Млађа
17-04-10, 22:24
Православни!
Ваша је дужност да се старате за примеран ред у цркви на богослужењу. Опомените неупућене и поучите их!
Врло је велики грех правити било хотимичан било нехотимичан неред на богослужењу.
Зато се старај да на богослужење увек стигнеш пре почетка.
Тада ћеш имати времена да узмеш и упалиш свећу, и да своје личне молитве принесеш Господу. А кад почне богослужење тада треба молитвено учествовати у њему, било певањем, ко има слуха и гласа, било читањем литургијских молитава из молитвеника, било побожним праћењем самог тока богослужења.
Никако није лепо, а и грех је, кад појединци нарушавају тишину и свечаност богослужења пролазећи кроз цркву да би целивали иконе.
То се не сме чинити за време богослужења, већ пре или после овога!
1.На богослужење доћи пре почетка;
2.из цркве изаћи тек по завршетку богослужења;
3.за време богослужења не пролазити кроз цркву, већ што пре заузети своје место;
4.не гурати се никако, нити разговарати;
5.стојати побожно и мирно, оставивши слободан простор у средини храма, за свештеника кад кади;
6.за време богослужења верници не треба да ступају на солеју (простор пред иконостасом) јер је она одређена за свештенослужитеље;
7.Св. причешћу, нафори и целивању приступати у највећем реду.
http://www.svrljig.com/wp-content/uploads/2010/02/Liturgija.jpg
ИСПОВЕСТ
Света тајна покајања и исповести је једна од најважнијих, благодатних средстава у животу једног хришћанина. У свакодневном животу човек чини ситније или крупније грехе. Они су као блато које каља душу човекову и његов морални лик. Зато је Црква одредила средство којим се то блато и прљавштина греха спира са човека - то је Света тајна покајања и исповести. Исповест је потребна што чешће, а обавезно уочи сваког причешћа. Нажалост, ова Света тајна није довољно заступљена у нашем народу, а можда је одсуство покајне дисциплине један од битнијих узрока нашег моралног и духовног посрнућа. Исповест се врши у храму или исповедаоници, пред свештеником. Верник исповеда све оно што га мучи у души, и што му оптерећује савест, све грехе, чак и оне који су почињени у мислима или жељама. Колико је важна исповест знају они који се исповедају, јер они после исповести осете велико олакшање, као да им је неки велики терет пао са душе и срца, а цело њихово биће прожима неизрециво блаженство.
Не треба се плашити исповести, јер свештеник, по својој заклетви не сме да открије ни један грех који му је исповеђен, по цену живота.
ПРИЧЕШЋЕ
Најузвишенија и најсветија тајна јесте Света тајна причешћа или евхаристија. У њој се човек потпуно физички и духовно сједињује са Христом. Вино и хлеб, у причешћу су истинско тело и крв Христова. Зато се за примање светог причешћа , хришћанин мора припремити на најдостојнији начин. Седам дана се пости строги пост, без уља, дакле, на води. Деца и болесници могу и мање, са одобрењем и благословом надлежног свештеника.
У неким нашим крајевима, пред свето причешће на десетак дана се не пије вино, нити се једе грожђе, па чак ни купине, ни било које друго воће црвене боје, јер подсећа на крв Христову, којом се верници причешћују. Ујутро пре причешћа, не узима се ништа од јела, нити се пуши , све док се не причести, и не узме нафора.
Поред поста, припремање за причешће подразумева и уздржавање од рђавих и злих дела, измирење са свима са којима је неко у завади, чињење добрих дела и давање милостиње, једном речи истрајавање у свакој врлини, а уздржавање од греха.
Како се причешћује?
Када се приђе свештенику који причешћује, изговара се име, да свештеник чује, и тада се не крсти, јер постоји опасност да се закачи чаша (путир) из кога се причешћује, и да се тако проспе причешће, што је велики грех. Треба се прекрстити раније, и када се одмакне од чаше. Свештенику се тада не љуби рука, ни путир, него се полако прилази ономе ко дели нафору. Причешће се узима као храна. Када свештеник, ономе који се причешћује, кашичицу са причешћем стави у уста, усне се склопе као када се узима храна из кашичице. Ако се неко причести за Божић, Васкрс, или на који други мрсни дан, тога дана се не пости. Пости се само онда, када се причешћује на посном дану
НАФОРА
Нафора је хлеб који се верницима дели на крају свете литургије. То је подсећање на прве хришћанске вечере љубави - агапе, где се заједно вечерало, певале се црквене песме и делила миостиња. Нафора се узима на следећи начин: Полако у реду, прилази се свештенику који дели нафору. Када се дође на ред, прво се прекрсти, а затим на длан леве руке прекрсти се десни длан и приђе се свештенику, који на испружени длан ставља коцкицу нафоре. Онда се свештенику целива рука, нафора се узима у уста и поједе, и полако се излази из цркве.
