Невен Милаковић Ликота

[Милица Јевтић]

v_wQfXe7lXw


ZCyZv6C-shw


mYX6oRDxpEU


Туга људи, остадох без даха




Свети Василије Острошки

Пред капијом манастирском остарјели дјечак јеца
к'о кад дому родитељском одбјегли се чедо врати
измучена душа жуди да дотакне Мошти Свеца
али стид јој сачувани не да к 'њему, мора стати.

Ево Ти се Оче вратих прљавији од свих људи
ал 'праг Свети не смјем прећи, страх ми Божији крочити не да
и сматр'о бих избављење да ми Господ вишњи суди
али стрепим недостојан од праведног Твог погледа.

Небо си ми Оче Свети у насљедство оставио
легије си нечастивих да сачувас мене срео
рад мене си чашу меда чашом жући замјенио
безумног ме благосиљ'о кад би свако други клео.

И сад мјесто да се рајем заслуженим наслађујеш
даноноћно брижан стражиш моју душу изгубљену
место дивних рајских Двери Васкрсење њено снујеш
Светошћу је Оче својом осветљаваш помрачен.

А ја вијек свој потроших ошамућен ништавилом
одреко се огња Светог да ме грешна страст огрије
па зар смијем ране видат 'родитељским Твојим крилом
зар Те смијем оцем звати Свети Оче Василије.

Па окрену главу своју уплакани дјечак с'једи
хтједе да се паклу врати, да од Оца свог се скрије
ал 'у трену излијечен, опет рођен смјерно стану
додирну га руком Светом сами Свети Василије.

Па зар Оца да се бојиш богомдано чедо моје
зар очинску љубав смије слабост твоја да помути
довољна је суза једна да окаје гријехе твоје
довољан је јецај искрен Оца твога да разљути.

У мраку си чедо мило читав живот таворио
ал 'си Оца сачувао дому своме да те врати
љубављу си својом сине пут до свјетла прокрчило
Острог ће се данас Свети твом повратку радовати.

Зазвонише звона Света к'о да небо само поје
Крст засија спасоносни к'о што никад сјао није
заплакаше сви присутни кријући 'вреле сузе своје
кад видјеше како слави Свети Отац Василије.

Чудо Светога Василија Острошкога

Стари Игуман тихо читаше акатист Светом Василију,
И баш кад главу пред Светим Кивотом, попут доброг дјетета пови,
Приђе му човјек озарен молитвом, начини велику метанију,
И рече, сузама ноге му заливши: „ Преподобни Оче, благослови“.

Благослов сине Духа Светога, благо га додирну небесник сиједи,
И покри незнанца к`о Покров Свети, предивна старчева брада бијела:
„ Пред Светим дијете све гријехе своје Господу драгом исповиједи,
Реци Му прво, каква те невоља у ову Светињу донијела“.

Није ме невоља притисла Оче, да дођем чак из Далмације,
Но завјет који морам испунит`, за овог кратког земног живота,
Хоћу да свједочим о чуду великом, што сатвори Свети Василије,
Овдје крај Његових Светих Моштију, крај дивног Његовог Светог Кивота.

Живјели смо Оче сложно и побожно, с` пет синова Бог ми огњиште украси,
У нашој је кући вазда радост била, весело смо својег Творца прослављали,
Ал` кад шесто дијете мученица роди, моја жена нагло поче да се гаси,
И залуд смо над њом вреле сузе лили, залуд је дозиваху сирочићи мали.

Душу је своју тихо испустила, а поглед јој тужни на дјечици оста,
К`о да их са оног свијета благосиља, к`о да се и мртва Богу за њих моли,
Као да им каже: „Смрт вам моја проста,
и мртва ће мајка дјецо да вас воли“.

А њих спопала писка, не могу их малене од ње одвојити,
Као да се са њом сунце угасило, као да се небо затворило за нас,
Што сам друго могао, него се молити:
„ Свети Оче Василије, помози нам данас“.

Уто се врата кућна отворише, угледасмо Светитеља гдје на прагу стоји,
Догод живим памтићу Га, имаше на себи дивну митру плаву,
У трену се умирише сирочићи мили моји,
А Он приђе покојници, и додирну Светом руком њену мртву главу.

