Бата
09-04-10, 23:33
Напомена: Ово сам написао на једном другом сајту ( "Погледима"), али рачунам да је овде најбоље место, посебно с обзиром на околности у вези г. Давидовића.
----------------
ДИНКО ГРУХОЊИЋ
Рођен је у Бањалуци, Босна и Херцеговина, 1970. године. Завршио Филозофски факултет у Новом Саду, на Одсеку за југословенске књижевности и српскохрватски језик, 1995. године.
Новинарством се бави од 1996. године. Као уредник или новинар-сарадник радио је за: Ројтерс и Франс прес, Радио Слободна Европа, Радио 021, Радио Панчево, листове Независни, Булевар, Репортер, НИН, Нови прелом. Данас је сарадник новосадског Грађанског листа, шеф дописиништва Новинске агенције Бета за Нови Сад и Војводину и дописник Радија Deutsche Welle.
Говори енглески језик.
Ожењен, има кћерку Дуњу и сина Давида.
Прилози уз биографију
Штури биографски подаци. Не откривају много. Ко би рекао да је у питању новинарски гуру, алфа-мужјак војвођанерског спин-директоријума, обер-дунђер Новосадске ложе зидара демократије.
Његова се слуша! Што ти он напише, то ти је.
Њему се, храбром, прети. И Дуњи и Давиду. Али, не! Код њега узмицања нема! Лавље је то срце! Дрчно поручује : „Ко од страха мре, прде му на даћи“! Њему неће, он ће другима.
Пред њим капу скида и Томислав Марчинко, оверени усташа, некадашњи `бабо` аутономашког новинарства. Ономад, кад беше `јогурт револуција` и када смо Србску Атину, бар мало и за кратко, очистили од губе, Марчинко је гребући ка Загребу, жестоко лупајући петама у тур, обећао да ће се у „Дневник“ „вратити на белом коњу“.
Белом коњу је име Сабахудин.
Историјске околности Динкова развоја
Знамо ми шта нам је, и ко нам је шта. Ево, седамстотина година како нас свакојаки `инжињери душа` прекуцавају и преваспитавају, премећу нам памет и обаз. Латини и Германи, језуити и удбаши, оџе и евро-унијати...лагано нам кидају комад по комад меса с костију, гроб по гроб, реч по реч. Отпадоше од нас Хрвати, Македонци, некакви Бошњаци, Монтенегрини, попунисмо Мађарима колевке...ево кмече и Војвођани у купусу...и сви ваљају, сви лепи и модерни, само ми, грби, заглавили у каљуги, зли и презрени.
Ала је загрдило, Брате! Дошло време да се присетимо што су нас наши правили и рађали.
Балканске границе све се више поравнавају са оним што их је Хитлер нацртао `41. Затим хоће и нас да пониште...
„... Но наши противници, непријатељи и душмани од нас траже да се одрекнемо себе – не би ли нас, попут својих регрута по боот цампс (логорима за војну обуку) растурили на саставне делове па склопили према својим, најчешће тренутним потребама. Мада је метафорично алхемијски поступак диссолве ет цоагула (растворити па згрушати) познат од искони, доскора га је примењивала углавном инквизиција, или политичка полиција. У виду ‘‘штапа и шаргарепе’‘, или ‘‘доброг полицајца, лошег полицајца’‘, он се међутим уобичајио и при преобликовању читавих народа. Насилно, или методима развијеним понајвише у Институту за проучавање људског понашања, Тависток у Лондону, личност жртве или ‘‘мете’‘ се разара, да би кастрирана служила чему здрава и целовита никада не би....“
Не може то без пете колоне. Зовемо је , трапаво, „друга Србија“ . `Друга Србија` има свој етичко-логички конструкт – расизам према Србима...
Текст нашег најкосатијег новинарског гмаза Теофила Панчића „...Сеци руке, крпи Косово пружа добру илустрацију овог феномена. Ево само неких термина који се примењују на Србију у том невеликом напису: дегенерисаност, бесрамност, неморал, беда, идиотизам. Једна реченица сажима то све: “Србија Јеремића Вука… је једно аморално, плиткоумно, на примитиван и некористан начин себељубно Пркно Космоса које животари у уверењу да је и стварно и могуће постојање парцијалног, такорећи паланачког добра, и исто таквог зла, и да је на нама да, постиђујуће баналним шибицарским триковима, уграбимо за себе што више оног првог, а друго нека узме ко хоће.”
Динко Грухоњић држи `северно, војвођанерско, крило` ове фаланге. Са њим је кићено друштво, све виђени људи, личности од интегритета, ауторитета и компетенције...ВАНУ, Филозофски факултет, “Независна медија“, „Грађанска Војводина“, покрајински омбусман, што је на себе примио тешко бреме одговорности народног адвоката...
Ту су људи из света бизниса, примерице Чанков кум `шугер` Костић, власник фирме „Оџечар“, неколико шећерана и глисера, затим активисти из андерграунд невладиног сектора , г.г. Опачић и пријатељи...
А греота је не поменути дичну младеж: Скупили се у „Црну кућу“ (каква би друкчија могла бити кад је у њој АФАНС укућанин, а Немачка велики брат ). Ту Зека Петаков оплакује Франца, док му побратим Перовић на увце гусла.
Ја теби војводо, ти мени сердаре
Можда ауто-расизам `друге Србије` избија из подсвести која им казује да ће их свет коме служе увек презирати. Свакојако, њима је самореализација, поштовање околине, очајнички потребно.
Како постати уважен, цењен, бар мало прихваћен у Еуропи,а можда и богат?
Ево једног модела за етаблирати се:
„Покрајински омбудсман Петар Теофиловић, којем је јуче уручена награда за унапређење културе људских права "Константин Обрадовић", рекао је на данашњој конференцији за новинаре...“
„НДНВ-у награда омбудсмана за људска права Независном друштву новинара Војводине (НДНВ) припашће годишња награда војвођанског омбудсмана за развој људских права на територији покрајине у 2008. години.“
„Динко Грухоњић најбољи Бетин новинар: Шеф дописништва Новинске агенције Бета у Новом Саду Динко Грухоњић добитник је овогодишње Бетине награде за најбољег новинара.“
„Коалиција против дискриминације, коју чини 10 невладиних организација, доделила је 22. јануара 2009. године Годишње награде за борбу против дискриминације. Глумица Мирјана Карановић, новинар Динко Грухоњић, инспекторка Милена Живановић, Жене у црном и компанија “ЛУСХ Србија” први су добитници овог признања.“
Могу се ја чудити чему ће нам ваки омбусман и какву заштиту могу чекати од њега у задатој Војводини. Ипак се мора признати да овај механизам у пракси функционише, множећи у висину наше над-људе, над -Србе (видети код Ф. Ничеа).
