Србин
08-03-08, 15:06
"Захваљујући својим црквама и културном наслеђу, Срби су успели да победе своје непријатеље, сједињујући, стичући националну свест и освајајући слободу."
Габријел Мије (Француска), 1919.
"Ако је уопште могуће да једна нација купује своје јединство и своју слободу крвљу и сузама, Срби су ту цену платили. Они се петсто година нису помирили са робством, већ су се опирали, непрестано према светлости."
Р.Г.Д. Лафан (Енглеска), 1917.
Србин воли своје дрвеће као што Швајцарац воли своје планине, и као што Данац воли море. Као џин, дрво стоји на бојном пољу и бори се против непријатеља Срба. Зелени, лиснати застор грана пружа се изнад деце која се играју. Грана је пустила корење и, ако јој буде дозвољено да се развија, рашће смело као једно од првих краљевских дрвећа Европе."
Ханс Кристијан Андерсен (Данска), 1842.
"Срби безгранично верују у своју способност да се такмиче са достигнућима најмоћнијих нација света."
Р.Г.Д. Лафан (Енглеска), 1917.
"Срби су веома лепи људи и нимало не личе на Грке. Срби су високи, веома згодни, имају тамнији тен и јако лепе очи."
Изабела Рос (Шкотска), 1916.
Од свих туђинаца који су се измењали на Крфу, најживље симпатије стекли су Срби, и то са више разлога: у првом реду зато што су српски чиновници и официри, који су становали у вароши, сматрали као најхитнију дужност да потроше сав свој новац чим га приме, немајући никаква смисла за штедљивост Италијана или Француза, код којих је тај смисао још више развијен; што су српски војници, растурени по многобројним малим логорима на острву, увек веома поштовали жене крфског становништва, док су Италијани и Французи понекад постајали хероји из Бокачових прича. А нарочито су Срби били омиљени што ниједан од њих није желео да остане ту, што је сваки од њих жудио за својом грудом земље у Шумадији, за својом кућицом у Београду или Нишу.
Карло Сфорца (Италија), 1916.
"А ја више волим сиромашно србско камење. Срби знају да пате и ћуте. Видео сам их непокретне и без речи на киши, данима, без шињела и понекад без хлеба. Па нико ни да загунђа. Видео сам их поново касније у болницама, како одлучно подносе операције, са цигаретом у устима, док им се лице бледи а црне разрогачене очи, једино оне живе, окрећу ка небу на Истоку... Зато се поклањам пред тим безобличним блоковима, којима је побожност ближњих посула путеве."
Рене Мије (Француска), 1891.
"Греје ме овде југ! На крају, овде су сви људи – ЉУДИ! Историја ове земље корачала је само за славом! Та земља је патила, живела, преживела и остала ту, да увек буде ту!
Чини ми се да су Срби исто толико Руси колико и ми."
Максим Горки (Русија)
"А ево шта још не смете заборавити, мислећи о Србији: нас Русе у Србији воле – топлом, искреном, нежном љубављу. Последњу своју простирку ставиће под ваше руске ноге. Одвојиће од својих гладних уста последњу кришку хлеба и са божанственом издашношћу сиромашка угостиће вас, свог најдражег госта из миле Русије. А знате ли кога они – молећи се Богу – помињу пре своје дечице? – РУСИЈУ! Хиљаду година, очекивајући сунце, знате ли на коју страну гледају њени распети мученици, знате ли коме упућују сузе и уздахе матере мученичке деце? – Тамо где се иза сиве магле светла према небу златна кубета московског Кремља."
Леонид Андрејев (Русија), 1914.
"Наполеон није познавао Србију и Србе. Али, имамо ли ми права, ми, Французи века, да не познајемо једну земљу и једну поезију коју су Немци, наши наследни непријатељи, признавали изнад њихове, а којом се, ипак тако поносе."
Лео д` Орфер (Француска), 1916.
Лепа је ваша историја! Тако много мука, а тако мало почасти и среће! Чудио сам се понекад вашој дивљој издржљивости, вашој неодољивој потреби за васкрснућем и животом небеским. Побеђени од судбине, хтели сте да прихватите пораз само на ваш начин и било вам је стало да се свакодневно подсећате херојства те погибије. И схватио сам да су ваше песме прошлој пустоши дале звучност нове плодне будућности и окружиле је, за вас, истинским ореолом предстојеће победе.
Лео Д' Орфер (Француска), 1916.
Али док је у Србији мужева са оружјем у руци, Србија неће бити изгубљена, и гуслама ће бити стављено у задатак да прате нове песме тријумфа, што се изливају из српске душе, која се вије под орканом, али се не да сломити.
Теодор Велијантис (Грчка), 1916.
"Када нису били на служби, србски војници носили су за капом или иза увета цвеће, а често су цвећем китили и пушчане цеви. Фронт је постао њихов дом. Свој поглед управљали су војници преко границе испред себе. Сањали су и дању и ноћу о свом селу, тамо далеко, и живели су очекујући онај дан када ће се изборити за повратак у своје село."
Леди И. Е. Хатон (Шкотска), 1919.
Говорите ми о Краљевићу Марку, Косовки девојци, о мајци Југовића, оној која је у себе усадила вечну душу у виду посечене руке што је пала с неба; о ништавилу кнеза-песника Његоша.... Познајем помало српски Романцеро, брата близанца оном кастиљенском. Поздрављам Вас и поздрављам народ Краqевића Марка.
Мигел де Унамуно (Шпанија), 1918.
"Ако посматрамо обнову фашизма и исламски фанатизам против којих се они боре, могло би се с правом рећи да су Срби ти, а не босанци, који воде битку за нас."
Филип Џенкинс (САД), 1995.
"Од поезије у којој нема ничег сувишног, и у којој свака реч тежи ка циљу, ја познајем свега два модела: Дантеа и србску народну поезију."
Никола Томазео (Италија), 1844.
"Народ који пева, мисли и дела као србски, не заслужује да носи име подјармљеног народа."... Мени пак, који сам давно препевао Жалосну пјесаницу племените Асан- агинице и за ту лепу песму код многих пробудио интересовање, свакако је стало до тога да усредније препоручим један језик, који нам је сада постао приступачан преко граматике, речника и толиких узорних песама. Никада нисам престајао да се упознајем са песмама из србских наречја."
Јохан Волфганг Гете (Немачка), 1824.
"Између свих данашњих Словена Срби имају најчистије, најблагогласније наречје. Њихово народно песништво по обиљу свом и одмерености – по мом мњењу – премашује све што ми је у тој врсти познато."
Јакоб Грим (Немачка), 1823.
"Србин живи своју поезију."
Тереза Албертина Фон Јакоб (Талфи) (Немачка), 1836.
"Гусле висе на зиду крчме, као што гитара или шпански пандеро висе на зиду посаде, и онај посетилац који најбоље зна србске песме, скида инструмент са зида и почиње да пева... То свакако није музика и човек би чак рекао да у тим песмама нема ни мелодије, ни хармоније, ни облика, ни тона међутим, то веома једнолично запевање има у себи нечег привлачног, тужног, мрачног, са понеким бљеском и победничким тоном. То је као историја србског народа, пуног туге и пуног наде то су њихова Илијада, њихова Одисеја и њихов Ромасеро..."
Шарл Иријарт (Француска), 1856.
И у најсиромашнијој кући нађу се гусле за пратњу и надахнуће певача. Калуђер у дну свог манастира изговара неку побожну легенду, пратећи сваки стих плачним звуком гусала пастир дубоко у шумама и планинама тако слави подвиге хајдука и јунака из прошлости жене на извору, жетеоци у пољу, берачи за време бербе грожђа, војник који се вратио са бојишта, сви састављају песме... Тај смисао з алепо жив је данас колико и пре два века. Хрвати су, да би сами себе бодрили, певали громогласно србске песме свог генерала, када су следили бана Јелачића у походу против својих некадашњих савезника Мађара.
Шарл Иријарт (Француска), 1856.
"На уснама људи су песме, безбројне као што су безбројни и листови на дрвећу у овим шумама. И као што плодне зелене гране подсећају Данца на његова зелена острва, тако га и ове песме подсећају на баладе његове земље."
Ханс Кристијан Андерсен (Данска), 1842.
"Барем су код Срба историја и поезија под руку, па је довољно прочитати њихове народне песме да би се сазнало шта су волели, шта мрзели и због чега су све страдали. Песме су њихови летописи и то је можда разлог што од њих никада није било народскијих и вечнијих."
Шарл Иријарт (Француска), 1856.
"Од свих чуда србске византијске архитектуре, нема ничег чудеснијег од цркве у манастиру Грачаница. То је Милутиново највеће постигнуће и водећи пример косметског стила."
Сесил Стјуарт (Енглеска), 1968.
"Ови србски песници, романтични и очајни, иронични и увек преко црте у коштацу са нормалношћу живота, јесу архетип поезије пуне емоција и жеља, беса и детињасте нежности. Романтизам и боемски живот. Синоћ, као и других дана, лепота ме је уништила: музика, читање песама у било које доба дана, дуге ноћи разговора, нежни погледи жена, све се меша са носталгијом за нечим чега нема, са немогућношћу савршеног односа са животом. Можда је то предрасуда, самосажаљење. Или је то можда језгро сваке аутентичне поезије. Овде је време релативно. Једе се када се стигне, не спава се до зоре без икаквих проблема. Поезија је глас срца, душа народа. Овде је важно срце, важна су осећања, подударност или неподударност душа, жестока и очајна страст."
Данијел Ђанкане (Италија), 1993
Српски народ је јак и поносан, научио сам то кроз године. Ако неко мисли да га сломи санкцијама, страшно греши. Може да издржи деценијама. У сваком случају имаће шта да једе. И непокорну душу.
Данијел Ђанкане (Италија), 1993.
Али. Шта. Зар због тих фалсификованих граница наша влада треба да почне рат, као у Југославији? Не дај Боже, уопште не одобравам југословенску варијанту. Али њихова несрећа има исте узроке постављене су лажне границе, (исељени су Срби са Косова, историјске србске постојбине, и тамо насељавани Албанци.) И чим је Југославија почела да се распада, руководиоци западних држава су, из користољубиве рачунице, за 24 сата признали нове државе, не обазирући се уопште на то да су постојеће етничке границе неодрживе.
Александар Солжењицин (Русија), 1993.