А она отвори очи, к`о да ни уснула није,
И дјечицу пригрли срећну у топло мајчинско крило,
Заустих плачућ` да кажем: „ Хвала Ти Свети Василије“,
Али у соби сем нас никога није било“.

Сада је и Игуман плакао к`о дијете,
Не желећ` да сузе радоснице скрије,
Цјеливајућ` побожно оне Мошти Свете:
„Слава Ти и Милост Свети Василије“.

Опомена

Данас кад сте ми срце ишчупали,
језиком натеклим од жучи,
израслином непотребном што беспомоћно тражи ријечи,
тромо се напиње и муца,
поручујем вам ђавољи вазали,
ја овако грешан и мали:
„На длану ми умјесто стигме Христове
распето Косово и даље куца.”

Данас кад сте ми,безочне хијене,
мраком без лијека очи ископали,
гледам вас пркосно у очи плашљиве,
у дупље усахле што се од свјетла крију,
и поручујем...ја потомак своје ђеце
овако грешан и мали:
„Биће довољно сузе моје
да цијело Косово од вас умију.”

Данас сте ми,слуге слугиних слугу,
властитим жилама уморне удове
у мртви чвор везали,
па ипак вам поручујем
слободнији него што ћете ви то икада бити:
„Ја ћу...потомак Божијих слугу
овако грешан и мали...
ја ћу Косово Свето и везан ослободити!”

И што год ми учинили,
коју год наредбу испунили,
било људи било демона,
макар ме лажима прљавим у црну земљу закопали,
нећу вам дати мира потомци камелеона,
ја...потомак Светитеља
овако грешан и мали...
макар још хиљаду пута превјерили
и јаја кукавичја у туђе гнијездо положили,
поручујем вам у име народа мога:
„Мислите да сте нас поразили,
али тек ће те виђети својега Бога!”

Видовданска исповијест

Видовдан ... сунце жеже немилице као да се свети због нечега,
седим сам у кафани, наздрављам себи ... а коме би друго,
мртвима се не наздравља него за душу моли, а живи не славе,
кажу доста им је свега,
Испићу послушно још једну чашу жучи и шапнути себи у браду:
"Живио покорни слуго."

И као што обично бива кад човјек позели да се осами и ране незарасле
зараслим језиком лизе,
бану однекуд незнанац виђен небројано пута, сједе без питања као да пркоси, обори главу а руку дизе,
и дрекну крештав као да се руга:
"Конобар ... дедер овамо једну љуту!"

"Који је дан данас?", Прозбори напокон не удостојивши ме чак ни презривог погледа,
"Знате, ја сам сликар, изложбу спремам, глава ми је брига препуна,
па реците забога је ли уторак или среда,
да није можда петак, тај дан највише мрзим, тада ми стиже гомила рачуна. "

"Будите без бриге", прозборих тудјим гласом, "није петак, није ни четвртак, ни субота ... није ни Недеља Света,
није господине ни понедељак, ни уторак ... опростите али није ни среда ..
Данас је напросто Видовдан, дан када су главе ка Небу летјеле
као дивна мећава усред љета,
када је племство Рај запосјели, а земљи остао јад и биједа ".

"На данашњи дан су људи напокон схватили зашто их је Господ створио
и замислите пријатељу, ти људи Срби бијаху,
данас се луцифер у најдубљи бездан пред њима скрио
и дрхтећи поражен њиховим избором, злобно се церио властитом краху. "

"Ооо ... Па ти си један од оних залуђених што и даље поразе славе",
просикта пакосно и одмахну руком као да од себе муве тјера,
"Такви као ти су нас довде и довели, проклете бунџије, узавреле главе,
све бих вас ја по кратком поступку, ма ја бих те утук'о као кера! "

Најзад нам се очи сусретоше, спазих му у зјени оног из бездана,
и откуд на столу, не сјећам се више, ал 'ми се у руци нађе пепељара,
стаклена као његов поглед, хладна као душа Недоклана,
замахнух срдито, ал 'у трену станух:
"Зар да ме надмудри змијурина стара?!"

