Благовест
16-04-08, 11:30
Јован Јовановић - Змај
(1833-1904)
Бранкова жеља
Ја познадох што несам познав'о,
Први санак ја сам већ одспав'о,
Први санак гробовања мога,
Први санак мира вечитога.
- Прелетела летом врх менека
Половина половине века,
А ја лежим у далеком крају,
У туђини, туђем завичају.
Што то тресе моје ледне груди?
- Трошни пеп'о лако се не буди.
Канда брује топови са стране
Где сам младе прозивов'о дане.
Ил' се руши, ил' се нешто зида,
Ил' баш раја окове раскида?
Свиће л' зора оне среће лепе
За ком срца и у гробу стрепе?
Кличе л' вила из србинских гора?
Је л' већ ора која доћи мора?
Јесте, јесте - бој се љути заче,
Марков топуз из мора искаче,
Србин диже мача пламенога
На Турчина, на душмана свога.
Скотија се бесомучно стрви,
А мој Србин неће жалит' крви;
Крв ће тећи потоком и реком
Где се сузе ронише лелеком;
Крв ће тећи преко српских страна,
Ал' ће суза бити убрисана;
Полетеће велико и мало,
Да одбрани што се српско звало;
Заиграће коло витезова,
Дивна слика мојих младих снова,
Што сам негда тако зељно чек'о, -
- А мој пеп'о да је на далеко!
А кад буде, па ти мука мине,
Кад слобода као сунце сине,
Кад се крвца опере студенцем,
А јунаци овенчају венцем,
Српске земље оките се миром,
Српска деца ружом и шимширом,
Српске моме струком рузмарина,
Српска мајка кад загрли сина, -
Кад се сунце на школе осме'не,
Хај, на школе и дарове њене;
Мудре књиге кад полете летом,
Да Србина изједначе с светом;
Кад запева Равијојла вила:
"Сад је јава што сам некад снила!"
- Зар ни онда, кад се мети стиже,
Кости моје да не дођу ближе!
Туђа рака ледена је рака,
Туђа земља никад није лака,
У даљини мучно ли се леска,
Туђина је и мртвацу тешка.
Хај, Србине, а мој живи брате,
Задркћем се кад помислим на те!
Српска момо, селе моја мила,
Ти ми неси гроба ни видила,
Та ни гроба, ни на гробу цвета -
Туђа нога по њему се шета.
Српски доли, пуни рајска цара,
Српске горе, жељо моја стара,
И потоци што жуборе туди,
мртво срце још за вама жуди, -
За потоком , за зеленим лугом,
За славујем, мојим старим другом,
И за пољем расним и зеленим,
И за липом, за мирисом њеним,
За песмама што се туда оре,
Што се оре од горе до горе!
Стражилово, дивно Стражилово,
Ја сам тебе у звездице ков'о,
Теби пев'о, о теби сам снев'о,
Ал' од тебе нешто и захтев'о:
Кад ме смртца отргне од људи,
Да ме примиш ти у твоје груди!
Зар ти никад није на ум пало
Што си негда Бранку обећало?
Србе брате, и Српкиње селе,
Којима се јоште данче беле,
Растав'те ме са овом даљином,
Моје кости оперите вином,
Па их нос'те нашем завичају,
Завичају, мом негдашњем рају.
Пренес'те их, браћо моја мила,
Поред оног убавог Белила,
Кроз Карловце, где сам младост пров'о,
Па на оно мирно Стражилово;
Ту још једну стару отпевајте,
Ту ми, браћо, кости закопајте,
Ту бих мртав права мира дост'о -
- Србадијо, не било ти просто!
Дечје песме
ЧИГРА И ДЕЦА
Наша чигра
лепо игра,
ситно везе,
право стоји,-
јер се боји.
У ње није
божја душа,
она само
бич наш слуса.
Ал' ми деца
боље знамо,
јер ми бича
не требамо;
наша душа
речи слуша.
Реците нам:
то је добро,
реците нам:
то је здраво,-
ићи ћемо
увек лепо,
стајаћемо
увек право.
ДЕД И УНУК
Узо деда свог унука,
метн'о га на крило,
Па уз гусле певао му
Што је негда било.
Певао му српску славу -
И српске јунаке -
Певао му љуте битке -
Муке свакојаке.
Деди око заблистало,
Па сузу пролива,
И унуку своме рече
Да гусле целива.
Дете гусле целивало;
П' онда пита живо:
"Је ли, деда, зашто сам ја
Те гусле целив'о?"
"Ти не схваташ, Српче мало!
Ми старији знамо!
Кад дорастеш, кад размислиш,
Каз'ће ти се само!"
