Тара
05-04-08, 18:27
Још једна заблуда мора на сметлиште историје, да се тако изразимо. Дуго се веровало, наиме, да мравље заједнице почивају на једнакости и сарадњи, нова истраживања су показала да није тако. И ови инсекти (проучава их наука ентомоголија) су, по свему судећи, подли и саможиви, готово као људи.
Научници предвођени Вилијамом Хјузом са Факултета биолошких наука Универзитета у Лидсу (Велика Британија) су, управо, обелоданили налазе својих проучавања у угледном часопису „Списи Националне академије наука (САД)”, користећи „наследне отиске” (ДНК) пет колонија мрава који грицкају лишће. Изгледи да ларве постану краљице увелико зависе од тога ко им је био отац.
Претходно су погрешно претпостављали да су животињице познате по марљивости усавршиле задивљујућу вештину удруженог рада и способност да добробит заједнице ставе испред властитих брига и користи. Сада се одједном показује да то, баш, није тако. Управо је супротно: колоније мрава су, заправо, легло подлог, себичног и поткупљивог понашања.
Да ли су људи, у ствари, све ове подлости научили од дотичних инсеката?
Кривица за то је на краљевској породици илити мужјацима који носе краљевски ген.
Научници су открили да поједини мрави преносе ген циљано (селективно) да би осигурали да потомци постану краљице које се разможавају (репродуктивне), а не обични радници. Реткост краљевске линије је еволуциона стратегија владајућих варалица, како се не би нашли међу дружељубивим и несебичним армијама сабраће коју искоришћавају.
Установљено је да ларвини изгледи да постане краљица највећим делом зависе од тога ко јој је отац.
Пре најнивијих сазнања замишљало се да су марви узор демократског друштва и свеопштег испомагања, а да природа има главну улогу у одабиру будуће властеле.
Суштинско начело друштвеног живота јесте једнакост. Открили смо да то није увек случај и да извесни мушкарци варају. Испољава се наследни (генетски) утицај на то ко ће бити краљица, објашњава Вилијам Хјуз.
Краљевске наследне (генетске) линије су ретке у свакој колонији, што је навело научнике да закључе да мрави препредено и промишљено разносе властиту сперму у друге заједнице, тако да предност потомству које остављају не буде сувише очигледна. Ако би превише ларви у исто време постале краљице, неравнотежу би приметили обични мрави-радници и могли би се побунити.
Ми проучавамо инсекте склоне друштвеном животу (и понашању), као што су ројеви пчела и гомиле мрава, и најпре нам у очи пада да једни другима помажу. Уколико, међутим, загребемо дубље, можемо да видимо сукобе и преваре за шта је људско друштво најбољи пример, додаје Вилијам Хјуз.
Мрави више нису изузетак у томе, као што се доскора мислило.
У занимљивом изучавању учествовали су и дански истраживачи са Универзитета у Копенхагену.
Научници из Лидса су прошле године обзнанили да су мрави предодређени за грицкање лишћа (Acromyrmex) обдарени прилагодљивим генима који омогућује најповољнији број радника сваке врсте у свакој колонији. Упркос наслеђеним склоностима, околина може да покрене ларве да испоруче више једних, а мање других; једни су крупни (три пута већи), а други ситни. Све зависи, наравно, од потреба на послу.
Имајући у виду да осам седмица протекне да из јајашца настане одрасла јединка, колоније су у (не)прилици да у овом временском распону предвиде колико којих радница је потребно: то су увек женке, а мужјаци само једу, размножавају се и угибају. И у томе помаже својеврсни спој наслеђа (природе) и одгајања (исхрана).
Истраживачи немају појма како природа да миг којих треба да буде више. Вилијам Хјуз претпоставља да би то могао да буде наговештај колико има хране, промена температуре или повећања (смањење) феромона.
извор: Политика
Научници предвођени Вилијамом Хјузом са Факултета биолошких наука Универзитета у Лидсу (Велика Британија) су, управо, обелоданили налазе својих проучавања у угледном часопису „Списи Националне академије наука (САД)”, користећи „наследне отиске” (ДНК) пет колонија мрава који грицкају лишће. Изгледи да ларве постану краљице увелико зависе од тога ко им је био отац.
Претходно су погрешно претпостављали да су животињице познате по марљивости усавршиле задивљујућу вештину удруженог рада и способност да добробит заједнице ставе испред властитих брига и користи. Сада се одједном показује да то, баш, није тако. Управо је супротно: колоније мрава су, заправо, легло подлог, себичног и поткупљивог понашања.
Да ли су људи, у ствари, све ове подлости научили од дотичних инсеката?
Кривица за то је на краљевској породици илити мужјацима који носе краљевски ген.
Научници су открили да поједини мрави преносе ген циљано (селективно) да би осигурали да потомци постану краљице које се разможавају (репродуктивне), а не обични радници. Реткост краљевске линије је еволуциона стратегија владајућих варалица, како се не би нашли међу дружељубивим и несебичним армијама сабраће коју искоришћавају.
Установљено је да ларвини изгледи да постане краљица највећим делом зависе од тога ко јој је отац.
Пре најнивијих сазнања замишљало се да су марви узор демократског друштва и свеопштег испомагања, а да природа има главну улогу у одабиру будуће властеле.
Суштинско начело друштвеног живота јесте једнакост. Открили смо да то није увек случај и да извесни мушкарци варају. Испољава се наследни (генетски) утицај на то ко ће бити краљица, објашњава Вилијам Хјуз.
Краљевске наследне (генетске) линије су ретке у свакој колонији, што је навело научнике да закључе да мрави препредено и промишљено разносе властиту сперму у друге заједнице, тако да предност потомству које остављају не буде сувише очигледна. Ако би превише ларви у исто време постале краљице, неравнотежу би приметили обични мрави-радници и могли би се побунити.
Ми проучавамо инсекте склоне друштвеном животу (и понашању), као што су ројеви пчела и гомиле мрава, и најпре нам у очи пада да једни другима помажу. Уколико, међутим, загребемо дубље, можемо да видимо сукобе и преваре за шта је људско друштво најбољи пример, додаје Вилијам Хјуз.
Мрави више нису изузетак у томе, као што се доскора мислило.
У занимљивом изучавању учествовали су и дански истраживачи са Универзитета у Копенхагену.
Научници из Лидса су прошле године обзнанили да су мрави предодређени за грицкање лишћа (Acromyrmex) обдарени прилагодљивим генима који омогућује најповољнији број радника сваке врсте у свакој колонији. Упркос наслеђеним склоностима, околина може да покрене ларве да испоруче више једних, а мање других; једни су крупни (три пута већи), а други ситни. Све зависи, наравно, од потреба на послу.
Имајући у виду да осам седмица протекне да из јајашца настане одрасла јединка, колоније су у (не)прилици да у овом временском распону предвиде колико којих радница је потребно: то су увек женке, а мужјаци само једу, размножавају се и угибају. И у томе помаже својеврсни спој наслеђа (природе) и одгајања (исхрана).
Истраживачи немају појма како природа да миг којих треба да буде више. Вилијам Хјуз претпоставља да би то могао да буде наговештај колико има хране, промена температуре или повећања (смањење) феромона.
извор: Политика