Милија Ћ.
18-02-10, 00:50
Витешки Краљ Александар Мученик
Окосница је, између осталог, она тачка на планини до које узлазите и после које следи спуст... Некад иза те окоснице следи даљи успон, често и после краће низбрдице, а некад залутате и сем стрмоглавице чини вам се да даљег успона и нема... иако знате баш где сте погрешили, али идеја освајања врха бива потиснута пред неспремношћу за даље подвиге и пад у магловите низине чини се лакшим и бољим.
Не бих да даље правим паралеле између планинарства, и државништва и судбине једног народа... Али ако имамо окосницу у прошлом веку, а имамо, онда се она најбоље може исказати кроз личност Краља Ујединитеља и људе и процесе везане за Њега.
Ово је прича о изгубљеном путу.
Српство у протекли век улази са две снажне Државе, перспективне... али и са непријатељима који су били лукавији од Нас. Активношћу сила чија је инфилтрација била сложена, идејна и организациона, долази до урушавања Наших стожерних тачака, тачака ослонца, окосница судбине...
Да поједноставим, бива урушен трон, Краљ и Краљица бивају уморени од издајника у Србији... Црна Гора и Брда бивају елиминисани у закулисама геополитике, а трон Хабсбурга бива лишен изванредног наследника. У Србији тријумфује масонерија, њен пион као Краљ... и Србија постаје база даљих активности непријатеља који углавном своје послушнике регрутује понудом најбољих намера, али које воде у пакао.
'Наши дани' – Дис! (http://www.vidovdan.org/arhiva/article703.html)
1914. Леон Бронштајн започиње 1. Светски рат у кафани Моруна у Београду.
После само две победе од Хабсбурга добијамо понуду за сепаратни мир и њиме Велику Србију.
Ми понуду одбијамо и добијамо Макензена и Бугаре. Следи Албанска голгота, која ће прерасти у мит сличан Косовском.
Настаје нова Отаџбина, као брак из љубави али и интереса... Преовладавају интереси јудеомасонски, југословенскокатолички и великосрпски, овај последњи као најнаивнији и најпожртвованији у тој чудној дружини. Срба сад имамо мање за око милион и по, а Срба, Хрвата и Словенаца с' оне стране Дрине за око милион и деветсто хиљада.
У Далмацији, бастиону Србства у којој сем мало Талијана Срби чине 90% становништва, већином католичког, започињу процеси који ту покрајину данас чине Хрватском, без иједног Србина католика. Слична је ситуација и у осталим крајинама и покрајинама Српства. Словени постају Словенци, јављају се Хрвати...
Загреб, град са највећим постотком Жидова постаје дестабилизациони фактор и колевка новоизмишљене нације Хрватске, нације која никад није постојала, јер треба узети у обзир да средњовековна Хрватска је једна у низу Српских држава коју чине Срби Хрвати.
Међутим главни дестабилизациони фактор је Београд. Прво, из Београда не долази потпуна власт и потпуна одговорност, а друго, Београд је центар дејства закулисаних непријатељских сила.
Краљ Ујединитељ и Витез влада Својом имовином најбоље што уме. Углавном погрешно и опортунистички, али сигурно је да је Краљ Своју Отаџбину волео. Једноставно није умео ил' могао боље.
Кад је изгубио битку са демократијом, забринут за судбину свог троплеменог народа, заводи диктатуру. Коначно стабилизациони фактор – Владалац. Његова диктатура бива одушевљено прихваћена од свих... Свих сем јудеомасонерије и што је исто – од комуниста, усташа и ВМРО-ваца. Тада и Димитрије Љотић бива узет на службу... Међутим, Љотићев пут, самосвојан, код Лесандра који је нажалост мање био везан за Наше небо и Наши изворе, иако наилази на одобравање не наилази и на подршку. Лесандар, опортуниста, шурује са два антагонизма – демократијом и националим социјализмом. Иако враћа на мала врата демократију, Он ужурбано спрема претпоставке да заведе национални социјалистички режим. Тајно се састаје са Герингом, а у Загребу 1931. изванредна група интелектуалаца оснива Југословенску акцију, са заставом југословенском тробојком са плавима кукастим крстом, под тајним Краљевим покровитељством.
Пред одлазак у Марсеј обавештава Своје нове савезнике о чврстоћи савеза Југославије и Немачке, а личном пријатељу Хрвату Милану Банићу саопштава да увиђа да су Жидови и масонерија основ свих подривачких активности и да чим се врати одлучно ће започети уништење њихове снаге.
Краљ Мученик се у Отаџбину враћа прекривен заставом, спокојан... Иако је Он много грешио, био је величанствен.
Његово дело наставља Љотић. Уједињују се Отаџбина, Буђење, Југословенска акција, Бојовници и ЗБОР( Задружна борбена организавија рада) у Југословенски народни покрет ЗБОР.