СВЕШТЕНА ЛИЦА
Свештена лица су од Бога изабрана лица, и на посебан начин посвећена да врше света богослужења, свете тајне и обреде. У најчешћем контакту са народом су парохијски свештеници, који служе при црквама и обављају потребне верске обреде својим верницима. Такав свештеник је парох, а народ су његови парохијани. Јер одређено црквено подручје које опслужује свештеник, зове се парохија. Свештеник се поздравља при сусрету: “Помози Бог оче, благословите! â€. Свештенику се целива рука без обзира на године свештеника и онога који целива. Свештеник се у разговору ословљава са “очеâ€, рецимо “оче Маркоâ€, или ако је прота, може “оче протоâ€. Владика се ословљава речима “Ваше Преосвештенствоâ€, или “Преосвећени Владикоâ€, или ако је неформални разговор само “Преосвећениâ€. Патријарх се ословљава са “Ваша Светостиâ€, или “Свјатјејши Владико†или само “Свјатјејшиâ€. Монахиње се ословљавају са “сестроâ€, а игуманија са “матиâ€. Од женског монаштва се не тражи благослов и не љуби се рука.
Монашка лица се такође ословљавају са “очеâ€. Млађима се каже “очеâ€ и његово име, а старешини манастира се може рећи “оче игумане†или “оче архимандритеâ€. Искушеници се ословљавају са “братеâ€.
Кад уђеш на врата Божије цркве, остави иза себе све што је светско и земаљско(Св. Филарет московски).
Кад уђеш у цркву Божију, прво упали свећу у срцу своме (Лука 12,35), онда ако можеш стави једну пред Бога (2. Кор. 9,7), или пред једнога од Божјих светитеља, и моли се предано толико дуго колико свећа гори.
Ваша је дужност да се старате за примеран ред у цркви на богослужењу. Опомените неупућене и поучите их!
Врло је велики грех правити било хотимичан било нехотимичан неред на богослужењу.
Зато се старај да на богослужење увек стигнеш пре почетка.
Тада ћеш имати времена да узмеш и упалиш свећу, и да своје личне молитве принесеш Господу. А кад почне богослужење тада треба молитвено учествовати у њему, било певањем, ко има слуха и гласа, било читањем литургијских молитава из молитвеника, било побожним праћењем самог тока богослужења.
Никако није лепо, а и грех је, кад појединци нарушавају тишину и свечаност богослужења пролазећи кроз цркву да би целивали иконе.
То се не сме чинити за време богослужења, већ пре или после овога!
1.На богослужење доћи пре почетка;
2.из цркве изаћи тек по завршетку богослужења;
3.за време богослужења не пролазити кроз цркву, већ што пре заузети своје место;
4.не гурати се никако, нити разговарати;
5.стојати побожно и мирно, оставивши слободан простор у средини храма, за свештеника кад кади;
6.за време богослужења верници не треба да ступају на солеју (простор пред иконостасом) јер је она одређена за свештенослужитеље;
7.Св. причешћу, нафори и целивању приступати у највећем реду.
http://www.svrljig.com/wp-content/uploads/2010/02/Liturgija.jpg
ИСПОВЕСТ
Света тајна покајања и исповести је једна од најважнијих, благодатних средстава у животу једног хришћанина. У свакодневном животу човек чини ситније или крупније грехе. Они су као блато које каља душу човекову и његов морални лик. Зато је Црква одредила средство којим се то блато и прљавштина греха спира са човека - то је Света тајна покајања и исповести. Исповест је потребна што чешће, а обавезно уочи сваког причешћа. Нажалост, ова Света тајна није довољно заступљена у нашем народу, а можда је одсуство покајне дисциплине један од битнијих узрока нашег моралног и духовног посрнућа. Исповест се врши у храму или исповедаоници, пред свештеником. Верник исповеда све оно што га мучи у души, и што му оптерећује савест, све грехе, чак и оне који су почињени у мислима или жељама. Колико је важна исповест знају они који се исповедају, јер они после исповести осете велико олакшање, као да им је неки велики терет пао са душе и срца, а цело њихово биће прожима неизрециво блаженство.
