Обнова14
03-09-09, 20:01
Врло интересантно ми је писање Савитри и хинду религија. Не кажем да подрћавам хинду религију али занимљиво је прочитати.
»THE LIGHTNING AND THE SUN«
by Savitri Devi
Посвећено боголикој особи нашег времена,
Човеку против Времена,
Највећем Европљанину свих времена,
Истовременом Сунцу и Муњи:
Адолфу Хитлеру,
Као признање неизбледелој љубави и оданости, за увек и увек.
Муња и Сунце - Савитри Деви
- Увод: "Писање ове књиге је започето у Шкотској на пролеће 1948. године, а са интервалима писана је и у Немачкој између претходно споменутог датума и године 1956-те. Она је резултат мог дугогодишњег рада на историји и религији, мојих личних аспирација, као и мојих моралних убеђења, који су били моји и пре почетка првог светског рата.
Књига се може описати као мој лични одговор на догађаје од 1945. и године које су уследиле после тога – и ја знам да се она неће свидети многима.
Писана је ни из ког другог разлога осим намере да се презентује историја – давна и модерна – и то са становишта вечне Истине. Можда ће звучати иронично то што се она разликује од тумачења историје других лица и сада већ традиционално усвојених гледишта – али бескрајна будућност ће сама рећи ко је најбоље разумео исконску мудрост: ти људи, или ја." – Савитри Деви, Калкута, 21. јул, 1958. година. Напомена: Због опширности књиге из превода су изостављена поглавља о Џингис Кану и фараону Екхнатону - Белбог.
- Циклични поглед на историју – Идеја прогреса, вечног побољшања, је све само не модерна идеја. Она је вероватно стара колико и најстарији покушаји човека да побољша своје материјално окружење, а кроз технолошка открића и његов капацитет за напад и одбрану. Технолошка умећа, најмање неколико векова у назад, су била превише драгоцена да би се презирала. Не,... када се радило о нивоу неуобичајеног и изванредног – више је него једном то било слављено као нешто божанско.
Чудновате легенде су увек говориле о људима који су, на неки начин, физички могли да се издигну изнад земље, били то Етана или Ерек који су додирнули небеса и рај "рођени на крилима орла", (орао = аrya) или познати Икар, несрећни претходник данашњих модерних авијатичара, или Манко Капак-ов брат, Аука, за кога се говорило да је био обдарен са "природним" крилима која су му користила боље од Икарових вештачких (док је Икар пао у море, Перувијански херој је био претворен у камен када је досегнуо брда које је одређено да буде место великог Храма Сунца у Куску). Али упркос достигнућима те шачице индивидуалаца, наши преци су се показали у многим технолошким остварењима.
Они су успели да створе комплексан иригациони систем у Сумеру, пирамиде у Египту, а касније и у Централној Америци, затим поседовали су запањујуће знање о астрономским појавама; купатила и одводе у палати на Кнососу; на изум лука и стреле убрзо се надовезао изум борбених кочија, пешчани сат, а затим и сунчани часовник – довољно да их увери, опије и учини превише самоувереним у будућност постојања њихових респектабилних цивилизација. Па, ипак, иако су препознавали вредност својих достигнућа на практичном пољу, и схватања о бескрајном процесу технолошког прогреса, они никада нису веровали у прогрес као целину, у прогрес на свим правцима, као што то чине и наши данашњи савременици. На основу свих доказа и по свим показатељима они су се држали традиционалне идеје цикличне еволуције, и да додамо томе, недостатку здравог разума да би признали себи и другима да живе (упркос својим достигнућима) у свему само не у почетку давно зацртаног пута процеса пропасти, којем су и они сами допринели својим учешћем. Било да се радило о Индусима или Грцима, Египћанима или Јапанцима, Кинезима, Сумерцима, или прадавним Американцима, или чак и Римљанима, "најмодернијим" људима Антике – сви су они сместили своје "Златно Доба", "Доба Истине" (Satya Yuga у текстовима на санскриту), владавину Кроноса или Ра-а, или било ког другог Бога на земљи – у славне почетке пропадања низ степенике историје. Они су веровали у повратак њихових златних доба, како им је и речено у њиховим светим списима и кроз оралну традицију, зависећи, не од непрекидног и свесног труда, већ зависећи од својих гвоздених закона – који нису у складу са онима из природе, било да су они видљиви или не, и онима све-превлађујућим космичким законима. Они су веровали да свесна људска активност може бити само у складу са њима (законима које је донео човек) заборављајући притом, да је историја човечанства само зрнце прашине у огромној историји космоса која нема ни свој почетак ни крај. И тако, све до данашњих дана иста грешка се вечно понављала, али,... кроз постојање разних култура и традиција – било је и неколико снажних индивидуалаца који су успели да мисле својом сопственом главом, и да доминирају својом јаком вољом.
