ГОРАН Д.
08-07-10, 21:50
Саопштење за јавност
поводом злонамерне изјаве Божидара Прелевића (Недељни телеграф, 30.06. стр. 16-17) у којој се моје име на перфидан начин спомиње у контексту приче везане за лоцирање и изручење чланова „земунског клана“ а и због многих неистина, лицитирања, нагађања и подметања у вези мог боравка у иностранству, дужан сам да неке чињенице поново разјасним.
Лажи које се тенденциозно и без икакве мере шире са једне стране од пропагандиста режимских медија, а са друге од интернет пацова који се представљају као „антирежимски“, не би требало да се игноришу. Посебно не сме да се остави без одговора бунцање особе као што је адвокат Прелевић који себи даје за право да у својој изјави нестручно коментарише повезаност обавештајних служби са криминалцима које тражи Интерпол, и при томе као идиотски пример користи мој случај.
Наводи се да сам „лако лоциран прво у Италији, а после у Немачкој“, и да су тако „могли да буду лоцирани и Симовић и Калинић“.
Добром делу јавности је, упркос медијској блокади, врло добро познато да сам у Италији живео од августа 2008. године на једној истој адреси коју нисам мењао. Нисам се крио ни један једини дан, и моје боравиште је било познато, како италијанским властима, тако и властима у Београду и суду у Новом Саду (коме сам се обратио писмено везано за један процес, па чак добијао и решење на италијанску адресу).
У Италију сам отишао пре правоснажне пресуде због животне угрожености, а не због избегавања казне затвора. Из земље сам изашао легално са италијанском визом и заиста не знам о каквом мом „лоцирању“ Прелевић трабуња.
Након правоснажне пресуде уследила је потерница и то пре истека рока да се јавим на издржавање казне, чак и да сам желео да се вратим у Србију то није било могуће. Ипак, ни тад нигде нисам бежао нити се крио. Многи новинари су имали мој телефонски број и без проблема сам одговарао на позиве и давао изјаве. Након очајничког лобирања Београда италијанске власти су ме ухапсиле у стану у коме сам живео од доласка у Италију.
Да сам желео да се кријем не би ме никад нашли, а фамозна казна затвора би застарела 2012. године.
Понављам, мене нико није „лоцирао“ нити „открио“ у Италији, сви су знали где сам, бар они које је то интересовало, јер то није била тајна.
Након што ме је Касациони суд у Риму ослободио, по изласку из затвора нисам мењао пребивалиште, путовао сма слободно како по Италији тако и у неколико других земаља Европске уније. Нисам имао заштиту ни једне обавештајне службе, а италијанске власти су се према мени односиле као према осталим лицима која живе легално у њиховој држави.
Наследница УДБ-е такозвана БИА није ми могла ништа док сам у страној држави, њихове газде нису биле заинтересоване, а особе које су силно желеле да ме виде мртвог нису биле у стању то да реализују.
Проблем је настао када сам приватно отпутовао у Немачку. Имао сам код себе важећи пасош и италијанску личну карту, и ни тамо се нисам крио нити боравио илегално, а документи које сам имао код себе су исправни а не фалсификовани или туђи.
Многи су ме Срби видели по ресторанима у неколико немачких градова: Келн, Франкфурт, Леверкузен.
Да сам желео да се кријем Немачка би била последња земља у којој бих то радио. Не само зато што је то једна одвратна тоталитарна, полицијска држава непријатељска нашам народу, већ зато што сам се својим писањем замерио БНД-у. Текстови које сам објављивао у току 2006. и 2007. разоткривали су више пута намере, сараднике и пројекте БНД-а на подручју северне српске покрајине. Због једног од тих разоткривања се водила и једна судска парница везано за моју књигу и Динка Грухоњића. Слажем се да је са моје стране било врло безобразно да боравим у Немачкој, па да још аутом пролазим кроз Висбаден, БНД-у испред носа. Било како било, немачка служба је одлучила да реагује и сад сам ту где сам.
Ухапшен сам по повратку у Италију, на неколико километара од аустријске границе, од стране десетак полицајаца у цивилу.
Режимски медији у Србији су објавили тада да сам ухапшен при бекству у Немачку!? То би значило да сам из Италије „бежао“ у супротном правцу тако што сам путовао према Италији са возном картом Минхен-Трст. Какав идиотизам.
Поред тога, важно је да истакнем да никад нисам имао везе ни контакте са било којиом особом из такозваног „земунског клана“ па је Прелевићево помињање мог имена у том контексту депласирано.
У последње време је актуелно пропагандистичко трабуњање о повезаности српских националиста као што је Шешељ са „земунским кланом“ па је Прелевић и мене неуспешно покушао да увуче у ту несувислу причу.Горан Давидовић
из Казнено поправног завода Сомбор
05.07.2010.