Даљи ток повести ћу овом приликом прескочити. Мучна је и тешка то прича, ко је не зна, пред такву свињу бисере бацати нећу.
Данас, да никад није дошло до 27.03.1941., и да је Југославија дочекала славни пораз 1945. или чак преживела га и у доба рокенрол револуције имала седог Краља кога многи зову фашистом, као и Салазара, Франка, Пиночеа... ...где би Нам био крај.
Ну... Ова Моја писанија за овај блог и немају намеру да буду завршене мисли. Не. Само желим да изазовем код Вас асоцијације и порив ка сопственом размишљању. Ја да сам желео нешто дводимензионално да стварам не бих престао да сликам са 14 година... још само пишем песме које нећу никад објавити. Моја мисија је већа. Желим да Вас понукам на устанак. Онај најдубљи. Прво у Себи и против Себе.... Тек прочишћени можете послужити Богу и Роду.
Ми Срби смо изгубили све битке у 20. Веку, осим оне највеличанственије, битке за душу!
Данас кад погледам на чињеницу да је мало усташа поклало много Срба, али кад упоредим ту земну чињеницу са небесном истином да смо напунили небеса, не могу да избегнем жалост за џелате рода Мог, који су род и крв Моја. Мало усташа је поклало многе, али жртве се увенчаше, а џелати се ада уподобише. Да је Промисао Божија другачије хтела не би боље било. Бог увек чини најбоље.
Окосница 20. Века није малоумна енглеско-чивутска инсталација ДМ, није то ни чика Пера, како зваше старог Краља који је бранио Француску републику пред победничким Бизмарковим Прусима, није чак, усуђујем се устврдити, ни Димитрије Љотић. Окосница је Лесандар са свим врлинама и манама, не због оног што је био, већ због оног што је могао да буде. А духовни и идеолошки идеал је Љотић. Али и Кодреану, и Ривера... и да не набрајам подужу листу.
Прошли век је завршио са позоришном представом на рубу смеха, да није била жалосна. Данас Срби по кафанама џамијају опевајући наводне хероје, и осим тог труда нису спремни да за Србство уложе још кол'ко Себе до да понекад гласају и у међувремену бране Свој гласачки став.
Лична окосница у прошлом веку је мало Срба узвела навише, већина се стрмоглавила.
Данас Нам предстоји национална рестаурација и контрареволуција или пропаст у заједници слабих и злих!
АКТИВИЗАМ â€“ ФУТУРИЗАМ â€“ НОВИ СРПСКИ ПОРЕДАК
пише Милија Ћућа
Окосница је, између осталог, она тачка на планини до које узлазите и после које следи спуст... Некад иза те окоснице следи даљи успон, често и после краће низбрдице, а некад залутате и сем стрмоглавице чини вам се да даљег успона и нема... иако знате баш где сте погрешили, али идеја освајања врха бива потиснута пред неспремношћу за даље подвиге и пад у магловите низине чини се лакшим и бољим.
Не бих да даље правим паралеле између планинарства, и државништва и судбине једног народа... Али ако имамо окосницу у прошлом веку, а имамо, онда се она најбоље може исказати кроз личност Краља Ујединитеља и људе и процесе везане за Њега.
Ово је прича о изгубљеном путу.
Српство у протекли век улази са две снажне Државе, перспективне... али и са непријатељима који су били лукавији од Нас. Активношћу сила чија је инфилтрација била сложена, идејна и организациона, долази до урушавања Наших стожерних тачака, тачака ослонца, окосница судбине...
Да поједноставим, бива урушен трон, Краљ и Краљица бивају уморени од издајника у Србији... Црна Гора и Брда бивају елиминисани у закулисама геополитике, а трон Хабсбурга бива лишен изванредног наследника. У Србији тријумфује масонерија, њен пион као Краљ... и Србија постаје база даљих активности непријатеља који углавном своје послушнике регрутује понудом најбољих намера, али које воде у пакао.
'Наши дани' – Дис! (http://www.vidovdan.org/arhiva/article703.html)
1914. Леон Бронштајн започиње 1. Светски рат у кафани Моруна у Београду.
После само две победе од Хабсбурга добијамо понуду за сепаратни мир и њиме Велику Србију.
Ми понуду одбијамо и добијамо Макензена и Бугаре. Следи Албанска голгота, која ће прерасти у мит сличан Косовском.
Настаје нова Отаџбина, као брак из љубави али и интереса... Преовладавају интереси јудеомасонски, југословенскокатолички и великосрпски, овај последњи као најнаивнији и најпожртвованији у тој чудној дружини. Срба сад имамо мање за око милион и по, а Срба, Хрвата и Словенаца с' оне стране Дрине за око милион и деветсто хиљада.
У Далмацији, бастиону Србства у којој сем мало Талијана Срби чине 90% становништва, већином католичког, започињу процеси који ту покрајину данас чине Хрватском, без иједног Србина католика. Слична је ситуација и у осталим крајинама и покрајинама Српства. Словени постају Словенци, јављају се Хрвати...