Срби се труде да буду још неопаженији од осталих; знају да су у том свету одбачених постали још одбаченији. Враћају се са Запада, с теретом на души од свега што су се наслушали, са стидом што припадају првој земqи избаченој из Организације уједињених нација. У Другом светском рату, прављена је разлика између немачког народа и нациста. Овога пута, та разлика не важи, каже се само: Срби.
Жак Мерлино (Француска), 1993.
"У србским песмама мати је заиста име свето: она је као стуб којим се човечија љубав и поштовање од земље диже у небо. Племенита једна реч чује се често и у песмама и у говору србском, кад је ко весео или жалостан: весела му мајка, жалосна му мајка!"
Никола Томазео (Италија), 1844.
"То је претерано проширено осећање породице, која је за Србина била све у животу. Главно је осећање повезаности између браће и сестара, сасвим карактеристично за овај народ. Брат се поноси што има сестру, сестра се куне именом свога брата."
Ђузепе Барбанти Бродано (Италија), 1876.
"Као једна од наших омиљених забава мора се споменути и учење србског језика. Срби су дивни учитељи, увек нестрпљиви да дају, да помогну. Србске жене морају бити племените када рађају тако осећајне и нежне синове."
Стела Мајлс Френклин (Аустралија), 1918.
Први пут сам се срела са Србима у трамвају. Разликовали су се од осталих путника по својим лепим зубима, као и због нарочито привлачног начина на који су уступали своје место женама у сивим хаљинама, којима су се обраћали са "сестро". Њихов стас и зуби су довољна пропусница за највише англосаксонске друштвене кругове.
Стела Мајлс Френклин (Аустралија), 1918.
"Припекло а извор неодољиво мами, тако да се зауставих. У близини, на пропланку, две девојке, две чиле и румене плавуше, по одећи и целим својим изгледом праве наше руске, сеоске девојке, простиру платно. Док сам скидао торбак, и припремао се да се напијем, и девојке су пришле води. Одмакао сам се малко, али једна од њих брзо приђе код мене, ухвати моју руку и пољуби је. То је било тако брзо и изненада да нисам био у стању да отмем руку и једва сам успео да спречим другу која се спремала да учини исто. Такво љубљење руку мушкарцима од стране жена у свим крајевима је уобичајена ствар тамо где још нису продрли нови обичаји. Варошка девојка не пружа руку никоме, чак и свештенику прилази само ако је у питању часна старина или млади лепотан. Гледао сам како се девојке одмичу од проте да га не би пољубиле у руку. И обрнуто, гледао сам како удата жена приступа руци шеснаестогодишњег младића и он је мирно седео прихватајући ове знаке женског поштовања који су били, разуме се, знак његовог уважавања."
Павле Аполонович Ровински (Русија), 1868.
"Мора да је спартанска мајка и кћер херојског соја, она која је овако писала своме сину сељаку, затворенику у Аустрији. "Претпостављам, ако си затворен то је зато што си био рањен и ниси могао да се браниш. Али, ако су те ухватили а ниси рањен, не враћај се кући, сине мој. Оскрнавио би село које је на олтар домовине положило осамдесет три хероја, без сто двадесет оних који су позвани у восјку. Твој брат Милан пао је на Руднику. Био би срећан када би могао да види свог старог краља како пуца из пушке на фронту."
Р.Г.Д. Лафан (Енглеска), 1917.
"С Божјом помоћу пођи роде мој. Шаљем те тамо да искупиш своју заклетву, јер ћеш се тамо борити за твоју мајку. За мајку твоју, моју, за мајку нас свију. Ја сам те родила, одојила и отхранила али си ти син мајке Србије, ти си дете земље на којој си угледао бели дан, велике мајке наше. Јес, то је мајка твоја. И пођи, млади војниче, напред да браниш мајку твоју и да је чуваш, као што си се заклео."
Клод и Алиса Аскју (Енглеска), монолог Јеле
(Заклетва- комад из србског живота у једном чину), 1916.
Не би требало пропустити православну службу, ако ни због чега, оно да би се искусила дубина раскола између обичаја Истока и Запада. Цела организација и атмосфера потпуно су другачије него на Западу. Људи не седе сами, у приватној интроспекцији, већ стоје поред својих пријатеља и у друштву анђела. Овде су клупе и столице непотребне. Нема химне, нити инструменталне музике, постоји само интимно заједништво, у којем чак ни певачи који офецијелно певају нису издвојени, као што је то код западних хорова, већ су чланови конгрегације у којој стоје. Гласови одјекују у цркви због посебних акустичних особина куполе, као да долазе од Христа одозго и разлежу се преко небеског дома који Њега окружује. По ноћи, када је мрак, у рукама трепере свеће, а около, повијајући се нежно, настаје корона, лебдећи круг светлости који својим покретима као да покреће анђеле и свеце на зидовима и сводовима. Божанске мистерије тако се, посвећенима, откривају."
Сесил Стјуарт (Енглеска), 1959.
"Од Лазара је у србском народу остала позната косовска мисао и опредељење (Његош), или тзв. КОСОВСКИ ЗАВЕТ, који представља србско остварење хришћанског виђења и доживљаја историје као драме у којој крајња победа припада добру и правди, човештву, духовној слободи."
Франсис Конт (Француска), 1986.
Током овог путовања нисам, бар ја, Србију видео као земљу параноичара – напротив видео сам је као огромну собу једног сирочета, да, једног сиротог, напуштеног детета.
Петер Хандке (Аустрија), 1996.
Али зашто такве брижљиво кадриране, прорачунате и као режиране снимке нисам никада - бар не овде, "на западу" - видео о некој српској жртви рата? Зашто такви Срби нису никада приказани у гро плану а готово никада појединачно, него скоро увек само као групица, и то скоро увек у средини или пак далеко, у позадини снимка, баш као да нестају, и готово никад, за разлику од својих хрватских или муслиманских сапатника, погледа упућеног отворено и с пуно бола у око камере, већ напротив, упученог у страну или према земљи, као они који имају свест о својој кривици? Као неко страно племе? - Или пак као неко исувише поносан да би позирао?
- Или неко исувише тужан да би то радио?
Петер Хандке (Аустрија), 1996.
Из Србије ми је остала слика једне, у поређењу са нашом земљом, много оштрије и готово кристалне стварности. Због ратног стања? Не, већ због једног целог, великог народа, свесног да га очигледно цела европа презире, а који то доживљава као бесмислену неправду и сада хоће да покаже свету, без обзира што овај то не жели да види, да је он, не само на улицама, веч и иначе, прилично другачији.
Петер Хандке (Аустрија), 1996.
А онда зачух из уста мог пријатеља Жарка, који као Србин зарађује немачки хлеб, песму која као да је противречила таквом закључку: Да ли је за мене као Србина живот у Немачкој данас убиствен? Чињеница је да се Немачка радом уздигла у једну лепу, богату, рајску земљу. Свет као машина. И куће су машине. Лавеж паса на улицама личи на шкрипу машина у фабричким халама. У самоуслугама, као да купујем шрафове, не млеко. У месарама као да купујем ексере, а не шунку. У апотекама као да купујеш чекиће, а не аспирин.
Петер Хандке (Аустрија), 1996.
"Јуче смо прославили Видовдан, тај дан успомене који је постао дан жалости и наде. То је било једноставно: служба у малој србској солунској цркви, сувише тесној да у њу стану сви они, официри, војници и грађани, који су дошли да се помоле за покој душе њихових старих и за будућност свога народа. Гологлави, они стоје ћутећи у малој порти и чак многи стоје на улици, где до њих допиру гласови хора. Затим, омладина из србских школа, у једној пространој сали, пева нам најлепше песме из свог краја, док један од професора објашњава француским, енглеским, италијанским, америчким и грчким пријатељима који су дошли да се придруже прослави, шта значи србска поезија и колико је велика улога коју је она играла у историји Србије."
Рудолф Арчибалд Рајс (Швајцарска), 1918.
Ко може да поброји све главобоље што су их осетили ови лекари на српском фронту? А њихови болесници! И они су били хероји. Никад нисте чули јауке бола, тако појмљиве на оваквим местима. Стрпљиво, стоички, рањени српски војник очекивао је или да оздрави или да умре. Једва сте чули да се са усана оних који највише пате, отме једно "Мајко"! На аустро-угарске рањенике, измешане са српскима, утицао је овај пример да су и они постали ћутљиви. Али кад је један рањеник осећао да му се враћа живот и да ће да победи смрт, онда га је обузимала нестрпљивост да изи|е и потражи своје другове! Било му је тешко да буде стрпљив и он је тражио да превари своју нестрпљивост.... Правећи стихове.
Родолф Арчибалд Рајс (Швајцарска), 1918.
"Другови! Косово! Косово!"
Војници су стајали и зурили у њега. Онда су видели како сјахује, скида шапку, ставља је на груди и преко ње укршта руке као када се човек моли. Није ништа говорио, само је повио главу. А онда војници, један за другим, поскидаше своје капе, свише главе и остадоше као и пуковник у молитви.
Видело се како се пушке са блиставим бајонетима спуштају и хиљаде људи како се свијају и љубе свету земљу.
Хенрик Аугуст Ангел (Норвешка), 1913.
Ја сам, што се мене тиче, напустио Србе пун највишег дивљења према витешком, пажљивом начину на који су се власти, како цивилне тако и војне, понашале у освојеним подручјима. У Кочанима сам видео стотине мухамеданских и бугарских удовица и њихове деце како сваки дан добијају брашно и гориво. У Манастиру сам видео исто, само у још већем обиму. Нисмо баш навикнути да то увек доживимо од народа који се хвале да су на вишем културном нивоу од Срба.
Хенрик Аугуст Ангел (Норвешка), 1913.
Нека млада медицинска сестра стајала је одмах уз њих држећи у руци корпу с јабукама и поморанџама. Приближила се раwенику и пружила ми једну поморанџу, али је он одмахнуо главом као да му је понудила какво зло. Пружио је ка wој своје немоћне, исушене руке и погледао је као да је очима моли за нешто. Затим је оборио поглед на корпу. Онда је она узела једну јабуку, лепо црвену и жуту, онакву какве су дивне српске јабуке, и ставила је на његов покривач. Војник је узе са видљивом радошћу, стави је пред себе, благослови је знаком крста. Његове шаке с исушеним прстима нежно су миловале јабуку као да мазе дечји образ, изнова и изнова, непрекидно. Сузе су лиле низ усахле, изборане образе."О, то је српска јабука, српска! Да, српска је", говорио је једва чујно.
Хенрик Аугуст Ангел (Норвешка), 1913.
