кад се та иста држава Србија својом срамном толеранцијом антисемитизма директно руга свим жртвама у Аушвицу, најозлоглашенијем логору смрти у Европи и Генералној Скупштини Уједињених нација која је 1. новембра 2005. године прогласила 27. јануар за ''Дан сећања на жртве холокауста''.

Српски културно-информативни центар у Бечу јевно позива све највише државне и правосудне органе да стану на пут дивљачком бујању примитивне антисемитске литературе у Србији која се илегално дистрибуира и по иностранству, јер оваква расистичка примитивна острашћеност налази погодно тло међу људима скучених видика и нижег образовања, а то је управо оно што је најмање потребно Србима у иностранству које треба поштедети разорних дејстава неких неодговорних, а уосталом, српски Устав ЗАБРАЊУЈЕ ширење расне, верске и анционалне мржње и СКИЦ у Бечу се нада да ће државни и правосудни органи Србије поштовати властити Устав!

(Аутор, Петар Милатовић Острошки, књижевник и новинар,
предсједник је Српског културно-информативног центра у Бечу)

http://www.srpskenovinecg.com/images/stories/stav/petar-milatovic.jpg

Извор:
http://www.srpskenovinecg.com/stav/6677-petar-milatovic

[Владимир]

Да кренемо редом.

Антисемитизам у једном народу је дијагноза болести тог истог народа.

Можемо ли, мало за промену, да добијемо дефиницију или бар детаљнији опис појма „антисемитизам“? Што се болести тиче, ко би био специјалиста за исту и шта то значи „болест народа“? Јел то као епидемија грипа или се некако другачије манифестује? Можда нам требају вакцине? Од фармацеутских кућа које контролишу ... јел то „антисемитизам“ ако кажем ко их контролише?

...објављена срамна књига Јиргена Графа ''Мит о Холокаусту'' у којој се негира Холокауст у Аушвицу и постојање гасних комора у Аушвицу...

Какве везе има Јирген Граф са Србима и са влашћу у Србији? Јел имате доказе да је било гасних комора? Имате. Шта је онда проблем? Напишите књигу „Истина о Холокаусту“. Добиће и та књига каталошки број у Народној библиотеци.

Објављивање овакве антисемитке литературе незамислива је у цивилизованом свету, али је стварност у Србији, што пружа сасвим ружну слику о српском народу у свету данас кад се одлучује о виталним српским интересима.

Што не рекосте раније да се о виталним српским интересима одлучује на основу литературе која се објављује у Србији? Ми наивни мислили да се о виталним српским интересима одлучује на основу, не тако виталних, интереса вашингтонске и бриселске олигархије. А другови из „цивилизованог“ света се баш згражавају због „ружне слике о Србима“? Како се то манифестује?

Жалосно је да правосудни органи, наводно демократске Србије, апсолутно ништа не предузимају на плану сузбијања антисемитске литературе...

Какве везе има то што је Србија наводно демократска са литературом? Србија је наводно демократска зато што сваке четири године Срби уредно стану у ред да би потврдили власт „левог“ и „десног центра“, као, уосталом, и у свакој другој наводно демократској земљи? Колико је мени познато Јирген Граф није учествовао на изборима нити се неко изјашњавао да му књиге треба забрањивати.

...Генералној Скупштини Уједињених нација која је 1. новембра 2005. године прогласила 27. јануар за ''Дан сећања на жртве холокауста''.

Прво, ови из Уједињених нација морају нешто да раде када су већ толико плаћени, па макар то било и потпуно бескорисно, као што обично и јесте. Друго, колико се ја разумем у географију, Аушвиц није у Србији нити Срби имају неке везе са тим. Треће, незгодан су датум одабрали, Срби тај дан обележавају нешто, за њих много важније.

...стану на пут дивљачком бујању примитивне антисемитске литературе у Србији...

Љотић и Прокић писали „примитивну“ литературу?! Ух, какве смо ми све примитивце имали на власти. Срећа наша па нас је од њих спасао пропали конобар и наводни бравар.

...српски Устав ЗАБРАЊУЈЕ ширење расне, верске и анционалне мржње...

Да би се нешто забранило мора да се зна шта је, мора да се препозна, јел тако? Како се то препознаје „расна верска и национална мржња“ и ко је компетентан да је препозна? У којој школи се људи квалификују за такав посао? Можда у неком „институту за демократију“?
Када се тоталитарном систему не свиђа изговорена или писана реч он је прогласи за „ширење мржње“ и „починиоца“ стрпа у затвор. Познато нам је то. Зато овакве малоумне конструкције, које ништа не значе, и стоје у уставу. Да би наводно демократска власт могла да се обрачунава са политичким противницима. То спада у „цивилизацијске“ тековине „цивилизованог“ света у којем је „антисемитизам“ забрањен и који се згражава над ружном сликом српског народа чији су витални интереси угрожени зато што дозвољава да се штампају књиге бивших српских министара.

[Земунац]

Где год се Израелац сакрије то место ће проговорити. Ако се сакрије иза дрвета, дрво ће рећи да је иза њега. Ако се сакрије иза камена, камен ће рећи да је иза њега. Газа ће постати Јеврејска гробница.

[екс-Уредник]

Јирген Граф
Мит о Холокаусту (http://www.nsprogram.org/forum/showthread.php?p=28365#post28365)

Истина о судбини Јевреја у Другом светском рату
(Превод са руског Зоран Буљугић)

[Владимир]

Сви водећи светски медији јуче су пренели вест да је израелска влада направила нов предлог закона о држављанству. По том предлогу, израелско држављанство аутоматски добија сваки Јевреј, без обзира из које земље долази. Онај који није Јевреј мора, ако испуњава друге законске услове, да се закуне на лојалност „демократској јеврејској држави“.

И међу самим Јеврејима постоји подељеност у мишљењу да ли треба да пише „држави Израел“ или „јеврејској држави“. Но, овде хоћу да укажем на нешто друго. Замислимо сличан предлог закона у било којој европској земљи? Чак и од опозиције. Замислимо сада „демократске“ медије и њихово извештавање на ту тему? „Нацисти“, „фашисти“, „расисти“, „ултранационалисти“ ... бирајте, све је дозвољено, сезона лова је отворена! Али не, када је Израел у питању, онда је то ствар "демократије".

Надам се да је сада јасно како „савез општина“ од неколико хиљада „становника“ може милионима, у својој матичној држави, да забрањује књиге.