"Не бој се брате", дошапнух му благо, а очи му више не бијаху дрске,
"Данас ћу достојан Лазара бити, данас ћу нечастивог и ја поразити,
ово је дан кад не смије Канути ни кап крви Српске,
иди с 'миром брате, а ју ћу се молећи за душу твоју, за своју душу
молити. "

Завјет

Сунце израња из новоградње
обесхрабрено зјенама згаслим од безумља,
вјера у излогу похаране радње,
из гротла стид јечи, а бестиђе куља.

Истина окачена о чивилук као о школску таблу
сунђер што погрде брише,
клечим по казни у ћошку немоћан да савладам градиво...
зашто се баш из мог пера све тинте на дневник слише,
зашто је небо свуда плаво,само у моме стиху сиво...

Па што ако и пристанем да будем другачији
од оних по чијем сам лику створен?
Хоће ли ме онда разумјети,хоће ли остати иједна грана
кад ми ишчупају корен?
Колико крви још да наточим у јаму безданку
прије него у кајданку...читанку...
Прије него на уранку...прије н`о престрашен на првом састанку...
Па зар да се рукујем шаком коју сам оцу откинуо,
зар да самоме себи мајку опсујем прије него сам зинуо?!
Зар би тиме клетву скинуо,
би ли ме њежније тапшали по рамену
или би ми откинули раме,
би ли ми Икону на рану савили
умјесто љуте зарђале каме...

Ја немам браће ни разбраће,
Срце је моје Отаџбина,
Мој је учитељ преклан од уха до уха...
Ја никога нема осим Оца и Сина и Светога Духа,
Вјечити потомак потомка свога....
Можда и не знам за себе,
Ал` знам да сам неуништив док чувам Вјеру у Једнога Бога!

Србија

Овдје у Србији, између два свијета,
најстарије племе сном мртвијем спава,
глуво за пој коса и за плач дјетета,
слијепо за славу што га обасјава.

Овдје се некада умирало да би се вјечно живјело,
а сада живе мртви јер смрт животом славе.
„Дабогда им`о па нем`о“, тако се некада клело,
а сада они што немаху ништа, имају све сем своје главе.

Некада су овдје, у овој нашој Србији,
дјецу успављивали причама о Цару Душану силном,
о Марку Краљевићу, Обилићу, Косанчићу, Страхињи Бановићу...
а сада она нас успављују, јер тек тада могу мирно изићи,
можда нам зато умјесто с` Истока, туробне ноћи са запада свићу,
можда се зато више не рађају Тесле и Принципи н`о Бранковићи.

Када се помене Небеска Србија, многи се Срби слатко насмију,
па коме је још стало до тога, сад када сви ка Европи хрле?!
Кад би још могли од те „господе“ своју сељачку лозу да скрију,
па да напокон, к`о пијан паор, умјесто плота свој гроб загрле.

Е па ево и ја, грешни Божији слуга,
што слободу, очију снујем отворених:
„Једна је Србија!“, то вам поручујем.
„Даље прсте прљаве од Светиња Њених!“

Када помислите да сте најзад завјет срамни испунили,
што звијери дадосте кад сте погинули, за вас ће већ бити касно!
Србија ће се пробудити!
Пробудиће се звона са Светих Дечана...и дјечица Србска вјековима клана,
и крв из Светих Мученичких рана...
Пробудиће се клетва Светога Лазара, и синова Његових с` Цера и Мишара,
усклик соколова с` Мојковца...Фундине...и са сваког Светог кутка Отаџбине!
Васкрснуће силом сачуваног Крста, умит` благословом три спојена прста,
ни врата од пакла поразит` нас неће.
Спремите се злотвори, Србство у бој креће!

[Милица Јевтић]

ДАР МАЈКЕ БОЖИЈЕ


Озарише очи сузе захвалнице,
Ничим заслуженој Божјој Благодати,
Умише ми бригом потамњело лице,
Као да их посла сама Божја Мати.

Гледам драге усне наше снене бебе,
Блаженим нам смијешком хладну собу грију,
А ручице мале помјерају ћебе,
Тражећи Икону, од свих најмилију.

