Моја слава

[Јелена Α-Ω Вечић]

посто је ово крсна Слава моје породице, да вас упознам са мојом Славом.

10. Oктобар / 27. Септембар


Свети мученик Калистрат

http://photos-d.ak.fbcdn.net/photos-ak-sf2p/v651/110/79/50197489087/n50197489087_1255379_3208.jpg

Родом из Картагине, хришћанин од рођења, јер му је и отац беху хришћанин. Један од Калистратових предака, по имену Неокор, служио је као војник у Јерусалиму при Понтијском Пилату у време страдања Господа и Спаса нашег Исуса Христа. Видевши многа чудеса при смрти Христовој, Неокор поверова у Њега и би научен вери и крштен од апостола. Вративши се дому, Неокор донесе својима веру Христову као драгоцен бисер. Тако по времену и свети Калистрат би рођен, крштен и васпитан као хришћанин.
Када беше у војсци, у његовомпуку не беше ни једног више хришћанина осим њега. Неки од његових другова видеше Калистрата како ноћу устаје и Богу се моли, пријавише га војводи Персентину као хришћанина. а Персентин беше љути мучитељ хришћана. Да би се уверио да ли је Калистрат заиста хришћанин војвода му нареди да принесе жртву идолима, што Калистрат одмах отказа. тада Калистрат би много бијен, па онда бачен у море. Но Божја сила спасе га, и он изађе здрав из мора. Видећи трпљење Калистратово и чудеса његова, четрдесет девет војника повероваше у Христа Господа. И они беху бијени и с Калистратом у тамницу бачени. У тамници свети Калистрат научи вери другове своје и укрепи их. И они показаше велико мужество у страдању, а Господ показа велику силу према њима. Опаки мучитељ посла војнике у тамницу ноћу, те убише светог Калистрата и четрдесет девет његових другова. Пострадаше за истину 304. године. На њиховим моштима доцније је подигнута црква.

[Тара]

Срђевдан (7/20. октобар)
Св. Сергије (Срђа) и Вакхо


Сергије (лат. Sergius) и Вакх (лат. Bacchus) били су официри пограничних трупа римске војске у Сирији (провинцији Аугуста Еуфратска, Augusta Euphratensis), на граници према држави Сасанида у Персији. Њихов живот пада у време реорганизације Римског царства од стране цара Диоклецијана (владао од 286. до 305. године), као и великих прогона хришћана на прелазу 3. у 4. век. Сергије и Вакх су били хришћани, чија је вера откривена приликом полагања жртве у храму бога Јупитера, што су они били обавезни да чине као војници. Према сачуваним легендама њих двојица су били официри у војсци цара Галерија Максимијана (Gaius Galerius Valerius Maximianus, 305-311), једног од четири савладара-тетрарха Римског Царства, а можда су улазили и у састав цареве гарде. Сазнавши да су они хришћани цар је наредио да се лише војничких инсигнија, преобуку у женске хаљине и воде кроз град (могуће да је у питању град Арабис-Arabissus у Кападокији, Мала Азија), што је био уобичајен начин осрамоћивања војника. Након тога су упућени намеснику Антиохије, који је наредио да буду мучени и убијени: Вакх је у граду Барбалису (Barbalissus) шибан до смрти, док су Сергију укуцане ексерима дрвене даске на стопала и тако је морао да хода до изнемоглости. На крају му је одрубљена глава у граду Ресафу (Росаф, Расафа) у Сирији, 305. године.

Ресаф (на арапском Ар-Расафех) је лежао на раскршћу путева за Палмиру на југу, Дура-Еуропос југоисточно и Алепо на западу (око 25 километара јужно од средњег Еуфрата), па је просперирао од трговине и проласка каравана. Ресаф је настао негде у 9. веку пре нове ере, као војни камп Асираца. У римско и византијско доба то је било снажно утврђено упориште према граници са Персијанцима. Честа чуда која су се дешавала у Ресафу око гробнице Св. Сергија и Вакха (и Св. Јустине, хришћанске мученице која је вероватно била сахрањена на истом месту) начинила су од тог града једно од најважнијих ходочашћа раног хришћанства. На Првом Васељенском сабору у Никеји 325. године учествовао је и епископ Еутихијус (Eutichius), чије се име помиње као епископа Св. Сергија у Малули, што је доказ веома раног успостављања култа овог светитеља. Археологија је потврдила да је до 425. године Ресаф већ био центар култа Св. Сергија, који је био веома раширен и поштован на Истоку све до арапских освајања у 7. и 8. веку. Арапско хришћанско племе Таглиб (Taghlib) имало је Св. Сергија и Вакха на својој застави, док је група номадских племена Бану Гасан (Banu Ghassan) поштовала Св. Сергија, односно Саркиса на арапском, као свог заштитника. Један од највећих поштовалаца Св. Сергија био је сасанидски краљ Персије Хозрое II (590-628), који је веровао да му је Св. Сергије неколико пута помогао.


Од 4. века и успостављања административног устројства хришћанске цркве Ресаф и култ Св. Сергија и Вакха имају велики значај у позном Римском Царству, односно раној Византији. Епископ Александар Хијерапољски изградио је 431. величанствену цркву у Ресафу, а 434. године град је претворен у епископско седиште, када му је убрзо и промењено име у Сергиополис. Нова, грандиозна црква у Сергиополису завршена је 559. године, за време цара Јустинијана (527-565), који важи за једног од великих покровитеља овог култа (саградио је и цркве у Истанбулу и Акри посвећене Св. Сергију и Вакху). Св. Сергије и Вакхо постају и једни од заштитника византијске војске, а сам Ресаф и црква са гробницом једно од највећих ходочасничких места читавог Истока. Почетком 7. века долази до избијања новог рата са Персијанцима, у којем ће страдати и црква у Ресафу 616. године, да би након слома византијске власти под налетима Арапа, у 8. веку поред цркве биле саграђене две палате калифа Хишама (724-743). Данас је веома мало остало од старе цркве, коју локално становништво зове Мар Саркис. Под притиском ислама хришћанство узмиче на запад, а тиме и слављење култа Св. Сергија и Вакха.

