Јелена Α-Ω Вечић
05-03-10, 20:03
интересантна књига, ево пар цитата
шта је национално осећање ако се не садржи у речи солидарност, љубав, припадање?
патриотизам је живо осећање одговорности за све људе свога народа, а пристрасност је сама његова основа. ако не мислим да су лудости мога народа здраворазумне, како могу бити добар родољуб?
док сам веровао да нема бољег народа од српског не тражећи за то никаква доказа,
док сам мој гурави народ што светкује, славује, пирује, недељује, одмара бринући само за данас,
док сам нерадиност срба тумачио као последицу наше даровитости,
док сам мурдарлук видео као пословичну бистрину српског сељака,
примитивно и страшно расипање људских живота као нашу херојску природу,
а све обичаје и легенде као непомерени доказ српског генија,
док сам плакао због сече кнезова,
и, не окусивши пиће, знао да је шљивовица најбоље од свих која на свету постоје...
ја сам припадао, био, оно чему у тим, природним околностима нисам ни кадар ни властан судити.
нисам никако волео надутост оних наших париских или бечких ђака који, омирисавши несумљиво вишу цивилизацију, постају пуни презира према свему што је српско, осим, наравно, према самима себи.
дао сам и име тој, веома раширеној појави- паланачки космополитизам, и тврдио да уздигнут и образован човек има право, да му је чак дужност, отворених очију гледати у национални призор око себе, али да је сувише лагодно себе лично издвојити из призора онда када се он покаже јадним, упоређен са француским или аустријским.
знао сам одувек да је српство моја судбина, да су срби моји очеви и оци којих се човек не одриче ни кад су наказни и зли, а некмоли онда када их види јадне и духовно потребите.
потпуно сам делио слободанов презир према политици и страх од ње, па ми је дубока увреженост овог осећања помогла да се одбраним и онда када ме је, стицајем одиста необичних околности, главна матица нашег хајдучког друштвеног војевања страшном снагом повукла према свом средишњем, запенушаном вртлогу.
јер, тешко је у срба остати недирнут политиком, и када си сељак за плугом или оперска певачица, а некмли професор факултета на коме се изучавају у нас вазда заобилажено право и јуриспруденција. политичност срба странци не могу разумети, као што ми, сва је прилика, ваљано не схватамо масовну оданост источњака хашишу.
сводећи сложене политичке односе на просте и обичне личне сукобе интереса и права, србин политиком не жели ускладити противречности између појединачног и заједничког интереса на најцелисходнији и најправеднији начин, што је сврха сваке разумне и честите политике.
жеља за влашћу, и то источњачко-византијског, ничим ограниченог облика, прожима стремљења сваког кафанског политиканта и локалног повереника, баш као ипредседника владе и шефа опозиције, па је мој поглед из слободановог кабинета лако открио да се у југославији не води политика зарад каква опипљива циља, већ југославија постоји да би се у њој странчарило до самоисцрпљења, до блесавости.
међутим, како се и последњи мали паланачки политичар, који нема никаквих дела за собом, осећа важнијим и јачим од најбољег, али неполитичног ствараоца у било којој области, то сам, заједно са својим професором, убеђено веровао да није спојиво са бољим обичајима упуштати се у ту црну и прљаву српску и југословенску помаму.
мислити о њој- мора се, јер продире у оне пределе србиновог живљења у којима је нико паметан у разложних народа не би ни тражио; али- бити од ње на господственом удаљењу.
....
шта је национално осећање ако се не садржи у речи солидарност, љубав, припадање?
патриотизам је живо осећање одговорности за све људе свога народа, а пристрасност је сама његова основа. ако не мислим да су лудости мога народа здраворазумне, како могу бити добар родољуб?
док сам веровао да нема бољег народа од српског не тражећи за то никаква доказа,
док сам мој гурави народ што светкује, славује, пирује, недељује, одмара бринући само за данас,
док сам нерадиност срба тумачио као последицу наше даровитости,
док сам мурдарлук видео као пословичну бистрину српског сељака,
примитивно и страшно расипање људских живота као нашу херојску природу,
а све обичаје и легенде као непомерени доказ српског генија,
док сам плакао због сече кнезова,
и, не окусивши пиће, знао да је шљивовица најбоље од свих која на свету постоје...
ја сам припадао, био, оно чему у тим, природним околностима нисам ни кадар ни властан судити.
нисам никако волео надутост оних наших париских или бечких ђака који, омирисавши несумљиво вишу цивилизацију, постају пуни презира према свему што је српско, осим, наравно, према самима себи.
дао сам и име тој, веома раширеној појави- паланачки космополитизам, и тврдио да уздигнут и образован човек има право, да му је чак дужност, отворених очију гледати у национални призор око себе, али да је сувише лагодно себе лично издвојити из призора онда када се он покаже јадним, упоређен са француским или аустријским.
знао сам одувек да је српство моја судбина, да су срби моји очеви и оци којих се човек не одриче ни кад су наказни и зли, а некмоли онда када их види јадне и духовно потребите.
потпуно сам делио слободанов презир према политици и страх од ње, па ми је дубока увреженост овог осећања помогла да се одбраним и онда када ме је, стицајем одиста необичних околности, главна матица нашег хајдучког друштвеног војевања страшном снагом повукла према свом средишњем, запенушаном вртлогу.
јер, тешко је у срба остати недирнут политиком, и када си сељак за плугом или оперска певачица, а некмли професор факултета на коме се изучавају у нас вазда заобилажено право и јуриспруденција. политичност срба странци не могу разумети, као што ми, сва је прилика, ваљано не схватамо масовну оданост источњака хашишу.
сводећи сложене политичке односе на просте и обичне личне сукобе интереса и права, србин политиком не жели ускладити противречности између појединачног и заједничког интереса на најцелисходнији и најправеднији начин, што је сврха сваке разумне и честите политике.
жеља за влашћу, и то источњачко-византијског, ничим ограниченог облика, прожима стремљења сваког кафанског политиканта и локалног повереника, баш као ипредседника владе и шефа опозиције, па је мој поглед из слободановог кабинета лако открио да се у југославији не води политика зарад каква опипљива циља, већ југославија постоји да би се у њој странчарило до самоисцрпљења, до блесавости.
међутим, како се и последњи мали паланачки политичар, који нема никаквих дела за собом, осећа важнијим и јачим од најбољег, али неполитичног ствараоца у било којој области, то сам, заједно са својим професором, убеђено веровао да није спојиво са бољим обичајима упуштати се у ту црну и прљаву српску и југословенску помаму.
мислити о њој- мора се, јер продире у оне пределе србиновог живљења у којима је нико паметан у разложних народа не би ни тражио; али- бити од ње на господственом удаљењу.
....