Они су пркосили историји човечанства у њеној традиционалној перспективи. Људи који данас живе, по свему судећи у наша "модерна" времена – и који се у свом свакодневном животу користе електричним штедњацима, телефонима, возовима и авионима (ако то себи могу да приуште) – сматрају дубоко у својим срцима да још увек постоји нада и разни рецепти за "спашавање човечанства", како им то свесно усађују зелотски филозофи и политичари који су тренутно актуелни у циркулацији добијеног поверења... али,... они знају да више ништа не може спасити човечанство на његовом путу без повратка, јер човечанство сада ускоро стиже до свога краја. Пут којим је оно ишло већ неколико миленијума, више није одржив, и он ће ускоро пући под теретом небриге за сутра. Ако се овако настави, ускоро ћемо сви заједно заронити у дубоки океан нашег непостојања.
Једнога дана можда ћемо и поново изронити из њега, јер такви су закони природе и таласа, али у међувремену тренутно више није могуће учинити ништа да до тога не дође.
Највеће су оне будале – они људи који у својим прецењивањима нису ни свесни шта ће се у том процесу све изгубити, па не желе тај процес ни да зауставе. Они привилеговани, неколицина, они мудри – поучени погрешном историјом протеклих векова – сматрају у свом магновењу да ће се након пропасти ове цивилизације након неког времена поново издићи нова и снажна цивилизација, јер тако је – кажу они – одувек и било након пропасти старих.
Да ли они упште жале за цивилизацијом у којој живе, а која лагано, али сигурно клизи низ сливник постојања. Они од нас траже "само" нашу оданост да им поклонимо поверење за наше сутра, за наше данас,... у 1948. години сви смо једнако узалудни, сви смо једнако спремни: да нас издају, поразе, и на крају да будемо одбачени од тих истих који себе сматрају узвишенима, и то само зарад неког краткотрајног успеха у којем ћемо врло кратко и уживати – људи се полако, данас, претварају у самодовољне механичке робове који ће само пузати пред својим господарима на овој планети, и који ће се само лажно претварати и уљуљкивати себе у то да су заиста слободни људи... Ни Хришћанство, ни Ислам, ни Будизам – нису ти од којих се може очекивати да "спасу" било шта од света који су некада давно и делимично освојили – ниједно од њих нема никакво важно место у животима људи данас, а да и не говоримо да имају свести о вечном.
Данас нема готово ни једне "модерне" активности у животу која се не своди на пуњење стомака и за егоистично задовољавање глади свих појединаца: узгајање пиринча, жита, сакупљање лешника из шуме, или кромпира из башти – све ово одвијало се као политика кроз генерације и пре нас. Гледање само на то како ће нам се стомаци напунити дошли смо у фазу за надолазеће уништење, за оног којем су Индуси дали име Калки и који је по њима последња инкарнација Вишну... а све је то по законима природе и живота који су вечни. Ми знамо да ће ово сада звучати будаласто свима онима, који, и поред неизрецивих грозота нашег доба, и даље убеђују и себе и друге у то како човечанство "напредује".
То ће се показати као чист цинизам, али ми ипак морамо да укажемо на таштину популарног веровања да се човечанство непрестано налази у сталном прогресу и да се креће само узлазном путањом.
На то ћу покушати да укажем, док ово све пишем, а кроз чију позадину се пробија трилогија личности које су и тема ове књиге...