Култ Св. Сергија и Вакха код Јужних Словена


Поштовање култа Св. Сергија и Вакха је преко Дарданије (централног Балкана) и морем доспело у јужно јадранско приморје. Број откривених цркава посвећених овим светитељима говори о значају тог култа у средњем веку. Р. М. Грујић у свом раду Св. Сава и мошти Св. Срђа и Вакха (Гласник Скопског научног друштва, књ. 15-16, Скопље 1936) говори о полагању моштију Св. Сергија и Вакха у манастир Милешеву, када су у Милешеву пренесене и мошти Светог Саве из Трнова у Бугарској где је умро. Грујић у том раду претпоставља да је Свети Сава њихове мошти донео са поклоничког путовања из Сирије или Антиохије, али је могуће да су ту одраније постојале. Чињеница је да у Милешеви постоје фреске Св. Сергија и Св. Вакха из најранијег периода милешевског фрескописа. Такође су сачуване од заборава и речи песме у служби преноса Савиних моштију из Трнова у Милешеву, у којима се помињу и мошти Св. Сергија и Вакха.

Простор јужног Јадрана (од Дубровника до Скадра на југу) на основу свих показатеља кључан је за проучавање култа ових светитеља, јер је ту концентрисан највећи број цркава, али и становништва које слави Срђевдан као крсну славу. Дубровник је све до 972. године у Св. Сергију и Вакху имао своје светитеље-заштитнике града. Исељавање са тих простора вековима је у нове пределе носило и славу Срђевдан, па се може приметити да на просторима слабо насељених из Приморја или Црне Горе скоро да нема слављења Срђевдана. То је случај са 23 села Врањске Пчиње или 27 села Млаве (пожаревачки крај) (на основу пете књиге Српског етнографског зборника из 1903). Због тога се може одредити неколико мањих регија које представљају просторе (у прошлости или данас) са присуством становништва које слави Срђевдан: Црна Гора са Приморјем, северна Албанија, јужна Далмација, Лика, Босанска крајина, делови западне Србије...


Моја породица јена још један начин повезена са Св.Сргијем. Други заштитник града Трста је управо Св.Сергије, а симбол града је његово копље:


http://img294.imageshack.us/img294/2664/1588163968510704568o450qy3.jpg (http://img294.imageshack.us/i/1588163968510704568o450qy3.jpg/)
Главни градски трг, где се налазе два велика копља која служе као јарболи за време светковина.
На њима се поред италијанске налази и застава града Трста, на црвеној подлози копље Св Сергија.

[Маркан]

На овом тргу смо били 20. септембра на обележавању годишњице прогнаних из Далмације...


СВЕТИ ЂОРЂЕ - ЂУРДЂЕВДАН
http://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/c/cf/Icon8.jpg


23 април/ 6 мај


За тај велики прољећни празник плодности везани су многи обичаји - устаје се рано и купа у рекама, одлази у природу, бере биље којим се крми стока, плету вијенци и њима украшавају куће, стока и кошнице, опасује се врбовим и дреновим прућем, у њиве се постављају крстови од лескове младице, коље се жртвено јагње... У доба војевања Срба против Турака настала је изрека "Ђурђев данак, хајдучки састанак".

У вријеме када римским царством владаше безбожни цар Диоклецијан, настало је страшно мучење и прогон Христових сљедбеника. Свети Георгије родом беше из Кападокије и још од малена би одгајен и васпитан веома побожно. Родитељи су му били угледни и благочестиви људи. Отац му је мученички пострадао за Христа, а мајка његова после тога преселила са њим у своју родну Палестину.


Израстао је Георгије у лијепог и храброг младића, те због тога би узет да служи у војсци поменутог цара Диоклецијана. У својој двадесетој години добио је висок чин трибуна (у рангу данашњег пуковника), али због показане храбрости у биткама, цар га произведе за војводу. Но, пошто је био хришћанин, он се супротстави цару и његовом наређењу да се сви хришћани муче и свирепо убијају. Раздијели сву своју имовину и пође за својом вјером и истином. Цар се јако разгњеви због тога, и нареди да га баце у тамницу, те да га свирепо муче да би се предомислио.

Али све те муке не утицаше на младог Георгија, већ напротив, оне још више ојачаше вјеру у њему те он још више узнесе хвалу и благодарност Богу. Страшне су биле његове муке, али његова вјера би толико јака, да, иако, кидан на парчад и као трска ломљен, он издржа све, јер знао је да је Господ са њим, јер посла анђела у виду младића, који га охрабри речима: "Радуј се"! Видјевши тај призор, војници се уплаше и одмах обавијестише цара о свему. А он нареди да светог мученика Георгија баце у ров пун креча и да га тако затрпаног држе три дана. Али, ни то не могаше наудити светитељу, што јако разгнијеви цара, те он смишљаше друге муке којима је наставио мучити Георгија, али све беше узалуд, јер беше воља Божија да увенча светог Георгија, вјенцем вјечне славе.

Погубише младог Георгија заједно са царицом Александром, која и сама прими Христову вјеру, 3. априла 303. године.

Таква су славља великих подвига храброг војника, такве су његове борбе и славне побједе над непријатељима. Нека се његовим молитвама и ми удостојимо удјела праведних и стајања са десне стране Господа. Велика чудеса чинио је свети Георгије и у току овоземаљског живота, а то је наставио и после представљања Богу.

[Новак]

Сабор светог Архангела Михаила

(http://pravoslavlje.spc.rs/arhiva.php?v=po-autoru&id=1) У почетку, када је Бог стварао свет, пре видљивог или материјалног, створио је духовни, невидљиви свет - духове.

Сви духови су у почетку били добри, али се један, по имену Деница, погорди, занешен великом моћи коју му Бог даде, па се отпади од Бога, поста непослушан, поче да чини разна зла и окупи око себе велико друштво и створи читаво невидљиво духовно царство. Тако се духови поделише на добре и зле: на анђеле и демоне. Анђео је грчка реч и значи весник, а демон значи пакосник.

