View Full Version : Црвени терор 1941-1945
Страхиња-Бан
31-03-08, 03:21
ЦРВЕНА ЛЕГИЈА У СРБИЈИ
Како су комунисти успели да за само неколико месеци направе такав неред у Србији? Откуд одједном толико комуниста у Србији, када је пре рата њихов број био занемарљив? Штавише, у оквирима КПЈ није постајала КП СРбије, постојале су само КП Словеније и КП Хрватске
Одговор на ово питање нуди књига „Крвава листа комунистичких злочина у Србији“, објављена 1942. године у Београду, у издању Недићеве Владе.
Да не дужим, ево увида у списак комуниста који су у Србију стигли као Совјетска помоћ и један део с Немцима као потпора Гестапоа и Абвера.
Реч је о лицима која су, нити Срби, нити православци, нити су са територије Србије.
Ево тог списка уз пратећи коментар аутора књиге:
Тако је утврђено да се међу комунистичким вођама, политичким комесарима или истакнутим комунистима, налазе или су се налазила, пошто су погинула, заробљена или стрељана, следећа лица:
Аца Барниц – трговац из Новог бечеја
Венцел Бауер
Аца Межнар
Хенрих Мелцер
Лука Шурл
Рожа Шулман
Младен Штурза
Аврам Пијаде
Јосиф Мајер
Др Краус
Др Курт Леви лекар из Земуна са женом
Франц Бер
Фрањо Богве
Др Јосип Бузек
Буџат Џелиловић из Градице
Франц Банкибер
Израило Хасан – студент медицине
Валент Хорват
Алојз Хиршл
Хаим Харабан
Винко Фолиновић из Златара
Емерик Гедулдих
Леополд Грашничар
Конрад Тергловчник
Јожа Тот
Хаим Абрахам – судија
Исак Соломон Анаф – адвокат
Александар Турк
Милутин Туроман
Јохан Пакаји
Јохан Ритхен
Јанош Сечењи
Франц Визек
Јуре Сарић
Јосиф Фајл
Јанош Јерковић
Јосиф Ерјавец
Ивана Ситер
Стеван Стелер
Мартин Микуш
Розалија Керн
Мартин Красно
Иванка Кухар
Јоха Ленђел
Хајим Хороваш
Ерих Коен
Исак Форка
Александар Девајид
Моша Бенвенисти
Моске Конфино
Исак Беара
Хаим садикаријо
Валтер Коен
Бенцион Леви
Елида Илешковић
Феодор Махин
Скуа Бамновић
Мујо Ибрић
Штефица Косијер
Анте Михаљевић
Мика Арпад
Адам Мулаосмановић
Хаим Медина
Никола Крга - Хрват из Кореничког среза
Марко данити
Жива Френч
Андрија Кокотовић Ã¢â‚¬â€œ Хрват
Бела Арањи
Фадим Мулић из Бијељине
Петар Лабеш
Живко Шиншар
Александар Ушћебрка
Боганић
Јанкулов
Ботев
Звонимир Одак
Мастељица
Валентин Козомарник
Мурат
ХИНКО МАЈЕР Ã¢â‚¬â€œ велетрговац из Загреба, командант комунистичког одреда који је српским сељацима тестерисао главе
Лазар Лалије
ИШТВАН БОРОТА – командант комунистичког одреда који је секао српским подофицирима, добровољцима и четницима руке и ноге, уши и полне органе
Бела и његов син Карло Хиршвалд
Худалес
Фрањо Пунцер
Шобер
Хриберник
Алија Фотић
Алмузлино, отац, син и ћерка
Зденко Сењић
Друмка Ђурђевић
Пера Јурковић
Ева Граушник
Хрвоје Белош
Лујо Хитри
Моле Рабас
Јаков Албахари
Тома Водничек
Иван Даклер
Иван Пухловец
Барбарезе
Вита Гутман
Иван Вентричек
Нисим Барух
Фрањо Мартер
Моша Кабиљо
Ирена Мункер
Иван Катић
Шериф Хусрефовић Ã¢â‚¬â€œ муслиман који је заклао неколико десетина Срба, међу њима и православног свештеника Милошевића из Азање
Иван Михар
Иван Кап
Мухадиновић из Бјељине
Инжињер Вајнер из Сарајева
Пишега
Иван Бајазит
Јожи Барух
Линдмајер
Иван Гарански – Хрват из Сарајева
Мујо и Смајо – крволоци из Тузле
Асим „цревар“ из Сарајева који је уместо овчијих и говеђих, парао црева правослваних Срба усред Србије уз припомоћ отпадника од српског народа, православне вре и здравог разума
Ето, то су ти велики „Срби“ који су пошли да „ослобађају Србију“ тиме што пљачкају српски народ, уништавају милијарде имовине и коњу на најбестијалнији начин стотине и хиљаде најбољих српских родољуба.
У једном комунистичком билтену помиње се да су 8. августа у борби код Космаја погинули ови комунистички бандити: Фриц Рајнпрехт, Никола Зубов и Јуро Котро. У другом коминистичком извештају пише да су у борби 8. октобра погинули комунисти Еди и Фриц а да је рењен Махлајгер.
У трећем комунистичком документу, листи Срба сељака из околине Београда, које су ови међународни бандити осудили на смрт, што неће њихову акцију да помажу, налазе се и имена чланова комунистичке тројке, која има извесне људе да побије. Ту комунистичку тројку сачињавају Смајо, Еди и Борис. Све чиста сама српска имена.
Страхиња-Бан
31-03-08, 03:23
КПЈ ПОЗДРАВЉА УСТАШКИ ПОКРЕТ
Основни задатак с којим су комунисти послати у Југославију, насилно узимање власти, био је први узрок њихове немоћи да ступе у озбиљну борбу против сила Ососвине. Испуњени безграничном мржњом према „класном непријатељу“, домећем и било ком другом, били су неспособни да се, макар „за сада“, преусмере на нови колосек. Москва је тражила скривање комунистичких симбола, сарадњу са четницима и истицање савезништва са Енглеском и Америком. Међутим, Стаљин је за тако нешто милионе невиних људи послао у мсрт. Најчешћа оптужба у злогласним чисткама је управо била „агент Запада“. Зато су пред југословенске комунисте искрсавале дилеме: да ли су антикомунистичке директиве из Москве само провера њихове оданости? Ако јесу, како сутрадан доказати невиност, када пред комунистичким судовима уопште нема одбране? Шта ако припадници одељења за везу са њима буду стрељани због „шпијунаже у корист Запада“?
Није, међутим, само „класно питање“ условљавало да се комунисти боре пре свега против четника. Има томе још најмање два разлога. Први се тиче њихове опште снаге, тј. Слабости. Будући тек једна од стотинак југословенских партија, они реално нису ни могли да постигну неки успех против немачке силе. Да су јој се супроставили свим снагама, као на речима, нема сумње да би били потпуно сатрвени. Упрвој години ратовања само једном мису могли да избегну већи судар са Немцима, када су ови напали њихову „Совјетску републику“ у Ужицу. У паничном бегу комунисти нису успели да извуку ни своје рањенике: Немци су их стигли и поубијали на Златибору. С друге стране, комунистима је недостајао основни преуслов за герилско ратовање, а то је подршка народа. У огромној већини, народ је био са својом регуларном војском, иза које су стајали краљ, влада, црква, па и све друге политичке странке. Тако су комунисти следили логику немоћног силеџије, према којој треба напасти оног кога већ сви други (и јачи) нападају, дакле – четнике.
Следећи разлог окретања оружја на српску војску такође је везан за природу комунизма, али овога пута не за „класно“, већ за „национално питање“. Комунистичка теорија учи да у свакој вишенационалној заједници већински народ „угњетава“ и „експлоатише“ мањинске народе. У Совјетском Савезу на стуб срама стављени су Руси, а у Југославији Срби. Још Пети конгрес Коминтерне, одржан 1924. године, захтевао је издвајање Хрватске , Словеније и Македоније из састава Краљевине СРба, Хрвата и Словенаца. Штавише, тада је изричито наглашено да је за југословенске комунисте на првом месту „национално питање“, због чега они не треба да се боје „распаљивања националних страсти“ и „пламених елемената националних покрета“. КПЈ донела је резолуцију о националном питању, са следећом основном тезом:
„ЈУГОСЛАВИЈА ЈЕ ПРОДУКТ СВЕТСКОГ ИМПЕРИЈАЛИСТИЧКОГ РАТА, У КОЈОЈ СЕ КАО ВЛАДАЈУЋА НАЦИЈА ЈАВЉА СРПСКА, КОЈА УГЊЕТАВА СВЕ ОСТАЛЕ НАРОДЕ У ЈУГОСЛАВИЈИ“
Дакле, српска нација, а не „српска буржоазија“. Оваквим ставовима стварана је геноцидност комуниста према Србима, која ће доћи до изражаја већ на почетку устанка 1941. године.
Naša Borba
31-03-08, 18:25
Koмунистичка идеологија никада није имала подршку међу српским народом, да није било "НДХ" и прогона Срба не би Тито никада успео да мобилизује толико људи за своје циљеве.
Имао је комунизам свој успон почетком 20-их година, али је ''Обзнаном'' забрањен рад, па се тако све примирило до почетка рата.
Naša Borba
01-04-08, 19:18
Имао је комунизам свој успон почетком 20-их година, али је ''Обзнаном'' забрањен рад, па се тако све примирило до почетка рата.
Ни пре Обзнане их није било масовно међу народом, поготово не међу сељацима. Симпатије према њима имали су делом студенти и радници из градова. Када је у мају 1941. године почело усташко дивљање у Босни цела села су кренула у борбу против њих. Нажалост многи борци су касније пришли комунистима из нужде.
Војвода Стреља
01-04-08, 20:09
Нажалост многи борци су касније пришли комунистима из нужде.
Није само из нужде, већина је у партизане отишла из не знања. Шта је знао тадашњи сељак о крвавим намерама комуниста, за намере су сазнавали тек кад би их на својој кожи искусили. А и комунисти су имали много добру пропаганду, која је лако пролазила код сиромашних сељака. Занимљиво је да су у неким крајевима били много ''мекши'' него у другим само да би привукли борце, нпр. мој прадеда који је мобилисан у партизане негде августа 1944 ми је причао да су чак Бадње вече и Божић славили у партизанима и да то није сметало комунистима који су се ту нашли.
Добровољац 18
01-04-08, 21:04
Није само из нужде, већина је у партизане отишла из не знања. Шта је знао тадашњи сељак о крвавим намерама комуниста, за намере су сазнавали тек кад би их на својој кожи искусили. А и комунисти су имали много добру пропаганду, која је лако пролазила код сиромашних сељака. Занимљиво је да су у неким крајевима били много ''мекши'' него у другим само да би привукли борце, нпр. мој прадеда који је мобилисан у партизане негде августа 1944 ми је причао да су чак Бадње вече и Божић славили у партизанима и да то није сметало комунистима који су се ту нашли.
To su vuci u jagnjecim kozama. Znali su da svoju ideologiju ne mogu naturati obicnim ljudima koji su,svako iz svojih pobuda,prisli partizanima.Iz tog razloga,misleci da se komunisti bore za pravdu,jednakost i druge bajke koje su servirane od strane dobro obucenih komesara i ostalih slatkorecivaca,obican narod je odlazio u sumu da se bori i na taj nacin spase goli zivot i zivot svoje porodice.Tek posle rata otkrivena je prava istina i komunisticka prevara,pa su mnogi od prvoboraca zaglavili na Goli otok....:banghead:
Весели пламичак
02-04-08, 07:13
Imali su oni jedan od nacina za mobilizaciju, mozete ga videti u skoro svakom od partizanskih filmova... " ko hoce moze sa nama, ostali idu na streljanje "
ВојводаБГД
02-04-08, 08:21
После протеривања из Србије-крај новембра 1941,они су највећи терор спровели у Црној Гори и Херцеговини а одатле су отерани заједничком акцијом Италијанских снага и локалних четничких јединица као и целог народа ових крајева.После оваквих ломова а посебно после тешког пораза који је Пеко Дапчевић доживео са главнином партизанских јединица у мају 1942 на Колашину,када их је Ђуришић потукао до ногу,њих је укупно у целој Југославији остало 4000.
Отишли су у Западну Босну где нису били узнемиравани од никога...били су минорни али остало је то језгро....фанатичних комуниста.На несрећу баш у тој Западној Босни,рејону Дрвара,Бихаћа...бежао је Србски народ из свих крајева Крајине од усташког ножа...они су их прихватили,заслепили својом пропагандом...и зато у наредним биткама најтврђе језгро комуниста били су Личани....
Добром дипломатијом(Велебит већи део рата провео у Загребу) успели су да од усташа добију већу количину опреме и оружја,муниције...Павелић је хтео да искористи комунисте у борби са четничком Динарском дивизијом и да коначно реши ,,Србско питање,, у Северној Далмацији....али Тито га је преварио и уместо на Динару ударио је ка Херцеговини а тако је преварио и Михаиловића који је очекивао напад партизана на Динару па је Ђујићу у помоћ послао најбоље Херцеговачке јединице предвођених Оперативним Командантом БиХ мајором Петром Баћовићем.
Тито је ударио на Херцеговину фебруара и марта 1943,Михаиловић је послао у долину Неретве Станишића и Ђуришића са Црногорским четницима да зауставе комунистички упад....овим је потценио снагу комуниста која је тад износила и до 20 000.Овде се показала и ,,дисциплина,, равногораца....Станишић је дошао на Неретву крајем фебруара међутим пар дана пре доласка партизана он се повлачи и враћа у Црну Гору остављајући положај само 2.Дурмиторској бригади Николе Бојовића...Ђуришић је каснио због обрачуна са муслиманима у Горажду,Фочи и Чајничу....те је партизанска главнина ударила само на 2.Дуртмиторску бригаду....то је та њихова фамозна ,,битка на Неретви,,.
Иначе током ових битака...партизани нису били узнемиравани од Немаца и усташа а све то по тачкама ,,мартовских преговора,, и Ђиласовог обећања у 717.Немачкој ловачкој дивизији,11.марта 1943 у Горњем Вакуфу;
Мајор Фафенрот је забележио:
,,Партизанско руководство је изразило сагласност да престане са разарањем пруге Дервента-Брод,као и да се боре против снага Рајха,такође поштују Независну Државу Хрватску у свим њеним границама.Траже само простор да се обрачунају са Михаиловићевим четницима.Партизанско руководство такође је дало реч да ће у случају Англо-Америчке инвазије на Јадран оружјем се супроставити савезницима заједно са Хрватским,Италијанским и Немачким јединицама.,,
http://www.youtube.com/watch?v=in7BjkUGVZ4&feature=related
Својим наопаким слободама демонократија је створила комунизам.Почетак уништавања националне свести код српске омладине, као и удаљавање од цркве су били приоритет њихових тајних комунистичко-бољшевичко-масонских вођа почетком 20-ог века.Треба напоменути и то да је Карл Маркс,отац комунизма,био немачки јеврејин.
КОМУНИЗАМ НА БЕОГРАДСКОМ УНИВЕРЗИТЕТУ 1929. - 1940.
- репринт оригиналног издања, Београд 1940.:
http://rapidshare.com/files/122624667/__1050___1054___1052___1059___1053___1048___1047__ _1040___1052____1053___1040____1041___1045___1054_ .html
Четник Срб
15-06-08, 23:14
То није било само од 1941-1944 ,.. то чак и данас траје.. јер ови демонократи.. ништа се боље не понашају од комуниста...