Али, није то перпетуум-мобиле. Ова направа од људских мозгова и моралног ( у светским размерама ) уникума, не може да ради без енергије коју црпи из некроманског раубовања сребреничких гробница - пре свега. А ваља им и свако друго гориво, које могу да исцеде из измрцвареног народа, газећи га к`о кис`о купус.
Што више ригају по свему што је србско, то се осећају јачима. Пријатељи/саговорници Грухоњићеви, по разним `трибинама`, жваћу једно те исто...Грозе се белих орлова „за које се зна шта значе“ (шаховница им у опште не смета), србске химне у којој се (забога) петнаест пута помиње нешто српско – од брода до гране „у земљи где 30% њеног становништва чине мањине“ (па што су им ђедови мењали веру за вечеру, шта сад ми да им радимо? Да се и ми пресалдумимо?)...Љиљана Јокић-Каспар ни `Универзијаду` није могла да гледа, толико се грози „глупе, обесне и примитивне руље“, њеног „примитивизма, национализма и шивинизма. Фуј!“ (Хм, шта то беше расизам?)
Горчин Стојановић, фудбалски експерт пар-екселанс, нас учи шта је национална култура:
“Није национална култура нека политичка битанга, која урличе ‘Србија ибер алес’. Ја сам национална култура, ... Према томе, код нас се мисли да је национална култура нешто што би обавезно морало да буде са мирисом тамјана некако. Али, национална култура су Канда, Коџа и Небојша, ...Кад кажем ‘српска култура’ или ‘српска књижевност, свакако не мислим на академике из Роваца, него мислим наравно на Данила Киша.”
Хтео је рећи да `националне културе` немамо. Сироти Гете, промашио је епоху, па ће певање К-К-Н остати непреведено и скоро недоступно светској културној елити.
Шта нисам нашао
Знамо какви су фундаментални ставови Динка Грухоњића.
Међутим, он је и врхунски (сиц!) новинар, универзитетски предавач и члан некаквих НВО које су се латиле часног задатка да помире завађене народе и изнесу на видело све злочине почињене `деведесетих`. Све га то безусловно обавезује на објективнист, уравнотежен однос према свим жртвама и свим џелатима, итд.
Зато су ме интересовали његови написи који се баве српским жртвама и њиховим џелатима.
Исто тако, замнимало ме, ако г. Антонића назива „Коштуничиним подрепашом“, има ли у његовом видокругу каквих других подрепаша, нпр Сорошевих и сл.
Колико сам био кадар својим слабашним снагама, прегледао сам написе на блогу г. Динка (више од 300 комада), као и преголеми његов опус који нуди „Гугл“. И, Успео сам!
Ево тог једног пасуса где морална бритка сабља, г, Динко описује злочине над Србима:
ОРАЊЕ ЖИВОТА - Динко Грухоњић среда, 20 август 2008
„Путовао сам баш махсуз тако да границу пређем на прелазу Јасеновац-Градина, гдје се Уна улива у Саву и безуспјешно покушава смарагдно-зеленом да разбистри муљевиту воду, на мјесту гдје су логораши из “онога” рата безуспјешно покушавали препливати велику воду и побјећи од “добровољног рада” који им је “нудио” мој почивши имењак, усташки крвник Шакић. Па сам окренуо - опет намјерно - на махалу која се сад зове Козарска Дубица а у ствари је Босанска, па онда баш скроз с намјером преко Приједора, тог града неправедно запостављеног у широј јавности а толико у свету познатог по успјешном спровођењу младићевско-ћосићевске визије “коначног рјешења” и “обрачуна с Турцима”. Тог града у чијој су околини топоними као што су Трнопоље, Омарска и Кератерм. Тог града насељеног саучесницима у којем ријетки повратници и дан-данас нерадо дочекују ноћ на улици.“
Нисам нашао ни један ауторски чланак у коме се Динко бави злочинима ЗЕНГ-е, Тућмана, Вехабија, Изетбеговића, Тачија и УЧК, где описује страдања неког Србчета, где Клинтона и НАТО назива злочинцима...
Пре би се Динкова рука осушила, него што би тако нешто написала. Ни као изговор, `морално покриће` за оно што гура. А, јок! Не хаје тај. Тако га васпитало.
О Сорошу да не причамо...
Заиста је несхватљиво да човек апсолутно без трунке осећаја за трагедије људи са којима се среће сваки дан, са толико мржње коју тако манијакално истреса на сваком кораку, свакога дана од свог првог радног дана, без ичега у себи што би личило на патрљак скрупуле, да не помињем претешки и излизани појам савести, може да буде `јавни делатник`, још светски `уважен` ?
Сребреница, фетиш најмилији
Динко и другови су прошли свим просторима Западног Балкана, да би га више волели. Оцене су, као и увек објективне.
- Вуковар: „...Како су могли толико да се иживљавају, шта су имали у глави, мајку им...”, каже колега сниматељ са Б92... “Не знам, стварно не знам... Како да опросте овакав злочин. Каква толеранција, никад не бих опростио да сам, не дај боже, на њиховом месту”, прича сниматељ.“
- Шумадија: „Па смо тако сазнали да у Шумадији, “срцу Србије”, одакле је ваљда и гореречени премијер (Коштуница), постоје капиталне групице обожавалаца Кју Клукс Клана - ККК. Кукуљице, зиг хајл и остала иконографија... ККК у Чачку, јебо те!...Ту су наравно и неизбежни “Радовци”, зли језици би их назвали “најгори од свих најгорих”. Али, иако их је у Београду 15 пута више ухапшено него у Чачку, њихов сценски наступ је био “дéјà ву”: “Нож, жица, Сребреница”.“
-Босна:“ ...прођем Босном, кроз градове”, занесен њеном љепотом и дубоко несретан њеним животом.“
-Бања Лука: "Да у Бања Луци зиве ријетке особе, захваљујуци цијем це се ангазману једног дана моци опрати образ овог лијепог града, показује и примјер Радмиле Карлас која је, као и велики број одлицних и слободомислецих новинара одлуцила да се батали те професије и простор за отворен став, па критицку мисао,...“
-Требиње: „У Требињу, баш као и у сваком граду тог грозоморног и апсурдног ентитета, тешко ћете наћи неког “нормалног” (уз више него часне изузетке) ко је спреман да одговори на ваша знатижељна питања о протеривању Бошњака...“
-Сарајево:“... На фотографији је спомен-плоча убијеним Сарајлијама у неком од многобројних масакра током 44 мјесеца опсаде тог некадашњег олимпијског града (најдужа опсада у историји модерног ратовања).
