Бата
15-05-11, 13:25
Најважнија споредна мафија на свету
http://www.smedia.rs/sport/slike/news_46362.jpg
пише: Ђ.Ивковић
Симон Купер је енглески аутор јужноафричког порекла, а фудбал је његова тема. Књига коју је објавио са 24 године „Фудбалом против непријатеља“ (1994.), одмах је награђена и сматрана је прекретницом у начину третирања овог спорта са новинарско-истраживачке стране. Током њене припреме, за коју је добио буџет од свега 5000 долара, Симон је на начин који се граничи с вратоломном авантуром пропутовао скоро све континенте и сусрео се с неким од најважнијих локалних фудбалских хероја и антихероја. Не треба се превише чудити што књига почиње на „Западном Балкану“ и најавом „утакмице“ Хрватска – Србија, а завршава се анегдотом о аутократи Фрањи Туђману и префриганом Ћири Блажевићу.
Куперову књигу је прекрила прашина, али се интрига којом је прича започела у нашем дворишту развија у наставцима као банална „сапунска опера“, којој се крај не назире, мада сви знају и драмски клише и коначни расплет.
Наравно, повод је финале Купа Србије „Војводина“ – „Партизан“.
Без обзира на различита настојања да се „догађај“ интерпретира само као крунски доказ надменог београдског протекционизма који, у датом моменту и околностима, Партизану није у опште био нужан (што не значи да није био и присутан), сличности са утакмицом Динамо – Црвена Звезда на Максимиру почетком „деведесетих“, немогуће је игнорисати.
Пошто „риба смрди од главе, али се чисти од репа“, тако ћемо и почети – од навијача.
Пре двадесет година, у свом знаменитом есеју „Фудбал, хулигани и рат“ Иван Чоловић пише:Zahvaljujući nekim novijim sociološkim i etnološkim istraživanjima, danas znamo da naizgled razobručenim, haotičnim svetom ekstremnih navijača vlada red. Njihovo ponašanje zapravo je puno nepisanih pravila, kodova, protokola, hijerarhije i discipline. Kad se to ima u vidu, može se logično objasniti zbog čega se baš od neke navijačke skupine najlakše može napraviti dobrovoljačka ratna jedinica: jer je jedna takva skupina već prožeta duhom organizacije i pokornosti. Preobražaj navijača u ratnike samo je reinterpretacija već postojeće strukture navijačke grupe, pa je zato mogućno da se tim preobražajem očuva i navijački identitet grupe (Arkanovi dobrovoljci "Tigrovi" ne prestaju da budu Delije)...Сличан закључак изводи и С. Лекић („Каљење ратних секира“): „Спортски догађаји су код нас одавно постали друштвене институције које, уз евентуално `пражњење осећања`, омогућава производњу нацио-лудила... Попустиле су многе споне и стадиони су, уместо `резервата социјалног мира` претворени у `бастионе дивљаштва` и `тврђаве национализма`, попримајући практично све атрибуте казнено-поправних домова.“Аутор С. Лекић уочава да су, поред експлозивне масе на трибинама, „детонатори“ на другом месту.
У међувремену, навијачке дружине су прошле чудноват пут од „ударне песнице“ милошевићеве србо-четничке ратне машинерије до хероја демократских промена и, стрмоглавце назад, у понор клерофашистичког, великосрпског и хомофобичног глиба.
Пре само десет година телевизија Б92 на челу са већ „легендарним“ Вераном Матићем је доделила навијачима Црвене Звезде „Делијама“ „Награду за животно дело“ и плакету за заслуге у петооктобарској револуцији“. У култ(ур)ном центру Б92 „Рексу“, пред моногобројним уваженим званицама, да поменемо најзначајније: Соњу Лихт, Соњу Бисерко, Наташу Кандић, Светлану Лукић, Чедомира Јовановића, Драгана Шутановца, Жарка Кораћа, Бориса Тадића, Ненада Чанка...у образложењу награде челници Б92 су рекли...
Момци који су се десет година супротстављали режиму, тукли се са милицијом док су остали спавали у својим кућама. То су делије!
На бину „Рекса“, пред присутни политички и културни естабилишмент су изашли Гага, Марко, Шавија, Пеђа, Јовица, Тима, Цига, и примили плакете и десет бакљи. Иста ова лица можемо данас видети на полицијским потерницама мада раде исто што су и пре радили: туку се са полицијом и супротстављају режиму док остали спавају у својим кућама.
Ако је судити по интерпретацији идеолога „друге Србије“, навијачи Звезде су годинама били и Слобина гарда и његови љути непријатељи, што је, признаћемо, прилично шизофрена ситуација.
Идила није могла дуго трајати. Како навијачи нису желели покорно уживати у благодетима другосрбијанског режима појачаног реформисаним СПС-ом, поново се морало прибећи есејима Ивана Чоловића, подсећањима да навијачке групе имају све атрибуте поправних домова, те да су детонатори за ову експлозивну масу негде на другој страни, у опозицији и Српској православној цркви, највероватније. У раскринкавање се укључила експертица за истраживачко новинарство Бранкица Станковић.
Уследио је одговор државе, који је по обећању г. Хомена, некадашњег отпораша и саборца истих ових навијача био „језив“.
