Пројекат деструкције

[Пеђа]

У припреми је тротомна књига анонимних аутора, припадника руских служби безбедности из којих ћете моћи дознати многе тајне геополитичких стратега, али која нуди и решења. Неке делове књиге ћемо објавити и на овој теми.

[Пеђа]

У другој половини ХХ века разрађен је принципијелно нов, ненасилан план за уништење традиционалних држава. Први пут у историји човечанства, као основни инструмент напада, стављене су у дејство манипулативне технологије. Раније су се оне такође користиле, али искључиво као помоћно средство. У новом типу рата акценат није стављен на индустријске и стратешке објекте, као у класичном рату, већ на свест. Идеолошко бомбардовање свести довело је до замене традиционалног погледа на свет, потрошачким. На основама тог туђег погледа на свет градио се светли мит о потрошачком друштву и тамни — о традиционалном. У државном организму су се, после таквих идеолошких бомбардовања, појавиле дубоке пукотине, у које су затим почели да забијају различите «клинове» — од дивљења према потрошачком начину живота до неморала. Гледано у целини, структура државе је почела да пропада. Нико, у суштини, није ништа схватао, зато што ни једна влада није сагледавала цео обим настале ситуације. Отпочети процеси прихватани су као стихијски. Ако су се против нечега државни лидери и борили, борили су се искључиво против последица. Они су трошили снагу на скраћење радног дана, повећање слободног времена и друго. Дубински корени проблема остајали су ван њиховог видокруга.
Уз помоћ таквих технологија пропао је СССР. Кроз пар десетина година разбиће и Русију. И то не силом, већ преко измењеног принципа формирања власти. Данас се у нашој огромној држави власт мора мењати стално, једном у четири године. Без обзира на то, какав је владар, добар, лош или златан, нови систем прописује да се он у сваком случају мора променити. Та новотарија не оставља у перспективи никакве шансе да се очува целовитост велике државе. Када се наруши темељни услов стабилности система — континуитет власти, земља ће се неизбежно наћи у власти група, састављених од малограђана-сезонаца. Даље ће, по логици догађаја, те групе почети да се међусобно сукобљавају око министарских места и ресурса. Колико год земља била јака, овакав систем води њеном неминовном слабљењу.
Данас, са дистанце минулих година, видимо да се све одвија као по правилу. Русија нема ни једну шансу да очува своју целовитост у условима демократије. Засад је спасава «небеска мана» у виду нафта-долара. Када не би било таквог поклона, Русије већ не би било. Та чињеница, да је Русија до данас очувала своју целовитост, не може се другачије назвати, него чудом.
Како би увидели да је пропаст неизбежна, треба схватити да свака власт по својој природи тежи ка постојаности и континуитету. То је њено природно стање. Ако се супротставите тој тежњи, отпочеће процеси разградње. Регуларна смена руководећег састава гарантује распад државе. То је чињеница, која проистиче из човекове природе. Не може владар који има власт на један сат, правити планове за два сата. Не може сезонски радник да се односи према објекту исто као домаћин. У систему владавине «калиф на сат» државно-стратешко мишљење замењује се тренутним-комерцијалним. А то, са своје стране, провоцира сталне прерасподеле у економској и административној сфери. Као резултат тога, руше се кључне тачке државне конструкције, расте социјална напетост. Када се достигне критична маса негативних појава, државна конструкција ће се срушити сама од себе.
Привремена власт није у стању да се супротстави означеним тенденцијама, зато што привремени радник не усклађује своје акције према дугорочном циљу, већ према мандату на који је добио власт. Краткорочни програми, оријентисани на тренутну корист, без генералног правца деловања, постају разарајући за друштво. И није ствар у личним особинама овог или оног човека, већ у суштини система. Од система зависи формирање типа свести и модела понашања. Људи увек поштују правила која диктира систем. Промените систем — мењају се и људи. Онај ко одређује правила игре, тај одређује и понашање играча.
Демократски избор власти може се назвати најмоћнијим средством за слабљење и разбијање сваке државе, а нарочито велике државе. У демократији се битка за власт претвара у битку коју воде технологије за манипулацију свести. Овакав изборни систем врши селекцију кадрова на тај начин што фактички пропушта на «кормило» само оне, чија су обећања вероватнија. Такав принцип попуњавања руководећих кадровских позиција значи - да ће све кључне позиције заузети људи са психологијом пљачкаша. Схватајући привремену природу своје власти, они ће тежити да узму што је могуће више, а да дају што је могуће мање. Они никада неће схватити власт као обавезу и начин служења народу и Отаџбини. За оне који су победили на изборима, власт је најпре «бесплатан» ресурс, који омогућава решавање материјалних питања и задовољење сопствених амбиција.
Данас се схватање улоге владе моделира условима који су настали под утицајем демократских процеса. Када су уместо јасних и разумљивих оријентира предложени крајње општи појмови: «слобода», «једнакост», «процват» и слични, власт је доведена у позицију да не разуме генерални правац кретања. И зато се она оријентише само на економију. Државно мишљење замењује се комерцијалним. Затим почиње слабљење и разарање индустрије, образовања, науке, војске. И то се дешава не зато што се држава у једном тренутку испунила лошим људима, већ зато што комерцијални приступ просто убија некомерцијалне институције. Чак се и економија, ако није усмерена на корист друштва већ на голи профит, претвара у усисивач, који исисава из друштва све сокове. У условима тоталне трговине, непријатељи треба да брину једино о томе, да комерцијализација политике и постојана смена власти буду присутни у животу посматраног друштва. Остало ће ићи својим током, зато што ће на тржишту преживети само онај, чија производња доноси више користи. Као што је лакше гурнути човека, него га подићи. То је услов којим је предодређен вектор развитка. Обратите пажњу на један веома занимљив детаљ из Русије. Сви протагонисти "наранџастих револуција" захтевају од Руса једно: да поштују Устав. Због чега су се Сједињене Државе одједном тако забринуле око поштовања закона у Русији? Због тога што тренутно важећи Устав за свој централни захтев проглашава - "проток кадрова". Овај захтев у Русији још ни једном није у пракси био потпуно задовољен. До дана данашњег, после свих превирања, империја постоји само зато што је очуван континуитет власти. КПСС, Горбачов, Јељцин, Путин – све су то карике истог ланца, који представља наставак совјетске власти. Систем се убрзано распада, али ипак постоји. Када континуитет власти нестане - систем ће пропасти. Земља ће личити на град, који је предат разбојницима. Слике са зида се неће красти на превару, већ ће се сећи ножем. Оно што сада гледамо – то није ништа у односу на оно што ће се десити када се прекине велики ланац континуитета. Прекинуће се и удариће, као код Некрасова, "једним крајем господара, а другим сељака" .
У бившим совјетским републикама, где је покушај нарушавања континуитета власти успео – као у Украјини, Грузији, Киргизији – почео је период активног распада. "Владари" извучени "ниоткуда", ускоро ће отићи у непознато. Њих ће заменити други, слични њима, и тако редом, све док агресор не одлучи да је жељени циљ постигнут. Када се заврше груби радови, нове земље ће се укључити у туђ систем. Најпре, ненасилним методама а затим, према ситуацији.
* * *
Отворено тржиште је организовано тако, да не пушта никога ко упадне у његову мрежу. Оно исисава ресурсе, не остављајући жртви никакве шансе. Људима се сервирају празни милозвучни слогани, позивају се на «очување слободе и независности». Као резултат тога – обманути људи својим рукама руше сопствену кућу.
Да би се искључио сваки облик континуитета, не препоручује ни проста смена руководећих лица. У чему би био смисао Јељцина заменити Путином? Процес распада се одвија сувише споро, и непријатељ се прибојава - да се за то време може десити нешто неочекивано, да може одједном сазрети нека нова снага, као што се у нашој прошлости више пута дешавало, и да Русија поново може постати снажна. Зато САД и кује гвожђе док је вруће. Да би се процес распада убрзао, кључне позиције морају прећи у руке опозиције. Нова екипа мора бити баш из опозиције. То гарантује потпуну смену вишег и средњег реда руководећих кадрова, и искључује сваки облик континуитета. Из опозиционе елите формираће се влада, чији ће чланови гарантовано бити људи микроскопског мисаоног опсега — јер они који другачије мисле просто не могу ни учествовати у игри «одбранимо слободу». Деловање «малих», када дођу на власт, одраније нам је јасно — они ће почети прерасподелу у економској и административној сфери. Чак и ако на место лидера дођу поштени људи, ништа се неће изменити. Са непоштенима ће се процеси пропадања одвијати брже, са поштенима мало спорије, али ће се одвијати у сваком случају.
Следећи корак је - преусмеравање енергије друштва из градитељског у рушилачки колосек. Нестабилност власти довешће на челне позиције велики број људи који не разумеју ситуацију и не знају шта да се ради. «Када држава одступи од закона, тада у њој настане много кнезова» (Пр. 28, 2). У таквој ситуацији огромна Русија мораће да се подели на низ патуљастих државица. Слична судбина чека све традиционалне државе. На пример, када се оконча разарање најважнијих центара Француске, западна Европа ће бити потпуно незаштићена. После пада Русије остаће незаштићена не само источна Европа, већ и читав свет.
Поставља се природно питање: шта је са САД, главном тврђавом тржишне демократије? Не треба се варати. У САД функционише непроменљива власт. Мења се само њен видљиви део. Снаге које одређују општи правац, остају неизмењене, тј. чува се континуитет и наследност власти. Отприлике онако, како је то било в СССР, где је било утврђено да народ бира власт. Разлика је само у томе, што је у САД изборна представа квалитетније осмишљена.
Европа је, у облику фашизма, први пут окусила плодове логичког развитка демократије. Али то још није оно најстрашније. У догледној будућности изборни систем ће донети још веће проблеме. Очевидна је тенденција све бржег смењивања влада. На пример, 2000. године Француска је, под притиском «општељудских прогресивних снага», скратила председнички мандат са седам, на пет година. Након пет година, смена власти је могућа, а након десет, обавезна. Дакле, у идеалном случају десет година, али шта је за Француску десет година? Чак и тих десет година није гарантовано. Велики број група, које претендују на власт, искористиће сваки реалан или измишљени повод како би сменили владу и заузели њено «топло месташце». Политичка борба се данас одвија не по друштвеним, већ по комерцијалним законитостима. Она је са собом донела конкуренцију и из ње проистекла правила, карактер и начине деловања.
У Русији, која својом површином премашује Француску, ситуација је још тужнија — прописана је измена власти на сваке четири године и на највише два мандата. У условима надолазеће енергетске кризе и проблема пренасељености планете, Русија, светска ризница сировина, са становништвом које полако нестаје, представља сувише привлачан залогај. Операција уништење те земље налази се у другој фази. Први корак је већ учињен, а то је — успостављање система који за свој главни услов истиче правило смењивања власти. Темељ за «наранџасту револуцију» је постављен. Кроз четири године смена власти је могућа, а кроз осам година смена власти је обавезна. Ако би у моменту могуће смене и било неке шансе за очување континуитета, то таквих шанси у моменту обавезне смене власти, не сме бити.
У таквим условима Русију не може одржати слабо руководство. Само веома снажно руководство може управљати таквом земљом. Али потпуна безидејност на њеном челу искључује могућност настанка праве снаге. Последња времена не обећавају ништа добро ни за Француску, ни за Русију. Версај и Кремљ личе на пролазно двориште. Оно што следи је слабљење и пропадање. Када нестану лидери, САД ће «прегазити» преостале делове света као тенк преко колиба од сламе. И никаква економија неће моћи да их заштити.
Не треба се заваравати нарастајућом економском снагом неких земаља, на пример Кине. СССР је била још моћнија, и где је она сада? Световна природа Кине садржи у себи зрна пропасти. Једном ће та зрна порасти и довести до истих разарања, као и у СССР.
Русија је опасна за САД не због своје економије, већ у првом реду, због свог потенцијала. Данас је то једина хришћанска империја, која је сачувала религиозну основу. Значај овог питања касније ће бити детаљније разматран.

