Атентатор из малог сокака

[Бата]

Све више се говори о мазохизму србског трпљења.
Радије ћемо да гладујемо и себи да сечемо прст, него да повијамо хуље и лопове.
Пола народа се са дубоким поштовањем опходи према онима што су нам полупали градове и мостове.
Као што су Индијанцима каубоји поклањали огледалце, нама дају путовнице и пола академске омладине пресрећно.
Ако неко поред нас страда на правду Бога... добро је, није нас закачило, констатоваћемо задовољни као да смо извукли премију на лотоу. Онај мученик?... А, да није крив, не би га ни задесило...
Наравно, наши људи нас најбоље газе. Без гриже савести. На против, са задовољством.
Та вештина гажења је уметност која се усавршава генерацијама. Не мора увек да се пролије крв и поломе кости. Не мора ни шамар да се прилепи. Постоје суптилније методе за утеривање страха раји. Што је повод глупљи а поступак бесмисленији, то је дејство ефикасније. Тако власт показује да може шта год хоће.
Ево једне `цртице из живота`, филигранског садизма искусних мајстора...

Надимак му Бели. Ја га зовем Бјели, он мене Бате. Ето тако.
Потиче из сиромашне породице. Сад је још сиромашнији. Живи сам, у уџерици. Нема телевизор. Нема ни струје. Кабел пребацили од брата преко ограде, да има за сијалицу и решо. Свира му транзистор.
У младости био пуст, неприлагођен. Никад ништа није украо, а `саставио` четири године у затвору. Потуче се тамо, месец дана, пријави га конобарица, два месеца...Највише добио када је са поквареним и празним руским аутоматом `буреташем` (Бог зна где га је набавио) упао у бившу кафану „Чилаг“ у Темерину, да комшијама нешто објасни `по српски`.`Постројио` музиканте, од публике, што није пало у несвест, полегало добровољно. Скупо је Белог овај детант коштао.
Од тада му потиче досије. Случајно или не, досије није изгорео када се димњак новосадске топлане димио три дана ван сезоне.
Од времена Белетових ( како рече један милицајац) несташлука порошло моного година.
Сагорео му бес.
Сустижу га године. Ради шта нађе и шта може. Кад има, попије. Кад нема, мање.

Кад једне тихе мартовске ноћи...
...Бум, трас! Диг` се! Не мрдај! Ништа не покушавај! Где је светло!? Који кабел! Шта ти мени кабел!
Прича ми Бели :
- Бате, срећа што ни браву на вратима немам, па се сама отворила кад су провалили. Како су грунули, све би поломили. Спавао сам у мајици и некој тренерици. Успут, док су ме цимали и гурали, успем и неку јакницу да дохватим, ал` останем бос. Тресну ме у `марицу` и одемо.
Али, Бате, најстрашније ми било што је у мојој улици владао потпуни мир док су ме спроводили. Ништа.
Па јес`. У том шору ниси мог`о ништа ни момачки да притиснеш уз тарабу, да нека баба не провири иза завесе. А сад ротације, сирене, бука, дрека, оштре команде, шкрипа жандарских чизама...а ни један прозор се не отвори, светло упали, ролетна зашкрипи...
Ваљда људи запамтили четриестосму, шта ли...
- Кад тамо, пун ходник моји ортака из затвора...Незгода, Шраф, Муја... Све то остарило, оћелавило, крезаво, офуцано... Једва их препознајем. `Наки момци били, сад се смањили, клинци би их истукли. Не смемо ни да се поздравимао, камоли нешто да питамо. Зову ме на саслушање.
- Ти си убио Ђинђића!!!
- А? Шта? Јааа?
- Не лажи...Где си био?! Шта си радио?! С ким си повезан?! Пет пута понављам исто. А нема шта ни да кажем . Они прете, уносе се у лице. Мислио би човек да им је Ђинђић род-рођени. А то исти они што су `апсили `отпораше`.
Већ јутро, немају ништа, или сматрају да је довољно за утеривање страха.
- `Ајде, марш кући.
- Како да идем, бос сам? Немам ни динар у џепу...
- Нисмо ти ми такси! Губи се!
И тако, Бели, један од 12,500 актера ефикасне полицијске акције „Сабља“, у подераној тренерици и јакници, бос, маровског јутра по маровском асфалту прође кроз Нови Сад; па даље, ауто-путем, кући. Успут га поново заустави милиција, хоће да га хапсе и стрпају у лудницу, јер иде у марту бос.
- Ми да ти стопирамо?! Увређено реаговаше млади полицајци кад им рече шта је у питању и замоли их да неког зауставе да га повезе.
Негде код Римских шанчева успе да устопира. Око подне стигне кући, где није имао шта да заложи.
Комшије и даље ништа нису знале.
- Бјели, шта да ти кажем? Држи баканџе поред кревета, никад не знаш када ће нова „Сабља“.

[Бобан]

Чуо сам да је за браварово време било слично као са Белим. Где је бравар долазио, паолиција је хапсила све са било каквим досијеом. Ћале ми је причао да су једнога нашег комшију затварали зато што је човек убио некога колима у саобраћајци....

Могу наши да се продају за било кога, али су исти као и учитељи. Само су уместо црвених обули беле рукавице...

[Владимир]

Све више се говори о мазохизму србског трпљења.
Радије ћемо да гладујемо и себи да сечемо прст, него да повијамо хуље и лопове.
Пола народа се са дубоким поштовањем опходи према онима што су нам полупали градове и мостове.
Као што су Индијанцима каубоји поклањали огледалце, нама дају путовнице и пола академске омладине пресрећно.