ДЕТЕ И БАКА
Бако, стара бако, бабусчице мила,
јеси л' и ти кадгод мала, млада била?
Јеси л' могла кадгод исправити леђа?
Је л' и твоја коса била кадгод смеђа?
Је л' и твоја хаља била кадгод кратка?
Је л' и тебе когод звао: "Душо моја слатка"?
Је л' и теби когод кадгод 'ваку лутку дао?
Ваљда се скрхала, па ти је сад жао!
- Та зар мора, бако, остарети свако?-
Хоћу л' и ја, бако, остарети тако?-
Морам ли зар и ја бити тако седа?
Тако смежурана, згурена и бледа?
Па зар томе нема баш никаква лека?
- Зар се то не мозе живети довека?
ДЕТЕ И ЛЕПТИР
Дете:
Лептирићу, шаренићу,
ходи к мени амо!
Ево имам лепу ружу,
помириши само.
Лептир:
Ја бих дошо, ал се бојим
какве игле клете;
стиснућеш ме, пробошћеш ме,
п' онда, збогом свете!
Дете:
Нећу, лепко, нећу, лепко,
живота ми мога.
Само хоћу да избројим
кол'ко имаш нога.
Лептир:
Е, па то ти могу казат
и издаље малко:
Лептир има шест ножица,
- а сад збогом, ранко!
КАД БИ...
Кад би јелен имо крила,
то би брза птица била.
Кад би лутка знала шити,
могла би ми шваља бити.
Кад би лебац падо с неба,
свак би имо колко треба.
Кад би млеком текла Сава,
сир би био забадава.
Кад би увек био мај,
пећима би био крај.
Кад би Дунав био врео,
свак би рибље чорбе јео.
Кад би... ал' што не мож' бити,
о том немој говорити!
КАКО БИ
Како би то стајало
кад би човек зрео
наједаред сео
на дрвена хата
па да се кламата?
Како би то стајало
кад би стари дека
напио се млека,
па завијен у јастучак
преспавао ручак?
Како би то стајало
кад би, место ђака,
спремила се бака
да у школу пође -
међу децу дође?
Како би то стајало?
Погодит је врло лако:
стајало би исто тако
ко што стоји Кржљавицу Љуби -
МАЛИ БРАТА
Дочепао се мали Брата
очевога сата.
А сат је од злата,
па има и врата.
Ала је то лепо!
А на уво кад га метне,
тад се чује нека звека;
сат говори: Тика-така!
Брата мисли: хоће млека.
Ала је то мудро!
Жалио га слатиким млеком
неколико пути,
Брата мисли: Сат се најо,
па сад зато ћути.
Ал' се разумемо!
Сад су пуни обадвоје,
и сатић и Брата,
обадвоје сада ћуте;
а кад дође тата,
- ал' ће бити гужве!
НЕЋЕ МАЧКА ДА СЕ СИГРАМО
Ала је та мачка!
Цео дан је грдим;
ал' сад ми је дошло
да се већ расрдим!
Носим је овамо,
носим је онамо,
покажем јој књигу:
"Хајде да читамо!"
У књизи су слике,
она и не гледи.
"Па кад нећеш да читаш,
а ти мало преди!"
Неће ни да преде
- а још како уме-
што год речем чини се
ко да не разуме..
Огрнем јој ћебе,
стресе га са себе;
ја јој пружим лутку,
она је огребе.
"Ако хоћеш, ево ти
мој шешириц мали!"
Тек јој метнух наглаву,
а она га свали.
Па зар вреди такав створ
да се с њиме дружим...
Дошло ми је, бога ми,
да је мајци тужим.
СТЕВА РАКОЛОВАЦ
Неки чудан призор
гледао сам с брега:
хоће Стева рака,
хоће и рак њега.
СТРАШЉИВАЦ
Ко се боји сам у соби -
то је рђав знак,
кога плаши помрчина
или празан мрак,
ко верује у вештице,
леп ми је то ђак!
Тај ми неће никад бити
Србин, ни јунак.
ЗЕКА, ЗЕКА ИЗ ЈЕНДЕКА
Скочи зека из јендека,
па по снегу лако прти.
За њим скочи други, трећи,
а за трећим и четврти.
По ћилиму белом скачу
један другом на кркачу;
преметну се преко њушке,
ваљају се полеђушке.
Гуркају се у том трку,
ћушкају се у том хуку,
ко их гледа не мож' знати
играју л' се ил' се туку.
Гледао их ловац стари,
пуцати му беше жао.
Узе листак књиге беле,
па је зеку - нацртао.
Зека, зека из јендека,
данаске си срећан био!
Данас ти је - деце ради -
стари ловац опростио.
ЗИМСКА ПЕСМА
Зима, зима - е, па шта је,
ако ј' зима, није лав!
