Бата
09-03-10, 00:22
Ово писамце, откуцано на прастарој „Олимпији“ ( за млађе: марка писаће машине, у време производње последња реч технике, са перфектним, ситним, словима), послато је на неколико новинских адреса. Дуго сам мислио да нико није марио да га објави. Већ сам, сироче, и ја заборавио. Онда сам случајно у неком електронском буџаку пронашао овај чланак и могао сам констатовати да ми је `интелектуално чедо` још живо. Лепо уређено, са међунаслвима. Само су наслов („Е мој друже србобрански...“) променили. Види се да се уреднику дојмило. Та мора бити моје, ја сам га први прочитао и своје му име наденуо. Ево га, са све штампарском грешком у потпису.
„Глас јавности“ 28.8.2005.
Новинарска професија пре и после демократских петооктобарских промена
Послушници нађу господаре
Новинарска професија је, ваљда, више него иједна друга у Србији (мада је конкуренција незамисливо жестока), срозана толико ниско да јој географски пандан не би могло бити ни оно море што га мртвим зову. Сви се сећамо побеснелих водитеља и бескрупулозних уредника ТВ дневника којима је једини посао био беспоштедна одбрана најгорег ауторитарног режима, који је ову земљу вратио сто година уназад. Сећамо их се и зато што нам се неки поново смеше са ТВ екрана, а неки су се реинкарнирали у политичким партијама. Сви заједно одахнули су јер "лустрацију" поједоше скакавци, или пацови, враг би знао...
Послушници увек нађу нове господаре. Или ови нађу њих и означе им ко тренутно није на званичном курсу и по коме смеју да истресају своје најгоре фрустрације. Пошто корупција никада неће изгубити своју огромну снагу код нас, послушници немају разлога за бригу. Нико их неће дирати, то код нас не бива.
Постоји и једна малобројна групација која је, по свему, много тежа за разумевање. То су новинари којима није недостајало храбрости ни у најцрња времена. Али, гле! После "демократских" промена (ово толико горко звучи да се једва да и написати), они су, ваљда први пут у животу, нашли моћне заштитнике... У реду, можда више нису ни тако млади ни тако сами, можда породице треба издржавати, можда... али, салто је, ипак, невероватан... А онда нам "сине" да је "мрежа" тих педесетак "самовољних" заправо помагала у одржавању оног зла током деведесетих, давала простора и "ваздуха" за системску пљачку, погубну "националну" политику, хиперинфлацију и све што се дешавао.
Некада несаломиви
Такав је и мој другар из младалачких дана, кога сретох после 30 година. Некад несаломив, храбар, одлучан... сада "ушушкан" код паланачких "моћника", као некада ПР. (Не ради се овде ни о чему личном, потрефило се да је човек, једноставно, парадигма наше незаустављиве Страдије). Будући да су се изгубиле све елементарне представе о томе шта се сме а шта не сме, није важно ни да ли су ваше нове газде биле најодлучније узданице, рецимо ЈУЛ.
Ма какви, па где ћете боље - ено га, један догурао до шефа УДБЕ, мада о том послу зна колико и аутор ових редова о механизму полетања свемирских летилица. Имамо, дакле, добар посао, требало би само медијски да уобличимо оно што се званично зове брига о просперитету локалне заједнице. А брига се дели са свима онима који су до велике бриге и довели. Шаролика коалиција предвођена, дабоме, "штитоношама" српства, чији лидер се прославио витлањем пиштољем, лагањем пензионера и покушајима уништавања амортизера једног украденог теренског возила.
Ту је и странка човека који се на најбезобразнији начин окористио муком свог народа и, наводно, у свађи је са претходно поменутима, Ту су и чланови странке "највећег коалиционог капацитета". Ето, конкретно, на локалу, значи да је неко ко је имао измишљен посао са платом од 500 евра спреман да уђе у коалицију и са црним ђаволом само да та "бедна цркавица" не искочи из џепа. Неки од познаника који су се 6. октобра 2000, заједно самном враћали из Београда полуслепи од сузавца, прљави и неуредни, сад уредни и насмејани седе у клупама и тапшу се по рамену са онима због којих смо и ишли да демонстрирамо. На локалу је то ипак мало превише, признаћемо.
