Бата
22-03-11, 19:28
"Узми све што ти живот пружа..."
Себичњак сам тим се дичим
http://i962.photobucket.com/albums/ae103/nsp_photo/Ryrie-TheSelfishGiant2-2070.jpg
Овај напис се бави аритметиком српске самоуништавајуће себичности, а као повод има слабашан синдикално-народни отпор продаји „Телекома“, који за сада успева само зато што нико неће „најпрофитабилније државно предузеће“.
Почећемо, ипак, од једног филма.
"Банде Њујорка" (енгл. Gangs of New York) је филм из 2002. године који је режирао Мартин Скорсезе. Филм почиње у 1846. на Доњем Менхетну, тачније у округу "Фајв Поинтс". Рат разних округа бесни годинама између банди "домородаца" (тј. оних који су рођени у Америци) и надмоћних ирских имиграната...
Иако би већ овде могли извући понеку паралелу са нашим трибалистичким усудом, битнија нам је завршница филма. Док Њу-Јорком бесни побуна и влада хаос, на Менхетну, у кичерајски позлатом накинђуреном билијард-салону, новокомпоновани задригли буржији раскошних зулуфа, са томпусима у зубима, играју карте, билијар и опуштено ћаскају. Улази младић и усплахирено саопштава да се побуњеници приближавају. Добио је лакноски одговор праћен осмесима окупљених: „Без бриге, младићу. Увек можете потплатити једну половину сиротиње да убија другу половину“.
Тако је и било.
На крају, градска власт је „великодушно“ платила свеће да родбина и ноћу може да тражи своје мртве.
Потпуно исту „филозофију“ владавине спроводио је „највећи син наших народа и народности“ друг Тито. Други светски рат НОВ је дочекала са 800.000 „бораца“ у својим редовима, од којих је 90% присилно регрутовано од јесени `44, тако да су морали дослуживати рок до `47, па и дуже, кога је запала морнарица. Ни међусобно истребљивање, ни неумитни закони биологије, нису међутим СУБНОР спречили у саморазмножавању, па смо 1971. годину дочекали са 1.200.000 борачких пензионера. Уз те пензије ишле су небројене друге привилегије, станови, неповратни „кредити“ за куће, виле на Дедињу и уз морске жале, стипендије и прекоредна запослења за децу, бањска лечења (не би ли нам дуже потрајали) и свињске полутке. Зато се не треба чудити партизанским причама како је „онда“ све било добро, могао си спавати у парку да те нико не дира, црвени пасош је био највреднији на свету, омогућено ти је што ником другом на свету није, само мораш бити конструктиван...
Наравно, за истину о убијенима, премлаћенима, тамниченима, протеранима, опљачканима, није било места. Нема је, заправо, ни данас. А жртава је било бар колико и привилегованих.
Мит о мирним и срећним временима док је Тито владао, ремете „револуционарни“ терор, национализација и експропријација, откуп уз чупање бркова старинама, Голи Оток и Сремска Митровица, Тршћанска криза, Цазинска побуна рудара, упади усташа, Хркаћ, шиптарски терор и прогони Срба, прикривено саботирање федерације и хроничне партијске чистке и обрачуни.
Мира заправо никада није било.
Лумпен-пролетерска квази-држава се морала распасти, уз предходно огромно задуживање у иностранству. Логика Tитових паразита је била једноставна: „Узми све што ти живот пружа. Док траје, траје. Дугове нећемо ми враћати већ будуће генерације. И то неће бити наша деца“.
Полако долазимо до наше аритметике...
Видимо, и ова, ко зна која по реду нам држава, пропада и распада се. Оно мало привреде што је радило, стаје. Закономерно, све што се пришљамчило уз владајуће партије сели се убрзано на државне јасле. Међусобна задужења расту, и сви заједно дугујемо држави. У штампи се могу прочитати подаци да је „у 22 основна суда широм Србије покренуто 2.294.675 поступака због дуга“... „у 34 основна суда широм Србије минимум три милиона Срба („други“ ваљда нису интересантни судовима) и њихових предузећа није платило струју, воду, грејање, телефоне, аутомобиле на лизинг, кредите код банака...
