Младен
16-03-10, 17:14
Ово је један мој текст о томе где би на политичкој скали требало да буде србски национализам и које примере треба следити.
Ни лево ни десно
Већину актуелних политичких опција у Европи је врло лако поделити, али је тешко профилисати их. Све се мање више своди на исто: левица, десница, центар, једна јаче лева опција и наравно ,,есктремна десница''. Без обзира како се те странке звале: демократске, либералне, реформистичке, еколошке, све се мање више своди на исто. Једне изборе добије левица, следеће десница, треће центар у коалицији са левицом или десницом, по потреби и радикално левом опцијом, а све остало је тзв ,,екстремна десница''.
Иако је слика свуда мање-више иста, тешко је заиста одредити по ком принципу су ове партије подељене тако како јесу. Јер у већини држава десница се односи у ствари на економски поредак,тј. капитализам и у најбољем случају неки блажи конзервативизам, а левица питања права и слобода разних групација. Центар ту негде између, а тврђе либералне групације говоре оно што левица мисли(нпр. код нас ДС и ЛДП). На крају се сваки избор сведе на нијансе, док стварни проблеми остају - када једни дођу на власт, попусте или пооштре нешто што су њихови претходници пооштрили/попустили. И тако у недоглед.
Ситуација код нас није ништа боља, са тенденцијом погоршавања. Стварањем СНС и позиционирањем исте на некадашње положаје ДСС-НСа или још раније СПОа, учињен је велики корак ка стварању политичких династија, које би се местимично смењивале нудећи лице и наличије једне исте медаље. Дакле, имамо бајаги центар који је у ствари левица са ДСом на челу(ту су и СПС,Љајићева странка,Г17 и СПО), десницу СНС-ДСС-НС-НП, ЛДП као бунтовно чељаде ДСа и СРС као ,,екстремну десницу''. Све у свему, већ виђено, пошто су све ове странке у мањој или већој мери биле на власти у протеклих 20 година, а да притом ништа нису учиниле да србска држава васкрсне из комунистичких ланаца, те да су и помогле распарчавању и уништавању свега што је како-тако и функционисало. Ово не треба ни да нас чуди с обзиром да је већина данашњих ,,лидера'' на овај или онај начин била блиска југословенској компартији, те да су неки као кадрови те исте партије и пласирани у јавност.
Где је онда решење наших проблема? Ако треба да бирамо између зла и горег, то онда и није избор, већ преживљавање. А докле тако? Срба сваке године све мање и мање.
Проблеми са којима се ми суочавамо нису ни нови ни непознати, па чак ни западној Европи у којој је оваква политичка подела и настала. Наиме, после Великог рата, или тачније између два светска рата, многи људи су увидели јаловост како ,,левице'' тако и ,,деснице''. Вођени тим искуством, основали су покрете и странке који су били и довољно лево и довољно десно да би били блиски њиховим сународницима, а опет довољно далеко од сваког бескичмењаштва. Таквих покрета је било широм Европе: у Немачкој, Италији, Шпанији, Британији, Француској, Белгији, па и код нас, у тадашњој Југославији. Међутим, по окончању Другог светског рата, већина тих покрета или се гаси потпуно или је њихова улога сведена на минимум(у циљу ,,дефашизације'' иако многи од њих са оригиналним италијанским фашизмом имају тек по нешто заједничко), док ће светски поредак бити заснован на ,,либералном'' капитализму на западу и његовој противтежи у виду комунизма на истоку.
На крају нам се поставља питање: шта радити да би се изашло из овог врзиног кола? Прихватити realpolitik,учланити се у неку од ,,екстремно десних'' партија(макар оне биле и произраелскије од осталих, пример једне такве тражи у Холандији) или бити сведок сопствене пропасти? Одговор је дао својевремено Дерек Холанд у брошури Политички војник: ,,Бори се!''. Али не са позиција које су они осмислили, већ мимо њих.