На спомен-плочи пише: “На овом су мјесту српски злочинци 27. маја 1992. убили 26 грађана Сарајева…”.
Наравно, ако читате Динка Грухоњића нећете сазнати ништа о етничком чишћењу стотина хиљада Срба из Сарајева и Мостара, о приватним затворима, о робовима и клању...
Нећете чути ништа ни о савременом, што му `избија очи` као оде на бурек у Сарајево: „Нож, колац, Јасеновац”, гласила је једна од парола које су, заједно с мноштвом кукастих крижева, прошлог четвртка освануле у једном од сарајевских трамваја. Порука коју је исписао Непознати Неко упућена је првог дана православног Божића, као својеврсна честитка овдашњим Србима. Није била једина. Како је објављено у медијима, нацистички ум оставио је за собом још сличних трагова: „Убиј Чифута”, „Смрт Јеврејима, смрт Србима”, „Нож, кука, Бањалука”… Није изостао ни поздрав Хитлеру, као ни злогласна лозинка нацистичких маса „Sieg Heil” (живјела побједа).“
СРЕБРЕНИЦА је срце `друге србије`.
У Сребреницу не сме да се дира. У то свето место „српске колективне фашистичке кривице“. Нико не сме да доведе у сумњу искрену и хуману идеју „суочавања са злочиначком прошлошћу“, да им дирнете у племениту мисао о „катарзи“, да им дирнете у њихову увезену личну „истину“.
Уместо опирања, само једно сведочанство:
“...а ево Вам поштовани читаоци налаза патолога др Зорана Станковића који је доставио 145 обдукционих записника српских жртава у зони одговорности Н. Орића (извор, Фонд за истраживање геноцида др Милан Булајић).Само о смрти дечака Слободана Стојановића из Доње Каменице код Зворника,рођен 1980.Др Станковић:" У некој јами,нађена су три тела која су се распадала.Сетим се тад да ми је једна жена чије је презиме Стојановић тражила сина од 11 година и стварно то је био њен син Слободан.Он је са породицом побегао пред налетима војске Н. Орића али се сетио да није одвезао пса.Побегао је од родитеља и збега,пролетео кроз муслиманске страже и они га заробили.Убила га је Алфета Весели из Власенице,Албанка рођена 1963.То је била грозна смрт.Одсецали су му поједине делове тела,отварали трбух,ножем у облику крста,испалили му метак у главу,одсекли уши.Дечак је имао страшну смрт".
Лијепа наша Војводино...
Није Војвођанерима до отцепљења али мора се, јер „ЗВЕР ЈЕ ОПЕТ ГЛАДНА“: "Немогуће је то више слушати, све те националистичке, шовинистичке, фашистичке, централистичке приче су толико баналне, толико офуцане, да заиста, али заиста, увек могу од речи до речи да предвидим шта ће ти плаћени лудаци да кажу о аутономији Војводине, о геј паради, о помрачењу сунца, о Маркалама, о Тузланској капији…...! Јер, само су наивни могли поверовати да је, одласком Црне Горе и Косова, апетит крволочне аждаје са седиштем у Београду нахрањен и задовољен, да је распад завршен. Звало се то „кружењем енергије у природи”, или можда „добро се добрим враћа а зло злим”, тек рецепт је јасан и тако је одувијек у историји човјечанства: милитантни национализам фашисоидног типа је пре свега аутодеструктиван, он на крају увек поједе самог себе. Невоља је једино у томе што, бy тхе wаy, поједе све што му се нађе на путу...“
Елитну јединицу војвођанерских домобрана прати башибозлук. Трабанти.Полуинтелигенти, без петље да стану на црту кад је густо, накнадно прогресивни.
Једни такви направили блог, себе прозвали „скрајнутим буревесницима“ (?!), те „маргиналцима“, написали свој „манифест“, где су обелоданили да ће „извадити чеп из уста“. Још: „Маргинализам је вид отпора стегама сваког система, наметнутим правилима, задатом животу, суноврату части.“ И још: „Маргиналци нису чланови странака, јер подједнако презиру ту булументу хуља из користољубља“. Слободна мисао, која је бујицом тада полетела, чудом се у длаку слаже са политиком ЛДП и ЛСВ. Из онога што прочитате у њиховим `цртицама из живота` вире директиве. Још и више! Ту се пише из дискурса баба-Јоке: иста је код доктора ишла јер је болела `звијезда`. Толико је раскрстила (пардон, раззвијездила) са религијом, да крста није жива хтела да помене. Тако се доказује `правоверност`.
Залуд им понеки коментатор каже какви су заправо:
русофил23.10.2009. 09:45
„Интелектуални доприноси велике вецине (сто званих сто самозваних) новинара на насим просторима своде се углавном на следеце:
а) Болесно су пресироки и тек негдје пред крај текста цитаоц долази до главне тезе цланка. До тада има да се цита "рец мајстора", сто се углавном своди на врлудање кроз есејистицку мастурбацију аутора. Овај цланак је изврстан пример за овај елемент критике.
б) Уместо аналитике, података, поредјења, бројева, факата, супротстављања аргумената, неутралног вагања разлицитих становиста, они нам увијек нуде "лепо и надасве еффектно написан есеј". Стилска везба која пре подсеца на писање сколских радова, као сто је "Пролеце је досло у нас крај", него ли на интелектуалну евалуацију.