Жао ми је што на Ваше лепо и духовито писмо одговарам овако озбиљно и тужно. Али не могу друкчије. Откако сте Ви отишли, ја се још нисам развеселила. Не мислим само на Вас лично, већ на све Србе... То веле све жене које живе на овом малом острву. Откако су Срби дошли на Крф, ја не волим своју расу...
За нас би било боље да ви нисте дошли на Крф, јер нам је сад горе.
Из писма непознате Гркиње
"Она је још била толико уцвељена и срца још увек толико стегнутог да није могла ни исказати оно што је хтела да нам каже. Ствар је у овоме: како је била обавештена да долазе сакупљачи данка, она је сакрила своје дете, које је имало осам до десет година, да јој га не одведу. Да би је натерали да призна где се дете налази, Турци су јој ишчупали брадавице на дојкама врелим гвожђем. Ми у то нисмо могли поверовати, тим пре што је тај део тела тако осетљив да се то не би могло учинити да не наступи смрт, све док нам она не откри груди на којима угледасмо ране још незацељене. Доиста, сви до једног, чак и наши јаничари, осетисмо силно сажаљење сагледавши такву свирепост и насиље које је више него варварско и нечовечно."
Жан Палерн Форезјен (Француска), 1581.
"Сав је народ овде православне вере. Међутим, централније и северније области, које сам добро упознао, претежно су насељене римокатолицима. Често се наглашава да су православни, ортодоксни, у Босни уопште моралнији и храбрији од Латина. Православни поп држи своје вернике за руку, а римокатолички свештеник их вуче за нос."
Артур Џ. Еванс (Енглеска), 1877.
Док је пглавник говорио, приметио сам на писаћем столу котарицу од врбовог прућа. Поклопац је био подигнут и видело се да је дупке пуна плодова мора, тако ми се бар чинило, некаквих острига, извађених из љуштура, онаквих какве се могу видети у великим судовима у излозима Fortnum and Mason, на Пикадилију у Лондону. Казертано ме погледа и намигну ми: "Пријала би ти једна добра чорба од острига, зар не?" То су остриге из Далмације?" - упитао сам поглавника.
Анте Павелић диже поклопац и, показујући ми плодове мора, ту љигаву и пихтијасту масу острига, рече смешећи се на онај њему својствен начин: "То је поклон мојих верних усташа: овде има двадесет килограма људских очију".
Курцио Малапарте (Италија), 1944.
Деца нису била поштеђена и за њих су постављени посебни логори. Између осталих ових девет: Лобор, Јабланац код Јасеновца, Млака, Броћиће, Устићи, Стара Градишка, Сисак, Јастребарско и Горња Ријека. Уништење деце на овим местима би деловало невероватно, да не постоје искази очевидаца, од којих је један посведочио: "У то време су у логор у Старој Градишки свакодневно долазиле нове жене и деца. После четрнаест дана заповедник логора Врбан наредио је да сва деца буду одвојена од мајки и стављена у једну собу. Нама десеторици је било речено да их тамо носимо у ћебадима. Када је соба напуњена, Врбан је пустио отровни гас и убио их."
Авро Менхетн (САД), 1988.
Проучавањем злочиначке билансне листе, израчунато је да је влада Павелић-Артуковић успела да побије приближно 750 000 православних Срба, а да депортује или прогна 300 000. Убијено је такође 60 000 Јевреја и 26 000 Рома. У римокатоличку веру је на силу преведено око 240 000 србских православаца, а највећи број је, треба рећи, био на територији бискупије његове висости Степинца.
Едмон Пари (Француска), 1961.
"Познато је да Аустријанци у Србији врше денационализацију, што је један од најзлочиначкијих и најнеобичнијих подухвата у овом рату. Тако се православна вера сузбија на веома насилан, понекад веома сраман и најнескривенији начин, у корист католичке вере, чиме се до извесне мере објашњава зашто је папа сматрао да треба опрезно да ћути о Србима у својој ноти зараћеним странама. И национални језик изложен је прогону, као и вера. Ћирилско писмо је строго забрањено, пошто се сматра једном од одлика србског језика. У градовима су имена улица преписана на латиницу. Ови прогони проширују се, уосталом, и на националну књижевност. Свуда су заплењене збирке народних песама, а за оне који их скривају предвиђене су строге казне. Пошто у тим песмама нема ничег против Аустрије и пошто причају само о борби Срба против Турака, јасно је да су забрањене са једним јединим циљем, циљем уништавања свих испољавања србског националног духа забрањена су и песничка дела Б. Радичевића и Ј.Јовановића Змаја (...), чије су се песме током више од пола века слободно шириле међу Србима у Аустро-Угарској та дела прокажена су само зато што су написана на србском језику."
Гијом Аполинер (Француска), 1917.
"У ствари, Србија је романтична од својих монашких краљева, својих цркава, љубави према реликвијама. Њене легенде цветају у епохама њених највећих недаћа и дан националног славља је помешан са даном националне жалости."
Алфонсо Рејес (Мексико), 1919.
"Културни значај Светог Саве огледа се и у богатој архитектури и уметности сликарства, које је под његовим директним надзором остваривано у Светој Гори и Немањића Србији, нарочито у велико манастиру Студеници, па затим у Архиепископији у Жичи и даље у Милешеви и другим србским задужбинама. Савин је велики значај такође у стваралачком препороду народа и народног живота, по чему је код Срба остао у безбројним причама, анегдотама, пословицама, топонимијама. Један србски песник је рекао да је србска географија опредмећена Савина биографија, јер заиста нема краја у србским земљама где се неко место, извор, река, брдо, природна лепота или посебност не везује за Савино име...
Сви велики Срби кроз векове, како у време слободе у средњем веку, тако и у време робства и ослобођења у новијим временима, везивали су себе и свој рад за име и дело Светог Саве. Зато је он и назван равноапостолним. Није без разлога биограф Светог Саве, Доментијан, упоредио Светог Саву и његов значај за Србе са пророком Мојсијем и његовим значајем за израиљски народ."
Франсис Конт (Француска), 1986.
"Овде не бих желео да прећутим ни о Немањи који ми је и другом приликом, иако невидљив, измамио сјајне речи, а пре кратког времена и очи је моје задивио овај човек, којем није стас онај који природа људима додељује, него је узрастом веома висок и изгледом наочит."
Евстатије Солунски (Византија), 1172.
"А коњаник (Милош Обилић) продужи према Мурату, који кад виде да се ка њему упутио, одапе на њега стрелу, а после тога још једну, али коњаник се на то не обазираше продужи својим путем, оборена копља, и свом снагом тако подбоде коња, да овај скочи на оклопе што их Мурат имаше и све их проби, а сам врх копља забоде му се у бок добрих четири прста и опако га завитла и баци на тле као да је мртав, иако то још сасвим није био."
Непознати каталонски писац, почетак ХV века
"Они који се одушевљавају Карађорђем причају да је Наполеон једнога дана, окружен својим дворанима, упитао:
- Ко је данас највећи човек на свету?
- Ви, сире.
- Не. Карађорђе. Зато што ја добијам победе редовном војском и топовима, док их он добија само својим мачем уз помоћ народа."
Ђузепе Барбанти Бродано (Италија), 1876.
Прича се да је београдски паша 1809. године, у току опасне борбе, док се повлачио на челу своје војске, наредио да се застане да би дао времена вонјицима да запале лулу, што је јако жељено окрепљење у тим страшним ратовима. Карађорђе, кога је његова срећна звезда довела ту близу, јурну на њих и сатре их. Од тога дана, не само улица, већ цео крај (у Београду), па чак и једна џамија, коју су Турци ту имали, добише име Палилула, заједљиво подругивање на адресу побеђених угњетача.
Ђузепе Барбанти Бродано (Италија), 1876.
"Био је ту један професор, резервни официр као и већина његових колега. Он је са својим пуком марширао по страшној врелини и по тим ужасним македонским сеоским путевима. Марширали су километар за километром битка је била у пуном јеку, чули су се топови бедник би био онај ко прилегне. Професора су страшно болела стопала, била су као крваво месо. Онда је један војник рекао:
- Драги капетане, мора да је гадно ићи овако много на таквим ногама; ти ниси навикао на пешачење, овако као ми војници.
Професор је одговорио:
- Брате! Не ходам ја ногама; да ходам њима, одавно бих се срушио у јарак!
- Па чиме то један учен човек хода? – упита војник.
- Вољом, пријатељу – одговори професор.
И онда су обојица наставили, али војник је мислио да ипак не би било од штете да капетана ухвати под руку.
- Јер ја имам и воље и ноге. – рече.
- Ја сам сељак."
Хенрик Аугуст Ангел (Норвешка), 1913.
"Пуковник, два капетана, четири поручника, један каплар и два редова сели су за сто с нама. У Србији, изгледа, не постоји глупа традиција да дружење официра и војника разара дисциплину. Много пута смо у ресторанима приметили како обичан војник или подофицир приђе столу за којим седе официри, салутира у ставу мирно, а затим се рукује са свима редом и седне. И овде је наредник који нас је послуживао за столом сео с нама да попије кафу и био нам званично представљен."
Џон Рид (САД), 1915.
Један од редова био је пре рата секретар Српског народног позоришта. Испричао нам је да је позориште, према својој уредби, имало да даје педесет представа Шекспира у сезони, и да су Срби волели Кориолана више од свих других комада. "Хамлет је", додаде, "био веома популаран. Али га нисмо играли већ петнаест година, јер је један глумац који је могао да игра главну улогу умро 1900."
Џон Рид (Америка), 1915.
"Међутим, научио сам да мало читам србски, или када сам на улици, стално се вежбам у изговору слова у фирмама на трговинама, често на задовољство пролазника. Ономад сам гласно срицао фирму једног трговца ножевима и шеширима са знаком анђела, када ми шегрт једног обућара, који ми се приближи, можда из љубопитства, исправи једну велику грешку и одржа читав говор од кога не разумедох ни једно слово. Рекох му: Falla brati (хвала брате), па се опростисмо са највећом учтивошћу."
Ђузепе Барбанти Бродано (Италија), 1876.
"Један дан раније пало је неколико бомби у близини једног италијанског логора и Италијани се разбежаше. Једна чета гладних Срба са највећом присебношћу искористи ту прилику да покупи из напуштеног логора сав хлеб и све остало што је било за јело, а доцније су говорили како би желели да аероплани тако долазе сваки дан."
Флора Сандес (Енглеска), 1917.