Проблем са језивим одговором државе на хулиганство и криминал међу навијачима је што је био језиво селективан и стога вишеструко контрапродуктиван. Та вишеструка контрапродуктивност се на крају своди на анархију и расуло.
Држава се није обрачунавала са свим хулиганима и свим криминалцима међу навијачима, већ само онима који који угрожавају власт у Београду. Тако су под језив и неселективни удар дошли навијачи Звезде, Партизана и Рада, па су страдали и они навијачи који нису криминалци.
Знамо како су кажњавани навијачи : за напад на полицајца строжије него кад Циганин убије Србина, дупло више Срби за једног Француза него Шиптари за сто Срба... У судским процесима који су неодољиво потсећали на оне из периода „револуционарне диктатуре“ `44-`48. „Третмани“ приликом привођења, у притворима и затворима су посебна прича. Ту спадају и засецања „скакавцима“, премлаћивања до онесвешћивања и епилептичних напада, придављивања, душегупке, смрад, влага и прљавштина, пацови из „чучаваца“...
Недавно је у класичној сачекуши пропуцан један од актуелних вођа навијача Партизана. Шушка се да је овај спортски лидер у слободно време и нарко-трафиканте, а да се у моменту инцидента у билизини случајно нашао један припадник БИА. Сасвим је сигурно, међутим, да је страдали вођа навијача Партизана до недавно био вођа једне Звездине навијачке групе. Ко иоле познаје навијачку психологију, зна да је овакав салто и прелет „природним путем“ једноставно немогућ. Могуће је само да се ради у организованом и строго контролисаном трансферу. Такође, група сабораца око њега тешко да се спонтано сакупила из љубави према Партизану. Случај је инспиративан за размишљање колико је „држава“ у опште расположена да се одрекне организованог криминала.
С тим у вези – језиво чишћење фудбалских клубова од кримналаца у руководствима фудбалских клубова гвозденим метлама, опет је било на чудан начин једнострано, па се стиче утисак да су функционери блиски режиму поштени до бола. На крају је испало да нико од буџована у управама нема ама баш никакве везе са дилерским мрежама разгранатим кроз навијачке групе. „Чији је“ г. Иван Богданов, кога се сећамо из Ђенове, а који је такође поносни носилац лауреата за животно дело Б92, још се не зна, и питање је хоћемо ли икада сазнати праву истину.
И тако, док су се надлежни језиво обрачунавали са неприлагођеним адолесцентима по Београду, ван престонице, уз балагонаклоно жмурење на оба ока председника Тадића и његових саветника, који своју моћ црпе из државе, њеним трошењем и растакањем, несметано се одвијао процес припреме за још неколико поглавља наше приче „Фудбалом против непријатеља“, где је Србија (открићемо коначно нашу идеју-водиљу) тај архи-непријатељ, а детонатори су (и то смо научили) негде на другој страни.
У Новом Пазару навијачима Звезде (читај: Србима) није дозвољено ни да уђу на стадион, у истом овом такмичењу за куп. Присутним акредитованим новинарима том приликом био је сумњив слоган на дуксу пертседника Звезде, исто наше дике г. Лукића, али им није засметао фашистички транспарент дужине 30 метара, заостао из другог светског рата, на сред главне трибине. Куда таква политика режима води не треба много размишљати да би се разумело.
Но, сада се бавимо „Војводином“. Рашком ћемо се бавити када она дође непосредно на ред. Па, опет да кренемо од навијача. Навијачи Војводине изворно нису антисрпски настројени. На против. Расколи, поделе и „промена“ свести почињу са лаганом али упорном пенетрацијом „лигаша“, ликова из најближег Чанковог окружења у навијачке групе. Тако је хисторик Зека Петаков постао лидер навијачке подгрупе „Стара гарда“, а побратим му „Међа“ (Славка) Перовић подгрупе „Лиман“. Пошто знамо колико су интимно и емотивно ова двојица урбаних десперадоса везани за „Црну кућу“ илити ЦК-13, а ова право и ледено рационално за амбасаду Немачке, ето једног од измештених детонатора.
Други крак ове „хоботнице“ води до контровезног бизмисмена, Бата Кан-Кан Бутуровића из клана Ђукановић, те према томе неспорно великог и искреног војвођанског локал-патриоте. Бато нас (опет) води до Ненада Чанка. Својим истрајним и несебичним прегалаштвом Бато је већ стекао обол иконе града Новога Сада. Сви са нестрпљењем чекају да заживи закон о приватизацији у спрту, па да г. Бутуровић коначно и на опште задовољсрво купи Војводину.
Зато на трибинама коло могу да воде дрмежи из црне куће.