Ето шта си комунисти направили од Србије!И од нашег народа могло је дупло мање да страда Српског народа у другом свјетском рату!
Ето шта си комунисти направили од Србије!И од нашег народа могло је дупло мање да страда Српског народа у другом свјетском рату!Ех да,могло је бити пуно више Срба....:o
Замисли 25 000 000 СРБА данас који живе у (мало већој) Србији. Закон природе је такав да,ако се сами не изборимо за бољу судбину,нико нам неће помоћи.
Банда црвена!
Паде ми на памет да спојимо у једну тему разноразне злочине комуниста над овдашњим живљем, баш зато што изгледа још само Србија ћути о томе..
Потакао ме један текст из Гласа јавности, где су сабране бројке..
Malobrojni istoričari koji se bave istraživanjem „crvenog terora“, smatraju da je u Beogradu posle oslobođenja likvidirano između 5.000 i 13.000 ljudi, a procenjuje se da je u celoj Srbiji nastradalo od 15.000 do čak 100.000 „narodnih neprijatelja“.
- U Srbiji je taj proces, koji je Edvard Kardelj nazivao „čišćenja“ ili „divlja čišćenja“, bio proces streljanja ljudi bez zvaničnih sudskih postupaka, od početka oktobra 1944, pa negde do februara 1945. godine. Krenulo se od Zaječara i Valjeva, koji su prvi oslobođeni, pa kako se osvajala i preuzimala vlast, ljudi koji nisu bili podobni zatvarani su uglavnom po dojavama ili spiskovima.
- Ali, recimo, i kada se zna mesto nečijeg ubistva, ni u tom slučaju se ništa ne preduzima. Podneta je inicijativa Tužilaštvu za ratne zločine da se sa određene lokacija u mestu Boljevci kod Zaječara uradi ekshumacija tela, jer postoje tačni podaci da su partizani ‘44. godine tu streljali ljude, ali na tome je sve ostalo. Nije mi jasno šta se to krije i zašto se krije - kaže Nikolić.
Prećutkivanje likvidacija, koje su se dogodile na jesen 1944. i kasnije, možda je neke ljude navelo na pomisao da se ponovo mogu nekažnjeno ubijati civili.
http://www.glas-javnosti.rs/clanak/tema/glas-javnosti-05-04-2009/srbija-jedina-cuti-o-crvenom-teroru
Конкуришем за "sticky" тему;)
U formiranju Ozne u Zajecaru, ucestvovao je Veljko Nedeljkovic, advokatski pripravnik, aktivista KP i to po naredjenju Ostoje Rokica, komandanta Vojnog podrucja Timocke krajine. Veljko Nedeljkovic je postavljen za islednika:
Krajem oktobra 1944. pozvao me Rokic kod sebe u kancelariju.Tu su sedela dva majora Slobodan Penezic i Svetolik Lazarevic. Krcun izvadi iz dzepa neku ceduljicu i pita me da li sam ja taj Nedeljkovic. Kada se uverio da sam to ja, da sam skolovan za sudiju i da sam strucan da vrsim isledjivanja, saopstio mi je da sam dobio specijalno zaduzenje da radim u Ozni. Moj zadatak je bio da isledjujem izdajnike, politicke krivce, belogardejce, Drazicevce.
Za sefa Ozne je postavljen Jova Rautovic, rodom iz Cuprije, elektricar koji o pravnim problemima nije imao pojma. Zajedno sa njim sam morao da nadjem islednike, cinovnike, osoblje za Oznu, a da to budu pouzdani i ideoloski opredeljeni ljudi.
Islednici su pronadjeni: Petar Misic iz Zajecara, neki Jova iz sela Rgotine, Nikola Bojkovic, takodje Zajecarac, izvesni Cekovic iz Zagradja. Obavestajni oficiri su bili Desimir Milosevic i Mirko Petrovic, geometar. Njih dvojica su neprestano tragali za neprijateljima nove vlasti i trudili se da animiraju pripadnike naoruzanog bataljona Ozne za ciscenje terena, ciji je komandant bio izvesni Misa Puzic.
Sve koje su pronasli, hapsili su i direktno dovodili u Oznu, gde su predavani islednicima ili ih odvodili u zatvor, koji se nalazio u centru Zajecara. Zgrada Ozne se nalazila u Ulici Prote Mateje, a pre rata je bila vlasnistvo industrijalca Antica. Mi islednici smo davali pravne kvalifikacije dela za ljude koji su nam dovodjeni po prijavi gradjana ili beleskama oficira Ozne. Radili smo po uredbi o krivicnim delima, koja je donesena od strane AVNOJ-a. Po tom aktu, sudilo se za dosluh sa okupatorom.
Svakog dana dovodjena je po grupa okrivljenih za dosluh, a za njima su dolazili i gradjani koji su zeleli da ih lincuju. Tukli su ih kamenicama, kisobranima, motkama. Isledjivao sam profesora Mirkovica zbog antikomunisticke propagande, profesora Brankovica, ljoticevca. Saslusanja su trajala dve-tri recenice, presude su bile brze. Uglavnom, smrtna kazna...
Januara 1945. godine, u Oznu Zajecar je dosao Zivan Vasiljevic, sekretar Okruznog komiteta KPJ i sa sobom doveo Dusana Sasu Gligorijevica. Jova Rautovic i Desko Milosevic su smenjeni zbog prituzbi gradjana da su se bahato ponasali. Sasa Gligorijevic je postavljen za sefa Ozne.
Kao islednici Ozne u to vreme u Boru su radili Franc Macek, a u Negotinu Sreta Vuckovic, u Boljevcu je bio Miodrag Conic.
Tog Conica neki Zajecarci su upamtili kao dzelata, jer je, izgleda, organizovao masovne likvidacije ljudi. Sam Conic, secaju se ljudi, hvalio se da i danas poseduje spiskove sa potpisima i naredjenjima vaznih komunista, koga treba ubiti.
Miodrag Milutinovic, penzionisani sudija, ga okrivljuje za smrt dede Milorada, oca Vojislava, bratanca Andrije i sestrica Miodraga.
Njihovo streljanje je izvrseno 20. novembra 1944. godine, na mestu Zmijanac, nedaleko od Boljevca. Samo dva dana pre proglasavanja amnestije za politicke krivce, u Boljevcu je pogubljeno od strane Ozne, cak 127 osoba. Streljackim vodom je komandovao Miodrag Stanojevic.
Ima ljudi koji veruju da je zajecarska Ozna, bez suda streljala oko dve hiljade ljudi. Jedan od egzekutora Vasa Friskovic se ne seca tacno broja stradalih ljudi. Stratista su bila na brdu Kraljevica, u sumi kod Tupizice, na drumu za selo Vrazogrnac i u jarugama kod Boljevca.
http://www.serbianunity.net/culture/library/Lopusina2/ozna/ozna5.html
Резултати мог гуглања још показују да је комунистима сметао и споменик борцима Првог светског рата на централном месту у Зајечару, па су наредили да се (кришом) уклони и претопи..
http://www.politika.rs/rubrike/Srbija/Kako-je-Antun-spasao-bronzane-srpske-ratnike.sr.html
А и многе лепе зграде су срушене у каснијем добу..
http://serbona.wordpress.com/2009/04/08/%D0%B7%D0%B0%D1%98%D0%B5%D1%87%D0%B0%D1%80-%D0%BA%D0%BE%D0%B3%D0%B0-%D0%B2%D0%B8%D1%88%D0%B5-%D0%BD%D0%B5%D0%BC%D0%B0/
http://serbona.wordpress.com/2009/04/08/zajecar-koga-vise-nema-2/
Januara 1945. godine, u Oznu Zajecar je dosao Zivan Vasiljevic, sekretar Okruznog komiteta KPJ i sa sobom doveo Dusana Sasu Gligorijevica.
Васиљевић је дуго година био Титов "првак" и председник Народне Скупштине, , а Саша Глигоријевић је такође имао завидну каријеру у Бору.. ..Био је жив до 2007. и у друштву "ратног друга" - вишедеценијског директора Рудника Бор, познатог како по бакру тако и по драгом камењу.
Interesantno je da su među prisutnima bili i državni funkcioneri, nekadaÅ¡nje SFRJ, DuÅ¡an Gligorijević – SaÅ¡a i Božin Jovanović (otac rektora Megatrenda, Miće Jovanovića)...
http://www.tk-info.net/?p=3644
Stratište na brdu Kraljevica
http://blog.b92.net/user_stuff/upload/494/4494.JPG
Ja, Dobrivoje Tomić, "narodni neprijatelj'', sin sam DuÅ¡ana N. Tomića, industrijalca iz Boljevca (Timočki), koji je nevino stradao početkom 1945. od pripadnika OZN-e Zaječar. U svom poslu moj otac je bio vrlo vredan i uspeÅ¡an. Posedovao je znatnu imovinu, industrijski mlin i fabriku zejtina....Otac je do decembra 1944. god. nekoliko puta bio privođen na sasluÅ¡anje, a 11. decembra 1944. je uhapÅ¡en i sproveden u zatvor OZN-e Zaječar. Nasilno oduzimanje celokupne naÅ¡e imovine okončano je do 20. decembra 1944. god., kada smo majka, sestra i ja od strane sekretara sreskog komiteta i dva partizana isterani poluobučeni iz naÅ¡e porodične kuće na ulicu. Otac je oko 10. februara 1945. god. bez suđenja ubijen od strane pripadnika OZN-e Zaječar i zatrpan u jednu od nekoliko masovnih grobnica kod Zaječara.
Odlazim na ledinu ispod brda Kraljevice gde je najsvežija masovna grobnica pobijenih žrtava OZN-e. Prizor užasan, zemlja izrovana, popriÅ¡te divljanja sumaÅ¡eteljnih nad svojim žrtvama. Krvavo kolje, motke, žice i usirena krv...Zatičem mnoÅ¡tvo naroda, najviÅ¡e žena i dece, njihovu kuknjavu, jauk, zapomaganje. Svi izbezumljeno tumaramo po ledini, zurimo u zaleđenu zemlju, mnogi kleče i zarivaju lica, nariču, dozivaju imena ubijenih. Prisutni su i partizani-đželati koji brane ljudima da iskopavaju svoje nebi li ih bar dostojno sahranili. Oni nas klečeće Å¡utiraju uz najpogrdnije psovke i vređanja, terajući nas sa ovog stratiÅ¡ta. Jure i kučiće koji razvlače leÅ¡eve plitko zakopanih. Užasnut vidim ruku koja viri iz rake. Partizani se dovikuju da se tu nanese joÅ¡ zemlje....
..Obespravljeni smo u svemu, pa i na dalji život. Uskoro hoće i majku da likvidiraju, a nas decu u sirotinjske domove da strpaju. Bežimo u Beograd i skrivamo se, majka u Kosovskoj ulici, a sestra i ja u suterenu NebojÅ¡ine ulice - ako uhvate jedne da ne uhvate druge. Strah nas muči viÅ¡e od gladi...
http://blog.b92.net/text/5482/Kako%20sam%20postao%20narodni%20neprijatelj/
http://www.pressonline.rs/admin/image.jpg?imageId=37751&thumb=1
„Premnogo vas je ostalo u životu, ali još imamo vremena da tu grešku ispravimo" - Slobodan Penezić Krcun, prva izjava u oslobođenom Beogradu
Рођен је у Ужицу 1918. погинуо 1964. због престругане осовине на аутомобилу
http://www.novosti.rs/code/navigate.php?Id=16&status=jedna&datum=2009-03-30&feljton=5246
http://www.titoville.com/images/tito-slika.jpg
„Mi se u Srbiji moramo ponašati kao u zemlji koju smo okupirali"
J. B. Tito deset dana po zauzimanju Beograda 1945.
Јосип Броз у аустроугарској војсци у Првом светском рату, ратује против Срба у Мачви 1915
http://www.titoville.com/images/prvavojna.jpg
http://img207.imageshack.us/img207/3894/komunistickiteror.jpg
Копирани текстови на две стране форума крстарица
http://forum.krstarica.com/showthread.php?t=277772
Komunistički zločini nad srbskim sveštenicima
http://www.rastko.org.yu/istorija/dzomic-stradkom/stradkom-44.html
http://www.rastko.org.yu/istorija/dzomic-stradkom/stradkom-45.html
http://www.rastko.org.yu/istorija/dzomic-stradkom/stradkom-poslerata.html
Тито са високом католичком делегацијом 1945.!
http://www.titoville.com/images/tito&cerkev.jpg
Тито код папе Јована 6.
http://www.titoville.com/images/tito&papez.jpg
PRESTONICA puna masovnih grobnica
U Beogradu je, potvrdilo je i vaše istraživanje, bilo jako mnogo masovnih streljanja i još više masovnih grobnica koje ni danas nisu otkopane?
- U oslobođenom Beogradu je zbog velikog broja uhapšenih ubrzo je ponestalo zatvorskih kapaciteta. Osim u prepunoj Glavnjači, OZN-a je uhapšene držala i sasulšavala po podrumima raznih zgrada i vila: u Upravi grada (ugao Obilićevog i Topličkog venca), Zmaj Jovinoj ulici, Krsmanovićevoj zgradi u Šafarikovoj ulici, u Čika Ljubinoj, Baba Višnjinoj, Đušinoj, Vladete Kovačevića na Senjaku (današnja ART televizija), podrumima fabrike Rakovica i u drugim ulicama širom grada. Saslušanja su vršena i u privatnim stanovima, dok su ćelije pravljene od podrumskih prostorija, tavana i devojačkih soba. Takvih mesta je, prema iskazima svedoka, u svakoj od beogradskih opština bilo više desetina.
Egzekucija je bila uglavnom noću, u potaji i na više mesta širom grada. Kao najveća stratišta pominju se: ambasada Turske – gde su streljana pretežno uniformisana lica, i Belimarkovićev voćnjak, gde su iskorišćene nemačke benzinske jame, a potom su rake kopali zarobljenici, pretežno Italijani. Jednako su tragična i Banjička šuma, Košutnjak, oko nemačkog groblja, Lisičiji potok – možda najveće od svih, na mestu gde je nekad bio majdan za vađenje granita.
- Mnogi su ubijeni i kod stadiona Grafičara na Senjaku, Park Manjež, Park Tašmajdan, kod Hale Pionir, Nebojša kule, na Velikom ratnom ostrvu, Adi Siganliji, Marinkovoj bari, na stadionu FK Obilić, u Rakovici, na letnjoj pozornici Topčider, u Jajincima, Železničkoj koloniji, Šarenoj ćupriji, na terenu ispod Avale i mnogim drugima. Ponegde su korišćeni i nemački odbrambeni rovovi kao masovne grobnice. Prema priči starijih Beograđana, još dugo su se posle tih tragičnih meseci mogli videti ljudi sa ašovima u potrazi za grobovima svojih najbližih.
Kako su ljudi tada, uopšte saznavali da su im rođaci ili komšije ubijani ili na robiji?
- Neki nikada nisu saznali, rođaci su im odvođeni bez ikakvog objašnjenja ili kasnijeg obrazloženja, a ponekad su partizani hapsili i streljali, a spiskove sa imenima su kačili po banderama kao da su osuđeni u legalnom postupku. Kasnije posle 1945, procesi su bili javni, a presude su objavljivane po novinama i davana su saopštenja o “narodnim neprijateljima”.