По учењу цркве, анђела има врло много и они образују велике небеске војске, над којима је главни господар Господ Саваот (а Саваот значи господар над војскама). Све те небеске војске деле се на девет чинова, а тих девет чинова улазе у три степена, тако да у сваком степену има по три чина. У први степен долазе: шестокрили серафими, многооки херувими и престоли, у другом су степену: господства, силе и власти, а у трећем: начала, арханђели и анђели.http://pravoslavlje.spc.rs/slike/1024/sabor-svetog-arhangela-mihaila-1_150.jpg

Анђели немају тела, бестелесни су и зато се називају дусима. Анђели се додуше, на иконама сликају у људском облику, али то је зато што је људима са ограниченом моћи схватања натприродног немогуће замислити духовни свет другачије осим телесно. Анђели се увек сликају као млади људи и то зато што они немају телесних жеља и брига као људи, јер шта доприноси да се људима наберу боре на челу, да оседе, огрубе и остаре, већ брига, телесни напор и страсти. Пошто анђели немају ничег телесног, зато се и претпоставља да немају никаквог узрока који би кварио и ружио њихову младост и лепоту, и зато су они вечно млади и лепи. Пошто анђели лете где год их Бог пошаље, а у природи је тешко замислити да неки живи створ може летети без крила, на иконама им се сликају и крила. Анђели су увек обучени у белу одећу, плаштове, у знак чистоте и невиности, а само се Архистратиг Михаило слика у оделу какво су у давна времена носиле војводе.

Бог је створио тај духовни свет - анђеле, да га славе, да га слушају и да чине добра. Све што је живо, дужно је да слави свога Творца, али анђели, као најразумнији од свих бића, најбоље га и непрестано славе серафимском песмом, облетајући око његовог престола.

Анђели извршавају Божје заповести тачно и брзо као жива ватра. Кад је Бог изгнао прве људе из раја, поставио је на улазу у рајски врт херувима са ватреним оружјем да чува приступ к дрвету живота, као стражар. Кад је требало однети коме какву вест, као свештенику Захарију, или Светој Дјеви Марији, Бог је слао архангела Гаврила. Кад је требало кога избавити какве опасности, на пример апостола Петра из тамнице, или кога казнити, опет је Бог слао неког од својих анђела и они су ту заповест тачно извршавали.

Трећа дужност анђела је да чине добра и да све ствари у овом свету одржавају у оном реду и поретку како је Бог одредио; а нарочито да помажу људима, као својој младој и несавршенијој браћи, у сваком добром делу. Сваки човек, кад постане хришћанин, на дан крштења добије свога анђела, који се назива анђео мирни, верни учитељ, чувар душа и тела, и ти анђели чувају човеку живот и здравље и пазе да човек, због свог незнања или несмотрености не направи какву погрешку. Анђели, као добри чувари, не туторишу човека, већ га саветују, али га остављају и удаљавају се кад намерно греши, кад неће да се каје и поправи, кад говори ружне и непристојне речи, кад другога оговара, кад пакости ближњему, кад се дружи са лошим људима, и уопште кад чини зла. Људи чују глас свог анђела; а то је она душевна борба са самим собом, кад се неко решава да учини какво зло дело, а анђео га одвраћа; а чују глас анђела и кад учине какво добро и племенито дело, јер су тада радосни и задовољни, а ту радост и задовољство им анђео улива. Анђели су чувари и читавих градова, држава, покрајина, цркава и манастира.

Први међу архангелима је Архангел Михаило (што значи - ко је као Бог?), који је први ступио у борбу са злим духом и Деницу збацио с неба. Од тог доба Архангел Михаило непрестано се бори за славу Божју и зато се он на икони и представља као борац - војвода, са мачем или копљем у руци, а народно веровање сматра да он долази и узима људске душе, кад је коме куцнуо час. На икони се понекад представља како је победио Деницу, оковао га веригама и стао му ногом за врат.

Да би се одала општа слава свим анђелима, одређен је новембар месец, дан осми (21. новембар, по новом календару), и тај дан се прославља под именом Сабор Архистратига Михаила и осталих бестелесних сила, док народ обично тај дан зове Свети Аранђео или Аранђеловдан.

Новембар је одређен за празновање светог Аранђела зато што је тај месец био девети, у време кад су се месеци бројали од марта, а број девет одговара чиновима анђелским којих има девет. А узет је датум осми зато што ће осмог дана у дан страшног суда доћи Исус Христос по други пут, са свим својим анђелима, да суди живим и мртвим људима.

Но, осим Архангела Михаила има још архангела. Други је Архангел Гаврило (што значи - Сила Божја), трећи је Архангел Рафаил (што значи - помоћ или исцељење Божје), четврти је Архангел Урил (што значи - светлост или ватра Божанска), пети Архангел Салатил (врховни служитељ молитава), шести Архангел Јегудил (хвала Божја) и седми је Архангел Варахил (делитељ благослова Божјих).

[Весели пламичак]

Свети Јован Крститељ

http://ladjevic.com/darko/wp-content/uploads/2008/01/sv-jovan-krstitelj.jpg

Свети Јован једна је од најчешћих крсних слава у Срба и њему је у нашим земљама посвећено или било посвећено преко 300 цркава и манастира. Име Крститељево, у својим различитим облицима веома заступљено у нашем народу, чује се често у кратким народним молитвама и заклетвама особито везаним за крштење и кумство, некада тако поштовано у нашем народу, које је веома доприносило и свенародној слози, будући да се међу окумљеним породицама ништа зло није смјело дешавати. Наши побожни људи говорили су: «Помози, Боже и Свети Јоване», «кумим те Богом и Светим Јованом», «кумим те и јованимим те». За двије окумљене породице говорило се - «међу њима је Бог и Свети Јован», а за нуђење кумства - «понуди му кума и Светог Јована». Кумови су се један другоме заклињали: «Тако ми Светога Јована који је међу нама!» Све што се куму даривало и све чиме се кум помагао сматрало се даром који се чини «Богу и Светоме Јовану".