И тог ћу се трена вјечито сјећати,
Тад ме Милост Божја за навијек огрија,
Наше Чедо Свету Икону прихвати,
И радосно рече: « То Ма'ка Бодија !»

И љубљаше њежно Лик Мајке Божије,
Што га баш те ноћи чудесно излијечи,
А ја рекох, срећан к'о никада прије,
«Дивне ли су Сине, твоје прве ријечи !»


Граница


На полуотворена врата купеа неко у глуво доба куца
Опет ми снове, јатаке вјерне, чувари реда шапком разгоне,
Спремите своје личне карте, фразом се очас спокој разбуца,
К` о глатка кожа пучине морске, кад барка рибарска у њу потоне.

Изврћем џепове као змија кожу,
глупаво се смјешкам, а све бих да питам:
Измак`о сам лонцу турском и усташком ножу,
Што не могу сад слободно Србијом да скитам?

Ја границу ову срамну никад признат` нећу,
Залуду вам закон строги и сва сила овог свијета,
Па ово је света земља, па овдје се браћа срећу,
Зар овдје да ме зауставља неко, коме то Србија без међа смета?

Окренух главу на другу страну,
нећу да немоћне сузе виде,
Не баш у овом најдражем дану
Кад Србин мајчици Србији иде!

Радовање

Чему се радујете сужњи без невоље,
Срби са фалинком, душе оковане,
уз Немање, Саве, Милоше, Лазаре...
Србкиње ће одсад рађат` још и Радоване!

И кад су нас као јагњад безазлену клали,
и кад су нам со мећали на зјапеће ране,
и тад смо се као ђеца чедна радовали,
зато нам је мјесто мача Бог послао Радоване.

Нема више јама безданки,
све сте их главама Србским са Небом поравнали,
и док сте нас сатирали и затирали...
ми смо се радовали јер смо знали
да мора прво да нам се смрачи
да би могла зора да сване
и да се мора на Крсту мријети
да би сe рађало Радоване!

Ако су помислили да су Те заробили
и жеђ демонску за крвљу Србском
макар на часак утолили,
никада пробали нијесу ухватит` вјетар са Романије,
не знају каквом врелином огњиште Никшићко грије,
ни каква се сила Божанска у сузи ратничкој крије...
Те сузе Отаца наших Аманетом својим нас хране...
и душе лијече грешне жамором исконског Завјета:
"Радуј се Радоване, Твоја је Жртва Света!"

Личка

У јами безданки скривеној од Бога
крвавим шипражјем и људским костима,
дјевојчица снена, будила је оца
мазећи га благо дрхтавим прстима,
преслаба да глас испусти...
да се прекрсти...да одвеже жицу
што га је спутала,
само му је лице хладно цјеливала...
само га је сузом врелом умивала...
што је друго могла, па била је мала.

Није се плашила мрака јер сви су овдје били,
и мајка и браћа и бака...и ђедо Радивоје,
као да ломе чесницу Божићну,
као да се у Цркви моле,
као да поред Коране бистре
јагањце пастирским страхом броје.

А негдје горе, на пола пута до васионе,
завијали су курјаци гладни,
са снијегом затрпане Капеле,
ваљда су хтјели да је успавају,
да је од утвара паклених склоне,
ваљда су урликом демоне гонили,
што душу њену уграбит` желе.

„Вуци су јагњад Божија, а звијезде Небеске свијеће“,
осмјех јој избриса сузе и ледне самртне грашке,
„ова је јама капија Рајска, улаз у вјечно пролеће,
тамо ме чека моја Лика, моја љепотица, моја Јесеница,
тамо ме неће стићи оштрица крваве разбратне каме усташке.“

Са тим је осмјехом блажено заспала,
к`о некад поред древног огњишта,
опијена мирисом варенике и дима из стричеве луле криве,
душу је невину Светачким миром...
онако Лички...Господу предала,
као по навици...као да то није ништа...
као да није мала...
и одлетјела тамо гдје нема мржње,
гдје добре душе вјечито живе.

Верни лабудови

Из далеких, хладних мочвара и степа
Следећи нагоне народа и птица,
На југ су полетела два путника лепа:
Црни лабуд и још беља лабудица.