* OZN-a je organizovana po uzoru na slične službe za čišćenje neistomišljenika koje je u Sovjetskom Savezu sprovodio Staljin?
Partizanima su vrlo značajne bile instrukcije sovjetskog savetnika, pukovnika Timofejeva, koji im je prezentovao iskustvo sovjetske službe NKVDa. Ubrzo, 18. maja 1944. izdato je Uputstvo o zadacima OZN-e kao o “maču revolucije“ za suprotstavljanje i spoljnim i unutrašnjim neprijateljima. Prvo je stvorena OZN-a za Hrvatsku, pa za Bosnu i Hercegovinu, a OZN-a za Srbiju je nastala na Visu juna 1944. i na njenom čelu je bio Slobodan Penezić Krcun, koji je do kraja 1944. uspeo da premreži celu Srbiju organima OZN-e.
Beograd je kao važan centar imao samostalno odeljenje, osnovano 16. oktobra 1944. koje je 1948. potčinjeno OZN-i Jugoslavije, kao uostalom i republičke. A celom saveznom OZN-om rukovodio je Aleksandar Ranković Leka, i bio je direktno odgovoran Titu kao čelnom čoveku Ministarstva odbrane i predsedniku vlade tada DFJ. Tek 1. januara 1948. OZN-a, preimenovana u Upravu državne bezbednosti, (UDB-a), ušla je u sastav MUP-a Jugoslavije, odnosno Srbije.
mr Srđan Cvetković, istraživač-saradnik Instituta za savremenu istoriju u Beogradu , autor knjige “Između srpa i čekića – Represija u Srbiji od 1944. do 1953.”
Indikativno je da je i Milovan Đilas u svojim memoarima slično upozorenje stavio u usta samog Tita koji je navodno u jesen 1945. na Politbirou KPJ uzviknuo:
“Prestanite već jednom s tim likvidacijama, smrtna kazna nema više efekta!“.
http://www.revija92.rs/code/navigate.php?Id=599&editionId=63&articleId=273
http://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/thumb/8/80/LekaTitoDjido.jpg/230px-LekaTitoDjido.jpg
"Aleksandar Ranković", "Josip Broz Tito" i Milovan Djilas 1942.g.
Srbija prećutkuje genocid komunista
Mr Srđan Cvetković, istraživač- saradnik Instituta za savremenu istoriju u Beograd, za Reviju 92 :
Ã…Â*ta ste posle petogodiÅ¡njeg proučavanje zvaničnih dokumenata i svedočanstva preživelih utvrdili?
- Koristeći svu dostupnu dokumentaciju, izvukao sam zaključak koji se mogao i očekivati. Nije bilo grupe ili druÅ¡tvenog sloja u kome nije bilo žrtava represije, hapÅ¡enih i likvidiranih ljudi. Najdrastičnija je svakako bila pogođena politička elita, ali niÅ¡ta manje brojne nisu bile ni čistke poslenika u kulturi, obrazovanju, medijima, naravno, industrijalaca i kapitalista bez čije likvidacije nikada ne bi moglo doći do novog socijalno – ekonomskog uređenja po komunističkoj ideologiji.
U knjizi naglaÅ¡avate da tačan broj žrtava surovog razračunavanja vlasti sa neistomiÅ¡ljenicima nije moguće utvrditi jer za mnoge slučajeve dokumentacija nikada nije ni postojala. Da li se bar može zaključiti kako je ona organizovana?
- Ta represija je bila cikličnog karaktera i odvijala se u talasima. Po ulasku partizanskih jedinica u gradove, po već načinjenim spiskovima i na osnovu dojava, hapÅ¡eni su ljudi i formirani su zatvori.
U prvo vreme dok nije stigla direktiva Aleksandra Rankovića, ljudi su streljani bez suda a presude su im kasnije pisane. Kao i svaka revolucija i ova je imala tri etape. Vlast se sa, državnim neprijateljima razračunavala u talasima.
Prvo sa političkim partijama i liderima koji su bili van fronta 1944. pa su razbijanjem i fuzionisanjem uniÅ¡tavali stranke bliske po političkom opredeljenju, a u trećem krugu čistili su sopstvene redove. Dakle, stvaraju koaliciju, čiste unutar koalicije i prave monolitnu strukturu, da bi na se na kraju reÅ¡ili i svog "kukolja" tj. eliminiÅ¡u saputnike revolucije. Ali, vlast se nije razračunavala samo sa političarima, već i sa činovnicima. Čak su i ministri u nepolitičkim ministarstvima - za poljoprivredu ili socijalnu politiku bili streljani!
Postoje li pisani tragovi o nalogodavcima, i da li se iz njih može zaključiti ko je poimenice smislio tako kravav plan za promenu državnog uređenja?
- Nalogodavci su na početku bili svi partizani zaduženi da sprovode plan Odeljenja za zaÅ¡titu naroda (OZN-a) koje je zvanično osnovano 13. maja 1944. u Drvaru, dekretom Josipa Broza Tita. Za načelnika je postavljen član Centralnog Komiteta Saveza Komunista (CK SK) i Vrhovnog Å¡taba Aleksandar Ranković, a za njegovog zamenika Svetislav Stefanović Ćeća.
Kako je funkcionisala OZN-a u Srbiji?
- U prvo vreme, u Srbiji je bilo 86 sreskih poverenika, 15 okružnih odeljenja, a na vrhu su se nalazila četiri odseka OZN-e, za obaveÅ¡tajni, kontraobaveÅ¡tajni rad, za pozadinu, i Å¡iroka mreža agenata, informatora i rezidenata na terenu, kadrovi pažljivo izabrani od boraca i među beskompromisnim komunistima. Oni su iÅ¡li na Å¡kolovanje u Moskvu, učili od NKVD-a, ali su Sovjeti bili i u odeljenjima OZN-e, koji su bili nadležni za belogardejske zarobljenike i sovjetske građane koji su posle Oktobarske revolucije, pobegli pred terorom Staljina i zatekli se u Beogradu.
SediÅ¡te Rankovićeve, savezne OZN-e u prestonici Jugoslavije bilo je na Obilićevom vencu u zgradi PRIZAD-a, a kasnije u zgradi Beograd na danaÅ¡njem trgu Nikole PaÅ¡ića.
OZN-a za Srbiju je bila smeÅ¡tena u zgradi bioskopa Beograd, pa potom u Kneginje Ljubice (Zmaj Jovina 21), a glavni zatvor se nalazio u Glavnjači, na mestu danaÅ¡njeg Prirodno matematičkog fakulteta.
Agenti su sarađivali na zajedničkom cilju iskorenjivanja “neprijatelja†i to po sovjetskom metodu “pokrivanjaâ€Â: na 10 građana po jedan poverenik!
Kad je OZN-a prestala sa besomučnim ubijanjem i hapÅ¡enjem i koliko–toliko pokuÅ¡avala da činjenicama opravda represiju?
- Represija se u Srbiji institucionalizuje preko vojnih sudova i sudova casti vec od februara 1945, a joÅ¡ viÅ¡e, po okončanju rata u Jugoslaviji i posle izbora i donoÅ¡enja prvog Ustava nove Jugoslavije, 13. maja 1946. Tada je reorganizovan i izdvojen Drugi odsek koji je nazvan Uprava državne bezbednosti, odnosno UDB-A. Iz OZN-e je tada izdvojen i Treći odsek, i on je pretvoren u KontraobaveÅ¡tajnu službu Jugoslovenske Armije (KOS), koja postaje samostalna služba Vojske, sa zadatkom da zaÅ¡titi Armiju od delovanja spoljneg i unutraÅ¡njeg neprijatelja. I tada se nastavlja sa podmetanjima i represijama, ali u daleko manjem broju.
Za tu vrstu ruganja pravnom sistemu nikada niko, do danas, nije odgovorao. Zašto?
- PoÅ¡to se odvojio od Infombiroa i Staljina, Tito je morao, da bi izgladio odnose sa Amerikom, da se oslobodi starih grehova partizana. Tako je krajem pedesetih počelo prikrivanje svih represija izvrÅ¡enih do 1954. U cilju Å¡to stručnije i efikasnije revizije dokumentacije u svim republičkim sekretarijatima za unutraÅ¡nje poslove i u SSUP posle pada Rankovića 1966. formirane su komisije sa zadatkom da organizuju radne grupe sastavljene od aktivnih i penzionisanih radnika UDB-e koje bi obavile uniÅ¡tavanje, dok je u saveznom SUP-u jedno vreme ovaj posao obavljala posebna jedinica.
Do kraja 1966. izvrÅ¡ena je gruba klasifikacija i većina dokumenata je odabrana za uniÅ¡tavanje. Prilikom revizije materijal je podeljen u tri osnovne grupe: materijal koji ostaje u posedu SDB, materijal za predaju službi javne bezbednosti, vojnim službama ili naučnim i drugim institucijama i konačno materijal za uniÅ¡tenje. To se može pouzdano tvrditi jer su na Brionskom plenumu 1966. godine, osuđene i zloupotreba UDB-e i vanzakonsko delovanje OZN-e od 1944.
Da li se zna koliko je dokaza o represiji spaljeno sredinom Å¡ezdesetih godina?
- Postoji podatak da je do kraja 1968. od ukupno 2.754.923 dosijea, koliko ih se 1. jula 1966. nalazilo u dokumentaciji Službe državne bezbednosti (SDB), spaljeno čak 2.141.155. Njih 153.598 ustupljeno je Službi javne bezbedosti, Službi bezbednosti JNA, naučnim institutima i arhivima. Samo je 460.170 dosijea zadržano u dokumentaciji SDB.
U kojim su republikama SFR Jugoslavije bili najažurniji u uništavanju dokaza o nezakonitim represijama i genocidu?
- Procentualno, najviÅ¡e uniÅ¡tenih ili predatih dosijea bilo je u saveznom SDB čija je arhiva gotovo u potpunosti likvidirana. Umanjena je za viÅ¡e od 95 odsto, ostavÅ¡i od 364 sa svega 17 hiljada dosijea.
U SDB Hrvatske arhiva je smanjena za oko 87 odsto, od 826 fond se sveo na 102 hiljade, u SDB Slovenije za oko 86 odsto, u SDB Makedonije oko 85 odsto, a u SDB Srbije oko 82 odsto. Od toga na Kosovu svega 52 odsto. NajviÅ¡e je dokumenata sačuvano u SDB Bosni i Hercegovini 77 odsto i u SDB Crne Gore gde je uniÅ¡teno 73 odsto Arhivskog fonda.
Na sreću, bilo je pojedinaca koji su znali da je spaljivane joÅ¡ jedan, novi zločin, posle prvobitnog?
- Da. U Hrvatskoj i Sloveniji, pojedinci su mnogo toga spasili pa je, primera radi, nedavno, u Zagrebu, čak i publikovano 116 dokumenata OZN-e.
U knjizi „Dokumenti-partizanska i komunistička represija i zločini u Hrvatskoj 1944-1946“, grupa hrvatskih istoričara i arhivista, u potpunosti rasvetljavaju mehanizam i intenzitet državno-partijske represije u tom periodu.
- U Sloveniji se u ceo posao uključila država, osnivanjem komisija i uključivanjem jednog odeljenja ministarstva unutraÅ¡njih poslova u istraživanje zločina posle Drugog svetskog rata. Obeležene su grobnice, obavljene izvesne eshumacije, delimično popisane žrtve, pa čak i pokrenut postupak protiv pojedinih aktera, poput slučaja Mitje Ribičiča.
- Čuvanju građe doprineli su i pojedini političari ili radnici i funkcioneri SDB, iz sasvim ličnih razloga, verovatno shvatajući istorijski značaj građe. Najbolji primeri za to su zaostavÅ¡tina Edvarda Kardelja, Titovog „kadrovika“ iz Slovenije ili "Dragana Vitomirovića" , agenta UDB-e koji je kasnije postao novinar i mnoge spaÅ¡ene dokumente obelodanio u vaÅ¡oj Reviji 92, i kasnije u njegovoj Timočkoj krimi rеviji.
http://www.revija92.rs/code/navigate.php?Id=599&editionId=63&articleId=273
Ostaci svedočanstva o crvenom teroru
Knjiga 1.240 streljanih
- Posebno istorijsku vrednost ima Knjiga streljanih, koja svedoči o crvenom teroru u poseratnoj Srbiji. U knjizi se nalaze Oznini spiskovi „uhapÅ¡enih i kažnjenih“, odnosno 1.240 streljanih ljudi u opÅ¡tinama NiÅ¡, Prokuplje, Leskovac, KruÅ¡evac, Pirot i Vranje.
Prvi na spisku streljanih je Živojin Ponjavić, Å¡ef odseka policije iz NiÅ¡a, koji je streljan 5. novembra 1944. godine. A drugi je Čedomir Veličković, pukovnik iz Okružnog načelstva Vranje, 30. oktobra 1944.
Poslednji na listi Ozninog prekog suda, bile su dve domaćice, Marica Milenković iz sela ZebeÅ¡ice, i Krunica Ristić iz sela Kalimance, koje su streljane u jesen 1944. godine – pokazao nam je kustos muzeja.
Prema ovoj Knjizi streljanih Ozna je u Nišu streljala 227, u Prokuplju 211, u Leskovcu 336, Kruševcu 188, Pirotu 245 i Vranju 33 izdajnika, špijuna i državnih neprijatelja.
http://www.lopusina.com/tekst.html?id=11
Postoje li neke zbirne procene o zatvorenicima tog perioda golgote?
- Procene su da je u posleratnom periodu, do 1953. godine, kroz zatvore proÅ¡lo oko 200.000 ljudi, mada bi taj broj mogao da bude i mnogo veći, poÅ¡to su mnogi hapÅ¡eni bez ikakvih pismenih odluka. Zvanično cirkuliÅ¡e podatak da je od njih, oko 65.000 ljudi ubijeno, a da su polovinu činili Mađari i Nemci u Vojvodini, koji su isto tako ubijani bez milosti. Ipak, kad bi država danas organizovala građane da prijavljuju, u to vreme nestale i stradale članove svoje porodice, mnogi misle, da bi taj broj bio skoro udvostručen.
* Vi ste obrađivali i podatke o likvidaciji ratnih zarobljenika?
- Da, u objavljenim dokumentima nalaze se i podaci o broju logorisanih i streljanih Nemaca, kao i aktivista kvislinÅ¡kih formacija. Navodi se da je do kraja 1945. godine, u logorima bilo 117.485 Nemaca, nelogorisanih 12.895, ukupno 130.380. Od toga je preko 83.000 žena i dece. Samo u Vojvodini je bilo 105.000 logorisanih i 6.000 nelogorisanih, ukupno 111.740 Nemaca. Jedan dokument govori o 114.415 zarobljenih domaćih kvislinga u nemačkim i drugim formacijama. Prema drugim izveÅ¡tajima do polovine 1945. kroz zatvore OZN-e u Vojvodini ukupno je proÅ¡lo 5.025 osoba. Tajna služba je na teritoriji Vojvodine streljala 9.668 lica i to 6.763 Nemca i 1.776 Mađara, od toga u Sremu preko 1.000, njih 985 van i 108 iz zatvora.
http://www.revija92.rs/code/navigate.php?Id=599&editionId=51&articleId=224
O pomenima 2008.godine
http://www.gorandavidovic.com/forum/showthread.php?t=1505
Saslusanja su trajala dve-tri recenice, presude su bile brze. Uglavnom, smrtna kazna...