Људи који нису ништа знали о српском народу више пута су ме питали зар ме није страх да се крећем међу људима за које они мисле да су дивљаци, док је у ствари сасвим супротно томе. Не могу замислити ништа мање вероватно него да ме нападне српски војник. Ја бих се осећала сигурнија шетајући по некој вароши или селу у Србији ма у које доба ноћи него у многим енглеским и другим европским варошима.
Флора Сандес (Енглеска), 1917.
"И у најсиромашнијој кући нађу се гусле за пратњу и надахнуће певача. Калуђер у дну свог манастира изговара неку побожну легенду, пратећи сваки стих плачним звуком гусала пастир дубоко у шумама и планинама тако слави подвиге хајдука и јунака из прошлости жене на извору, жетеоци у пољу, берачи за време бербе грожђа, војник који се вратио са бојишта, сви састављају песме... Тај смисао за лепо жив је данас колико и пре два века. Хрвати су, да би сами себе бодрили, певали громогласно србске песме свог генерала, када су следили бана Јелачића у походу против својих некадашњих савезника Мађара."
Шарл Иријарт (Француска
Волим Србе због непријатеља које имају, како у француском јавном мњењу, тако и у јавном мнењу у свету. Ко их то вређа и осуђује? Они што су увек преварили, они што су увек мислили онако као треба, они што одобравају свакакво оцрњавање и свакакво злодело чим га чине људи који су у моди и који су, како се то данас ка`е, политички исправни, пто ће рећи дословно: конформисти. Није политички исправно волети Србе, сврставати се уз њих, осећати понос што сте њихов пријатељ, пружати им подршку у искушењима кроз које пролазе. Према томе, апсолутно је неопходно поступати управо тако: бити политички неисправан част је за слободне духове у 1996. години.
Жан Дитур (Француска), 1996.
А Париз је некада био град који воли Србе, у коме су избегли Београђани свих генерација раскошно примани по буржујским кућама. Као да их гледам, елегантне и са стилом, на отварању изложбе неког њиховог сународника, у улици Сене или Бонапарте. У Паризу, Словенац је био редак, а Хрват неприметан. Што се тиће босанских муслимана, чак се није ни знало шта је то. Играли су само Срби.
Патрик Бесон (Француска), 1995.
Ови изводи преузети су из књиге: „SERBIA - српски народ, српска земља, српска духовност у делима страних аутора"
Ратомир Дамјановић, Итака Београд 1996.
----------------------------------------------------------------------------------------------------------
Милост је знак слабости у свету политичких пигмеја. Генерала Михаиловића више нема... Британска влада опрала је своје руке, као што је то рађено пре две хиљаде година.Чудовишне ствари десише се Михаиловићу. Током рата, Немци су уложили све силе да би га смакли са света. И што ни Адолф Хитлер није могао, то је сада за њега урадио овај сулуди свет. Што је Михаиловић дочекао јуче, то ће сутра многи доживети.
("Palestine Post", Јерусалим)
------------------------------------------------------------------------------------------------
Слобода или смрт! Велики закон и још већи идеал, за велика времена и велике људе. Да је и дело било у складу са идеалом, уверио сам се када сам са генералом Михаиловићем бранио и ослобађао српске крајеве.Нисам имао прилике да пречесто сретнем велике људе. Један од великана, мој добри и никад прежаљени Чича, живеће у мени све док ме буде било.Гледао сам га са свих страна које могу да осветле дух и добра воља, увек у тешким приликама, кад се све верније види и упамти. Било да је прах пред очима, смрт вреба или неправда боли, он је увек био велики... У ноћи, 18. августа 1943, спустио сам се падобраном на падине планине Чемернице, где су ме дочекали људи-џинови и одвели ме своме генералу. Преда мном је стајао кротки праведник, прав као храст, проседе браде, продорних очију, благих као плаво небо, с искреним осмехом на лицу и радошћу у срцу.Ни по оделу, ни по начину живота, између њега и његових људи није било разлике у ма чему. Тога часа, осетио сам човека рођеног за друге, који се више брине о ближњим својима, међу њима и о мени, него о самом себи. Од тада смо делили, заједнички, и добро и зло, увек у покрету између живота и смрти, заседа и изненађења. Још и сад чујем његов благи, братски глас:"Све ће бити добро, Бошко. То име добио сам у његовој герили. Присебност, храброст и сналажење током свих операција красили су генерала Михаиловића. У том витешком срцу, лежале су и све велике људске врлине, међу њима и ратно частољубље и ретка хришћанска самилост.Зато Чича није, зарад своје славе, пред страшне нацистичке чељусти бацао децу Србије никада, кад би он сам у томе могао да их замени. Штедео је невину крв и клонио се безнадежних битака по сваку цену.Није хтео да својој слави друге жртвује и да своју славу зида на хиљадама невиних и непотребних гробова. Током тешке зиме 1943. године, заједно смо се пробијали кроз долине смрти. А већ тада, у долинама Техерана, Радио-Лондон је славио човека који је у Југославију послат с мисијом да ослободилачки рат претвори у братоубилачки, а на рушевинама демократске државе подигне комунистичку Ћеле кулу. Кад смо се 1944. растали у братском загрљају и војничком осећању, био је насмејан и поред срамотних техеранских одлука. Дубока туга је, ипак, сенчила Чичине очи, јер смо већ слутили какви се дани ваљају иза брда. Шта је дошло с издајом верног савезника и поклањањем Југославије белосветском комунизму познато нам је свима. Наступио је рај, али пролазни и варљиви рај, за крволоке, а ропство, беда, тамнице, логори и лудачки експерименти сручили се на несрећни народ. Историја све исправља и мртве праведнике диже из гробова. То историја и ми сви преостали дугујемо генералу Дражи Михаиловићу, великом јунаку, верном савезнику, издатом мученику и ретком праведнику.
(Валтер Менсфилд, из говора америчким Србима, на Видовдан 1953.)
---------------------------------------------------------------------------------------------
Кад се српска застава вијорила над Белом кућом
Јула 28. 1918. године председник Вудров Вилсон је упутио следећу поруку америчком народу, која је прочитана широм земље и објављена буквално у свим већим листовима. Српска застава се лепршала над Белом кућом и свим јавним зградама главнога града. А порука гласи:
Народу Сједињених Држава:
У недељу 28. овог месеца пада четврта годишњица од дана када је
дивни народ српски, пре него да се изложи лукавом и недостојном прогону припремљеног непријатеља, објавом рата од стране Аустро-Угарске, био позван да брани своју земљу и своја огњишта од стране непријатеља решеног да га уништи. Племенито је тај народ одговорио.
Тако чврсто и храбро одупрли су се они војним снагама земље десет пута већим од њиховог становништва и војне моћи, и тек кад су три пута протерали Аустријанце и након што су Немачка и Бугарска притекле у помоћ Аустрији, били су приморани да се повуку преко Албаније. И пошто је њихова земља била опустошена и њихови домови разорени, дух српског народа није био скршен. Премда надјачани већом силом, њихова љубав према слободи остала је неумањена. Брутална сила је оставила нетакнутом њихову чврсту одлучност да жртвују све за слободу и независност.
Прикладно је да се народ Сједињених Америчких Држава, привржен очигледној истини да је право народа свих држава, малих или великих, да живе својим сопственим животом и да бирају свој сопствени облик владавине, присети начела за која се Србија витешки борила и пропатила – оних истих начела за која се залажу и Сједињене Државе – и да се поводом ове годишњице пројави, на одговарајући начин, њихово ратно суделовање са овим угњетаваним народом који се тако херојски одупро циљевима германских народа да овладају светом. Истовремено, не бисмо смели заборавити ни истородне народе велике словенске расе – Пољаке, Чехе и Југословене, који, сада под владавином туђинаца, чезну за независношћу и националним јединством.
Ово се не може обележити на прикладнији начин до у црквама. И, зато, позивам народе Сједињених Америчких Држава, свих вера и вероисповести, да се окупе на својим месним богослужењима, у недељу 28. јула, у циљу давања израза своје подршке са овим подјармљеним народом и њиховим угњетаваним и подјармљеним рођацима у другим земљама, и да призову благослове Свемогућега бога на њих и на ствар за коју су се залагали.
Вудров Вилсон, председник
Бела кућа, 28. јула 1918. год.
------------------------------------------------------------------------------------------------------
Пастор Фридрих Грисендорф:
"ТО СУ СРБИ!"
(Из проповеди протестантског пастора Фридриха Грисендорфа,
одржане маја 1945.г. у селу Евербургу, крај Оснабрика)
''Наша отаџбина је изгубила рат. Победили су Руси, Американци, Енглези. Можда су имали боље оружје, више војника, боље вођство. Али то је, уствари, изразито материјална победа. Ту победу су они однели.
Али овде међу нама, има један народ који је извојевао једну другачију и много лепшу победу - победу душе, победу срца и поштовања, победу мира и хришћанске љубави. То су Срби!
Ми смо их раније само донекле познавали. Али смо исто тако знали шта смо чинили у њиховој отаџбини.
Убијали смо стотине Срба, који су бранили земљу, за једног убијеног нашег војника, који је, иначе, представљао власт окупатора - насилника. Па не само да смо то чинили, него смо благонаклоно гледали како су на Србе тако пуцали са свију страна.
Знали смо да се овде, међу нама, налазили 5.000 официра Срба, који су некад представљали друштвену елиту у својој земљи, и сада су личили на костуре, изнемогли и малаксали од глади. Знали смо да код Срба тиња веровање: ко се не освети, тај се не посвети!
И ми смо се, заиста плашили освете тих српских мученика. Бојали смо се да ће по нашој капитулацији, радити оно што смо ми њима чинили. Замишљали смо, јасно, ту трагедију и већ видели нашу децу како пливају канализацијом, или се пеку у градској пекари. Замишљали смо убијање наших људи, силовања, рушења и разарања наших домова.
Међутим, како је било?
Кад су пукле заробљеничке жице и када се 5.000 живих српских костура нашло слободно у нашој средини, ти костура су миловали нашу децу, давали им бомбоне. Разговарали су са њима! Срби су, дакле, миловали децу оних који су њихову Отаџбину у црно завили.
Тек сада разумемо зашто је велики песник Гете учио српски језик. Сад тек схватамо зашто је Бизмарку последња реч на самртничкој постељи била '' Србија!''
Та победа Срба је већа и узвишенија од сваке материјалне победе! Такву победу, чини ми се, могли су извојевати и добити само Срби, однеговани у њиховом светосавском духу и јуначким епским песама, које је наш Гете толико волео.
Ова победа ће вековима живети у душама Немаца, а тој победи, и Србима, који су је извојевали, желео сам да посветим ову моју последњу свештеничку проповед."