Пороизводња и ескалирање сукоба међу навијачима ривалских клубова није велики проблем. Теже је ишла надградња, давање сукобима смисла који превазилази фудбал. Упорним радом и то се постигло.
http://www.pravda.rs/wp-content/uploads/2011/05/l-Butorovic.jpg
Између осталог, „креатори свести“ младих Војвођана су измислили и нешто што се зове „репрезентација независне државе Војводине“. Овај новинарски тим је конципиран у формацији 4-4-2:GOLMAN: VLADA AVRAMOV (FIORENTINA) ODBRANA: MILAN STEPANOV (PORTO), BRANISLAV IVANOVIC (LOKOMOTIVA MOSKVA), MLADEN KRSTAJIC (SALKE 04), DUSKO TOSIC (WERDER) SREDINA: ZORAN TOSIC (PARTIZAN), GOJKO KACAR (VOJVODINA), DRAGOMIR VUKOBRATOVIC (VOJVODINA), RONALD HABI (UJPEST) NAPAD: NIKOLA ZIGIC (VALENSIJA) PREDRAG SIKIMIC (VOJVODINA)
MNOGO SMO JAKI!
Posted: Sun Aug 10, 2008 12:36 pm Изгледа блесаво, и јесте блесаво, али деца расту уз такве будалаштине. У осталом, финансијери из Немачке и УСА сигурно не би финасирали беспослице и детињарије.
Из навијачке иконографије се опрезно, да деца не примете, уклањају српска обележја. Уместо тога, Зека шета на (атр)акцији „сви различити, сви једнаки“ у дресу Војводине, а момци из „бенда“ г. Међе обучени у плаво-зелено-жуту додола комбинацију певају своје ауторске навијачке песме.
Поред свега, и данас постоји група навијача Војводине снажне просрпске орјентације, која се назива „Г-3“. Али, „свако ће вам рећи“ да је јавна тајна да се ова група бави диловањем дроге. Да ли то раде сви из ове групе или само неки њени чланови, не знамо. Исто тако, не постоји јавна тајна да ли се друге навијачке групе или неки њихови чланови баве сличним контроверзним бизнисом. Изгледа да су навијачи Војводине сецесионистичке провенијенције чисти к`о суза.
Истина, г. Опачић, да ли кум, али свакако блиски пријатељ Неше Чанка, и негдашњи газда ФК Ветерник је „пао“ због дроге (што би нас, са мало воље, довело до лика и дела г. Ђуре Мутавог и другова,изузетно контроверзних бизнисмена, али нема потребе да толико ширимо тему). То , у осталом, и не може доводити под сумњу навијаче Војводине који нису српски националисти. Лично нисам убеђен да су дечаци из Г-3 кадри да на својим још нејаким плећима изнесу сву потребну количину дроге за захтевно новосадско тржиште. С обзиром да се из тржишта не чују приговори и гунђање на слабу снабдевеност, логично је закључити да ту постоје још неке, нама недокучиве, линије снабдевања.
Наравно, не треба маргинализовати ни реалан допринос других страна, јер свуда има момака којима је уместо мозга израсла каква биљка или ексер.
На крају добијете да навијачи једни другима скандирају „Мрзим Београд!“ и “Усташе!“, што нема везе са лоптом, али има са крви и тлом. Што се и хтело. Јер, не ради се овде о епидемији неког мутираног адено-вируса, већ о више пута опробаном политичком инжињерингу.
Утамица је протекла како је виђено. Свако види оно што му је срцу драго. Проблематично је зашто је утакмица каснила. Да ли је организатор заказао па се чекало на навијаче Војводине, или су играчи овог тима труцовали што су им фанови задржани јер се милиција усудила да се игра свога посла и у случају који није договорен на највишем нивоу. Сигурно је да су играчи Војводине, а по наређењу свога руководства, револтирани суђењем, изволели напустити фудбалско борилиште пре него што је судија одсвирао крај. Кад се тако нешто деси на нижеразредној утакмици, где гости пре спасавају живу главу бежањем у кукурузе него што „демонстративно напуштају терен“, следе ригурозне казне, до доживотног искључивања из фудбалске организације, одузимање бодова и триста чуда. У овом случају искомпромитовано је једно од најважнијих фудбалских такмичења. И гле тристапрвог чуда, г. Толе Караџић, удара дрвљем и камењем по судији, као да је вођа „Ред-фирме“ а не председник ФСС. Колико је од значаја ту чињеница да је Толе војвођански кадар, није много битно. Јасно је да Војводина и њен персонал не треба превише да брину због запрећених казни, из чисто политичких разлога.
http://novosti.rs/upload/thumbs/images/2010/12dec/2912n/sp-bata-i-tole_310x186.jpg
Војвођански премијер г. Пајтић одложио је све своје многобројне државничке обавезе и примио, као недвосмислене моралне победнике фудбалере, стручни штаб и челнике ФК Војводина. Дешавања на финалу окарактерисао је као хуманитарну катастрофу. На жалост, нема он Бобана и Шукера који су куповали оружје за „ЗЕНГЕ“ револтирани оном утакмицом са Звездом, а нема ни своју „народну гарду“, већ тек по нешто агенција за физичко обезбеђење, тако да глас подиже а поглед упире на страну одакле могу стићи интервентне јединице већ рутинране у спречавању хуманитарних катастрофа.Pajtić ogorčen finalom Kupa Srbijehttp://nadlanu.com/pocetna/info/Pajtic-ogorcen-finalom-Kupa-Srbije.a-106012.43.html
NOVI SAD, 12. maja 2011. (Beta) - Predsednik Vlade Vojvodine Bojan Pajtić izrazio je ogorčenje zbog načina na koji se završila sinoćna utakmica finala Kupa Srbije, između novosadske Vojvodine i beogradskog Partizana.