...Kao islednici Ozne u to vreme ... u Boljevcu je bio Miodrag Conic.
http://www.serbianunity.net/culture/library/Lopusina2/ozna/ozna5.html
Ipak će ovo prezime biti COJIĆ.
A to prezime nosi i jedna ulica u Boljevcu ,doduše kao "Milan" Cojić
www.nspoint.net/~izbori03/16ZAJECARSKIOKRUG.DOC
Prilikom obeležavanja 50 godina od "oslobođenja" Zaječara, Cojićevo otvaranje izložbe izazvalo je javne proteste tadašnje opozicije (1994.) i feljton u IN 019 pod naslovom "Убијени, а не стрељaни"., gde je obnovljena tragedija porodice Milutinović.
http://img4.imageshack.us/img4/6466/miodragmilutinovic.jpg
Penzionisani sudija Okružnog suda u Zaječaru, Miodrag Milutinović, napisao je sedam gusto kucanih strana i poslao mnogim institucijama, tražeći razmatranje pitanje crvenog terora i neophodnu pravnu i državnu ocenu.
- Након ослобођења Тимочке крајине већег дела Србије, убијени су из моје породице и најближе фамилије, крајем октобра или почетком новембра 1944. године, у непосредној близини Бољевца, у једном потоку на месту званом „Змијанац", мој деда Милорад Милутиновић, отац Војислав Милутиновић, стриц Андрија Милутиновић, братанац мог деде Живко Милутиновић и сестрић Миодраг Симић.
На истом месту њихове кости труну у две велике раке и дан данас. Кажем, две велике раке, због тога што је истом приликом убијено још стотину људи, али ја о томе не желим писати, нека о томе пишу други, ако за то имају разлога.
О свом ћутању до сада, Милутиновић говори као о стрепњи да иста судбина може снаћи и преостали део фамилије, али да је последњих година осећао грижу савести што раније није захтевао испитивање овог случаја, како би се на тај начин одужио својима „који недужно леже у тамо неком потоку".
— Нарочито сам иритиран тиме - пише Милутиновић - па зато хоћу да знам шта се све збило и да ми се каже зашто су моји најмилији из породице криви и да ли су заслужили смрт на један веома недостојан начин.
Сасвим децидирано, Миодраг Милутиновић по имену и презимену означава организатора и непосредног ликвидатора свих масовних убијања, непосредно после рата у Бољевцу.
- Миодраг Цојић је извршио ово убијање са својим друштвом и како је започео , да смо у то време ја и мој брат били старији, верујем да би и ми тако прошли као мој деда, стриц и остали. За поменутог Цојића каже да сада живи у Београду, да станује у Светосавској улици и препоручује онима којима је захтев упућен да га саслушају. Милутиновић их упозорава да Миодраг Цојић стално „говори да има списак лица која треба убити са потписима неких људи, али не знам да ли су га ти људи и овластили да везује жицом људе и да људима пуца у мозак, да би на тај начин потврдио њихову смрт".
Милутиновић тврди да располаже сазнањима да је Миодраг Цојић, који је иначе родом из села Сумраковца из кога је породица убијених Милутиновића, затворенике лично везивао жицом једног за другог, присуствовао њиховом стрељању, а после тога ишао од једног до другог и пуцао им у главу, како би потврдио смрт.
Такође, Милутиновић тврди даје његов деда на самом стратишту молио Цојића: „Цојићу, остави бар Воју, има децу." Овај је не рекавши ништа, мога оца почео да шамара.
Као дугогодишњи правник и судија, Милутиновић у свом захтеву пише да он схвата и НОП и грађански рат, али да се његова породична трагедија догодила када је рат завршен; када је било могућности да се све чињенице, бар до могуће мере, преко суда и на други начин утврде, па да се донесе и уручи писмена пресуда о кривици, а затим, ако је неко крив да се над њим изврши егзекуција. Како се то догодило са његовима, Милутиновић пише:
- Моји су нормално сачекали ослобођење код својих кућа. Једног дана дошли су у нашу кућу војници, ухапсили их и затворили у сеоску кафану, где су остали два до три дана. Истог дана ухапшено је још тридесетак људи из села. Затим су пребачени у Бољевац и смештени у тадањи срески затвор у којем су остали 10 -15 дана, да би затим за две ноћи били поубијани и „лепо сахрањени".
И на томе се није све завршило. Почела је конфискација имовине, по основу да су народни непријатељи и да су због тога стрељани. По тврдњи Милутиновића, он поседује каснија решења о конфискацији, али не и пресуду, у којој би писало због чега је и како народни непријатељ. Та конфискација је спроведена на нехуман и безобзиран начин. Одузимано нам је и оно што смо имали и што нисмо имали, а било је добрих људи који су нам се налазили у невољи - написао је Миодраг Милутиновић.
Завршавајући свој захтев пензионисани судија Милутиновић је написао:
- Запазили сте да сам углавном употребљавао израз да су моји УБИЈЕНИ, а не СТРЕЉАНИ. Ово сам учинио свесно, јер је стрељање предвиђено у закону после доношења неког правног акта, а у револуцији то можда није било потребно, али ипак је неко морао да одлучи.
Миодрагов деда - солунац Милорад Милутиновић убијен је Цојићевом руком у својој 62-ој години.
http://img2.imageshack.us/img2/6497/milutinovic2.jpg
По занимању је био пољопривредни техничар, а школу је завршио у Букову код Неготина. У балканским ратовима учествовао је као официр кадровик, јер је завршио школу резервних официра. Био је командир чете на Једрену. У I светском рату учествовао је у свим биткама, а повлачио се и преко Албаније. На Крфу и у Африци је био на лечењу.
На Солунском фронту био је командант батаљона. Када се из овог рата вратио и скрасио у родном селу Сумраковцу, више година узастопце између два рата, био је председник сеоске општине, а по политичком опредељењу био је члан Радикалне странке и у једним изборима и њихов посланик.
На почетку рата 1941., у чину резервног потпуковника био је командант сухопутне станице у Мавровим Хановима у Македонији. Када је окупирана Југославија, са стотину официра бивше југословенске војске почео је повлачење према Грчкој како би се прикључио Енглезима. Стигао је до Каламата, на југу Грчке, где је заробљен од стране Немаца. У Солунском заливу, брод на коме су га Немци возили наишао је на мину и потонуо. Он је је допливао до обале, где су га Немци поново покупили и одвели у заробљеништво у близини Беча! Старог изнемоглог, после годину дана Немци су га пустили и он се вратио у Сумраковац. Као угледни грађанин села учествовао је у раду сеоске општине, али његове симпатије биле су окренуте према Дражином четничком покрету . Био је носилац више ратних и мирнодопских одликовања бивше југословенске војске, а највећа су- два одликовања Белог орла са мачевима .
Од свих институција којима се обратио, пензионисани судија Милутиновић је добио одговор само од Председништва Републике Србије, односно његове Комисије за представке и предлоге, која га крајем децембра 1993.године обавештава да је његова представка „ради упознавања и евентуалног поступања упућена Републичком секретаријату за правосуђе и управу". Допис је потписао начелник Одељења за послове Комисије Панић. То је било све.
Половином наредне године судија је умро, а неколико месеци касније убица Миодраг Цојић отварао је изложбу поводом "ослобођења",као угледни гост из Београда.
ИН 019, година I, бр.6, од 13. октобра 1994.
Ima ljudi koji veruju da je zajecarska Ozna, bez suda streljala oko dve hiljade ljudi.
http://www.serbianunity.net/culture/library/Lopusina2/ozna/ozna5.html
Istočna Srbija, budući da je najpre oslobođena (Crvena armija je do kraja septembra 1944. ovladala ovim krajem), prva je iskusila revolucionarnu pravdu oslobodilaca. OZN-a je iskazala posebnu brutalnost u obračunu sa kolaboracionistima, reakcionarima i narodnim izdajnicima, jer je ovaj kraj bio staro uporiÅ¡te radikala (zavičaj N. PaÅ¡ića, A. Stanojevića, M. Spalajkovića…) i u ogromnoj većini opredeljen za četnički pokret. Zaječar je prvi put oslobođen 7. septembra 1944. bez velikih borbi. Nekoliko dana kasnije Nemci ponovo zauzimaju grad i ostaju do pred kraj septembra, kada u Zaječar ulaze jedinice Crvene armije. Ovu oslobodilačku vojsku (zapamćenu i po nevojničkom ponaÅ¡anju) smenili su organi novoformirane narodne vlasti koja je odmah započela obračun sa saradnicima okupatora, političkim neistomiÅ¡ljenicima i klasnim neprijateljima. Pre ulaska u grad postojali su već sačinjeni spiskovi za proveru viÅ¡e stotina viđenijih lica iz Zaječara, Boljevca i okoline, sumnjivog držanja prema NOB-u i revoluciji na kojem su se naÅ¡li mnogi sveÅ¡tenici, učitelji, sudije, advokati, trgovci, inženjeri, profesori i drugi od kojih su mnogi kasnije likvidirani, osuđeni na smrt ili dugogodiÅ¡nju robiju.
Za Å¡efa zaječarske OZN-e postavljen je J. Rautović, električar iz Ćuprije, a zatim D. Gligorijević iz Zaječara. U njenom formiranju je po naređenju Ostoje Rokića, komandanta vojnog područja Timočke krajine, učestvovao i advokatski pripravnik iz sela Borovca V. Nedeljković, aktivista KPJ, najpre islednik pa okružni i savezni javni tužilac. Pored njega kao islednici se pominju i P. MiÅ¡ić, N. Bojković, obaveÅ¡tajni oficiri D. MiloÅ¡ević (u vreme okupacije policijski pisar) i M. Petrović. Vojnim sudom, koji je zasedao u opÅ¡tinskoj sali, u to vreme su predsedavali M. Ristić i Ilija Dožić, bratanac patrijarha Gavrila Dožića. Svakih petnaestak dana ASNOS je od OZN-e obaveÅ¡tavan o broju osuđenih i vrsti kazne a neretko su dolazili S. Penezić Krcun i S. Lazarević, pregledali spiskove i sami na licu mesta ,,presuđivali“.
Nemali broj ljudi stradao je prilikom sasluÅ¡anja u zgradi OZN-e (koja se nalazila u kući poznatog političara M. Spalajkovića, ul. Lj. NeÅ¡ića, i kući industrijalca Antića, ul. Prote Mateje), ali i u Starom zatvoru i krugu Artiljerijske kasarne (na ulazu u Zaječar) gde su držani zatvorenici. Računa se da je viÅ¡e stotina ljudi likvidirano bez ikakvog sudskog procesa.
Svedok A. Stevanović navodi da je, dok je on bio komandir straže zatvora OZN-e (do aprila 1945), na streljanje izvedeno 700–750 lica, i to na sledeći način: ,,Oficiri OZN-e su hapsili. Svi oni koji su dovođeni u zatvor, raspoređivani su po sobama. Svakih 10-15 dana dolazili su J. Rautović, D. MiloÅ¡ević i J. Milutinović i sa sobom su nosili jednu svesku, ulazili su u zatvoreničke sobe i iz nje čitali imena, po dvojice trojice iz sobe, vodili ih sa sobom i smeÅ¡tali u sobu br. 1, koja se nalazila u blizini ulaznih vrata glavne zgrade. Tu sobu su nazivali ćelija smrti. Iste večeri, kada su zatvorenici dovođeni u ovu sobu, u oko 10 sati uveče, u krug zatvora dolazilo je dvadesetak pripadnika bataljona OZN-e koji su sačinjavali uglavnom dobrovoljci. Oni su ulazili u sobu br. 1, u kojoj je obično bilo 60–70 zatvorenika. U početku su ih vezivali kanapom po dvojicu, jednog za drugog, ali kada je jedan prilikom sprovođenja uspeo da pobegne, počeli su da ih vezuju telefonskom žicom.“
Među streljanima je bio i stražarev otac Aleksandar optužen kao četnički jatak; njemu je pred smrt kroz vrata koja je sam čuvao dodao sveću i litar rakije. Kada su ih sprovodili iz zatvora i u vreme egzekucija gaÅ¡ena su svetla u glavnoj ulici i zavođen policijski čas.
Porodice pobijenih nikad nisu videle sudske presude. »OtiÅ¡ao u Rusiji« ili »OtiÅ¡ao u Bor« odgovarano je mnogim očajnim suprugama pred vratima OZN-e. StreliÅ¡ta su bila na brdu Kraljevica, na putu za selo Vražogrnac, na Senjaku, Konjskom groblju, kod Artiljerijske kasarne, potoku Zmijanac, Dubokom potoku (na putu za Nikoličevo), jarugama prema Boljevcu, koritu Timoka i Å¡umama pored Tupižnice. Mnogobrojna ucveljena rodbina, koja je kukala i čeprkala nad plitkim jamama streljanih na Kraljevici, silom je rasterivana. ,,Često se deÅ¡avalo da su, oni koji su učestvovali u streljanju, na magarcu ili rukama donosili odeću, obuću i druge stvari streljanih, a onda su se u krugu zatvora, deleći ih između sebe, prepirali ko će koje stvari da uzme. Bilo je i žučnih rasprava u stilu ,,Ja sam ga ubio meni to pripada!“
»Efikasnost« OZN-e bila je podstaknuta i elementima lične osvete lokalnih funkcionera, pre svih Živana Vasiljevića, sekretara OK KPJ (kome su Pećančevi četnici u toku rata ubili oca), kao i Miodraga Cojića, Momčila Sibinovića i SaÅ¡e Gligorijevića. Tako su u talasu odmazde, sa istinskim kolaboracionistima i ratnim zločincima, glavom platili i zaposleni u Nedićevoj administraciji, nasilno mobilisani četnici, ugledniji i bogatiji građani a neretko i njihovi rođaci i prijatelji koji su se naÅ¡li na putu uspostavljanja revolucionarne vlasti.
Kriterijum za selekciju je često bio samo zanimanje, a sve osude je pratila konfiskacija celokupne imovine. ,,Dovodili su ih i vojnici i civili. Ponekom smo uzeli izjavu u dve tri rečenice. Odmah su padale presude, odvođeni su u zatvor a odande na streljanje. Ubijali smo ih kao muve. “ – kaže penzionisani okružni sudija, tada islednik OZN-e N. Bojković.
Od gradskih »buržuja« stradali su Žarko Zečević – predsednik opÅ¡tine, industrijalac Svetolik MiÅ¡ić – trgovac i vlasnik bioskopa, Čeda Janković – vlasnik bioskopa, S. Cvetković – glumac, M. Milojković – trgovac, Ž. Spasić Fifa – činovnik, A. Ninić – krojač, delovođa J. Nikolić (ubijen u selu Minićevo), S. Dunjić – žena bivÅ¡eg pukovnika JV, A. Hočevar – učitelj, izbeglica iz Slovenije, V. Petković – direktor gimnazije, Mirković i V. Branković – profesori gimnazije, K. Milosavljević – mesar i mnogi drugi.