Прилагодљивост медија
У малој средини се све најбоље види. Никаква галама и демагогија не могу сакрити критеријуме "главних" властодржаца заражених вирусом моралног менингитиса. Онај ко у животу није књигу прочитао, дај га у библиотеку. Ево га, овај је увек мрзео школу, дај му ресор просвете... Локални медији, најмање отпорни на притиске, одмах се прилагоде, јер нове газде воле да се њихова реч чује и воле кад неко веже коња где им они кажу. Ако понеки директор ЈП-а и преживи смену локалне власти, скоро никад се не ради о неком ко је свој посао радио добро, него о некоме ко је реалистично проценио да је нова партијска књижица јефтинија од тражења новог посла. Што горе, то боље - то је принцип којим патуљци велики у својим очима баш воле да се руководе. Оно мало способних, који имају тај пех да имају јасан став и да се не либе да га кажу... Па, шта ћете, ко им је крив што на време нису научили право значење једне од најгорих пословица које овај народ има, оне о умиљатом јагњету и две сисе...
И све то мој другар треба да упакује да народ прогута и преживи. До даљег.
Говорим о локалној власти мале општине Темерин, али имена не помињем, јер би она могла да употреби да се убује од места до места. Зато, кад сретнете неког попут мог старог друга из гимназије, не либите се да га потапшете по рамену и кажете макар једу реченицу. Ја сам изабрао: "Е, МОЈ ДРУЖЕ СРБОБРАНСКИ". Ви изаберите било шта, макар вам се у лице отворено насмејали, јер, НЕПРИСТАЈАЊЕ је, дефинитивно, једино оружје које поседујемо.
Ћорђе Ивковић, СиригДа ли је време да се пише `римејк` ове писаније? Техника је јако напредовала, нарочито у домену информација. Нико више не користи „Олимпију“ (последњи који је више волео резак тон удареног механичког писмена од потуљеног шушкања тастатуре, `оде` ономад). И, шта се још променило?
Ту и тамо по нешто, инвентарисање тога оставићу пасионираним хроничарима `цртица из живота`.
Људи и њин карактер, остали исти.
Мислим, док ја написах за свог друга...
Некад несаломив, храбар, одлучан... сада "ушушкан" код паланачких "моћника",...а мена већ обишла круг и сада се нови „некад несаломљив“ (`невидљив` у цитираном тексту, али духовно снажно присутан), угузио у сигурност провинцијске жабокречине. Стрвину свог младалачког бунта разбацује по блоговима, злораби оно што је (било) најбоље у њему, е да би дуже трајао у `ладовини.
И, поново у круг...
И шта сам оно хтео да кажем...а, да:
НЕПРИСТАЈАЊЕ је, дефинитивно, једино оружје које поседујемо.И још :
Оставићу социолозима и политиколозима да разбирикају зашто је тако, али јесте : што десније, то слободније.
Зато сам овде.
„Глас јавности“ 28.8.2005.
Новинарска професија пре и после демократских петооктобарских промена
Послушници нађу господаре
Новинарска професија је, ваљда, више него иједна друга у Србији (мада је конкуренција незамисливо жестока), срозана толико ниско да јој географски пандан не би могло бити ни оно море што га мртвим зову. Сви се сећамо побеснелих водитеља и бескрупулозних уредника ТВ дневника којима је једини посао био беспоштедна одбрана најгорег ауторитарног режима, који је ову земљу вратио сто година уназад. Сећамо их се и зато што нам се неки поново смеше са ТВ екрана, а неки су се реинкарнирали у политичким партијама. Сви заједно одахнули су јер "лустрацију" поједоше скакавци, или пацови, враг би знао...
Послушници увек нађу нове господаре. Или ови нађу њих и означе им ко тренутно није на званичном курсу и по коме смеју да истресају своје најгоре фрустрације. Пошто корупција никада неће изгубити своју огромну снагу код нас, послушници немају разлога за бригу. Нико их неће дирати, то код нас не бива.
Постоји и једна малобројна групација која је, по свему, много тежа за разумевање. То су новинари којима није недостајало храбрости ни у најцрња времена. Али, гле! После "демократских" промена (ово толико горко звучи да се једва да и написати), они су, ваљда први пут у животу, нашли моћне заштитнике... У реду, можда више нису ни тако млади ни тако сами, можда породице треба издржавати, можда... али, салто је, ипак, невероватан... А онда нам "сине" да је "мрежа" тих педесетак "самовољних" заправо помагала у одржавању оног зла током деведесетих, давала простора и "ваздуха" за системску пљачку, погубну "националну" политику, хиперинфлацију и све што се дешавао.
