Млађа
03-07-10, 17:58
Видован 2010. лета Господњег, село Рударе, Косово и Метохија.
Пети је час после поноћи. Праскозорје. Окупаторска квази-полиција нас зауставља. Говоре да сачекамо пратњу ЕУЛЕКС-а кроз Приштину и остале деловр србске земље под окупацијом савеза терористичких банди и НАТО злотвора.
Шести час истиче, нема пратње осим једно патроле Грчких НАТО војника који крајње пријатељски прихватају разбијање доколице необавезним разговором.
Пошто и седми час истиче, чини нам се да нас свесно и злурадо задржавају како би нас спречили да као прави србски православни верници на време стигнемо на Богослужење у Грачаницу. Под пратњом окупационих снага, налик спровођењу злочинаца на губилиште, кроз шпалир шиптарских крволока и њихове жвалаве омладине, до Манастира нам је потребно око два часа, узимајући у обзир да изградња пута око Приштине касни, неке две године јер се није остварио Тачијев бизнис-план крчмљења наркотика.
Осми је час, најзад крећемо али Богослужење је почело. Заобилазимо Кос.Митровицу из безбедносних разлога иако нас воде кроз кланац, са којег су до јуче тукли арнаутски снајпери по србској нејачи. Пролазимо кроз, некада србски, град Вучитрн, у којем од србства остаде само бледа успомена и по која србска кућа срушена и непродата.
Раскошне виле, огромни локали, ауто салони, додуше не завршени указују да се ближимо Приштини. Грдан новац дадоше да сазидају онолике карауле и замкове на србској земљи, а не знају ко ће им то рефундирати када васкрсла држава Сорабија протера окупатора и завлада својом вековном земљом.
Казаљка аутобуса пада на исту ону брзину којом је "јурила" породица Топаловић, само што није блесави син Мирко раскантао машину, већ смо се укључили на чувени Приштински ХЕРОИНШТРАСЕ или КОКАИНУМ БАН. Овај аутопут у покушају, прекривен је прекрасним жутим каменом, 3х2 цм неправилног лома, у ринфузу, ова делимична ауто страда оивичена је јарковима и каналима на пола ашова, и понеком банкином, сливници кишне канализације у виду рупе на сред пута и по која цев фи 300, хоризонтална сигнализација се црта на асфалту али пошто га овде нема, ту је жутоцрна трака , која благовремено усмерава возила. Саобраћајне знакове нисам приметио јер су на земљи и окренути лицем на доле. Вероватно су прави.
Најзад, улаз у Приштину. Кукавци срушише стари надвожњак, стубове новог дигли до пола и стадоше. Шта даље? Шарић је у бекству, Земунци пали, тражи се нови бос.Ајмо лево обилазницом на булевар Била Клинтона. Не само да имају булевар Б.Клинтона, већ и огроман билборд са сликом овог перверзњака, ваљда имају бар кафић по имену Моника. Недалеко од булавара пропалог саксофонисте, Хотел Виктори, ремек дело шиптарке архитектуре, са све Кипом Слободе на крову. Да, да као онај кип у Њујорку, само мањи. Дизајнеру је неко рекао да је идејни геније, када је у школи од шпер плоче направио кућицу за птице, те се овај осетио архитектом, и изнедрио овај врхунац кича и неукуса.
Мука ми је више од аутоперионица којих има више него аутомобила, баш су чистунци велики.
Коначно се појављује србска застава и ћирилични натписи. Стигосмо у Грачаницу. Свима нам је лакше, лепше, расположење се вратило у моменту. Око манастира врви од народа. Диркетно из аутобуса идемо у Манастир где увелико траје Литургија. Патријарх србски Иринеј служи, по староме, иако му неки "непослушни" свештеник потура микрофон, Патријарх србски говори молитве тихо, у складу са типиком и канонима Цркве. Молитву верника, и велику тишину ремети хеликоптер КФОР-а који не само да надлеће, већ лебди изнад светиње србске, као да нам се смеје у лице и прави малоумним кретенима јеретичким.
Неколицина дојучерашњих комуниста за време литургије држи руке у џеповима, гласно разговара, шета се, пуши. Бога се не боји. Дошао да буде виђен, не зато што воли. У таквим случајевима, поштеније је не доћи него на такав начин присуствовати светој литургији. Но, једном комуниста, увек комуниста. Не вреди трошити речи на те безбожнике који немају ништа свето осим новца и личне користи.
