Јелена Α-Ω Вечић
03-06-10, 07:47
http://photos-h.ak.fbcdn.net/hphotos-ak-snc1/hs028.snc1/4287_86903367006_73378322006_2373596_5536706_a.jpg
КОНСТАНТИН ВЕЛИКИ (грч: Κωνσταντίνος Α΄ ο Μέγας), пуно име: Флавије Валерије Константин Велики (грч: Φλάβιος Βαλέριος Κωνσταντίνος ή Μέγας), римски цар - свети. Укинуо прогонства Хришћана и Цркве; први хришћански цар Римског царства; саградио велики број хришћанских храмова; Црквени богослужбени дан - недељу прогласио за државни празник (321); допринео ширењу Хришћанства и изван граница Римског царства; Црква га је канонизовала као светитеља и има епитет "равноапостолни"; умро је у Никомидији 21. маја, када се и празнује, а сахрањен је у храму Светих Апостола у Цариграду, 337. године. Сматра се с правом утемељивачем хришћанског Византијског царства, јер је после њега још десет византијских царева понело његово име - Константин.
Тачна година његовог рођења није позната, али се претпоставља да је била нека између 274. и 288. године. Био је син Констанција Хлора (Κωνστάντιος Α΄ Χλωρός) и Св. Јелене (Αγία Ελένη) - рођен у Медијани код данашњег Ниша (Ναϊσσό), Србија. Најпре је од 292. године био на двору цара Диоклецијана. Године 306. умро му је отац, а Константина су у граду Јорку прогласили за цара и савладара. Цара Максенција (Μαξέντιος) победио је у познатој бици код Милвијског моста у близини Рима 312. године. Ова победа повезана је са Константиновим коначним опредељењем за Хришћанство и залагањем за њега на нивоу државе. Константинов биограф, Епископ Јевсевије из Кесарије у Палестини, каже да је непосредно пред одлучујућу битку Константин имао чудесно виђење Крста на небу и речи "овим побеђуј" (грч. εν τούτω νίκα).
Следеће године, у граду Медиолануму (Милано у Италији) заједно са својим савладаром и зетом Ликинијем (Λικίνιος) издао је познати Милански едикт ο слободи свих вера у Римском царству, па међу њима и слободу Хришћанства. Након тога, Хришћани су могли на њега да рачунају и у решавању многих проблема унутар Цркве (нпр. Донатов раскол или Аријева јерес). Цар је иницирао одржавање Црквеног сабора у Арлу 314. године. После победе над Ликинијем (324), Константин је сам завладао целим царством; сазвао је Први васељенски сабор 325. године у Никеји поводом Аријеве јереси. Лично је отворио рад Сабора и помогао његовом одржавању у сваком погледу. Све саборске одлуке спроводио је у дело на државном нивоу, што се види из примера протеривања јеретика Арија и његових присталица. Иако је своје Крштење одлагао до пред смрт (337), свесрдно је помагао хришћанску Цркву, а за пријатеље и саветнике имао је Епископе - Јевсевија Кесаријског, Јевсевија Никомидијског и Осију Кордовског.
Свакако су хришћански разлози навели цара да своју државну престоницу из Рима премести на Исток, у бивши градић Византион на Босфору. 324. године је објавио своју одлуку да претвори Византион у Нови Рим, и 11. маја 330. године га је званично прогласио за нови главни град Римског царства. Ново име града - Константинопољ постепено је ушао у употребу још за живота Св. Константина. Нова престоница ће остати главни град Византије у наредних хиљаду година, са једним краћим прекидом 1204. године, када су град окупирали и опљачкали, а становнике масакрирали римокатолички вандали западне Европе, у току Четвртог крсташког похода.