поводом злонамерне изјаве Божидара Прелевића (Недељни телеграф, 30.06. стр. 16-17) у којој се моје име на перфидан начин спомиње у контексту приче везане за лоцирање и изручење чланова „земунског клана“ а и због многих неистина, лицитирања, нагађања и подметања у вези мог боравка у иностранству, дужан сам да неке чињенице поново разјасним.
Лажи које се тенденциозно и без икакве мере шире са једне стране од пропагандиста режимских медија, а са друге од интернет пацова који се представљају као „антирежимски“, не би требало да се игноришу. Посебно не сме да се остави без одговора бунцање особе као што је адвокат Прелевић који себи даје за право да у својој изјави нестручно коментарише повезаност обавештајних служби са криминалцима које тражи Интерпол, и при томе као идиотски пример користи мој случај.
Наводи се да сам „лако лоциран прво у Италији, а после у Немачкој“, и да су тако „могли да буду лоцирани и Симовић и Калинић“.
Добром делу јавности је, упркос медијској блокади, врло добро познато да сам у Италији живео од августа 2008. године на једној истој адреси коју нисам мењао. Нисам се крио ни један једини дан, и моје боравиште је било познато, како италијанским властима, тако и властима у Београду и суду у Новом Саду (коме сам се обратио писмено везано за један процес, па чак добијао и решење на италијанску адресу).
У Италију сам отишао пре правоснажне пресуде због животне угрожености, а не због избегавања казне затвора. Из земље сам изашао легално са италијанском визом и заиста не знам о каквом мом „лоцирању“ Прелевић трабуња.
Након правоснажне пресуде уследила је потерница и то пре истека рока да се јавим на издржавање казне, чак и да сам желео да се вратим у Србију то није било могуће. Ипак, ни тад нигде нисам бежао нити се крио. Многи новинари су имали мој телефонски број и без проблема сам одговарао на позиве и давао изјаве. Након очајничког лобирања Београда италијанске власти су ме ухапсиле у стану у коме сам живео од доласка у Италију.
Да сам желео да се кријем не би ме никад нашли, а фамозна казна затвора би застарела 2012. године.
Понављам, мене нико није „лоцирао“ нити „открио“ у Италији, сви су знали где сам, бар они које је то интересовало, јер то није била тајна.
Након што ме је Касациони суд у Риму ослободио, по изласку из затвора нисам мењао пребивалиште, путовао сма слободно како по Италији тако и у неколико других земаља Европске уније. Нисам имао заштиту ни једне обавештајне службе, а италијанске власти су се према мени односиле као према осталим лицима која живе легално у њиховој држави.
Наследница УДБ-е такозвана БИА није ми могла ништа док сам у страној држави, њихове газде нису биле заинтересоване, а особе које су силно желеле да ме виде мртвог нису биле у стању то да реализују.
Проблем је настао када сам приватно отпутовао у Немачку. Имао сам код себе важећи пасош и италијанску личну карту, и ни тамо се нисам крио нити боравио илегално, а документи које сам имао код себе су исправни а не фалсификовани или туђи.
Многи су ме Срби видели по ресторанима у неколико немачких градова: Келн, Франкфурт, Леверкузен.
Да сам желео да се кријем Немачка би била последња земља у којој бих то радио. Не само зато што је то једна одвратна тоталитарна, полицијска држава непријатељска нашам народу, већ зато што сам се својим писањем замерио БНД-у. Текстови које сам објављивао у току 2006. и 2007. разоткривали су више пута намере, сараднике и пројекте БНД-а на подручју северне српске покрајине. Због једног од тих разоткривања се водила и једна судска парница везано за моју књигу и Динка Грухоњића. Слажем се да је са моје стране било врло безобразно да боравим у Немачкој, па да још аутом пролазим кроз Висбаден, БНД-у испред носа. Било како било, немачка служба је одлучила да реагује и сад сам ту где сам.
Ухапшен сам по повратку у Италију, на неколико километара од аустријске границе, од стране десетак полицајаца у цивилу.
Режимски медији у Србији су објавили тада да сам ухапшен при бекству у Немачку!? То би значило да сам из Италије „бежао“ у супротном правцу тако што сам путовао према Италији са возном картом Минхен-Трст. Какав идиотизам.
Поред тога, важно је да истакнем да никад нисам имао везе ни контакте са било којиом особом из такозваног „земунског клана“ па је Прелевићево помињање мог имена у том контексту депласирано.
У последње време је актуелно пропагандистичко трабуњање о повезаности српских националиста као што је Шешељ са „земунским кланом“ па је Прелевић и мене неуспешно покушао да увуче у ту несувислу причу.Горан Давидовић
из Казнено поправног завода Сомбор
05.07.2010.