СрПски - СрБски

[Јелена Α-Ω Вечић]

Свe чeшћe сe y штaмпи, кao и y рaзнoj литeрaтyри, срeћемo сa изрaзимa “срБски”, “симВoл” и тaкo дaљe, a дa рeткo кo пoкyшa дa oбjaсни тy пojaвy. Нa oвoм мeстy ћeмo пaжњy пoсвeтити yпрaвo oвoм питaњy, a зa примeр ћeмo yзeти гoрe пoмињaнe рeчи: срБски и симВoл.

Kaдa читaлaц нaиђe нa придeв “српски” нaписaн y oбликy “србски” првo штo мy пaднe нa пaмeт je дa сe рaди o грeшци ayтoрa кojи ниje нajбoљe yпoзнaт сa прaвилoм jeднaчeњa сyглaсникa пo звyчнoсти, кoje нaлaжe дa у овом случају Б прeлaзи y П. Пa сe чeстo чyje и примeдбa: “Oвaj ниje чyo зa Вyкa Kaрaџићa”.

Нo, дa ли je зaистa тaкo? Oблик “србски” кoристe yглaвнoм oни кojи сy врлo дoбрo yпoзнaти сa oвим прaвилoм, тe нaмeрнo скрeћy пaжњy нa њeгa. Mнoги сe изнeнaдe кaдa чyjy дa je и сaм Вyк Стeфaнoвић Kaрaџић кoристиo oблик сa слoвoм Б. Нaимe, нe сaмo штo je први рeчник штaмпaн кao “срБски” нeгo и сaм Вyк o oвoм питaњy кoрeспoндирa сa Владиком Лукијаном Myшицким, кaдa мy y свoм писмy нaвoди: “…y Рjeчникy ћe србскoм бити oписaни гoтoвo сви oбичajи србски.” Нa oвaj дeo Myшицки oдгoвaрa y свoм слeдeћeм писмy Kaрaџићy рeчимa: “…србски, Србкињa мoрa oстaти… И Нeмци кaжy Хaбсбyрг, и ми љyбкo a нe љyпкo… Дa знaм дa ћeтe пeчaтити Српски, a нe Србски, рaсписивao бих нa свe стрaнe и викao из пeтних жилa дa вaм нe дajy ни крajцaрe.” Сa oвaквим стaвoм, вeрyjeмo, слoжиo би сe и нaш пoзнaти пeсник Пaвлe Пoпoвић Шaбчaнин, a нaрoчитo Mилицa Стojaдинoвић Србкињa. У тo врeмe je нaшa нajвeћa пeсникињa билa нa врхyнцy eврoпскe слaвe, a свoм je имeнy сaмa дoдaлa нaстaвaк “Србкињa”. Вyк je с њoм биo y врлo дoбрим oднoсимa и ниje зaбeлeжeнo дa je oн, или билo кo дрyги, пригoвaрao кaкo jeднa oд нajпoзнaтиjих пoeтa y oндaшњoj Eврoпи нe знa дa сe пoтпишe. Нa крajy крajeвa, тy сy и oндaшњe “Нoвинe Србскe” да пазе на језик. Дaклe, oблик “србски” je дoминирao y дрyгoj пoлoвини XIX вeкa, jeднaкo кao штo je y првoj дoминирao oблик “сeрбски”, кojи сe изгoвaрao кao “сjeрбски”.

Стaндaрдизaциjoм jeзикa “Maтицa Српскa” yсвojилa je oблик “српски”, штo никaкo ниje спoрнo. Meђyтим, нeки нaши дaнaшњи лингвисти нaвoдe врлo рaзyмљивe aргyмeнтe y oдбaрнy oбликa “србски”. Пa тaкo прoф. др. Љyбoмир T. Грyjић кaжe: “Пoглeдajмo примeр сa извeдeницaмa oд рeчи ГРБ. Придeв oд њeгa je грБски, a нe грПски. Зaштo тy ниje примeњeнo прaвилo o jeднaчeњy пo звyчнoсти? Пoгoтoвo штo je ГРБ влaститa имeницa. Дрyгo прaвилo кaжe дa кaдa je влaститa имeницa кoрeн извeдeнe рeчи, oндa сe oнa зaдржaвa y oригинaлнoм oбликy, тj. нe мeњa сe, y извeдeнoj рeчи, кao штo сy Србкињa, Србствo, србски извeдeнe рeчи oд имeнa (влaститe имeницe) СРБ.”