[Пеђа]

Све «наранџасте» револуције имају своја три ослонца — опозициону елиту, незадовољне масе и комерцијалне медије. У кључном тренутку народу се сугерише да је актуелна влада крива за све невоље и да је треба заменити. Затим се, с једне стране, на улице изводе масе (то је чиста техника), а с друге стране се у први план истиче нека опозиција. «Слободни» медији расветљавају догађаје одговарајућим коментарима и - смена владе је готова. Ове технологије се најјасније испољавају на постсовјетском простору.
Вероватноћа, да ће у датој ситуацији регионални лидери одиграти своју улогу је — стопроцентна. Под паролама независности и суверенитета и ослањајући се на «мишљење народа», они ће урадити све што је могуће, само да се истргну од утицаја централне власти. Енергију «подељених кнезова» и «нових вишиста» покретачи «револуције» ће неизоставно искористити за своје интересе.
На том пољу се одвија веома озбиљна игра. Акценат је стављен на амбиције «малог» човека, који се налази на власти. Он не разуме целу ситуацију и зато га је лако навести на помисао да је боље бити председник независне државе, него бити именовани губернатор. Као резултат тога, ниче цела армија «бораца за слободу». Суштина је у томе, што њих не треба чак ни финансирати. Они ће сами, као магарци, поћи тамо где им се окачи «шаргарепа». Достигавши своје ситне циљеве, они ће радити за туђе, њима непознате, стратешке циљеве, којих чак нису ни свесни. Милиони «бораца», чије је слепило искоришћено од стране САД, односе победу над својим земљама.
Затим, када буде уклоњена и последња крупна препрека на путу ка светској доминацији, САД ће почети активније уситњавање «независних» и суверених. До тог тренутка велики играчи ће спекулисати тежњама ка тренутној користи.
Русија је тако велика, да ће и после могућег одвајања неких територија, она остати, као и раније, једна од највећих земаља. Да би достигли главни циљ њу ће и даље слабити нашим рукама уз помоћ Â«ситне» опозиционе владе.
Коначан циљ свих тих процеса на постсовјетском простору је уништење народа који насељава територију бивше СССР, и прерасподела њених ресурса у корист «златне милијарде». За то је изабран прост и ефикасан начин — самоуништење. Његово покретање је планирано, координирано и паралелно усмеравано у неколико праваца: уништење националне културе, језика, националне религије, образовања, здравствене заштите, производње, војске. Данас се убрзано одвија процес деградације породице, морала, школе. Духовни свет човека се утапа у црнило. Додајте томе још и «полно васпитање», проституцију, наркоманију, алкохолизам — и добићете мање-више потпуну слику. То је зачарани круг из кога је крајње сложено изаћи. А посебно је тешко то учинити у атмосфери демократске реторике, када се са свих страна чују узвишене речи о препороду државности, нације и светлој будућности, и то речи оних који управо и раде све што води ка уништењу и државе и нације и светле будућности.
Ако неко од руководилаца и прозре и схвати смисао тих дешавања, то ништа неће променити. Десиће се као у Библији: «Јер где је много мудрости много је и бриге, и ко умножава знање, умножава муку» (Књига Проповедникова 1:18). Илузије и најпоштенијих људи ће се разбити, зато што ће сваки паметан човек схватити, да се за четири године у земљи тако огромних размера, као што је Русија, чак ни снагама јединственог руководства, ништа не може урадити. Сукобљена екипа на власти, састављена на брзину од опозиције коју мотивише сујета и жеља за профитом, овде је потпуно неспособна. Када наступи колапс претходног система, покрећу се механизми колективног несвесног — таквог стања у коме човек губи своју свесну оријентацију и налази се у власти инстинката. Тако се понашају људи у паници. Ново руководство ће већ за месец дана, шестим чулом осетити да је ситуација погубна. Спасавајући се, они ће почети да граде «резервне аеродроме» и да раде све остало, што раде и сви други привремени руководиоци. А то ће повећавати кризу, рађајући нови талас незадовољства и нову опозицију. И поново све по старом, укруг. И све дотле док систем не буде разорен.
У суштини, свака привремена влада од момента доласка на власт спрема «дрва за потпалу» следећој «револуцији». Ситуација је безизлазна, јер се чини да непријатеља нема. У свом слепилу се сви, и маса, и елита, чак и технолози, користе као инструменти. Због тога што је човек без целисходног погледа на свет, увек нечији инструмент, који се продаје као кромпир на пијаци. Он нема принципа, и спреман је да ради све што је потребно, ако му то иде у корист. По правилу, питање је само у цени. Сваки посао ће одређивати не у складу са глобалним циљем, већ према тренутној користи. Ако је уносно убацити у филм еротске сцене, убациће их. Око тога, што то доприноси уништењу народа, «инструмент» притом није способан чак ни да се замисли. Он просто жели да заради новац, зато што мора да храни породицу и јер жели да омогући себи лагодан живот.
Прави циљ увиђају само велики играчи, који и планирају све ове револуције и демократије. Они свима, од домара до политичара на потребним местима постављају «шаргарепе», и људи се крећу у потребним правцима, задовољавајући своје тренутне потребе. Масе желе хлеба и игара. Елита тежи ка буџетним јаслама. Технолози зарађују новац. Сви нешто раде, али нико од њих не разуме општи карактер и правац деловања, у коме учествује.
Свет се уверио у застрашујућу ефикасност нових офанзивних технологија. «Плишане» револуције су потресле планету снажније од експлозија над Хирошимом и Нагасакијем. Али чуо их је само мали број људи. Маса као и раније живи у незнању, «и испуњава се над њима пророштво Исаијино, које говори: Ушима ћете чути и нећете разумјети; и очима ћете гледати и нећете видети» (Мат. 13, 14). У ствари, ти «једнодневни лептири» својим рукама себи копају гроб. И нико од њих никада неће схватити дугорочну штету свог чињења и нечињења. Човечанство везаних очију граби у пропаст, и засада нема никога ко би га зауставио. Данас се за рушење Русије, Француске и било које друге земље не користе лукави диверзанти, већ енергије сопственог друштва те земље. Неки зли скретничар је преусмерио скретницу, и воз је појурио у пропаст.

[Пеђа]

Неспособност свих институција од којих је састављен систем чини да је ситуацијом немогуће управљати.
Становништво. Не разуме суштину процеса који се дешавају. Пропаст земље већина прихвата као природни ток догађаја. Нико не жели да ситуацију оцењује по резултатима. Сви је оцењују по медијским репортажама, који упорно намећу мишљење «све је добро, лепа маркизо». Када би људи могли да изврше упоредну анализу, увидели би следеће: када су Русију или Француску бомбардовали правим бомбама, наносили су јој неупоредиво мање губитака у живој сили и економији. Данас, у такозвано «мирно време», традиционалне државе губе више, него у време било каквог рата. И ти губици расту као лавина. Али уместо војника у непријатељским униформама и бомби које падају са неба, становништво испред себе види неонске рекламе, узбудљиве серије и блиставе журнале. У таквим условима народ и влада «изабрана» од народа, не могу да дају правилну оцену ситуације.
Влада. Систем «калиф на сат». Овакав систем пропушта на «кормило» само «малолетне». Ако се на том месту случајно нађу «одрасли», ограниченост мандата владавине искључује могућност таквог деловања које би било адекватно датој ситуацији. У условима привремене власти испоставља се да су органи управљања запљуснути тренутним политичким и економским кретањима. Стратешка активност је у принципу искључена. Руководиоци живе од избора до избора. Дугорочна стратегија се у таквим условима просто не може направити.
Армија. Беспомоћна је против коришћених технологија. О каквом супротстављању се може говорити, ако се сфера деловања пушака и сфера деловања информационог оружја налазе у различитим равнима? Најсавременији тенк је немоћан против телевизора. У насталој ситуацији бескорисна је било која армија и било какво оружје. «Неће помоћи цару велика сила, неће заштитити јакога велика снага» (Пс. 33:16). СССР је по војној моћи био раван са САД, али га то није заштитило од рушилачких технологија трећег миленијума. Моћан на војном плану, али идеооолошки немоћан, СССР је претрпео страховит пораз.
Религија. У условима дезоријентације и духовног сиромаштва, становништво прихвата веру као нешто што је одвојено од живота. Посебно вера - посебно живот. Као резултат тога, свако за себе осмишљава свој животни оријентир. Главни пророк постају медији са паролом «узми све што ти живот пружа». У здравом друштву вера подстиче човека да своје деловање усклади са ситуацијом. Данас, огромна већина хришћана сматра да је узимање учешћа у судбини своје Домовине — политика, прљав посао. И према томе, Домовином треба да се бави било ко, само не хришћанин. Ако су наши преци узимање учешћа у судбини своје Отаџбине, сматрали показатељем вере, наши савременици показатељем вере сматрају - неучешће. Максимално се дистанцирајући од проблема Отаџбине, они су веру свели на испуњавање обреда. Али не треба за то кривити људе. Такво схватање вере није се образовало само по себи, оно је на тај начин моделирано.
Специјалне службе. Неспособне. Остати у оквирима постојећег система и истовремено се супротстављати догађајима које тај исти систем провоцира је и практично и теоретски немогуће. Тактика «наранџастих» технологија има потпуно законити карактер. Распад државе постиже се «законитим» методама, на бази Устава. Основни закон сваке земље, која је себе прогласила за демократску, штити снаге које уништавају њене темеље. То изгледа као театар апсурда, што нимало не умањује истинитост ове чињенице. Испоставља се да је, како би се заштитио државни систем, потребно иступити против закона тог истог система. И то не епизодно иступити, као што се некада дешава у пракси специјалних служби, већ систематски. Настаје зачарани круг, у коме свако деловање или неделовање даје негативан резултат. Не чинити ништа — значи дозволити пропадање земље. Предузимати праве кораке одговора — значи сипати керозин на ватру «револуције».
Политичке структуре. У суштини, посматрајући тренутну ситуацију, све партије представљају пословне субјекте који граде свој бизнис на проблемима своје Отаџбине. Од почетка направљене на принципу плаћања, оне су привлачиле људе који «партијску» делатност схватају као начин да нешто зараде или да направе себи каријеру. По својој суштини, те «партије» нису способне да дају нити једног човека, који би био спреман да бесплатно брани прокламоване идеје. Ако би сутра «партијцима» престали исплаћивати плату, они би се прекосутра разбежали.

[Пеђа]

Гори наша родна кућа, али засад нема кога да је гаси. Као у изреци: како год окренеш не ваља. Први знаци неспособности власти изазваће процесе сличне лавини. И поново, као пре сто година, побећи ће наши привремени руководиоци на раније спремљене аеродроме. А народи ће се поново наћи у хаосу, чије размере се не могу чак ни претпоставити.
Слични процеси се одвијају у свим Европским земљама. Голим оком се може видети курс ка подели и сиромашењу националних држава. Не треба бити нарочито паметан, па предвидети да ће се парламент Европске уније претворити у аналог револуционог парламента Француске из XVIII века, то јест у стихију којом се не може управљати. Тој стихији нико није могао да се супротстави, па ни вође револуције. Пошто у демократској власти тон задаје већина, то ће растући број материално оријентисаних лица постати одлучујућа снага. Револуциони парламент Француске се веома брзо претворио у «мочвару» (так су називали групу депутата, који су од почетка ушли у политику ради личне користи). Њима није било стало ни до слободе ни до братства, ни до Француске нити до њеног народа. Њихове жеље нису ишле даље од «златних нужника». Такве тенденције су давно уочене како у Европском парламенту, тако и у руској Думи.
Простаци, који су попунили парламент, изменили су свој социјални и материјални положај, али не и оквир свог мишљења. Они ће, једни независно од других, ићи у правцу личне користи, бришући све што им се нађе на путу. Карактеристичан је пример са Робеспјером. Требало је само да подигне свој глас против те тенденције, па да депутати који чине «мочвару» моментално поставе питање о неповерењу Робеспјеру. Оптужили су га за узурпацију власти, деспотизам, охолост и друге грехе, који нису конкретизовани, али су зато били обилно нагнојени револуционарном реториком. Неко је изнео предлог да се Робеспјер казни. Предлог су дали на гласање. Већина је гласала «за». Они који су гласали, нису могли низашта да оптуже тог крајње принципијелног и поштеног човека, који је имао надимак «Непоткупиви». «Мочвара» је уклањала не Робеспјера као личност, већ Робеспјера као препреку на њиховом путу ка личном богаћењу.
Нико се није могао супротставити инерцији деловања «мочваре». Остало је запажено да Робеспјеру нису дали да каже ни једну реч у своју одбрану. Све се одиграло моментално: 26. јула је било покренуто питање о кажњавању, 28. јула Робеспјеру су одрубили главу. Због чега? Због тога што је сметао. Друге кривице није имао. Многи други су касније кажњени из истог разлога. Револуција је јела своју децу, која су њене принципе прихватала искрено, у свом изворном смислу. И то због тога што се револуција у то време преобразила у ново биће, које је по свом духу у супротности са раније прокламованим принципима. У кратком тренутку рађања, када Бог још није био заборављен а идол још није био проглашен, Револуција је била сагласна са својом реториком. Чим се из револуционарне стихије изродила маса простака којима је дата власт, лишених религије и жедних лагодног живота, управљање је постало немогуће. Правац и тон основним тенденцијама почела је да задаје «мочвара».
Историја нас учи: народ који се одрекне Бога, аутоматски почиње да се клања идолу. Настају неповратне последице, које нико не може да спречи. Од тог тренутка људи постају игачке у рукама безличне силе. Нарастајућа маса уништавала је монархију и сваку духовну елиту, били то аристократи или или револуционари. Покретачка сила револуције постао је безбожник – простак, који тежи да се дочепа државних ресурса у нади да ће се њима окористити.
Жозеф де Местр у «Размишљањима о ФранцускојÂ» пише, да зликовци, за које се чинило да су вође револуције, учествују у њој само као проста оруђа, и чим покажу намеру да овладају њоме, они се свргавају. Штавише, просечни људи, су правилније расуђивали о Француској револуцији, него најталентованији људи. Ови први су у њу снажно веровали, док искусни политичари још у њу нису потпуно веровали. Баш та увереност је била једно од оруђа Револуције, која је могла постићи успех само захваљујући енергији револуционарног духа, или, ако се тако може рећи, захваљујући вери у револуцију. На тај начин, недаровити и неуки су веома добро управљали оним, што су називали револуционарним колима. Они су се усуђивали на све, не бојећи се контрареволуције; они су се стално кретали напред, не окрећући се иза себе. И све им је успевало, пошто су били само оруђа неке силе. Чим би покушали да пливају против струје, истог трена би исчезавали са сцене. Из речи де Местра произилази, да не воде људи револуцију, већ револуција користи људе за своје циљеве.
Постаје јасно да ће у Думи или у Европској унији бити немогуће избећи стварање «мочваре». То је природна последица демократских принципа. «Мочвара» ће задавати правац и тон. Робеспјере свих уверења «мочвара» ће казнити на овај или онај начин.
Расуђивања о Русији због недостатка информација имају карактер претпоставке. Засад је непознато, да ли је желе ослабити или уништити. Логична је помисао, да нико неће «непотребно увећавати суштину», то јест неће повећавати хаос без потребе. Ако се логички расуди, распад ће бити доведен до оног степена који дозвољава пораз кључних центара власти и демонтирање нуклеарног оружја. Затим ће је поделити на низ «суверених» патуљастих државица. Историјски део Русије добиће улогу природног регионалног лидера, који испуњава наредбе оних «одозго». Да би се обезбедило управљање, текућој власти ће дозволити да постане непроменљива елита, чији «елитизам» неће прелазити оквире «златних нужника». Глобално мислеће личности ће такав систем сам потискивати. Настаће ситуација, слична касним монархијама, када је елиту поразило многобоштво (просвећење) и када су се потомци праве елите преобразили у богате простаке, које не занима ништа осим новца и задовољства. Таквој Â«елити» ће дозволити да сачува континуитет.
На први поглед се чини, да се сличан развој догађаја не тиче простог човека. За обичног грађанина нема разлике ко седи у Версају или Кремљу и какву политику тај неко спроводи. Али ствар је у томе што се игра против Европе и Русије води не ради власти и доступности ресурса. Све је то — пролазни циљ. Коначни циљеви, око којих се води битка, крију се у метафизици. Према демократској идеологији, за традиционалне народе нема места на Земљи. То нису претпоставке. То је тврђење, изведено упоредном анализом ситуације на планети. У наставку ћемо за то навести и доказе.