Изгледа да је најкритичније у Београду јер „Првом општинском суду, који покрива 10 београдских општина (Врачар, Вождовац, Звездара, Земун, Нови Београд, Палилула, Раковица, Савски Венац, Стари град и Чукарица) тужено је 1.700.000 људи и фирми јер на време нису платили обавезе повериоцима. Само Инфостанје тужио милион Београђана, што је огроман број.“
У Параћину је утужено 8.720 грађана ( из Параћина, Ћуприје и Деспотовца) и већ 6.337 решења су извршна, дакле пленидба може да почне.
Један аналитичар се посебно позабавио интеракцијом грађани-дугови-држава:U tekstu Sloboda ili glupost[iii], bavio sam se koncepcijskoj prevarnosti u besmislenim iznosima i načinima naplate infostana i karata za GSP-om u Beogradu, iznevši tezu da je „..nemoguće da su (vlastodršci) toliko glupi da ne shvataju da građani ne plaćaju jer jednostavno teoretski ne mogu da plaćaju iznose od trećine prosečne plate (samo za Infostan).” ...plus još trećinu za buske karte za celu porodicu (brojčanu samo koliko je potrebna za prostu reprodukciju stanovništva), plus još skoro trećinu (ako se ne dogrevaju na struju) za električnu energiju..... čak i ako pretpostavimo da prosečan Srbin nema kola, jer je to u 21. veku luksuz, (kao i još neke tekovine poput telefona, interneta..) pa ne troši nepotrebno pare na goriva i protivustavne harače parking servisa i ako izuzmemo troškove za prosečnom nebeskom Srbinu i njegovoj deci nepotrebnu hranu, odeću i higijenska sredstva, i dalje srpska plata ima manjak potrebnih trećina (ima ih naime samo tri, što je jedan od retkih evropskih standarda koje ispunjavamo).
Ukratko, nakon što je nestao i poslednji privid ravnopravnih odnosa građanina i sopstvene države i postalo (ili bi bar trebalo da bude i slaboumnim) jasno da su stanovnici srozani na „status“ podanika koji trpe neograničenu samovolju partiokratske oligarhije zvane državna uprava, urušio se i ekonomski stub same partiokratije – obavezni (pokazalo se potpuno proizvoljni) harač javnih preduzeća. Privid socijalne održivosti Srbije zasnivao se platama uposlenika u javnom sektoru (jedinim relativno redovnim i solidnim), koji su partije halapljivo umožavale uhlebljujući svoje janičare i podmićene glasače - kojih (plata) više biti neće. Zanimljive podatke opet nalazimo u mom omiljenom izvoru – komentarima čitalaca na uglavnom „neinformativne“ tekstove u internet izdanjima novina: „ Procenat zaposlenih ljudi u privredi (onih što stvaraju novu vrednost u društvu) u odnosu na ukupno stanovništvo je 12.71%. Jedan čovek koji radi u privredi izdržava 6.8 ljudi koji žive od njegovog rada (javni sektor, penzioneri, nezaposleni i deca). U Srbiji radi više ljudi u javnom sektoru nego u privredi! Sve u svemu, onaj koji radi za prosečnu platu od 300 evra radi i za skoro jednog celog čoveka u javnom sektoru (0.93), skoro 2 penzionera (1.75), skoro 1 nezaposlenog (0.78) i 3 deteta/radno nesposobna stanovnika (3.40).“ To je „nama naša“ privatizacija/čitaj deindustrijalizacija i otimanje resursa (koju poslušno sprovodi svaka patrtiokratska oligarhija) – dala.
http://www.filozofijainfo.com/index.php?option=com_content&view=article&id=544:glupost-progresira&catid=47:filozofija-i-politika&Itemid=59
Не би се, технички, овој анализи „дужничких трећина“, које у коначном рачуну дају пропаст система, имало шта приговорити. За статистику кажу да је као бикини - све открива сем оног најважнијег. Међутим, статистика овога пута не крује ништа. Наш аутор није смогао снаге да израчуна зашто неодрживи систем ипак животињари. А ради се о томе да нису све трећине исте, нити да ЦЕЛО мора обавезно имати три трећине. Аутор је оперисао са просечним зарадама у Србији и просечном запосленошћу. Реалност је доста друкчија: У Београду су плате дупло веће од републичког просека, док, рецимо „на“ општини Врачар, незапослених нема. Тако долазимо до фрапантне чињенице да једно породично цело на Врачару има (бар) дванаест трећина. А на Врачару нит се пуше димњаци, нити се ору њиве. Истовремено, у Белој Паланци или било где у провинцији, цело има 1/3. Ако има и толико. Логично би било да је и дужничко ропство у сличној сразмери распоређено. Међутим, није. Београђани, који чине 1/3 становника Србије, видимо, „носе“ скоро 2/3 дуговања!