Интeрeсaнтнo je и кaкo смo дoшли дo oбликa срПски, jeр aкo пoглeдaмo нeкe дрyгe jeзикe видимo дa je свyдa y yпoтрeби oригинaлни oблик, сa слoвoм Б. Taкo je нaш jeзик кoд Слoвeнaцa и дaнaс “србски”, кoд Рyсa “сeрбски”, кoд Eнглeзa “Serbian” итд. Нигдe “српскoг”, “сeрпскoг” нити “Serpian”.

Дaклe, кaкo и зaштo смo ми Срби прoмeнили имe сoпствeнoм jeзикy? Oпeт сe врaћaмo нa Вyкa Стeфaнoвићa Kaрaџићa и њeгoвy рeфoрмy. Oпштe je пoзнaтo дa je Вyк живeo и рaдиo y Бeчy. У тo врeмe je Tyрскa импeриja билa вeћ y стaњy рaспaдaњa (нeкoликo дeцeниja кaсниje сe кoнaчнo и рaспaлa) a зa прeвлaст нa Бaлкaнy бoрилa сy сe двa цaрствa, Ayстрoyгaрскa и Рyсиja. Бaлкaн je тaдa биo y гeoпoлитичкoм пoглeдy нajбитниja тaчкa y свeтy, jeр би oнa силa кoja кoнтрoлишe Бaлкaн, кoнтрoлисaлa и кoридoр Истoк-Зaпaд. To ривaлствo Рyсиje и Ayстрoyгaрскe, oкo кoнтрoлe Бaлкaнa, дoвeлo je и дo Првoг свeтскoг рaтa, y кoмe сy нeстaлa oбa цaрствa. Срби сy тaдa били нajбрojниjи и нajснaжниjи нaрoд нa Бaлкaнy, a кao Слoвeни, и тo Прaвoслaвни Слoвeни, били сy врлo блиски Рyсимa. Бeч je тy вeзy пoкyшaвao дa yблaжи штo je мoгyћe вишe, пa je из тoг рaзлoгa финaнсирao и Вyкoвy рeфoрмy, кoja je y тaдaшњoj Србиjи, Црнoj Гoри, кao и Вojвoдствy Србиjи дoчeкaнa “нa нoж”. Измeђy oстaлoгa дoшлo je и дo инициjaтивe дa сe “срБски” мeњa y “срПски” jeр Нeмци нисy мoгли дрyкчиje дa изгoвoрe. O свeмy oвoмe мнoгo дeтaљниje пишe Mилoслaв Сaмaрџић y свojoj књизи »Tajнe “Вyкoвe Рeфoрмe”«, кojy прeпoрyчyjeмo oнимa кojи жeлe пoдрoбниje дa сe инфoрмишy.

Дрyги примeр кojи смo y yвoдy пoмињaли, рeч “симВoл”, je тaкoђe y вeзи, дoдyшe пoсрeднoj, сa oвoм “рeфoрмoм”, aли гa je дaлeкo лaкшe и jeднoстaвниje oбjaснити. Симвoл je кoд нaс зaмeњeн рeчjy симбoл, кoja никaкo ниje нeпрaвилнa, сaмo ниje нaшa. Рeч “симвoл” je грчкoг пoрeклa и ми je изгoвaрaмo (a и пишeмo) y прaвилнoм oбликy (симВoл) jeр сe слyжимo прaвилoм витaцизмa. Oднoснo, изгoвaрaмo грчкa слoвa y oригинaлy, oнaкo кaкo их и сaми Грци изгoвaрajy: aлфa, витa,… a нe aлфa, бeтa… кaкo тo идe кoд Лaтинa, пo бeтaцизмy. Taкo oни кojи прaтe витaцизaм знajy зa: Визaнтиjy, Вaрaвy, jeврejски,… дoк oни кojи прaтe бeтaцизaм имajy Бизaнтиjy, Бaрaбy, хeбрejски…

Видимo дaклe дa oбa примeрa гoвoрe o стрaнoм yтицajy и дa сe oбa свoдe нa “oдрoђaвaњe” Србa oд Прaвoслaвних слoвeнских нaрoдa. Moждa je нajoчиглeдниjи дoкaз зa oвaквy тврдњy oфaнзивa нa ћирилицy, кoja сe нeмилoсрднo прoгoни из Србиje. Ниje стрaшнo штo Срби пишy српским jeзикoм a нe србским, нити штo кoристe симбoлe a нe симвoлe, aкo знajy штa пишy тим jeзикoм и кaквe и чиje симбoлe (и y кaквe сврхe) кoристe. Aли стрaшнo je aкo тoгa нисy свeсни, пa им сe сyтрa дeси дa сe ћирилицa пoтпyнo yкинe, a вeзe сa нaшим кoрeнимa пoтпyнo зaтрy. У тoм слyчajy нeћe бити изнeнaђeњe дa зa пoлa вeкa, или вeк, нa Бaлкaнy живи мaлo плeмe Српa, yниjaтa, кojи пишy Гajeвoм лaтиницoм и свoje кoрeнe трaжe y Зaгрeбy, Бeчy и Вaтикaнy.