[Пеђа]

О заштити

Суочавајући се са опасношћу која се надвила, не можемо себе заваравати. При трезвеној процени ситуације уочава се чињеница, да данас нема ни стратешког плана одбране, ни разумевања ситуације, чак ни снага које би се замислиле тражећи одговоре на многобројна питања. Политика «калиф на сат» претворила је власт у чувара «кључева од амбара», који користи «комору» ресурса сагласно свом мисаоном оквиру. Другим речима - ненаменски. Постоји мали број интелектуалаца који правилно оцењују проблеме са којима смо суочени. Али поред свог великог интелекта они демонстрирају и… велику импотенцију. Према свом понашању то су они исти прости људи, који су само обдарени већим талентима којима и тргују. Коме ће и за колико продати своје таленте, то њих не занима и у принципу не може их ни занимати, јер то излази из оквира њиховог размишљања. Они желе играчке и задовољства. И то одређује сву логику њиховог понашања.
Упркос привидној безизлазности, Европа, Француска, Русија и друге земље и дан данас располажу довољним капацитетима за решавање проблема. Ствар је у њиховом правилном коришћењу. Нису све битке изгубљене, главне борбе тек предстоје. Какав ће бити њихов резултат, зависи од тога, како се ми данас покажемо. А «ми» смо — и интелектуалци, и влада, и људски ресурси, и патриотски настројен део становништва, и уопште сви они који схватају озбиљност ситуације и који су спремни на деловање одговарајућих размера.
* * *
Наш циљ је — стећи представу о стратешкој логици непријатеља. Најпре ћемо се сложити са Наполеоновом тврдњом да губи онај ко се спрема за рат који је прошао. Да би победили у савременом рату, неопходно је запазити «одлучујући тренутак», о коме смо говорили у примеру са шахом. Зато, ослободимо се од емоција и покушајмо да се снађемо у овој ситуацији. Поставимо се на место непријатеља и размислимо, како би се ми понашали, ако би желели да уништимо Француску, Русију, и шире — Европу и свет. Уништити не физички, већ уништити као друштво, то јест сломити и растурити традиционалне друштвене конструкције, претворивши их у биомасу.
Прво, што бисмо уочили, то је бесперспективност насилне варијанте (у крајњем случају њу би узели за помоћну варијанту). После тога закључили бисмо да је оптимална варианта — искористити у својству рушилачке силе енергије које постоје унутар земље. Задатак би се свео на питање, како енергије Руског друштва усмерити против Русије.
Да би решили тај задатак, потребно је уочити принцип формирања државе. Како се ствара држава? Концентрацијом енергија друштва у градитељском правцу. Услед чега енергије друштва почињу да се крећу баш у градитељском правцу? Јасно је да такав целисходан процес не може отпочети случајно, сам од себе. За то је потребан механизам, који човекове природне тежње усмерава у градитељски колосек. Темељни принцип деловања тог механизма је – тежња ка добру. Човеку је својствено да тежи стању среће. Данас се за њено достизање ангажује потрошачки систем. Он одређује, да ће човек што више потроши, бити тим више срећнији. Примитивни људи заиста налазе срећу у модним клубовима, расуђујући као жаба из цртаног филма «палчица»: «Јели смо, сад можемо на спавање. Наспавали смо се, сада можемо јести». Њихова срећа се може свести на ту једну реченицу «јести-спавати» и набавку модерних сандала телефонским путем. Изван тога за њих нема среће.
Кретање енергија друштва увек усмерава она снага, која ствара представу о добру. У освит човечанства ту функцију су вршиле вера и традиција. Током времена ова функција је прелазила на првобитну државу. Што је друштво више добијало облик државе, тиме је ова функција добијала већи значај. Држава је за свој главни задатак подразумевала формирање одређеног типа свести. Држава је увек одређивала оријентире којима човек треба да се руководи. Узимала се у обзир природа човека, његова природна тежња ка различитим задовољствима, под којима су се подразумевала не само задовољства из сфере чула, већ и задовољство од племенитости, частољубља, моралности. Од људи способних да виде задовољство у вишим сферама, формирала се духовна елита, која је кретању масе давала потребан правац (касније ће о овоме бити више речи). Теорија руског монаха Филотеја «Москва — Трећи Рим» одредила је понашање Русије, која је од тада себе почела да сматра за наследника Византије и чувара хришћанства у целом свету, подразумевајући под хришћанством православље. Теорија покајничког ходочашћа као искупљујућег подвига, где су људи свесно себе осуђивали на оскудицу и смрт, довела је, на пример, у Француској и шире у Европи до Крсташких похода. Витешки кодекс је био распрострањен међу свим народима захваљујући моралности која представља суштину појма «витез». Од XIII века француски краљеви, а касније и многи европски, желели су да буду посвећени у витешки ред. Кључни задатак државе сводио се на свођење човекових жеља у потребну форму. Ако је главни задатак државе, формирање свести решен, онда је стварање економије или армије само последица која из тога произилази и питање времена. Сви велики државници хришћанских земаља схватали су смисао државе не у развитку економије, већ у обезбеђивању услова, који доприносе спасењу душе сваког поданика, од сељака до херцега и краља. Када држава не би то обезбеђивала, она не би имала смисла. Развитак економије схватао се као помоћно средство, које доприноси реализацији главног задатка.
Контуре свести, које су одређене као правилне, подржаване су посредством културе, медија, школа итд. Запазимо да у природи не постоји забавна, научна или специјална информација. То су само начини сервирања информације и ништа друго. Када је информација упућена ка свести, она улази у свест и делује на њено обликовање. Свака информација обликује свест, независно од тога, да ли стваралац информације тај ефекат схвата или не. Узгред речено, у већини случајева – не схвата. Он просто репродукује подсвесне инструкције, које су му својевремено сугерисане. Одатле произилази да забавна информација, у смислу неутралности, у природи не постоји. Свака информација има формирајући ефекат.
Начин на који нам се доставља информација одређује какав ће бити наш однос према њој. Сложена информација, која се односи на темељне факторе, никада се неће достављати човеку путем логике. Без обзира да ли је човек паметан или не, његова подсвест, на коју ће се ослањати целог живота, формира се без учешћа логике. То је једини начин за формирање утемељеног погледа на свет. Човек не сме да се размишља о главним стварима. Он не сме да размишља, да ли да помогне детету које плаче или не. Да ли да заштити жену или не. За кључна питања он мора размишљати на начин који не захтева логичко образложење. Формирање основних принципа путем логике — је најнеефикаснији пут. Ако ни због чега другог оно због тога, што логички предату информацију обични људи тешко усвајају и лоше памте. Једном кад човек заборави логику, и информација ће, поставши неразумљива, изгубити своју снагу. Док се осећај никада не заборавља. Ако је тај осећај јак, никаква логика га неће оборити. У неким случајевима чак ни чињенице не могу пољуљати подсвесне обрасце. Непријемчивост ка логици чини да су прости људи веома чврсти у својим убеђењима. То може бити минус или плус, зависно од тога, какви обрасци се налазе у свести човека. Данас ми уочавамо минус. Пагански (световни) поглед на свет је данас веома тешко пољуљати, тј. практично немогуће, зато што су га прости људи прихватили срцем а не свешћу.
Свест човека функционише тако да ће сваку информацију која је неразумљива, сврстати у бесмислице и одбацити. Пробе ради, покажите неком простом човеку одломак из неког филозофског дела, и он ће га веома брзо назвати бесмислицом. Не зато што га је разумео и дошао до таквог закључка, већ зато што га није разумео. Све што човек не разуме, за њега је бесмислица. У нешто што не разуме он може само да верује, али је за то потребан извор информације са одговарајућим ауторитетом.
Зато се сложене ствари, по правилу, уводе не преко разумa, већ преко осећања којима се формира подсвест. Главнa информацијa се увек саопштава крадом, заобилазећи логичку контролу. Сви ти ефекти и спектакуларне сцене нису ништа друго него трик чија је намена да скрене пажњу. Док особа седи у чуду, отворених уста, њој се шаљу основне информације. Управо такве трикове користи мађионичар, одвлачећи пажњу публике да би извршио замену, манипулацију, или неку другу акцију. Хоп, и нешто се појавило на сцени, гледаоци су се окренули ка томе, а за то време мађионичар је извео трик. Хокус-покус је готов.
Човек никада неће приметити информацију, која је уметнута у подсвест. Али при решавању главних питања он ће се увек на њу ослањати. За сваку групу становништва информација се шаље на одговарајући начин. За малу децу — преко цртаних филмова. Они нису невина забава вашег малишана, они у његову подсвест усађују програм понашања. Слично је и са старијим групама. Девојке, ће се сигурно, веома зачудити ако им кажете, да им блистави журнали преносе поглед на свет. Оне су убеђене да просто разгледају моду и читају савете о нези коже и прављењу фризуре. Али, у суштини оне тиме моделирају свест. Исто се може рећи и за серије, новине, позориште, шоу, «аналитичке» емисије, естраду и остало. Све су то инструменти, помоћу којих се прилагођава програм понашање и оријентације. Али најчудније је то, што се сами креатори моде и серијала још више зачуде када схвате како су лукави производи које праве. Знате ли због чега? Зато што их праве по аутоматизму. Суштина је у томе што се човек у свом стваралаштву увек ослања на подсвест. Полазна тачка задаје мисаони правац. Такво понашање човек ће прихватити као резултат свог мишљења. Ако подсвесно прихватате потрошачки поглед на свет, онда ће дела вашег стваралаштва носити такво обележје. Али стваралац се тога никада неће сетити, њему ће се чинити да је све то — резултат његовог «слободног стваралаштва». Да, слободног, али у строго одређеним оквирима. То објашњава, зашто су наши дечаци одједном истовремено почели да урезују на оградама стране речи, музичари да свирају туђе ритмове, а режисери да снимају филмове у духу Холивуда. Па дечаци би са истим успехом могли да урезују наше речи. Музичари да свирају нашу музику. Режисери да одражавају наше мисли. Могли би све што желе. Све зависи од тога, ко је наручилац подсвесне поставке. Данас се, по натписима на оградама може закључити да наручилац моделирања свести није наша влада.
Несвесно је јаче од свесног. Када би неко покушао логички да расуђује о некој, на пример, атеистичкој информацији, онда - као прво, атеиста не би било, a као друго, нико не би хтео о томе да слуша. Због тога се сложена информација увек представља у «cool» и занимљивом облику. Масе је упијају и прихватају за свој оријентир. За усвајање неке информације није од значаја да ли је она истинита или лажна. Оно што је главно, то је да се она сервира у привлачном облику. Зато, када деци усађују у подсвест најштетнију теорију, теорију еволуције која представља платформу атеизма, уводе је не препричавањем досадних научних теорија, већ преко интересантних и узбудљивих прича и филмова о диносаурусима који су живели пре више милиона година. Формирање еволутивног погледа на свет индиректно и јавно доводи до формирања атеистичког мишљења. Треба запазити, да непосредни преносиоци те информације, на пример, наставници, научници и остали, ни сами не схватају прави смисао свог деловања. У вези са овде покренутом темом, сви ти научници су такође деца, која су се нашла у телу одраслог. Да би опстали и да би куповали «играчке», они су принуђени да раде оно за шта им се плаћа. Ко девојку води на вечеру, тај и игра са њом. Када би могли, они би са задовољством напустили посао и бавили се «интересантнијим» стварима. Свако машта о свом «игралишту», ради кога и живи. Деца-научници озбиљних израза лица причају ученицима о еволуцији и човеколиким мајмунима. Они их називају својим прецима чак не размишљајући о чему говоре. Они просто верују у Дарвинову хипотезу, не оптерећујући се разумевањем. Треба запазити да је сам Дарвин, говорећи о својој теорији, до краја живота тврдио да је прва карика еволутивног ланца прикована за Божји Престо.
Ако су се већ научници нашли у таквом положају, шта онда да кажемо за певаче, новинаре, режисере, уметнике и остале делатнике шоу-бизниса? Они уопште немају шансе да увиде своју улогу у формирњу свести. Они «просто» певају, «просто» пишу, «просто» забављају или зарађују новац. Као резултат свих тих «просто» -формира се личност. Каква ће бити та личност, зависи од тога са каквим се играчкама играла у детињству, какве је цртане филмове гледала, шта су јој певали на концертима и предавали у школи.