Зима, зима - па нека је,
не боји се ко је здрав!
Хај напоље момак ко је,
тамо веје крупан снег,
ви'ш ен' онде навејо је
читав бедем, читав брег.
А шта може зима мени,
шта ми може, шта ми сме?
Нек ми носић поцрвени,
ето то је, то је све!
Сека Зорко, немој стати;
твој нек буде први ред;
сад ћемо се загрејати-
чучни само на тај лед!
Гле сад живе железнице-
то је трка, то је лет!
Збогом птице крилатице,
наш је сада цео свет!
Из носа нам пара лиже,
- хајд у госте ко је зван-
а Чампа нас једва стиже-
тика-така, "ајзлибан"!
Ђулићи
В
Ој, девојко, жељо жива,
Што си тако жалостива?
"Ја сам снила мало прије
Да у теби срца није"
Кад си снила, зоро бела,
Тад си га ти однела.
ВИИ
Месечина, - ал' месеца нема;
Моја мила зелен венац снила,
Па се мало у сну насмејала, -
Од тога се поноћ засијала.
ВИИИ
Пола срце, пола камен-
То сам био ја;
Пола студен, пола пламен
Крвца моја сва.
Ти си камен научила
Љубит, горети,
А срцу ми даде крила,
Срце одлети.
Одлетело небу, рају,
Богу, светлости,
Вечној зори, вечном мају,
Вечној радости.
Да избере двома нама
Кутак убави,
Мирно место међ звездама
Нашој љубави.
Још се моли богу тамо,
Благ да опрости,
Што ћу љубит тебе само
Целе вечности.
XXИ
"Може л' сунце сјати
И у црној ноћу?"
Одговор ће дати
Твоје црне очи.
XXXВ
"Мој драгане, где си ноћас био,
Ил' си пио ил' си дангубио?"
Ја сам пио, нисам дангубио;
Попио сам токе са прсију,
Све у здравље тих црних очију.
Црне очи, а и вино црно,-
Није чудо ако сам посрно.
Кажи ми, кажи
Кажи ми, кажи,
Како да те зовем;
Кажи ми, какво
Име да ти дам, -
Хоћу ли рећи:
"Дико", или "снаго",
Или ћу "лане",
Или "моје благо";
Хоћу ли "душо",
Или "моје драго" -
Кажи ми, какво
Име да ти дам!
Све су то мила
Имена и лепа
Којима Србин
Своме злату тепа;
Ал' ја бих провео
Читав један век,
Тражећи лепше,
Дичније и слађе,
Милије име,
Што још не чу свет,
Да њим назовем
Мој румени цвет.
Негдашњем пријатељу
Да ти Бог да много љета,
А што више с отим боље,
И дуката пуста злата,
Да те пуно задовоље!
Ал' ја видим једног старца,
У дубини даљних дана,
Седа коса, борно цело,
Прослост му је пуна рана.
На штапићу иде, клеца,
Јад га тишти, јад големи;
За њим трче мала деца,
Он их моли: Опрост'те ми!
Очи су му пуне суза,
Речи су му пуне јада,
Он се сећа доба снаге,
Он се сећа доба млада.
Он се сећа доба рада,
Што га грешно, подло страти,
Што се више никад, никад,
Никад, - не поврати.
Обилази цркве, порте,
Гробља стара, гробља нова,
Исте сенка опроштења
Од пепела, од гробова.
Куд год иде, злато даје,
За листове неке старе,
Дркћућом руком их дере,
Очи су му разазаре.
"Мила децо, мили Срби,
Ох, идите путем правим, -
Младост моју, клетву моју,
Не могу да заборавим!"
Пођем, клецам...
Пођем, клецам, идем, застајавам,
Шеталицу сату задржавам,
Јурим, бежим, ка' очајник клети,
Зборим речи, речи без памети:
"Не, не сме умрети!"
Вичем Богу: Она је још млада!
Вичем правди: Она се још нада!
Анђелима: Ви јој срца знате!
Вичем земљи: Она није за те!
Ни отуда нема ми одјека...
Вичем себи: Зар јој немаш лека?...
Идем, станем, ка' очајник клети,
Опет зборим речи без памети:
"Не сме нам умрети!"
Идем, станем, па ми клоне глава
Над колевком где нам чедо спава.
Чедо с' буди, па ме гледа немо;
Гледамо се, па се заплачемо;
Па и њему, ка' очајник клети,
Зборим речи, речи без памети:
"Не сме нам умрети!"
Шта ја видим
Мала деца - мала лађа - мало море -
мало једро и катарка над њим горе.
Мало ветра - мало вали - мала лука -
мала крма - мала мука - мала рука.