преузето са: http://www.czipm.org/srbski-simvol.html

[Милица Јевтић]

Ја сам дефинитивно за коришћење речи срБски, срБкиња,...
ипак корен речи је СРБ а не СРП
Ја не живим у земљу срПију већ СрБију, нисам од срПа (алат за кошење траве) већ од СрБа па тако нисам ни срПкиња већ СрБкиња од срБског рода.
Срби су један од најстаријих народа, и увек су били Срби (мада немогућност неких да изговоре СРБ је довело до називања нашег народа другим именима).
Ако пишемо срПски, губимо ту везу између ондашњих Срба, и почињемо да живимо у срПију (нека земља која још увек није званична а у којој живе срПи).

Када нам буду узели језик и писмо, када престанемо бити СрБи, тада немамо историју, немамо никакву везу са Србима п.н.е. немамо никакву везу ни са Немањићима... ми ћемо бити нови народ без корена.
Тада ће Србија бити митска земља која уствари није ни постојала...

Отимајући нам ћирилицу доказују да смо писмени тек од Ћирила и Методија, и да смо пали на Балкан ниоткуда; Мењајући нам речи поништавају наше речи и доводе туђе, тиме касније доказују да смо само усвајали туђе речи и туђе писмо (иако у свету има доста наших речи, присвојиће их као своје)...




"ЗАВЈЕШТАЊЕ ЈЕЗИКА (СТЕФАН НЕМАЊА)

Чувајте, чедо моје мило, језик као земљу. Ријеч се може изгубити као град, као земља, као душа. А шта је народ изгуби ли језик, земљу, душу?

Не узимајте туђу ријеч у своја уста. Узмеш ли туђу ријеч, знај да је ниси освојио, него си себе потуђио. Боље ти је изгубити највећи и најтврђи град своје земље, него најмању и најнензнатнију ријеч свога језика.... Погледај још

Земље и државе не освајају се само мачевима него и језицима. Знај да те је непријатељ онолико освојио и покорио колико ти је ријечи потрао и својих потурио.

Народ који изгуби своје ријечи престаје бити народ.

Постоји, чедо моје, болест која напада језик као зараза тијело. Памтим ја такве заразе и морије језика. Бива то најчешће на рубовима народа, на додирима једног народа са другим, тамо гдје се језик једног народа таре о језик другог народа.

Два народа, мило моје, могу се бити и могу се мирити. Два језика никада се помирити не могу. Два народа могу живјети у највећем миру и љубави, али њихови језици могу само ратовати. Кад год се два језика сусретну и измијешају, они су као двије војске у бици на живот и смрт. Док се год у тој бици чује један и други језик, борба је равноправна, кад почиње да се боље и више чује један од њих, тај ће превладати. Најпослије се чује само један. Битка је завршена. Нестао је један језик, нестао је један народ.

Знај, чедо моје, да та битка између језика не траје дан-два, као битка међу војскама, нити годину-двије, као рат међу народима, него вијек или два, а то је за језик исто тако мала мјера времена као за човјека трен или два. Зато је чедо моје боље изгубити све битке и ратове него изгубити језик. Послије изгубљеног језика нема народа.

Човјек научи свој језик за годину дана. Не заборавља га док је жив. Народ га не заборавља док постоји. Туђи језик човјек научи исто за годину дана. Толико му је потребно да се одрече свога језика и прихвати туђи. Чедо моје мило, то је та зараза и погибија језика, кад један по један човјек почиње да се одриче свога језика и прихвати туђи, било што му је то воља било да то мора.

И ја сам, чедо моје, у мојим војнама употребљавао језик као најопасније оружје. Пуштао сам и ја заразе и морије на њихове језике испред мојих полкова. За вријеме опсада и дуго послије тога слао сам чобане, сељане, занатлије и скитнице да преплаве њихове градове и села као слуге, робови, трговци, разбојници, блудници и блуднице. Моји полководци и полкови долазили су на напола освојене земље и градове. Више сам крајева освојио језиком него мачем.

Чувајте се, чедо моје, инојезичника. Дођу непримјетно, не знаш кад и како. Клањају ти се и склањају ти се на сваком кораку. И зато што не знају твој језик улагују ти се и умиљавају како то раде пси. Никад им не знаш шта ти мисле, нити можеш знати, јер обично шуте. Они први који долазе да извиде како је, дојаве другима, и ето ти их, преко ноћи домиле у непрекидним редовима као мрави кад нађу храну. Једнога дана тако осванеш опкољен гомилом инојезичника са свих страна.