Занимљива и важна тема којој треба посветити посебну пажњу. Неко је приметио да су српска политика и српско друштво шизофрени.
У чему је суштина и разлог подела на про-западну и анти-западну Србију? Без јасног одговора на ово питање српско друштво ће тешко мрднути са мртве тачке.

Ево малог размишљања на ту тему.

За време хладног рата, бити анти-комуниста значило је бити про-западно оријентисан. Но, распад комунизма и Југославије, Срби су дочекали са нерешеним националним питањем. Шта је било најлогилније решење? Прихватити да су комунизам и Југославија мртви и створити српску државу, јел тако? Нажалост, решења српских политичких „једначина“ се често не налазе у домену рационалног.
Српски комунисти су бранили комунизам и Југославију чак и онда када је чак и најмање информисаним посматрачима на другим континентима било јасно да ни једно ни друго више не постоји. Онда, када су у неко доба коначно схватили да то не води ничему, српски комунисти су заиграли на „националну“ карту и представили се као браниоци националног интереса, што је само по себи апсурд. Но, добар део нације је „прогутао мамац“. Под изговором рата и санкција режим Слободана Милошевића је брутално, годинама, пљачкао Србију.
Подела у српском друштву настала је тада. Они који су у про-западној политици српске опозиције видели опасност по српске националне интересе били су спремни да толеришу криминалну природу Милошевићевог режима, који не само да је био криминалан у буквалном смислу те речи, већ је учинио све да сваку националну иделу вулгаризује и огади свакоме. Чак је и Радован Караџић у једном интервјуу рекао да је „Милошевић највећи Србин после Карађорђа.“ С друге стране, управо због таквог режима, српска опозиција је успела да, у делу јавности, изгради мит да је однос Запада према Србима ствар демократије, а не геополитике (како је то лепо приметио г-дин Небојша Малић на НСПМ-у). Другим речима, да српски режим није био криминалан, антисрпска политика Запада би многима била видљива, а да Западна политика није била антисрпска, режим би био много мање толерисан и не би могао да пљачка земљу под изговором рата и санкција.
Доласком ДОС-а на власт, ствари се суштински нису промениле. Западу је одговарала криминална природа српског режима, а и новим властодршцима, па је модел задржан. Политика Запада је остала антисрпска. У сарадњи са новим властима Запад је успео да наметне идеју „српске кривице“ за рат и пажњу јавности скрене у том смеру. Уместо да одговара за пљачку земље, Милошевић је киднапован и послат једном циркусу од „суда“ да одговара за нешто што, не да нема везе са пљачком Србије, него нема везе с мозгом.
После свега, данас имамо следећу ситуацију. Део јавности и даље наивно верује (или у очајању не види другог избора) да пљачка земље може бити заустављена само „интервенцијом“ споља, у неком процесу ЕУ интеграција, одбијајући при том да прихвати просту чињеницу да ЕУ систем није ништа мање криминалан од српског. Тај део јавности, уморан од непрестаног израбљивања и под утицајем масивне пропаганде, гради слику о „уређеном Западу“ насупрот Србије и сву наду полаже у тај Запад игноришући чак и чињеницу да је Западна политика и даље антисрпска.
Један други део јавности, сву своју пажњу концентрише на антисрпску Западну политику и није у стању да има рационалан однос према Западу, оптужујући Запад за све српске невоље.

Да ли један озбиљан национални покрет може да, у тешкој медијској борби, доведе у свест „просечном“ Србину неколико релативно једноставних чињеница?

1. Српски комунисти су имали добру подршку јавности док су деведесетих пљачкали земљу и за то Србима нико није крив до они сами.
2. Србија није морала да прође кроз онакво економско страдање деведесетих због рата и санкција. Постоје земље које су подједнако биле под санкцијама и у рату али их њихова власт није пљачкала.
3. Западна антисрпска политика није ствар идеологије или конкретне текуће политике Београда. Она је суштински одређена Америчким интересима на Балкану који они виде као своју зону утицаја, Америчком односу према Русији коју они виде као великог стратешког противника и Америчком виђењу Срба које они виде као увек потенцијалног руског савезника, или у најмању руку, као некога ко се не може лако употребити у антируској политици. Западна политика ће увек бити антисрпска док год на Балкану буду постојали само Западни и Руски фактор или док не дође до радикалних промена у самој организацији и односима на Западу. Уосталом, историја нас учи, она је и постала антисрпска одмах по повлачењу Турске са Балкана. Ни једна про-западна политика Београда неће променити суштински однос Запада према Србији.
4. Запад, а нарочито западна Европа, није данас оно што је била седамдесети или осамдесетих, на пример. Српска представа о уређеним националним државама у којима постоји владавина права је погрешна. Глобалистичка банда која „пије Србији крв на сламку“ исто тако уништава еконимије других европских држава. Српски однос према „глобалистичким разбојницима“ не треба да буде исти као према другим аутентичним европским народима. У тим народима се данас с рађају национални покрети који нису антисрпски. Са њима треба сарађивати.

Само она власт која успе земљу да доведе у ред и стрпа лопове у затвор моћи ће да се супротстави антисрпској политици Запада. Док год је у земљи хаос пропаганда о "уређеном Западу" без чије помоћи нам нема опстанка ће наћи место у српском друштву.

[Бата]

Сећање: Милан Гргић - Бели 1950 - 2010

Летос, кад сам га срео и рекао да сам пискарао нешто о њему, више му није било до приче.
Растајао се од живота, сам, како је знао и умео.
За пристојно умирање, мораш имати паре за мито. Зато нећу о томе.
Чини ми се само да ћемо га се сећати све чешће. Зато што смо убедили једни друге да више нико никоме не треба.