Некада несаломиви
Такав је и мој другар из младалачких дана, кога сретох после 30 година. Некад несаломив, храбар, одлучан... сада "ушушкан" код паланачких "моћника", као некада ПР. (Не ради се овде ни о чему личном, потрефило се да је човек, једноставно, парадигма наше незаустављиве Страдије). Будући да су се изгубиле све елементарне представе о томе шта се сме а шта не сме, није важно ни да ли су ваше нове газде биле најодлучније узданице, рецимо ЈУЛ.
Ма какви, па где ћете боље - ено га, један догурао до шефа УДБЕ, мада о том послу зна колико и аутор ових редова о механизму полетања свемирских летилица. Имамо, дакле, добар посао, требало би само медијски да уобличимо оно што се званично зове брига о просперитету локалне заједнице. А брига се дели са свима онима који су до велике бриге и довели. Шаролика коалиција предвођена, дабоме, "штитоношама" српства, чији лидер се прославио витлањем пиштољем, лагањем пензионера и покушајима уништавања амортизера једног украденог теренског возила.
Ту је и странка човека који се на најбезобразнији начин окористио муком свог народа и, наводно, у свађи је са претходно поменутима, Ту су и чланови странке "највећег коалиционог капацитета". Ето, конкретно, на локалу, значи да је неко ко је имао измишљен посао са платом од 500 евра спреман да уђе у коалицију и са црним ђаволом само да та "бедна цркавица" не искочи из џепа. Неки од познаника који су се 6. октобра 2000, заједно самном враћали из Београда полуслепи од сузавца, прљави и неуредни, сад уредни и насмејани седе у клупама и тапшу се по рамену са онима због којих смо и ишли да демонстрирамо. На локалу је то ипак мало превише, признаћемо.
Прилагодљивост медија
У малој средини се све најбоље види. Никаква галама и демагогија не могу сакрити критеријуме "главних" властодржаца заражених вирусом моралног менингитиса. Онај ко у животу није књигу прочитао, дај га у библиотеку. Ево га, овај је увек мрзео школу, дај му ресор просвете... Локални медији, најмање отпорни на притиске, одмах се прилагоде, јер нове газде воле да се њихова реч чује и воле кад неко веже коња где им они кажу. Ако понеки директор ЈП-а и преживи смену локалне власти, скоро никад се не ради о неком ко је свој посао радио добро, него о некоме ко је реалистично проценио да је нова партијска књижица јефтинија од тражења новог посла. Што горе, то боље - то је принцип којим патуљци велики у својим очима баш воле да се руководе. Оно мало способних, који имају тај пех да имају јасан став и да се не либе да га кажу... Па, шта ћете, ко им је крив што на време нису научили право значење једне од најгорих пословица које овај народ има, оне о умиљатом јагњету и две сисе...
И све то мој другар треба да упакује да народ прогута и преживи. До даљег.
Говорим о локалној власти мале општине Темерин, али имена не помињем, јер би она могла да употреби да се убује од места до места. Зато, кад сретнете неког попут мог старог друга из гимназије, не либите се да га потапшете по рамену и кажете макар једу реченицу. Ја сам изабрао: "Е, МОЈ ДРУЖЕ СРБОБРАНСКИ". Ви изаберите било шта, макар вам се у лице отворено насмејали, јер, НЕПРИСТАЈАЊЕ је, дефинитивно, једино оружје које поседујемо.
Ћорђе Ивковић, СиригДа ли је време да се пише `римејк` ове писаније? Техника је јако напредовала, нарочито у домену информација. Нико више не користи „Олимпију“ (последњи који је више волео резак тон удареног механичког писмена од потуљеног шушкања тастатуре, `оде` ономад). И, шта се још променило?
Ту и тамо по нешто, инвентарисање тога оставићу пасионираним хроничарима `цртица из живота`.
Људи и њин карактер, остали исти.
Мислим, док ја написах за свог друга...
Некад несаломив, храбар, одлучан... сада "ушушкан" код паланачких "моћника",...а мена већ обишла круг и сада се нови „некад несаломљив“ (`невидљив` у цитираном тексту, али духовно снажно присутан), угузио у сигурност провинцијске жабокречине. Стрвину свог младалачког бунта разбацује по блоговима, злораби оно што је (било) најбоље у њему, е да би дуже трајао у `ладовини.
И, поново у круг...
И шта сам оно хтео да кажем...а, да:
НЕПРИСТАЈАЊЕ је, дефинитивно, једино оружје које поседујемо.И још :
Оставићу социолозима и политиколозима да разбирикају зашто је тако, али јесте : што десније, то слободније.
Зато сам овде.