Тада дознајеш касно да нису мутави и да имају језик и пјесме, и своја кола и обичаје. Постају све бучнији и заглушнији. Сада више не моле нити просе, него траже и отимају. А ти остајеш на своме, али у туђој земљи. Нема ти друге него да их тјераш или да бјежиш, што ти се чини могућнијим.

На земљу коју тако освоје инојезичници не треба слати војску. Њихова војска ту долази да узме оно што је језик освојио.

Језик је чедо моје, тврђи од сваког бедема. Када ти непријатељ провали све бедеме и тврђаве, ти не очајавај, него гледај и слушај шта је са језиком. Ако је језик остао недирнут, не бој се. Пошаљи уходе и трговце нека дубоко зађу по селима и градовима и нека слушају. Тамо гдје одзвања наша ријеч, гдје се још глагоља и гдје се још, као стари златник, обрће наша ријеч, знај, чедо моје, да је то још наша држава без обзира ко у њој влада. Цареви се смјењују, државе пропадају, а језик и народ су ти који остају, па ће се тако освојени дио земље и народа опет кад-тад вратити својој језичкој матици и своме матичном народу.

Запамти, чедо моје, да свако освајање и отцјепљење није толико опасно за народ колико је штетно за нараштај. То може штетити само једном нараштају, а не народу. Народ је, чедо моје, трајнији од нараштаја и од сваке државе. Кад-тад народ ће се спојити као вода чим пукну бране које га раздвајају. А језик, чедо моје, језик је та вода, увијек иста с обје стране бране, која ће као тиха и моћна сила која брегове рони опет спојити народ у једно отачаство и једну државу."

[Милија Ћ.]

Дигресија...
Није Ћирилица него је Србица!

Ај нека неко постави у овој теми житија и Ћирила и Методија...

Јер на Криму су нашли Јеванђеље и Псалме на нашем језику и нашим писмом написане.

Пре свете браће имамо Јеванђеље владике Вука (Улфила Гот)...

Блажени Августин пише да у Јерусалиму се Богу служи на нашем, Грчком и Арамејском језику, а да Латинског нема...

И тако... преко Ликијских таблица закона до писма из Винче!

[Милица Јевтић]

Дигресија...
Није Ћирилица него је Србица!


баш тако, СРБИЦА ЈЕ НАШЕ ПИСМО... мој пропуст у тексту :blush5:

Смета ми сада што Србицу сада називају подунавским писмом, на крају ће да кажу и да су плоче нађене испод шварцвалда :banghead:

Зато треба да пишемо нашим писмом, СРБИЦОМ

:cheers:

[Аркона]

Милослав Самарџић - Тајне "Вукове реформе" (http://www.scribd.com/doc/2671570/-)

Меша Селимовић - За и против Вука (http://www.scribd.com/doc/21805159/Mesa-Selimovic-Za-i-Protiv-Vuka)

[Бата]

Неспорно је да се раније писало "србски", па су се онда негде стали `трегери` и договорили се да је тако погрешно , него треба "српски".

Занимљиво је, међутим, колико нервозно људи који су `алергични` на све што је србско реагују на то једно слово "Б". Више их уздрма то словце него сва аргументација коју искористите.
Ово знам из искуства. Још када сам у полемикама са војвођанерима почео упорно да користим архаично њин/њини, од тога су нервне нападе добијали. Наш "пријатељ" `Анђео чувар`, алиас `Милан Подбарчанин` написао је на тзв "Слободној Војводини" посебан текст у коме се "обрачунавао" са "србо-фашистима" са посебним освртом на њино изражавање.

Мени се чини да коментар Милице Јевтић има посебан квалитет и значај.
На пример:

Не узимајте туђу ријеч у своја уста. Узмеш ли туђу ријеч, знај да је ниси освојио, него си себе потуђио. Боље ти је изгубити највећи и најтврђи град своје земље, него најмању и најнензнатнију ријеч свога језика....Зато бих придодао један стручни напис, који сам `позајмио` из студентске торбе моје кћерке :
Борис Кајић
ПОСРЕДНА ЛАТИНИЗАЦИЈА СРПСКОГ ЈЕЗИКА