Tokom današnjeg prijema za prvotimce, trenera i sportskog direktora Fudbalskog kluba Vojvodina, Pajtić je rekao da se nada da će "doći vreme kada će se u fudbalu videti samo sport i nadmetanje, a ne sudije", kaže se u saopštenju Pokrajinskog sekretarijata za kulturu i javno informisanje.Да је враг однео шалу види се и по томе што је саопштење потписао Покрајински секретаријат за културу и информисање. Државна су то посла у питању! Ко разуме схватиће – Пајтић је послао јасну поруку у Београд да је и њему све више до одцепљивања, а Тадић, ако му је до још мало власти, нек гледа шта ће.
Наравно, виши и опуномоћени драмосери на војвођнском двору су ударили своје тираде, које се своде на доказивање да је претварање Војводине у независну државу једини спас за све нас. Нису они криви, није то њихова жеља, али их тај худи Београд једноставно присиљава.piše: Lazar Rotkvarac
U očima Beograda - Žrtva je uvek Krivac
Da se ''kola'' (pa i batina) većma lome na grbači Vojvodine'' - nije samo pokazatelj Politika, ili Ekonomija.
Zbog, i više nego očiglednog, ''navijačkog'' (a sramnog) suđenja fudbalske utakmice Kupa Srbije - ceh (Kaznu) će platiti - ko drugi - nego ''Vojvodina''.
Time se zaokružuje taj ''vrzin krug'' ''grehova'' i ''krivica'' Vojvodine - od Politike, preko Ekonomije, Zakonodavstva, Sudstva, Kulture - pa evo i do Sporta.
VOJVODINA JE KRIVA!
I VOJVODINA ĆE BITI OSUĐENA!
Beogradske Kadije su već presudile,
a Beogradske Medije još dosuđuju;
Kažu - orilo se ''Marakanom'' - ''MRZIMO BEOGRAD!''
Derali se ''OBESNI Vojvođani''.
Sve ''Gori od Gorega''
Ili kako to kažu - ISKRENO - I OD SRCA - navijači ''Partizana'' (SrBije i Beograda):
''Ustaše i Mađari!''
''Vojvođanske Ustaše - i valjda ''Hortijevci''
Eto šta navijačka - a Iskrena - srBijanska gomila misli o Vojvođanima.
I kako, najverovatnije, i namerava da se s Njima raspravi i razračuna.
Jer - Retorika otkriva Namere.
A Oni se već Godinama gomilaju - množe - radikalizuju i zahuktavaju.
Zašto?
Pa valjda zato što je od svih drugih - još jedino ostala Vojvodina.
Da se od Nje stvori Neprijatelj.
Da se i tu malo pobije i popljačka.
Jer - Miris Baruta i Paleži - još golica nozdrve Krvožednih pripadnika jagnjećih brigada,
Kojima je, kanda, dosadilo da orcaju samo uz običan ražanj, brlju i pijane ratnohuškačke pesme.
Sad bi (opet) nešto i konkretno da prikolju.ИТД... Просто да се човек заплаче.
И шта сад? Шта год ФСС уради, народ ће се кајати. Ако разреже казне по слову прописа, ето зла. Ако поступи „политички мудро“ и забашури ствар, ето још горих невоља већ на следећој раскрсници.
Да завршимо приказ једном анегдотом из књиге „Фудбалом против непријатеља“, којом смо почели:U Kamerunu je, recimo, sreo legendarnog fudbalera te reprezentacije sa već pomenutog Svetskog prvenstva u Italiji - Rožea Milu, koga je sam predsednik kameruna Pol Bija te 1990. zvao da igra za reprezentaciju iako je Mila već imao trideset osam godina. Sajmon Kuper ga je našao na mestu generalnog direktora "Lavova" i intervjuisao na stadionu, ali ga ništa nije pitao o Pigmejima. Sedeli su blizu prostorije u kojoj je godinu dana ranije direktor Mila držao pod ključem sto dvadeset Pigmeja iz kamerunskih prašuma. On ih je pre toga pozvao da odigraju nekoliko mečeva da bi se prikupio novac za njihove zdravstvene usluge i obrazovanje, ali ih je zatvorio, postavio stražare i retko im davao hranu. Tada je predstavnik za štampu ovog turnira rekao Rojtersu: "Bolje igraju ako se ne prejedu". A kada su ga pitali zašto su zatvoreni, odgovorio je: "Ne znate vi Pigmeje, mnogo ih je teško držati pod kontrolom". Na turnir je došlo samo pedesetak ljudi, a većina je želela tek da vređa igrače. Rože Mila organizovao je posle dobrotvorni koncert za Pigmeje i sam otpevao nekoliko pesama. Nakon mesec dana zvao ih je da igraju sa Bušmanima iz Južnoafričke republike. Odgovor Pigmeja koji su već bili duboko u prašumi, piše Kuper, nije zabeležen. Зашто ову поучну причу наводим? Замените Пигмеје Србима и ето у шта нас претварају. Ако смо спремни да прихватимо такву судбину, онда ништа.
