Тара
08-02-10, 16:37
01.12.2009.
„...нисам само наздравио, суудијка ме обавестила да то не би био прекршај...“
Данашње обраћање новинарима Бориса Тадића требало би да стави тачку на аферу „Шампањац“. Какав почетак такав и крај – јадан. Наравно све то под условом да мозгићи из PR teama ДС-а не реше да још коју кап исцеде из ове „суве дреновине“.
Све је почело на Маракани када је врли Председник желео да наздрави са својим пријатељима у ложи (где друго), заборављајући на забрану која се односи на точење алкохола на спортским борилиштима. Да су били свесни закона који су сами донели можда би донели безалкохолни шампањац, али било како било вешто око новинара ухватило је јадног председника како пије тамо где му место није. У свету новинари хватају министре и председнике у клинчу са проституткама, али каква земља такво и хватање ( а и новинари).
Користећи се пословицом: кад ти живот да лимун - ти направи лимунаду, тим ДС-а који смишља пропагандне марифетлуке решио је да направи легалистичку шараду и кљуцне још који поен међу бирачима. Навикнути да сматрају Србе за овце, ваљда су мислили да ће им и ова спрдња проћи уз велики аплауз.
Да се вратим на данашњу згоду: Збуњени нам председник суочио се са новинарима по изласку из органа за прекршаје (Градског органа за прекршаје, немојте да се смејете!). Излазећи од судије или судијке, судијице, судинице, кадије, кадуше или ...особе која изриче казне за прекршаје, Борис је требао да одигра своју глумачку ролу под називом :„Фолирајмо се како је Закон једнак за све“.
То „суудијка“, како већ беше на про-европском, толерантном Новоговору је већ било довољно трагикомично.
Елем, погледавајући час лево час десно, час горе час доле, са изразом невинашца на лицу препричао је страшни доживљај код судинице или беше судијке (морам купити речник да научим феминистички Новоговор).
Ето, он је само наздравио и то само са једним гутљајем, да је знао да је забрањено па не би ни пио, не он велики легалиста. Заиста дирљиво, суза ми је заиграла у оку.
Ово је стигло до кулминације кад је сав скрушен изјавио да не зна каква му се казна спрема, да ли новчана или затворска. Срце ми се стегло, јадан човек шта све мора да трпи. Ситна деца, женица, шта ће, куд ће ако га отерају на робију? Државу Србију да не спомињем, кућу ће нам раскућити.
Толико дирљивих тренутака у тако кратком обраћању.
Крај по мери: „Надам се да нећу више правити прекршаје у животу.“
ДС режија која је правила овај комад вероватно мисли : „Штета што избори нису већ сутра, толико поена за два дана“.
Истина је да то што има у земљи Србији не може се наћи ни у маштаријама најмаштовитијих мозгова, и истина је да ово до сада није виђано, али није баш ни за Оскара...
Само “суђење” је било толико љупко да би морало бити и екранизовано или бар унето у Читанке као некада “Санкање малог Јоже” или остале догодовштине малог Јосипа Броза типа “Коњ Путко” и “Свињска глава”.
А по писању режимске штампе све је текло отприлике овако:
Председник је ушао у судницу и поздравио судију Душану Потежицу. Сео је на тврду столицу испред ње и дао јој личну карту
- Треба ли вам и позив за суђење? - питао је скрушно председник,.
- Не треба, имам доказ да сте га примили - одговорила је ко из топа “судијка”.
- Најпре да вас питам за имунитет. Позивате ли се на имунитет, на шта имате право?-изговарала је без грешке научени текст.
- Не! - кратко је одговорио председник (одговор достојан храбрих атифашиста из филмова кад би их питали да ли да им вежу очи пред стрељање).
Госпођа судија и окривљени су потом, у опуштеном разговору уз нескривено дивљење “судијке” према свом идолу, проверили "генералије" из његове личне карте. А онда је дошла и до занимања и адресе његовог радног места.
- Психолог сам. И председник - рекао је.
- А установа у којој радите? - наставила је судија (О Боже!)
- Не постоји та установа, пошто сам ја председник Републике - објаснио је Тадић („и измамио осмехе свих у судници”-како пише новинар Новости). Додуше не рече које Републике? Мада ни она (будимо реални) не постоји.
На питање о адреси на којој станује, смејући се, окренуо се новинарима и рекао:
- Ето, сад ће они да запишу, па да ме узнемиравају! - нашалио се председник (ко покојни Тито на Шар планини).
Дошло је и питање о шампањцу. Тадић, који је рекао да ће се бранити сам (каква храброст, мада већ проваљен фазон). Потом је испричао како није ни знао да је оно што је урадио против закона (ово је већ Коштуничин фазон необавештености, па опет мањка оригиналност).
- Тада нисам ни знао да је то прекршај него сам тек сутрадан у медијима прочитао (мора да се згрануо и пао са столице). Преузимам сву одговорност.
- Јесте ли и попили мало? - питала га је судија (не тражећи да дува у балон).
- Јесам гутљај. Мада не волим шампањац, него је таква била ситуација. Ево, сад ће ови све да објаве! - рекао је председник и поново погледао строго али шеретски присутне новинаре (на шта су се ови вероватно смрзли).
“Судијка“ (какав израз Боже сачувај) Душана Потежица новинарима је касније усплахирено (скоро предогразмички) изјавила:
-Нисам осећала већу одговорност јер је шеф државе испред мене. Ми овде судимо и за много теже прекршаје .Утисци су ми изванредни. Импресионирана сам колико је непосредан – не скривајући своје дивљење према драгом нам председнику завршила је „судијка“ Потежица.
Све у свему, идеја за комад добра, режија солидна, избор глумаца осредњи, али глума шмирање. Публика не превише одушевљена а од мене три звездице за труд.