Učitelj Lj. Pajkić iz Lubnice, četnički vojvoda, najpre je linčovan od mase pa likvidiran u krugu zatvora, a streljan je kao četnički oficir i sin predratnog političara N. Uzunovića. Pored nedićevaca i četnika (među kojima je bilo i okorelih zločinaca poput P. Petrovića Maruce iz sela Tople) likvidirani su mnogi zarobljeni belogardejci (oko 60) kao porodica Martinov, B. Polhovski, V. Polhitrudov i drugi od kojih su neki navodno ,,zahvaljivali“ na smrtnoj kazni mireći se sa smrću.
U isto vreme na meti su bile i bogate seoske gazde u okolnim mestima. U selu Sumrakovac gotovo je zatrta porodica Milorada Milutinovića, solunca i narodnog poslanika, koji je sa sinovima Vojislavom, Androm i Živkom streljan po kratkom postupku u potoku Zmijanac.
Sličnu sudbinu doživele su i porodice Ivković i Gočić, kao i učitelj Jović Nikola, izbeglica iz Makedonije pred naletom bugarskog okupatora, koji je optužen za »šurovanje« s četnicima. Među ubijenima su i sveÅ¡tenici Ljuba Stevanović iz Krivog Vira i M. MiloÅ¡ević iz Osnića. Ž. Rajković iz sela Leskovca, optužen za denuncijaciju, pobegao je sa streljanja, a iako oglaÅ¡en mrtvim kasnije je osuđen na samo Å¡est godina zatvora.
Posebno je stradalo selo Vražogrnac. Likvidiran je ratni predsednik opÅ¡tine Vražogrnac Bajić Aleksandar i pored toga Å¡to se istakao spasavanjem mesta od nemačke odmazde (bio je i kum poznatog komuniste Ž. Conića Planinca). Geometar Trifun Doković izgubio je dva sina blizanca, koji su streljani u Vražogrncima, pod optužbom za saradnju sa Gestapom; istog dana po podne stiglo je zakasnelo pismeno naređenje o obustavi postupka protiv njih.
O jednom slučaju svedoči Mikić Bosiljka, kojoj je muž bio u partizanima:
»Mog svekra Čedomira i devera Vladimira (inače maloletnog) streljali su u Zaječaru između 16. i 21. novembra 1944. To se desilo u jutro, kada su njih 200 oterani na sasluÅ¡anje na Kraljevicu. Sutradan kada je žena Stana odnela hranu stražar joj je rekao da su joj muža deportovali u Rusiju... Mi smo iÅ¡le na Kraljevicu ne bi li naÅ¡li Čedomira i hriÅ¡ćanski ga sahranili, ali ga nismo naÅ¡le. Kraljevica je bila puna naroda koji je tražio nekog od svojih. Na zemlji koja je bila krvava mogle su se videti kape i cipele pobijenih.«
Postoji i svedočenje o pogibiji Iva Sindika, jednog od retkih Hrvata učesnika kongresa u selu Ba, koji se zadesio u ovom kraju u vreme ove posleratne odmazde: »Njega i ženu komunisti su streljali u jednoj dolini kraj Timoka. Za njima je ostalo troje maloletne dece. OZN-a je sve iz kuće oduzela pa čak i Å¡poret iako je bila ljuta zima. Najmlađa ćerka je zbog pretrpljenog straha prestala da raste.« – kaže Branivoje Mikić iz Vražogrnaca.
U selu Planinica, u kojem je stradao Radomir, otac okružnog sekretara partije Živana Vasiljevića, streljano je čak 19 lica. Mnogi slučajevi divljeg čiÅ¡ćenja su zabeleženi i u selima Rgotina, Lubnica, Zagrađe i Veliki Izvor.
Ipak najviÅ¡e je izgleda uhapÅ¡eno u selu MetriÅ¡u (Negotin) – čak 40 lica. Da u Zaječaru nisu streljani samo žitelji svedoči i Živorad Tomić čiji deda je jedno vreme u kući skrivao maloletnog četnika iz Bora MiloÅ¡a Mitića, koji je kroz prozor dedine kuće video kako partizani sprovode njegovog brata Milorada i joÅ¡ neke Borane. Kasnije su saznali da su likvidirani na Kraljevici. MiloÅ¡ je posle pobegao i preko Bugarske se nekako dokopao Amerike, a o svemu doživljenom u Čikagu je izdao knjigu.
U vinogradarskom selu Rajac kraj Negotina novembra 1944. likvidiran je bez suda predsednik opÅ¡tine Ilija Najdanović, sa joÅ¡ Å¡est uglednih seljaka-monarhista. Mnogi iz negotinskog kraja streljani su na peskovitom brdu kraj KobiÅ¡nice, a sediÅ¡te i zatvor OZN-e se nalazilo u danaÅ¡njoj zgradi Arhiva. U Knjaževcu i okolnim selima takođe je stradalo viÅ¡e stotina građana, a samo u jednom saopÅ¡tenju Vojnog suda iz novembra 1944. nalazi se spisak od 90 imena među kojima i mnogo uglednih.
Do polovine novembra u Boljevcu i okolini likvidirano je oko 150 ljudi, među kojima i bivÅ¡i predsednik opÅ¡tine Đura Veljković. Samo dva dana pre davanja amnestije za političke krivce u Boljevcu je pogubljeno 127 osoba pred streljačkim vodom kojim je komandovao M. Cojić.
DuÅ¡an N. Tomić, trgovac i industrijalac iz Boljevca, predsednik Boljevačke crkvene opÅ¡tine i član eparhijskog saveta Timočke krajine, koji se časno držao u toku okupacije i pomagao sirotinju (o čemu je imao potvrdu i lokalnog narodnog odbora), viÅ¡e puta je krajem 1944. privođen u lokalnu OZN-u gde je sasluÅ¡avan od komandanta M. Cojića. Poslednji put je uhapÅ¡en i sproveden u zaječarsku OZN-u 11. decembra 1944, pod optužbom da je pomagao četnički pokret, od kada ga porodica viÅ¡e nije videla. Nije pomogla ni peticija viÅ¡e stotina građana kojom se tražilo njegovo puÅ¡tanje na slobodu.
Iako nikad nije suđen, konfiskovana mu je sva imovina kao narodnom neprijatelju – fabrika zejtina u Paraćinu, mlin, kuća i rudnik na Rtnju, kuće u Boljevcu i Mirovu i drugo. Naknadno mu je tek 31. januara 1946. odlukom Državne komisije pripisano krivično delo pokuÅ¡aj ubistva i zlostavljanje kako bi se zločin legalizovao. Vrhunac je ipak činjenica da je iscepana čak i stranica u matičnoj knjizi rođenih u Boljevcu gde je DuÅ¡an bio zaveden.
Мр.Срђан Цветковић, одломак књиге "Између српа и чекића"
Ja, Dobrivoje Tomić, sin sam DuÅ¡ana N. Tomića, industrijalca iz Boljevca (Timočki), koji je nevino stradao početkom 1945. od pripadnika OZN-e Zaječar. Otac je oko 10. februara 1945. god. bez suđenja ubijen ..
...Prisutni su i partizani-đželati koji brane ljudima da iskopavaju svoje nebi li ih bar dostojno sahranili. Oni nas klečeće Å¡utiraju uz najpogrdnije psovke i vređanja, terajući nas sa ovog stratiÅ¡ta. Jure i kučiće koji razvlače leÅ¡eve plitko zakopanih. ... Uskoro hoće i majku da likvidiraju, a nas decu u sirotinjske domove da strpaju. Bežimo u Beograd i skrivamo se, majka u Kosovskoj ulici, a sestra i ja u suterenu NebojÅ¡ine ulice - ako uhvate jedne da ne uhvate druge. Strah nas muči viÅ¡e od gladi...
http://blog.b92.net/text/5482/Kako%20sam%20postao%20narodni%20neprijatelj/
Potvrdu o postojanju revolucionarnog nasilja, po oslobođenju Srbije i Beograda, nalazimo čak i kod vodećih aktera revolucije.
V.Dedijer navodi pismo Tita P.Dapčeviću od 16.X 1944.:”Pošalji mi hitno preko B.Crkve za Vršac jednu od najboljih jakih brigada, eventualno Krajišku. Potrebno mi je da očistim Vršac od švapskih stanovnika.”
U tom smislu interesantna je i polemika između M.Đilasa i V.Dedijera oko uloge u pomenutim događanjima. Đilas potvrđuje da je bilo vansudskih progona:
»Još pre našeg ulaska u Beograd mi smo ustanovili kriterijume po kojima će sledbenici Nedića i Ljotića biti ubijani na licu mesta. Ovo je već bilo objavljeno iako se većina sledbenika LJotića i Nedića povlačila sa Nemcima. Zasigurno među ubijenima bilo je i onih koje bi i najgori i najnepravedniji sud poštedeo«.
Međutim, odriče da su on i Ranković bili »tvrda ruka« kako to tvrdi Dedijer, već da je sve konce vukao Tito pitajući se i o najsitnijim pitanjima »..a Ranković je bio samo produžena ruka Titova, po potrebi, nekad stroga nekad blaga...«.
Ne treba gubiti iz vida da se sve odvijalo u atmosferi još uvek nezavršenog rata, u vreme kada su se još mogle čuti topovske salve sa Sremskog fronta udaljenog svega stotinak kilometara. Takođe se i među »šumskima« našao raznoliki svet koji nije poštovao partizansku disciplinu niti običaje ratovanja vođen ličnim lukrativnim razlozima ili osvetom.
Prilikom aprilskog sloma 1941. došlo je i do raspuštanja robijašanica pa su se mnogi kriminalci obreli u partizanskim redovima kao prvoborci (žandarmi i čuvari su radije odlazili u četnike).
U tom smislu jako je značajna ispovest majora OZN-e Milana Trešnjića kasnijeg generalnog konzula SFRJ u Štutgartu,:rolleyes: čija je probuđena savest progovorila pre izvesnog vremena...predložen je za oficira OZN-e u prvoj brigadi Šeste ličke divizije, aprila 1944., pred desant na Drvar, od strane jednog od visokih oficira bezbednosti - Dragoslava Pešića.Pri oslobađanju Beograda oktobra 1944., dobio je zadatak da zauzme zgradu XII kvarta Uprave grada Beograda na Dedinju i otpočne uspostavljanje narodne vlasti – prikupljanje podataka o držanju stanovništva u vreme okupacije, hapšenje saradnika okupatora i pripadnika zaostalih jedinica Nedićeve garde i žandarmerije...Štab savezne OZN-e .. Njиme su u prvo vreme rukovodili Đuro Stanković, Sreten Vulić, Srđan Grujić (svi iz Šeste ličke).
Ratnu psihologiju i mržnju oslobodioca prema beogradskoj čaršiji delimično oslikava uspomena majora OZN-e Trešnjića
»..Zakleo sam se još kao skojevac, kad dođem u Beograd i upadnem u ove vile buržoaske, ovih eksploatatora, krvopija radničke klase i poštenih ljudi, ja ću pronaći najluksuzniju vilu nekog buržuja,uskočiti u nju , potražiti najluksuzniji krevet i sa sve čizmama svojim partizanskim i ličkim blatom na njima - leći i prespavati«.
Zloglasni oznaš iz XII kvarta (Dedinje-Senjak) Bata Živančević jednom prilikom se ispovedio Đorđu Laloviću, kojeg je više puta saslušavao i lično poznavao: »Čoveku kojeg sam trebao da likvidiram stavio sam pištolj u usta. Molio je i kukao: »Sinko imam dva sina kaio što si ti !«.
Ja sam opalio revolver i razneo mu glavu. Tada sam smatrao das sam učinio veliku stvar za partiju.«
Suđenja su bila tajna i fiktivna. Sa svim kartonima dnevno (nekad i dva puta) se odlazililo u Maglajsku ulicu (Dedinje) gde su ljudi iz glavnog štaba OZN-e gledali spiskove a njihova olovka je najćešće ispisivala dve reči: »Banjica« ili »streljati«. Uglavnom ovo drugo, naročito ako su su uniformisana lica ili označena kao »izraziti neprijatelj«.
»..Plan je bio da se pobije što više saradnika okupatora i neprijatelja revolucije« - svedoči Trešnjić » od ljudi u uniformi, nijedan nije bio zlikovac i nije zaslužio metak u čelo sve ih je trebalo preobući i poslati u neku partizansku jedinicu na Sremski front, jer su svi bili voljni da se bore svi bi rado otišli. Mnogi od njih bili su iskreni rodoljubi i umirali su sa rečima »Živeli oslobodioci Beograda«, »Živela oslobodilačka vojska« kao na primer intelektualac i građanski političar Milan Komadina. Da su se sklonili dok ne prođe prvi talas ja tvrdim životom da niko od njih ne bi dobio više od dve godine.«
Najpre su zvanično(preko radija i štampe) pozvani svi neokaljani čuvari javnog reda i mira da se vrate na svoj posao....
Nekadašnji oficir OZN-e A.Garotić svedoči da su na ulazu u Kalemegdan (kod spomenika Mokranjcu) zakopani leševi oko 30 saobraćajnih policajca iz policijske stanice kod stepenica (ispod Francuske ambasade) koji su tu streljani po oslobođenju Beograda. Pre streljanja su bili skinuti, vezani žicom i oduzeti im lični predmeti.
M.Trešnjić navodi slučaj saobraćajnog policajca Poznića koji je pošto je slučajem preživeo streljanje na Banjici ponovo se prijavio vlastima ubeđen da je bio greškom osuđen, no ipak je likvidiran po Trešnjićevim rečima kako ne bi mogao da priča šta se dešava sa pripadnicima bivšeg aparata.
» ..Godinu dana posle oslobođenja zemlje shvatio sam kakve smo greške činili. Desetine i stotine potpuno nevinih ljudi koji nisu znali da na vreme skinu i zbace uniforme progutala je narodna revolucija. Svi uniformisani policajci svrstani su u red zloglasne Specijalne policije.Takozvani elitni deo poliicijskog aparata manje je stradao. Tako je greh menjine platila većina i to po nekim čudnim zakonima zlehude ljudske sudbine."
Prema pisanju bivšeg oficira kraljevske vojske K.Aćina krajem 1944. i oficiri kraljevskog vazduhoplovstva pozvani su da se jave na dužnost u Komandu vazduhoplovstva u Zemunu. Veliki broj pilota je prebačen odatle na pomoćni areodrom Lisičiji jarak gde su saslušavani i streljani u blizini sela Jabuke (kod Pančeva).
Na sličan način završio je major jugoslovenske vojske J. Hudina koji se kao profesionalni vojnik i pravnik uposlio u nedićevoj žandarmeriji. Čiste savesti sačekao je oficire OZN-e. 21. oktobra 1944. u svom stanu na Čuburi, uveren u svoju ispravnost i moralno držanje. Porodica ga nikad više nije videla.
Kraljevski oficiri, povratnici iz nemačkih logora izazivali su takođe veliko podozrenje novih vlasti, mnogi su bili uhapšeni i optuženi za špijunažu ili kolaboraciju u logoru a potom i streljani. Pavle Milošević, član JURAO, sa još 11 logoraša iz Mathauzena, mahom oficira JVO, uhapšen je polovinom jula 1945. prilikom repatrijacije u Kranjskoj Gori i isleđivan od majora Sime Dubajića.
Zatim su poslati u Beograd držani i mučeni u zatvoru OZN-e na Kosančićevom vencu pod optužbom zasnovanoj na iskazima Ljube Zečevića (kasnije direktora RTB) i još dvojice robijaša- komunista da su imenovani u logoru denuncirali i ubijali logoraše komuniste u tamošnjoj bolnici-benzin inekcijama.