ц) Многима је стало само да се у тексту "најебу-мајке" некоме или нецему, ефектно и са стилом, тако да цитаоци "падну" у тзв. циталацки транс, јер уметник писац, ето, има "јаку рец" која "сеце противника као самурајски мац". Мајстор таквог примитивног памфлетизма је "са оног света", Петар Луковиц, који никако да преболи сто никад неце постати "калиф умјесто калифа", те бас због стога "не моз' да смисли" Тадица. То је вец виде и сколска деца, виде уствари сви, само не Перо тхе Луковиц. Зукиц му се овим цланком озбиљно проблизава.
д) За разлику од пристојних новинара који, и кад вредјају, увек то раде некако фино, користеци пристојан језик, који умеју да праве еффецктне алузије и весто наводе цитаоце да сами направе закљуцак, итд., дакле за разлику од таквих, овакви "новинари" су самарају директно, отровни су, подсмјесљиви, спрдљиви, и најрадије би затукли оног с ким се не слазу на лицу мјеста. Овде не мислим бас дословно затукли (маљем на примјер), него 'затукли' онако са рецима. Било како било, метод и сврха су исти. Агресија је агресија, била вербална или физицка. Форма у којој се она испољава је ирелевантна и не мозе да камуфлира њезину сустину.“
Ни бриге их. Јер, њихово је да шире догму, илити идеолошки `бренд` што се одазива на `војвођански идентитет`. Ови п(р)освећени промотери војвођанства су, међутим, натурализовани војвођанери, не тако давно добијали су петице из географије кад шаком поклопе где је Војводина.
Зато је зло с њима.
А, суштину војвођанерства је једном реченицом дефинисао Зека: „Убили сте нам претолонаследника 1914.“
Селективно безбожни безбожник
Покренуло радикално-прогресивни часопис „Безбожник“, па ошинуло по поповима:
„Прво су дошли попови, па топови, па лопови… Само дан након изручења Милошевића Хагу, дакле 29. јуна 2001. године, Влада Србије донела је уредбу о увођењу веронауке у лаичке школе у Србији...
Осам и кусур година касније доживели смо колоне људи које у реду, од Теразија до Саборне цркве, некрофилно чекају да додирну мртвог човека, скромног монаха још скромнијих постигнућа, који је Српску православну цркву предводио у годинама њене срамоте, страхоте и ужаса. У тим целивајућим редовима приметно је било присуство великог броја младих људи. Са потпуном извесношћу може се прогнозирати да ће у неком следећем реду, када се на онај свет преметне будући српски патријарх (један од кандидованих јахача апокалипсе), бити још више младих људи, у међувремену задојених наставом веронауке...“
„Исти тај Слободан Милошевић, балкански касапин и крвави прагматик лишен сваке идеологије, украо је политику великосрпског наци(онали)зма управо од оних који су данас на власти у Србији: од САНУ, СПЦ, Клуба књижевника, Црвене звезде и садашњих веома водећих позиционих и опозиционих политичара. Та политика је била и остала у њиховом ексклузивном власништву, они су сада своји на своме, ово јесте Србија по мери тих “елита”...“
Пред папом, међутим, Динко умукне у дубокој скрушености. Пред хоџама и вехабијама ни мукајет. Јесте он безбожник, али и то безбожништво има крај. Довољно је што мрзи Православље. Верска толеранција мора да постоји! Па зар не?
И боли га омладина. Ето, колико се труде око те младежи, колико су пара уложили, и `црну кућу` су им направили, и свашта нешто, а њих све више у (православним) црквама! Куда иде овај свет!
Још горе!... :
„Малолетници у раљама “патриота”
Такозвана патриотска окупљања на годишњицу проглашења независности Косова у градовима Србије још једном су скренула пажњу јавности да у колонама демонстраната велику већину чине средњошколци, махом малолетници, који су очигледно лак плен којим манипулишу екстремистичке организације. „
...очајава Динко, и просто рида:
“Откуд Образ, Национални строј и којекакви “србски”, надасве “отачаствени” а нарочито “патриЈотски” покрети за ослобођење Срба од Срба баш у Новом Саду...“
Завист и јеткост избијају му на сваку рупу. Јер, колико год пара и силе потрошили, колико год агитовали и мамчили децу, резултати су рђави. Неки други, шибани и разапињани, могу више...
И ту, из позадине, бекраунда што би рекли, задрхти еротски трептај, тихи, спутани, љубавни вапај: „Ох Горане, зашто си Давидивић...?“
Отуда, бар делом, бес који истреса на своје мезимце:
„...А што се “либералне” и “грађанске” Србије тиче, међу гомилом домишљатих симбола организатора и подржавалаца Параде поноса директ у зјеницу ока убо ме један: три прста у дугиним бојама! Начас сам мислио да је националистичка подметачина. Јок, објаснили су ми да је у питању геј провокација на рачун нацоша. Али, одговорио сам, то је провокација и на мој рачун, на рачун свих људи који оправдано сматрају да су три прста на Балкану еквивалентан симбол зла свим ранијим фашистичко-нацистичко-кољачким словима, бројевима и свастикама… Небитно да ли су ти прсти у боји коже или у бојама дуге. Да ли то уопште ико овде може да схвати? Од спортиста па до министара и председника. Да та три прста, сваки пут када их подигну у ваздух, асоцирају ни мање ни више него на Сребреницу, Приједор, Вуковар, Ђаковицу…Та су три прста за стид а не за дику и прајд. „
Нека сте педери, лепо је то, али та три прста су вас срушила у мојим очима! Три прста на `паради поноса`! О Содомо и Гоморо! – грца сломљени Динко, и `отвара` се:
“Јеби га, стварно сам био у заблуди! Ја сам, јадан, мислио да неки симболи, неке химне, неке речи, након што се зло под њима изврши, морају бити “ревидирани”. Да су, на пример, Немци након Другог светског рата из текста химне избацили прву строфу, ону добру знану, која почиње са: “Dojčland, Dojčland uiber alles, uiber alles in der Velt”.“
Управо тако!
СРБЕ ТРЕБА СКРАТИТИ ЗА ТАЈ СИМБОЛ! Чим се роде, треба им отсећи та три прста, да их више никад не подигну!
Не постоји усташки антифашизам. То је оксиморон. Динко & Цо. се куну у свој "антифшизам", дочим раде супротно. Потпуна схизофренија. Апсолутна хипокризија (илити поквареност, на нашем). Немају они везе ни са каквом идеологијом. Њих води само мржња, ништа више.