преузето са
http://www.sdf-srbija.org
Габријел Мије (Француска), 1919.
"Ако је уопште могуће да једна нација купује своје јединство и своју слободу крвљу и сузама, Срби су ту цену платили. Они се петсто година нису помирили са робством, већ су се опирали, непрестано према светлости."
Р.Г.Д. Лафан (Енглеска), 1917.
Србин воли своје дрвеће као што Швајцарац воли своје планине, и као што Данац воли море. Као џин, дрво стоји на бојном пољу и бори се против непријатеља Срба. Зелени, лиснати застор грана пружа се изнад деце која се играју. Грана је пустила корење и, ако јој буде дозвољено да се развија, рашће смело као једно од првих краљевских дрвећа Европе."
Ханс Кристијан Андерсен (Данска), 1842.
"Срби безгранично верују у своју способност да се такмиче са достигнућима најмоћнијих нација света."
Р.Г.Д. Лафан (Енглеска), 1917.
"Срби су веома лепи људи и нимало не личе на Грке. Срби су високи, веома згодни, имају тамнији тен и јако лепе очи."
Изабела Рос (Шкотска), 1916.
Од свих туђинаца који су се измењали на Крфу, најживље симпатије стекли су Срби, и то са више разлога: у првом реду зато што су српски чиновници и официри, који су становали у вароши, сматрали као најхитнију дужност да потроше сав свој новац чим га приме, немајући никаква смисла за штедљивост Италијана или Француза, код којих је тај смисао још више развијен; што су српски војници, растурени по многобројним малим логорима на острву, увек веома поштовали жене крфског становништва, док су Италијани и Французи понекад постајали хероји из Бокачових прича. А нарочито су Срби били омиљени што ниједан од њих није желео да остане ту, што је сваки од њих жудио за својом грудом земље у Шумадији, за својом кућицом у Београду или Нишу.
Карло Сфорца (Италија), 1916.
"А ја више волим сиромашно србско камење. Срби знају да пате и ћуте. Видео сам их непокретне и без речи на киши, данима, без шињела и понекад без хлеба. Па нико ни да загунђа. Видео сам их поново касније у болницама, како одлучно подносе операције, са цигаретом у устима, док им се лице бледи а црне разрогачене очи, једино оне живе, окрећу ка небу на Истоку... Зато се поклањам пред тим безобличним блоковима, којима је побожност ближњих посула путеве."
Рене Мије (Француска), 1891.
"Греје ме овде југ! На крају, овде су сви људи – ЉУДИ! Историја ове земље корачала је само за славом! Та земља је патила, живела, преживела и остала ту, да увек буде ту!
Чини ми се да су Срби исто толико Руси колико и ми."
Максим Горки (Русија)
"А ево шта још не смете заборавити, мислећи о Србији: нас Русе у Србији воле – топлом, искреном, нежном љубављу. Последњу своју простирку ставиће под ваше руске ноге. Одвојиће од својих гладних уста последњу кришку хлеба и са божанственом издашношћу сиромашка угостиће вас, свог најдражег госта из миле Русије. А знате ли кога они – молећи се Богу – помињу пре своје дечице? – РУСИЈУ! Хиљаду година, очекивајући сунце, знате ли на коју страну гледају њени распети мученици, знате ли коме упућују сузе и уздахе матере мученичке деце? – Тамо где се иза сиве магле светла према небу златна кубета московског Кремља."
Леонид Андрејев (Русија), 1914.
"Наполеон није познавао Србију и Србе. Али, имамо ли ми права, ми, Французи века, да не познајемо једну земљу и једну поезију коју су Немци, наши наследни непријатељи, признавали изнад њихове, а којом се, ипак тако поносе."
Лео д` Орфер (Француска), 1916.
Лепа је ваша историја! Тако много мука, а тако мало почасти и среће! Чудио сам се понекад вашој дивљој издржљивости, вашој неодољивој потреби за васкрснућем и животом небеским. Побеђени од судбине, хтели сте да прихватите пораз само на ваш начин и било вам је стало да се свакодневно подсећате херојства те погибије. И схватио сам да су ваше песме прошлој пустоши дале звучност нове плодне будућности и окружиле је, за вас, истинским ореолом предстојеће победе.
Лео Д' Орфер (Француска), 1916.
Али док је у Србији мужева са оружјем у руци, Србија неће бити изгубљена, и гуслама ће бити стављено у задатак да прате нове песме тријумфа, што се изливају из српске душе, која се вије под орканом, али се не да сломити.
Теодор Велијантис (Грчка), 1916.
"Када нису били на служби, србски војници носили су за капом или иза увета цвеће, а често су цвећем китили и пушчане цеви. Фронт је постао њихов дом. Свој поглед управљали су војници преко границе испред себе. Сањали су и дању и ноћу о свом селу, тамо далеко, и живели су очекујући онај дан када ће се изборити за повратак у своје село."
Леди И. Е. Хатон (Шкотска), 1919.
Говорите ми о Краљевићу Марку, Косовки девојци, о мајци Југовића, оној која је у себе усадила вечну душу у виду посечене руке што је пала с неба; о ништавилу кнеза-песника Његоша.... Познајем помало српски Романцеро, брата близанца оном кастиљенском. Поздрављам Вас и поздрављам народ Краqевића Марка.
Мигел де Унамуно (Шпанија), 1918.
"Ако посматрамо обнову фашизма и исламски фанатизам против којих се они боре, могло би се с правом рећи да су Срби ти, а не босанци, који воде битку за нас."
Филип Џенкинс (САД), 1995.
"Од поезије у којој нема ничег сувишног, и у којој свака реч тежи ка циљу, ја познајем свега два модела: Дантеа и србску народну поезију."
Никола Томазео (Италија), 1844.
"Народ који пева, мисли и дела као србски, не заслужује да носи име подјармљеног народа."... Мени пак, који сам давно препевао Жалосну пјесаницу племените Асан- агинице и за ту лепу песму код многих пробудио интересовање, свакако је стало до тога да усредније препоручим један језик, који нам је сада постао приступачан преко граматике, речника и толиких узорних песама. Никада нисам престајао да се упознајем са песмама из србских наречја."
Јохан Волфганг Гете (Немачка), 1824.
"Између свих данашњих Словена Срби имају најчистије, најблагогласније наречје. Њихово народно песништво по обиљу свом и одмерености – по мом мњењу – премашује све што ми је у тој врсти познато."
Јакоб Грим (Немачка), 1823.
"Србин живи своју поезију."
Тереза Албертина Фон Јакоб (Талфи) (Немачка), 1836.
"Гусле висе на зиду крчме, као што гитара или шпански пандеро висе на зиду посаде, и онај посетилац који најбоље зна србске песме, скида инструмент са зида и почиње да пева... То свакако није музика и човек би чак рекао да у тим песмама нема ни мелодије, ни хармоније, ни облика, ни тона међутим, то веома једнолично запевање има у себи нечег привлачног, тужног, мрачног, са понеким бљеском и победничким тоном. То је као историја србског народа, пуног туге и пуног наде то су њихова Илијада, њихова Одисеја и њихов Ромасеро..."
Шарл Иријарт (Француска), 1856.
И у најсиромашнијој кући нађу се гусле за пратњу и надахнуће певача. Калуђер у дну свог манастира изговара неку побожну легенду, пратећи сваки стих плачним звуком гусала пастир дубоко у шумама и планинама тако слави подвиге хајдука и јунака из прошлости жене на извору, жетеоци у пољу, берачи за време бербе грожђа, војник који се вратио са бојишта, сви састављају песме... Тај смисао з алепо жив је данас колико и пре два века. Хрвати су, да би сами себе бодрили, певали громогласно србске песме свог генерала, када су следили бана Јелачића у походу против својих некадашњих савезника Мађара.
Шарл Иријарт (Француска), 1856.
"На уснама људи су песме, безбројне као што су безбројни и листови на дрвећу у овим шумама. И као што плодне зелене гране подсећају Данца на његова зелена острва, тако га и ове песме подсећају на баладе његове земље."
Ханс Кристијан Андерсен (Данска), 1842.
"Барем су код Срба историја и поезија под руку, па је довољно прочитати њихове народне песме да би се сазнало шта су волели, шта мрзели и због чега су све страдали. Песме су њихови летописи и то је можда разлог што од њих никада није било народскијих и вечнијих."
Шарл Иријарт (Француска), 1856.
"Од свих чуда србске византијске архитектуре, нема ничег чудеснијег од цркве у манастиру Грачаница. То је Милутиново највеће постигнуће и водећи пример косметског стила."
Сесил Стјуарт (Енглеска), 1968.
"Ови србски песници, романтични и очајни, иронични и увек преко црте у коштацу са нормалношћу живота, јесу архетип поезије пуне емоција и жеља, беса и детињасте нежности. Романтизам и боемски живот. Синоћ, као и других дана, лепота ме је уништила: музика, читање песама у било које доба дана, дуге ноћи разговора, нежни погледи жена, све се меша са носталгијом за нечим чега нема, са немогућношћу савршеног односа са животом. Можда је то предрасуда, самосажаљење. Или је то можда језгро сваке аутентичне поезије. Овде је време релативно. Једе се када се стигне, не спава се до зоре без икаквих проблема. Поезија је глас срца, душа народа. Овде је важно срце, важна су осећања, подударност или неподударност душа, жестока и очајна страст."
Данијел Ђанкане (Италија), 1993
Српски народ је јак и поносан, научио сам то кроз године. Ако неко мисли да га сломи санкцијама, страшно греши. Може да издржи деценијама. У сваком случају имаће шта да једе. И непокорну душу.
Данијел Ђанкане (Италија), 1993.
Али. Шта. Зар због тих фалсификованих граница наша влада треба да почне рат, као у Југославији? Не дај Боже, уопште не одобравам југословенску варијанту. Али њихова несрећа има исте узроке постављене су лажне границе, (исељени су Срби са Косова, историјске србске постојбине, и тамо насељавани Албанци.) И чим је Југославија почела да се распада, руководиоци западних држава су, из користољубиве рачунице, за 24 сата признали нове државе, не обазирући се уопште на то да су постојеће етничке границе неодрживе.
Александар Солжењицин (Русија), 1993.
Срби се труде да буду још неопаженији од осталих; знају да су у том свету одбачених постали још одбаченији. Враћају се са Запада, с теретом на души од свега што су се наслушали, са стидом што припадају првој земqи избаченој из Организације уједињених нација. У Другом светском рату, прављена је разлика између немачког народа и нациста. Овога пута, та разлика не важи, каже се само: Срби.