[Пеђа]

Сфера утицаја на свест увек се сматрала «наслеђем» државе. Странцима ту није био дозвољен приступ. Туђе уплитање у процес моделирања свести сматрао се смртном опасношћу за државу. Туђинац је могао усмерити социјалне енергије не у смеру који је користан за народ и земљу, већ у смеру који је користан њему. Убедљив пример је данашње стање нашег ума. Нама су певали америчке песме, чије речи чак нисмо ни разумели. Плесали смо уз њих у дискотекама. Гледали смо акционе јунаке и еротику, којима су нас хранили под паролом слободе. И нисмо постали срећнији. Али су зато од нас направили развратне аполитичне потрошаче. Већина је после такве обраде осуђена да цео живот вегетира без високог циља и без већег смисла.
Чим је непријатељ продро у сферу формирања свести нашег народа, најпре је учинио привлачним потрошачки начин живота. О свему што је ометало тај задатак, стварана је негативна слика. Данас се, под знамењем слободе, и даље наставља наметање народу таквих оријентира којима се наша енергија усмерава против нас. У првом реду негује се толеранција ка било којој категорији греха. Све што нас може интуитивно учинити опрезнима, маскира се у облик невине забаве. Кријући се иза приче о људским правима, односно правима човека да ради све што жели ако то не наноси тренутну штету, они од људи праве моралне наказе. Читаоцу ће бити занимљиво да сазна, да се као најсигурнији показатељи динамике различитих феномена, користе индиректни показатељи. На пример, као показатељ заступљености хероина у граду, служи - број предозирања. Број позива «хитне помоћи» даје објективнију слику од званичних извештаја. Ако је у град доспела велика испорука хероина, његова цена на тржишту пада, и као последица тога, расте број предозираних, укључујући и оне са смртним исходом. На сличан начин се, као индиректан показатељ развоја демократије, користи динамика распрострањивања порока. Педерастија је прећутно призната као најпрецизнији показатељ степена демократије. Међународни експерти у својим истраживањима оцењују ситуацију управо према расту порока. Све је логично. Ако су свима заиста дата једнака права, носиоци порока добијају законити статус и пропагирају своју страст. Пропаганда увећава број људи који желе да пробају то што се рекламира. Није битно шта се рекламира, маргарин или нека идеја. Важно је да се број људи повећава. Исто тако, ако су поборницима педерастије заиста дата иста права као осталима, они ће се трудити да у очима друштва оправдају своју страст. То се увек претвара у пропаганду педерастије. У почетку се према њој негује толерантан однос, затим позитиван, а то је неизбежно праћено порастом педерастије. Ако се број њених поборника не увећава, то значи да су њихова права ограничена, то јест – нема довољно демократије.
Маса не примећује пороке ако њихов ефекат не представља тренутну штету. Обични људи су способни да се заштите само од онога што наноси тренутну и очигледну штету. Маса није способна да уочи прикривену штету, која ће се открити у будућности. У последицама које произилазе из педерастије, обичан човек не може видети тренутну и очигледну штету, па је немоћан против овог напада. Он не може да појми оквире тог феномена и зато не разуме да су хомосексуалци – јалове ћелије, чије увећање прети уништењем тела. У сваком организму, такве ћелије се уништавају од стране ћелија имуног система. Ако је имуни систем оболео, превенција се не спроводи, и организам најпре слаби, а затим и умире.
Ово је веома интересантна тема која би захтевала посебну студију, што нам није у плану. Али ипак ћемо рећи да сама чињеница да неплодне ћелије (поборници педерастије) постоје, значи да оне имају неку сврху. Можемо поставити хипотезу да је њихова суштина – да врше улогу тренажера. Имуно ћелије се непрекидно боре са тим ћелијама, одржавајући тако своју борбену форму, тј. оне су непрестано на некој врсти војне вежбе. Као резултат тога, имуни систем је увек у форми, а проценат хомосексуалаца и других девијација опасних по здравље друштва не прелази максимално дозвољену норму.
Човек о томе никада озбиљно не размишља. Обични људи гледају на живот из свог угла. Оцењујући догађаје према оквирима и мерилима свакодневнице, они изводе погрешне закључке. Гледајући на порок, који им се представља у веселом и блиставом облику, примамљени његовим сјајем они хрле ка новијим још снажнијим доживљајима, као лептири на ватру. На крају ће им ватра спалити крила и претворити их у црве који су способни само да пузе. Летети више никада неће моћи. Они не могу да поверују у искреност високих намера. Сумњају у све, ничему не верују, и налазе срећу само у чулним задовољствима. Са оваквим "васпитањем" друштво се претвара у гомилу немоћних појединаца. Војна теорија и пракса доказују: јединица ће опстати ако је сваки војник спреман да погине. Јединица пропада, ако сваки војник настоји да преживи. Слично је и у миру, усмереност само на личну добробит, на крају ће све лишити личне добробити. То се догађало много пута у историји. Тако функционише свет. Губљење високих идеала преобраћа се у губљење способности ка обједињењу, то јест ка изградњи структуре. Конструкција која је некада била хармонична претвара се у гомилу отпадака.

Сократ је у своје време показивао да обичан човек не може дугорочно да прати штету од новотарија у оној области, где се штетни ефекти протежу на дужи временски период. Он је говорио да се треба пазити чак и од нове музике, јер она може бити опасна по интегритет државе. Под изговором да се ту ништа зло не дешава, кроз начин свирања се прикрада новотарија која мења усмерење свести. Та новотарија постаје све јача и полако, нечујно, прихвата се за обичај и почиње да се испољава у комуникацији међу људима, а затим с великом дрскошћу прелази на државне законе и прописе, док коначно не преокрене све личне и друштвене односе. На крају, све што је добро постаје лоше, и обратно, оно што је лоше – постаје добро. Најстрашније је то што нико ништа не схвата, јер се промене одвијају брзином која се људским мерилима не може забележити.
У речима Сократа лежи најдубља истина, чији смисао се може уочити ако се друштво не оцењује по мерилима свакодневице, већ државним и онтолошким мерилима. Данас силе мрака, уносећи скоро безначајне детаље у свакодневни живот, достижу грандиозне резултате. Када би човек могао да види сто пута убрзан процес разарања нације, он би се ужаснуо. Али нико се не ужасава, зато што је брзина разарања једнака брзини топљења ледника, тј. неприметна.
Нико не зна ко задаје правац, али пошто правац постоји, то значи да га неко задаје. Тај «неко» је — наш непријатељ. Он се пробио до светиње над светињама — до формирања свести нашег народа. Боље би нам било да се пробио до тајних нуклеарних објеката.
* * *

[Пеђа]

Да би дете дошло на свет потебно је девет месеци. Да би се формирала свест, потребно је покољење, а идеално је два, када децу васпитавају родитељи и сами васпитавани у новом систему. Само, у таквој ситуацији деци ће бајке причати баке, а не Волт Дизни. Привремени руководилац на четири године чак ни теоретски не може да постави задатке чије извршавање захтева више десетина година. За то је способна само трајна власт. Када ње нема, моделирањем свести бави се непријатељ. Градећи од наших људи потрошаче, он убија нашу земљу.
Када руководство почне да оцењује државне догађаје мерилима свакодневице, земља се претвара у незаштићену конструкцију која се може лако разрушити. Као корњача без оклопа. Масе, које теже чулним задовољствима, ништа не виде и не примећују. Они плешу, певају и иду за «шаргарепом». Испред привремених руководилаца постављају обележја демократије у виду «шаргарепе». То, што «шаргарепа» виси у смеру пропасти, никога не узнемирава.
* * *
Анализирајући логику противника, замислимо се над стратегијом одбране. Генерална линија одбране изводи се из циљева, који су супротстављени циљевима непријатеља. Ако је циљ непријатеља стална смена власти, на основу чега се организује разарање кључних тачака које су ослонци државне структуре, онда је, према томе, наш општи циљ континуитет власти. Сама по себи стална власт спречава образовање рушилачких процеса. И само схватање те чињенице чини нас јачим. У крајњој мери, знамо да се не боримо за демагогију везану за митске слободе и права. И не боримо се за место на јаслама. Ми се боримо за установљаење сталне власти и за прекид рушилачких процеса. Стална власт је — последња тврђава која стоји на путу непријатељу. Њеним падом ће бити отворен пут ка успостављању светске диктатуре.
Чим ово схватимо, све долази на своје место. Од тог тренутка ми знамо шта желимо. Непријатељ зна шта он жели. Све до тог момента били смо у неравноправној позицији: он је видео свој циљ, ми нисмо. Сада схватамо да предстоји прави рат. Желе да униште свет. Али не енергијом мача, нити енергијом зрна нити чак атомском енергијом. Желе да нас униште, користећи друштвену енергију. Европу, Француску, Русију желе да униште, манипулишући незадовољством и чулним жељама масе и амбицијама плитко мислећих људи који су себе прогласили за елиту али који никада нису имали циљеве којима је одређена елита. Да бисте схватили степен деградације савремене елите, замислите сцену, како су се кнежеви и витезови прошлих векова окупили поводом презентације новог модела кочија или поводом отварања крчме. Можете ли то да замислите? Наравно, не. То је просто смешно. Али данас је презентација савремене кочије (аутомобила) или клуба, повод да се окупи «елита». То они називају «проводом».
Поред свих жеља нагизданих дечака и девојчица, немогуће је назвати елитом оне који теже ка «златним клозетима» (мода, аутомобили, јахте итд.). Имајући гигантски ресурс, они не могу ни доћи на помисао да га примене за нешто што превазилази оквире њихове свакодневнице. Елиту одређују циљеви, а не количина потрошеног новца. Једни, који имају милијарде, освајају земље. Други — купују бескорисне играчке исисавајући ради тога све сокове друштва. Тако се понашају глисте. А чињеница да неке глисте, накићене и богате, блистају негованим изгледом, неће довести у заблуду мисаоне људе.

[Пеђа]