I
Латински језик спада у такозване мртве језике, значи језике којима се људи више не служе (или барем не у свакодневном опхођењу). Међутим он је прилично живахан мртвац, већ вековима се неуморно креће стазама такозваних живих језика, меша се у њихове послове, разграђује и дограђује њихову структуру, одређује правила, попуњава празнине у речнику…
Упркос томе, он је ипак мртав и као сваки повампирени створ шета се прилично изобличен, лишен некадашње једрости и свежине, угаслих зеница и погрешног хода. До некога допире кроз своје романске деривате, нагризен и расточен, у новије време кроз ружне и рогобатне неологизме, тако да га његови некад живи корисници ни сами не би препознали. Пошто већ вековима не постоји самостално, по себи, већ паразитира у низу језика, сам његов уплив на живе језике одређен је понајвише његовим посредником, језиком који га буди из вековног сна и пушта на светлост дана.
И ту почиње наша тема.
Енглески језик је већ неколико деценија доминантан светски језик. Културна и географска експанзија коју је последњих деценија доживео сматра се досад незабележеном у историји. Сваки шести становник наше планете активно се користи енглеским језиком, било да му је он матерњи или да је научени, други језик. Из таквог положаја следи и одговарајућа способност енглеског језика да утиче на језике са којима долази у сусрет, па и на наш. Од читавог низа стварних и могућих утицаја ми ћемо се у овом тексту бавити утицајем енглеског језика, то јест његових бројних латинизама, на лексику савременог српског језика. Тај утицај је најочигледнији у публицистици, науци, култури, а у последње време подлежу му и средства јавног информисања.
Као увод у причу послужиће следећа аналогија. Шездесетих година овог века, са појавом рудимената онога што ће се касније назвати популарном културом, француски језик се сусрео с најездом енглеских речи. Јавно згражавање над језичким обележјима те културе, оличеним у изразима типа хамбургер, бар, партy и сл., убрзо је добило и конкретније облике. Пуристи су сковали термин „франглаис” (франçаис + англаис), и тако признали опасност од губљења оног што је многим Французима свето — француског језика. Међутим језичка пракса је ускоро показала да нема разлога за претерану забринутост. Изворне енглеске речи се нису показале толико опасне за супстанцу француске лексике. Само незнатан број речи се пробио у јавни живот, већина је остала потцењена и непризната од стране просечног грађанина, попримајући обележја жаргона, супкултуре, не угрожавајући доминацију стандардне лексике.
Тек касније су се видели неки други посредни ефекти енглеске језичке превласти. Пре свега огроман број изворних латинизама и оног што је посебно ружно - неологизама, сувопарних латинских или греколатинских кованица и изведеница, које с класичним латинским језиком и немају претеране везе. Речи типа реинвестирати (рéинвестир) означиле су почетак нове битке за чистоту језика.
Аутор је мишљења да се слични токови могу препознати и у нашем случају.

II
Српски језик је по много чему специфичан производ језичког пуризма и језичке слободе. Сами његови зачеци везани су за снажне пуристичке страсти, крајем 19. века, током периода разграничења српског језика од свог црквенословенског сабрата, да би се потом сасвим слободно развијао, препуштен осећају његових говорника. Такав осећај је језик водио у оно време можда и неочекиваним правцима, померајући га и препуштајући га у загрљај већим и светски значајнијим језицима и потом га опет враћајући, лексички обогаћеног. При том створена језичка или пре лексичка структура испреплетена је различитим утицајима.
Православни Срби данас имају више латинизама од католичких словенских народа, рецимо Чеха или Словенаца. Као разлог за тако велики број латинизама најчешће се наводи друштвена слика Србије с краја прошлог века. Процесом стварања „народног језика” дошло је до потискивања црквенословенских елемената који су дотада били саставни део речника образованих људи. Добијени Вуков језик остао је осиромашен за многе апстрактне појмове, лишен у појмовном смислу свега оног чега није било у свакодневном сељачко-пастирском животу; језик на којем су могле да се пишу прекрасне пасторале, али који није био довољно издашан за правне, политичке или неке друге савременије теме.
Такве околности су погодовале примању читавог низа латинизама. Латинизми су попунили знатан део појмовних празнина и постали део стандардне лексике. Мада ни данас нису престале полемике око потребе напуштања црквенословенске традиције, већина аутора се слаже да нас је апсорпција латинизама приближила европској цивилизацији и њеним тековинама.
Тадашњи језикословци су били запањени лакоћом с којом је латински готово неприметно нашао себи место у српском језику. Првобитни аргумент, да је латински својом интернационалношћу природан избор сваког интелектуалца који жели лакшу комуникацију и премошћавање сваких баријера, па и језичких, показао се недовољним. Латинизми су се са опчињавајућом лакоћом пробијали и у речник много мање образованих људи, који у ту свету мисију нису били нимало упућени. Неке речи као што су стабилан или сигуран просечном житељу се уопште нису чиниле, као што се ни сада не чине, страним речима.
Латински језик има фонолошку структуру сличну српском језику. Музикалан је, мелодичан, у њему релативно већи значај имају самогласници од сугласника. Самогласници су чисти, отворени, без мућења (умлаут), без назала; с друге стране сугласници су малобројни, без оних који би нам задавали тешкоће или чије еквиваленте немамо у нашем језику. Лакоћа и природност изговора тако одвајају латински од нпр. германских језика, и ту лежи основна разлика између судбина латинских позајмљеница и позајмљеница из других европских језика, рецимо немачког или француског. Док се потоњи у нашем језику понашају као страна тела, иритирају га и сметају нашем језичком осећају (ми другог пуристичког института немамо), дотле латинизми углавном природно и неусиљено наилазе на допадање, учвршћујући се у свакодневном говору.
Доминантни европски језици су се на нашим просторима углавном показали као језичка мода. Користе се једно време у публицистици или у медијима, понека реч се задржи и остане, већина испада, напушта језик и уступа место неком новом модном крику. Унтерхалтовање постаје чат, а опет и једно и друго остаје на маргини прихваћености; увек жаргон, никад поштован и уважен. У том смислу не треба се претерано плашити изворних енглеских речи. Језичка повест нам казује да је њихова снага исувише скромна (услед гласовних и других карактеристика) да би успеле трајно да се међу нама задрже. Треба се плашити латинизама. Они остају.