----------------
ДИНКО ГРУХОЊИЋ
Рођен је у Бањалуци, Босна и Херцеговина, 1970. године. Завршио Филозофски факултет у Новом Саду, на Одсеку за југословенске књижевности и српскохрватски језик, 1995. године.
Новинарством се бави од 1996. године. Као уредник или новинар-сарадник радио је за: Ројтерс и Франс прес, Радио Слободна Европа, Радио 021, Радио Панчево, листове Независни, Булевар, Репортер, НИН, Нови прелом. Данас је сарадник новосадског Грађанског листа, шеф дописиништва Новинске агенције Бета за Нови Сад и Војводину и дописник Радија Deutsche Welle.
Говори енглески језик.
Ожењен, има кћерку Дуњу и сина Давида.
Прилози уз биографију
Штури биографски подаци. Не откривају много. Ко би рекао да је у питању новинарски гуру, алфа-мужјак војвођанерског спин-директоријума, обер-дунђер Новосадске ложе зидара демократије.
Његова се слуша! Што ти он напише, то ти је.
Њему се, храбром, прети. И Дуњи и Давиду. Али, не! Код њега узмицања нема! Лавље је то срце! Дрчно поручује : „Ко од страха мре, прде му на даћи“! Њему неће, он ће другима.
Пред њим капу скида и Томислав Марчинко, оверени усташа, некадашњи `бабо` аутономашког новинарства. Ономад, кад беше `јогурт револуција` и када смо Србску Атину, бар мало и за кратко, очистили од губе, Марчинко је гребући ка Загребу, жестоко лупајући петама у тур, обећао да ће се у „Дневник“ „вратити на белом коњу“.
Белом коњу је име Сабахудин.
Историјске околности Динкова развоја
Знамо ми шта нам је, и ко нам је шта. Ево, седамстотина година како нас свакојаки `инжињери душа` прекуцавају и преваспитавају, премећу нам памет и обаз. Латини и Германи, језуити и удбаши, оџе и евро-унијати...лагано нам кидају комад по комад меса с костију, гроб по гроб, реч по реч. Отпадоше од нас Хрвати, Македонци, некакви Бошњаци, Монтенегрини, попунисмо Мађарима колевке...ево кмече и Војвођани у купусу...и сви ваљају, сви лепи и модерни, само ми, грби, заглавили у каљуги, зли и презрени.
Ала је загрдило, Брате! Дошло време да се присетимо што су нас наши правили и рађали.
Балканске границе све се више поравнавају са оним што их је Хитлер нацртао `41. Затим хоће и нас да пониште...
„... Но наши противници, непријатељи и душмани од нас траже да се одрекнемо себе – не би ли нас, попут својих регрута по боот цампс (логорима за војну обуку) растурили на саставне делове па склопили према својим, најчешће тренутним потребама. Мада је метафорично алхемијски поступак диссолве ет цоагула (растворити па згрушати) познат од искони, доскора га је примењивала углавном инквизиција, или политичка полиција. У виду ‘‘штапа и шаргарепе’‘, или ‘‘доброг полицајца, лошег полицајца’‘, он се међутим уобичајио и при преобликовању читавих народа. Насилно, или методима развијеним понајвише у Институту за проучавање људског понашања, Тависток у Лондону, личност жртве или ‘‘мете’‘ се разара, да би кастрирана служила чему здрава и целовита никада не би....“
Не може то без пете колоне. Зовемо је , трапаво, „друга Србија“ . `Друга Србија` има свој етичко-логички конструкт – расизам према Србима...
Текст нашег најкосатијег новинарског гмаза Теофила Панчића „...Сеци руке, крпи Косово пружа добру илустрацију овог феномена. Ево само неких термина који се примењују на Србију у том невеликом напису: дегенерисаност, бесрамност, неморал, беда, идиотизам. Једна реченица сажима то све: “Србија Јеремића Вука… је једно аморално, плиткоумно, на примитиван и некористан начин себељубно Пркно Космоса које животари у уверењу да је и стварно и могуће постојање парцијалног, такорећи паланачког добра, и исто таквог зла, и да је на нама да, постиђујуће баналним шибицарским триковима, уграбимо за себе што више оног првог, а друго нека узме ко хоће.”
Динко Грухоњић држи `северно, војвођанерско, крило` ове фаланге. Са њим је кићено друштво, све виђени људи, личности од интегритета, ауторитета и компетенције...ВАНУ, Филозофски факултет, “Независна медија“, „Грађанска Војводина“, покрајински омбусман, што је на себе примио тешко бреме одговорности народног адвоката...
Ту су људи из света бизниса, примерице Чанков кум `шугер` Костић, власник фирме „Оџечар“, неколико шећерана и глисера, затим активисти из андерграунд невладиног сектора , г.г. Опачић и пријатељи...
А греота је не поменути дичну младеж: Скупили се у „Црну кућу“ (каква би друкчија могла бити кад је у њој АФАНС укућанин, а Немачка велики брат ). Ту Зека Петаков оплакује Франца, док му побратим Перовић на увце гусла.
Ја теби војводо, ти мени сердаре
Можда ауто-расизам `друге Србије` избија из подсвести која им казује да ће их свет коме служе увек презирати. Свакојако, њима је самореализација, поштовање околине, очајнички потребно.
Како постати уважен, цењен, бар мало прихваћен у Еуропи,а можда и богат?
Ево једног модела за етаблирати се:
„Покрајински омбудсман Петар Теофиловић, којем је јуче уручена награда за унапређење културе људских права "Константин Обрадовић", рекао је на данашњој конференцији за новинаре...“
„НДНВ-у награда омбудсмана за људска права Независном друштву новинара Војводине (НДНВ) припашће годишња награда војвођанског омбудсмана за развој људских права на територији покрајине у 2008. години.“
„Динко Грухоњић најбољи Бетин новинар: Шеф дописништва Новинске агенције Бета у Новом Саду Динко Грухоњић добитник је овогодишње Бетине награде за најбољег новинара.“
„Коалиција против дискриминације, коју чини 10 невладиних организација, доделила је 22. јануара 2009. године Годишње награде за борбу против дискриминације. Глумица Мирјана Карановић, новинар Динко Грухоњић, инспекторка Милена Живановић, Жене у црном и компанија “ЛУСХ Србија” први су добитници овог признања.“
Могу се ја чудити чему ће нам ваки омбусман и какву заштиту могу чекати од њега у задатој Војводини. Ипак се мора признати да овај механизам у пракси функционише, множећи у висину наше над-људе, над -Србе (видети код Ф. Ничеа).