А.Д.
„...нисам само наздравио, суудијка ме обавестила да то не би био прекршај...“
Данашње обраћање новинарима Бориса Тадића требало би да стави тачку на аферу „Шампањац“. Какав почетак такав и крај – јадан. Наравно све то под условом да мозгићи из PR teama ДС-а не реше да још коју кап исцеде из ове „суве дреновине“.
Све је почело на Маракани када је врли Председник желео да наздрави са својим пријатељима у ложи (где друго), заборављајући на забрану која се односи на точење алкохола на спортским борилиштима. Да су били свесни закона који су сами донели можда би донели безалкохолни шампањац, али било како било вешто око новинара ухватило је јадног председника како пије тамо где му место није. У свету новинари хватају министре и председнике у клинчу са проституткама, али каква земља такво и хватање ( а и новинари).
Користећи се пословицом: кад ти живот да лимун - ти направи лимунаду, тим ДС-а који смишља пропагандне марифетлуке решио је да направи легалистичку шараду и кљуцне још који поен међу бирачима. Навикнути да сматрају Србе за овце, ваљда су мислили да ће им и ова спрдња проћи уз велики аплауз.
Да се вратим на данашњу згоду: Збуњени нам председник суочио се са новинарима по изласку из органа за прекршаје (Градског органа за прекршаје, немојте да се смејете!). Излазећи од судије или судијке, судијице, судинице, кадије, кадуше или ...особе која изриче казне за прекршаје, Борис је требао да одигра своју глумачку ролу под називом :„Фолирајмо се како је Закон једнак за све“.
То „суудијка“, како већ беше на про-европском, толерантном Новоговору је већ било довољно трагикомично.
Елем, погледавајући час лево час десно, час горе час доле, са изразом невинашца на лицу препричао је страшни доживљај код судинице или беше судијке (морам купити речник да научим феминистички Новоговор).
Ето, он је само наздравио и то само са једним гутљајем, да је знао да је забрањено па не би ни пио, не он велики легалиста. Заиста дирљиво, суза ми је заиграла у оку.
Ово је стигло до кулминације кад је сав скрушен изјавио да не зна каква му се казна спрема, да ли новчана или затворска. Срце ми се стегло, јадан човек шта све мора да трпи. Ситна деца, женица, шта ће, куд ће ако га отерају на робију? Државу Србију да не спомињем, кућу ће нам раскућити.
Толико дирљивих тренутака у тако кратком обраћању.
Крај по мери: „Надам се да нећу више правити прекршаје у животу.“
ДС режија која је правила овај комад вероватно мисли : „Штета што избори нису већ сутра, толико поена за два дана“.
Истина је да то што има у земљи Србији не може се наћи ни у маштаријама најмаштовитијих мозгова, и истина је да ово до сада није виђано, али није баш ни за Оскара...
Само “суђење” је било толико љупко да би морало бити и екранизовано или бар унето у Читанке као некада “Санкање малог Јоже” или остале догодовштине малог Јосипа Броза типа “Коњ Путко” и “Свињска глава”.
А по писању режимске штампе све је текло отприлике овако:
Председник је ушао у судницу и поздравио судију Душану Потежицу. Сео је на тврду столицу испред ње и дао јој личну карту
- Треба ли вам и позив за суђење? - питао је скрушно председник,.
- Не треба, имам доказ да сте га примили - одговорила је ко из топа “судијка”.
- Најпре да вас питам за имунитет. Позивате ли се на имунитет, на шта имате право?-изговарала је без грешке научени текст.
- Не! - кратко је одговорио председник (одговор достојан храбрих атифашиста из филмова кад би их питали да ли да им вежу очи пред стрељање).
Госпођа судија и окривљени су потом, у опуштеном разговору уз нескривено дивљење “судијке” према свом идолу, проверили "генералије" из његове личне карте. А онда је дошла и до занимања и адресе његовог радног места.
- Психолог сам. И председник - рекао је.
- А установа у којој радите? - наставила је судија (О Боже!)
- Не постоји та установа, пошто сам ја председник Републике - објаснио је Тадић („и измамио осмехе свих у судници”-како пише новинар Новости). Додуше не рече које Републике? Мада ни она (будимо реални) не постоји.
На питање о адреси на којој станује, смејући се, окренуо се новинарима и рекао:
- Ето, сад ће они да запишу, па да ме узнемиравају! - нашалио се председник (ко покојни Тито на Шар планини).
Дошло је и питање о шампањцу. Тадић, који је рекао да ће се бранити сам (каква храброст, мада већ проваљен фазон). Потом је испричао како није ни знао да је оно што је урадио против закона (ово је већ Коштуничин фазон необавештености, па опет мањка оригиналност).
- Тада нисам ни знао да је то прекршај него сам тек сутрадан у медијима прочитао (мора да се згрануо и пао са столице). Преузимам сву одговорност.
- Јесте ли и попили мало? - питала га је судија (не тражећи да дува у балон).
- Јесам гутљај. Мада не волим шампањац, него је таква била ситуација. Ево, сад ће ови све да објаве! - рекао је председник и поново погледао строго али шеретски присутне новинаре (на шта су се ови вероватно смрзли).
“Судијка“ (какав израз Боже сачувај) Душана Потежица новинарима је касније усплахирено (скоро предогразмички) изјавила:
-Нисам осећала већу одговорност јер је шеф државе испред мене. Ми овде судимо и за много теже прекршаје .Утисци су ми изванредни. Импресионирана сам колико је непосредан – не скривајући своје дивљење према драгом нам председнику завршила је „судијка“ Потежица.
Све у свему, идеја за комад добра, режија солидна, избор глумаца осредњи, али глума шмирање. Публика не превише одушевљена а од мене три звездице за труд.
А.Д.