Милија Ћ.
24-02-10, 02:51
Свакодневица окупације
Рано поранио - зору преварио... као по обичају, будим се пре зоре. Скувао сам кафу, косовска, није као београдска, печенија је. Стојим на мојој огромној тераси (балкон исто тако није наша реч, наша је веранда), и гледам у правцу истока. У тишини Митровице, петлова нема, али у 5 риче оџа са џамије, свиће.
Силазим у двориште, хоћу да гледам Звечан, он је на западу.
Магла се диже уз Звечан, а при врху је сусрећу облаци, увија се та влага око тврђаве и плеше, чини ми, се нестварни плес. Сећам се давног романа, првог који сам прочитао чим сам научио да читам, Зла коб Белог Вука од Муркока... Данас гледам нестварну тврђаву коју су зидали Срби још пре Немањића, извире из магле и облака са којима као да игра танго.
Често сам на Косову, понекад чешће него у Београду. Стално људи питају - како је? Како је, па редовно, исто је. Давно је била '98. кад се на врху планине држала линија, а пошто се спере зној и гареж, ишли смо у иста та села иза линије према којој смо били да гледамо шарпланинце. Мерак је мерак. Једном смо пролазили утврђену линију УЧК, на једној окуци стали и гледамо равну Метохију, као дим цигарете из пепељаре уздижу се под небо димови села. Бројим, 8 их је под пламеном, а у даљини се виде Проклетије, и Мокра Гора. Ко би помислио да су у ауту три Србина?
На наредној окуци Шиптари, тракторску приколицу претоварили дрвима па спала низ планину. Немачке униформе. Ми инстиктом планинаца стајемо и нудимо се у помоћ, одговарају - не Бого ми, вероватно изненађени са изненадна три Србина. Гуле, Бики и ја. Кад смо стигли у Скоробиште, Торбешко село, гледали смо Карабаша у својој 12ој години. Тог пса сам први пут видео '95. у Призрену на борбама. Давно је прошла и '99. и 2000. Тада је у Митровици било више паса луталица него Срба.
Шачица је на мосту одбранила град. Наредних година су већ кафићи били пуни, али смо знали сви да јурнемо на мост и спречимо покушаје Шиптара да уђу. Врло је интересантно нетремице гледати пред себе и избегавати камење, а потом им узвратити хице.
Првог 17. марта мој друг, кога нећу именовати, је пола сата тражио неког да му сервисира реденик на Цеци (М 84), е а кад је нашао и попео га на зграду, избројао је 16 Жугана како падају.
Наредног 17. марта је мој брат са каменчићем у џепу изашао 15 метара пред остале и изгубио око, али добио плату на небесима.
Први пут сам у шиптарију ненаоружан отишао 2005. Били смо у Призрену, а после смо отишли до Ђаковице. У шиптарској кући Кољеновића и домаћина смо се присетили старих времена када нисмо имали туторе, сада, каже Аљит, у Ђаковачком породилишту је рођено 120 црнчића, а у Приштинском 350. Није му мила окупација. Од тад идем стално, не зато што се јуначим, јер и не размишљам о страху... јер ни једна влас са главе нам неће отпанути мимо Промисла Божијег!
То је све тамо преко Ибра моје, наше српско! И преко Проклетија и Шаре! Нису Косово и Метохија света Српска земља мимо друге земље Наше. Света је и Банија ђе ми је ћаћа рођен а ђед заклан, а света је и Арбанија љута! Све наше свето је, јер је натопљено крвљу предака!
Да вам не дуљим даље о Призрену у 3 ноћу или о Приштини у подне, или о разним догађајима... Окупација као свака окупација. Стање Нашег народа доле није добро. Борба се не води. Београд нас је издао. Паре које стижу се углавном краду. Част је давно продана, све је на продају.
Ја се трудим да сваки динар забијем у моју кућу, јер свака наша кућа на Коосву и Метохији је Србија у малом.
Мој омиљени ујак Србо нема ништа ван Косова, али домаћински живи. Куће се граде, станови купују, рађамо се! Пасош нам не вреди као вама који нисте из јужне покрајине, воде има кад нема, а ни струја није нека...
Ну, сад нам одузимају и Војводину! Сваки Србин у Vojvodini ђе год види vojvodjansku заставу, нек је запали! Време је за такозвану "грађанску " непослушност. И ми на Косову и Метохији сад нисмо за оружје већ за цигле и колевке. А оружје држите чисто и конзервирано, при руци!
Сваки Сремац нек инсистира на независности Срема у односу на Нови Сад! Исто тако Банаћанин. А Бачванима ето Нови Сад... Па неће онда 'Наше' паре у Београд ићи! Срем, Банат и Бачка - три срца јуначка! Не дајмо им Нашу Војводину! А вражју кабалистичку крпу Evropske regije Vojvodine палите ђе видите! Удри врага, утри му трага!