Велики смисао

Да би се обухватила покренута тема, неопходно је напустити схватање човека као самосталног субјекта, и посматрати га у систему човек—васиона. Треба разумети да човек није изолована честица, већ део џиновског космоса, који се у својим основним поступцима ослања на нешто целовито што превазилази оквире свакодневног живота.
Како људи вреднују свој живот? Једни сматрају да је живот, попут неке случајне физичко-хемијске реакције, краткорочна појава, резултат грешке, игре случаја и еволуције. Они су убеђени да када се живот једном заврши, завршава се заувек. Своје постојање они посматрају као привремени боравку у хотелској соби, коју ће морати једном да напусте. Умрети, за њих значи отићи у ништавило, испарити, остављајући иза себе шаку праха.
Други сматрају да је живот бесконачна појава. За њих је то кућа у којој ће се увек налазити. Они верују да смрти нема, да постоји само прелазак из једног стања у друго, уз очување свих црта личности. Мењају се облици живота, али његова суштина је непроменљива и вечна, и ми ћемо као личности, живети вечно.
Наша природа је таква да се на привременом месту боравка понашамо на један начин, а на трајном месту боравка, на другачији начин. Краткoрочно поседовање нечега активира у човеку пљачкашко-егоистична начела, оријентисана на тренутну корист. Човек таквих начела не брине за то што све што му припада има случајан и привремени карактер. Девиза таквог односа је: «после мене потоп». Трајно поседовање нечега буди у сваком човеку осећање домаћина. Од нашег схватања живота зависи како ћемо живети. Однос према свакој вредности одређује се одговором на питање: да ли ми је ова вредност дата на трајно коришћење или ми је случајно припала на привремену употребу? Овим одговором одређује се и однос према главној вредности - животу.
Дотакнута тема налази се у области метафизике, коју већина схвата подсвесно, не утерујући је у круте логичке оквире. Произилази следеће: ако има Бога, значи наш живот је вечан, и однос према животу је један, а ако Бога нема, значи наш живот је привремен, и однос према њему је другачији. Ако у овом животу човек себе сматра за случајног госта који је случајно настао из небића и који је осуђен да нестане у небићу, онда се успоставља једна врста логике. Ако човек себе схвата домаћином живота, који намерава да живи бесконачно, онда се успоставља друга врста логике. Ко смо ми: случајни гости или домаћини? Одговор лежи у области вере. Једни верују да Бога има. Други верују да Бога нема. Из овога се формира смисао живота. Смисао постоји код свакога, чак и ако се над тим никада нисмо замислили. Он се формира из два начина схватања живота.
Први начин: сматрати да је наше постојање случајна и привремена појава. Онда следи да је живот исти процес као и сагоревање шибице. У нашем случају то је процес који се одвија сам од себе и има највиши смисао. Произилази да је смисао живота — узети од живота што је могуће више, извући максималну корист од привремено наслеђеног богатства. Свако ограничавање страсти испада бесмислено. Испољавање доброте, морала и правичности који ограничавају испуњавање животних задовољстава је противречно тој логици. Са те тачке гледишта, сва средства која доприносе постизању задовољства су добра и исправна уколико помажу да се реализује смисао живота. Нема добрих и лоших поступака, постоје само корисни и некорисни. И најстрашнији грех престаје бити то, ако испуњава живот задовољством. Дакле, директан закључак је — ради шта хоћеш, не дозволи себи да увенеш, узми од живота све, и друге пароле потрошачке цивилизације.
Понашање човека зависи од нивоа његових животних циљева. Ако они превазилазе оквире овог света — понашање је једно. Ако су у оквирима овог света — понашање је друго.
Читалац има право да се успротиви јер је, тобоже, човека могуће приморати да се одрекне лоших поступака, ако би му они били некорисни, на пример, из страха од казне. Да, ово се слаже са изнетом логиком. Он вас неће пљачкати, ако постоји ризик да буде ухваћен. А ако се никада не сазна за то, шта онда? Шта ће приморати овог логично поступајућег човека да се одрекне свог задовољства? Можда мислите, да ће туђа патња пробудити његову савест, и да ће се човек, чији је смисао живота «узми од живота све», одрећи од свог задовољства? А зашто? Покушајте да то логички објасните, не користећи појмове «част и савест». Зашто би се он, имајући могућност избора, требао одрећи од онога што је «добро» и дати предност ономе што «није добро»? Ако нема свемогуће Силе, која све зна и види, ако је мој живот случајност од кога се сваког момента могу растати, какав је смисао у одрицању од задовољстава? Никакав! Треба само испоштовати један једини услов — да људи не сазнају за извршен преступ. Главни задатак се своди на сакривање оних поступака, за које је запрећено казнама. Одбијање безбедно остваривог задовољства прихвата се за особењаштво, глупост, идиотизам. Можеш безбедно да крадеш, и не крадеш? Па ти си будала…
Од ове неумољиве логике не може се никуда побећи. Она слама традиционалне представе о нормама људског понашања. Испоставља се да је поштење — одлика глупости, а непоштење — резултат памети. Зато су људи, који свој живот схватају као привремену и случајно наслеђену вредност осуђени на живот потрошача. Главне вредности неизбежно постају чулна задовољства, чијим јурењем друштво ступа на разбојнички пут, разједајући само себе. Још је Аристотел говорио да ће друштво, које на штету морала тежи за привредном и војном моћи, ту нагомилану моћ одједном окренути против себе.
Други начин схватања живота настаје из убеђења да је човек творевина тајанственог и несхватљивог Највишег Бића — Бога. Бог му је дао вечно постојање. Једном започевши живот, човек ће живети вечно. Мењаће се облици живота и после биолошког почеће други живот, уз очување свих особина личности. Јер је душа бесмртна. Како ће живети у том небиолошком животу, зависи од самог човека. Бог каже да ако човек почне да живи по заповестима (у световној варијанти — по савести), онда ће, по завршетку земаљског живота, добити као награду вечни живот у блаженству. Ако човек буде нарушавао Богом дата правила, сустићи ће га вечна казна. При таквом гледишту, живот се схвата као задатак, кога треба решити. За правилно решење очекује нас награда. За неправилно — казна. Сваки човек располаже талентима који су неопходни за решавање тог задатка. Интересантно је запазити да нас присуство талената не приближава ка решењу. Праља са својим јединим талентом, која целог свог живота поштено пере рубље, може задобити рај. Најдаровитији владар и војсковођа који је освојио читав свет и сва његова блага, може се наћи у паклу. Рачун се своди на крају. (Руска изрека: «Пилићи се у јесен броје...»)
Човек, као слободно биће, бира бољу варијанту. Схватајући да је живот вечан, он ће наћи смисао у поштовању моралних принципа, који нису изведени из личне користи, већ из Божјих заповести. Чак и ако је то потпуно неповољно са гледишта тренутне користи, он ће свеједно живети по савести, јер се његова логика простире даље од логике тренутка. Он схвата да је цео његов живот пред Творцем као на длану. Ништа се не може сакрити, и казна за преступ је неизбежна. Бог види све.
Из наведеног разматрања произилази закључак који је потпуно супротан од преходног: ако поштене очекује велика награда на небу, значи поштење је одлика памети. Непоштено понашање схвата се као одлика глупости, некарактера и ограничености, јер човек, ради онога што је тренутно и пролазно, не само да се одриче од непролазне вредности - блаженства раја, него још и себе осуђује на мучење.
Уверени смо да човек увек ради оно што је логично. Риба тражи где је дубље, човек где је боље. Али у коју ће нас страну одвести логика, зависи од тога који смо ослонац изабрали. Постоје само два: постојање и непостојање Бога. Наше знање никада неће моћи поуздано да докаже да ли има Бога или Га нема. Можемо веровати у постојање Бога, можемо веровати у Његово непостојање, али и у једном и у другом случају, ми ћемо ВЕРОВАТИ. Ми то никада не можемо ЗНАТИ. Сва наша знања у односу на онога ко је Апсолутан су мања него што је кашика воде у односу на океан. Глупо је, после детаљног испитивања пуне кашике воде захваћене из океана, објавити да у океану нема китова. Још је глупље на основу наших знања објавити да у васиони Бога нема. Тобоже, Гагарин је у космос летео и тамо није видео Бога. Запамтите ову чињеницу. Касније ћемо је детаљније разматрати, када пређемо на метафизичке компоненте наших циљева.
Ослањајући се на различите полазне тачке, добијамо различита мерила помоћу којих одређујемо шта је добро а шта лоше. Човек никад неће жртвовати вишу вредност ради ниже. У време пожара најпре се спашава оно што је највредније. А никада обрнуто. Реците ми шта је за вас највредније и можемо предвидети ваше понашање у случају пожара.
Шта је за вас највећа вредност — вечна душа или привремени живот? Од одговора на ово питање зависе сви човекови поступци. Ово се најбоље могло видети на «Титанику» који тоне, где је свако спасавао своју највећу вредност. За једне је то била душа и спасавајући своју душу, они су уступали места у спасилачким чамцима женама и деци. За друге је највећа вредност био живот и они су, гурајући жене и децу, спасавали своју кожу. И једни и други су радили оно што је логично. Само, логика једних је имала различиту полазну тачку од логике других.
Ако човек ради насупрот логици, значи он је сишао с ума. Ништа неће приморати човека да искрено тежи ка оним поступцима који су са његове тачке гледишта нелогични. Баш зато је, на пример, немогуће победити корупцију. Малограђанин-атеиста не иде на посао да би спасавао душу кроз служење друштву, већ зато да би зарадио новац. То не значи да је он лош чиновник. То само говори да је он малограђанин који није способан да мисли у категоријама које превазилазе личну тренутну корист. Његов циљ је — новац или ресурси друге врсте. Када је пред избором да ли да уради оно што је штетно по друштво и да за то добије мито, или да се одрекне од новца ради добробити друштва, он ће и подсвесно и свесно тежити ка циљу ради кога је и дошао на ту дужност.
Другим речима, он ће радити оно што је њему логично. Ништа га не може натерати да ради супротно. Страх пред казном неће изменити његову тежњу ка циљу. Чиновник ће тражити начин за достизање циља, јер је то у складу са његовом логиком. Нелогичне, то јест бесциљне ствари неће радити ни један човек. Корупција је неуништива зато што су њени корени — у мишљењу малог човека, којим су условљене све његове тежње

[Пеђа]

Окончавши логички део, желимо скренути пажњу на неприхватљивост рационалне логике преко које смо саградили дати ланац расуђивања. У таквим питањима детерминстичка логика не може бити фундаментални ослонац. Односи између Бога и човека су неизмерно сложенији. Не могу се добра дела схватати као размена за рај. Царство небеско се не купује и не добија разменом. Овде не ради логика. Бог даје човеку спасење по милости, а не по прорачуну. Једна добра намера може превагнути у односу на све остало. У хришћанском погледу на свет, чин спасења се не може схватати као нагодба — отуда код нас таква неприхватљивост за праксу отпуштања грехова за новац (индулгенција). Бог може у последњој секунди живота све дати или све одузети. Један је напојио водом сиромаха — и спасао се. Други је храм подигао, али се није спасао. Човеку није дато да схвати, чиме се Бог руководи. Зато се понашање верника налази у оквирима детиње вере. Верник, као дете, не чини добра дела ради користи, већ зато што га душа на то позива. Овај осећај је близак материнском инстикту или осећању сажаљења које је увек лишено сваке користи.
Верујући човек поштује заповести. Човек који не верује, потчињен је жељама свога тела. Монах се покорава власти Бога, наркоман-атеиста покорава се наркотику. Различити господари захтевају различите типове понашања. Монах се односи према свом животу као домаћин и гради дугорочне планове. Наркоман се односи према свом животу као егоиста према драгоцености која му је случајно допала на краткотрајно коришћење. Он ће црпити из ње максималну корист, све док се та драгоценост не потроши.
Произилази, да је сваки човек - роб. Ако обе варијанте представљају облике ропства, зашто онда слуге Божје називамо слободним људима? Хајде да разјаснимо ову ситуацију. Почнимо од тога, да свако стање представља деловање. Свако деловање је могуће само уз постојање оријентира. Да ли су они прави или не — то је друго питање. Губљењем оријентира човек губи могућност деловања, а са њом и могућност самог постојања. Човек без оријентира претвара се у апсолутну нулу, безвољну биомасу, то јест престаје бити човек. Аналогно је и са народом. Ако се народ лиши смисла постојања, претвара се у масу.
Два извора могу да служе као оријентири — човекове страсти и заповести Божје. Да би се направио избор, потребно је имати најмање две могућности избора. Онај ко верује у Бога, тај може да изабере чиме ће се управљати. Код неверника избора нема. Он не зна за Бога и зато се увек поводи за својим страстима. Управљати се према нечему другом он чак ни теоретски не може, јер у његовој свести тог другог просто нема. Он има један пут. Он је роб инстиката чије се извориште налази у њему самом и ни за шта друго не зна. Насупрот томе, верник је слуга Божји. То значи да се ван човека налази извориште власти над њим. Зато верник увек има две варијанте избора — једну унутар себе (тј. своје страсти) и другу изван себе (Божју вољу).
Могућност избора представља слободу. Ја слободно бирам коме ћу се покорити, унутрашњем или спољашњем извору власти, и тиме сам ја слободан. Ја бирам, зато што имам од чега да бирам. Између два могућа изворишта, Бога или инстиката, ја ћу изабрати једну варијанту и ићи ћу изабраним путем. Ако не верујем у Бога, онда мени уместо две, остаје једна једина варијанта. Ако је могућност само једна, онда то није избор. Избор, то је постојање најмање две варианте. Зато без Бога нема глобалног избора. Без избора нема слободе. Слобода постоји само у моменту избора. Баш тај тренутак избора чини човека слободним. Цео живот слободног човека састоји се из бесконачно много тренутака избора. Чак и онда када је избор направљен, верник, поред релативне слободе у оквирима изабраног правца, има и слободу останка или напуштања тог правца, то јест он сваке секунде бира Божју вољу, имајући истовремено слободу да у том моменту изабере и своје жеље, то јест да направи грех. Стално бирајући Бога, он је целог живота слободан човек и истовремено роб Божји. Неверник — је просто роб, јер будући да нема више могућности за избор, он нема шта да бира.
Човек је увек слуга. Његова суштина је таква, да он не може бити друго. Он је или слуга Божји, или слуга страсти. Речено је у Писму: «Не можете служити Богу и мамону» и «Знам, Господе, да пут човјечји није у његовој власти нити је човјеку који ходи у власти да управља корацима својим.» (Мат. 6:24; Јер. 10:23). Безгранична слобода није чак ни теоретски могућа. Човек је увек у власти ових или оних закона, који га ограничивају и усмеравају. Чим се нађеш изван оквира једних закона, одмах упадаш у оквире других. Покушај Ничеове «плаве звери» да се нађе «са те стране добра и зла», у царству апсолутне слободе, је на крају потчинио ту «звер» апсолутном злу. Ако апсолутна слобода негде и постоји, онда је то само ван граница тродимензионалног видљивог света. У нашем земаљском свету, максимум слободе је — моменат избора.

[Пеђа]