Све је мало, те изгледа као шала;
кад је тако, нек и песма буде мала.
Светли гробови
Бејасте ли, браћо моја млада,
Да л' бејасте ви на гробљу када,
Ај, на гробљу, на голему!
- Та увек смо ми на њему!
Гробље ј' земља ком се ходи,
Гробље ј' вода ком се броди,
Гробље, врти и градине;
Гробља, брда и долине;
Свака ј' стопа
Гроб до гроба.
Гробље ј' спомен доба свију;
Гробље, књиге што се штију; -
Повесница свих земаља,
Староставник цара, краља,
И читуља виших слика,
Избраника, мученика,
Од почетка, памтивека;
Све ј' то гробље -
Ал је и колевка.
Нема броја, ни имена,
У висину звездам' свима,
Камо л' броја и спомена
У земљици гробовима!
Милионе прогутала ј' тама,
Црна тама многих тисућлећа,
Нико их се више и не сећа...
- На погдеком увек гори свећа!
Ил' је свећа, ил' је име светло,
Ил' су дела која се не гасе,
Па редове недогледног гробља
Својом зраком красе.
Ти гробови,
Стари, нови,
Они сјају
Сваком нараштају -
Кад се умље у прошлост удуби,
У тамнини да се не изгуби;
Кад се пустиш у давнине свете,
У давнине и свете и клете,
Да ти мис'о **** не помете.
То су ватре догласнице,
Прузајућ' се из даљних еона,
У поворци оној дугој,
Досветљујућ једна другој,
Струјом која напред лети,
Тежећ само једној мети.
Па се тако светле млази-
Па се виде светли трази
Једног духа разних доба,
Духа коме нема гроба.
- У гроб само сруши кости,
Стресе пеп'о кој' му смета
Бржем бују виша лета
К узвишеној будућности.
Ко с' осврне да погледи
Бистрим оком и погледом
На гробове ове светле,
- Повеснице дугим редом, -
Мора ћути како ј' живо,
Кроз векове, кроз маглину,
Дед унуку, отац сину,
Борац борцу довикив'о:
"Где ја стадох - ти ћеш поћи!"
"Што не могах - ти ћеш моћи!"
"Куд ја нисам - ти ћеш доћи!"
"Што ја почех - ти продужи!"
"Још смо дужни - ти одужи!" -
То су збори, то су гласи,
Којима се прошлост краси,
Што продиру кроз свет мрачни
Са гробова оних зрачни',
Спајајући громком јеком,
И божанском силом неком,
Спајајући век са веком
И човека са човеком.
Око сваког светлог гроба
-Баш ка' горе око звезда-
Повесница прича ово:
Хватало се неко коло,
Коло младо, коло ново,
Ново цвеће, стабла стара;
Душе чисте, срца млада,
Наследници света жара; -
Ту се слег'о живот млади
Да се с гробом разговара.
"И ти паде, драги брате!"
- "Нисам, децо, вас док траје!"
"Је л' ти борба била тешка?"
"Покушајте, милина је!"
"Шта си хтео? Куд си пош'о?"
- "Тамо где се стићи мора!"
"Зар је вера тако јака?"
- "Увек јача од злотвора!"
"Мало нас је кој' би смели!"
- Ал' вас јака сила креће!"
"Зар ко може стићи цели?"
- "Ко посумња, никад неће!" -
"А ко беху они диви,
Који су те напред звали,
Који су те ојачали,
Који су ти крила дали?"-
- То бејаху идеали!
Без њих нема више лета
Над облаком мрака густа;
Без њих би се малаксало,
Без њих би се брзо пало,
Свет би био гроб без цвета,
Живот празан, - младост пуста!"
Око сваког светлог гроба
Прикупљ'о се живот нови,
Наследници светог жара,
Купили се соколови,
Пијућ' душом светле зраке-
Јест, тако је, браћо драга,
Ти гробови нису раке,
Већ колевке нових снага!
И вам је, јаој, пао
Стегоноша дичног стега-
Ал' је син'о гробак нови:
Ви стојите око њега.
Ту погледа брат на брата,
П'онда горе, п'онда у се,
Груди дркћу, уста ћуте,
Али душе разуму се.
Да л' то снага ниче нова?
Даруј, Боже, благослова,
Да вас здружи братска слога,
Заветнике који с' купе
Око гроба Ђуринога!
Тихо ноћи
Тихо, ноћи,
Моје сунце спава;
За главом јој
Од бисера грана;
А на грани
К'о да нешто бруји -
То су пали
Сићани славуји:
Жице преду
Из свиленог гласа,
Откали јој
Дувак до појаса,
Покрили јој
И лице и груди, -
Да се моје
Сунце не пробуди.