http://www.smedia.rs/sport/slike/news_46362.jpg
пише: Ђ.Ивковић
Симон Купер је енглески аутор јужноафричког порекла, а фудбал је његова тема. Књига коју је објавио са 24 године „Фудбалом против непријатеља“ (1994.), одмах је награђена и сматрана је прекретницом у начину третирања овог спорта са новинарско-истраживачке стране. Током њене припреме, за коју је добио буџет од свега 5000 долара, Симон је на начин који се граничи с вратоломном авантуром пропутовао скоро све континенте и сусрео се с неким од најважнијих локалних фудбалских хероја и антихероја. Не треба се превише чудити што књига почиње на „Западном Балкану“ и најавом „утакмице“ Хрватска – Србија, а завршава се анегдотом о аутократи Фрањи Туђману и префриганом Ћири Блажевићу.
Куперову књигу је прекрила прашина, али се интрига којом је прича започела у нашем дворишту развија у наставцима као банална „сапунска опера“, којој се крај не назире, мада сви знају и драмски клише и коначни расплет.
Наравно, повод је финале Купа Србије „Војводина“ – „Партизан“.
Без обзира на различита настојања да се „догађај“ интерпретира само као крунски доказ надменог београдског протекционизма који, у датом моменту и околностима, Партизану није у опште био нужан (што не значи да није био и присутан), сличности са утакмицом Динамо – Црвена Звезда на Максимиру почетком „деведесетих“, немогуће је игнорисати.
Пошто „риба смрди од главе, али се чисти од репа“, тако ћемо и почети – од навијача.
Пре двадесет година, у свом знаменитом есеју „Фудбал, хулигани и рат“ Иван Чоловић пише:Zahvaljujući nekim novijim sociološkim i etnološkim istraživanjima, danas znamo da naizgled razobručenim, haotičnim svetom ekstremnih navijača vlada red. Njihovo ponašanje zapravo je puno nepisanih pravila, kodova, protokola, hijerarhije i discipline. Kad se to ima u vidu, može se logično objasniti zbog čega se baš od neke navijačke skupine najlakše može napraviti dobrovoljačka ratna jedinica: jer je jedna takva skupina već prožeta duhom organizacije i pokornosti. Preobražaj navijača u ratnike samo je reinterpretacija već postojeće strukture navijačke grupe, pa je zato mogućno da se tim preobražajem očuva i navijački identitet grupe (Arkanovi dobrovoljci "Tigrovi" ne prestaju da budu Delije)...Сличан закључак изводи и С. Лекић („Каљење ратних секира“): „Спортски догађаји су код нас одавно постали друштвене институције које, уз евентуално `пражњење осећања`, омогућава производњу нацио-лудила... Попустиле су многе споне и стадиони су, уместо `резервата социјалног мира` претворени у `бастионе дивљаштва` и `тврђаве национализма`, попримајући практично све атрибуте казнено-поправних домова.“Аутор С. Лекић уочава да су, поред експлозивне масе на трибинама, „детонатори“ на другом месту.
У међувремену, навијачке дружине су прошле чудноват пут од „ударне песнице“ милошевићеве србо-четничке ратне машинерије до хероја демократских промена и, стрмоглавце назад, у понор клерофашистичког, великосрпског и хомофобичног глиба.
Пре само десет година телевизија Б92 на челу са већ „легендарним“ Вераном Матићем је доделила навијачима Црвене Звезде „Делијама“ „Награду за животно дело“ и плакету за заслуге у петооктобарској револуцији“. У култ(ур)ном центру Б92 „Рексу“, пред моногобројним уваженим званицама, да поменемо најзначајније: Соњу Лихт, Соњу Бисерко, Наташу Кандић, Светлану Лукић, Чедомира Јовановића, Драгана Шутановца, Жарка Кораћа, Бориса Тадића, Ненада Чанка...у образложењу награде челници Б92 су рекли...
Момци који су се десет година супротстављали режиму, тукли се са милицијом док су остали спавали у својим кућама. То су делије!
На бину „Рекса“, пред присутни политички и културни естабилишмент су изашли Гага, Марко, Шавија, Пеђа, Јовица, Тима, Цига, и примили плакете и десет бакљи. Иста ова лица можемо данас видети на полицијским потерницама мада раде исто што су и пре радили: туку се са полицијом и супротстављају режиму док остали спавају у својим кућама.
Ако је судити по интерпретацији идеолога „друге Србије“, навијачи Звезде су годинама били и Слобина гарда и његови љути непријатељи, што је, признаћемо, прилично шизофрена ситуација.
Идила није могла дуго трајати. Како навијачи нису желели покорно уживати у благодетима другосрбијанског режима појачаног реформисаним СПС-ом, поново се морало прибећи есејима Ивана Чоловића, подсећањима да навијачке групе имају све атрибуте поправних домова, те да су детонатори за ову експлозивну масу негде на другој страни, у опозицији и Српској православној цркви, највероватније. У раскринкавање се укључила експертица за истраживачко новинарство Бранкица Станковић.
Уследио је одговор државе, који је по обећању г. Хомена, некадашњег отпораша и саборца истих ових навијача био „језив“.