Жак Мерлино (Француска), 1993.
"У србским песмама мати је заиста име свето: она је као стуб којим се човечија љубав и поштовање од земље диже у небо. Племенита једна реч чује се често и у песмама и у говору србском, кад је ко весео или жалостан: весела му мајка, жалосна му мајка!"
Никола Томазео (Италија), 1844.
"То је претерано проширено осећање породице, која је за Србина била све у животу. Главно је осећање повезаности између браће и сестара, сасвим карактеристично за овај народ. Брат се поноси што има сестру, сестра се куне именом свога брата."
Ђузепе Барбанти Бродано (Италија), 1876.
"Као једна од наших омиљених забава мора се споменути и учење србског језика. Срби су дивни учитељи, увек нестрпљиви да дају, да помогну. Србске жене морају бити племените када рађају тако осећајне и нежне синове."
Стела Мајлс Френклин (Аустралија), 1918.
Први пут сам се срела са Србима у трамвају. Разликовали су се од осталих путника по својим лепим зубима, као и због нарочито привлачног начина на који су уступали своје место женама у сивим хаљинама, којима су се обраћали са "сестро". Њихов стас и зуби су довољна пропусница за највише англосаксонске друштвене кругове.
Стела Мајлс Френклин (Аустралија), 1918.
"Припекло а извор неодољиво мами, тако да се зауставих. У близини, на пропланку, две девојке, две чиле и румене плавуше, по одећи и целим својим изгледом праве наше руске, сеоске девојке, простиру платно. Док сам скидао торбак, и припремао се да се напијем, и девојке су пришле води. Одмакао сам се малко, али једна од њих брзо приђе код мене, ухвати моју руку и пољуби је. То је било тако брзо и изненада да нисам био у стању да отмем руку и једва сам успео да спречим другу која се спремала да учини исто. Такво љубљење руку мушкарцима од стране жена у свим крајевима је уобичајена ствар тамо где још нису продрли нови обичаји. Варошка девојка не пружа руку никоме, чак и свештенику прилази само ако је у питању часна старина или млади лепотан. Гледао сам како се девојке одмичу од проте да га не би пољубиле у руку. И обрнуто, гледао сам како удата жена приступа руци шеснаестогодишњег младића и он је мирно седео прихватајући ове знаке женског поштовања који су били, разуме се, знак његовог уважавања."
Павле Аполонович Ровински (Русија), 1868.
"Мора да је спартанска мајка и кћер херојског соја, она која је овако писала своме сину сељаку, затворенику у Аустрији. "Претпостављам, ако си затворен то је зато што си био рањен и ниси могао да се браниш. Али, ако су те ухватили а ниси рањен, не враћај се кући, сине мој. Оскрнавио би село које је на олтар домовине положило осамдесет три хероја, без сто двадесет оних који су позвани у восјку. Твој брат Милан пао је на Руднику. Био би срећан када би могао да види свог старог краља како пуца из пушке на фронту."
Р.Г.Д. Лафан (Енглеска), 1917.
"С Божјом помоћу пођи роде мој. Шаљем те тамо да искупиш своју заклетву, јер ћеш се тамо борити за твоју мајку. За мајку твоју, моју, за мајку нас свију. Ја сам те родила, одојила и отхранила али си ти син мајке Србије, ти си дете земље на којој си угледао бели дан, велике мајке наше. Јес, то је мајка твоја. И пођи, млади војниче, напред да браниш мајку твоју и да је чуваш, као што си се заклео."
Клод и Алиса Аскју (Енглеска), монолог Јеле
(Заклетва- комад из србског живота у једном чину), 1916.
Не би требало пропустити православну службу, ако ни због чега, оно да би се искусила дубина раскола између обичаја Истока и Запада. Цела организација и атмосфера потпуно су другачије него на Западу. Људи не седе сами, у приватној интроспекцији, већ стоје поред својих пријатеља и у друштву анђела. Овде су клупе и столице непотребне. Нема химне, нити инструменталне музике, постоји само интимно заједништво, у којем чак ни певачи који офецијелно певају нису издвојени, као што је то код западних хорова, већ су чланови конгрегације у којој стоје. Гласови одјекују у цркви због посебних акустичних особина куполе, као да долазе од Христа одозго и разлежу се преко небеског дома који Њега окружује. По ноћи, када је мрак, у рукама трепере свеће, а около, повијајући се нежно, настаје корона, лебдећи круг светлости који својим покретима као да покреће анђеле и свеце на зидовима и сводовима. Божанске мистерије тако се, посвећенима, откривају."
Сесил Стјуарт (Енглеска), 1959.
"Од Лазара је у србском народу остала позната косовска мисао и опредељење (Његош), или тзв. КОСОВСКИ ЗАВЕТ, који представља србско остварење хришћанског виђења и доживљаја историје као драме у којој крајња победа припада добру и правди, човештву, духовној слободи."
Франсис Конт (Француска), 1986.
Током овог путовања нисам, бар ја, Србију видео као земљу параноичара – напротив видео сам је као огромну собу једног сирочета, да, једног сиротог, напуштеног детета.
Петер Хандке (Аустрија), 1996.
Али зашто такве брижљиво кадриране, прорачунате и као режиране снимке нисам никада - бар не овде, "на западу" - видео о некој српској жртви рата? Зашто такви Срби нису никада приказани у гро плану а готово никада појединачно, него скоро увек само као групица, и то скоро увек у средини или пак далеко, у позадини снимка, баш као да нестају, и готово никад, за разлику од својих хрватских или муслиманских сапатника, погледа упућеног отворено и с пуно бола у око камере, већ напротив, упученог у страну или према земљи, као они који имају свест о својој кривици? Као неко страно племе? - Или пак као неко исувише поносан да би позирао?
- Или неко исувише тужан да би то радио?
Петер Хандке (Аустрија), 1996.
Из Србије ми је остала слика једне, у поређењу са нашом земљом, много оштрије и готово кристалне стварности. Због ратног стања? Не, већ због једног целог, великог народа, свесног да га очигледно цела европа презире, а који то доживљава као бесмислену неправду и сада хоће да покаже свету, без обзира што овај то не жели да види, да је он, не само на улицама, веч и иначе, прилично другачији.
Петер Хандке (Аустрија), 1996.
А онда зачух из уста мог пријатеља Жарка, који као Србин зарађује немачки хлеб, песму која као да је противречила таквом закључку: Да ли је за мене као Србина живот у Немачкој данас убиствен? Чињеница је да се Немачка радом уздигла у једну лепу, богату, рајску земљу. Свет као машина. И куће су машине. Лавеж паса на улицама личи на шкрипу машина у фабричким халама. У самоуслугама, као да купујем шрафове, не млеко. У месарама као да купујем ексере, а не шунку. У апотекама као да купујеш чекиће, а не аспирин.
Петер Хандке (Аустрија), 1996.
"Јуче смо прославили Видовдан, тај дан успомене који је постао дан жалости и наде. То је било једноставно: служба у малој србској солунској цркви, сувише тесној да у њу стану сви они, официри, војници и грађани, који су дошли да се помоле за покој душе њихових старих и за будућност свога народа. Гологлави, они стоје ћутећи у малој порти и чак многи стоје на улици, где до њих допиру гласови хора. Затим, омладина из србских школа, у једној пространој сали, пева нам најлепше песме из свог краја, док један од професора објашњава француским, енглеским, италијанским, америчким и грчким пријатељима који су дошли да се придруже прослави, шта значи србска поезија и колико је велика улога коју је она играла у историји Србије."
Рудолф Арчибалд Рајс (Швајцарска), 1918.
Ко може да поброји све главобоље што су их осетили ови лекари на српском фронту? А њихови болесници! И они су били хероји. Никад нисте чули јауке бола, тако појмљиве на оваквим местима. Стрпљиво, стоички, рањени српски војник очекивао је или да оздрави или да умре. Једва сте чули да се са усана оних који највише пате, отме једно "Мајко"! На аустро-угарске рањенике, измешане са српскима, утицао је овај пример да су и они постали ћутљиви. Али кад је један рањеник осећао да му се враћа живот и да ће да победи смрт, онда га је обузимала нестрпљивост да изи|е и потражи своје другове! Било му је тешко да буде стрпљив и он је тражио да превари своју нестрпљивост.... Правећи стихове.
Родолф Арчибалд Рајс (Швајцарска), 1918.
"Другови! Косово! Косово!"
Војници су стајали и зурили у њега. Онда су видели како сјахује, скида шапку, ставља је на груди и преко ње укршта руке као када се човек моли. Није ништа говорио, само је повио главу. А онда војници, један за другим, поскидаше своје капе, свише главе и остадоше као и пуковник у молитви.
Видело се како се пушке са блиставим бајонетима спуштају и хиљаде људи како се свијају и љубе свету земљу.
Хенрик Аугуст Ангел (Норвешка), 1913.
Ја сам, што се мене тиче, напустио Србе пун највишег дивљења према витешком, пажљивом начину на који су се власти, како цивилне тако и војне, понашале у освојеним подручјима. У Кочанима сам видео стотине мухамеданских и бугарских удовица и њихове деце како сваки дан добијају брашно и гориво. У Манастиру сам видео исто, само у још већем обиму. Нисмо баш навикнути да то увек доживимо од народа који се хвале да су на вишем културном нивоу од Срба.
Хенрик Аугуст Ангел (Норвешка), 1913.
Нека млада медицинска сестра стајала је одмах уз њих држећи у руци корпу с јабукама и поморанџама. Приближила се раwенику и пружила ми једну поморанџу, али је он одмахнуо главом као да му је понудила какво зло. Пружио је ка wој своје немоћне, исушене руке и погледао је као да је очима моли за нешто. Затим је оборио поглед на корпу. Онда је она узела једну јабуку, лепо црвену и жуту, онакву какве су дивне српске јабуке, и ставила је на његов покривач. Војник је узе са видљивом радошћу, стави је пред себе, благослови је знаком крста. Његове шаке с исушеним прстима нежно су миловале јабуку као да мазе дечји образ, изнова и изнова, непрекидно. Сузе су лиле низ усахле, изборане образе."О, то је српска јабука, српска! Да, српска је", говорио је једва чујно.
Хенрик Аугуст Ангел (Норвешка), 1913.
Жао ми је што на Ваше лепо и духовито писмо одговарам овако озбиљно и тужно. Али не могу друкчије. Откако сте Ви отишли, ја се још нисам развеселила. Не мислим само на Вас лично, већ на све Србе... То веле све жене које живе на овом малом острву. Откако су Срби дошли на Крф, ја не волим своју расу...