Флавија Јулија Хелена (лат. Flavia Iulia Helena), (рођ. око 249, умрла око 329. год.), познатија само као царица Јелена или св. Јелена, била је мајка римског цара Константина I Великог. По традицији, насталој већ у 4. веку, Хелена је у Јерусалиму пронашла једну од највећих хришћанских реликвија Часни крст, па се због тога поштује као светица и у Римокатоличкој и у Православној цркви.Хелена је умрла крајем 328. или почетком 329. године у време када је имала осамдесетак година због чега историчари данас сматрају да је рођена око 249. године. Обично се узима да је рођена у граду Дрепануму у малоазијској области Битинији. Константин је доцније у част своје мајке преименовао град у Хеленопољ и због тога је Прокопије из Кесарије у 6. веку забележио Дрепанум као Хеленино родно место. Међутим, упада у очи да је град тек у време Јустинијана I (527—565) улепшан раскошним јавним грађевинама и црквама. Судећи по натписима из 3. и 4. века име Хелена било је раширено и у источним и у западним провинцијама Римског царства, тако да је тешко тачно одредити Хеленино место рођења.
Исто тако, мало тога уопште знамо о Хеленином пореклу. Тек извори почев од друге половине 4. века говоре о Хеленином ниском друштвеном пореклу. Епископ Милана Амброзије је 395. Хелену назвао гостионичарком (лат. stabularia), a историчар цркве Филосторгије је половином 5. века забележио како је Хелена била жена ниског рода, нимало другачија од проститутки. Укратко, гостионичарке су у римском друштву припадале најнижем друштвеном сталежу заједно са ослобођеним робињама и проституткама. Понекад су се ове три групе преклапале.
Судећи по натпису из периода око 270. године, Константинов отац, Констанције Хлор је као гардиста цара Аурелијана боравио у Никомедији, граду у непосредној близини Дрепанума. Могуће је да су се Констанције и Хелена сусрели управо у том периоду. Извори не прецизирају правну природу везе између Констанција и Хелене. По некима била је Констанцијева конкубина, по другима супруга. Међутим, по римском праву још од времена цара Августа супружници из неспојивих друштвених сталежа могли су живети у конкубинату. Изгледа да је такав био случај са Константиновим родитељима. Савременик цара Валенса (364—378), историчар Еутропије записао је како је Константин рођен из недостојног брака (лат. ex obscuriore matrimonio).Константинова победа је означила и почетак реформисања цркве која је до тада деловала у опскурним условима. Једна од последица овог преокрета био је и јачање култа реликвија односно материјалних остатака који су сматрани за доказ веродостојности Христовог учења. Већ средином 4. века по сведочанству извора од јерусалемског патријарха Кирила до последњег паганског цара Јулијана Отпадника у Цркви Христовог гроба налазили су се остаци Часног крста, крста на коме је по традицији Христ разапет.
Традицију о Јелениној кључној улози у проналажењу Крста први је забележио епископ Кесарије Геласије (367—395?) у својој данас изгубљеној Историји Цркве. Међутим, Геласијево дело је почетком 5. века једним делом превео и адаптирао на латински Руфин из Аквилеје тако да нам је првобитна легенда о Јелени и открићу Часног крста ипак сачувана. По Геласију, Јелена је недуго после Никејског сабора 325. имала визију надахнуту од стране Бога захваљујући којој је отпутовала у Јерусалим да потражи Часни крст. Међутим, у древном граду право место Голготе је одавно било заборављено, али је Јелени нова визија открила место сада закривено паганским храмом. Царица је наредила рушење храма након чега су пронађена три крста, пошто је Христ био разапет са још двојицом разбојника тако да Исусов крст није било могуће идентификовати. Најпосле, Макарије Јерусалемски је однео сва три крста код једне тешко болесне госпе и након два покушаја, трећи крст се показао као чудотворан и излечио је болесницу. На тај начин препознат је Часни крст који је Јелена сместила у цркву коју је подигла на месту открића, док је фрагменте крста и клинове коришћене у распећу послала као реликвије свом сину Константину у Цариград. Завршни део предања описује гозбу коју је царица приредила за монахиње лично их служећи том приликом чиме се Јелена показала као слушкиња Христових слушкиња.