- наставиће се...
Преузето са Стормфронт
превод БелБог
»THE LIGHTNING AND THE SUN«
by Savitri Devi
Посвећено боголикој особи нашег времена,
Човеку против Времена,
Највећем Европљанину свих времена,
Истовременом Сунцу и Муњи:
Адолфу Хитлеру,
Као признање неизбледелој љубави и оданости, за увек и увек.
Муња и Сунце - Савитри Деви
- Увод: "Писање ове књиге је започето у Шкотској на пролеће 1948. године, а са интервалима писана је и у Немачкој између претходно споменутог датума и године 1956-те. Она је резултат мог дугогодишњег рада на историји и религији, мојих личних аспирација, као и мојих моралних убеђења, који су били моји и пре почетка првог светског рата.
Књига се може описати као мој лични одговор на догађаје од 1945. и године које су уследиле после тога – и ја знам да се она неће свидети многима.
Писана је ни из ког другог разлога осим намере да се презентује историја – давна и модерна – и то са становишта вечне Истине. Можда ће звучати иронично то што се она разликује од тумачења историје других лица и сада већ традиционално усвојених гледишта – али бескрајна будућност ће сама рећи ко је најбоље разумео исконску мудрост: ти људи, или ја." – Савитри Деви, Калкута, 21. јул, 1958. година. Напомена: Због опширности књиге из превода су изостављена поглавља о Џингис Кану и фараону Екхнатону - Белбог.
- Циклични поглед на историју – Идеја прогреса, вечног побољшања, је све само не модерна идеја. Она је вероватно стара колико и најстарији покушаји човека да побољша своје материјално окружење, а кроз технолошка открића и његов капацитет за напад и одбрану. Технолошка умећа, најмање неколико векова у назад, су била превише драгоцена да би се презирала. Не,... када се радило о нивоу неуобичајеног и изванредног – више је него једном то било слављено као нешто божанско.
Чудновате легенде су увек говориле о људима који су, на неки начин, физички могли да се издигну изнад земље, били то Етана или Ерек који су додирнули небеса и рај "рођени на крилима орла", (орао = аrya) или познати Икар, несрећни претходник данашњих модерних авијатичара, или Манко Капак-ов брат, Аука, за кога се говорило да је био обдарен са "природним" крилима која су му користила боље од Икарових вештачких (док је Икар пао у море, Перувијански херој је био претворен у камен када је досегнуо брда које је одређено да буде место великог Храма Сунца у Куску). Али упркос достигнућима те шачице индивидуалаца, наши преци су се показали у многим технолошким остварењима.
Они су успели да створе комплексан иригациони систем у Сумеру, пирамиде у Египту, а касније и у Централној Америци, затим поседовали су запањујуће знање о астрономским појавама; купатила и одводе у палати на Кнососу; на изум лука и стреле убрзо се надовезао изум борбених кочија, пешчани сат, а затим и сунчани часовник – довољно да их увери, опије и учини превише самоувереним у будућност постојања њихових респектабилних цивилизација. Па, ипак, иако су препознавали вредност својих достигнућа на практичном пољу, и схватања о бескрајном процесу технолошког прогреса, они никада нису веровали у прогрес као целину, у прогрес на свим правцима, као што то чине и наши данашњи савременици. На основу свих доказа и по свим показатељима они су се држали традиционалне идеје цикличне еволуције, и да додамо томе, недостатку здравог разума да би признали себи и другима да живе (упркос својим достигнућима) у свему само не у почетку давно зацртаног пута процеса пропасти, којем су и они сами допринели својим учешћем. Било да се радило о Индусима или Грцима, Египћанима или Јапанцима, Кинезима, Сумерцима, или прадавним Американцима, или чак и Римљанима, "најмодернијим" људима Антике – сви су они сместили своје "Златно Доба", "Доба Истине" (Satya Yuga у текстовима на санскриту), владавину Кроноса или Ра-а, или било ког другог Бога на земљи – у славне почетке пропадања низ степенике историје. Они су веровали у повратак њихових златних доба, како им је и речено у њиховим светим списима и кроз оралну традицију, зависећи, не од непрекидног и свесног труда, већ зависећи од својих гвоздених закона – који нису у складу са онима из природе, било да су они видљиви или не, и онима све-превлађујућим космичким законима. Они су веровали да свесна људска активност може бити само у складу са њима (законима које је донео човек) заборављајући притом, да је историја човечанства само зрнце прашине у огромној историји космоса која нема ни свој почетак ни крај. И тако, све до данашњих дана иста грешка се вечно понављала, али,... кроз постојање разних култура и традиција – било је и неколико снажних индивидуалаца који су успели да мисле својом сопственом главом, и да доминирају својом јаком вољом.
