Митско биће прешло у хришћанство

[Весели пламичак]

Наишао сам на једну необичну икону као и на пратећи текст о могућем постанку иконе. Поставио сам тему у родоверије јер се на слици налази нешто што можда долази из ток света. По једној од легенди која је по мени вероватнија римска војска ухвати некакво биће с људским телом и главом вука или пса. Одведе га у Рим затвори у тамницу са све хришћанима те оно дружећи с њима поста хришћанин и пострада заједно с њима. После је та глава замењена магарећом како би више подсећало на хришћанског магарца на коме је јахао Христ, него на паганског вука. Барем мени личи на неки такав спој.

http://img694.imageshack.us/img694/1337/000430067.jpg

http://img64.imageshack.us/img64/6545/000430066.jpg

[Богосав]

Наишао сам на једну необичну икону као и на пратећи текст о могућем постанку иконе. Поставио сам тему у родоверије јер се на слици налази нешто што можда долази из ток света. По једној од легенди која је по мени вероватнија римска војска ухвати некакво биће с људским телом и главом вука или пса.


Ја сам чуо за ове иконе (ћелави Исус и светац са магарећем главом) али никад них нисам видео, хвали ти ,Пламичак! Да ме је неко питао где су, погрешно бих рекао у Дивљанској цркви:blush5:

Е сад како је све ово настало не знам. Псоглави се у народним србским обичајима помињу и описују- али овог трена могу да се сетим само поворке Тодораца о којој сам писао шта знам,али тренутно је нема на форуму (тема Празници) ваљда због овог "бек-апа" па се надам да ће осванути опет.Тодорци су полу коњи- полу људи.

А Херодот је такође описивао псоглаве у својој Историји и чини ми се да их везивао за Скитско-Сарматску територију.
Гледајући српско предање, наведене западна и источна легенда су уствари исте:ако је коњоглави Тодорац, онда је у служби Великог Тодора, који може да буде еквивалент библијском Сатани, с обзиром да је владар доњоземаца и нељуди.

Оффер или Кристофер потиче из Ликије вероватно (Деретићеве Људеје) у југозападној Малој Азији, историјска је личност, кажу и 452.године му је посвећена црква у Халкедону.
Вероятно, он происходил из Ликии (юго-западная Мал Азия);
ему была 22.09.452 г. посвящена церковь в Халкедоне (напротив Стамбула (ныне Kadikoy)

http://www.liveinternet.ru/showjournal.php?journalid=3143820&tagid=1502
http://www.prazdnik.by/content/detail/8/132/51893/

Копти га славе на други дан-28.марта.. и објашњавају "псоглавост" пореклом из земље где е једу пси и људи..
Kalendar Koptske crkve slavi mučeništvo sv. Hristofora 28. marta. Taj egipatski svetac "bio je iz zemlje onih što jedu ljude i pse".
U pozadini predanja o sv. Hristoferu pritajio se Anubis, šakaloglavi bog smrti,koji je igrao veoma značajnu ulogu u drevnom pogrebnom kultu. Lepa ikona sv. Hristofera Psoglavog iz IV veka, koja se čuva u Vizantijskom muzeju u Atini, lako može biti prikaz mučenika iz "zemlje onih što jedu ljude i pse
http://alas.matf.bg.ac.yu/~ml05248/mit-076-080.html

Сигуран сам да је симболика ових легенди важнија за хришћанство него стару веру- јер чак и они најдивљији, из најзабаченијих и најпримитивнијих крајева могу спознати хришћанску веру и променити се.
Мада је мени најинтересантније (не са аспекта старе вере, него аутохтоне историје) да се поклапа опет српска прича и обичај Тодораца и коптско предање( успут њихова је азбука ћирилична и апсолутно читљива за нас, чак и после Вука Караџића)..
"Vrllo je verovatno da su se pri೅vezane za sv. Hristofera u velikoj meri oslanjale na starosedelačku baštinu. "- коптска баштина значи исто везује шакалоглавог за доњи свет као владара, исто као што је код Срба Велики Тодор коњоглав..па ту негде видим везу са магароглавим Христифором.

Ово је та чувена икона из Атине
http://www.ucc.ie/milmart/christophery.gif
Traditional eastern depiction of a dog-headed St. Christopher: an icon from the Byzantine Museum, Athens.

http://www.beyond-the-pale.co.uk/cegelkoy.jpg
Ikon from the Church of St. George, Çegelköy in ancient Bithynia,Turkey.