(1833-1904)
Бранкова жеља
Ја познадох што несам познав'о,
Први санак ја сам већ одспав'о,
Први санак гробовања мога,
Први санак мира вечитога.
- Прелетела летом врх менека
Половина половине века,
А ја лежим у далеком крају,
У туђини, туђем завичају.
Што то тресе моје ледне груди?
- Трошни пеп'о лако се не буди.
Канда брује топови са стране
Где сам младе прозивов'о дане.
Ил' се руши, ил' се нешто зида,
Ил' баш раја окове раскида?
Свиће л' зора оне среће лепе
За ком срца и у гробу стрепе?
Кличе л' вила из србинских гора?
Је л' већ ора која доћи мора?
Јесте, јесте - бој се љути заче,
Марков топуз из мора искаче,
Србин диже мача пламенога
На Турчина, на душмана свога.
Скотија се бесомучно стрви,
А мој Србин неће жалит' крви;
Крв ће тећи потоком и реком
Где се сузе ронише лелеком;
Крв ће тећи преко српских страна,
Ал' ће суза бити убрисана;
Полетеће велико и мало,
Да одбрани што се српско звало;
Заиграће коло витезова,
Дивна слика мојих младих снова,
Што сам негда тако зељно чек'о, -
- А мој пеп'о да је на далеко!
А кад буде, па ти мука мине,
Кад слобода као сунце сине,
Кад се крвца опере студенцем,
А јунаци овенчају венцем,
Српске земље оките се миром,
Српска деца ружом и шимширом,
Српске моме струком рузмарина,
Српска мајка кад загрли сина, -
Кад се сунце на школе осме'не,
Хај, на школе и дарове њене;
Мудре књиге кад полете летом,
Да Србина изједначе с светом;
Кад запева Равијојла вила:
"Сад је јава што сам некад снила!"
- Зар ни онда, кад се мети стиже,
Кости моје да не дођу ближе!
Туђа рака ледена је рака,
Туђа земља никад није лака,
У даљини мучно ли се леска,
Туђина је и мртвацу тешка.
Хај, Србине, а мој живи брате,
Задркћем се кад помислим на те!
Српска момо, селе моја мила,
Ти ми неси гроба ни видила,
Та ни гроба, ни на гробу цвета -
Туђа нога по њему се шета.
Српски доли, пуни рајска цара,
Српске горе, жељо моја стара,
И потоци што жуборе туди,
мртво срце још за вама жуди, -
За потоком , за зеленим лугом,
За славујем, мојим старим другом,
И за пољем расним и зеленим,
И за липом, за мирисом њеним,
За песмама што се туда оре,
Што се оре од горе до горе!
Стражилово, дивно Стражилово,
Ја сам тебе у звездице ков'о,
Теби пев'о, о теби сам снев'о,
Ал' од тебе нешто и захтев'о:
Кад ме смртца отргне од људи,
Да ме примиш ти у твоје груди!
Зар ти никад није на ум пало
Што си негда Бранку обећало?
Србе брате, и Српкиње селе,
Којима се јоште данче беле,
Растав'те ме са овом даљином,
Моје кости оперите вином,
Па их нос'те нашем завичају,
Завичају, мом негдашњем рају.
Пренес'те их, браћо моја мила,
Поред оног убавог Белила,
Кроз Карловце, где сам младост пров'о,
Па на оно мирно Стражилово;
Ту још једну стару отпевајте,
Ту ми, браћо, кости закопајте,
Ту бих мртав права мира дост'о -
- Србадијо, не било ти просто!
Дечје песме
ЧИГРА И ДЕЦА
Наша чигра
лепо игра,
ситно везе,
право стоји,-
јер се боји.
У ње није
божја душа,
она само
бич наш слуса.
Ал' ми деца
боље знамо,
јер ми бича
не требамо;
наша душа
речи слуша.
Реците нам:
то је добро,
реците нам:
то је здраво,-
ићи ћемо
увек лепо,
стајаћемо
увек право.
ДЕД И УНУК
Узо деда свог унука,
метн'о га на крило,
Па уз гусле певао му
Што је негда било.
Певао му српску славу -
И српске јунаке -
Певао му љуте битке -
Муке свакојаке.
Деди око заблистало,
Па сузу пролива,
И унуку своме рече
Да гусле целива.
Дете гусле целивало;
П' онда пита живо:
"Је ли, деда, зашто сам ја
Те гусле целив'о?"
"Ти не схваташ, Српче мало!
Ми старији знамо!
Кад дорастеш, кад размислиш,
Каз'ће ти се само!"
ДЕТЕ И БАКА
Бако, стара бако, бабусчице мила,
јеси л' и ти кадгод мала, млада била?