Црквени светојовањски култ ширио се по српским земљама у неколико таласа и праваца, и из саме Свете Земље, али понајвише из византинске престонице Цариграда са његових 38 цркава посвећених Светоме Претечи, од којих су најпознатије црква крај царске палате у Евдомону, коју је подигао цар Теодосије Први и обновио славни Јустинијан, Продромова црква од Петре крај Влахернске палате, коју је болницом и сваким штедрим даром даривао наш Св. краљ Милутин и, вјероватно, походио Св. краљ Стефан Дечански током свог седмогодишњег цариградског изгнанства у Цариграду, и Продромова црква манастира Студиона, у којима су се чували дијелови његове часне главе, док се часна десница Претечина од 10. в. чувала у Богородичиној цркви, званој «Фарска».

Најстарије светојовањске цркве подигнуте су у српским земљама, по свој прилици, у доба Јустинијаново, углавном у јадранском приморју - манастир Св. Јована у околини Скадра, василика у Свачу, василика Св. Јована у Повљи и, можда, првобитна црква у Сутивану на Брачу, и у јадранском залеђу - недавно откривена василика у околини Требиња, у Засаду, крај новије Светојовањске цркве, и неубицирана црква у околини Бијелог Поља, како свједочи топоним Сутиван, недавно обновљена на новом мјесту.

Други талас снажења култа и грађења нових светојовањских храмова код нас почиње са првим забиљеженим јованоимењацима међу српским подвижницима и владарима - Св. Јованом, рилским пустињаком, у 9. и 10.в., и Св. Јованом Владимиром, краљем зетским, у 10. и 11. в. Св. Јован Владимир (или његова супруга Косара, кћер цара Самуила Охридског), обнавља у Свачу јустинијановску цркву Св. Јована, а у планинама код Дебра зида чувени Светојовањски Бигорски манастир, док, вјероватно, његов таст Самуило подиже Слепчевски светојовањски манастир код Битоља.

Трећи талас ширења светојовањског култа код нас, започет или само настављен подизањем светојовањске цркве у Горњем Матејевцу код Ниша 1170.г. и прилозима које Стефан Немања чини цркви Св. Јована у Јерусалиму, судбоносно је обиљежен дјеловањем првог српског архиепископа Св. Саве, који је са црквеном самосталношћу своме народу из Никеје донио и дио часних Моштију Св. Јована у 13. в., пошто је већ претходно своју љубав према ово Светитељу показао подизањем прве познате немањићске цркве у част Св. Јована, у комплексу манастира Студенице. 1219. г., највјероватније, у Жичу из Никеје стижу као посебан благослов и знамење дио Претечине деснице, на чијој уметно израђеној хранилници, која је стицајем историјских прилика завршила у ризници катедрале у Сијени, први архиепископ српски исписује следећу молитву: «Деснице Претечина, покривај Саву, архиепископа србског!»

Велико поштовање према Св. Јовану посвједочује и Св. Краљ Милутин, који зида или обнавља неколико светојовањских цркава, од оне у Свачу, потпуно разореном у монголској најезди у на самом измаку 13.в., који обнавља из темеља са својом краљицом мајком, Св. Јеленом Анжујском, до светојовањског метоха манастира Св. Никите у Македонији, цркве код Скопља, можда и великог манастира Св. Јована код Гњилана, као и болнице при цркви Св. Јована Продрома од Петре у Цариграду. Чудесно исцијељени од слепила Свети Стефан Дечански обнавља Светојовањски манастир Слепче код Битоља, а патријарх Данило Други у Пећкој Патријаршији, у чијим се ризницама већ чувала Претечина десница са дијелом часне његове главе зида, вјероватно ради указања посебне почасти овим светињама, посебну капелу, посвећену Светом Јовану, при цркви Богородице Путеводитељке.

Цар Душан и царица Јелена, која је као монахиња послије његове смрти понијела име матере Св. Јована - Јелисавете, 1345. обнављају и штедро обдарују манастир Св. Јована на Меникејској гори код Сера, као своју нову резиденцију на југу, иначе важну станицу на монашким путевима који су водили са све несигурнијих простора Свете Земље, у тада још увијек безбједне византијске, српске и бугарске земље, нарочито монаха исихаста, званих «синаита». Сама Јелисавета, након мучког посјечења њеног сина Уроша Нејаког вјероватно осим цркве на мјесту злочина, код села Неродимља у Старој Србији, која израста у манастир, подиже и парохијску цркву Св. Јована у самом селу .

Десница Претечина, која се у то вријеме налазила још увијек у Србији, благословила је и Св. Великомученика цара Лазара са његовом војском на саможртвени подвиг на пољу Косову 1389.г., у ком су «посјечење главе претрпјети имали», и нимало није случајно што су српске војводе и ратници на челу са косовским Кнезом уочи боја примили Св. Причешће из руку патријарха Спиридона, којима је часна глава Претечина са његовом часном десницом вјероватно и тада благосиљала хришћански народ спреман за посљедњу жртву, управо у «бијелој Самодрежи цркви» код Вучитрна, посвећеној Св. Јовану, цркви свога завјетног, Богом благословеног самоодржања у знаку борбе "за Крст Часни и слободу златну". Само Причешће Светим Тајнама Христовим и благослов (честице) главе и деснице Претечине могли су толико оснажити њихову љубав и њихово покајање да успоје вјековну химну борбеног духа српског христољубља: "Умримо да свагда живи будемо. Не поштедимо себе, да живописан узор другима будемо...Па ако ће и мач главу, и копље ребро, и смрт живот узети, ми ћемо се душманима борити...да се са Христом прославимо!" Косовски завјет нашег светосавског народа сав је садјевен око два биљега - «Биљега Божијег који бијесе бије», тј. Крста као знамења крсноваскрсне Побједе Христове, и, бесумње, што се мање истиче, око (честице) усјековане главе и деснице Претечине које су, мора бити. испратиле Св. Кнеза Великомученика и његову војску у одсудну битку, из Светојовањске цркве Самодреже као његовог вјечног споменика. Духовне споне Св. Јована Крститеља и Св.кнеза Лазара толико су снажне и судбинске да кивот са Моштима Кнежевим са монасима избјеглим из манастира Раванице пред Турцима 1697. налазе своје прибјежиште управо у манастиру Св. Јована Претече на Фрушкој гори, званом Врдник, касније, послије обнове пренамијењеном празнику Вазнесења Господњег, у част прве Раванице, и прозваном Врдничка Раваница.