Али, није то перпетуум-мобиле. Ова направа од људских мозгова и моралног ( у светским размерама ) уникума, не може да ради без енергије коју црпи из некроманског раубовања сребреничких гробница - пре свега. А ваља им и свако друго гориво, које могу да исцеде из измрцвареног народа, газећи га к`о кис`о купус.
Што више ригају по свему што је србско, то се осећају јачима. Пријатељи/саговорници Грухоњићеви, по разним `трибинама`, жваћу једно те исто...Грозе се белих орлова „за које се зна шта значе“ (шаховница им у опште не смета), србске химне у којој се (забога) петнаест пута помиње нешто српско – од брода до гране „у земљи где 30% њеног становништва чине мањине“ (па што су им ђедови мењали веру за вечеру, шта сад ми да им радимо? Да се и ми пресалдумимо?)...Љиљана Јокић-Каспар ни `Универзијаду` није могла да гледа, толико се грози „глупе, обесне и примитивне руље“, њеног „примитивизма, национализма и шивинизма. Фуј!“ (Хм, шта то беше расизам?)
Горчин Стојановић, фудбалски експерт пар-екселанс, нас учи шта је национална култура:
“Није национална култура нека политичка битанга, која урличе ‘Србија ибер алес’. Ја сам национална култура, ... Према томе, код нас се мисли да је национална култура нешто што би обавезно морало да буде са мирисом тамјана некако. Али, национална култура су Канда, Коџа и Небојша, ...Кад кажем ‘српска култура’ или ‘српска књижевност, свакако не мислим на академике из Роваца, него мислим наравно на Данила Киша.”
Хтео је рећи да `националне културе` немамо. Сироти Гете, промашио је епоху, па ће певање К-К-Н остати непреведено и скоро недоступно светској културној елити.
Шта нисам нашао
Знамо какви су фундаментални ставови Динка Грухоњића.
Међутим, он је и врхунски (сиц!) новинар, универзитетски предавач и члан некаквих НВО које су се латиле часног задатка да помире завађене народе и изнесу на видело све злочине почињене `деведесетих`. Све га то безусловно обавезује на објективнист, уравнотежен однос према свим жртвама и свим џелатима, итд.
Зато су ме интересовали његови написи који се баве српским жртвама и њиховим џелатима.
Исто тако, замнимало ме, ако г. Антонића назива „Коштуничиним подрепашом“, има ли у његовом видокругу каквих других подрепаша, нпр Сорошевих и сл.
Колико сам био кадар својим слабашним снагама, прегледао сам написе на блогу г. Динка (више од 300 комада), као и преголеми његов опус који нуди „Гугл“. И, Успео сам!
Ево тог једног пасуса где морална бритка сабља, г, Динко описује злочине над Србима:
ОРАЊЕ ЖИВОТА - Динко Грухоњић среда, 20 август 2008
„Путовао сам баш махсуз тако да границу пређем на прелазу Јасеновац-Градина, гдје се Уна улива у Саву и безуспјешно покушава смарагдно-зеленом да разбистри муљевиту воду, на мјесту гдје су логораши из “онога” рата безуспјешно покушавали препливати велику воду и побјећи од “добровољног рада” који им је “нудио” мој почивши имењак, усташки крвник Шакић. Па сам окренуо - опет намјерно - на махалу која се сад зове Козарска Дубица а у ствари је Босанска, па онда баш скроз с намјером преко Приједора, тог града неправедно запостављеног у широј јавности а толико у свету познатог по успјешном спровођењу младићевско-ћосићевске визије “коначног рјешења” и “обрачуна с Турцима”. Тог града у чијој су околини топоними као што су Трнопоље, Омарска и Кератерм. Тог града насељеног саучесницима у којем ријетки повратници и дан-данас нерадо дочекују ноћ на улици.“
Нисам нашао ни један ауторски чланак у коме се Динко бави злочинима ЗЕНГ-е, Тућмана, Вехабија, Изетбеговића, Тачија и УЧК, где описује страдања неког Србчета, где Клинтона и НАТО назива злочинцима...
Пре би се Динкова рука осушила, него што би тако нешто написала. Ни као изговор, `морално покриће` за оно што гура. А, јок! Не хаје тај. Тако га васпитало.
О Сорошу да не причамо...
Заиста је несхватљиво да човек апсолутно без трунке осећаја за трагедије људи са којима се среће сваки дан, са толико мржње коју тако манијакално истреса на сваком кораку, свакога дана од свог првог радног дана, без ичега у себи што би личило на патрљак скрупуле, да не помињем претешки и излизани појам савести, може да буде `јавни делатник`, још светски `уважен` ?
Сребреница, фетиш најмилији
Динко и другови су прошли свим просторима Западног Балкана, да би га више волели. Оцене су, као и увек објективне.
- Вуковар: „...Како су могли толико да се иживљавају, шта су имали у глави, мајку им...”, каже колега сниматељ са Б92... “Не знам, стварно не знам... Како да опросте овакав злочин. Каква толеранција, никад не бих опростио да сам, не дај боже, на њиховом месту”, прича сниматељ.“
- Шумадија: „Па смо тако сазнали да у Шумадији, “срцу Србије”, одакле је ваљда и гореречени премијер (Коштуница), постоје капиталне групице обожавалаца Кју Клукс Клана - ККК. Кукуљице, зиг хајл и остала иконографија... ККК у Чачку, јебо те!...Ту су наравно и неизбежни “Радовци”, зли језици би их назвали “најгори од свих најгорих”. Али, иако их је у Београду 15 пута више ухапшено него у Чачку, њихов сценски наступ је био “дéјà ву”: “Нож, жица, Сребреница”.“
-Босна:“ ...прођем Босном, кроз градове”, занесен њеном љепотом и дубоко несретан њеним животом.“
-Бања Лука: "Да у Бања Луци зиве ријетке особе, захваљујуци цијем це се ангазману једног дана моци опрати образ овог лијепог града, показује и примјер Радмиле Карлас која је, као и велики број одлицних и слободомислецих новинара одлуцила да се батали те професије и простор за отворен став, па критицку мисао,...“
-Требиње: „У Требињу, баш као и у сваком граду тог грозоморног и апсурдног ентитета, тешко ћете наћи неког “нормалног” (уз више него часне изузетке) ко је спреман да одговори на ваша знатижељна питања о протеривању Бошњака...“
-Сарајево:“... На фотографији је спомен-плоча убијеним Сарајлијама у неком од многобројних масакра током 44 мјесеца опсаде тог некадашњег олимпијског града (најдужа опсада у историји модерног ратовања).