Одличан пример једне такве идеје јесте шпанска Фаланга, покрет настао 30их година минулог века као одговор на јачање анархистичких и комунистичких група, али и на пасивност и немогућност конзервативизма да јој се правом мером супротстави. Фалангисти су носили плаве радничке кошуље, ословљавали се са ,,друже'', застава им је била црвено-црна. С друге стране поздрављали су се десном подигнутом руком, били једни од најосведоченијих антикомуниста, а ,,класној борби'' су супротставили принцип класне сарадње у циљу врхунског јединства - нације, док су атеизму супротставили шпански римокатолицизам, дубоко утемељен у традицији народа. Све у свему, комплетан одговор и једнима и другима, јер проблеми које су анархо-комунисти истицали су добрим делом заиста постојали, али решења нису била онаква каквим су их они видели, али ни ,,десница'' која би својим радом само дала снагу за јачање друге стране.
Прима де Риверу, шефа Фаланге су стрељали 1936. Постао је мученик, али је Фаланга изгубивши вођу постала само још једна Франкова фракција. Губитак вође је иначе и највећа трагедија која може да се деси идеји која у датом тренутку има јако мало недостатака(сетимо се само шта се десило када је Димитрије Љотић погинуо или још боље Небојша Крстић, као и многи други).
Данас се националисти сматрају ,,есктремним десничарима'', а неки од њих се и сами тако декларишу. Но тај и такав приступ је погрешан, с обзиром да је национализам само у сфери морала, тј. метафизике(пут десне руке Драгоша Калајића) близак десници. Национализам би међутим требало да се посвети и сфери свакодневног живота припадника нације, где добија своју социјалну димензију. Јер какав би националиста неко био ко не би помогао својим сиромашним сународницима, избеглицама са својих огњишта, ко не би подигао глас против одумирања свог народа и социјалне неправде која се свакодневно дешава у овом најгорем облику капитализма који нас је задесио? Идеологије естаблишмента су конципиране тако да се морате определити за једно. Треба бити другачији, изаћи из њихових подела, а притом обухватити све оно што чини живот човека, сваку сферу. Економија је онолико добра колико служи вишим циљевима који се огледају у духовном свету и ту управо лежи баланс између духовног и материјалног. На такав програм, они, подобни, послушни, шпекуланти, реалполитичари променљивих боја, немају одговор.
Ни лево ни десно
Већину актуелних политичких опција у Европи је врло лако поделити, али је тешко профилисати их. Све се мање више своди на исто: левица, десница, центар, једна јаче лева опција и наравно ,,есктремна десница''. Без обзира како се те странке звале: демократске, либералне, реформистичке, еколошке, све се мање више своди на исто. Једне изборе добије левица, следеће десница, треће центар у коалицији са левицом или десницом, по потреби и радикално левом опцијом, а све остало је тзв ,,екстремна десница''.
Иако је слика свуда мање-више иста, тешко је заиста одредити по ком принципу су ове партије подељене тако како јесу. Јер у већини држава десница се односи у ствари на економски поредак,тј. капитализам и у најбољем случају неки блажи конзервативизам, а левица питања права и слобода разних групација. Центар ту негде између, а тврђе либералне групације говоре оно што левица мисли(нпр. код нас ДС и ЛДП). На крају се сваки избор сведе на нијансе, док стварни проблеми остају - када једни дођу на власт, попусте или пооштре нешто што су њихови претходници пооштрили/попустили. И тако у недоглед.
Ситуација код нас није ништа боља, са тенденцијом погоршавања. Стварањем СНС и позиционирањем исте на некадашње положаје ДСС-НСа или још раније СПОа, учињен је велики корак ка стварању политичких династија, које би се местимично смењивале нудећи лице и наличије једне исте медаље. Дакле, имамо бајаги центар који је у ствари левица са ДСом на челу(ту су и СПС,Љајићева странка,Г17 и СПО), десницу СНС-ДСС-НС-НП, ЛДП као бунтовно чељаде ДСа и СРС као ,,екстремну десницу''. Све у свему, већ виђено, пошто су све ове странке у мањој или већој мери биле на власти у протеклих 20 година, а да притом ништа нису учиниле да србска држава васкрсне из комунистичких ланаца, те да су и помогле распарчавању и уништавању свега што је како-тако и функционисало. Ово не треба ни да нас чуди с обзиром да је већина данашњих ,,лидера'' на овај или онај начин била блиска југословенској компартији, те да су неки као кадрови те исте партије и пласирани у јавност.