Због тога нимало није случајно што су непријатељи нашег православног рода, настојећи - што сабљом, што "посластицама вјере разноразних демонских месија", који су харали и данас харају нашим земљама - да затру светојовањски и светолазаревски дух нашега народа, дух свједочења и одбране Божије истине и Божијих светиња до смрти, редовно ударали на светојовањска његова знамења - не само на "бијелу цркву Самодрежу", коју су, осиротјелу и напуштену од потамањеног или избјеглог или превјереног народа, Арнаути коначно срушили 1898.г., него и на све оне светојовањске, и, наравно, све друге цркве која су као жаришта истога духа биле изложене разарањима - од великог манастира Св. Јована крај средњовјековних Гнивљана у Старој Србији, које Џинић-бег руши, и подиже на њему своју касабу Гњилане, до Светојовањске цркве мученице у Јасеновцу, претворене 1941.г. са цијелим селом у највеће српско погубилиште 20.в., цркве Св. Јована у Старом Селу код Оточца, срушене и заравњена туђмановским багерима 1991. и миниране цркве Светог Јована у Пећкој Бањи 17. марта 2004.

Али, као што је константа светојовањског култа у нашем народу било страдање, када треба и до саме смрти, због вјерности својим хришћанским завјетима, тако је константу, бар до ових наших несрећних времена, представљала и жилава истрајност нашега рода у обнови разрушених цркава и манастира, села и градова, као израз живе вјере кадре да Божијом силом у себи помјера горе разорене баштине у свим крајевима раскомаданог српства. Тако је завјетна Светојовањска црква Самодрежа, разрушена 1898., обновљена свенародним прилозима, васкрснула 1932.г., на Видовдан, свечано освећена руком српског патријарха Варнаве, седам година касније, у време државног наметања конкордата са Ватиканом мученички умореног усред Београда.

Васкрснула је Самодрежа чудесно баш исте оне године када је десница Претечина поново, по други пут стигла међу Србе, као завјетни поклон мученички пострадале царске породице и њене посјечене главе, цара Николаја Другог Романова, двије године касније такође превратничком руком убијеноме краљу Александру Карађорђевићу. Одмах по избијању Другог светског рата у бјекству младога краља Петра, часна десница стигла је до Острошког манастира у Црној Гори, у коме се и зауставила, похрањена у манастирске скривнице заједно са другим двијема светињама - честицом Часнога Крста и иконом Филермске Богородице. Те 1941. црква Самодрежа је арнаутском руком обијена, фреске и иконостас уништени, сасуди и утваре црквене полупани и поцепани. Послије рата комунистички властодршци у Црној Гори буквално отимају од острошког братства три карађорђевићевске светиње и затварају их у своје мрачне сефове, далеко од очију црквене јавности, изложене и саме дугогодишњем државном терору. Црква Самодрежа бива послије рата опет обновљена и освећена. 1981., Арнаути је опет обијају и скрнаве, а тадашњи епископ Рашкопризренски, г. Павле, поново је освећује и приводи намјени, али у таласу нарастајућег арнатског терора у њеној близини, на прагу своје куће, већ 1982.г. бива убијена трећа по реду мушка глава у три поколења српске породице Милинчић, младић Данило, наговештавајући нове погроме над Србима. И, заиста, седамнаест година касније Стара Србија поново гори од арнаутског насиља, паљевина и разарања који су букнули на Косову и Метохији са уласком евроатлантских „миротвораца". Једна од цркава пострадалих у погромима опет је Светојовањска црква у селу Самодрежи у коме више није преостала ниједна српска глава - опљачкана је и изнутра запаљена, а гробље око ње порушено. Самодрежу цркву арнаутски крстоломци не заобилазе ни у погромима 17. марта 2004.г., сматрајући је и нехотице неподношљивим знамењем постојавања Срба на земљи која им је отета. 17. фебруара 2008. уз сагласност дела међународне заједнице Арнаути на Косову и Метохији, проглашењем једностране независности отцијепљеног дијела Србије, покушавају да озваниче своју отимачину, покуповавши крвавим парама индулгенције за своје злочине...Једном ријечју, како би рекао господар зетски Ђурађ Црнојевић, син јованоименитог оца, "услед грјехова наших постиже нас жељезна палица" новоагарјанска, и то "не просто бијући, но убијајући, и дођоше незнабошци на достојање Божије и цркве разрушише"...

А, гле, још уочи ратова, који су претходили овом посљедњем распећу Старе Србије, деведесетих година 20. вијека, на чудесан начин, после вишекратног јављања њему непознатог човјека у сну, који га је подстицао да врати црквене светиње њиховом правом власнику - Српској Цркви, један полицијски службеник немирне савјести покреће поступак њиховог враћања у ризницу манастира Цетињског Митрополије Црногорско-приморске. И тако часна десница Претечина поново бива високо уздигнута пред очима вјерних и пружена њиховом поклоњењу на Ивањдан 1993.г., кивоту Св. Петра Цетињског. Издржавши стрпљиво све дуге године брозоморног заточеништва, са честицом Светог и Животворног Крста Господњег, рука која је крстила Христа Спаситеља опет освиће међу нама, овога пута у Црној Гори, манастиру Пресвете Госпође Ивана Црнојевића, да нам понови древну проповијед: "Покајте се, јер се приближило Царство Небеско". Покајмо се, зато. и ми, многогрешни Срби, јер је покајање пут у Царство Небеско, у остваривање истинске заједнице, вјечне и непролазне, око имена Божијег, око Оца и Сина и Духа Светога, Заједнице на коју су призвани сви земаљски народи.