Као прва хришћанска царица која је открила заборављени Часни крст, ктиторка и добротворка, мајка цара Константина, а најпосле и грешница која се покајала, Јелена је у Средњем веку била узор за бројне владарке. Опонашајући Јелену, супруга источноромског цара Теодосија II Атенаида-Еудокија се 437. упутила на ходочашће у Свету земљу. Цар Марцијан и његова супруга Пулхерија су 451. након победе православља над монофизитизмом на Четвртом васељенском сабору поздрављени као Нови Константин и нова Јелена, баш као и обновитељи култа икона Ирина и њен син Константин VI после Седмог васељенског сабора 787. године.
Култ св. Јелене је био раширен и у западној (римокатоличкој) и у источној (православној) цркви. На западу се Јелена поштовала као светица, на Истоку, се и данас успомена на св. цара Константина и царицу Јелену обележава 21. маја по старом, односно 3. јуна по новом календару. Јелена је била и остала популарна светица у различитим деловима хришћанског света. У јужној Француској Јелена се сматра заштитницом од муња, громова и ватре. У Алпима и рајнској области, управо због ископавања којима је откривен Часни крст, Јелена се слави као заштитница рудара. На Кипру се пак верује да је Јелена протерала отровне змије са острва. У Либану хришћани обележавају традиционално 14. септембар паљењем великих ватри у складу са традицијом по којој је Јелена јавила Константину у Цариград да је пронашла Часни крст тако што је наредила да се на врховима брда пале ватре.
Тропар Константину, глас 8.
Видевши знак Крста Твога на небу, и као Павле примивши позив не од људи, међу царевима апостол Твој, Господе, царствени град положи у руке Твоје: Чувај га увек у миру, молитвама пресвете Богородице, Једини Човекољупче.
Кондак Константину, глас 3.
Константин данас с матером Јеленом показује Крст, свеславно дрво, истинско посрамљење свих Јевреја, оружје против противника верних царева: Нас ради се јавило ово велико знамење и штити нас од навале зла.
http://photos-a.ak.fbcdn.net/hphotos-ak-snc1/hs028.snc1/4287_86903252006_73378322006_2373593_2134053_a.jpg
http://sphotos.ak.fbcdn.net/hphotos-ak-snc3/hs581.snc3/30669_424989296982_601736982_5323279_1683441_n.jpg
http://sphotos.ak.fbcdn.net/hphotos-ak-ash1/hs521.ash1/30669_424989301982_601736982_5323280_7649864_n.jpg
КОНСТАНТИН ВЕЛИКИ (грч: Κωνσταντίνος Α΄ ο Μέγας), пуно име: Флавије Валерије Константин Велики (грч: Φλάβιος Βαλέριος Κωνσταντίνος ή Μέγας), римски цар - свети. Укинуо прогонства Хришћана и Цркве; први хришћански цар Римског царства; саградио велики број хришћанских храмова; Црквени богослужбени дан - недељу прогласио за државни празник (321); допринео ширењу Хришћанства и изван граница Римског царства; Црква га је канонизовала као светитеља и има епитет "равноапостолни"; умро је у Никомидији 21. маја, када се и празнује, а сахрањен је у храму Светих Апостола у Цариграду, 337. године. Сматра се с правом утемељивачем хришћанског Византијског царства, јер је после њега још десет византијских царева понело његово име - Константин.
Тачна година његовог рођења није позната, али се претпоставља да је била нека између 274. и 288. године. Био је син Констанција Хлора (Κωνστάντιος Α΄ Χλωρός) и Св. Јелене (Αγία Ελένη) - рођен у Медијани код данашњег Ниша (Ναϊσσό), Србија. Најпре је од 292. године био на двору цара Диоклецијана. Године 306. умро му је отац, а Константина су у граду Јорку прогласили за цара и савладара. Цара Максенција (Μαξέντιος) победио је у познатој бици код Милвијског моста у близини Рима 312. године. Ова победа повезана је са Константиновим коначним опредељењем за Хришћанство и залагањем за њега на нивоу државе. Константинов биограф, Епископ Јевсевије из Кесарије у Палестини, каже да је непосредно пред одлучујућу битку Константин имао чудесно виђење Крста на небу и речи "овим побеђуј" (грч. εν τούτω νίκα).