У светлу дотакнутог питања, треба споменути и ничеанску варијанту слободе, «плаву звер» — апсолутно усмерену енергију, која ће пре прихватити смрт, него да измени свој пут. У ствари произилази да та слобода представља различите облике потчињавања сујетној страсти. Надчовек Ниче је потчињен страсти. Та страст није телесна, али то не мења суштину. Главно је, да је човек потчињен изворишту које произилази из његове природе. Верник се потчињава изворишту које лежи изван његове природе. Унутрашње извориште предодређује слободу «звери» као избор у оквиру људских страсти. Телесна страст је нижа од страсти духа, али «врата» су иста — страст. Другим речима, човек који налази оријентире у самом себи увек је плен својих страсти и никада се од њих не ослобађа. Надчовек је, у суштини, испао надроб, плен страсти свога духа, гордости и сујете.
Оријентири «звери» рађају се из претераних амбиција: изместити се изван оквира «добра и зла», постати слободан «као Бог». Али пошто је немогуће постати као Бог, «звер» запада у ћорсокак. Објављујући апсолутну непопустљивост, којом велича саму себе и свој циљ, «звер» је принуђена да призна апсолутну бесмисленост стремљења ради стремљења. Она не може да одговори, зашто тежи ка томе што је прогласила својим циљем. За разлику од верника, «звер» нема извориште одакле може да добије одговор на главно питање — зашто? Апсолутна слобода у пракси се претвара у процес ради процеса, без циља и смисла. Као резултат свега, носилац такве «слободе» увек је потчињен својој страсти.
Ниче предаје улогу Бога сили, чији корени нису у Богу. Хришћанин или муслиман иде у смрт ради части, чији корени се крију у Богу, и за то добија награду на небу. Али за шта иде у смрт «звер», ако је према Ничеу, «Бог умро»? Ако Бога нема, одакле је узет кодекс принципа који су за њу вредни поштовања? Сама их је измислила? Али тада није јасно, због чега их мора извршавати? Ради чега умирати? Ради самоиницијативе?
Ова питања немају одговор. Уместо одговора нуди се енергија емоција, тежња ка њеном апсолутном увећавању, позив на нестајање у тежњи за бесконачним увећавањем. Наравно, ништа се не може бесконачно увећавати. Једном ће се достићи границе могућности. Енергија која не признаје ограничења, на одређеном делу пута сукобиће се са немогућношћу реализовања својих амбиција и ишчезнуће кроз самоуништење.
Не треба много памети да би се схватило да је такво тврдоглаво понашање бесмислено. Због чега је оно потребно? Ствар је у томе што се бесмисао, опчињен слободом, до момента смрти самопроглашава за максимум слободе, слободе без Бога. Понашајући се као Бог чија воља не зна за препреке, али немајући могућност да вечно сачува такво прогресивно кретање, он одједном умире. И та смрт нема смисла. То је само емоција, адреналин, апсолутна воља.
То је веома опасна енергија. Она спекулише са истим енергијама, као и старозаветна змија. Поједи јабуку, и бићеш слободан. Као Бог. Слобода ради слободе рекламира се као пут којим се постаје Бог, надчовек, који се издиже изнад масе. У томе има нешто дивље привлачно, очаравајуће, што излази ван оквира разумне логике. Слобода, као реализација своје воље, где живот вреди једну копејку — па то је сурово. Али шта стоји иза те суровости? СС дивизије, ничеанског погледа на свет, биле су познате по нечовечанској смелости и презиру према смрти. Они су показивали фантастичну храброст, умирући да би тим поступком доказали своју надмоћ над простим човеком. Суштина њихове слободе састојала се у њиховој способности да енергично делују у свакој ситуацији. Они су прелазили све препреке које су очигледно биле несавладиве за основну масу људи, зато што су себе сматрали «женицима смрти» спремним да се у сваком тренутку сједине са својом «драгом». По Ничеу, то је било исказивање чисте и слободне воље, која се не оријентише ни на шта, осим на себе.
Чланови СС су фактички били чланови религиозног реда. При приступању у тај ред било је неопходно извршити одређени ритуал и «положити испит» о поседовању «надчовечности». На пример, један од захтева је био ископати очи живој мачки. Уважена комисија је процењивала, колико је кандидат савладао у себи људску природу. Специјални методичари су сламали традиционалну свест човека, замењујући је хладнокрвном логиком касапина. Није ни чудо што су људи после такве обраде постајали крволочне звери, способне да спаљују живе бебе. Савладавши људску природу, они су престали бити људи. Коме и зашто су они демонстрирали своју надчовечност? Никоме и низашта. Просто је у њихову свест била усађена инструкција: ради све што желиш (слично слогану — узми све што ти живот пружа).
Овде се крије дубоки недостатак новоевропске филозофије. На примеру фашизма то се уочава у хипертрофираном облику. А све је почело тако безазлено! Декарт је тражио апсолутне истине у оквирима разума, без присуства Бога. И изнедрио мисао «мислим, дакле, постојим». То је једино у шта се не може сумњати. Све остало, цео свет око нас може бити илузија. Ми просто верујемо да није илузија. Верујемо својим чулима и мозгу. Верујемо да ће информацију, која је на пример примљена оком и пренета у виду импулса кроз нервна влакна до главног дела мозга, наш мозак правилно дешифровати у облику ликова. Мозак гради ликове из импулса које ми називамо околним светом и реалношћу. Читав свет није ништа више од отиска у нашој свести. Да ли је мозак правилно дешифровао ове импулсе, не можемо поуздано знати. Ми верујемо у то, али та вера се заснива на нашој жељи да верујемо. Ми желимо да верујемо да све око нас одговара лику кога гради мозак. Шта је у суштини свет, ми то не знамо. И не можемо знати, јер немамо могућност да на други начин добијемо информацију о свету, осим преко наших посредника тј. преко пет наших чула чије сигнале дешифрује наш мозак.
Обратите пажњу: ако нервне завршетке ока, уха, језика итд. повежемо са суперрачунаром који ће производити исте такве импулсе као што су импулси које ови органи добијају од околног света, наш мозак ће бити 100 % преварен. Он ће добијене импулсе препознати као реалност. Он нема ни једну једину шансу да разликује виртуелну реалност коју је сачинио суперрачунар, од реалне реалности (ако нам је она уопште доступна).
У светим списима се недвосмислено каже: «Не љубите свијета ни онога што је у свијету. Ако неко љуби свијет, љубави Очеве нема у њему» (1 Јов. 2:15). Зато што живот и свет који нас окружује не представља истинску реалност у чије постојање се не би могло сумњати. То је предмет вере. Права реалност ће бити потом, када се игра заврши. Када се рачунар поквари или искључи. При таквом схватању, смрт не представља зло. То је буђење из сна и почетак правог живота. Какав ће он бити, зависи од тога какав је био привремени земаљски живот.
Такво схватање света је постојало пре Декарта. Људи су били склони да више верују Откровењу, него својим чулима. Ослонац, на основу кога је грађен поглед на свет, нису била чула, већ вера. Онда се појавио Декарт и поставио метафизичку тачку ослонца ван вере. Ослањајући се на ту тачку, градио се принципијелно нов поглед на свет. Ми немамо могућности да ту тему овде у потпуности разматрамо, због њене сложености. Сажето речено, Декартову мисао је наставио Ниче, а реализовао Хитлер. Испоставило се да се над децом може вршити мучење јер Бога нема, а ти си надчовек за кога не постоје ограничења нити препреке за реализацију своје воље и жеља. Ако хоћеш — чини. Реализуј своју вољу или умри. Звучи сурово? Да сурово и опасно. Иза овога стоји некаква сатанска енергија, која примамљује својим необузданим одбијањем сваке врсте граница, ауторитета и закона.
Нови закон потрошачке цивилизације гласи — Хоћу. Хоћу, и то је све. Ни за шта друго не марим, ни на шта даље од своје жеље не мислим а не желим ни о њој да дубље размишљам. Ја просто хоћу, и усмеравам све своје напоре на реализацију свога «хоћу». При таквом свом усмерењу човек се неизбежно претвара у животињу, у хомосексуалца и перверзњака, у манијака који задовољава своје жеље не размишљајући чак ни о начину њиховог задовољавања.
Данас је тај страшни закон, који је у првом реду страшан за своје носиоце, ушао у крв западне цивилизације, постао њено друго «ја». Запад се физички не може одрећи своје нове природе, све док чува декартовско-ничеанску платформу. Он ће мењати спољашњи изглед не дотичући се суштине, извијати се и дограђивати али неће променити генерални правац. Што се даље буде развијао прогрес, изникао на тој основи, тим ће се јасније испољити његова сатанска суштина.
Упоређујући две крајности, ничеанску «звер» и на пример, традиционалног француског племића, неизбежно се долази до закључка да је племић изнад «звери». Он не улази у смртну опасност због сујете, већ због осећања обавезе и части. Светли пример тога је — подвиг Наполеоновог генерала Дезе у бици на Маренгу. Кад је генерал стигао са појачањем, све је било завршено и Французи су били поражени. Бојно поље је било прекривено телима Француза. Главнокомандујући аустријске армије, генерал Мелас послао је у Беч вест о величанственој победи. Генерал Дезе се осврнуо по бојном пољу, извадио сат и хладнокровно објавио: «Прва битка је изгубљена. Али још има времена да започнемо другу». И повео је свој одред у напад на десет пута јачу аустријску армију. У првим минутама боја генерал Дезе је погинуо, али Французе више нико није могао да заустави. Међу Аустријанцима, који нису очекивали такву храброст Француза, завладао је метеж и бекство. Страшан пораз се преокренуо у величанствену победу. Касније је, на острву св. Јелена, Наполеон написао да као три најлепша дана свога живота памти — дане победе на Маренгу, Аустерлицу и Јени.
Још више задивљује случај који се десио у Русији. Руски војвода Јевпатије Љвович Коловрат хитао је са одредом од две хиљаде ратника у помоћ граду Рјазању, кога је опсео татарски кан Батиј. Такође није стигао на време. Осврнувши се по згаришту, донео је одлуку да ступи у бој са татарском војском од 150 хиљада војника. Када су кану Батију донели вест о нападима, он је послао одред од десет хиљада ратника (један тумен) да реши то питање. Руси су одолели. Батиј је послао и други тумен. Руси су опет одолели. Поражен пожртвовањем Руса, кан им је понудио новац и службу у његовој војсци. Они су одговорили: «Не». — «Па шта онда хоћете?» — упитао је Батиј. «Хоћемо да погинемо», — одговорио је одред војводе Коловрата.

После таквог одговора Батиј је био принуђен да заустави своју војску која се враћала кући (нечувени моменат у историји ратовања), да је престроји у бојеви поредак и покрене сву своју силу на шачицу Руса. Затим се десило чудо, у које разум одбија да поверује. Армија са више од 150 хиљада војника није могла да савлада шачицу људи. Трећег дана непрекидне битке, Батиј је, трпећи огромне губитке, наредио да се јунаци опколе машинама за избацивање камења. На руске витезове је полетело огромно камење…
У историји сваког народа може се наћи пуно оваквих случајева. А самим тим и код оних народа које потрошачка цивилизација презирно третира као дивљаке. Једном је, у време колонијалних ратова које је водила Енглеска, афричко племе Зулу, чији су ратници били наоружани само копљима, победило цео енглески пук (битка код Исандула). Ни артиљерија, ни пушке нису помогли. Зулу ратници су победили само зато што су презирали смрт. Енглези су их упорно засипали паљбом, а они су без обзира на то, ишли напред. Први редови су пали. Други су их прескочили. Трећи су прескочили преко других и тако све дотле док међу Енглезима, ужаснутим таквим пожртвовањем, није завладао метеж. Колонизаторе који су се дали у бекство победили су Зулу ратници. Ова славна битка је ушла у историју као пример ратничког духа који презире смрт. Наравно, после тога су Енглези, проанализиравши тако необичну ситуацију, извели одговарајуће закључке и на крају крајева покорили земљу Зулуа, јер се не може копљем против оружја и пушака. Али преседан је био направљен. А сада замислите на тренутак шта би се десило да је наоружање зараћених страна било приближно једнако.
Зауставимо се на овом тренутку. Одајмо ћутањем пошту француским, руским и Зулу херојима. Размислимо о њима, о њиховој верности свом народу, својој вери и својим речима. Осетићете чија је неустрашивост и слобода већа: генерала Дезе, војводе Коловрата, Зулу ратника или - есесоваца.

[Пеђа]