[Млађа]

http://www.radiologija.rs/Logotipovi/Sveti%20Luka%20Hiland.JPG

Свети Еванђелист Лука беше родом из Антиохије Сиријске. У младости он добро изучи грчку философију, медицину и живопис. Он одлично знађаше египатски и грчки језик. У време делатности Господа Исуса на земљи Лука дође из Антиохије у Јерусалим. Живећи као човек међу људима, Господ Исус сејаше божанско семе спасоносног учења свог, а Лукино срце би добра земља за то небеско семе. И оно проклија у њему, ниче и донесе стоструки плод. Јер Лука, гледајући Спаситеља лицем у лице и слушајући Његову божанску науку, испуни се божанске мудрости и божанског знања, које му не дадоше ни јелинске ни египатске школе: он познаде истинитог Бога, верова у Њега, и би увршћен у Седамдесет апостола, и послат на проповед. О томе он сам говори у Еванђељу свом: Изабра Господ и других Седамдесеторицу, и посла их по два и два пред лицем својим у сваки град и место куда шћаше сам доћи (Лк. 10, 1). И свети Лука, наоружан од Господа силом и влашћу да проповеда Еванђеље и чини чудеса, хођаше "пред лицем" Господа Исуса Христа, светом проповеђу припремајући пут Господу и убеђујући људе да је на свет дошао очекивани Месија.

У последње дане земаљског живота Спаситељевог, када Божански Пастир би ударен и овце се Његове од страха разбегоше, свети Лука се налажаше у Јерусалиму, тугујући и плачући за Господом својим, који благоволи добровољно пострадати за спасење наше. Али се његова жалост убрзо окрену на радост: јер васкрсли Господ, у сами дан Васкрсења Свог јави се њему када је с Клеопом ишао у Емаус, и вечном радошћу испуни срце његово, о чему он сам подробно говори у Еванђељу свом (Лк. 24, 13-35).

По силаску Светога Духа на апостоле, свети Лука остаде неко време са осталим апостолима у Јерусалиму, па крену у Антиохију, где је већ било доста хришћана. На том путу он се задржа у Севастији, проповедајући Еванђеље спасења. У Севастији су почивале нетљене мошти светога Јована Претече.

Полазећи из Севастије, свети Лука је хтео да те свете мошти узме и пренесе у Антиохију, али тамошњи хришћани не дозволише да остану без тако драгоцене светиње. Они допустише, те свети Лука узе десну руку светога Крститеља, под коју је Господ при крштењу Свом од Јована преклонио Своју Божанску Главу. Са тако скупоценим благом свети Лука стиже у свој завичај, на велику радост антиохијских хришћана. Из Антиохије свети Лука отпутова тек када постаде сарадник и сапутник светог апостола Павла. То се догодило у време Другог путовања светога Павла. Тада свети Лука отпутова са апостолом Павлом у Грчку на проповед Еванђеља. Свети Павле остави светога Луку у Македонском граду Филиби, да ту утврди и уреди Цркву. Од тога времена свети Лука остаде неколико година у Македонији , проповедајући и ширећи хришћанство.

Када свети Павле при крају свог Трећег апостолског путовања поново посети Филибу, он посла светог Луку у Коринт ради скупљања милостиње за сиромашне хришћане у Палестини. Скупивши милостињу свети Лука са светим апостолом крену у Палестину, посећујући успут Цркве, које су се налазиле на острвима Архипелага, на обалама Мале Азије, у Финикији и Јудеји. А када апостол Павле би стављен под стражу у Палестинском граду Кесарији, свети Лука остаде поред њега. Не напусти он апостола Павла ни онда, када овај би упућен у Рим, на суд ћесару. Он је заједно са апостолом Павлом подносио све тешкоће путовања по мору, подвргавајући се великим опасностима (ср. Д. А. 27 и 28 глава).

Дошавши у Рим, свети Лука се такође налазио поред апостола Павла, и заједно са Марком, Аристархом и неким другим сапутницима великог апостола народа, проповедао Христа у тој престоници старога свега. У Риму је свети Лука написао своје Еванђеље и Дела Светих Апостола. У Еванђељу он описује живот и рад Господа Исуса Христа не само на основу онога што је сам видео и чуо, него имајући у виду све оно што предаше "први очевидци и слуге речи". (Лк. 1, 2). У овом светом послу светог Луку руковођаше свети апостол Павле, и затим одобри свето Еванђеље написано светим Луком. Исто тако и Дела Светих Апостола свети Лука је, како каже црквено предање, написао по налогу светог апостола Павла.

После двогодишњег затвора у узама римским, свети апостол Павле би пуштен на слободу, и оставивши Рим он посети неке Цркве које је био основао раније. На овоме путу свети Лука га је пратио. Не прође много времена а цар Нерон подиже у Риму жестоко гоњење хришћана. У то време апостол Павле по други пут допутова у Рим, да би својом речју и примером ободрио и подржао гоњену Цркву. Но незнабошци га ухватише и у окове бацише. Свети Лука и у ово тешко време налажаше се неодступно поред свог учитеља. Свети апостол Павле пише о себи као о жртви која је већ на жртвенику. Ја већ постајем жртва, пише у то време свети апостол своме ученику Тимотеју, и време мога одласка наста. Постарај се да дођеш брзо к мени; јер ме Димас остави, омилевши му садашњи свет, и отиде у Солун; Крискент у Галатију, Тит у Далмацију; Лука је сам код мене (2 Тм. 4,6.10).

Врло је вероватно да је свети Лука био очевидац и мученичке кончине светог апостола Павла у Риму. После мученичке кончине апостола Павла свети Лука је проповедао Господа Христа у Италији, Далмацији, Галији, а нарочито у Македонији, у којој се и раније трудио неколико година. Поред тога благовестио је Господа Христа у Ахаји.

У старости својој свети Лука отпутова у Египат ради проповеди Еванђеља. Тамо он благовестећи Христа претрпе многе муке и изврши многе подвиге. И удаљену Тиваиду он просвети вечном светлошћу Христова Еванђеља. У граду Александрији он рукоположи за епископа Авилија на место Аниана, рукоположеног светим еванђелистом Марком. Вративши се у Грчку, свети Лука устроји Цркве нарочито у Беотији, рукоположи свештенике и ђаконе, исцели болесне телом и душом.