За нас би било боље да ви нисте дошли на Крф, јер нам је сад горе.
Из писма непознате Гркиње
"Она је још била толико уцвељена и срца још увек толико стегнутог да није могла ни исказати оно што је хтела да нам каже. Ствар је у овоме: како је била обавештена да долазе сакупљачи данка, она је сакрила своје дете, које је имало осам до десет година, да јој га не одведу. Да би је натерали да призна где се дете налази, Турци су јој ишчупали брадавице на дојкама врелим гвожђем. Ми у то нисмо могли поверовати, тим пре што је тај део тела тако осетљив да се то не би могло учинити да не наступи смрт, све док нам она не откри груди на којима угледасмо ране још незацељене. Доиста, сви до једног, чак и наши јаничари, осетисмо силно сажаљење сагледавши такву свирепост и насиље које је више него варварско и нечовечно."
Жан Палерн Форезјен (Француска), 1581.
"Сав је народ овде православне вере. Међутим, централније и северније области, које сам добро упознао, претежно су насељене римокатолицима. Често се наглашава да су православни, ортодоксни, у Босни уопште моралнији и храбрији од Латина. Православни поп држи своје вернике за руку, а римокатолички свештеник их вуче за нос."
Артур Џ. Еванс (Енглеска), 1877.
Док је пглавник говорио, приметио сам на писаћем столу котарицу од врбовог прућа. Поклопац је био подигнут и видело се да је дупке пуна плодова мора, тако ми се бар чинило, некаквих острига, извађених из љуштура, онаквих какве се могу видети у великим судовима у излозима Fortnum and Mason, на Пикадилију у Лондону. Казертано ме погледа и намигну ми: "Пријала би ти једна добра чорба од острига, зар не?" То су остриге из Далмације?" - упитао сам поглавника.
Анте Павелић диже поклопац и, показујући ми плодове мора, ту љигаву и пихтијасту масу острига, рече смешећи се на онај њему својствен начин: "То је поклон мојих верних усташа: овде има двадесет килограма људских очију".
Курцио Малапарте (Италија), 1944.
Деца нису била поштеђена и за њих су постављени посебни логори. Између осталих ових девет: Лобор, Јабланац код Јасеновца, Млака, Броћиће, Устићи, Стара Градишка, Сисак, Јастребарско и Горња Ријека. Уништење деце на овим местима би деловало невероватно, да не постоје искази очевидаца, од којих је један посведочио: "У то време су у логор у Старој Градишки свакодневно долазиле нове жене и деца. После четрнаест дана заповедник логора Врбан наредио је да сва деца буду одвојена од мајки и стављена у једну собу. Нама десеторици је било речено да их тамо носимо у ћебадима. Када је соба напуњена, Врбан је пустио отровни гас и убио их."
Авро Менхетн (САД), 1988.
Проучавањем злочиначке билансне листе, израчунато је да је влада Павелић-Артуковић успела да побије приближно 750 000 православних Срба, а да депортује или прогна 300 000. Убијено је такође 60 000 Јевреја и 26 000 Рома. У римокатоличку веру је на силу преведено око 240 000 србских православаца, а највећи број је, треба рећи, био на територији бискупије његове висости Степинца.
Едмон Пари (Француска), 1961.
"Познато је да Аустријанци у Србији врше денационализацију, што је један од најзлочиначкијих и најнеобичнијих подухвата у овом рату. Тако се православна вера сузбија на веома насилан, понекад веома сраман и најнескривенији начин, у корист католичке вере, чиме се до извесне мере објашњава зашто је папа сматрао да треба опрезно да ћути о Србима у својој ноти зараћеним странама. И национални језик изложен је прогону, као и вера. Ћирилско писмо је строго забрањено, пошто се сматра једном од одлика србског језика. У градовима су имена улица преписана на латиницу. Ови прогони проширују се, уосталом, и на националну књижевност. Свуда су заплењене збирке народних песама, а за оне који их скривају предвиђене су строге казне. Пошто у тим песмама нема ничег против Аустрије и пошто причају само о борби Срба против Турака, јасно је да су забрањене са једним јединим циљем, циљем уништавања свих испољавања србског националног духа забрањена су и песничка дела Б. Радичевића и Ј.Јовановића Змаја (...), чије су се песме током више од пола века слободно шириле међу Србима у Аустро-Угарској та дела прокажена су само зато што су написана на србском језику."
Гијом Аполинер (Француска), 1917.
"У ствари, Србија је романтична од својих монашких краљева, својих цркава, љубави према реликвијама. Њене легенде цветају у епохама њених највећих недаћа и дан националног славља је помешан са даном националне жалости."
Алфонсо Рејес (Мексико), 1919.
"Културни значај Светог Саве огледа се и у богатој архитектури и уметности сликарства, које је под његовим директним надзором остваривано у Светој Гори и Немањића Србији, нарочито у велико манастиру Студеници, па затим у Архиепископији у Жичи и даље у Милешеви и другим србским задужбинама. Савин је велики значај такође у стваралачком препороду народа и народног живота, по чему је код Срба остао у безбројним причама, анегдотама, пословицама, топонимијама. Један србски песник је рекао да је србска географија опредмећена Савина биографија, јер заиста нема краја у србским земљама где се неко место, извор, река, брдо, природна лепота или посебност не везује за Савино име...
Сви велики Срби кроз векове, како у време слободе у средњем веку, тако и у време робства и ослобођења у новијим временима, везивали су себе и свој рад за име и дело Светог Саве. Зато је он и назван равноапостолним. Није без разлога биограф Светог Саве, Доментијан, упоредио Светог Саву и његов значај за Србе са пророком Мојсијем и његовим значајем за израиљски народ."
Франсис Конт (Француска), 1986.
"Овде не бих желео да прећутим ни о Немањи који ми је и другом приликом, иако невидљив, измамио сјајне речи, а пре кратког времена и очи је моје задивио овај човек, којем није стас онај који природа људима додељује, него је узрастом веома висок и изгледом наочит."
Евстатије Солунски (Византија), 1172.
"А коњаник (Милош Обилић) продужи према Мурату, који кад виде да се ка њему упутио, одапе на њега стрелу, а после тога још једну, али коњаник се на то не обазираше продужи својим путем, оборена копља, и свом снагом тако подбоде коња, да овај скочи на оклопе што их Мурат имаше и све их проби, а сам врх копља забоде му се у бок добрих четири прста и опако га завитла и баци на тле као да је мртав, иако то још сасвим није био."
Непознати каталонски писац, почетак ХV века
"Они који се одушевљавају Карађорђем причају да је Наполеон једнога дана, окружен својим дворанима, упитао:
- Ко је данас највећи човек на свету?
- Ви, сире.
- Не. Карађорђе. Зато што ја добијам победе редовном војском и топовима, док их он добија само својим мачем уз помоћ народа."
Ђузепе Барбанти Бродано (Италија), 1876.
Прича се да је београдски паша 1809. године, у току опасне борбе, док се повлачио на челу своје војске, наредио да се застане да би дао времена вонјицима да запале лулу, што је јако жељено окрепљење у тим страшним ратовима. Карађорђе, кога је његова срећна звезда довела ту близу, јурну на њих и сатре их. Од тога дана, не само улица, већ цео крај (у Београду), па чак и једна џамија, коју су Турци ту имали, добише име Палилула, заједљиво подругивање на адресу побеђених угњетача.
Ђузепе Барбанти Бродано (Италија), 1876.
"Био је ту један професор, резервни официр као и већина његових колега. Он је са својим пуком марширао по страшној врелини и по тим ужасним македонским сеоским путевима. Марширали су километар за километром битка је била у пуном јеку, чули су се топови бедник би био онај ко прилегне. Професора су страшно болела стопала, била су као крваво месо. Онда је један војник рекао:
- Драги капетане, мора да је гадно ићи овако много на таквим ногама; ти ниси навикао на пешачење, овако као ми војници.
Професор је одговорио:
- Брате! Не ходам ја ногама; да ходам њима, одавно бих се срушио у јарак!
- Па чиме то један учен човек хода? – упита војник.
- Вољом, пријатељу – одговори професор.
И онда су обојица наставили, али војник је мислио да ипак не би било од штете да капетана ухвати под руку.
- Јер ја имам и воље и ноге. – рече.
- Ја сам сељак."
Хенрик Аугуст Ангел (Норвешка), 1913.
"Пуковник, два капетана, четири поручника, један каплар и два редова сели су за сто с нама. У Србији, изгледа, не постоји глупа традиција да дружење официра и војника разара дисциплину. Много пута смо у ресторанима приметили како обичан војник или подофицир приђе столу за којим седе официри, салутира у ставу мирно, а затим се рукује са свима редом и седне. И овде је наредник који нас је послуживао за столом сео с нама да попије кафу и био нам званично представљен."
Џон Рид (САД), 1915.
Један од редова био је пре рата секретар Српског народног позоришта. Испричао нам је да је позориште, према својој уредби, имало да даје педесет представа Шекспира у сезони, и да су Срби волели Кориолана више од свих других комада. "Хамлет је", додаде, "био веома популаран. Али га нисмо играли већ петнаест година, јер је један глумац који је могао да игра главну улогу умро 1900."
Џон Рид (Америка), 1915.
"Међутим, научио сам да мало читам србски, или када сам на улици, стално се вежбам у изговору слова у фирмама на трговинама, често на задовољство пролазника. Ономад сам гласно срицао фирму једног трговца ножевима и шеширима са знаком анђела, када ми шегрт једног обућара, који ми се приближи, можда из љубопитства, исправи једну велику грешку и одржа читав говор од кога не разумедох ни једно слово. Рекох му: Falla brati (хвала брате), па се опростисмо са највећом учтивошћу."
Ђузепе Барбанти Бродано (Италија), 1876.
"Један дан раније пало је неколико бомби у близини једног италијанског логора и Италијани се разбежаше. Једна чета гладних Срба са највећом присебношћу искористи ту прилику да покупи из напуштеног логора сав хлеб и све остало што је било за јело, а доцније су говорили како би желели да аероплани тако долазе сваки дан."
Флора Сандес (Енглеска), 1917.
Људи који нису ништа знали о српском народу више пута су ме питали зар ме није страх да се крећем међу људима за које они мисле да су дивљаци, док је у ствари сасвим супротно томе. Не могу замислити ништа мање вероватно него да ме нападне српски војник. Ја бих се осећала сигурнија шетајући по некој вароши или селу у Србији ма у које доба ноћи него у многим енглеским и другим европским варошима.
