Бата
11-07-10, 15:18
Да, компјутер је елегантно решење. Колико год података да депонујете у њега, он исти; не расте, не шири се у простору. Ако, супротно, своје ломно и трошно памћење желите да „подржите“ објективним истинама прошлих времена, па у ту сврху почнете да скупљате исечке из новина, врло брзо ћете бити затрпани гомилом новинске хартије у којој сналажења нема. Бићете приморани да већину онога што сте сматрали необично важним у моменту догађања, после кратког времена одбаците у канту за смеће, као потпуно безвредно.
Ту долазимо до „феномена старог кофера“.
Сви који воле свој компјутер, тај богомдани „арефакт“ (ову рогобатну туђицу користим, ево, трећи пут за редом у личним писанијама) идеје прогреса, будућности, неће у њему чувати новинске написе бајате двадесет година. Комјутер не трпи пљесан и мемлу.
Стари кофер нема тај проблем. У њему сам данас нашао пожутели, али заиста пожутели, чланак у коме је сачувана и прича о „Малом Марету“, заборављеном бунтовнику без компромиса.
Заборављен?
За Маретом се не пале свеће, не помињу га у својим молитвама свештеници. Није херој за наше „моралне громаде“ сакупљене у скупо плаћеним НВО. Ако на глобалном претраживачу „Гугл“ укуцате „кључне речи“ Мали Маре, понудиће вам само фејсбук-страницу једног корисника под тим именом. Овај Мали Маре је, изгледа, добар Србин, али није онај о коме тражимо записе.
Пожутела новинска страница, међутим, чува причу о почетку наше саташњости. О времену када су хуље постале богаташи продајући „патриотизам“ а „Тинејџери (постали) лаки на обарачу“.
Рат Малог Марета
Трагичан симбол нове генерације малолетних преступника постао је Дорћолац Марко Борак – звани Мали Маре. Момак који је у мају ове године (тек што је напунио осамнаесту) пронађен мртав на плочнику у Улици Светозара Марковића (где је избачен из кола), замерио се скоро свим дорћолским богаташима јер, како је често говорио „није желео да гледа како су се обогатили преко ноћи“. До пунолетства направио је завидан број кривичних дела, бацао је бомбе на локале и кола дорћолских бизмисмена, а занимљиво је да је све то радио самоиницијативно из једног простог разлога – „као дечак није имао пуно новца“. Колику панику је његов начин обрачуна изазивао међу старијим Дорћолцима, показује и чињеница да је најчешће ноћу, у станове његових другова упадао неки од „оштећених“ заједно са полицијом – тражећи Марета. Сутрадан, прогонитеља би чекало изненађење, јер Маре је имао обичај да их позове телефоном, и најави следећи потез.
Иако се имена оних којма се замерио Борак добро знају, полиција до данашњег дана није разрешила убиство. Тврди се, наиме, да је наручилац убиства, човек са јаким везама у МУП-у Србије.
„Наша борба“ 10.11.1995. Драгољуб Петровић
Дорћолски и ини бизмисмени су у међувремену само мало променили приоритете и стајлинг – сада им је опсесија „Европа“ и носе розе кравате. И даље су блиски МУП-у.
Мали Маре је остао „ватра“, бунтовник без компромиса.
Заборављен? Нема везе, с тим је и рачунао.
Ту долазимо до „феномена старог кофера“.
Сви који воле свој компјутер, тај богомдани „арефакт“ (ову рогобатну туђицу користим, ево, трећи пут за редом у личним писанијама) идеје прогреса, будућности, неће у њему чувати новинске написе бајате двадесет година. Комјутер не трпи пљесан и мемлу.
Стари кофер нема тај проблем. У њему сам данас нашао пожутели, али заиста пожутели, чланак у коме је сачувана и прича о „Малом Марету“, заборављеном бунтовнику без компромиса.
Заборављен?
За Маретом се не пале свеће, не помињу га у својим молитвама свештеници. Није херој за наше „моралне громаде“ сакупљене у скупо плаћеним НВО. Ако на глобалном претраживачу „Гугл“ укуцате „кључне речи“ Мали Маре, понудиће вам само фејсбук-страницу једног корисника под тим именом. Овај Мали Маре је, изгледа, добар Србин, али није онај о коме тражимо записе.
Пожутела новинска страница, међутим, чува причу о почетку наше саташњости. О времену када су хуље постале богаташи продајући „патриотизам“ а „Тинејџери (постали) лаки на обарачу“.
Рат Малог Марета
Трагичан симбол нове генерације малолетних преступника постао је Дорћолац Марко Борак – звани Мали Маре. Момак који је у мају ове године (тек што је напунио осамнаесту) пронађен мртав на плочнику у Улици Светозара Марковића (где је избачен из кола), замерио се скоро свим дорћолским богаташима јер, како је често говорио „није желео да гледа како су се обогатили преко ноћи“. До пунолетства направио је завидан број кривичних дела, бацао је бомбе на локале и кола дорћолских бизмисмена, а занимљиво је да је све то радио самоиницијативно из једног простог разлога – „као дечак није имао пуно новца“. Колику панику је његов начин обрачуна изазивао међу старијим Дорћолцима, показује и чињеница да је најчешће ноћу, у станове његових другова упадао неки од „оштећених“ заједно са полицијом – тражећи Марета. Сутрадан, прогонитеља би чекало изненађење, јер Маре је имао обичај да их позове телефоном, и најави следећи потез.
Иако се имена оних којма се замерио Борак добро знају, полиција до данашњег дана није разрешила убиство. Тврди се, наиме, да је наручилац убиства, човек са јаким везама у МУП-у Србије.
„Наша борба“ 10.11.1995. Драгољуб Петровић
Дорћолски и ини бизмисмени су у међувремену само мало променили приоритете и стајлинг – сада им је опсесија „Европа“ и носе розе кравате. И даље су блиски МУП-у.
Мали Маре је остао „ватра“, бунтовник без компромиса.
Заборављен? Нема везе, с тим је и рачунао.