U toku jedne racije na Senjaku uhapšeni su krajem oktobra 1944., dr.Milorad Ivanić-novinar i direktor »Centrale za humor«, Slavko Popadić - vlasnik bombonjere i fabrike čokolade, Mile »Oplenac« - vlasnik kafane sa roštiljem i Mika Veselinović – industrijalac vlasnik metalske fabrike. Sa Senjaka je odvedene u to vreme još 30-40 ljudi. Svi su likvidirani i pokopani između današnje kafane »Grafičar« i manastira Vavedenje.
Žitelji Železničke kolonije pamte da je predsednik narodnog odbora Azis Sultanović od 17.oktobra do 5. novembra 1944. odveo u nepovrat ugledne trgovce i fabrikante iz ovog kraja: D.Vojinovića, J.Samurovića, M.Stojanovića, V.Didića, S.Božića, S.Lazarevića, D.Živanovića, D.Đorđevića, B. Jerotijevića, P.Marcikića,B.Stojanovića i D.Stevanovića. Kada se B.Samurović nekako probila do M.Pijade ovaj joj je odgovorio »Šta ćete drugarice svaka revolucija guta svoju najbolju decu!«.
Prema proceni oficira OZNE majora Trešnjića, aktivnog učesnika, u »divljem čišćenju« radi se o blizu 10.000 streljanih lica samo u Beogradu, od kojih veliki broj zaista nevinih kojima je OZN-a u ovom periodu bila i »sudija i tužilac«.
(Одломци књиге "Између српа и чекића")
О Милану Трешњићу, мајору Озне- генералном конзулу СФРЈ у Штутгарту
http://www.nin.co.yu/2001-12/06/21009.html
http://www.serbianunity.net/culture/library/Lopusina2/ozna/ozna3.html
...мајор ОЗНА Милан Трешњић сведочио је да је у кварту којим је он командовао убијено 800 цивила. А Београд је имао 16 квартова. Када су откривена документа ОЗНА у Загребу, испоставило се да су комунисти више људи убили у једном београдском кварту него у целој хрватској престоници.
http://www.nspm.rs/prenosimo/prvi-put-u-srpskoj-javnosti-zlocini-komunista.html
Grupa Beograđana podnela je Okružnom javnom tužilaštvu u Beogradu prijavu protiv Milana Trešnjića, nekadašnjeg majora OZNA-e, zbog "izvršenja krivičnog dela ratnog zločina" odmah nakon oslobođenja Beograda 1944. godine.Prijavu protiv Milana Trešnjića su podneli 2002.године Dušan Kovačević, Milan St. Protić, Slobodan Vitanović, Dragomir Vitorović, Jelena Stamenković i Vladimir Stamenković. Oni se pozivaju na član 142, stav 1 Krivičnog zakona Savezne Republike Jugoslavije
Директива је, дакле, захтевала убиства широког круга људи, што је ускоро почело да се спроводи у дело. Најпре у Србији. И најпре по српским варошима и селима.
Одбегли робијаши
Очекујући отпор Срба, 1941. године у Србију стиже 400 професионалних револуционара, пронађених у окупираним европским земљама, где су се склонили после пораза у Шпанском грађанском рату. На челу је Јосип Броз Тито.
Пошто се показало да 400 револуционара није довољна бројка, они су потражили савезнике у робијашима одбеглим из затвора током априлском слома. Тако се у партизанима нашао и најпознатији криминалац у земљи Дража Глигоријевић, који је априла 1941. чекао извршење смртне казне, затим злогласни разбојник са Космаја Милосав Живановић Чаруга, Александар Живаљевић Цоја, звани Цоја првоборац, из Крагујевца и многи други.
Ужице
Теорија и пракса долазе први пут масовно до изражаја у Ужицу, једином већем месту из ког су се Немци повукли без борбе, 21. септембра 1941. Немци су предали Ужице Жандармерији и Пећанчевим четницима који, видевши да долазе комунисти, позивају највиђеније грађане да прогласе мобилизацију. Ови, пак, намећу одлуку да се град преда без борбе, с образложењем: „Да видимо шта и ова наша деца хоће". Већ 1. октобра командант Ужичког партизанског одреда, Душан Јерковић, издаје проглас: „Главни циљ наше борбе јесте уништење наших класних непријатеља". Ускоро у град долазе све комунистичке структуре. Богате, угледне и непокорне грађане комунисти масовно хапсе и стрељају изнад касарне у Крчагову. Један од главних егзекутора, Владан Мићић из Пожеге, сведочио је после да су убили преко 400 особа.
„Неке сам убио и маљевима", рекао је. Последња група од 50 ухапшеника, а међу њима и академски сликар Михаило Миловановић, убијена је у ноћи између 27. и 28. новембра, уочи повлачења из Ужица.
Чачак
Стравичну слику комунисти су оставили и у Чачку. У подрумима катастарске управе и соколског дома пронађени су лешеви без главе, док су у подруму испод среског начелства нађени људске очи и просут мозак. Немачки извештаји јављали су о клању жртава, а недићевски о убијању секирама. Главни егзекутор био је Милан Бата Јанковић, који је симболично носио црвену рукавицу без прстију, на левој руци, а убијао је чекићем.
Комунисти су педесетих година сакупљали потписе да се Јанковић прогласи за народног хероја, али су одустали јер би то ипак било превише. Али, поставили су му бисту, коју су Чачани првом приликом склонили. Милан је био рођени брат Милке Минић, супруге једног од водећих комуниста Милоша Минића, док је други рођени брат, Душан, током рата био коректор у једном листу у Београду. То је био разлог да га после рата стрељају. Када су му други ухапшеници у ћелији рекли да ће сигурно преживети, због сестре и шурака, он је одговорио: ''Напротив, ја ћу први бити стрељан!''
http://www.nspm.rs/prenosimo/prvi-put-u-srpskoj-javnosti-zlocini-komunista.html
Озлоглашени убица- Отац који је одобрио и убиство јединог сина
Петко Тановић, абаџија из Пожеге, био је стари Вуковарац и комуниста, поверљива личност. Заједно са Слободаном Пенезићем, Виданом Мићићем, Боровићем и Вуколом Дабићем, из села Мушвете код Чајетине довео је Живојина Павловића, шпанског борца, члана КП Француске и КПЈ, пред Јосипа Броза, током "Ужичке републике" 1941. године. Броз му је рекао: "Слушај, Ждребе, не стигох те у СССР-у, ни у Шпанији, ни у Француској, стигох те овде у твом родном крају". После тога је настало мучење. Павловић је дотучен и бачен у јаму у Крчагову, где су комунисти тада сахрањивали и остале жртве терора.
У мучењу су првачили Броз, Ранковић, Ђилас, Петар Стамболић, чак и Владимир Дедијер.
За одмазду што се Радојица прикључио својим друговима, дошла је одмазда оца да казни свог сина "издајника" и "народног" непријатеља зато што је постао резервни официр и прихватио идеолошке смернице Равногорског покрета...Мајор је питао свог колегу Петка телефоном шта да ради са његовим сином, а Петко му је рекао:
"Јеси ли побио остале у духу Титовог циркуларног наређења, да све заробљене припаднике Равногорског покрета, без обзира на године и пол треба стрељати, јер ће их народ у свом месту бранити..."Петко је ову ствар крио од супруге и кћерке, али су то оне сазнале од Шпанца.
http://www.pogledi.rs/id.php3?id=292&kat=15
Краљево
U Kraljevu je takođe došlo do hapšenja i egzekucija odmah po oslobođenju grada (29. novembra 1944). U prvim akcijama, između ostalih, uhapšen je inž. Zoran Marković. On je u organizaciji Zaštita omladine u okviru Nacionalne službe revnosno radio na regulaciji Ibra i Zapadne Morave (po njemu je jedan kanal nazvan Zoranov kanal). Među prvima je uhapšen i streljan bez suda pod optužbom da je ratni zločinac, izdajnik i narodni neprijatelj. Građani Kraljeva su uzalud svedočili i potpisivali peticije da Marković nije izdajnik niti da je bio u bilo kakvim vojnim formacijama.
Partizanski komesar i funkcioner OZN-e Ratko Dražević iz Raške o revolucionarnom teroru u Kraljevu kaže: ,,Ja sam svoju Rašku očistio tako što sam streljao samo pet ljudi... Mi smo streljali u zimsko doba u podrumu OZN-e u Kraljevu. Nismo mogli nigde da ih vučemo pa smo ih jednog preko drugog ređali… Kad smo napunili sklonište bacili smo bombe, da padnu drveni nosači i sve zatrpamo i zauvek predamo zaboravu. Danas u toj zgradi živi oko 500 ljudi i niko ne zna koliko je nevinih ljudi, iskrenih demokrata, ugrađeno u njene temelje, samo što nisu bili po ukusu nas komunista.“ Zna se i za imena 42 lica koja su streljana 1944–1945. u zoni Mileševskog korpusa, najviše iz N. Varoši, Božetića, Bele Reke i Jaseničkog Trudova. Egzekucije su najčešće vršene u kanjonu Uvca.
Алексинац
. U selu Gornji Krupac u blizini Aleksinca, OZN-a je, novembra 1944, likvidirala nekoliko stotina lica jer su odbili da se pridruže partizanima. Zakopavani su u tri reda u dugačkim šančevima. O tome svedoči Sava Banković, koji navodi da je u Aleksincu (oko 7.000 stanovnika) streljano oko 150 osoba i da su od decembra 1945. iz kaznione u Nišu svake noći sve do polovine februara 1945, kada su stvar preuzeli vojni sudovi, neprekidno izvodili na streljanje najmanje dvadesetak lica za noć. ,,Početkom februara prođoše tri noći a da nikog ne izvedoše na streljanje što se dotle nije događalo po pričanju ljudi koji su od početka u zatvoru... Drugi pretpostavljahu da su saveznici saznali za ubijanje ljudi pa su stali u kraj tom zlu“, piše profesor Sava Banković.
Лесковац
Posle ulaska partizanskih jedinica u Leskovac 1944. tamošnje građanstvo je odahnulo od patnji i ratnih strahota koje im je donela nemačko-bugarska okupacija ali i savezničko bombardovanje 6. septembra 1944 (Nedelja pacova), kada je poginulo više stotina lica. Sreća zbog stečene slobode mnogima je brzo raspršena oštrom kampanjom koju je sprovodila OZN-a od oslobođenja 11. oktobra 1944. do početka 1945...
Zatvor se nalazio u podrumu zgrade Okružnog suda, podrumu kuće D. Dimitrijevića- Smejurije, preduzimača Melentija i dr Danila Stoiljkovića koje je OZN-a konfiskovala za »svoje potrebe«. U blizini Leskovca u selu Slavniku, prema svedočenjima, postojala je neka vrsta koncentraciono-vaspitnog logora a streljanja su vršena i u Lapotincu, jarugama Gornje i Donje Stopanje i kod Poljoprivredne škole. Pripadnici leskovačke čaršije najčešće su hvatani po okolnim selima gde su se sklonili od bombardovanja čekajući oslobođenje. Posle saslušanja i istražnog postupka koja je OZN-a sprovodila po kratkom postupku, »osuđene« su odmah odvodili do obližnjih šuma i vršili egzekuciju. Režirana suđena (onima koji su suđeni ) održavana su i kafani Tri devojke u Niškoj ulici. Rođaci pobijenih noću su krišom odnosili tela streljanih i sahranjivali u rodnim selima. Postojali su unapred spremljeni spiskovi ovih lica. Revolucionarni teror oktobra–novembra 1944. imao je izrazito klasno obeležje budući da je ovaj grad bio važan industrijski centar sa brojnom buržoazijom.
N. Stamenković, vlasnik gumare Morava, koji je preminuo jula 1944, čak je posthumno oglašen narodnim neprijateljem zbog privredne saradnje, da bi mu se konfiskovala imovina
из књиге "Од српа до чекића"
Пожаревац
Požarevac je oslobođen 15. oktobra 1944. Posle bombardovanja (u kojem je poginulo i oko 100 meštana) u grad su ušle jedinice Crvene armije. Još u noći 14. oktobra 1944. ruski vojnici sa broda Jenisej poharali su parohijski dom i matretirali sveštenstvo. Radost zbog ponovo stečene slobode bila je umanjena incidentima sa oslobodilačkom vojskom (bahato ponašanje, pijančenje, silovanja crvenoarmejaca) kao i potonjom energičnom akcijom OZN-e na čišćenju narodnih neprijatelja.
Od novembra 1944. do juna 1945. veliki broj građana prošao je kroz zgradu OZN-e, koja se nalazila u Nemanjinoj ulici. Najveći broj smrtnih kazni i u ovom okrugu, sa i bez odluke suda, izvršen je prvih meseci posle oslobođenja. Na mestu današnjeg suda radio je Vojni sud a presude su izvršavane na starom Petrovačkom putu, u koritu V. Morave, na brdu Čačalici, selu Smoljinac i drugde. Bandere u Požarevcu su bile oblepljene mnogobrojnim saopštenjima Vojnog suda komande vojnog područja Požarevaca sa spiskovima streljanih narodnih neprijatelja. Takvih spiskova bilo je do početka 1945. (kad prestaju da se objavljuju) desetak, a sadržali su po 40–50 imena streljanih.
Jagodina.
Grad je 17. oktobra 1944. oslobodila Crvena armija i uz znatne gubitke (oko 1000 poginulih). Odmah iza njih nastupala je partizanska 15. udarna brigada (sastavljena uglavnom od »bosanaca«) sa zadatkom da očisti teren. Čistke su, osim sudskim presudama, vršene i bez njih. Mnogima je najpre »presuđeno« pa su im naknadno skrojene optužnice.
Kao zatvor je poslužio Klefišov podrum (danas pogon Juhora). Kroz razne zatvore prošlo je od oktobra 1944. do maja 1945. oko tri 3-000 ljudi. Manjem broju javno je suđeno u zgradi hotela Palas, dok su mnogi zločini utvrđivani do juna 1945 – deset meseci posle streljanja. Prema iskazima svedoka, streljanja više od 1.000 »izdajnika« izvršavana su na Konjskom groblju, Arčalijskom potoku, Đurđevom brdu, Bresju, na putu za Rakitovo i Moravištu kod sela Ribare. Glavnu reč su vodili Lj. Milosavljević Keva, sekretar OK KPJ, kao i lokalni poverenici OZN-e.
Između ostalih tada su streljani viđeniji predstavnici jagodinske čaršije – advokati, trgovci, industrijalci, sveštenici kao što su: T. Đorđević, S. Ristić, K. Mironja, P. Mišić, U. Pažin, J. Putniković (praunuka vojvode Putnika), sveštenik M. Živković, bivši sreski načelnik H. Kandić i drugi. Likvidirani su i major JVO Milić Rausavljević, oficiri Paraćinskog korpusa Romić i Cvetković, kao i Slovenac Jozo Šušterič, dobrovoljac iz Prvog svetskog rata i rezervni kapetan koji je u toku okupacije bio činovnik u fabrici cementa Popovac.