Проблем са језивим одговором државе на хулиганство и криминал међу навијачима је што је био језиво селективан и стога вишеструко контрапродуктиван. Та вишеструка контрапродуктивност се на крају своди на анархију и расуло.
Држава се није обрачунавала са свим хулиганима и свим криминалцима међу навијачима, већ само онима који који угрожавају власт у Београду. Тако су под језив и неселективни удар дошли навијачи Звезде, Партизана и Рада, па су страдали и они навијачи који нису криминалци.
Знамо како су кажњавани навијачи : за напад на полицајца строжије него кад Циганин убије Србина, дупло више Срби за једног Француза него Шиптари за сто Срба... У судским процесима који су неодољиво потсећали на оне из периода „револуционарне диктатуре“ `44-`48. „Третмани“ приликом привођења, у притворима и затворима су посебна прича. Ту спадају и засецања „скакавцима“, премлаћивања до онесвешћивања и епилептичних напада, придављивања, душегупке, смрад, влага и прљавштина, пацови из „чучаваца“...
Недавно је у класичној сачекуши пропуцан један од актуелних вођа навијача Партизана. Шушка се да је овај спортски лидер у слободно време и нарко-трафиканте, а да се у моменту инцидента у билизини случајно нашао један припадник БИА. Сасвим је сигурно, међутим, да је страдали вођа навијача Партизана до недавно био вођа једне Звездине навијачке групе. Ко иоле познаје навијачку психологију, зна да је овакав салто и прелет „природним путем“ једноставно немогућ. Могуће је само да се ради у организованом и строго контролисаном трансферу. Такође, група сабораца око њега тешко да се спонтано сакупила из љубави према Партизану. Случај је инспиративан за размишљање колико је „држава“ у опште расположена да се одрекне организованог криминала.
С тим у вези – језиво чишћење фудбалских клубова од кримналаца у руководствима фудбалских клубова гвозденим метлама, опет је било на чудан начин једнострано, па се стиче утисак да су функционери блиски режиму поштени до бола. На крају је испало да нико од буџована у управама нема ама баш никакве везе са дилерским мрежама разгранатим кроз навијачке групе. „Чији је“ г. Иван Богданов, кога се сећамо из Ђенове, а који је такође поносни носилац лауреата за животно дело Б92, још се не зна, и питање је хоћемо ли икада сазнати праву истину.
И тако, док су се надлежни језиво обрачунавали са неприлагођеним адолесцентима по Београду, ван престонице, уз балагонаклоно жмурење на оба ока председника Тадића и његових саветника, који своју моћ црпе из државе, њеним трошењем и растакањем, несметано се одвијао процес припреме за још неколико поглавља наше приче „Фудбалом против непријатеља“, где је Србија (открићемо коначно нашу идеју-водиљу) тај архи-непријатељ, а детонатори су (и то смо научили) негде на другој страни.
У Новом Пазару навијачима Звезде (читај: Србима) није дозвољено ни да уђу на стадион, у истом овом такмичењу за куп. Присутним акредитованим новинарима том приликом био је сумњив слоган на дуксу пертседника Звезде, исто наше дике г. Лукића, али им није засметао фашистички транспарент дужине 30 метара, заостао из другог светског рата, на сред главне трибине. Куда таква политика режима води не треба много размишљати да би се разумело.
Но, сада се бавимо „Војводином“. Рашком ћемо се бавити када она дође непосредно на ред. Па, опет да кренемо од навијача. Навијачи Војводине изворно нису антисрпски настројени. На против. Расколи, поделе и „промена“ свести почињу са лаганом али упорном пенетрацијом „лигаша“, ликова из најближег Чанковог окружења у навијачке групе. Тако је хисторик Зека Петаков постао лидер навијачке подгрупе „Стара гарда“, а побратим му „Међа“ (Славка) Перовић подгрупе „Лиман“. Пошто знамо колико су интимно и емотивно ова двојица урбаних десперадоса везани за „Црну кућу“ илити ЦК-13, а ова право и ледено рационално за амбасаду Немачке, ето једног од измештених детонатора.
Други крак ове „хоботнице“ води до контровезног бизмисмена, Бата Кан-Кан Бутуровића из клана Ђукановић, те према томе неспорно великог и искреног војвођанског локал-патриоте. Бато нас (опет) води до Ненада Чанка. Својим истрајним и несебичним прегалаштвом Бато је већ стекао обол иконе града Новога Сада. Сви са нестрпљењем чекају да заживи закон о приватизацији у спрту, па да г. Бутуровић коначно и на опште задовољсрво купи Војводину.
Зато на трибинама коло могу да воде дрмежи из црне куће.