Они су пркосили историји човечанства у њеној традиционалној перспективи. Људи који данас живе, по свему судећи у наша "модерна" времена – и који се у свом свакодневном животу користе електричним штедњацима, телефонима, возовима и авионима (ако то себи могу да приуште) – сматрају дубоко у својим срцима да још увек постоји нада и разни рецепти за "спашавање човечанства", како им то свесно усађују зелотски филозофи и политичари који су тренутно актуелни у циркулацији добијеног поверења... али,... они знају да више ништа не може спасити човечанство на његовом путу без повратка, јер човечанство сада ускоро стиже до свога краја. Пут којим је оно ишло већ неколико миленијума, више није одржив, и он ће ускоро пући под теретом небриге за сутра. Ако се овако настави, ускоро ћемо сви заједно заронити у дубоки океан нашег непостојања.
Једнога дана можда ћемо и поново изронити из њега, јер такви су закони природе и таласа, али у међувремену тренутно више није могуће учинити ништа да до тога не дође.
Највеће су оне будале – они људи који у својим прецењивањима нису ни свесни шта ће се у том процесу све изгубити, па не желе тај процес ни да зауставе. Они привилеговани, неколицина, они мудри – поучени погрешном историјом протеклих векова – сматрају у свом магновењу да ће се након пропасти ове цивилизације након неког времена поново издићи нова и снажна цивилизација, јер тако је – кажу они – одувек и било након пропасти старих.
Да ли они упште жале за цивилизацијом у којој живе, а која лагано, али сигурно клизи низ сливник постојања. Они од нас траже "само" нашу оданост да им поклонимо поверење за наше сутра, за наше данас,... у 1948. години сви смо једнако узалудни, сви смо једнако спремни: да нас издају, поразе, и на крају да будемо одбачени од тих истих који себе сматрају узвишенима, и то само зарад неког краткотрајног успеха у којем ћемо врло кратко и уживати – људи се полако, данас, претварају у самодовољне механичке робове који ће само пузати пред својим господарима на овој планети, и који ће се само лажно претварати и уљуљкивати себе у то да су заиста слободни људи... Ни Хришћанство, ни Ислам, ни Будизам – нису ти од којих се може очекивати да "спасу" било шта од света који су некада давно и делимично освојили – ниједно од њих нема никакво важно место у животима људи данас, а да и не говоримо да имају свести о вечном.
Данас нема готово ни једне "модерне" активности у животу која се не своди на пуњење стомака и за егоистично задовољавање глади свих појединаца: узгајање пиринча, жита, сакупљање лешника из шуме, или кромпира из башти – све ово одвијало се као политика кроз генерације и пре нас. Гледање само на то како ће нам се стомаци напунити дошли смо у фазу за надолазеће уништење, за оног којем су Индуси дали име Калки и који је по њима последња инкарнација Вишну... а све је то по законима природе и живота који су вечни. Ми знамо да ће ово сада звучати будаласто свима онима, који, и поред неизрецивих грозота нашег доба, и даље убеђују и себе и друге у то како човечанство "напредује".
То ће се показати као чист цинизам, али ми ипак морамо да укажемо на таштину популарног веровања да се човечанство непрестано налази у сталном прогресу и да се креће само узлазном путањом.
На то ћу покушати да укажем, док ово све пишем, а кроз чију позадину се пробија трилогија личности које су и тема ове књиге...
- наставиће се...
Преузето са Стормфронт
превод БелБог