Нешто пре 13 часова кренусмо назад кроз Приштину до Газиместана, истом оном ауто џадом и неизградњи, само што нас је овог пута крмељава шиптарска младеж чашћавала средњим прстом, палцем на доле, са два прста док смо ми њих једноставно игнорисали и правили се да не постоје. Ако је неко животиња, не буди и ти. већ покажи достојанство пред Богом, достојанство србскога човека. Скренусмо десно на пут који води ка Газиместану и веће ту почиње колона паркираних аутомобила и аутобуса. Један до другог нанизани, разних регистарских ознака, KM, JA, NP, BG, NS, PA, UE, VA, PO, SM, CA из свих крајева Србије напаћене, Републике Србске и нешто из иностранства.
Код споменика Косовским Јунацима виоре се барјаци србски, староруски, чешки, словачки, пољски, међу њима заставе патриотских организација, Образ, 1389, Наши, Братство Св.Лука, Равногорци, НСП, Србска Акција, Бајкери као и незаобилазни момци са Звездиног Севера, Партизановог Југа и из Фамилије Српских Навијача, затим екипа Националног Строја, саборци из Бањалуке, Подгорице, Митровице. Цела здрава, родољубива србска омладина и са њом средовечни људи, жене, деца. Скандирање окупљених "Устанак, устанак" прекида химна "Боже правде" коју сви присутни отпеваше у глас.
Хтедосмо и ми, као и остали присутни, да после званичне церемоније останемо још који сат на месту где је толико србске крви проливено, али нас осујети КПС и окупаторска чизма која нам свима нареди полазак назад. Фајронт велиш? Е па Џони, неће моћи, прво да се упале заставе злочинаца, па онда ако будемо хтели. Недуго затим плану, као пласт сена америчка, ЕУ и ДС а мало даље отуда и крпа лажне државе Косово. Нико није желео да испровоцира ни најмањи сукоб, па је поворка кренула ка аутобусима.
Инцидената са србске стране није било, чак смо екипи ТВ Косово подарили више налепница по ауту, узели КС таблице са аута за успомену а сниматељу "дозволили" да сними неосунчани део тела, који служи само за седење. Бар за нормалне Србе, за седење. Ето, да имају и они успомену на нас.
Повратак је прошао безбедно ако изузмемо инцидент у којем је један аутобус каменован да ли из нечије "авлије", да ли из неке шиптарске џегаре, углавном каменица је погодила аутобус из потаје. А како би другачије.
Пети је час после поноћи. Праскозорје. Окупаторска квази-полиција нас зауставља. Говоре да сачекамо пратњу ЕУЛЕКС-а кроз Приштину и остале деловр србске земље под окупацијом савеза терористичких банди и НАТО злотвора.
Шести час истиче, нема пратње осим једно патроле Грчких НАТО војника који крајње пријатељски прихватају разбијање доколице необавезним разговором.
Пошто и седми час истиче, чини нам се да нас свесно и злурадо задржавају како би нас спречили да као прави србски православни верници на време стигнемо на Богослужење у Грачаницу. Под пратњом окупационих снага, налик спровођењу злочинаца на губилиште, кроз шпалир шиптарских крволока и њихове жвалаве омладине, до Манастира нам је потребно око два часа, узимајући у обзир да изградња пута око Приштине касни, неке две године јер се није остварио Тачијев бизнис-план крчмљења наркотика.
Осми је час, најзад крећемо али Богослужење је почело. Заобилазимо Кос.Митровицу из безбедносних разлога иако нас воде кроз кланац, са којег су до јуче тукли арнаутски снајпери по србској нејачи. Пролазимо кроз, некада србски, град Вучитрн, у којем од србства остаде само бледа успомена и по која србска кућа срушена и непродата.
Раскошне виле, огромни локали, ауто салони, додуше не завршени указују да се ближимо Приштини. Грдан новац дадоше да сазидају онолике карауле и замкове на србској земљи, а не знају ко ће им то рефундирати када васкрсла држава Сорабија протера окупатора и завлада својом вековном земљом.
Казаљка аутобуса пада на исту ону брзину којом је "јурила" породица Топаловић, само што није блесави син Мирко раскантао машину, већ смо се укључили на чувени Приштински ХЕРОИНШТРАСЕ или КОКАИНУМ БАН. Овај аутопут у покушају, прекривен је прекрасним жутим каменом, 3х2 цм неправилног лома, у ринфузу, ова делимична ауто страда оивичена је јарковима и каналима на пола ашова, и понеком банкином, сливници кишне канализације у виду рупе на сред пута и по која цев фи 300, хоризонтална сигнализација се црта на асфалту али пошто га овде нема, ту је жутоцрна трака , која благовремено усмерава возила. Саобраћајне знакове нисам приметио јер су на земљи и окренути лицем на доле. Вероватно су прави.