На спомен-плочи пише: “На овом су мјесту српски злочинци 27. маја 1992. убили 26 грађана Сарајева…”.
Наравно, ако читате Динка Грухоњића нећете сазнати ништа о етничком чишћењу стотина хиљада Срба из Сарајева и Мостара, о приватним затворима, о робовима и клању...
Нећете чути ништа ни о савременом, што му `избија очи` као оде на бурек у Сарајево: „Нож, колац, Јасеновац”, гласила је једна од парола које су, заједно с мноштвом кукастих крижева, прошлог четвртка освануле у једном од сарајевских трамваја. Порука коју је исписао Непознати Неко упућена је првог дана православног Божића, као својеврсна честитка овдашњим Србима. Није била једина. Како је објављено у медијима, нацистички ум оставио је за собом још сличних трагова: „Убиј Чифута”, „Смрт Јеврејима, смрт Србима”, „Нож, кука, Бањалука”… Није изостао ни поздрав Хитлеру, као ни злогласна лозинка нацистичких маса „Sieg Heil” (живјела побједа).“
СРЕБРЕНИЦА је срце `друге србије`.
У Сребреницу не сме да се дира. У то свето место „српске колективне фашистичке кривице“. Нико не сме да доведе у сумњу искрену и хуману идеју „суочавања са злочиначком прошлошћу“, да им дирнете у племениту мисао о „катарзи“, да им дирнете у њихову увезену личну „истину“.
Уместо опирања, само једно сведочанство:
“...а ево Вам поштовани читаоци налаза патолога др Зорана Станковића који је доставио 145 обдукционих записника српских жртава у зони одговорности Н. Орића (извор, Фонд за истраживање геноцида др Милан Булајић).Само о смрти дечака Слободана Стојановића из Доње Каменице код Зворника,рођен 1980.Др Станковић:" У некој јами,нађена су три тела која су се распадала.Сетим се тад да ми је једна жена чије је презиме Стојановић тражила сина од 11 година и стварно то је био њен син Слободан.Он је са породицом побегао пред налетима војске Н. Орића али се сетио да није одвезао пса.Побегао је од родитеља и збега,пролетео кроз муслиманске страже и они га заробили.Убила га је Алфета Весели из Власенице,Албанка рођена 1963.То је била грозна смрт.Одсецали су му поједине делове тела,отварали трбух,ножем у облику крста,испалили му метак у главу,одсекли уши.Дечак је имао страшну смрт".
Лијепа наша Војводино...
Није Војвођанерима до отцепљења али мора се, јер „ЗВЕР ЈЕ ОПЕТ ГЛАДНА“: "Немогуће је то више слушати, све те националистичке, шовинистичке, фашистичке, централистичке приче су толико баналне, толико офуцане, да заиста, али заиста, увек могу од речи до речи да предвидим шта ће ти плаћени лудаци да кажу о аутономији Војводине, о геј паради, о помрачењу сунца, о Маркалама, о Тузланској капији…...! Јер, само су наивни могли поверовати да је, одласком Црне Горе и Косова, апетит крволочне аждаје са седиштем у Београду нахрањен и задовољен, да је распад завршен. Звало се то „кружењем енергије у природи”, или можда „добро се добрим враћа а зло злим”, тек рецепт је јасан и тако је одувијек у историји човјечанства: милитантни национализам фашисоидног типа је пре свега аутодеструктиван, он на крају увек поједе самог себе. Невоља је једино у томе што, бy тхе wаy, поједе све што му се нађе на путу...“
Елитну јединицу војвођанерских домобрана прати башибозлук. Трабанти.Полуинтелигенти, без петље да стану на црту кад је густо, накнадно прогресивни.
Једни такви направили блог, себе прозвали „скрајнутим буревесницима“ (?!), те „маргиналцима“, написали свој „манифест“, где су обелоданили да ће „извадити чеп из уста“. Још: „Маргинализам је вид отпора стегама сваког система, наметнутим правилима, задатом животу, суноврату части.“ И још: „Маргиналци нису чланови странака, јер подједнако презиру ту булументу хуља из користољубља“. Слободна мисао, која је бујицом тада полетела, чудом се у длаку слаже са политиком ЛДП и ЛСВ. Из онога што прочитате у њиховим `цртицама из живота` вире директиве. Још и више! Ту се пише из дискурса баба-Јоке: иста је код доктора ишла јер је болела `звијезда`. Толико је раскрстила (пардон, раззвијездила) са религијом, да крста није жива хтела да помене. Тако се доказује `правоверност`.
Залуд им понеки коментатор каже какви су заправо:
русофил23.10.2009. 09:45
„Интелектуални доприноси велике вецине (сто званих сто самозваних) новинара на насим просторима своде се углавном на следеце:
а) Болесно су пресироки и тек негдје пред крај текста цитаоц долази до главне тезе цланка. До тада има да се цита "рец мајстора", сто се углавном своди на врлудање кроз есејистицку мастурбацију аутора. Овај цланак је изврстан пример за овај елемент критике.
б) Уместо аналитике, података, поредјења, бројева, факата, супротстављања аргумената, неутралног вагања разлицитих становиста, они нам увијек нуде "лепо и надасве еффектно написан есеј". Стилска везба која пре подсеца на писање сколских радова, као сто је "Пролеце је досло у нас крај", него ли на интелектуалну евалуацију.