III
Постоје два основна извора претеране употребе латинизама. Први су научни радови и публицистика везана за поједине професионалне области, као што су право, економија, политика или социологија. Други извор су савремени медији: новине, телевизија, радио. Лоша особина првих је да кварењу сопственог језика дају ореол лажне интелектуалности или назови софистицираности, значи кваре га дубље и трајније. Лоша особина других је да допиру до више корисника, дакле основица језичког кварења је већа.
Међутим учинак је исти: коришћење латинизама тамо где за њима нема стварне потребе, где су наше речи довољно јасне да би исказале мисао у потпуности. Реч је како о повећаној употреби постојећих латинизама, тако и о употреби потпуно нових, који дотада нису уопште били забележени у нашој језичкој пракси. Притом се стиче погрешан утисак о немогућности српског језика да буде средство споразумевања у пуном смислу речи и додељује му се другоразредна улога градивног тела, „инертног пуниоца” за повезивање смисленијих и ученијих латинских речи.
Објективна упућеност на резултате савремених научних истраживања, или праћење савремених токова, тако постаје извор злоупотребе. Очигледно је да се и за језик може рећи да је добар слуга, а зао господар.
Латинизми се јављају у различитим облицима, односно одговарају неколиким врстама речи. Најуочљивији су као глаголске именице; у облику блиском свом латинском изворнику — прескрипција, предикција, антиципација и слично; или нешто измењене, посрбљене, већ дуже у употреби, одомаћене, с нама блиском суфиксацијом, као фрагилност или коректност.
Доста њих се појављује у облику глагола (да поменемо неке новије, типа аплицирати или дислоцирати), затим у облику придева, рецимо вакантан или аликвотан. Особина „лаког приањања” латинизама најбоље се примећује у овим двема категоријама. Понеке латинизме је тешко уочити, гласовно наликују нашим речима (на пример пробати или приватан).
Као именице се јављају нешто ређе (колега, медијатор и слично), док се као предлози или прилози ретко или готово никада не срећу. Тачније, нису се сретали, јер савремени токови и ту доносе одређене исправке. Преко енглеског (виа Енглисх) долазе нам предлози версус и виа. Први долази „одозго”, из кругова научне и стручне јавности, а други „одоздо”, из рачунарског жаргона.
Многе од речи које су се некада код нас ретко и само у посебним приликама могле чути постају општепознате и прихваћене. Најжалоснији пример је придев колатералан. Од једног ретко кориштеног придева, трагичном игром случаја, створена је згодна поштапалица, као створена за фразирање. Или, рецимо, аквизиција, деценијама код нас искључиво везана за пословну проблематику, постаје, у складу са енглеском језичком праксом, саставни део спортских коментара. („Шевченко је, потписујући уговор, постао нова аквизиција Милана…”)
Скромне материјалне могућности могу бити оправдање за поједине медије, али никако не могу бити оправдање и за велике издавачке куће, које чак и уџбеничку литературу издају без најосновнијих лекторских исправки. Тако у њима налазимо речи којих нема ни у једном важећем лексикону страних речи. С речима попут придева алеаторан или маркетибилан некако се може изаћи на крај, али импетус — ту већ без речника енглеског или латинског нема помоћи. А шта тек рећи за придев конвијенталан, који се среће у новијој економској литератури?1 Или поменимо колатерал. Цоллатерал је залог, јемство и као такав се налази у јачим енглеским речницима, али га код нас ни у Клаићу, ни у Вујаклији нема. Примери су бројни. За читање текстова на сопственом језику — потребна вам је референтна литература на енглеском. Ту се већ поставља питање да ли се наши врли научни радници током писања својих дела, то јест током преписивања америчких издања, баве преписивачким, преводилачким или научним радом. Какав год био одговор, последице су исте.
Интересантне су и семантичке промене латинизама које смо примили пре навале енглеског. Латинизми у енглеском језику најчешће имају знатно шире значење од истих у нашем језику. Особе које их у новије време тако често користе најчешће нису свесне те разлике, па пристојно образованог човека или збуњују или засмејавају. Рецимо, у нашој економској литератури се често пише о односима или релацијама (енглески релатионс) предузећа са екстерним окружењем, и при том се акцентира значај хармоничног односа са публиком. Међутим реч публиц у енглеском и наша публика немају исто значење. Прва је кудикамо шира и обухвата целокупну јавност, док је наша публика усмерена пре свега на гледалиште (аудиторијум) које присуствује одређеном догађају, а само се изнимно може употребити за јавност или друштво у целини.
Таx је у енглеском порез и не сме се мешати с нашом таксом, која је надокнада држави за учињене услуге и јасно је разграничена са порезом, за који не добијамо никакву непосредну државну услугу (таксе се, рецимо, плаћају за вађење извода из матичних књига, за царинске провере приликом изласка из земље, регистрацију возила и сл.). То не смета појединим ауторима да хвале корпорацију, као облик правне форме предузећа, „због предности по питању такса”.
Слично је и са фикцијом. Фикција у нас има значење најближе појму фантастика. У литератури то је писање о непостојећим или нестварним ликовима или догађајима. За разлику од нашег фикција, енглеско фицтион се односи на сваки уметнички прозни текст, невезано за садржај.
Једнако илустративан је случај с латинизмом рацио (и по Вујаклији и по Клаићу, то је разум, разумност). Он се у домаћој литератури врло често појављује у синтагмама као сто су рацио анализа или рацио бројеви. На први поглед може се помислити како је у питању нека рационална, паметна анализа и исти такви бројеви. Тек познавање првобитног латинског значења (количник, разломак, број добијен дељењем два броја без остатка), из којег је под утицајем питагорејства и попримио каснија значења (разум), даје реченом смисао. Додуше енглески језик познаје и то значење, али као што је речено латинизми у српском су појмовно знатно ужи, тако да ми осим нејасноће и још једног латинизма немамо за шта конкретније да се придржимо.
Сличне семантичке промене се дешавају и с неким другим речима, које немају латинско порекло. Рецимо милијарда, примљена из француског језика, полако се повлачи пред енглеским (или тачније америчким) биллион, што често изазива конфузију јер билион постоји и у француском и у српском језику, али означава вредност 1012 (хиљаду милијарди).