Летеле су дуго сустижући ждрале,
Затечене налетима ране суснежице
И као у гнездо заједно су пале
На обалу топле, зелене Топлице.

Лабуд први на земљу залеђену стаде,
Отмено врат издужи да сакрије тугу
За јатом што безбрижно одмиче ка југу,
Залепрша, узлете и немоћно паде

А бела лабудица крилима га стеже,
Крикну к`о да нариче и крај њега леже,
Тужила је болно, тихо...некако промукло...
Све док јој пред зору срце није пукло.

Сунце их је угледало предивно спојене
Како лете обрисима небескога свода,
Показаше њихове нам божанствене сене
Да је ипак јачи нагон птица н`о народа.

Сан

Може ли грешнику Анђео у сан да долети,
може ли се душа, свијетом заробљена,
Небу радовати бар док тијело спава,
ил` нам Господ миле покојнике врати
да нас грешне Раја изгубљеног сјети,
да нас макар док спавамо, спаси страшног заборава?

Опет сам Те сањао оче,
опет си дошао да ме вратиш кући,
и опет ми сузе вреле као восак точе,
као онда кад си рек`о да ме нећеш тући.

А нисам се ни плашио батина
него чудног прожимања пркоса и сјете,
Раја што је замирао са Твојим очима
и страха да никад више нећу бити дијете.

Како сам тада могао и знати
да ћу читав живот од нечег бјежати,
ево и сад док ми снове, успаванком
благодатном, милујеш и златиш,
преклињем Те као некад, да ме кући вратиш..

Завјет Светога Лазара Косовскога

Узвикну Кнез побједу славећи,
знајућ` да Га плата обећана чека:
„Земаљско је за малена царство,
а Небеско увјек и довјека!“

Легионе гадних паклених демона,
Вјером жеже душа Православнам мека:
„Земаљско је за малена царство,
а Небеско увјек и довјека!“

И не може шапат Свети надјачати,
страшне сјече хук и самртничка јека:
„Земаљско је за малена царство,
а Небеско увјек и довјека!“

Збогом оче, збогом мајко, збогом драга нељубљена,
нећемо се видјет` више, прах сам опет, али нека:
„Земаљско је за малена царство,
а Небеско увјек и довјека!“

„Земаљско је за малена царство,
а Небеско увјек и довјека!“
исповјест и радост покајања,
све нас страшно судилиште чека,
ништавила ил` вјечног трајања.

Ништавило ил` Рајско насеље,
наша крв је изабрала давно,
ко је Србин нема друге жеље:
Свети завјет и Косово равно!

Ој Козаро

Мећава сво јутро бијесни са Козаре,
Поред старе бубњаре грију се дјечица,
Обнављају снагу и лекције старе,
А невиним миром блистају им лица.

Свуд около вуци крвавих очњака,
Змија се лукава опет прерушила,
А у школи радост незлобивих ђака,
Усред страшног тартара небеска идила.

Баш кад су се веселници мало огријали
Најдражој се наставници смијући од срца,
У трeну су сви замукли, као да су знали
Да на врата сам сотона нечастиви куца.

Уђе црни човјек и назва им Бога,
А криж му је ватикански сијао са груди,
За њим чопор мрског лика и погледа злога,
Поднебесни демони са обличје људи.

„Хваљен Исус Српчади“, злокобно зашишта,
„Нека једно дјете пред врата изиђе,
Хајде дјецо, не бојте се, нећу вам ја ништа,
Богато ће бит` награђен ко ми први приђе“.

Изведоше дјевојчицу с рајем у очима,
Несрећну кћеркици Ђуре Гчамочака,
Не слутећи ништа, насмјеши се свима,
Превирујућ стидљиво испод смеђих увојака.

„ Погледајте усташе како се Српчад крштава“,
О вјери му пакленој свједочаше кама,
И зачас се дјетиња, Мученичка глава
Заљуља у крвавим фратровим рукама.

„ Кољите усташе“, врисну фра сотона,
„сви ће вам гријеси бити опроштени“,
Док га благо гледаше дјевојчица она,
И к`о јагњад престрашена, исписници Њени.