Да не буде забуне, врло слично је у Новом Саду. Само, Нови Сад је много мањи од Београда, па се „шверцује“ уз њега.
То се зове „чувањем социјалног мира“.
Ако, међутим, упоредимо „врачарстих“ 12/3 са неким целим у Европи, опет видимо само 1/2 наше сиротиње.
Ми нећемо пасти у замку паушалне аритметике. У великим градовима, административним центрима, добро живи партократија, олигархија и трабанти повезани са њима. Народ, како се ко снађе. Али, овако нахерен, лумпен-ћатински, паразитски систем разбија у фундаменту могућност народне солидарности.
Да ли „Телеком“ треба одбранити од режима који би да га проћерда? Свакако ДА. Државни ресурс су, међутим, биле и цементаре и шећеране. Државни ресурс су и најплодније европске оранице које се чудом налазе у Војводини, а које су махом запосели Хрвати, те Црногорци из клана Шарић и слични, док смо ми чешали. Нико прстом није мрднуо, сем ако није лично начепљен.
Све чувајући своје мало остадосмо без ичега.
Дође природно, као колателарна ситуација, да деца беже од нас. Реклама „Мегатренд Универзитета“ „Заврши факултет и пали“ скоро да је шаљива, сем што је чемерно горка.
За крај, опоро да резимирамо:Ovog puta niko ne može da kaže kako neko hoće da ga iskoristi da bi postigao svoje ciljeve. Odbrana Telekoma je pitanje na kome će se konačno prelomiti jesmo li ljudi ili stoka sitnog zuba... Za razliku od ljudi, stoka sitnog zuba gleda da obrsti šta može da dohvati, da to što je proždrla preživa jedno kratko vreme - a onda počinje da bleji i mekeće na sav glas, tj. da proziva gazdu jer se o njoj ne brine na pravi način. http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2011&mm=03&dd=21&nav_category=12&nav_id=500811
Себичњак сам тим се дичим
http://i962.photobucket.com/albums/ae103/nsp_photo/Ryrie-TheSelfishGiant2-2070.jpg
Овај напис се бави аритметиком српске самоуништавајуће себичности, а као повод има слабашан синдикално-народни отпор продаји „Телекома“, који за сада успева само зато што нико неће „најпрофитабилније државно предузеће“.
Почећемо, ипак, од једног филма.
"Банде Њујорка" (енгл. Gangs of New York) је филм из 2002. године који је режирао Мартин Скорсезе. Филм почиње у 1846. на Доњем Менхетну, тачније у округу "Фајв Поинтс". Рат разних округа бесни годинама између банди "домородаца" (тј. оних који су рођени у Америци) и надмоћних ирских имиграната...
Иако би већ овде могли извући понеку паралелу са нашим трибалистичким усудом, битнија нам је завршница филма. Док Њу-Јорком бесни побуна и влада хаос, на Менхетну, у кичерајски позлатом накинђуреном билијард-салону, новокомпоновани задригли буржији раскошних зулуфа, са томпусима у зубима, играју карте, билијар и опуштено ћаскају. Улази младић и усплахирено саопштава да се побуњеници приближавају. Добио је лакноски одговор праћен осмесима окупљених: „Без бриге, младићу. Увек можете потплатити једну половину сиротиње да убија другу половину“.
Тако је и било.
На крају, градска власт је „великодушно“ платила свеће да родбина и ноћу може да тражи своје мртве.
Потпуно исту „филозофију“ владавине спроводио је „највећи син наших народа и народности“ друг Тито. Други светски рат НОВ је дочекала са 800.000 „бораца“ у својим редовима, од којих је 90% присилно регрутовано од јесени `44, тако да су морали дослуживати рок до `47, па и дуже, кога је запала морнарица. Ни међусобно истребљивање, ни неумитни закони биологије, нису међутим СУБНОР спречили у саморазмножавању, па смо 1971. годину дочекали са 1.200.000 борачких пензионера. Уз те пензије ишле су небројене друге привилегије, станови, неповратни „кредити“ за куће, виле на Дедињу и уз морске жале, стипендије и прекоредна запослења за децу, бањска лечења (не би ли нам дуже потрајали) и свињске полутке. Зато се не треба чудити партизанским причама како је „онда“ све било добро, могао си спавати у парку да те нико не дира, црвени пасош је био највреднији на свету, омогућено ти је што ником другом на свету није, само мораш бити конструктиван...