Bogati vlasnici su po pravilu osuđivani kao ratni dobitnici ili kolaboracionisti, a imovina im je u ime naroda konfiskovana. Na robiju su osuđeni Teodor-Teo Klefiš, poreklom Italijan, jedan od najbogatijih Jagodinaca, J. Bekerus – koji je imao najviše akcija u Jagodinskoj pivari, Đurić – vlasnik lanca trgovina, Jocić – vlasnik rudnika i zemljoposednik, braća Tasić – vlasnici najvećeg mlina i drugi. » Celo partizansko rukovodstvo se uselilo u kuće trgovaca i predratnih bogataša« – primetio je jedan od svedoka. Najubedljiviji primeri stradanja u posleratnim čistkama jesu slučajevi Tomislava Đorđevića, ratnog predsednika opštine, kao i Uroša Pažina policijskog pisara iz Jagodine.
Tomislav Đorđević, ugledan advokat iz Jagodine, jedan od 1300 kaplara, ranjavan u Prvom svetskom ratu, delom nemačkog porekla (Raušenbah), pokršten. Tokom rata zamoljen od Jagodinaca da bude predsednik opštine ne bi li ih zaštitio od Nemaca što je u više navrata i činio. Priča njegove ćerke Lidije potpuno liči na onu o sudbini prof. B. Popovića (Beograd), kao i mnogih drugih:
»Moj tata je izgubio glavu samo zato što nije hteo da posluša svog pisara Stevu Gorbunova, koji mu je budući da je imao prilike da vidi izbliza sovjetsku revoluciju, savetovao da se skloni na neko vreme dok se ne smire nervozni partizanski revolveraši. Ali zašto da moj tata negde beži? Bila sam na njegovoj strani... Bila sam ponosna na svog oca što je odbacio savet svog pisara, jer je Ruse desetak dana kasnije sačekao hlebom i solju«.
Međutim, porodici je ubrzo presela radost zbog oslobođenja. U njihovu kuću se najpre smestio štab 15. udarne brigade, potom je oduzet radio-aparat, da bi 3. novembra 1944. uhapšen i sam vlasnik: »Tačno u deset uveče 3. novembra, dva vojnika su upala u našu kuću i pozvala oca saopštavajući mu da imaju naredbu da ga uhapse. Vidno uzbuđen, tata se oprostio od nas porućujući nam da budemo dobre i da će se on možda još noćas vratiti jer nema zbog čega da strahuje.« Bio je neko vreme zatvoren u Klefišovom podrumu, a komesar – njihov »podstanar« – obećavao je da će se zauzeti da se što pre vrati. Prvi znak da je streljan bio je kad su joj zajedno sa posuđem, u kojem mu je donosila hranu, vratili i očevu tabakeru, da bi potom pročitala na uličnom plakatu kako je »osuđen na smrt streljanjem zbog pokolja, mučenja i zlostavljanja stanovništva«. Tri dana posle streljanja porodica je izbačena na ulicu, da bi potom postala socijalni slučaj živeći kao podstanar od milostinje sve ređih prijatelja.
» Celo partizansko rukovodstvo se uselilo u kuće trgovaca i predratnih bogataša« – primetio je jedan od svedoka.
Ваљево
I u Valjevu su građani bili iznenađeni žestinom obračuna sa »narodnim neprijateljima« bez obzira na na to što su Valjevo i okolina slovili kao Kalabićev kraj i leglo đikana, kako su četnike pogrdno nazivali Krajišnici. Odmah po oslobođenju Valjeva 15. septembra 1944. OZN-a je počela čišćenje izdajnika i saradnika okupatora, u prvom trenutku često bez ikakvog sudskog postupka. O radu prekog Vojnog suda u Valjevu jedan od članova veća Vuletić kaže: »Predsednik prekog suda bio je bivši valjevski advokat Ž. Đermanović a ja član veća. Dođu partizani i donesu akt i podatke o čoveku koga treba osuditi na smrt. Sudimo po svršenom poslu, oni ga pre toga već bili bacili negde u potok. Mi smo morali da presudimo onako kako su od nas tražili politički komesari, da nismo i nas bi pojeo mrak.«. O kakvim se procesima radilo govori i podatak da je izvesni sudija Dragojlović tokom 1945. dva puta suđen pred Okružnim sudom u Valjevu za isto delo kolaboracije – prvi put na 10 godina, drugi put na smrt.
O razmerama progona zasad se može slutiti samo iz iskaza svedoka i savremenika. Prema njima prepun je bio Stari zatvor (zgrada Valjevske banke), kao i zatvori u zgradi činovništva (firma Jablanica) i u objektu na mestu današnje Duhovne akademije. Posle presuda po kratkom postupku ili čak i bez njih, egzekucije su vršene uglavnom ispod bivše kasarne Petog puka, brdu Krušik, kao i u »zvekarama« oko valjevskih sela (naročito Rajkovića, Robaja, Žabara i drugih). Ovdašnjom OZN-om je rukovodio major Dragan Đurić, a u ovom poslu pomagao je i KNOJ. U oktobru i novembru 1944. čak su pojedini skojevski aktivisti sprečavali da rodbina streljanih istakne na kuće crne barjake, smatrajući to osobenim vidom protesta. U Valjevu je postojao i sabirni logor u krugu preduzeća Vistad (danas Krušik) do 27. jula 1945, kada je izmešten da bi se napravio prostor za stanovanje jedinica JA, uglavnom krajiških brigada, koje su imale zadatak da pacifikuju teren od ostataka JVO-a. U logoru je bilo u tom trenutku nešto više od 1.000 zatvorenika, u Niš je upućeno 700, a za Zabelu određeno 350 logoraša.
O streljanjima u Petom puku Vladimirka Simić koja je izgubila muža, sveštenika Dušana, kaže: »...Ozna je Dušana odvela u zatvor dva dana po oslobođenju, tamo je boravio 12 dana. Tog petka sam mu zadnji put nosila hranu... Krijući sam sa ženama iz sela Kotešnice danima odlazila na Peti puk i čeprkala po ostalim leševima ne bi li pronašla svog Dušana... Kada se sneg počeo topiti mogle smo da razaznajemo lica ubijenih, videla sam tamo Miku Krstića, Krstu Radojčića, Mihajla Desivojevića ... bili su goli i vezani žicom. Svog muža i pored danonoćnog traganja nisam uspela da nađem.«
OZN-a se služila i trikovima (viđenim i u drugim okruzima). Odmah posle oslobođenja je proturena vest po okolnim selima da će onaj koji nije okrvavio ruke biti amnestiran ili će mu biti suđeno. Tako su stradali Nikola i Radovan Smiljković, M. Savić, P. Baković i M. Jovašević. Kada su se predali, OZN-a ih je odmah odvela u Peti puk gde im se gubi trag. Tamo su stradali i mnogi drugi ugledni Valjevci: J. Babić, B. Medenica, R. Vukobrat, M. Mitrović, G. Tabaković. Ilija Majstorović, direktor gimnazije i ugledni prosvetni radnik u Valjevu, ubijen je u noći krajem 1944. u ataru sela Gornji Mušić. Zakopan je u nekom zabranu, a žena ga je otkopala i sahranila na valjevskom groblju. Sličnu sudbinu doživeo je i lekar Vlada Popović, rođeni sestrić Ljube Davidovića, inače aktivista okružnog ravnogorskog odbora. Jedan od vidova kazne za imućnije »nenarodne elemente« u Valjevu bila je i konfiskacija imovine, neretko praćena vremenskim zatvorskim kaznama. Sretenu Nediću, (rođaku Neška Nedića), oduzeta je sva imovina, trgovcu Anđelku Mihajloviću sve zgrade (danas preduzeće Elind), hotel Gođevac – vlasništvo porodice Gođevac (danas preduzeće za preradu kože – Milan Kitanović), Petkoviću i Unkoviću oduzeti su mlinovi i centrala na Gradcu, kao i mnogim drugim.
Ni šira okolina Valjeva nije bila pošteđena represalija...
Шабац
Uhapšeni su držani i u privatnim zgradama koje je kontrolisala OZN-a, u sadašnjoj Medicinskoj školi i u logoru kraj Save. Egzekucije osuđenih vršene su u krugu Šabačke tvrđave i u vrbacima pored Save. Najviše ih je izgleda bilo na srušenom šabačkom mostu na Savi gde je, prema podacima udruženja žrtava Most, streljano preko 300 osoba (za koje imaju ime i prezime) a procenjuje se da je više od 1.000 stradalih. O tome savremenik Slavoljub Kostić svedoči:
»Nikoga nisu štedeli, nikoga poštovali, hapsili koga hoća, ubijali koga hoće bez presude i zakona, bez ikakvih odgovornosti… Situacija je bila takva da je narod bio zaplašen. Noću su vodili na streljanja. Za streljanima se moglo samo kukati, sahrana nije bilo. Ljudi su samo nestajali... Sa streljanima se moglo učiniti samo jedno – pustiti ih niz reku da se zločin ne bi otkrio.
Osorni moćnici šabačke OZN-e su majci Slavoljuba i Dragutina Kostića, oglašenih za reakcionare, kada je došla da obiđe sinove u zatvoru decembra 1944, rekli da »svoje sinove potraži niz reku«.
O možda najtragičnijem masovnom streljanju preko 30 uglavnom učenika i studenata u selu Popovi 16. decembra 1944. govori Nebojša Kujundžić: »Moj stariji brat, rođen 1925, zatekao se uoči rata u Beogradu kao trgovački pomoćnik. Plašeći se da ne bude regrutovan u neku od tadašnjih vojski priključio se takozvanoj Nacionalnoj službi i zajedno sa svojim vršnjacima radio u toku rata na kopanju kanala. Postojale su tri takve grupe u Bogosavcu, Dublju i Slepčeviću... Tokom 1944. beže u Bosnu u strahu od ljotićevske mobilizacije. Priča se da su dugo lutali po Semberiji i da ih je u povratku u Šabac, tačnije u selu Popovi, zarobila neka partizanska jedinica. Na žalost, umesto da im to bude spas, partizani su im skinuli odeću i obuću i vezali žicom, i bez ikakve provere i suđenja ih streljali. A bili su to mladići koji u stvari nisu ni metka opalili... Posle nekoliko godina pop Ivan Janković je preneo njihove posmrtne ostatke (u dva sanduka) i sahranio na donjošorskom groblju. Rodbina je prilozima podigla spomenik ali nismo smeli da upišemo njihova imena. Na taj način je likvidirano više od trideset mladića pretežno đaka i studenata.«
Нови Сад
Po kazivanju R. Novakova iz Novog Sada, njegov otac Stevan Novakov odmah po oslobođenju odveden je 5. oktobra 1944. od strane OZN-e i nikad se više nije vratio: »... Posle nekoliko dana na jednom partizanu sam prepoznao očev kaput... Do kraja 1944. saznao sam da je moj otac narodni neprijatelj i da ne mogu da se upišem u školu.. «.
Imućnije porodice – Tanurdžić, Dunđerski i drugi bile su posebno predmet pritisaka i osvetničkog besa revolucionarnih snaga koji su se ogledali u maltretiranju, osudi pa i likvidaciju pojedinih članova. N.Tanurdžić iz Novog Sada svedoči o tome kako se spasao njegov otac: »... Pošto je dobio ozbiljnu dojavu da će biti streljan on se sklonio u Zagreb u kliniku za umobolne dok ne prođe prvi udarni talas nasilja...«
Milan Vukov, kurir OZN-e Vojvodine i III brigade KNOJ-a čiji je komandir bio izvesni M. Stavrić, seća se da je u proleće 1945. u Bačkoj likvidirana grupa od 79 visokih oficira Kraljevine Jugoslavije koji su se tek vratili iz nemačkog zarobljeništva.
Рума
Na prostoru Vojvodine, naročito u Banatu i Sremu, bili su česti izgredi i silidžejstva sovjetskih vojnika kao i osionosti prema partizanima. Pojedini pijani Rusi terorisali su civilno stanovništvo, bila su česta silovanja, pljačke pa ubistava o čemu je M. Đilas kasnije prigovorio Staljinu.
Profesor dr M. Cvetković svedoči o jednom incidentu u Rumi početkom 1945: »... Dva tri dana kasnije, u komandu čete uleteo je izbezumljeni seljak: »..Braćo, drugovi, prijatelji šta li ste! Spasavajte ako boga znate. Upali su pijani Rusi u kuću. Čuda prave. Otimaju i raznose hranu, razvaljuju burad, napadaju žene, pucaju ubijaju... Jednog dana umalo i sam nisam nastradao od jednog pijanog Rusa koji je iznerviran nasumice otvorio vatru.«
Ниш
Posle pretrpljenih ratnih muka i bombardovanja tokom 1944. građani Niša dočekali su 14. oktobra oslobođenje sa velikim optimizmom. Ta radost bila je delimično pomućena činjenicom da je u oslobođeni Niš sa jedinicama Crvene armije ušla i bugarska vojska – dojučerašnji okupator. Bilo je slučajeva da poneko od meštana prepozna među oslobodiocima doskorašnjeg okupatora, a u šali se govorilo: »Mi vi zarobivme mi vi odrobivme«. ...Veliki broj Nišlija je nastradao posle naredbe Komande područja grada Niša.
Bojović Božidar, intendantski kapetan, bivše jugoslovenske vojske, takođe je dobio crveni koverat da se javi u komandu. Pošto se javio uhapšen je 20. oktobra 1944, zatvoren u Kazneni zavod posle čega ga je likvidirala OZN-a bez suda. Porodica je decembra 1945. od Sreske komisije za ratnu štetu dobila potvrdu da su ga likvidirali Nemci.
Želeći da se odupre teroru OZN-e, pošto je saznao da su njegovi drugovi oficiri i podoficiri koji su se priključili partizanima posle proglasa kralja Petra II (9. septembra 1944) nestali u čistkama, Radomir Stojković je stvorio tajnu organizaciju TONUS -Tajnu organizaciju nacionalista u Srbiji, koja je imala pre svega propagandni karakter. O delovanju ove organizacije on kaže: »Ja sam pisao letke koji su se krišom raturali po kafanama (ispod stolnjaka) i svuda po gradu, čak smo poštom nekoliko puta slali letke Đilasu, Moši, Finciju i drugima... Krio sam se do 21. avgusta 1945. godine, kada je zloglasna OZN-a saznala gde se skrivam...
Mnoge viđenije Nišlije su platile glavom odluku da prihvate okupacioni ražim i gledaju svoja posla. Krajem 1944. stradali su direktor gimnazije i bivši predsednik opštine Jovan Čemerikić, zatim Andra Milutinović, Bata Sotirović, apotekar Jelić, lekar Nikolić, ciglar Dušan Šterić, pisar Malen Stojanović, sudija Midić iz Aleksinca, Miloje Spasić, Rade Petrović, Stojan Živković, Nikola Vasiljević. Dr Đorđević, poznati vojni hirurg, razboleo se u zatvoru od pegavca i umro; na njegovoj sahrani se okupila masa sveta koju je OZN-a morala da rastera. Đorđe Jovanović, potomak kraljevskog dvorskog ćurčije Nikole, poznat kao ugledni domaćin i veliki dobrotvor izbeglicama iz Makedonije i sa Kosova, bio je takođe na meti OZN-e dok je njegov sin Nikola mobilisan u partizane. Najpre je osuđen za »ratnu dobit« na 2 meseca zatvora, iako za vreme rata nije radio, a potom je ponovo uhapšen krajem 1947. pod optužbom da je navodno pomagao pripadnike zavereničke organizacije Beli orlovi (njih 14 je tih dana uhvaćeno) koje nije pomagao ni u toku rata. Suđenje je zakazano za 8. maj 1948, ali do njega nije došlo jer je Đorđe navodno izvršio samoubistvo istog jutra.