Следеће године, у граду Медиолануму (Милано у Италији) заједно са својим савладаром и зетом Ликинијем (Λικίνιος) издао је познати Милански едикт ο слободи свих вера у Римском царству, па међу њима и слободу Хришћанства. Након тога, Хришћани су могли на њега да рачунају и у решавању многих проблема унутар Цркве (нпр. Донатов раскол или Аријева јерес). Цар је иницирао одржавање Црквеног сабора у Арлу 314. године. После победе над Ликинијем (324), Константин је сам завладао целим царством; сазвао је Први васељенски сабор 325. године у Никеји поводом Аријеве јереси. Лично је отворио рад Сабора и помогао његовом одржавању у сваком погледу. Све саборске одлуке спроводио је у дело на државном нивоу, што се види из примера протеривања јеретика Арија и његових присталица. Иако је своје Крштење одлагао до пред смрт (337), свесрдно је помагао хришћанску Цркву, а за пријатеље и саветнике имао је Епископе - Јевсевија Кесаријског, Јевсевија Никомидијског и Осију Кордовског.
Свакако су хришћански разлози навели цара да своју државну престоницу из Рима премести на Исток, у бивши градић Византион на Босфору. 324. године је објавио своју одлуку да претвори Византион у Нови Рим, и 11. маја 330. године га је званично прогласио за нови главни град Римског царства. Ново име града - Константинопољ постепено је ушао у употребу још за живота Св. Константина. Нова престоница ће остати главни град Византије у наредних хиљаду година, са једним краћим прекидом 1204. године, када су град окупирали и опљачкали, а становнике масакрирали римокатолички вандали западне Европе, у току Четвртог крсташког похода.
Флавија Јулија Хелена (лат. Flavia Iulia Helena), (рођ. око 249, умрла око 329. год.), познатија само као царица Јелена или св. Јелена, била је мајка римског цара Константина I Великог. По традицији, насталој већ у 4. веку, Хелена је у Јерусалиму пронашла једну од највећих хришћанских реликвија Часни крст, па се због тога поштује као светица и у Римокатоличкој и у Православној цркви.Хелена је умрла крајем 328. или почетком 329. године у време када је имала осамдесетак година због чега историчари данас сматрају да је рођена око 249. године. Обично се узима да је рођена у граду Дрепануму у малоазијској области Битинији. Константин је доцније у част своје мајке преименовао град у Хеленопољ и због тога је Прокопије из Кесарије у 6. веку забележио Дрепанум као Хеленино родно место. Међутим, упада у очи да је град тек у време Јустинијана I (527—565) улепшан раскошним јавним грађевинама и црквама. Судећи по натписима из 3. и 4. века име Хелена било је раширено и у источним и у западним провинцијама Римског царства, тако да је тешко тачно одредити Хеленино место рођења.
Исто тако, мало тога уопште знамо о Хеленином пореклу. Тек извори почев од друге половине 4. века говоре о Хеленином ниском друштвеном пореклу. Епископ Милана Амброзије је 395. Хелену назвао гостионичарком (лат. stabularia), a историчар цркве Филосторгије је половином 5. века забележио како је Хелена била жена ниског рода, нимало другачија од проститутки. Укратко, гостионичарке су у римском друштву припадале најнижем друштвеном сталежу заједно са ослобођеним робињама и проституткама. Понекад су се ове три групе преклапале.
Судећи по натпису из периода око 270. године, Константинов отац, Констанције Хлор је као гардиста цара Аурелијана боравио у Никомедији, граду у непосредној близини Дрепанума. Могуће је да су се Констанције и Хелена сусрели управо у том периоду. Извори не прецизирају правну природу везе између Констанција и Хелене. По некима била је Констанцијева конкубина, по другима супруга. Међутим, по римском праву још од времена цара Августа супружници из неспојивих друштвених сталежа могли су живети у конкубинату. Изгледа да је такав био случај са Константиновим родитељима. Савременик цара Валенса (364—378), историчар Еутропије записао је како је Константин рођен из недостојног брака (лат. ex obscuriore matrimonio).Константинова победа је означила и почетак реформисања цркве која је до тада деловала у опскурним условима. Једна од последица овог преокрета био је и јачање култа реликвија односно материјалних остатака који су сматрани за доказ веродостојности Христовог учења. Већ средином 4. века по сведочанству извора од јерусалемског патријарха Кирила до последњег паганског цара Јулијана Отпадника у Цркви Христовог гроба налазили су се остаци Часног крста, крста на коме је по традицији Христ разапет.