Где је онда решење наших проблема? Ако треба да бирамо између зла и горег, то онда и није избор, већ преживљавање. А докле тако? Срба сваке године све мање и мање.
Проблеми са којима се ми суочавамо нису ни нови ни непознати, па чак ни западној Европи у којој је оваква политичка подела и настала. Наиме, после Великог рата, или тачније између два светска рата, многи људи су увидели јаловост како ,,левице'' тако и ,,деснице''. Вођени тим искуством, основали су покрете и странке који су били и довољно лево и довољно десно да би били блиски њиховим сународницима, а опет довољно далеко од сваког бескичмењаштва. Таквих покрета је било широм Европе: у Немачкој, Италији, Шпанији, Британији, Француској, Белгији, па и код нас, у тадашњој Југославији. Међутим, по окончању Другог светског рата, већина тих покрета или се гаси потпуно или је њихова улога сведена на минимум(у циљу ,,дефашизације'' иако многи од њих са оригиналним италијанским фашизмом имају тек по нешто заједничко), док ће светски поредак бити заснован на ,,либералном'' капитализму на западу и његовој противтежи у виду комунизма на истоку.
На крају нам се поставља питање: шта радити да би се изашло из овог врзиног кола? Прихватити realpolitik,учланити се у неку од ,,екстремно десних'' партија(макар оне биле и произраелскије од осталих, пример једне такве тражи у Холандији) или бити сведок сопствене пропасти? Одговор је дао својевремено Дерек Холанд у брошури Политички војник: ,,Бори се!''. Али не са позиција које су они осмислили, већ мимо њих.
Одличан пример једне такве идеје јесте шпанска Фаланга, покрет настао 30их година минулог века као одговор на јачање анархистичких и комунистичких група, али и на пасивност и немогућност конзервативизма да јој се правом мером супротстави. Фалангисти су носили плаве радничке кошуље, ословљавали се са ,,друже'', застава им је била црвено-црна. С друге стране поздрављали су се десном подигнутом руком, били једни од најосведоченијих антикомуниста, а ,,класној борби'' су супротставили принцип класне сарадње у циљу врхунског јединства - нације, док су атеизму супротставили шпански римокатолицизам, дубоко утемељен у традицији народа. Све у свему, комплетан одговор и једнима и другима, јер проблеми које су анархо-комунисти истицали су добрим делом заиста постојали, али решења нису била онаква каквим су их они видели, али ни ,,десница'' која би својим радом само дала снагу за јачање друге стране.
Прима де Риверу, шефа Фаланге су стрељали 1936. Постао је мученик, али је Фаланга изгубивши вођу постала само још једна Франкова фракција. Губитак вође је иначе и највећа трагедија која може да се деси идеји која у датом тренутку има јако мало недостатака(сетимо се само шта се десило када је Димитрије Љотић погинуо или још боље Небојша Крстић, као и многи други).
Данас се националисти сматрају ,,есктремним десничарима'', а неки од њих се и сами тако декларишу. Но тај и такав приступ је погрешан, с обзиром да је национализам само у сфери морала, тј. метафизике(пут десне руке Драгоша Калајића) близак десници. Национализам би међутим требало да се посвети и сфери свакодневног живота припадника нације, где добија своју социјалну димензију. Јер какав би националиста неко био ко не би помогао својим сиромашним сународницима, избеглицама са својих огњишта, ко не би подигао глас против одумирања свог народа и социјалне неправде која се свакодневно дешава у овом најгорем облику капитализма који нас је задесио? Идеологије естаблишмента су конципиране тако да се морате определити за једно. Треба бити другачији, изаћи из њихових подела, а притом обухватити све оно што чини живот човека, сваку сферу. Економија је онолико добра колико служи вишим циљевима који се огледају у духовном свету и ту управо лежи баланс између духовног и материјалног. На такав програм, они, подобни, послушни, шпекуланти, реалполитичари променљивих боја, немају одговор.