Two Russian ikons of St Christopher
(whereabouts unknown to this writer)
http://www.beyond-the-pale.co.uk/St.Christopher.jpg

http://www.beyond-the-pale.co.uk/christoforos.jpg

Трећа легенда (руска и финска. али пореклом са Кипра)
уствари је био много згодан и девојке су га много јуриле.После крстенја молио се да добије лик који нече бити ниједној привлачан, па му је Бог услишио жељу.

Четврта легенда (валашко/келтска) лоцира Вучјака у средњевековној Француској који је спасио бебу од змије (симбол Сатане).Али, газда га затиче крваве њушке и убија пре него што угледа мртву змију у колевци и да је уствари пас-вучјак спасилац.
The legend of Saint Guinefort

http://www.beyond-the-pale.co.uk/dogsaints.htm

Овде кажу да је из земље Канаита,Каннаан... Канајац односно данашњи Израелац, можда би одговарало коптској легенди да је из земље где се једу људи (и пси)..кад се сетимо свих оних крвних ритуала и људских жртава у славу Молоха што су вршили стари Јевреји пре него су примили јудаизма старог Завета.
http://www.fordham.edu/halsall/basis/goldenlegend/GoldenLegend-Volume4.htm#Christopher

[Богосав]

А што се магарца тиче (који код нас и у Петровцу на Мору и на икони из Пламичковог поста) који је заменио псоглавог..опет у балканској етнологији има негативна дејства:

Njegova rika se asocira s velikim kasljem, pa se otuda i ova bolest naziva “magarica”. Bolesniku od ove bolesti u Kratovu su u gluvo doba noci mesili pogacu sastavljenu od brasna, pepela, katrana, kopriva i mleka crne magarice (ovde se inace ovaj kasalj naziva “crna kaslica”).
U juznoj Srbiji, ako neko dobije napad padavice, preporucivano je da mu se kane kap krvi od magarca (ako je musko) ili magarica (ako je zensko) koja je uzeta iz vrata jedne od ovih zivotinja, i to u trenutku kada one pocinju da njacu.
Da magarac ima i obelezje neciste zivotinje, svedoci jedan magijski postupak koji se primenjivao u Bugarskoj, u okolini Custendila. Tamo su kada vetar duva u kovitlac (”vihruska”) ljudi pljuvali u njega, jer se smatralo da je u njemu necista sila koja moze biti uzrocnik bolesti, vicuci: “Gadni sme, usrali sme se, pomocali sme se, ot magarca mleko sme kusali!”
U ovakvim slucajevima u Hrvatskoj, vihor se terao pominjanjem petla, svinje ili psa: “Odnio te crveni pevac!” - Petrinja; “Evo t’ crne krmace govno!” - Petrinja; ” Potera te svinjski drek i pesje cislo!” - Hrvatsko zagorje.

Mogucnost da se magarac pojavi u slicnim formulama koje su se izgovarale prilikom teranja neciste sile (gde se pojavljuju petao, svinja i pas, a takodje i vuk), ukazuje i na neku bliskost medju ovim zivotinjama.
Prema jednom podatku iz Srpske krajine u Hrvatskoj, ako zena nosi uza se strugotine od mulinog desnog kopita, nece imati dece, a kao to i popije, ostace zauvek bez dece.
http://rumaman.mojblog.rs/p-simbolika/129404.html

...svetiteljski lik svetog Hristifora sa životinjskom, pseće-magarećom glavom у Буљарицама код Петровца на мору..Slične predstave ovog svetitelja se nalaze u crkvici manastira Svetog Nikita u Donjem Korminjanu i u kapeli Hilandara.

http://manastir-lepavina.org/novosti/images/uploads2008/Hristifor.jpg
http://www.manastir-lepavina.org/novosti/index.php/weblog/detaljnije/svetac_sa_magarecom_glavom/

Prema predanju Hristifor je poticao iz plemena ljudoždera,
http://www.logos.org.rs/htm%20strane/putni%20pravci%20-%20reka%20Jerma%201.htm

А ПСОГЛАВИ по српском митолошком речнику код нас су овакви:

Psoglav je demon iz srpske mitologije. Verovanje u ova stvorenja je bilo rasprostranjeno u nekim delovima Bosne i u Crnoj Gori. Ovo biće je opisivano kao himera sa ljudskim telom, konjskim nogama i psećom glavom. Imalo je gvozdene zube i jedno oko, poput grčkih kiklopa. Pripovedalo se da žive u kavezima ili u crnoj zemlji koja obiluje dragim kamenjem, ali gde nema Sunca. Proždirali su ljude, a čak su otkopavali i grobove kako bi se hranili njihovim leÅ¡evima...
(опет је близак опис шакалима и коптском Анубису)