Јеси л' могла кадгод исправити леђа?
Је л' и твоја коса била кадгод смеђа?
Је л' и твоја хаља била кадгод кратка?
Је л' и тебе когод звао: "Душо моја слатка"?
Је л' и теби когод кадгод 'ваку лутку дао?
Ваљда се скрхала, па ти је сад жао!
- Та зар мора, бако, остарети свако?-
Хоћу л' и ја, бако, остарети тако?-
Морам ли зар и ја бити тако седа?
Тако смежурана, згурена и бледа?
Па зар томе нема баш никаква лека?
- Зар се то не мозе живети довека?
ДЕТЕ И ЛЕПТИР
Дете:
Лептирићу, шаренићу,
ходи к мени амо!
Ево имам лепу ружу,
помириши само.
Лептир:
Ја бих дошо, ал се бојим
какве игле клете;
стиснућеш ме, пробошћеш ме,
п' онда, збогом свете!
Дете:
Нећу, лепко, нећу, лепко,
живота ми мога.
Само хоћу да избројим
кол'ко имаш нога.
Лептир:
Е, па то ти могу казат
и издаље малко:
Лептир има шест ножица,
- а сад збогом, ранко!
КАД БИ...
Кад би јелен имо крила,
то би брза птица била.
Кад би лутка знала шити,
могла би ми шваља бити.
Кад би лебац падо с неба,
свак би имо колко треба.
Кад би млеком текла Сава,
сир би био забадава.
Кад би увек био мај,
пећима би био крај.
Кад би Дунав био врео,
свак би рибље чорбе јео.
Кад би... ал' што не мож' бити,
о том немој говорити!
КАКО БИ
Како би то стајало
кад би човек зрео
наједаред сео
на дрвена хата
па да се кламата?
Како би то стајало
кад би стари дека
напио се млека,
па завијен у јастучак
преспавао ручак?
Како би то стајало
кад би, место ђака,
спремила се бака
да у школу пође -
међу децу дође?
Како би то стајало?
Погодит је врло лако:
стајало би исто тако
ко што стоји Кржљавицу Љуби -
МАЛИ БРАТА
Дочепао се мали Брата
очевога сата.
А сат је од злата,
па има и врата.
Ала је то лепо!
А на уво кад га метне,
тад се чује нека звека;
сат говори: Тика-така!
Брата мисли: хоће млека.
Ала је то мудро!
Жалио га слатиким млеком
неколико пути,
Брата мисли: Сат се најо,
па сад зато ћути.
Ал' се разумемо!
Сад су пуни обадвоје,
и сатић и Брата,
обадвоје сада ћуте;
а кад дође тата,
- ал' ће бити гужве!
НЕЋЕ МАЧКА ДА СЕ СИГРАМО
Ала је та мачка!
Цео дан је грдим;
ал' сад ми је дошло
да се већ расрдим!
Носим је овамо,
носим је онамо,
покажем јој књигу:
"Хајде да читамо!"
У књизи су слике,
она и не гледи.
"Па кад нећеш да читаш,
а ти мало преди!"
Неће ни да преде
- а још како уме-
што год речем чини се
ко да не разуме..
Огрнем јој ћебе,
стресе га са себе;
ја јој пружим лутку,
она је огребе.
"Ако хоћеш, ево ти
мој шешириц мали!"
Тек јој метнух наглаву,
а она га свали.
Па зар вреди такав створ
да се с њиме дружим...
Дошло ми је, бога ми,
да је мајци тужим.
СТЕВА РАКОЛОВАЦ
Неки чудан призор
гледао сам с брега:
хоће Стева рака,
хоће и рак њега.
СТРАШЉИВАЦ
Ко се боји сам у соби -
то је рђав знак,
кога плаши помрчина
или празан мрак,
ко верује у вештице,
леп ми је то ђак!
Тај ми неће никад бити
Србин, ни јунак.
ЗЕКА, ЗЕКА ИЗ ЈЕНДЕКА
Скочи зека из јендека,
па по снегу лако прти.
За њим скочи други, трећи,
а за трећим и четврти.
По ћилиму белом скачу
један другом на кркачу;
преметну се преко њушке,
ваљају се полеђушке.
Гуркају се у том трку,
ћушкају се у том хуку,
ко их гледа не мож' знати
играју л' се ил' се туку.
Гледао их ловац стари,
пуцати му беше жао.
Узе листак књиге беле,
па је зеку - нацртао.
Зека, зека из јендека,
данаске си срећан био!
Данас ти је - деце ради -
стари ловац опростио.
ЗИМСКА ПЕСМА
Зима, зима - е, па шта је,
ако ј' зима, није лав!