Загреб, град са највећим постотком Жидова постаје дестабилизациони фактор и колевка новоизмишљене нације Хрватске, нације која никад није постојала, јер треба узети у обзир да средњовековна Хрватска је једна у низу Српских држава коју чине Срби Хрвати.
Међутим главни дестабилизациони фактор је Београд. Прво, из Београда не долази потпуна власт и потпуна одговорност, а друго, Београд је центар дејства закулисаних непријатељских сила.
Краљ Ујединитељ и Витез влада Својом имовином најбоље што уме. Углавном погрешно и опортунистички, али сигурно је да је Краљ Своју Отаџбину волео. Једноставно није умео ил' могао боље.
Кад је изгубио битку са демократијом, забринут за судбину свог троплеменог народа, заводи диктатуру. Коначно стабилизациони фактор – Владалац. Његова диктатура бива одушевљено прихваћена од свих... Свих сем јудеомасонерије и што је исто – од комуниста, усташа и ВМРО-ваца. Тада и Димитрије Љотић бива узет на службу... Међутим, Љотићев пут, самосвојан, код Лесандра који је нажалост мање био везан за Наше небо и Наши изворе, иако наилази на одобравање не наилази и на подршку. Лесандар, опортуниста, шурује са два антагонизма – демократијом и националим социјализмом. Иако враћа на мала врата демократију, Он ужурбано спрема претпоставке да заведе национални социјалистички режим. Тајно се састаје са Герингом, а у Загребу 1931. изванредна група интелектуалаца оснива Југословенску акцију, са заставом југословенском тробојком са плавима кукастим крстом, под тајним Краљевим покровитељством.
Пред одлазак у Марсеј обавештава Своје нове савезнике о чврстоћи савеза Југославије и Немачке, а личном пријатељу Хрвату Милану Банићу саопштава да увиђа да су Жидови и масонерија основ свих подривачких активности и да чим се врати одлучно ће започети уништење њихове снаге.
Краљ Мученик се у Отаџбину враћа прекривен заставом, спокојан... Иако је Он много грешио, био је величанствен.
Његово дело наставља Љотић. Уједињују се Отаџбина, Буђење, Југословенска акција, Бојовници и ЗБОР( Задружна борбена организавија рада) у Југословенски народни покрет ЗБОР.
Даљи ток повести ћу овом приликом прескочити. Мучна је и тешка то прича, ко је не зна, пред такву свињу бисере бацати нећу.
Данас, да никад није дошло до 27.03.1941., и да је Југославија дочекала славни пораз 1945. или чак преживела га и у доба рокенрол револуције имала седог Краља кога многи зову фашистом, као и Салазара, Франка, Пиночеа... ...где би Нам био крај.
Ну... Ова Моја писанија за овај блог и немају намеру да буду завршене мисли. Не. Само желим да изазовем код Вас асоцијације и порив ка сопственом размишљању. Ја да сам желео нешто дводимензионално да стварам не бих престао да сликам са 14 година... још само пишем песме које нећу никад објавити. Моја мисија је већа. Желим да Вас понукам на устанак. Онај најдубљи. Прво у Себи и против Себе.... Тек прочишћени можете послужити Богу и Роду.
Ми Срби смо изгубили све битке у 20. Веку, осим оне највеличанственије, битке за душу!
Данас кад погледам на чињеницу да је мало усташа поклало много Срба, али кад упоредим ту земну чињеницу са небесном истином да смо напунили небеса, не могу да избегнем жалост за џелате рода Мог, који су род и крв Моја. Мало усташа је поклало многе, али жртве се увенчаше, а џелати се ада уподобише. Да је Промисао Божија другачије хтела не би боље било. Бог увек чини најбоље.
Окосница 20. Века није малоумна енглеско-чивутска инсталација ДМ, није то ни чика Пера, како зваше старог Краља који је бранио Француску републику пред победничким Бизмарковим Прусима, није чак, усуђујем се устврдити, ни Димитрије Љотић. Окосница је Лесандар са свим врлинама и манама, не због оног што је био, већ због оног што је могао да буде. А духовни и идеолошки идеал је Љотић. Али и Кодреану, и Ривера... и да не набрајам подужу листу.
Прошли век је завршио са позоришном представом на рубу смеха, да није била жалосна. Данас Срби по кафанама џамијају опевајући наводне хероје, и осим тог труда нису спремни да за Србство уложе још кол'ко Себе до да понекад гласају и у међувремену бране Свој гласачки став.
Лична окосница у прошлом веку је мало Срба узвела навише, већина се стрмоглавила.
Данас Нам предстоји национална рестаурација и контрареволуција или пропаст у заједници слабих и злих!
АКТИВИЗАМ â€“ ФУТУРИЗАМ â€“ НОВИ СРПСКИ ПОРЕДАК
пише Милија Ћућа