Не треба се плашити исповести, јер свештеник, по својој заклетви не сме да открије ни један грех који му је исповеђен, по цену живота.
ПРИЧЕШЋЕ
Најузвишенија и најсветија тајна јесте Света тајна причешћа или евхаристија. У њој се човек потпуно физички и духовно сједињује са Христом. Вино и хлеб, у причешћу су истинско тело и крв Христова. Зато се за примање светог причешћа , хришћанин мора припремити на најдостојнији начин. Седам дана се пости строги пост, без уља, дакле, на води. Деца и болесници могу и мање, са одобрењем и благословом надлежног свештеника.
У неким нашим крајевима, пред свето причешће на десетак дана се не пије вино, нити се једе грожђе, па чак ни купине, ни било које друго воће црвене боје, јер подсећа на крв Христову, којом се верници причешћују. Ујутро пре причешћа, не узима се ништа од јела, нити се пуши , све док се не причести, и не узме нафора.
Поред поста, припремање за причешће подразумева и уздржавање од рђавих и злих дела, измирење са свима са којима је неко у завади, чињење добрих дела и давање милостиње, једном речи истрајавање у свакој врлини, а уздржавање од греха.
Како се причешћује?
Када се приђе свештенику који причешћује, изговара се име, да свештеник чује, и тада се не крсти, јер постоји опасност да се закачи чаша (путир) из кога се причешћује, и да се тако проспе причешће, што је велики грех. Треба се прекрстити раније, и када се одмакне од чаше. Свештенику се тада не љуби рука, ни путир, него се полако прилази ономе ко дели нафору. Причешће се узима као храна. Када свештеник, ономе који се причешћује, кашичицу са причешћем стави у уста, усне се склопе као када се узима храна из кашичице. Ако се неко причести за Божић, Васкрс, или на који други мрсни дан, тога дана се не пости. Пости се само онда, када се причешћује на посном дану
НАФОРА
Нафора је хлеб који се верницима дели на крају свете литургије. То је подсећање на прве хришћанске вечере љубави - агапе, где се заједно вечерало, певале се црквене песме и делила миостиња. Нафора се узима на следећи начин: Полако у реду, прилази се свештенику који дели нафору. Када се дође на ред, прво се прекрсти, а затим на длан леве руке прекрсти се десни длан и приђе се свештенику, који на испружени длан ставља коцкицу нафоре. Онда се свештенику целива рука, нафора се узима у уста и поједе, и полако се излази из цркве.
СВЕШТЕНА ЛИЦА
Свештена лица су од Бога изабрана лица, и на посебан начин посвећена да врше света богослужења, свете тајне и обреде. У најчешћем контакту са народом су парохијски свештеници, који служе при црквама и обављају потребне верске обреде својим верницима. Такав свештеник је парох, а народ су његови парохијани. Јер одређено црквено подручје које опслужује свештеник, зове се парохија. Свештеник се поздравља при сусрету: “Помози Бог оче, благословите! â€. Свештенику се целива рука без обзира на године свештеника и онога који целива. Свештеник се у разговору ословљава са “очеâ€, рецимо “оче Маркоâ€, или ако је прота, може “оче протоâ€. Владика се ословљава речима “Ваше Преосвештенствоâ€, или “Преосвећени Владикоâ€, или ако је неформални разговор само “Преосвећениâ€. Патријарх се ословљава са “Ваша Светостиâ€, или “Свјатјејши Владико†или само “Свјатјејшиâ€. Монахиње се ословљавају са “сестроâ€, а игуманија са “матиâ€. Од женског монаштва се не тражи благослов и не љуби се рука.
Монашка лица се такође ословљавају са “очеâ€. Млађима се каже “очеâ€ и његово име, а старешини манастира се може рећи “оче игумане†или “оче архимандритеâ€. Искушеници се ословљавају са “братеâ€.
Кад уђеш на врата Божије цркве, остави иза себе све што је светско и земаљско(Св. Филарет московски).
Кад уђеш у цркву Божију, прво упали свећу у срцу своме (Лука 12,35), онда ако можеш стави једну пред Бога (2. Кор. 9,7), или пред једнога од Божјих светитеља, и моли се предано толико дуго колико свећа гори.