Пороизводња и ескалирање сукоба међу навијачима ривалских клубова није велики проблем. Теже је ишла надградња, давање сукобима смисла који превазилази фудбал. Упорним радом и то се постигло.
http://www.pravda.rs/wp-content/uploads/2011/05/l-Butorovic.jpg
Између осталог, „креатори свести“ младих Војвођана су измислили и нешто што се зове „репрезентација независне државе Војводине“. Овај новинарски тим је конципиран у формацији 4-4-2:GOLMAN: VLADA AVRAMOV (FIORENTINA) ODBRANA: MILAN STEPANOV (PORTO), BRANISLAV IVANOVIC (LOKOMOTIVA MOSKVA), MLADEN KRSTAJIC (SALKE 04), DUSKO TOSIC (WERDER) SREDINA: ZORAN TOSIC (PARTIZAN), GOJKO KACAR (VOJVODINA), DRAGOMIR VUKOBRATOVIC (VOJVODINA), RONALD HABI (UJPEST) NAPAD: NIKOLA ZIGIC (VALENSIJA) PREDRAG SIKIMIC (VOJVODINA)
MNOGO SMO JAKI!
Posted: Sun Aug 10, 2008 12:36 pm Изгледа блесаво, и јесте блесаво, али деца расту уз такве будалаштине. У осталом, финансијери из Немачке и УСА сигурно не би финасирали беспослице и детињарије.
Из навијачке иконографије се опрезно, да деца не примете, уклањају српска обележја. Уместо тога, Зека шета на (атр)акцији „сви различити, сви једнаки“ у дресу Војводине, а момци из „бенда“ г. Међе обучени у плаво-зелено-жуту додола комбинацију певају своје ауторске навијачке песме.
Поред свега, и данас постоји група навијача Војводине снажне просрпске орјентације, која се назива „Г-3“. Али, „свако ће вам рећи“ да је јавна тајна да се ова група бави диловањем дроге. Да ли то раде сви из ове групе или само неки њени чланови, не знамо. Исто тако, не постоји јавна тајна да ли се друге навијачке групе или неки њихови чланови баве сличним контроверзним бизнисом. Изгледа да су навијачи Војводине сецесионистичке провенијенције чисти к`о суза.
Истина, г. Опачић, да ли кум, али свакако блиски пријатељ Неше Чанка, и негдашњи газда ФК Ветерник је „пао“ због дроге (што би нас, са мало воље, довело до лика и дела г. Ђуре Мутавог и другова,изузетно контроверзних бизнисмена, али нема потребе да толико ширимо тему). То , у осталом, и не може доводити под сумњу навијаче Војводине који нису српски националисти. Лично нисам убеђен да су дечаци из Г-3 кадри да на својим још нејаким плећима изнесу сву потребну количину дроге за захтевно новосадско тржиште. С обзиром да се из тржишта не чују приговори и гунђање на слабу снабдевеност, логично је закључити да ту постоје још неке, нама недокучиве, линије снабдевања.
Наравно, не треба маргинализовати ни реалан допринос других страна, јер свуда има момака којима је уместо мозга израсла каква биљка или ексер.
На крају добијете да навијачи једни другима скандирају „Мрзим Београд!“ и “Усташе!“, што нема везе са лоптом, али има са крви и тлом. Што се и хтело. Јер, не ради се овде о епидемији неког мутираног адено-вируса, већ о више пута опробаном политичком инжињерингу.
Утамица је протекла како је виђено. Свако види оно што му је срцу драго. Проблематично је зашто је утакмица каснила. Да ли је организатор заказао па се чекало на навијаче Војводине, или су играчи овог тима труцовали што су им фанови задржани јер се милиција усудила да се игра свога посла и у случају који није договорен на највишем нивоу. Сигурно је да су играчи Војводине, а по наређењу свога руководства, револтирани суђењем, изволели напустити фудбалско борилиште пре него што је судија одсвирао крај. Кад се тако нешто деси на нижеразредној утакмици, где гости пре спасавају живу главу бежањем у кукурузе него што „демонстративно напуштају терен“, следе ригурозне казне, до доживотног искључивања из фудбалске организације, одузимање бодова и триста чуда. У овом случају искомпромитовано је једно од најважнијих фудбалских такмичења. И гле тристапрвог чуда, г. Толе Караџић, удара дрвљем и камењем по судији, као да је вођа „Ред-фирме“ а не председник ФСС. Колико је од значаја ту чињеница да је Толе војвођански кадар, није много битно. Јасно је да Војводина и њен персонал не треба превише да брину због запрећених казни, из чисто политичких разлога.
http://novosti.rs/upload/thumbs/images/2010/12dec/2912n/sp-bata-i-tole_310x186.jpg
Војвођански премијер г. Пајтић одложио је све своје многобројне државничке обавезе и примио, као недвосмислене моралне победнике фудбалере, стручни штаб и челнике ФК Војводина. Дешавања на финалу окарактерисао је као хуманитарну катастрофу. На жалост, нема он Бобана и Шукера који су куповали оружје за „ЗЕНГЕ“ револтирани оном утакмицом са Звездом, а нема ни своју „народну гарду“, већ тек по нешто агенција за физичко обезбеђење, тако да глас подиже а поглед упире на страну одакле могу стићи интервентне јединице већ рутинране у спречавању хуманитарних катастрофа.Pajtić ogorčen finalom Kupa Srbijehttp://nadlanu.com/pocetna/info/Pajtic-ogorcen-finalom-Kupa-Srbije.a-106012.43.html
NOVI SAD, 12. maja 2011. (Beta) - Predsednik Vlade Vojvodine Bojan Pajtić izrazio je ogorčenje zbog načina na koji se završila sinoćna utakmica finala Kupa Srbije, između novosadske Vojvodine i beogradskog Partizana.