Флора Сандес (Енглеска), 1917.
"И у најсиромашнијој кући нађу се гусле за пратњу и надахнуће певача. Калуђер у дну свог манастира изговара неку побожну легенду, пратећи сваки стих плачним звуком гусала пастир дубоко у шумама и планинама тако слави подвиге хајдука и јунака из прошлости жене на извору, жетеоци у пољу, берачи за време бербе грожђа, војник који се вратио са бојишта, сви састављају песме... Тај смисао за лепо жив је данас колико и пре два века. Хрвати су, да би сами себе бодрили, певали громогласно србске песме свог генерала, када су следили бана Јелачића у походу против својих некадашњих савезника Мађара."
Шарл Иријарт (Француска
Волим Србе због непријатеља које имају, како у француском јавном мњењу, тако и у јавном мнењу у свету. Ко их то вређа и осуђује? Они што су увек преварили, они што су увек мислили онако као треба, они што одобравају свакакво оцрњавање и свакакво злодело чим га чине људи који су у моди и који су, како се то данас ка`е, политички исправни, пто ће рећи дословно: конформисти. Није политички исправно волети Србе, сврставати се уз њих, осећати понос што сте њихов пријатељ, пружати им подршку у искушењима кроз које пролазе. Према томе, апсолутно је неопходно поступати управо тако: бити политички неисправан част је за слободне духове у 1996. години.
Жан Дитур (Француска), 1996.
А Париз је некада био град који воли Србе, у коме су избегли Београђани свих генерација раскошно примани по буржујским кућама. Као да их гледам, елегантне и са стилом, на отварању изложбе неког њиховог сународника, у улици Сене или Бонапарте. У Паризу, Словенац је био редак, а Хрват неприметан. Што се тиће босанских муслимана, чак се није ни знало шта је то. Играли су само Срби.
Патрик Бесон (Француска), 1995.
Ови изводи преузети су из књиге: „SERBIA - српски народ, српска земља, српска духовност у делима страних аутора"
Ратомир Дамјановић, Итака Београд 1996.
----------------------------------------------------------------------------------------------------------
Милост је знак слабости у свету политичких пигмеја. Генерала Михаиловића више нема... Британска влада опрала је своје руке, као што је то рађено пре две хиљаде година.Чудовишне ствари десише се Михаиловићу. Током рата, Немци су уложили све силе да би га смакли са света. И што ни Адолф Хитлер није могао, то је сада за њега урадио овај сулуди свет. Што је Михаиловић дочекао јуче, то ће сутра многи доживети.
("Palestine Post", Јерусалим)
------------------------------------------------------------------------------------------------
Слобода или смрт! Велики закон и још већи идеал, за велика времена и велике људе. Да је и дело било у складу са идеалом, уверио сам се када сам са генералом Михаиловићем бранио и ослобађао српске крајеве.Нисам имао прилике да пречесто сретнем велике људе. Један од великана, мој добри и никад прежаљени Чича, живеће у мени све док ме буде било.Гледао сам га са свих страна које могу да осветле дух и добра воља, увек у тешким приликама, кад се све верније види и упамти. Било да је прах пред очима, смрт вреба или неправда боли, он је увек био велики... У ноћи, 18. августа 1943, спустио сам се падобраном на падине планине Чемернице, где су ме дочекали људи-џинови и одвели ме своме генералу. Преда мном је стајао кротки праведник, прав као храст, проседе браде, продорних очију, благих као плаво небо, с искреним осмехом на лицу и радошћу у срцу.Ни по оделу, ни по начину живота, између њега и његових људи није било разлике у ма чему. Тога часа, осетио сам човека рођеног за друге, који се више брине о ближњим својима, међу њима и о мени, него о самом себи. Од тада смо делили, заједнички, и добро и зло, увек у покрету између живота и смрти, заседа и изненађења. Још и сад чујем његов благи, братски глас:"Све ће бити добро, Бошко. То име добио сам у његовој герили. Присебност, храброст и сналажење током свих операција красили су генерала Михаиловића. У том витешком срцу, лежале су и све велике људске врлине, међу њима и ратно частољубље и ретка хришћанска самилост.Зато Чича није, зарад своје славе, пред страшне нацистичке чељусти бацао децу Србије никада, кад би он сам у томе могао да их замени. Штедео је невину крв и клонио се безнадежних битака по сваку цену.Није хтео да својој слави друге жртвује и да своју славу зида на хиљадама невиних и непотребних гробова. Током тешке зиме 1943. године, заједно смо се пробијали кроз долине смрти. А већ тада, у долинама Техерана, Радио-Лондон је славио човека који је у Југославију послат с мисијом да ослободилачки рат претвори у братоубилачки, а на рушевинама демократске државе подигне комунистичку Ћеле кулу. Кад смо се 1944. растали у братском загрљају и војничком осећању, био је насмејан и поред срамотних техеранских одлука. Дубока туга је, ипак, сенчила Чичине очи, јер смо већ слутили какви се дани ваљају иза брда. Шта је дошло с издајом верног савезника и поклањањем Југославије белосветском комунизму познато нам је свима. Наступио је рај, али пролазни и варљиви рај, за крволоке, а ропство, беда, тамнице, логори и лудачки експерименти сручили се на несрећни народ. Историја све исправља и мртве праведнике диже из гробова. То историја и ми сви преостали дугујемо генералу Дражи Михаиловићу, великом јунаку, верном савезнику, издатом мученику и ретком праведнику.
(Валтер Менсфилд, из говора америчким Србима, на Видовдан 1953.)
---------------------------------------------------------------------------------------------
Кад се српска застава вијорила над Белом кућом
Јула 28. 1918. године председник Вудров Вилсон је упутио следећу поруку америчком народу, која је прочитана широм земље и објављена буквално у свим већим листовима. Српска застава се лепршала над Белом кућом и свим јавним зградама главнога града. А порука гласи:
Народу Сједињених Држава:
У недељу 28. овог месеца пада четврта годишњица од дана када је
дивни народ српски, пре него да се изложи лукавом и недостојном прогону припремљеног непријатеља, објавом рата од стране Аустро-Угарске, био позван да брани своју земљу и своја огњишта од стране непријатеља решеног да га уништи. Племенито је тај народ одговорио.
Тако чврсто и храбро одупрли су се они војним снагама земље десет пута већим од њиховог становништва и војне моћи, и тек кад су три пута протерали Аустријанце и након што су Немачка и Бугарска притекле у помоћ Аустрији, били су приморани да се повуку преко Албаније. И пошто је њихова земља била опустошена и њихови домови разорени, дух српског народа није био скршен. Премда надјачани већом силом, њихова љубав према слободи остала је неумањена. Брутална сила је оставила нетакнутом њихову чврсту одлучност да жртвују све за слободу и независност.
Прикладно је да се народ Сједињених Америчких Држава, привржен очигледној истини да је право народа свих држава, малих или великих, да живе својим сопственим животом и да бирају свој сопствени облик владавине, присети начела за која се Србија витешки борила и пропатила – оних истих начела за која се залажу и Сједињене Државе – и да се поводом ове годишњице пројави, на одговарајући начин, њихово ратно суделовање са овим угњетаваним народом који се тако херојски одупро циљевима германских народа да овладају светом. Истовремено, не бисмо смели заборавити ни истородне народе велике словенске расе – Пољаке, Чехе и Југословене, који, сада под владавином туђинаца, чезну за независношћу и националним јединством.
Ово се не може обележити на прикладнији начин до у црквама. И, зато, позивам народе Сједињених Америчких Држава, свих вера и вероисповести, да се окупе на својим месним богослужењима, у недељу 28. јула, у циљу давања израза своје подршке са овим подјармљеним народом и њиховим угњетаваним и подјармљеним рођацима у другим земљама, и да призову благослове Свемогућега бога на њих и на ствар за коју су се залагали.
Вудров Вилсон, председник
Бела кућа, 28. јула 1918. год.
------------------------------------------------------------------------------------------------------
Пастор Фридрих Грисендорф:
"ТО СУ СРБИ!"
(Из проповеди протестантског пастора Фридриха Грисендорфа,
одржане маја 1945.г. у селу Евербургу, крај Оснабрика)
''Наша отаџбина је изгубила рат. Победили су Руси, Американци, Енглези. Можда су имали боље оружје, више војника, боље вођство. Али то је, уствари, изразито материјална победа. Ту победу су они однели.
Али овде међу нама, има један народ који је извојевао једну другачију и много лепшу победу - победу душе, победу срца и поштовања, победу мира и хришћанске љубави. То су Срби!
Ми смо их раније само донекле познавали. Али смо исто тако знали шта смо чинили у њиховој отаџбини.
Убијали смо стотине Срба, који су бранили земљу, за једног убијеног нашег војника, који је, иначе, представљао власт окупатора - насилника. Па не само да смо то чинили, него смо благонаклоно гледали како су на Србе тако пуцали са свију страна.
Знали смо да се овде, међу нама, налазили 5.000 официра Срба, који су некад представљали друштвену елиту у својој земљи, и сада су личили на костуре, изнемогли и малаксали од глади. Знали смо да код Срба тиња веровање: ко се не освети, тај се не посвети!
И ми смо се, заиста плашили освете тих српских мученика. Бојали смо се да ће по нашој капитулацији, радити оно што смо ми њима чинили. Замишљали смо, јасно, ту трагедију и већ видели нашу децу како пливају канализацијом, или се пеку у градској пекари. Замишљали смо убијање наших људи, силовања, рушења и разарања наших домова.
Међутим, како је било?
Кад су пукле заробљеничке жице и када се 5.000 живих српских костура нашло слободно у нашој средини, ти костура су миловали нашу децу, давали им бомбоне. Разговарали су са њима! Срби су, дакле, миловали децу оних који су њихову Отаџбину у црно завили.
Тек сада разумемо зашто је велики песник Гете учио српски језик. Сад тек схватамо зашто је Бизмарку последња реч на самртничкој постељи била '' Србија!''
Та победа Срба је већа и узвишенија од сваке материјалне победе! Такву победу, чини ми се, могли су извојевати и добити само Срби, однеговани у њиховом светосавском духу и јуначким епским песама, које је наш Гете толико волео.
Ова победа ће вековима живети у душама Немаца, а тој победи, и Србима, који су је извојевали, желео сам да посветим ову моју последњу свештеничку проповед."
преузето са
http://www.sdf-srbija.org