Светом Луки беше осамдесет четири година, када га злобни идолопоклоници ударише на муке Христа ради и обесише о једној маслини у граду Тиви (= Теби) Беотијској. Чесно тело његово би погребено у Тиви, главном граду Беотије, где од њега биваху многа чудеса. Ту су се ове свете чудотворне мошти налазиле до друге половине четвртога века, када бише пренесене у Цариград, у време цара Констанција, сина Константиновог.

У четвртом веку нарочито се прочу место где су почивале чесне мошти светога Луке, због исцељивања која су се збивала од њих. Особито исцељивање од болести очију. Сазнавши о томе цар Констанције посла управитеља Египта Артемија да мошти светога Луке пренесе у престоницу, што и би учињено веома свечано. У време преношења ових светих моштију од обале морске у свети храм, догоди се овакво чудо. Неки евнух Анатолије, на служби у царском двору, беше дуго болестан од неизлечиве болести. Он много новаца утроши на лекаре, али исцељења не доби. А када чу да се у град уносе свете мошти светога Луке, он се од свег срца стаде молити светом апостолу и евангелисту за исцељење. Једва уставши са постеље он нареди да га воде у сусрет ковчегу са моштима светога Луке. А када га доведоше до ковчега, он се поклони светим моштима и с вером се дотаче кивота, и тог часа доби потпуно исцељење и постаде савршено здрав. И одмах сам подметну своја рамена испод ковчега са светим моштима, те га са осталим људима носаше, и унесоше у храм светих Апостола, где мошти светога Луке бише положене под светим престолом, поред моштију светих апостола: Андреја и Тимотеја.

Стари црквени писци казују, да је свети Лука, одазивајући се побожној жељи ондашњих хришћана, први живописао икону Пресвете Богородице са Богомладенцем Господом Исусом на њеним рукама, и то не једну него три, и донео их на увид Богоматери. Разгледавши их, она је рекла: Благодат Рођеног од мене, и моја, нека буду са овим иконама.

Свети Лука је исто тако живописао на даскама и иконе светих првоврховних апостола Петра и Павла. И тако свети апостол и еванђелист Лука постави почетак дивном и богоугодном делу - живописању светих икона, у славу Божију, Богоматере и свих Светих, а на благољепије светих цркава, и на спасење верних који побожно почитују свете иконе.

http://www.vladoart.com/tbg2/albums/paintings/Icons/luka_d.jpg

За време владавине деспота Ђурђа Бранковића, мошти светог Луке пренете су из Рогуса, где су се тада налазиле, у новоподигнуту Ђурђеву престоницу, Смедерево. Овај пренос је извршен с литијом и на најсвечанији начин кроз српске земље и коштао је деспота преко 30.000 дуката, које је у име поклона морао дати султану и пашама у Једрену, да му дозволе да светог Луку пренесе у своју земљу. Било је то половином петнаестог века. Свети Лука је био положен у митрополитској цркви у Смедереву, коју је деспот изнова саградио и украсио. Деспот Ђурађ се надао да ће свети Лука бити јака одбрана Смедерева и помоћник српском народу у оним тешким приликама, после Косовског боја. Међутим, након десет година Турци освојише Смедерево, небројене људе, жене и децу исекоше, а двеста хиљада робља одведоше и распродаше по белом свету. Српски политички живот ускоро сасвим угасну, а у тим тешким временима изгубио се и траг моштима светог Луке.

У манастиру Светог Апостола Луке у Калудри, се чува део моштију небеског заштитника ове свете обитељи

http://www.palilula.org.rs/images/stories/easygallery/resized/124/1210113713_svluka-krnjaca.jpg

Црква Светог Луке, Крњача

Православно братство Свети Лука (http://www.facebook.com/profile.php?id=100000604124079&ref=ts)

[Боби]

Чудо још нема светог Николе. :)

Моја слава је свети Ђорђе који се слави зими (16 новембар)
У народу познат као "Ђурђиц". ;)

http://www.fotorola.com/uploads/160756079b.jpg (http://www.fotorola.com/)

[Ива]

СВЕТИ ВАСИЛИЈЕ ЧУДОТВОРАЦ ИИСЦЕЛИТЕЉ

Свети ВАСИЛИЈЕ Острошки иТврдошки родио се у селу Мркоњићу, у Поповом Пољу 28. децембра 1610. године, одпобожних родитеља Петра и Анастасије Јовановић. На крштењу је добио име Стојан.Прву књигу учио је у манастиру Завали, а у манастиру Тврдошу се замонашиодобивши име Василије. После боравка у Светој Гори, у Пећкој патријаршији јерукоположен у чин епископа. Као епископ је најпре боравио у Тврдошу, а касније прелази у Острог.

Неуморан у подвизима молитве, поста, физичког труда и многобројних брига за добро своје пастве, Свети Василије се упокојио 29. априла 1671. год.Одмах по престављењу Свечевом, народпоче долазити на његов гроб и молити му се, као што му долазаше и за време његовог земаљског живота. А на гробу се почеше дешавати многобројна чуда, која ни до данас, поред његових целебних моштију у Острогу не престају.
http://i43.tinypic.com/2n6wtw4.gif

[Тара]

Као удата жена имам привилегију да имам и девојачку славу:

ВРБИЦА - ЛАЗАРЕВА СУБОТА (грч: Σάββατο του Λαζάρου), или Субота Св. праведног Лазара, уочи Цвети, посвећена је васкрсењу Лазара из Витиније, кога је Исус Христос после четвородневног пребивања у гробу васкрсао из мртвих. Овај празник је установљен у Јерусалиму крајем IV века. После васкрсења, Лазар је био Епископ на Кипру. Овај празник са полуваскрсним богослужењем у великом је поштовању код Срба, и многи га славе као своју Крсну славу.
Хришћански празник Лазарева субота празнује се као посебан, врло живописан обичај познат под именом Врбица. Овог дана брало се олистало пруће од врбе преко кога се преносила снага зеленила на децу и одрасле. У овом обичају сачувани су остаци веровања у којима врба због свог бујног раста има велики значај у народном животу. Лазарева субота, одн. Врбица, дан је дечје радости. До Другог светског рата, Лазарева субота (Врбица) прослављала се и као школска свечаност. Деца су се, лепо обучена, украшена звончићима, кретала у поворкама и проводила време у игри око каквог извора. Пратећи елементи овог празника, имају библијско утемељење (Јн 12). После Лазаревог васкрсавања, Исус Христос улази свечано у Јерусалим, а маса раздраганог света дочекује га свечано; поред осталог, у рукама носе палмове гранчице - данашње врбове њихова су замена. Убране врбове гранчице на Лазареву суботу, сутрадан, на Цвети, носиле су се и благосиљале у цркви, па су потом чуване по кућама.