ц) Многима је стало само да се у тексту "најебу-мајке" некоме или нецему, ефектно и са стилом, тако да цитаоци "падну" у тзв. циталацки транс, јер уметник писац, ето, има "јаку рец" која "сеце противника као самурајски мац". Мајстор таквог примитивног памфлетизма је "са оног света", Петар Луковиц, који никако да преболи сто никад неце постати "калиф умјесто калифа", те бас због стога "не моз' да смисли" Тадица. То је вец виде и сколска деца, виде уствари сви, само не Перо тхе Луковиц. Зукиц му се овим цланком озбиљно проблизава.
д) За разлику од пристојних новинара који, и кад вредјају, увек то раде некако фино, користеци пристојан језик, који умеју да праве еффецктне алузије и весто наводе цитаоце да сами направе закљуцак, итд., дакле за разлику од таквих, овакви "новинари" су самарају директно, отровни су, подсмјесљиви, спрдљиви, и најрадије би затукли оног с ким се не слазу на лицу мјеста. Овде не мислим бас дословно затукли (маљем на примјер), него 'затукли' онако са рецима. Било како било, метод и сврха су исти. Агресија је агресија, била вербална или физицка. Форма у којој се она испољава је ирелевантна и не мозе да камуфлира њезину сустину.“
Ни бриге их. Јер, њихово је да шире догму, илити идеолошки `бренд` што се одазива на `војвођански идентитет`. Ови п(р)освећени промотери војвођанства су, међутим, натурализовани војвођанери, не тако давно добијали су петице из географије кад шаком поклопе где је Војводина.
Зато је зло с њима.
А, суштину војвођанерства је једном реченицом дефинисао Зека: „Убили сте нам претолонаследника 1914.“
Селективно безбожни безбожник
Покренуло радикално-прогресивни часопис „Безбожник“, па ошинуло по поповима:
„Прво су дошли попови, па топови, па лопови… Само дан након изручења Милошевића Хагу, дакле 29. јуна 2001. године, Влада Србије донела је уредбу о увођењу веронауке у лаичке школе у Србији...
Осам и кусур година касније доживели смо колоне људи које у реду, од Теразија до Саборне цркве, некрофилно чекају да додирну мртвог човека, скромног монаха још скромнијих постигнућа, који је Српску православну цркву предводио у годинама њене срамоте, страхоте и ужаса. У тим целивајућим редовима приметно је било присуство великог броја младих људи. Са потпуном извесношћу може се прогнозирати да ће у неком следећем реду, када се на онај свет преметне будући српски патријарх (један од кандидованих јахача апокалипсе), бити још више младих људи, у међувремену задојених наставом веронауке...“
„Исти тај Слободан Милошевић, балкански касапин и крвави прагматик лишен сваке идеологије, украо је политику великосрпског наци(онали)зма управо од оних који су данас на власти у Србији: од САНУ, СПЦ, Клуба књижевника, Црвене звезде и садашњих веома водећих позиционих и опозиционих политичара. Та политика је била и остала у њиховом ексклузивном власништву, они су сада своји на своме, ово јесте Србија по мери тих “елита”...“
Пред папом, међутим, Динко умукне у дубокој скрушености. Пред хоџама и вехабијама ни мукајет. Јесте он безбожник, али и то безбожништво има крај. Довољно је што мрзи Православље. Верска толеранција мора да постоји! Па зар не?
И боли га омладина. Ето, колико се труде око те младежи, колико су пара уложили, и `црну кућу` су им направили, и свашта нешто, а њих све више у (православним) црквама! Куда иде овај свет!
Још горе!... :
„Малолетници у раљама “патриота”
Такозвана патриотска окупљања на годишњицу проглашења независности Косова у градовима Србије још једном су скренула пажњу јавности да у колонама демонстраната велику већину чине средњошколци, махом малолетници, који су очигледно лак плен којим манипулишу екстремистичке организације. „
...очајава Динко, и просто рида:
“Откуд Образ, Национални строј и којекакви “србски”, надасве “отачаствени” а нарочито “патриЈотски” покрети за ослобођење Срба од Срба баш у Новом Саду...“
Завист и јеткост избијају му на сваку рупу. Јер, колико год пара и силе потрошили, колико год агитовали и мамчили децу, резултати су рђави. Неки други, шибани и разапињани, могу више...
И ту, из позадине, бекраунда што би рекли, задрхти еротски трептај, тихи, спутани, љубавни вапај: „Ох Горане, зашто си Давидивић...?“
Отуда, бар делом, бес који истреса на своје мезимце:
„...А што се “либералне” и “грађанске” Србије тиче, међу гомилом домишљатих симбола организатора и подржавалаца Параде поноса директ у зјеницу ока убо ме један: три прста у дугиним бојама! Начас сам мислио да је националистичка подметачина. Јок, објаснили су ми да је у питању геј провокација на рачун нацоша. Али, одговорио сам, то је провокација и на мој рачун, на рачун свих људи који оправдано сматрају да су три прста на Балкану еквивалентан симбол зла свим ранијим фашистичко-нацистичко-кољачким словима, бројевима и свастикама… Небитно да ли су ти прсти у боји коже или у бојама дуге. Да ли то уопште ико овде може да схвати? Од спортиста па до министара и председника. Да та три прста, сваки пут када их подигну у ваздух, асоцирају ни мање ни више него на Сребреницу, Приједор, Вуковар, Ђаковицу…Та су три прста за стид а не за дику и прајд. „
Нека сте педери, лепо је то, али та три прста су вас срушила у мојим очима! Три прста на `паради поноса`! О Содомо и Гоморо! – грца сломљени Динко, и `отвара` се:
“Јеби га, стварно сам био у заблуди! Ја сам, јадан, мислио да неки симболи, неке химне, неке речи, након што се зло под њима изврши, морају бити “ревидирани”. Да су, на пример, Немци након Другог светског рата из текста химне избацили прву строфу, ону добру знану, која почиње са: “Dojčland, Dojčland uiber alles, uiber alles in der Velt”.“
Управо тако!
СРБЕ ТРЕБА СКРАТИТИ ЗА ТАЈ СИМБОЛ! Чим се роде, треба им отсећи та три прста, да их више никад не подигну!
Не постоји усташки антифашизам. То је оксиморон. Динко & Цо. се куну у свој "антифшизам", дочим раде супротно. Потпуна схизофренија. Апсолутна хипокризија (илити поквареност, на нашем). Немају они везе ни са каквом идеологијом. Њих води само мржња, ништа више.