[Богосав]

Још о псоглавима код нас

U narodnim predanjima Atila je psoglavi kralj, rođen iz neprirodne veze kraljeve kćeri sa psom, kasnije predvodnik vojske koja je ubijala ljude i ruÅ¡ila gradove i crkve. Predanja o Atili zapisana su kod Slovenaca od Istre do KoruÅ¡ke, kod Italijana i Hrvata u Istri, a neki pripovedni motivi vezani za ovaj lik posvedočeni su i Å¡ire od ovog prostora u nekim delovima Hrvatskog primorja, Like, Dalmatinske zagore, sve do Bosanske krajine.
Ime psoglavnog kralja može biti i ATULA (Bosanska krajina, Rezija), Pesjan, Pes, Marko, Psoglav (Slovenija). Predanja o Atili mešala su se sa široko rasprostranjenim predanjima, poznatim kod mnogih naroda o tzv. Psoglavcima ili Pasoglavcima.
U nekim predanjima iz Istre, Atila se opisuje kao jednooki div ili pak kao čudoviÅ¡te koje je imalo jedno oko na čelu, jedno na licu, a usta na boku. Pre nego Å¡to progovori, on dva-tri **** zalaje. Po varijanti iz Like, zasnovanoj na motivu brijanja kralja s kozjim uÅ¡ima Atila se opisuje kao kralj s pasjom glavom, ljudskim trupom i kozjim nogama.
Po slovenačkom predanju iz KoruÅ¡ke, nekada su živeli Ajdi, kojima je vladao moćni kralj. Kada je u starosti dobio kćer, doÅ¡la je suđenica (žark-žena) uvređena Å¡to nije dočekana na odgovarajući način, odredila je devojčici sudbinu da postane najveća bludnica na svetu. Po varijanti iz Istre, kraljeva kći je odmah po rođenju bacila dete-pasoglavca u jamu (Å¡kuju) i ono je tamo za sedam godina tako poraslo i toliko ojačalo da je moglo da ruÅ¡i sve pred sobom. Takođe, zajedničko svim predanjima jeste Atilino ruÅ¡ilaÅ¡tvo; sa vojskom on je ruÅ¡io i palio gradove.

Na formiranje predstave o demonu Atili, verovatno su uticala istorijska predanja o prodoru Huna i njihovom ruÅ¡ilačkom pohodu koja je narod povezao s mnogo starijim motivima o divovima, psoglavcima tj. čudoviÅ¡tima tipa polučoveka-poluživotinje.

«U Kosu Podbrdskome postoji greben Psoglav, koji je dobio ime po Psoglavi iz ove legende. U podnozju grebena postoje livade koje se zovu TatariÅ¡ta. Naziv su dobile po legendi da su tu dva Moračanina ~ statarili~ sedam turskih zulumcara.( Izraz statariti je ostao kao objaÅ¡njenje grubog tatarskog obračuna i znaci isjeci isjeci skoro na komade i makar i veoma rijetko može se i danas čuti u nekim krajevima Crne Gore.).
U Å¡ume oko grebena dolutala je jedna Psoglava, sumanuta žena, koja je živjela kao zvijer. Psoglava je dosla na Glogovik gdje su živjeli Braunovići. Tu je zatekla ženu koja je žnjela žito, a u hladu je bilo dijete u kolijevci. Psoglava ugleda kolijevku i upita ženu: «Jeli ti djete muÅ¡ko ili žensko?» - MuÅ¡ko – odgovorila je žena. – hoću da ga vidim- reče Psoglava i priđe kolijevci. Majka u strahu potrča da brani, ali snažno čudoviÅ¡te Å¡čepa dijete i otrča sa njim ka klisuri Suvodolskog potoka, a majka ostade na njivi kukajući. U neko doba čujuci kuknjavu dotrči otac nesrećnog djeteta, kome je bilo ime Radivoje, a koji je dalje kosio livadu. Kad je saznao Å¡ta se desilo, potrčao je u potjeru za čudoviÅ¡tem i vidio da pod pećimom gori vatra. PriÅ¡ao je bliže pa je vidio i kotao na vatri, a u kotlu je Psoglava kuvala svoj ulovljeni ručak. Sjedila je pored vatre sa dojkama prekrÅ¡tenim i preko ramena prebačenim. Pjevala je pjesmu " Sretna lovka u lov poÅ¡la, jos sretnija u dom doÅ¡la" Radivoje opali puÅ¡ku a Psoglava, smrtno pogođena, dohvati kotao, istrese dijete i pobježe tužeći:» U jad lovka u lov poÅ¡la, a jadnija u dom doÅ¡la». I tako kukajući stigla je u pećinu u JelaÅ¡je.Radivoje je pratio crni, kao čađ, krvavi trag i vidio da je izdahnula. Uzeo je kotao i poklonio ga Moračkom manastiru.