Зима, зима - па нека је,
не боји се ко је здрав!
Хај напоље момак ко је,
тамо веје крупан снег,
ви'ш ен' онде навејо је
читав бедем, читав брег.
А шта може зима мени,
шта ми може, шта ми сме?
Нек ми носић поцрвени,
ето то је, то је све!
Сека Зорко, немој стати;
твој нек буде први ред;
сад ћемо се загрејати-
чучни само на тај лед!
Гле сад живе железнице-
то је трка, то је лет!
Збогом птице крилатице,
наш је сада цео свет!
Из носа нам пара лиже,
- хајд у госте ко је зван-
а Чампа нас једва стиже-
тика-така, "ајзлибан"!
Ђулићи
В
Ој, девојко, жељо жива,
Што си тако жалостива?
"Ја сам снила мало прије
Да у теби срца није"
Кад си снила, зоро бела,
Тад си га ти однела.
ВИИ
Месечина, - ал' месеца нема;
Моја мила зелен венац снила,
Па се мало у сну насмејала, -
Од тога се поноћ засијала.
ВИИИ
Пола срце, пола камен-
То сам био ја;
Пола студен, пола пламен
Крвца моја сва.
Ти си камен научила
Љубит, горети,
А срцу ми даде крила,
Срце одлети.
Одлетело небу, рају,
Богу, светлости,
Вечној зори, вечном мају,
Вечној радости.
Да избере двома нама
Кутак убави,
Мирно место међ звездама
Нашој љубави.
Још се моли богу тамо,
Благ да опрости,
Што ћу љубит тебе само
Целе вечности.
XXИ
"Може л' сунце сјати
И у црној ноћу?"
Одговор ће дати
Твоје црне очи.
XXXВ
"Мој драгане, где си ноћас био,
Ил' си пио ил' си дангубио?"
Ја сам пио, нисам дангубио;
Попио сам токе са прсију,
Све у здравље тих црних очију.
Црне очи, а и вино црно,-
Није чудо ако сам посрно.
Кажи ми, кажи
Кажи ми, кажи,
Како да те зовем;
Кажи ми, какво
Име да ти дам, -
Хоћу ли рећи:
"Дико", или "снаго",
Или ћу "лане",
Или "моје благо";
Хоћу ли "душо",
Или "моје драго" -
Кажи ми, какво
Име да ти дам!
Све су то мила
Имена и лепа
Којима Србин
Своме злату тепа;
Ал' ја бих провео
Читав један век,
Тражећи лепше,
Дичније и слађе,
Милије име,
Што још не чу свет,
Да њим назовем
Мој румени цвет.
Негдашњем пријатељу
Да ти Бог да много љета,
А што више с отим боље,
И дуката пуста злата,
Да те пуно задовоље!
Ал' ја видим једног старца,
У дубини даљних дана,
Седа коса, борно цело,
Прослост му је пуна рана.
На штапићу иде, клеца,
Јад га тишти, јад големи;
За њим трче мала деца,
Он их моли: Опрост'те ми!
Очи су му пуне суза,
Речи су му пуне јада,
Он се сећа доба снаге,
Он се сећа доба млада.
Он се сећа доба рада,
Што га грешно, подло страти,
Што се више никад, никад,
Никад, - не поврати.
Обилази цркве, порте,
Гробља стара, гробља нова,
Исте сенка опроштења
Од пепела, од гробова.
Куд год иде, злато даје,
За листове неке старе,
Дркћућом руком их дере,
Очи су му разазаре.
"Мила децо, мили Срби,
Ох, идите путем правим, -
Младост моју, клетву моју,
Не могу да заборавим!"
Пођем, клецам...
Пођем, клецам, идем, застајавам,
Шеталицу сату задржавам,
Јурим, бежим, ка' очајник клети,
Зборим речи, речи без памети:
"Не, не сме умрети!"
Вичем Богу: Она је још млада!
Вичем правди: Она се још нада!
Анђелима: Ви јој срца знате!
Вичем земљи: Она није за те!
Ни отуда нема ми одјека...
Вичем себи: Зар јој немаш лека?...
Идем, станем, ка' очајник клети,
Опет зборим речи без памети:
"Не сме нам умрети!"
Идем, станем, па ми клоне глава
Над колевком где нам чедо спава.
Чедо с' буди, па ме гледа немо;
Гледамо се, па се заплачемо;
Па и њему, ка' очајник клети,
Зборим речи, речи без памети:
"Не сме нам умрети!"
Шта ја видим
Мала деца - мала лађа - мало море -
мало једро и катарка над њим горе.
Мало ветра - мало вали - мала лука -
мала крма - мала мука - мала рука.