Религиозна страст према богатству, скромност и строга морална правила као и робови у лицу «одбачених» и «човеколиких», су фактори који су подстицали економију, и заузврат довели до тога да се протестантски модел привредног развоја државе покаже у свету као модел који омогућава војну надмоћ. Историја је пред све монархије поставила избор: или ће вас освојити привредно развијени суседи, или развијајте привреду и издржавајте одговарајућу војску, што је могуће само уз одрицање од вере — која је главна препреке на путу развоја економије. У супротном је обезбеђена окупација од стране јачих суседа. Изаберите: или окупација или пропаст вере која је темељ монархије. Обе варијанте су подједнако смртоносне.
Вера — то једино оправдање власти монарха — одређује његову власт као власт од Бога. Ако друштво губи веру, у очима народне масе монарх се претвара у диктатора, насилника и преваранта, а монархија — у тиранију, најнестабилнију од свих могућих друштвених конструкција, која је услед природних разлика осуђена на пропаст.
Свет се дели на два типа друштва. Један од њих уништава своју традицију и веру, добијајући заузврат привредну и војну моћ. Други тип друштва чува своју веру и традицију, због чега се лишава световне моћи. Овај свет је подељен између западних земаља. Образују се два система живота. Велика река човечанства се поделила на две струје које теку у засебним правцима.
Европски монарси су били први који су за мање зло сматрали губитак вере. Вера је била принесена на жртву прогресу. Заузврат је добијена војна моћ. Свет се нашао под влашћу Европе. Земље које су сачувале своју веру, културу и традицију постале су зависне. Запад је на дуже време постао «кнез света». То потврђује древну причу: ако продаш душу, задобићеш свет.
Нова стварност је поставила питање: ако Бога нема, на чему је онда заснована власт монарха? Испало је да су они узурпирали власт. Свест о томе да живиш под влашћу насилника води ка настанку одговарајућих тенденција. Настаје нови поглед на свет који отпочиње борбу за правду, схваћену логиком атеизма.
Ни једна монархија се није могла супротставити тој тенденцији. Дуж целог света преваљао се талас револуција против самодржавности. Под узвишеним паролама борбе за слободу и права, једним краљевима се одсецају главе, други монарси се лишавају власти претварајући се у својеврсну историјску знаменитост.
Кад је историја оштро поставила питање — или моћ, или вера, — све традиционалне цивилизације су или измениле облик државности или сишле са светске сцене. Нашла су се само два узузетка: Израел, који у том тренутку и није имао своју државу, и Русија са највећом територијом на свету.
* * *
У новом свету настаје ново питање: одакле треба узети власт? Свима је јасно да је теорија анархизма, која негира власт, у пракси немогућа, исто као што су немогуће и утопије Кампанелија, Мора и њихових следбеника, зато што воде ка слабљењу друштва у целини. Друштву је потребна легитимна власт, која га обједињује у јединствени организам. Али одакле узети власт у новонасталим условима? Чиме ће нови владари оправдати своје право на власт? То је озбиљно питање. Ако је раније власт била од Бога и била оправдана Богом, односно, монарх се сматрао представником Бога на земљи, за атеистичко друштво је такво објашњење било неприхватљиво. Диктатура, тј. власт насилника над жртвом, такође није ваљала. У атеистичком друштву диктатура постаје нарочито неодржива. Ако је раније свака новонастала диктатура тежила да се преобрати у монархију у циљу оправдања стечене власти, у атеистичком друштву се показало да је сличан преображај немогућ. Зато што Бога нема и све је могуће.У најбољем случају агонија друштва би почела са смрћу диктатора, а у најгорем — у време његове владавине.
Није преостало ништа друго, него да се позајме идеје од древних института демократије. Према тим догматима, извор власти треба да буде непосредно - народ. Он представља основу власти и њено оправдање.
Оци-оснивачи либералне демократије тежили су ка изградњи идеалног друштва. Они су, колико год је то могуће, узели у обзир све недостатке прошлих демократија. Реализовали су теорију поделе власти, како би се спречило груписање власти и избегла њена узурпација. Затим су ограничили рок владавине изабране власти, јер неограничена владавина аутоматски води ка диктатури. Да би се предвиделе и неутрализовале све опасности, у теорију либералне демократије је уложен искрен труд целе плејаде најумнијих људи.
Ипак, творци нове државне конструкције нису могли да превазиђу главну препреку. Угаони камен сваке демократије су избори. Народ мора да изабере власт. И то, свесно да изабере, а не да нагађа или да испуњава туђу вољу. Изабрати — значи из мноштва људи одредити најбоље. Демократија би од лепе теорије могла постати реалност само под условом да народ врши свестан избор. И управо на том, наизглед разумљивом и простом принципу, су демократе саме себи скочиле за врат. Да би се јасно схватило, због чега се то десило и зашто није могло бити другачије, размотримо савремену теорију демократије.
* * *
У теорији демократије тврди се да се власт не осваја силом. И да није дата од Бога. Власт бира сам народ. Народ, схваћен као извор и оправдање власти, бира најдостојније којима поверава власт. Да демократија не би прерасла у диктатуру, власт се поверава на ограничено време, по чијем истеку она прелази у руке следећег изабраника. Ако изабраник не може да одговори својим обавезама, народ ће изабрати другог. У томе је суштина демократије.
На први поглед све изгледа разумно. Али има једно велико «АЛИ». Реч је о томе да су за вршење свесног избора неопходна знања. Не површна и делимична, већ дубока знања. Позив: «бирајте срцем» потврђује да организатори избора признају недостатак знања код народа. Без знања је избор немогућ. Ви нећете изабрати лек, ако немате одговарајућа знања. Не може се бирати по лепоти паковања, зато што ће то бити избор паковања а не лека. Такође је немогуће «срцем» одредити који је бољи научни рад од два представљена рада, ако не поседујемо одговарајућа знања. Ако човека који нема одговарајућа знања на неки начин натерате да изабере, он ће изабрати омот рада, а не труд; паковање, а не лек. Војници не могу бирати своје команданте управо због недостатка знања. Ако би се организовали војнички избори, на власт би дошли они који су красноречиви и који умеју да манипулишу жељама војника. Свенародни избори се своде на отворену глупост, зато што народ, као дете, увек даје предност омоту а не садржају. Народни избори у духу: «гласај срцем» увек се своди на форму, а не на суштину. Са истим успехом је могуће организовати свенародне изборе лауреата за Нобелеву награду у категорији «нуклеарна физика». Најужасније је то што ће народ, ако се правилно организује предизборна кампања, заиста изаћи да изабере најбољег физичара. На таквим изборима може да победи свако, осим правог научника.
Историјско искуство потврђује да је у великим колективима демократија у принципу немогућа. Несагласност између демократије у теорији и демократије у пракси је примећена давно. Тим поводом је написано хиљаде књига, које нису познате слободној јавности (бирачима). Ж.Ж. Русо пише у «Друштвеном договору», да само монархија може бити једини облик владавине у великим државама. Демократски принципи су могући у малим заједницама попут древногрчког полиса или савременог села, где људи свесно бирају зато што се међусобно познају у стварном животу, а не преко спотова и плаката. Знају да је Иванов — пијаница и ленштина, а Петров — домаћин и трезвењак. Ова знања омогућавају да се свесно изабере старешина села. Народ не може изабрати руководиоца армије или економије, а тим пре, не може изабрати ни владара.
* * *
Круг је затворен: народ нема знања; без знања нема избора; без избора нема демократије. У Француској, Русији или САД нема никакве демократије. Мит о демократским изборима у овим земљама је — смишљена лаж. Слободни сте да изаберете којом ћете руком пуцати, десном или левом, а куда се пуца, то не ви не одређујете, то чак не одређује ни председник. Све одређује систем. Кандидати свих партија се ни по чему међусобно не разликују. Све разлике су, као прво, небитне, а као друго, смешне. Једни изјављују да ће смањити порезе за 0,5 %, а други обећавају да ће урадити то исто за 0,4 %. Ако ви ово називате избором, онда се може завидети вашој машти.
Када се достигне критична маса друштва, демократски принципи се трансформишу у принципијелно другачији систем који нема ништа заједничко са теоријом демократије. Власт, доступна за све, привлачи најразличитије снаге. И то, у првом реду капитал, зато што власт предстаља најкраћи пут до профита. Да би се дошло до власти, треба примамити што је могуће више бирача. Пошто предизборна кампања захтева велика средства, борба за власт је могућа искључиво између представника капитала. Кога год бирачи да изаберу, власт ће се попунити представницима капитала. Демократија се претвара у параван иза кога се крије олигархија тј. у варијанту плутократије, умотану у пароле «слободе и једнакости».
Покушај да се, кроз систем избора бирача, прекине зачарани круг (то јест да народ најпре изабере најдостојније, а да они, са своје стране изаберу власт) такође ни до чега није довео. Све се у пракси свело на формирање групица и на њихову борбу око државних јасала, портфеља и других повластица.

[Пеђа]

Мислиоци просветитељске епохе су тражили излаз, али га, нажалост, нису нашли. Оци-оснивачи су се надали да ће ову замку заобићи посредством образовања, претпостављајући да ће сам народ, ако буде имао знања, моћи без манипулација да изабере најбоље. Прошли су векови, али се свет ни за јоту није приближио остварењу тог сна. Пракса је показала: дати народу довољно знања потребних за изборе, је у принципу немогуће. Прво, нису сви подједнако способни за учење. Друго, немогуће је све посадити у школску клупу. Треће, многи просто не желе да уче. Четврто, осим теоретских знања потребна су и практична. Тешко је чак и помислити, да народ може стећи такву праксу. Тим пре, што многа од тих знања чине државну тајну. Људи могу научити читање и писање, научити хемију и земљорадњу, медицину и грађевинарство, музику и спорт. Али та знања не елиминишу неукост у оном смислу у коме се то овде подразумева. Образовани, као и необразовани, на исти начин излазе да «бирају», чак и не размишљајући о томе шта ће изабрати. Дакле, образовање не смањује проблем и у том смислу не доноси никакав резултат. Али, ако чак и допустимо фантастичну верзију, да су целом народу неким чудом дата знања, ни то неће ништа променити. Избор је свакако немогућ. Свако ће третирати ситуацију са личних позиција, на његов избор ће утицати хиљаде околности које немају никакве везе са избором власти.
Испоставило се да је демократија клопка, а да су се демократе претвориле у демагоге који спекулишу са емоцијама и неразумевањем простих људи. Савршено знајући да људи не могу направити никакав избор, они их, без обзира на то, подстичу да бирају. Мало је демократа који би се могли назвати поштенима; у суштини «слепи су вође слепих… а ако слепи води слепога, оба ће упасти у јаму» (Мат. 15:14). Сви остали су — или просто глупи, или паметни с тим да се ни једном у животу нису замислили над основама демократије, прихватајући вером њене основне постулате. Од «свете краве» демократије по правилу имају користи цинични преваранти-примитивци који нису способни да верују ни у шта друго, сем у новац. Онај ко гласније од свих иступа «за демократију» је или потпуни идиот, или потпуни преварант. Демократија која већ неколико векова разједа наше друштво, у суштини је исто тако страна појава за традиционалне земље, као што је то канибализам. Она је наметнута свим земљама против њихове воље, низом превара, манипулација свешћу и извртања истине. Под видом права и слобода демократија гради повољне услове за све облике порока. Начин на који она уништава темеље друштвеног живота у потпуности се поклапа са начином деловања ћелија рака које разједају организам.
* * *
Проблем је присутан и нико га не може негирати. Али уместо његовог решaвања, почиње прилагођавање на проблем. Оперишући усађеним шаблонима, демократе упорно тврде да све невоље потичу од лоших појединости државног механизма, то јест од лоших људи који су дошли на функције и од лопова. Ако се лоши функционери замене добрим, ситуација ће се исправити. Народ с радошћу прихвата ове «драгоцене савете» и поново излази да бира «поштене». Али са сваким новим изборима ситуација не само да не постаје боља, већ напротив, постаје све гора и гора. После сваких нових избора расте ниво корупције и неморала. У државним установама скоро да на зиду стоји ценовник за мито. Али људи су толико заглупели да не могу ни да уоче да су њихове невоље повезане са изборима, а камоли да изведу закључке.
Историја је више пута доказивала: покушавајући да изабере најбоље, народ ће неизоставно изабрати најгоре. На демократским изборима стално побеђују најозлоглашенији преваранти. Демократски избори се у великим заједницама увек своде на избор већих превараната. Око тих избора је увек много интрига и међусобних провокација. Обични људи стичу утисак да лоши кандидати не дозвољавају добрим кандидатима да буду изабрани. Лидери свих партија изјављују, да народ, тобоже, живи лоше због тога што су избори непоштени. Као резултат свега, интелектуална и емоционална енергија народа се усмерава на погрешан пут. Лов на вештице одвлачи пажњу од начелног порока демократске конструкције. Нико не жели да запази да су реални избори у великим друштвима немогући. Платон је сматрао да се у друштву, чији број премашује пет хиљада људи, демократија неизбежно претвара у плутократију.
Највећа грешка је у томе што главно зло људи не виде у систему који генерише преваранте и лопове, већ у самим преварантима и лоповима, то јест у продуктима система. Ретко ко је способан да схвати да су они у ствари творевине система. Ако се уклоне једни лопови, систем ће изродити друге, исто такве. Ако је конструкција у суштини дефектна, онда је бесмислено мењати њене елементе. Чак и ако би се сви елементи дефектног система заменили идеалним, механизам и даље не би радио.
Људи су буквално ослепели. Нико не види да су проблеми свих демократија међусобно слични, као близанци. У свим «слободним» земљама бележи се пад наталитета и морала и раст смртности, наркоманије и осталих порока. Очигледно је да узрок не треба тражити у особинама функционера, већ у одликама конструкције, али људи, као омађијани настављају да се врте укруг око излизаних фраза. Под компас друштва је постављена секира, и сада оно плови у опасном правцу. Само се појединци могу издигнути до висине са које се може проценити исправност курса којим се друштво креће. Основна маса људи не може поставити таква питања. Обични људи теже ка срећи у задатим оквирима. Основу њихових главних жеља увек ће чинити тежња да постану део система. Прост човек не може да се запита, чему то у школи уче његово дете. Он сматра својим родитељским дугом да примора дете да добро учи, тј. он потпуно верује систему јер је уверен да ће школа научити његово дете ономе што је добро и што ће му бити од користи. Предавачи, обични људи, такође не могу добро да процене систем. Они просто прате његова упутства. Очигледно је да је народ потпуно беспомоћан против система. Колико год школа била лоша, маме и тате ће приморавати децу да за своје учење добијају добре оцене. А шта ће у суштини та школа направити од детета, они не схватају и не могу схватити. Зато што су, у односу на мисли тих размера, и сами деца.
Људи сами себи никада не постављају границе. Њих задаје или религија, или Тржиште. О очувању граница брине Отац или Тржиште. Када Оца нема, Тржиште ослобађа све њихове страсти, и они, ничим ограничени, почињу свој рушилачки поход. Најпаметније и најенергичније људе Тржиште претвара у паразите (за то је крив систем а не људи).

[Пеђа]

Суштина савременог система

Шта у ствари представља систем који се крије иза маске либералне реторике? На каквим је реалним, а не декларативним, принципима он заснован? Да би се одговорило на ово питање, треба се најпре ослободити нагомиланих схватања, којима је облепљена демократија, као што је позоришна огласна табла облепљена плакатима. Стргните са ње блиставе плакате, и наћи ћете се пред неугледном истином. Увидећете да «бирачи» ту играју исту улогу као и кинеске лутке (болванчики) које треба гурнути прстом да би сложно климале главом у потребном правцу, испуњавајући туђу вољу. Данас се избори за власт фактички своде на избор реклама . «Јер ће доћи вријеме када здраве науке неће подносити, него ће по својим жељама окупити себи учитеље да их чешу по ушима» (2 Тим. 4:3).

Традиционална власт управља народом преко принуде и убеђења. Власт, која себе назива демократском — преко манипулације свешћу и завођењем. Да би схватили шта је то манипулација, рецимо о њој пар речи. Политичка манипулација — то је када се под плаштом демократије (власти народа) народ пљачка. Психичко деловање на жртву се врши неприметно. Циљеви манипулатора су скривени зато што резултат, који ће се добити на крају, није користан за жртву, а претпостављена штета се увек скрива. Манипулација не сме бити примећена од стране објекта манипулације. Када се покушај манипулације открије, и када раскринкавање постане могуће, тада се акција обично суспендује. У супротном би откривени покушај манипулације нанео манипулатору значајну штету. Раскринкавање саме чињенице манипулације не треба да доведе до разјашњења крајњих намера. Због тога се пажња поштоване публике преусмерава на неки звучан догађај. Најпростији пример успешне манипулације је реклама. Привлачећи вас на све начине, она вас подстиче да се растанете од новца.