Tokom današnjeg prijema za prvotimce, trenera i sportskog direktora Fudbalskog kluba Vojvodina, Pajtić je rekao da se nada da će "doći vreme kada će se u fudbalu videti samo sport i nadmetanje, a ne sudije", kaže se u saopštenju Pokrajinskog sekretarijata za kulturu i javno informisanje.Да је враг однео шалу види се и по томе што је саопштење потписао Покрајински секретаријат за културу и информисање. Државна су то посла у питању! Ко разуме схватиће – Пајтић је послао јасну поруку у Београд да је и њему све више до одцепљивања, а Тадић, ако му је до још мало власти, нек гледа шта ће.
Наравно, виши и опуномоћени драмосери на војвођнском двору су ударили своје тираде, које се своде на доказивање да је претварање Војводине у независну државу једини спас за све нас. Нису они криви, није то њихова жеља, али их тај худи Београд једноставно присиљава.piše: Lazar Rotkvarac
U očima Beograda - Žrtva je uvek Krivac
Da se ''kola'' (pa i batina) većma lome na grbači Vojvodine'' - nije samo pokazatelj Politika, ili Ekonomija.
Zbog, i više nego očiglednog, ''navijačkog'' (a sramnog) suđenja fudbalske utakmice Kupa Srbije - ceh (Kaznu) će platiti - ko drugi - nego ''Vojvodina''.
Time se zaokružuje taj ''vrzin krug'' ''grehova'' i ''krivica'' Vojvodine - od Politike, preko Ekonomije, Zakonodavstva, Sudstva, Kulture - pa evo i do Sporta.
VOJVODINA JE KRIVA!
I VOJVODINA ĆE BITI OSUĐENA!
Beogradske Kadije su već presudile,
a Beogradske Medije još dosuđuju;
Kažu - orilo se ''Marakanom'' - ''MRZIMO BEOGRAD!''
Derali se ''OBESNI Vojvođani''.
Sve ''Gori od Gorega''
Ili kako to kažu - ISKRENO - I OD SRCA - navijači ''Partizana'' (SrBije i Beograda):
''Ustaše i Mađari!''
''Vojvođanske Ustaše - i valjda ''Hortijevci''
Eto šta navijačka - a Iskrena - srBijanska gomila misli o Vojvođanima.
I kako, najverovatnije, i namerava da se s Njima raspravi i razračuna.
Jer - Retorika otkriva Namere.
A Oni se već Godinama gomilaju - množe - radikalizuju i zahuktavaju.
Zašto?
Pa valjda zato što je od svih drugih - još jedino ostala Vojvodina.
Da se od Nje stvori Neprijatelj.
Da se i tu malo pobije i popljačka.
Jer - Miris Baruta i Paleži - još golica nozdrve Krvožednih pripadnika jagnjećih brigada,
Kojima je, kanda, dosadilo da orcaju samo uz običan ražanj, brlju i pijane ratnohuškačke pesme.
Sad bi (opet) nešto i konkretno da prikolju.ИТД... Просто да се човек заплаче.
И шта сад? Шта год ФСС уради, народ ће се кајати. Ако разреже казне по слову прописа, ето зла. Ако поступи „политички мудро“ и забашури ствар, ето још горих невоља већ на следећој раскрсници.
Да завршимо приказ једном анегдотом из књиге „Фудбалом против непријатеља“, којом смо почели:U Kamerunu je, recimo, sreo legendarnog fudbalera te reprezentacije sa već pomenutog Svetskog prvenstva u Italiji - Rožea Milu, koga je sam predsednik kameruna Pol Bija te 1990. zvao da igra za reprezentaciju iako je Mila već imao trideset osam godina. Sajmon Kuper ga je našao na mestu generalnog direktora "Lavova" i intervjuisao na stadionu, ali ga ništa nije pitao o Pigmejima. Sedeli su blizu prostorije u kojoj je godinu dana ranije direktor Mila držao pod ključem sto dvadeset Pigmeja iz kamerunskih prašuma. On ih je pre toga pozvao da odigraju nekoliko mečeva da bi se prikupio novac za njihove zdravstvene usluge i obrazovanje, ali ih je zatvorio, postavio stražare i retko im davao hranu. Tada je predstavnik za štampu ovog turnira rekao Rojtersu: "Bolje igraju ako se ne prejedu". A kada su ga pitali zašto su zatvoreni, odgovorio je: "Ne znate vi Pigmeje, mnogo ih je teško držati pod kontrolom". Na turnir je došlo samo pedesetak ljudi, a većina je želela tek da vređa igrače. Rože Mila organizovao je posle dobrotvorni koncert za Pigmeje i sam otpevao nekoliko pesama. Nakon mesec dana zvao ih je da igraju sa Bušmanima iz Južnoafričke republike. Odgovor Pigmeja koji su već bili duboko u prašumi, piše Kuper, nije zabeležen. Зашто ову поучну причу наводим? Замените Пигмеје Србима и ето у шта нас претварају. Ако смо спремни да прихватимо такву судбину, онда ништа.