Сунце се угаси и небо се затвори,
И црне пахуље црну земљу скрише,
Отпочеше пир крвави паклени злотвори,
И све што не бјеше црно звјерски погубише.

И сада нас та дјечица са неба посматра,
И плаче због срамног нашег заборава:
„ Сјетите се Срби црног ђаволовог фратра,
Да вам кошмар наш најцрњи не постане јава“.

[Младен]

Занимљиво да се на каналу на коме су клипови за његове песме налазе и овакве ствари:

http://www.youtube.com/watch?v=fD91bivxxKY&feature=player_embedded


http://www.youtube.com/watch?v=FqOW4YFMc4w&feature=player_embedded


http://www.youtube.com/watch?v=Y4PTdeUhi3U&feature=player_embedded


Е сад, да ли је све то плод једног истог човека, то је питање.

[Милица Јевтић]

ја сам његове песме на клиповима нашла на јутјубу, а касније тражила остале, писане, и нашла их на http://forum.srpskinacionalisti.com/viewtopic.php?f=12&t=15197

како год, песме су му јаке, немогуће је остати равнодушан на његове речи.

па ми је нелогично да је он правио те друге клипове

[Ликота]

Браћо и Сестре у Христу и Србству, помаже Бог!
Кад год пронађем своју пјесаму на неком од Србских патриотских сајтова, помислим да мој труд није узалудан. Стога захваљујем Милици што ми је указала част и поставила моје пјесме овдје.
Желим да отклоним једну( мени веома узнемиравајућу) сумњу, која се појавила након што су неки чланови прегледали горе постављене видео клипове. Наиме, ниједан видео нисам урадио ја( нити посједујем знање за тако нешто), већ једна сестра из Републике Србске, којој на моју велику жалост не знам ни име ни презиме. Она је уз моје одобрање осмислила два видео клипа за пјесму " Анђео", те за пјесму " Рапорт генералу" по којој је добила име и најновија књига моје велике пријатељице и сестре Љиљане Булатовић. Користим прилику да замолим " Сезан", да ми се јави уколико прочита ове редове, јер се и она помиње у горе наведеној књизи.
Да закључим, молим Вас да ме не повезујете са горе постављеним САТАНИСТИЧКИМ символима, јер сам ја Светосавац, и немам ништа са истим. Био бих захвалан уреднику , ако би очистио ову тему од тих ружних видео клипова.
Дакле, још једном, хвала Милици, а ја ћу узети слободу да и сам поставим понеки стих и на тај начин постанем дио овог часног мјеста.

[Тара]

Ликота, лепо од вас што сте се јавили. Заиста је задовољство имати још једног српског песника на нашем Форуму.

Што се тиче ваше молбе, врло радо би вам изашли у сусрет, међутим схватили смо да је много боље да видео записи остану да бисмо приказали како се злоупотребаљава лик и дело, а и да људи знају да ви с тим немате никакве везе јер сте врло лепо образложили о чему се ради.

Што се тиче Вашег учешћа на Форуму, слободно нам се придружите на само Вашим стиховима, већ и Вашим ставовима по разним питањима.

[Милица Јевтић]

Браћо и Сестре у Христу и Србству, помаже Бог!
Кад год пронађем своју пјесаму на неком од Србских патриотских сајтова, помислим да мој труд није узалудан. Стога захваљујем Милици што ми је указала част и поставила моје пјесме овдје. (...)
а ја ћу узети слободу да и сам поставим понеки стих и на тај начин постанем дио овог часног мјеста.

Бог вам помогао Ликота
Песме су вам заиста јако добре, врло су дубоке и јаке.
Хвала вама што их пишете и делите са нама.

[Калуђер]

Е, знаш како Сашка, избациш једноставно из Младеновог поста комлетне клипове а на место њих убациш само линк.
Стим си ем почистила тему од како сам човек каже: "ружних видео клипова" а и остаје траг о злоупотреби како би ти рекла "лика и дела".

И сви сретни и задовољни.

[Младен]

Бог помого, Ликота.

Ево ја да се извиним, јер моја порука са клиповима није била злонамерна, већ плод незнања, ипак свашта се мота интернетом, па треба бити обазрив.

Још једном, праштајте и добродошли.