Наравно, за истину о убијенима, премлаћенима, тамниченима, протеранима, опљачканима, није било места. Нема је, заправо, ни данас. А жртава је било бар колико и привилегованих.
Мит о мирним и срећним временима док је Тито владао, ремете „револуционарни“ терор, национализација и експропријација, откуп уз чупање бркова старинама, Голи Оток и Сремска Митровица, Тршћанска криза, Цазинска побуна рудара, упади усташа, Хркаћ, шиптарски терор и прогони Срба, прикривено саботирање федерације и хроничне партијске чистке и обрачуни.
Мира заправо никада није било.
Лумпен-пролетерска квази-држава се морала распасти, уз предходно огромно задуживање у иностранству. Логика Tитових паразита је била једноставна: „Узми све што ти живот пружа. Док траје, траје. Дугове нећемо ми враћати већ будуће генерације. И то неће бити наша деца“.
Полако долазимо до наше аритметике...
Видимо, и ова, ко зна која по реду нам држава, пропада и распада се. Оно мало привреде што је радило, стаје. Закономерно, све што се пришљамчило уз владајуће партије сели се убрзано на државне јасле. Међусобна задужења расту, и сви заједно дугујемо држави. У штампи се могу прочитати подаци да је „у 22 основна суда широм Србије покренуто 2.294.675 поступака због дуга“... „у 34 основна суда широм Србије минимум три милиона Срба („други“ ваљда нису интересантни судовима) и њихових предузећа није платило струју, воду, грејање, телефоне, аутомобиле на лизинг, кредите код банака...
Изгледа да је најкритичније у Београду јер „Првом општинском суду, који покрива 10 београдских општина (Врачар, Вождовац, Звездара, Земун, Нови Београд, Палилула, Раковица, Савски Венац, Стари град и Чукарица) тужено је 1.700.000 људи и фирми јер на време нису платили обавезе повериоцима. Само Инфостанје тужио милион Београђана, што је огроман број.“
У Параћину је утужено 8.720 грађана ( из Параћина, Ћуприје и Деспотовца) и већ 6.337 решења су извршна, дакле пленидба може да почне.
Један аналитичар се посебно позабавио интеракцијом грађани-дугови-држава:U tekstu Sloboda ili glupost[iii], bavio sam se koncepcijskoj prevarnosti u besmislenim iznosima i načinima naplate infostana i karata za GSP-om u Beogradu, iznevši tezu da je „..nemoguće da su (vlastodršci) toliko glupi da ne shvataju da građani ne plaćaju jer jednostavno teoretski ne mogu da plaćaju iznose od trećine prosečne plate (samo za Infostan).” ...plus još trećinu za buske karte za celu porodicu (brojčanu samo koliko je potrebna za prostu reprodukciju stanovništva), plus još skoro trećinu (ako se ne dogrevaju na struju) za električnu energiju..... čak i ako pretpostavimo da prosečan Srbin nema kola, jer je to u 21. veku luksuz, (kao i još neke tekovine poput telefona, interneta..) pa ne troši nepotrebno pare na goriva i protivustavne harače parking servisa i ako izuzmemo troškove za prosečnom nebeskom Srbinu i njegovoj deci nepotrebnu hranu, odeću i higijenska sredstva, i dalje srpska plata ima manjak potrebnih trećina (ima ih naime samo tri, što je jedan od retkih evropskih standarda koje ispunjavamo).