Традицију о Јелениној кључној улози у проналажењу Крста први је забележио епископ Кесарије Геласије (367—395?) у својој данас изгубљеној Историји Цркве. Међутим, Геласијево дело је почетком 5. века једним делом превео и адаптирао на латински Руфин из Аквилеје тако да нам је првобитна легенда о Јелени и открићу Часног крста ипак сачувана. По Геласију, Јелена је недуго после Никејског сабора 325. имала визију надахнуту од стране Бога захваљујући којој је отпутовала у Јерусалим да потражи Часни крст. Међутим, у древном граду право место Голготе је одавно било заборављено, али је Јелени нова визија открила место сада закривено паганским храмом. Царица је наредила рушење храма након чега су пронађена три крста, пошто је Христ био разапет са још двојицом разбојника тако да Исусов крст није било могуће идентификовати. Најпосле, Макарије Јерусалемски је однео сва три крста код једне тешко болесне госпе и након два покушаја, трећи крст се показао као чудотворан и излечио је болесницу. На тај начин препознат је Часни крст који је Јелена сместила у цркву коју је подигла на месту открића, док је фрагменте крста и клинове коришћене у распећу послала као реликвије свом сину Константину у Цариград. Завршни део предања описује гозбу коју је царица приредила за монахиње лично их служећи том приликом чиме се Јелена показала као слушкиња Христових слушкиња.
Као прва хришћанска царица која је открила заборављени Часни крст, ктиторка и добротворка, мајка цара Константина, а најпосле и грешница која се покајала, Јелена је у Средњем веку била узор за бројне владарке. Опонашајући Јелену, супруга источноромског цара Теодосија II Атенаида-Еудокија се 437. упутила на ходочашће у Свету земљу. Цар Марцијан и његова супруга Пулхерија су 451. након победе православља над монофизитизмом на Четвртом васељенском сабору поздрављени као Нови Константин и нова Јелена, баш као и обновитељи култа икона Ирина и њен син Константин VI после Седмог васељенског сабора 787. године.
Култ св. Јелене је био раширен и у западној (римокатоличкој) и у источној (православној) цркви. На западу се Јелена поштовала као светица, на Истоку, се и данас успомена на св. цара Константина и царицу Јелену обележава 21. маја по старом, односно 3. јуна по новом календару. Јелена је била и остала популарна светица у различитим деловима хришћанског света. У јужној Француској Јелена се сматра заштитницом од муња, громова и ватре. У Алпима и рајнској области, управо због ископавања којима је откривен Часни крст, Јелена се слави као заштитница рудара. На Кипру се пак верује да је Јелена протерала отровне змије са острва. У Либану хришћани обележавају традиционално 14. септембар паљењем великих ватри у складу са традицијом по којој је Јелена јавила Константину у Цариград да је пронашла Часни крст тако што је наредила да се на врховима брда пале ватре.
Тропар Константину, глас 8.
Видевши знак Крста Твога на небу, и као Павле примивши позив не од људи, међу царевима апостол Твој, Господе, царствени град положи у руке Твоје: Чувај га увек у миру, молитвама пресвете Богородице, Једини Човекољупче.
Кондак Константину, глас 3.
Константин данас с матером Јеленом показује Крст, свеславно дрво, истинско посрамљење свих Јевреја, оружје против противника верних царева: Нас ради се јавило ово велико знамење и штити нас од навале зла.
http://photos-a.ak.fbcdn.net/hphotos-ak-snc1/hs028.snc1/4287_86903252006_73378322006_2373593_2134053_a.jpg
http://sphotos.ak.fbcdn.net/hphotos-ak-snc3/hs581.snc3/30669_424989296982_601736982_5323279_1683441_n.jpg
http://sphotos.ak.fbcdn.net/hphotos-ak-ash1/hs521.ash1/30669_424989301982_601736982_5323280_7649864_n.jpg