Најзад, улаз у Приштину. Кукавци срушише стари надвожњак, стубове новог дигли до пола и стадоше. Шта даље? Шарић је у бекству, Земунци пали, тражи се нови бос.Ајмо лево обилазницом на булевар Била Клинтона. Не само да имају булевар Б.Клинтона, већ и огроман билборд са сликом овог перверзњака, ваљда имају бар кафић по имену Моника. Недалеко од булавара пропалог саксофонисте, Хотел Виктори, ремек дело шиптарке архитектуре, са све Кипом Слободе на крову. Да, да као онај кип у Њујорку, само мањи. Дизајнеру је неко рекао да је идејни геније, када је у школи од шпер плоче направио кућицу за птице, те се овај осетио архитектом, и изнедрио овај врхунац кича и неукуса.
Мука ми је више од аутоперионица којих има више него аутомобила, баш су чистунци велики.
Коначно се појављује србска застава и ћирилични натписи. Стигосмо у Грачаницу. Свима нам је лакше, лепше, расположење се вратило у моменту. Око манастира врви од народа. Диркетно из аутобуса идемо у Манастир где увелико траје Литургија. Патријарх србски Иринеј служи, по староме, иако му неки "непослушни" свештеник потура микрофон, Патријарх србски говори молитве тихо, у складу са типиком и канонима Цркве. Молитву верника, и велику тишину ремети хеликоптер КФОР-а који не само да надлеће, већ лебди изнад светиње србске, као да нам се смеје у лице и прави малоумним кретенима јеретичким.
Неколицина дојучерашњих комуниста за време литургије држи руке у џеповима, гласно разговара, шета се, пуши. Бога се не боји. Дошао да буде виђен, не зато што воли. У таквим случајевима, поштеније је не доћи него на такав начин присуствовати светој литургији. Но, једном комуниста, увек комуниста. Не вреди трошити речи на те безбожнике који немају ништа свето осим новца и личне користи.
Нешто пре 13 часова кренусмо назад кроз Приштину до Газиместана, истом оном ауто џадом и неизградњи, само што нас је овог пута крмељава шиптарска младеж чашћавала средњим прстом, палцем на доле, са два прста док смо ми њих једноставно игнорисали и правили се да не постоје. Ако је неко животиња, не буди и ти. већ покажи достојанство пред Богом, достојанство србскога човека. Скренусмо десно на пут који води ка Газиместану и веће ту почиње колона паркираних аутомобила и аутобуса. Један до другог нанизани, разних регистарских ознака, KM, JA, NP, BG, NS, PA, UE, VA, PO, SM, CA из свих крајева Србије напаћене, Републике Србске и нешто из иностранства.
Код споменика Косовским Јунацима виоре се барјаци србски, староруски, чешки, словачки, пољски, међу њима заставе патриотских организација, Образ, 1389, Наши, Братство Св.Лука, Равногорци, НСП, Србска Акција, Бајкери као и незаобилазни момци са Звездиног Севера, Партизановог Југа и из Фамилије Српских Навијача, затим екипа Националног Строја, саборци из Бањалуке, Подгорице, Митровице. Цела здрава, родољубива србска омладина и са њом средовечни људи, жене, деца. Скандирање окупљених "Устанак, устанак" прекида химна "Боже правде" коју сви присутни отпеваше у глас.
Хтедосмо и ми, као и остали присутни, да после званичне церемоније останемо још који сат на месту где је толико србске крви проливено, али нас осујети КПС и окупаторска чизма која нам свима нареди полазак назад. Фајронт велиш? Е па Џони, неће моћи, прво да се упале заставе злочинаца, па онда ако будемо хтели. Недуго затим плану, као пласт сена америчка, ЕУ и ДС а мало даље отуда и крпа лажне државе Косово. Нико није желео да испровоцира ни најмањи сукоб, па је поворка кренула ка аутобусима.
Инцидената са србске стране није било, чак смо екипи ТВ Косово подарили више налепница по ауту, узели КС таблице са аута за успомену а сниматељу "дозволили" да сними неосунчани део тела, који служи само за седење. Бар за нормалне Србе, за седење. Ето, да имају и они успомену на нас.
Повратак је прошао безбедно ако изузмемо инцидент у којем је један аутобус каменован да ли из нечије "авлије", да ли из неке шиптарске џегаре, углавном каменица је погодила аутобус из потаје. А како би другачије.