Ovu legendu pominje i Mihailo Lalić u romanu Ratna sreća, u odjeljku Priče i imena, vezuje je za Moraču, ali ne pominje Radivoja, niti Braunoviće. Lalić , nesporno značajan književnik, nije mogao da prikrije plemensku surevnjivost i sarkastično, kvazi humanistički, zanemarujući u legendi motiv roditeljske boli, dužnosti odbrane potomstva, kaže kako su u Morači «ubili Psoglavu, koju su optužili za ljudožderstvo i opljačkali joj neki kotao» Motiv mu je pretpostavka, dokaziva isto toliko koliko i legenda: proganjanje zaostalog pripadnika plemena Goljemadi—Velike Gubice, koji su imali nasledan prognosticizam- veoma dugačku i isturenu donju vilicu sa bradom, te da su svuda u Evropi bili proganjani i uniÅ¡tavani.

O svstavanju Psoglave među pripadnike bilo kojeg naroda ili plemena nije bilo govora već se sticao osjećaj da se radi o podivljaloj psihofizičkoj nakazi. Ime Radivoje se niže u rodoslovnom stablu do mog sinovca Radivoja Dragoljubovo četvrti put. Ne zna se da li je legenda vezana najranije za Radivoja sa početka 17.vijeka ili ranije za Radivoja iz 1475.g. ili joÅ¡i ranije za nekog koji je postojao.

Tasmanijski tigar ili psoglavi vucjak (lat. Thylacinus cynocephalus)
je tobolcar iz porodice zvjeraša za kojeg se ne može sa sigunošcu reci
da li je izumro ili nije.U australskoj fauni ova životinja ima ulogu grabežljivca slicnu vuku uEuropi ili Sjevernoj Americi.
Po izgledu podsjeca na psa, osim što je poprugan poput tigra. Psoglavivucak je dugacak 100 do 130 centimetara a rep je dugacak oko pola metra. Posebnost su mu snažne celjusti koje je mogao jako razjapiti.
Vjeruje se da je plijen lovio sam ili u paru. Pretpostavlja se da je s australskog kopna izumro prije barem 3000 godina

Porodica PSOGLAVI MAJMUNI ( Cercopithecidae )

Psoglavi majmuni imaju produženu njuÅ¡ku kao psi..Idu četvoronoÅ¡ke. Mnogi imaju rep,obrazne kese i zadnjične žuljeve.Stupaju celim dlanom i stopalom.

Amfitrita se javlja i u obliku psoglave boginje smrti Hekate, kakvu predstavu imamo na jednom koÅ¡tanom predmetu sa Lepenskog Vira. Hekata je i noćna boginja ..

Skila ("ona Å¡to vraćaĞ) je sama Amfitrita, samo u svom neprijatnom vidu psoglave boginje smrti Hekate ..

http://www.astrologijaforum.com/archive/index.php/t-289.html
http://braunovic.blog.hr/

Grčki pesnik Ovidije, u svojoj knjizi Metamorfoze, zabeležio je legendu o akadskom kralju Likaon koji pravi gozbu u čast Zevsa, ali pripremljenu od ljudskog mesa i zbog toga ga Zevs pretvara u vuka. Po imenu kralja Likaona, i legendi o kralju Likaonu i Zevsu, nastaje i pojam likantropija.

Psoglav, Nirnberška hronika (1493.)

Prema grčkom istoričaru Herodotu, postojao je narod Neuri koji su živeli u blizini Skita i kojih su se Skiti plaÅ¡ili jer su verovali da su to vukodlaci.

Za Psoglave, rasu ljudi sa glavom psa, se veruje da su bili ljudožderi. Od tog naroda potiče i sveti Kristofer.

На Херодотовој мапи (по његовим записима рађеној) псоглави Неури су око реке Дон (Танаис) изнад Каспијског мора,.. тамо где су уписани Будини.
http://www.bible.ca/archeology/bible-archeology-exodus-ancient-geographers-herodotus-maps-450bc.jpg