Ukratko, nakon što je nestao i poslednji privid ravnopravnih odnosa građanina i sopstvene države i postalo (ili bi bar trebalo da bude i slaboumnim) jasno da su stanovnici srozani na „status“ podanika koji trpe neograničenu samovolju partiokratske oligarhije zvane državna uprava, urušio se i ekonomski stub same partiokratije – obavezni (pokazalo se potpuno proizvoljni) harač javnih preduzeća. Privid socijalne održivosti Srbije zasnivao se platama uposlenika u javnom sektoru (jedinim relativno redovnim i solidnim), koji su partije halapljivo umožavale uhlebljujući svoje janičare i podmićene glasače - kojih (plata) više biti neće. Zanimljive podatke opet nalazimo u mom omiljenom izvoru – komentarima čitalaca na uglavnom „neinformativne“ tekstove u internet izdanjima novina: „ Procenat zaposlenih ljudi u privredi (onih što stvaraju novu vrednost u društvu) u odnosu na ukupno stanovništvo je 12.71%. Jedan čovek koji radi u privredi izdržava 6.8 ljudi koji žive od njegovog rada (javni sektor, penzioneri, nezaposleni i deca). U Srbiji radi više ljudi u javnom sektoru nego u privredi! Sve u svemu, onaj koji radi za prosečnu platu od 300 evra radi i za skoro jednog celog čoveka u javnom sektoru (0.93), skoro 2 penzionera (1.75), skoro 1 nezaposlenog (0.78) i 3 deteta/radno nesposobna stanovnika (3.40).“ To je „nama naša“ privatizacija/čitaj deindustrijalizacija i otimanje resursa (koju poslušno sprovodi svaka patrtiokratska oligarhija) – dala.
http://www.filozofijainfo.com/index.php?option=com_content&view=article&id=544:glupost-progresira&catid=47:filozofija-i-politika&Itemid=59
Не би се, технички, овој анализи „дужничких трећина“, које у коначном рачуну дају пропаст система, имало шта приговорити. За статистику кажу да је као бикини - све открива сем оног најважнијег. Међутим, статистика овога пута не крује ништа. Наш аутор није смогао снаге да израчуна зашто неодрживи систем ипак животињари. А ради се о томе да нису све трећине исте, нити да ЦЕЛО мора обавезно имати три трећине. Аутор је оперисао са просечним зарадама у Србији и просечном запосленошћу. Реалност је доста друкчија: У Београду су плате дупло веће од републичког просека, док, рецимо „на“ општини Врачар, незапослених нема. Тако долазимо до фрапантне чињенице да једно породично цело на Врачару има (бар) дванаест трећина. А на Врачару нит се пуше димњаци, нити се ору њиве. Истовремено, у Белој Паланци или било где у провинцији, цело има 1/3. Ако има и толико. Логично би било да је и дужничко ропство у сличној сразмери распоређено. Међутим, није. Београђани, који чине 1/3 становника Србије, видимо, „носе“ скоро 2/3 дуговања!
Да не буде забуне, врло слично је у Новом Саду. Само, Нови Сад је много мањи од Београда, па се „шверцује“ уз њега.
То се зове „чувањем социјалног мира“.
Ако, међутим, упоредимо „врачарстих“ 12/3 са неким целим у Европи, опет видимо само 1/2 наше сиротиње.
Ми нећемо пасти у замку паушалне аритметике. У великим градовима, административним центрима, добро живи партократија, олигархија и трабанти повезани са њима. Народ, како се ко снађе. Али, овако нахерен, лумпен-ћатински, паразитски систем разбија у фундаменту могућност народне солидарности.
Да ли „Телеком“ треба одбранити од режима који би да га проћерда? Свакако ДА. Државни ресурс су, међутим, биле и цементаре и шећеране. Државни ресурс су и најплодније европске оранице које се чудом налазе у Војводини, а које су махом запосели Хрвати, те Црногорци из клана Шарић и слични, док смо ми чешали. Нико прстом није мрднуо, сем ако није лично начепљен.
Све чувајући своје мало остадосмо без ичега.
Дође природно, као колателарна ситуација, да деца беже од нас. Реклама „Мегатренд Универзитета“ „Заврши факултет и пали“ скоро да је шаљива, сем што је чемерно горка.
За крај, опоро да резимирамо:Ovog puta niko ne može da kaže kako neko hoće da ga iskoristi da bi postigao svoje ciljeve. Odbrana Telekoma je pitanje na kome će se konačno prelomiti jesmo li ljudi ili stoka sitnog zuba... Za razliku od ljudi, stoka sitnog zuba gleda da obrsti šta može da dohvati, da to što je proždrla preživa jedno kratko vreme - a onda počinje da bleji i mekeće na sav glas, tj. da proziva gazdu jer se o njoj ne brine na pravi način. http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2011&mm=03&dd=21&nav_category=12&nav_id=500811