Све је мало, те изгледа као шала;
кад је тако, нек и песма буде мала.
Светли гробови
Бејасте ли, браћо моја млада,
Да л' бејасте ви на гробљу када,
Ај, на гробљу, на голему!
- Та увек смо ми на њему!
Гробље ј' земља ком се ходи,
Гробље ј' вода ком се броди,
Гробље, врти и градине;
Гробља, брда и долине;
Свака ј' стопа
Гроб до гроба.
Гробље ј' спомен доба свију;
Гробље, књиге што се штију; -
Повесница свих земаља,
Староставник цара, краља,
И читуља виших слика,
Избраника, мученика,
Од почетка, памтивека;
Све ј' то гробље -
Ал је и колевка.
Нема броја, ни имена,
У висину звездам' свима,
Камо л' броја и спомена
У земљици гробовима!
Милионе прогутала ј' тама,
Црна тама многих тисућлећа,
Нико их се више и не сећа...
- На погдеком увек гори свећа!
Ил' је свећа, ил' је име светло,
Ил' су дела која се не гасе,
Па редове недогледног гробља
Својом зраком красе.
Ти гробови,
Стари, нови,
Они сјају
Сваком нараштају -
Кад се умље у прошлост удуби,
У тамнини да се не изгуби;
Кад се пустиш у давнине свете,
У давнине и свете и клете,
Да ти мис'о **** не помете.
То су ватре догласнице,
Прузајућ' се из даљних еона,
У поворци оној дугој,
Досветљујућ једна другој,
Струјом која напред лети,
Тежећ само једној мети.
Па се тако светле млази-
Па се виде светли трази
Једног духа разних доба,
Духа коме нема гроба.
- У гроб само сруши кости,
Стресе пеп'о кој' му смета
Бржем бују виша лета
К узвишеној будућности.
Ко с' осврне да погледи
Бистрим оком и погледом
На гробове ове светле,
- Повеснице дугим редом, -
Мора ћути како ј' живо,
Кроз векове, кроз маглину,
Дед унуку, отац сину,
Борац борцу довикив'о:
"Где ја стадох - ти ћеш поћи!"
"Што не могах - ти ћеш моћи!"
"Куд ја нисам - ти ћеш доћи!"
"Што ја почех - ти продужи!"
"Још смо дужни - ти одужи!" -
То су збори, то су гласи,
Којима се прошлост краси,
Што продиру кроз свет мрачни
Са гробова оних зрачни',
Спајајући громком јеком,
И божанском силом неком,
Спајајући век са веком
И човека са човеком.
Око сваког светлог гроба
-Баш ка' горе око звезда-
Повесница прича ово:
Хватало се неко коло,
Коло младо, коло ново,
Ново цвеће, стабла стара;
Душе чисте, срца млада,
Наследници света жара; -
Ту се слег'о живот млади
Да се с гробом разговара.
"И ти паде, драги брате!"
- "Нисам, децо, вас док траје!"
"Је л' ти борба била тешка?"
"Покушајте, милина је!"
"Шта си хтео? Куд си пош'о?"
- "Тамо где се стићи мора!"
"Зар је вера тако јака?"
- "Увек јача од злотвора!"
"Мало нас је кој' би смели!"
- Ал' вас јака сила креће!"
"Зар ко може стићи цели?"
- "Ко посумња, никад неће!" -
"А ко беху они диви,
Који су те напред звали,
Који су те ојачали,
Који су ти крила дали?"-
- То бејаху идеали!
Без њих нема више лета
Над облаком мрака густа;
Без њих би се малаксало,
Без њих би се брзо пало,
Свет би био гроб без цвета,
Живот празан, - младост пуста!"
Око сваког светлог гроба
Прикупљ'о се живот нови,
Наследници светог жара,
Купили се соколови,
Пијућ' душом светле зраке-
Јест, тако је, браћо драга,
Ти гробови нису раке,
Већ колевке нових снага!
И вам је, јаој, пао
Стегоноша дичног стега-
Ал' је син'о гробак нови:
Ви стојите око њега.
Ту погледа брат на брата,
П'онда горе, п'онда у се,
Груди дркћу, уста ћуте,
Али душе разуму се.
Да л' то снага ниче нова?
Даруј, Боже, благослова,
Да вас здружи братска слога,
Заветнике који с' купе
Око гроба Ђуринога!
Тихо ноћи
Тихо, ноћи,
Моје сунце спава;
За главом јој
Од бисера грана;
А на грани
К'о да нешто бруји -
То су пали
Сићани славуји:
Жице преду
Из свиленог гласа,
Откали јој
Дувак до појаса,
Покрили јој
И лице и груди, -
Да се моје
Сунце не пробуди.