http://www.pravoslavlje.net/images/7/77/Vaskrsenje.lazara33.jpg





Литија

На Врбицу се увек држала литија изван храма, тј. у Суботу Лазареву после подне. Сведочанстава ο Врбици имамо већ крајем IV века, од Силвије Аквитанке, која је описала богослужење Јерусалимске цркве тога времена. У литији су учествовали, као и данас, одрасли и деца носећи у рукама гранчице маслина и палми. У крајевима где нема маслина и палми носе се граничице врбе. Зато се ова литија и назива Врбицом. Гранчице врба освећују се посебном молитвом и кропљењем освећеном водом на Цвети, на јутрењу, и деле се вернима, који их чувају током године за славском иконом.


Народни обичаји

http://www.pravoslavlje.net/images/2/28/Vrbica.gracanica2.jpg

Грачаница препуна деце на Врбицу, 2008. године



У данима Цветне недеље био је обичај да се народ кити врбом и копривом. Лазарева субота се везује и за српског кнеза Лазара који је мученички пострадао на Косову 1389. године. Верује се да су том приликом две Лазареве сестре кукале за братом и да су се претвориле у кукавице. Машта нашега народа је - колико због жалости за изгубљеним Косовом толико и због заједничког имена Лазар, и за библијску личност и за личност из наше историје - везала и идентификовала ова два мотива, али је библијски мотив изворан: није у питању само Лазар, него и његове две сестре које су за братом плакале, Марта и Марија, каже Црквено Предање (Јн 12). Примарно утемељење и значење Лазареве суботе јесте успомена на Христовог пријатеља Лазара који је био умро па га је Христос на овај дан поново оживео, тј. васкрсао, што значи вратио у овај непреображени свет физичко-хемијске стварности, да би наставио да живи, а онда опет да умре природном смрћу.
Врбица пада на Лазареву суботу, шесту по реду у Великом или Васкршњем посту. То је празнични дан у који се не раде тежи послови. Овога дана деца су ишла са учитељем и свештеником да наберу врбове гранчице, које су доношене у цркву где су, сутрадан, на Цвети, освештаване и раздаване присутнима који су их носили кући и као светињу држали за иконом. Врбица је дан дечје радости. Деца певају приго дне песме и веселе се уз звуке звончића које на врпцама носе ο врату. У неким крајевима се од врбових прутића плете венац и њиме кити икона.
Таковци су организовали поворке "лазарица" и "додола". Лазарице су биле удешене, чисте у новим оделима, богато искићене, представљајући долазак летњег периода. Биле су радо дочекиване по кућама и дариване храном и пићем. Групу "лазарица" сачињавају шест или више неудатих девојака од 14-20 година и то два "лазара" и четири "лазарице": две "предњице" и две "задњице". Први "лазар" је најстарија, највиша и најлепша девојка, а задњице су најмлађе и најмање левојке. Понекад су то и девојчице и од седам година. "Задњице" су девојке које први пут учествују у "лазарицама". Оне ће наредне године бити "предњице", а затим мушки или женски "лазар". Ова поступност указује на постепено увођење девојчица у ред девојака.
Рано ујутру "лазарице" облаче свечану народну ношњу и при том им помаже "лазарова" мајка. Облаче старинску дугу везену кошуљу, јелек, старинску црвену сукњу - "вуту", тзв. "перваз" са шарама у облику "кола" - ромба, појас, црне вунене чарапе и оџанке. Спреда преко "перваза" за појас причврсте везену мараму, а са стране по једну сличну мању мараму. Око врата ставе огрлицу од златних или сребрних металних пара "жутку". Преко леђа огрну жуту мараму са ресама. На јелеку носе "ките" од манистри у облику троуглова и кругова. У рукама носе "ћустеке" од манистри. На глави носе црвене мараме које вежу као трубан, а "лазарице" носе шешире исплетене од сламе и окићене венцем од цвећа.
Из куће "лазара" поворка, у којој напред иду "лазари", а за њим "предњице" и "задњице" иде прво на извор код кога, док "лазари" и "предњице" стоје у полукругу, "задњице" играју, а остале певају "Добро јутро студна водо". Затим се све девојке умију на извору. После тога враћају се у кућу "лазара" и док иду кроз шуму, преко поља, ливада и поред оваца или орача певају песме намењене шуми, пољу, њиви, ливади... Пред кућом их дочекује домаћица и посипа житом, а "лазарице" је љубе у руку, улазе у кућу где доручкују за софром. Кад заврше са јелом, обичај је да све одјеном баце кашике на софру. Одатле крећу по целом селу од куће до куће и пред сваком играју и певају песме намењене прво кући, а затим и свим укућанима.

[Јелена Α-Ω Вечић]

Бога моли свети Калистрате

Бога моли свети Калистрате,

Бога моли, Богу благодари

На мукама за веру Христову,

Мучитељ се Калистрату руга:

Сам верујеш у Христа распета!

Кад те пошљем из овога света,

Не ће бити једног хришћанина

У овоме граду великоме. —

Бога моли свети Калистрате,

Бога моли, судији говори:

— Ти ћеш скрушит моје грешно тело,

Мојом крвљу земљу обагрити,

На тој крви црква ће се дићи,

Твојим мачем циљ ћу мој достићи! —

Како рече свети Калистрате,

Како рече, онако се стече:

Крв његова као јасна труба

Савест брзо у људи пробуди,

Град се крсти, црква се подиже,

И мученик своме циљу стиже.

Сад на небу у небеској војсци,

Војник Христов свети Калистрате

С друговима, међу ангелима,

Бога моли, да и нас избави

Да и кроз нас Господ се прослави!