Милија Ћућа
Рано поранио - зору преварио... као по обичају, будим се пре зоре. Скувао сам кафу, косовска, није као београдска, печенија је. Стојим на мојој огромној тераси (балкон исто тако није наша реч, наша је веранда), и гледам у правцу истока. У тишини Митровице, петлова нема, али у 5 риче оџа са џамије, свиће.
Силазим у двориште, хоћу да гледам Звечан, он је на западу.
Магла се диже уз Звечан, а при врху је сусрећу облаци, увија се та влага око тврђаве и плеше, чини ми, се нестварни плес. Сећам се давног романа, првог који сам прочитао чим сам научио да читам, Зла коб Белог Вука од Муркока... Данас гледам нестварну тврђаву коју су зидали Срби још пре Немањића, извире из магле и облака са којима као да игра танго.
Често сам на Косову, понекад чешће него у Београду. Стално људи питају - како је? Како је, па редовно, исто је. Давно је била '98. кад се на врху планине држала линија, а пошто се спере зној и гареж, ишли смо у иста та села иза линије према којој смо били да гледамо шарпланинце. Мерак је мерак. Једном смо пролазили утврђену линију УЧК, на једној окуци стали и гледамо равну Метохију, као дим цигарете из пепељаре уздижу се под небо димови села. Бројим, 8 их је под пламеном, а у даљини се виде Проклетије, и Мокра Гора. Ко би помислио да су у ауту три Србина?
На наредној окуци Шиптари, тракторску приколицу претоварили дрвима па спала низ планину. Немачке униформе. Ми инстиктом планинаца стајемо и нудимо се у помоћ, одговарају - не Бого ми, вероватно изненађени са изненадна три Србина. Гуле, Бики и ја. Кад смо стигли у Скоробиште, Торбешко село, гледали смо Карабаша у својој 12ој години. Тог пса сам први пут видео '95. у Призрену на борбама. Давно је прошла и '99. и 2000. Тада је у Митровици било више паса луталица него Срба.
Шачица је на мосту одбранила град. Наредних година су већ кафићи били пуни, али смо знали сви да јурнемо на мост и спречимо покушаје Шиптара да уђу. Врло је интересантно нетремице гледати пред себе и избегавати камење, а потом им узвратити хице.
Првог 17. марта мој друг, кога нећу именовати, је пола сата тражио неког да му сервисира реденик на Цеци (М 84), е а кад је нашао и попео га на зграду, избројао је 16 Жугана како падају.
Наредног 17. марта је мој брат са каменчићем у џепу изашао 15 метара пред остале и изгубио око, али добио плату на небесима.
Први пут сам у шиптарију ненаоружан отишао 2005. Били смо у Призрену, а после смо отишли до Ђаковице. У шиптарској кући Кољеновића и домаћина смо се присетили старих времена када нисмо имали туторе, сада, каже Аљит, у Ђаковачком породилишту је рођено 120 црнчића, а у Приштинском 350. Није му мила окупација. Од тад идем стално, не зато што се јуначим, јер и не размишљам о страху... јер ни једна влас са главе нам неће отпанути мимо Промисла Божијег!
То је све тамо преко Ибра моје, наше српско! И преко Проклетија и Шаре! Нису Косово и Метохија света Српска земља мимо друге земље Наше. Света је и Банија ђе ми је ћаћа рођен а ђед заклан, а света је и Арбанија љута! Све наше свето је, јер је натопљено крвљу предака!
Да вам не дуљим даље о Призрену у 3 ноћу или о Приштини у подне, или о разним догађајима... Окупација као свака окупација. Стање Нашег народа доле није добро. Борба се не води. Београд нас је издао. Паре које стижу се углавном краду. Част је давно продана, све је на продају.
Ја се трудим да сваки динар забијем у моју кућу, јер свака наша кућа на Коосву и Метохији је Србија у малом.
Мој омиљени ујак Србо нема ништа ван Косова, али домаћински живи. Куће се граде, станови купују, рађамо се! Пасош нам не вреди као вама који нисте из јужне покрајине, воде има кад нема, а ни струја није нека...
Ну, сад нам одузимају и Војводину! Сваки Србин у Vojvodini ђе год види vojvodjansku заставу, нек је запали! Време је за такозвану "грађанску " непослушност. И ми на Косову и Метохији сад нисмо за оружје већ за цигле и колевке. А оружје држите чисто и конзервирано, при руци!
Сваки Сремац нек инсистира на независности Срема у односу на Нови Сад! Исто тако Банаћанин. А Бачванима ето Нови Сад... Па неће онда 'Наше' паре у Београд ићи! Срем, Банат и Бачка - три срца јуначка! Не дајмо им Нашу Војводину! А вражју кабалистичку крпу Evropske regije Vojvodine палите ђе видите! Удри врага, утри му трага!
Милија Ћућа