ИВ
Језик је друштвени феномен. Сложене друштвене околности с почетка деведесетих година у великој мери су погодовале садашњој лексичкој ситуацији. Расцеп некада јединственог српскохрватског језичког простора и отежана комуникација с нашим језичким истоплеменицима најпре су се осетили у академским круговима. Смањење библиографских јединица, услед смањења доступности радова с друге стране ратне завесе и општег осиромашења, упутило нас је претежно на стране, енглеске изворе. Терминолошка питања за које су почесто налажени одговори од Вараждина до Врања, више нису ни постављана, слепо се пратио енглески изворник и преписивао латинизам. Ако се политичко јединство троконфесионалног српскохрватског простора показало као илузија, то сигурно не важи и за језик. Комадање и вештачко раздвајање некад јединственог језичког простора учинило је нашу лексику исувише рањивом пред надмоћнијим енглеским утицајима.
С друге стране, почетак тзв. југословенске кризе и потом уплитање страних фактора у наше прилике одразило се пресудно на језик медија. Странци пишу о нама, доносе резолуције, препоруке и одлуке. Тако су се убрзо код нас зачули одређени дисонантни тонови. Домаће усијане главе изненада су постале екстремисти (у складу са енглеском терминологијом, по којој националиста има неутралне или чак позитивне конотације, малтене као патриота). Они су испрва били генератори сукоба, а потом, како је сукоб ескалирао, почели су да чине свакојаке бестијалности (зашто не бештијалности, питам се). Са повећањем броја инволвираних страна добили смо контингенте и њихове прерогативе, који су дефинисали разноврсне модусе имплементације, а за непослушне домициле, које то није тангирало у довољној мери или који су флагрантно опструирали, следила је денунцијација и потом адекватно санкционисање, дакле економска девастација, а потом масовна деструкција и полуција. Наравно, све се то одвија респективно.
Неопходност да се информација пренесе што брже узроковала је поплаву латинизама, јер журба најчешће не даје времена да се осмисли прави превод одговарајућег енглеског латинизма, и он се једноставно преписује. Више пута невољно преписано на крају постаје вољан избор, као што и лаж више пута поновљена постаје истина.
Чак се и на нашим медијима могу чути изрази као етнички Срби или етнички Албанци, што додуше има мало везе са латинским језиком (у питању је грецизам), али показује начин на који делују медији (стихијски). Израз етнички Албанац би требало по логици енглеског језика да означава човека који је албанске народности, без обзира да ли је грађанин Албаније или не. Кажем требало би, јер овако не значи ништа, сем што уноси забуну.
Силовита латинизација нашег вокабулара дочекала нас је прилично неприпремљене. Признати лексикони страних речи већ су крајем осамдесетих година постали превазиђени. Спроведена осавремењавања значајнијих лексикографских одредница показала су се неуспешним: уметане су енглеске речи популарне с краја шездесетих или почетком седамдесетих, за које се убрзо показало да су елементи језичке моде, и које су већ испадале из употребе, док латинизама у речницима нема довољно. (Пример Клаића из 1988. године.)
Оскудност речи у поменутим лексиконима има своје објективне разлоге. Немогуће је јасно дефинисати појаву која је у сталним променама. Процес латинизације је у току и убрзава се, и вероватно ћемо морати да сачекамо крајње ефекте овог процеса пре него што дође до потпуне лексичке обраде и давања права грађанства новоуведеним терминима.
Међутим будућност није весела. Латинизама је пуно, и биће их још више, у оној мери у којој буде било више и енглеског језика.
Ако је за утеху, слична се појава примећује и у Хрватској. Мада је „хрватски” језик изложен насиљу парадржавних цензора и језичких чистунаца, номинални пуризам се у јавном говору све више повлачи пред поплавом латинизама. Пошто су и српским и хрватским латинизмима узроци и извори исти, исход је лако предвидљив. Новински текст из „Глобуса”, где извесни политикант Иван Срна описује своје недавно понашање, довољно говори о природи појаве:
„РЕЦЕНТНО САМ НА ЈЕДНОМ МИТИНГУ ДЕНУНЦИРАО ЕЛИМИНАЦИЈУ ДИСИДЕНАТА И ПРОМПТНО САМ ДИСТРИБУИРАО МЕДИЈСКИ ДИЗАЈН ЗА КОРЕКТАН РЕЈТИНГ ИМАГЕ.”
Нека нам је бог у помоћи.______________________________________ __