Технологије манипулације су ефикасне онда када су народне масе доведене у аморфно стање и стање неморала. Демократске владе су принуђене да код људи формирају потрошачку и егоистичку свест како би се одржао систем манипулације. У таквим друштвима власт не добија онај коме је Бог дао разум да схвати ситуацију и срце способно да воли цео народ, већ онај ко је организовао најспектакуларнији, најинтересантнији и најпривлачнији шоу. У демократији нико од конкурената за власт не тежи да преобрати бирачко тело «у своју веру», зато што је они ни немају. Зато што су и они такође инструменти у игри чије се размере простиру ван граница њиховог поимања. Сви ти кандидати, који као деца понављају «чаробне речи» о слободи мишљења, не схватају да то нису ништа друго већ позе и фразе. Мисао, ослобођена од принципа и јасних оријентира, у стварности увек представља инструмент у туђим рукама који ради против друштва. Циљеви свих људи које данас називамо политичарима, налазе се на истом нивоу као и циљеви најпримитивнијих малограђана. Они теже ка власти искључиво зато што у њој виде средство за достизање својих циљева. Лепе речи, на којима су они тако дарежљиви у време предизборних кампања, — представљају само параван. У пракси се демократија своди на борбу финансијских групица за власт. Све остало је — реторика, којој је циљ заглупљивање народа. Побеђује онај, чија обећања делују вероватније и природније. Да би се победило у таквој врсти такмичења, треба, као прво - располагати финансијским и административним ресурсима, а као друго – треба нудити оно што произилази из жеља народа, а не оно што произилази из реалних могућности. Ако народ жели све и одједном, то значи да ће победити онај ко га може убедити да ће му дати све и одједном. Наравно, ни о каквом испуњавању предизборних обећања, априори, не може бити ни речи. Народ овде наступа у својству бесплатних статиста који су позвани да отимању власти дају привид легалности.

Савремени кандидати задивљујуће личе на заводника који девојци обећава брак а искрено и не помишља на венчање. А као што је познато, други пут ће је већ лакше завести јер она нема шта да изгуби. Демократски избори су се свели на обећања брзог материјалног просперитета и задовољења различитих жеља разних група становништва на чије гласове заводници рачунају. Они балансирају са најразличитијим обећањима, прерачунавајући шта ће донети више гласова.

Прилагођавајући се маси и утонувши у окорели популизам, конкуренти за власт, у име народа пљачкају тај исти народ. У пракси је, уместо демократије, добијен крајње крхки систем који живи искључиво на рачун огромне војне надмоћи. Данас, када војни паритет почиње да се заснива на напредним и јефтиним технологијама, да би издржао притисак традиционалних цивилизација, запад захтева обнову оштећене арматуре друштва тј. обнову религије и традиције. Због тога је атомизирану масу егоиста потребно поново преобратити у чланове друштва, односно у јединствен народ. Неопходно је зауставити пад морала, обновити појам поштења, превазићи себичност и равнодушност. Такав резултат се може постићи само повратком религије у својству главног оријентира. Како то учинити у «хуманом» друштву, где се тврди да је педерастија — невини несташлук и неотуђиво право просвећеног човека? У Откровењу је речено «ко би мушкарца облежао као жену, учинише гадну ствар обојица; да се погубе; крв њихова на њих.» (Лев. 20:13). Никавог компромиса не може бити између хуманизма и Откровења. Вируси су изашли на слободу, и неће добровољно поћи у кавез.

* * *
Ж. Ж. Русо у «Друштвеном договору» пише да је демократија могућа у друштву које је сачињено од богова. Обратите пажњу, чак не ни од светаца, већ управо од богова. Али човечанство је далеко од стања светости. Осим светости, потребна му је још и способност да изабере власт. Не да нагађа или да испуњава туђу вољу, већ да бира.
Демократија се у пракси претворила у фарсу и утопију. Илузија се расплинула у додиру са реалношћу, као Снешко Белић у пролеће. Суочивши се са немогућношћу изградње слободног друштва, о коме су сањали њени оснивачи, демократе су почеле да граде друштво илузија. Ради тога су жртвовали религију, традицију и културу. То је омогућило да се очува привид демократије и контрола над масом. Владе свих демократија су осуђене да иду популистичким путем, прилагођавајући се малограђанском нивоу схватања. Да би такав ниво владавине неко сматрао оправданим, треба да је и сам малограђанин, чији осећај среће није проузрокован бригом о свом народу већ могућношћу да на рачун народа решава своје ништавне проблеме.

[Пеђа]

Атак новог типа


У другој половини XX века Ален Далс, директор ЦИА, се изрекао: «Запад располаже оружјем које омогућава освајање страних земаља, без физичког прелажења њихових граница». Ту тему, званични представници запада више нису помињали.

Америка је пре свих постала свесна о наступању информатичке епохе. Њени научници су први схватили значај новина, радија, естраде и телевизије, а њени политичари постали свесни перспектива које се пред њима отварају. На огромном узорку у пракси, разрађене су технологије које откривају невиђене могућности управљања свешћу. Много закључака је добијено анализирањем бескрајних избора, а део је позајмљен од фашиста. После завршетка II светског рата, САД су проучиле огромну количину материјала добијеног од нациста, и развиле «контролисану слободу» — један од најпарадоксалнијих западних изума.

Нацисти су у својим експериментима над заробљеницима користили два начина за измену свести: психолошки и неурохируршки. Американци су дошли до закључка да је први начин ефикаснији. Не треба замењивати мозак, довољно је заменити ставове. Треба људима дати нову вредносну скалу, и нови оријентири ће их подстаћи да се креативно односе према деловању које је по њих некорисно (то је оно о чему је сањао Хитлер — направити креативног роба).

Експерименти су потврдили: огромне масе људи се могу дуже време држати у стању хипнозе, задржавајући при томе њихову креативност и радну способност. Хипнотисани људи никада себи неће поставити висока питања. Они полазе од реалности коју граде медији, и ако се у тој виртуалној реалности говори да се смисао живота састоји у праћењу модних трендова, човек ће поступити строго у складу са таквим инструкцијама. Пракса доказује исправност те тврдње. Ми видимо, на пример, да малограђани мењају претходни модел мобилног телефона за нови не зато што је претходни био лош, већ зато што је добијена инструкција: «мењати!». С једне стране, масе изгледају као да су слободне, али с друге стране, оне се служе својом слободом само у правцу који им одређују медији. При том су апсолутно уверене, да њихова дејства представљају резултат слободног избора, а не извршавање туђе воље.
Од агресије су се људи увек штитили истим оружјем. Пушкама су се могле супротставити само пушке. Какве су то пушке, челичне или информационе, није важно. Ко није могао, на изазов САД-а, да одговори истим оружјем, то јест на пушке пушкама, нашао се у положају роба на њиховој плантажи. Данас непријатељ користи најновија знања у области освајања држава и народа — информационе пушке. Унапред је обезбеђена плантажа за оне земље које информационо бомбардовање и даље сматрају просветитељском мисијом која претходи пријему «у заједнички европски дом».

Информационо оружје запад је дуже времена користио једнострано. Он је некажњено бомбардовао цео свет, па тиме и совјетску Русију. Методе одбране су биле толико неефикасне, да су се окретале на корист агресора. На пример, покушаји гушења «гласила» нису давали никакве резултате у СССР, осим што се повећавало интересовање за њих. Нажалост, старији чланови ЦК КПСС су размишљали у старим категоријама и зато нису схватали ситуацију. Као резултат свега, целом народу је усађен туђ поглед на свет. Народ Русије је, подсвесно, тежио да остане свој на своме, али се, свесно, у свом понашању ослањао на наметнуте оријентире. Власт је такође тежила да се прилагоди према тим оријентирима. Уместо Бога и традиције, ми смо се угледали на протестантску логику. Расло је дивљење према западу, његовој економији и култури.
Пошто је немогуће истовремено се кретати супротним смеровима — на запад и на исток, држава је стала, претворивши се у мету подсмеха. Русија је постала слична медведу, који је своје крзно заменио перјем. Такав медвед служи за подсмех. Он схвата да је стварно смешан, и покушава да се извуче из тог положаја, али је то у принципу немогуће све док је одевен у перје. Настаје чудна ситуација: немогуће је сачувати пристојан изглед у туђој хаљини, а остати без одеће је — још горе. Тада медведу сугеришу да је трапав а то је — срамота. Трапави меда се укочио признајући свој недостатак. Њега туку суптилним подсмесима, филмовима и анегдотама. СССР се назива речима «совок» (реч саркастичног значења од речи совјет), ветеран, «вовик», ВОВ (ветеран II светског рата – Ветеран Великой Отечественной Войны) итд.

* * *
Друштвом се увек манипулисало. Проналаском штампе, манипулација је добила техничку подршку и почела да узима претеће размере. Црква није могла да јој се супротстави зато што је црква користила конзервативне методе, док су нападачи користили - напредне. Филозофи те епохе су говорили, да се ђаво скрива у штампарском мастилу. Данас се ђаво крије у демократији. Област његовог бивствовања се проширила, али се није променило оно главно: ђаво, као и раније, искушава човека митом рационалности. Он од давнина, у суштини, искушава преко рационализма и логике. Сада нас искушава могућношћу рационалног избора у политици. Прародитељица човечанства је постала његова прва жртва, окусивши са дрвета познања добра и зла.

Бог је рекао: «Али с дрвета од знања добра и зла, с њега не једи; јер у који дан окусиш с њега, умријећеш.» (Пост. 2, 17). «па рече змија жени: је ли истина да је Бог казао да не једете са свакога дрвета у врту? А жена рече змији: ми једемо рода са свакога дрвета у врту; Само рода с онога дрвета усред врта, казао је Бог, не једите и не дирајте у њ, да не умрете. А змија рече жени: нећете ви умријети; Него зна Бог да ће вам се у онај дан кад окусите с њега отворити очи, па ћете постати као богови и знати шта је добро што ли зло. И жена видећи да је род на дрвету добар за јело и да га је милина гледати и да је дрво врло драго ради знања, узабра рода с њега и окуси, па даде и мужу својему, те и он окуси» (Пост. 3, 1-6). Као резултат тога, људи нису постали «као Бог», већ су се нашли изгнани из раја.

Жртве другог чина ове трагедије биће милијарде оних који су заведени демократским слободама. Нико од њих неће добити слободу, већ ће се сви наћи на путу у пакао. Уместо апсолутне слободе, масе су добиле контролисану слободу, која представља један од највећих парадокса потрошачке цивилизације. Људима се чини да су слободни, а у суштини су потпуно контролисани. Данас маса нема ништа своје, чак ни мишљење. Човек је постао додатак своме стомаку и гениталијама.

Постизање таквог резултата је могуће само при апсолутној контроли медија, који увек зависе од власти. Пошто демократска власт зависи од Тржишта, добија се на крају, да медији такође зависе од Тржишта. Онај ко је зависан, тај не може бити непристрасан. Уосталом, феномен непристрасне информације у принципу не постоји. Претензија информације да има непристрасан статус означава њену претензију на апсолутну Истину. Шта може бити апсолутно у световној држави, ако свако има своју истину која зависи од угла под којим се посматра догађај? У световном друштву, по речима Ф. Ничеа, не постоје чињенице, већ само тумачења.
Информација коју преносе медији носи у себи печат селективности и неприродности. Штампом, телевизијским и радио компанијама управљају две жеље — достизање високог рејтинга, како би се придобили оглашивачи и лојалност према власти, да им не би била одузета лиценца. Ово журналистику изједначава са обичном трговином на пијаци. Она нема принципа, већ ради оно што је корисно. «Слободни» медији, тежећи ка профиту, селективним опажањем чињеница сваку информацију тумаче у оном светлу које је корисно за наручиоца. Измишљене приче се издају за праве информације, а праве информације се искривљују непотпуним и једностраним преношењем или прећуткивањем једних чињеница а истицањем других. Упоредо са лажним извештајима, објављује се и истинита информација која је изгубила значај. Након одговарајуће обраде, и измишљотине се претварају у истину. Комбинујући визуелна и вербална средства са нетачно цитираним речима, или деловима садржаја који, извучени ван контекста добијају други - каткад супротан смисао, аудиторијум се усмерава у унапред планираном правцу. Ради очувања мита о објективности, шкакљиве теме се некада износе као низ међусобно неповезаних одломака, што су за огромну већину предстаља само низ празних речи. Сваку сувишну информацију која прети да наруши изграђен мит, цензура «слободних» медија грубо одсеца. Као што примећује амерички професор Г. Шилер: «Када се намерно заобилази целовита природа друштвеног проблема, а поједине информације о њему се нуде у својству «веродостојне информације», резултати таквог приступа су увек исти: неразумевање, необавештеност, апатија и равнодушност». Као резултат прикривања целовите природе проблема, ми можемо код становништва констатовати неприхватање високих тема и дубоку равнодушност према било каквом процесу мишљења. Медији код људи врше лоботомију, постављајући црту изнад које се маса физички не може подигнути.

Данас се појавио термин «друштвени могли». Науци је познато, да ако би дете васпитавале дивље звери, и ако би то трајало више од четири године, то дете би заувек остало животиња у телу човека. Аналогни процеси се данас догађају са народом. Ако на пример, човека од његове 25. до 30. године васпитавају «слободни медији», он се претвара у друштвену животињу, којој су непознате високе теме и друге вредности као што су појам дуга, части и савести, које чине суштину човека. Њему не изгледа чудно што он не познаје смисао живота. Шта више, изгледа му чудно када се постави питање: а у чему је смисао живота? Заобилажење великих питања је за новог човека постала норма понашања.

Из тог психичког кавеза могу изаћи само појединци који поседују веома снажну вољу. Основну масу чине слаби људи који ће због тога проживети остатак живота онако како су их испрограмирали. При томе је апсолутно небитан друштвени статус човека. Примитиван малограђанин може бити како сељак тако и министар. Њихове жеље ће подједнако лежати у материјалној равни. И они никогда неће изаћи «ван заставице».