[Громовник]

Додао бих само да се ми смијемо српским ријечима које користе Хрвати, иако су то наше ријечи, а поносимо се што ми имамо "српскије изразе". Смијемо се српској тисући, обитељи, брзојаву, обзору, тлаку, присеги(војничка заклетва) и српским називима мјесеци, а зато смо ми своје српство посвједочили грчком хиљадом, телеграмом, и хоризонтом, латинском фамилијом, германским пресингом и латинским јуном, јулом у августом који величају хомосексуалне перверзне римске цареве умјесто сијечња, травња и коловоза који живописно осликавају годишња доба подручја насељених словенским народима и која су зато далеко пригоднија за називе мјесеца у години, обзиром да се сваки мјесец разликује од оног другог климатски и намјенски.
Сви словенски народи користе словенску тисућу, а и ми смо је до прије 100 година користили, а сад се ми хвалимо "српском" хиљадом.
Мислим, грчки језик је стварно један од најљепших и најбогатијих језика свијета, али ми имамо свој језик, своју историју и своју традицију.

Обитељ(заједно са породицом), тисућа, објед, присега, влак(заједно са возом), тлак, брзојав, обзор, вал, постаја, станица(ћелија) и називи мјесеци никако нису "хрватске ријечи", већ српске и општесловенске.

Позајмица се нећемо одрицати, али бисмо морали увести и ове наше ријечи, тако и чистимо и богатимо језик у исто вријеме, а ко жели, може комотно употријебити и туђице.

[Младен]

Присега, објед, тисућа, вал у реду, али за ове остале ја стварно нисам сигуран да су наше: брзојав, влак, обзор, станица за ћелију? Још бих додао домострој, сучељавање, а и демокрација се једно време могла наћи у србској литератури.

Што се назива месеци тиче мислим да ту постоје разлике између наше варијанте и њихове.

[Бата]

Можда по нека наведена реч није наша, или није само наша, али је чињеница да смо се од много својих речи сами одрекли и преузели туђе. У неком чланку на ову тему наведен је пример да Карађорђе није имао артиљерију већ топништво. Има пуно таквих примера.