Призрен
Slučaj Gadžić Stojka (1888–1944). Rođen u Sredskoj, opština Prizren, građevinar koji je nasledio porodičnu profesiju prenošenu s kolena na koleno. Učesnik u Prvom svetskom ratu i otac šestoro dece. Između dva rata pečalbario u Rumuniji i SAD. Po povratku radio u Prizrenu kao građevinski preduzimač, stekao solidno imanje i izgradio crepanu –ciglanu u Landavici kraj Prizrena. Za vreme okupacije hapšen i držan u logoru dok mu je Albanac »zakupio« i vodio ciglanu u kojoj nije bilo mesta za Srbe. Posle oslobođenja, kao jedan od uglednih Srba nekomunista, među prvima je uvršten u spisak za likvidaciju. Do 30. novembra 1944. prinudno je radio na opravci mosta u mestu Pirane kod Prizrena. Na dan 30. novembra 1944. uhapšen je u centru Prizrena, a u noći između 4/5. decembra 1944. streljan. Porodica nikad nije dobila sudsku presudu, a u rešenju o konfiskaciji imovine R. br. 192/45 izričito stoji ,,sudska presuda ne postoji“. Raspolaže se i potvrdom Republičkog javnog tužilaštva broj 504/94. od 18. aprila 1995. da protiv Gadžić Stojka 1944–1945. nije vođen nikakav krivični sudski postupak
Из књиге " Између српа и чекића"
Kako su se komunisti odnosili prema neistomiÅ¡ljenicima i ideoloÅ¡kim protivnicima. Priča o "pasjem groblju" i istina o komunističkom moralu.
Како су се комунисти односили према неистомишљеницима и идеолошким противницима. Прича о "пасјем гробљу" и истина о комунистичком моралу.
Pravo lice komunizma - "Pasje groblje" (zločini u CG)
Na Badnji dan 1942.
http://www.youtube.com/watch?v=htyrh1irnqc&feature=related
У израз „класни непријатељ", по директиви Коминтерне, од 9. маја 1941. потпале су две групе људи: чланови идеолошког покрета националистичког или верског карактера, свештеници, чланови полиције, официри, дипломатски и грађански службеници уколико одбију да се сврстају на страну револуционарних снага, као и сви чланови владајуће династије и свако лице за које се зна да се активно противило припремама или извршењу револуције...
„Премного вас је остало у животу, али још имамо времена да ту грешку исправимо" - Слободан Пенезић Крцун, прва изјава у ослобођеном Београду
Директива је, дакле, захтевала убиства широког круга људи, што је ускоро почело да се спроводи у дело. Најпре у Србији. И најпре по српским варошима и селима. И опет је употребљен познати рецепт са слањем Лењина да диже револуцију и разбија систем „изнутра".
На основу Титових наређења, комунистички преки судови слали су људе у смрт по кратком поступку и без права жалбе. „Ова пресуда је извршна и противу исте нема мјеста жалбе", писао је Сава Ковачевић, председник Преког војног суда Никшићког партизанског одреда. Од 19 оптужених на овом процесу осморо је осуђено на смрт, уз уобичајену конфискацију имовине. Од ових осморо петоро су били рођаци Саве Ковачевића: Новица, Блажо, Марко, Мирко и Петар Ковачевић. Првооптужени Новица Ковачевић пре рата је био судија, док је његов рођак Сава Ковачевић био кријумчар дувана.
По злу најчувенији злочин у Црној Гори комунисти су починили на Бадњи дан 1942. године (а и иначе су волели да убијају на велике српске и православне празнике). У колашинском Лугу, на десној обали Таре, над телима 240 унакажених грађана разапели су лешину пса на даскама у облику крста. Затим су на једној дасци написали: „Ово је пасје гробље". Сведок, који је после неколико месеци посматрао откопавање жртава „пасјег гробља", пише:
„Пред језивим призором немо стојимо сви, нарочито родбина. Она не може да препозна лешеве својих милих и драгих, јер су страшно унакажени и без појединих делова тела. Руке и ноге су им поломљене; зуби повађени грубим клештима још док су били живи; лобање су им размрскане дрвеним маљевима, чије су ударце чули становници најближих кућа оне свете ноћи уочи Божића..."
http://www.nspm.rs/prenosimo/prvi-put-u-srpskoj-javnosti-zlocini-komunista.html
Најобимнији рад о комунистичким злочинима у Херцеговини, двотомну књигу „Крваво коло херцеговачко 1941-1942", објавио је бивши херцеговачки партизан и високи официр Титове армије, др Саво Скоко. Многобројна документа Скоко је употпунио сведочењима партизана очевидаца догађаја. Он пише да су Ј. Б. Тита и његов Централни комитет на нови талас злочина нарочито инспирисали успеси Црвене армије под Москвом и Стаљинов говор на прослави годишњице Октобарске револуције. У првој половини децембра 1941. године они су проценили да је дошло време за успостављање ''диктатуре пролетаријата'', као ''законом неограничене и на насиљу основане владавине пролетаријата над буржоазијом''.
У прве велике злочине комуниста у Херцеговини спада убиство тројице калуђера у манастиру Дужи, 23. децембра 1941. Били су то стари руски калуђери, избегли после 1917. године од бољшевичког терора. Злочини се умножавају после 4. јануара 1942, када је у Херцеговину упућен Саво Ковачевић са делом Никшићког партизанског одреда. Било је притужби да су херцеговачки комунисти „меки" у обрачуну са класним непријатељем, па је врх партије сматрао да ће им користити особа која је управо осудила на смрт петоро својих рођака. Ковачевићева десна рука био је још један „народни херој" Петар Драпшин.
У злочинима је предњачио 1. ударни батаљон, специјално основан за ову намену. За команданта је постављен Владо Шегрт, а у штабу су били Саво Ковачевић, Љубо Ковачевић и Милија Станишић. Дан по оснивању ове јединице, секретар Окружног комитета КПЈ за северну Херцеговину, Миро Попара, доноси закључке са саветовања Врховног штаба и Централног комитета у Иванчићима, о ''бескомпромисној борби против 'петоколонаша' српске националности''.
Већ 30/31. јануара Преки војни суд 1. батаљона осуђује на смрт 16 „најистакнутијих разбијача народноослободилачке борбе" у Дабарској вили. Четворица су стрељана, а осталима је казна изречена условно на годину дана. Под непосредном командом Саве Ковачевића и Петра Драпшина, партизани су 27. фебруара под уобичајеним лажним оптужбама на Радачком бријегу стрељали 21 сељака. После „ужасно суровог" наступа и стрељања пред великим народним збором, партизани су, пише Скоко, око убијених заиграли коло.
Један од најмонструознијих злочина одиграо се током 3. и 4. марта у Голобрђу, на Дивљакуши и у Мекој Груди, када партизани стрељају 41 особу. У Ластви су стрељали браћу Петра и Ивана Саичића, којима су као отежавајућу околност узели што су били добровољци на Солунском фронту. У селу Брајићевићи стрељали су 12 старијих људи. После обилног ручка, пред масом света, Драпшин је уперио пиштољ у Милана Зиројевића, рекавши: „Овога гађам у око". Ипак је промашио, па је несрећника, који је говорио да ништа није крив, дотукао партизан Славко Коцка. Утом је родбина осуђених, до тада у неверици, стала да лелече, док су партизани започели песму и шенлучење, терајући родбину да им се придружи. „Та стравична мешавина песме и лелека остављала је поражавајући утисак на све присутне, изузимајући организаторе и извршиоце тог грозног чина", пише у својим сећањима Саво Скоко.
Партизанско коло, над још топлим лешевима (буквално), вило се и у Јасенку. Драпшин је ту изјавио: „Морамо убијати и невине заједно са квислинзима да не би нас они убијали". На игранкама око убијених у селима Мала и Велика Гарева и Добреље партизани су певали своју нову песму: ''Што не ваља убићемо, комунизам ширићемо''. У Добрељима су стрељали два старца и једног 13-годишњег дечака, Обрена Николића.
Драпшина, потоњег команданта једне од комунистичких армија, Саво Скоко описује као „психички нестабилну личност", уз напомену да се ова нестабилност „граничила са лудилом". Непосредно после рата, у тренуцима психичког растројства, Драпшин је извршио самоубиство, што су комунисти, као и његове злочине, деценијама скривали.
За Павла Ковачевића, партијског руководиоца Оперативног штаба за Херцеговину, Скоко каже да је био још гори и да се његов екстремизам граничио „са неком врстом менталне поремећености". Ковачевић је лично учествовао у суђењу и убиству свог оца Петра, 8. марта 1942. у Грахову. Када му је сутрадан у канцеларију дошла мајка и питала да ли може видети мужа, син јој је хладнокрвно одговорио: „Не можеш, убили смо га ноћас".
http://www.nspm.rs/prenosimo/prvi-put-u-srpskoj-javnosti-zlocini-komunista.html
Саво Скоко (4. јануар 1923, Југовићи, Гацко) је српски историчар и бивши официр ЈНА.
Завршио је основну школу у Фојници а гимназију, Пешадијску официрску школу и Филозофски факултет у Београду. Од 1966. до 1968. похађао је постдипломске студије на Филозофском факултету у Београду. Ту је 1968. магистрирао са тезом Спор Србије, Бугарске и Грчке око Македоније и Балкански савез и докторирао 1974. дисертацијом Други балкански рат 1913. Проучавао је војну историју Србије у 19. веку, Балканским и Првом светском рату.Poslednja knjiga:
Покољи херцеговачких Срба 1941. (1991)
Од највернијих докумената, који и доказују Брозову геноцидну политику како против Срба-комуниста тако и против Срба-монархиста, издвајамо управо његове оригиналне наредбе које се и дан данас могу прочитати у оригиналној верзији.
Ј. Б. Тито је упутио Штабу Црногорско-санџачког партизанског одреда 14. фебруара 1942. oво наређење, које представља класичан пример ратног злочина, у интегралној верзији гласи:
"Морате обавезно стријељати све оне који су потпомагали четнике и били наклоњени њима. Исто тако расчистите са лабавим и колебљивим елементима. При свему томе морате бити потпуно енергични и без сваког милосрђа. Стријељајте масу оних који су били прешли из партизана на страну четника. Послије тог стријељања они који остану неће више помислити да тако нешто направе...
Поред овог, обавезно морате спровести мобилизацију људства у бјелопољском срезу. Оне који се не би јавили стријељајте...
Упамтите да је сада за нас важније убити и растјерати четнике него Талијане."
Ово наређење не само што није уништено, него је објављено у "Сабраним делима" Ј. Б. Тита, том 8, стране 206-208.
Друго наређење Тито је 10. марта 1942. послао Главном штабу за Црну Гору и Боку, а оно гласи:
"Ликвидацији четничких банди и пете колоне морате посветити сву пажњу. Против четничких банди у Васојевићима морате мобилисати што више људства. Када то четничко упориште ликвидирате, све ће остало ићи лакше... Ви морате прибјећи репресалијама против четника. Морате палити извјесне куће окорелих зликоваца и разбојника, а обавезно све куће четничких вођа и коловођа. Сва њихова имања треба конфисковати."
"Зборник докумената" (том 2, књига 3, документ бр. 34).
Оригинал је чуван у Архиву Војноисторијског института у Београду, фонд НОР-а, кутија 2, регистарски број 16-2. Уклоњен и вероватно и уништен
Титово наређење Црногорско-санџачком одреду од 5. фебруара 1942:
"Ликвидирајте са свим четничким бандама на вашој територији... Ликвидирајте све шпијуне, петоколонаше, разбијаче народне борбе на вашој територији. Сва њихова имања конфисковати."
(Зборник, том 2, књига 2, 323-324.)
У истом духу наређивао је и заступник Титовог Врховног штаба, Велимир Терзић, 21. децембра 1942:
"Противу четничких села, као што су Шаховићи и друга која сте споменули у свом извештају, која служе као четничка склоништа, гнезда и отпорне тачке - треба да предузмете оштре и немилосрдне мере... (Све четнике) или у борби или ван борбе, као и њихове помагаче и заштитнике, треба ликвидирати на лицу места."
(Зборник, том 2, књига 7, 151.)
У говору једној српској јединици од 7. јануара 1943, овако је хвалио своје најбоље убице Србе-комунисте како убијају своје сународнике, па чак и рођаке :
"Рука није задрхтала ни када се требало обрачунавати и са рођеним оцем, ако је он пришао издајницима четницима."
(Зборник, том 2, књига 8, 359.)
Тито је највише водио рачуна да комунисти ратују највише против Срба.
Овако је реаговао на мањи сукоб партизана са шиптарима на југоистоку Црне Горе, , депешом од 21. октобра 1943, прекорио свог команданта Пеку Дапчевића:
"Нисте требали да се закачите са Албанцима, већ сте ваше снаге морали уперити према Србији. То је најважнија стратешко-политичка задаћа садашњице да се онемогући Дража".
(Зборник, том 2, књига 10, 397-398.)
Партизане Тито је исто тако спречавао да се сукобљавају са окупатором, за рачун борбе против четника.
"Најхитније ликвидирати четничка упоришта на Тромеђи, с тим да се сада не напада личка пруга",
стоји у његовом наређењу 1. пролетерској дивизији из октобра 1942. године. (Зборник, том 2, књига 6, 320.)
Тито, Ранковић и Жујовић послали су 29. марта 1943. следеће писмо секретару Покрајинског комитета за Босну и Херцеговину:
"Са 6. бригадом, појачаном са деловима Мајевичког одреда или Фрушкогорског, хитно се пребаците између Горажда и Међеђе на санџачку страну и чистите терен од четнка у правцу Заборка и Чајнича... На своме путу, тј. приликом пребацивања, не сукобљавајте се са Немцима, не предузимајте никакве акције на прузи, јер је то у интересу садашњих наших операција... Најважнији наш задатак сада јесте уништење четника Драже Михаиловића и разбити његов управни апарат, који представља највећу опасност за даљи ток народноослободилачке борбе."
(Зборник, том 2, књига 7, 271.)
Телеграмом од 14. априла 1943. године, Тито наређује 1. пролетерској дивизији:
"За сада никако не нападати Горажде, нити долазити у сукоб са тим гарнизоном, као ни са осталим немачко-хрватским посадама у долини Дрине."
(Дедијер, Дневник, том 2, 432.)
Свом 1. и 2. корпусу, Тито је 5. септембра 1944. године објашњавао циљ "ослобађања" Србије:
"Упамтите да је у целокупној овој операцији основни задатак ликвидација четника Д. Михаиловића и недићеваца, као и њиховог апарата."
(Ј. Б. Тито, Војно дело, књига 1, 273.)
Тито је одржавао добре односе са усташама, што се види из следећег документа:
"Продрли смо у крај у којем у селима има усташких елемената (Ракитница, Бјелемић и Ледићи, где су усташке страже). С четницима смо завршили у првом налету. Стигао је и батаљон који је донео храну петој бригади. Наишли смо у шуми на једног сељака са усташком капом. Села се налазе на сат и по одавде. Послали смо им писмо у којем их обавештавамо да настављамо својим путем и да их нећемо дирати."
(Дедијер, Дневник, том 2, 368-369, 202.)
Извештај генерала Паула Бадера Вермахту од 10. априла 1942:
"Изгледа да је четничка група Дангић јако разбијена у борбама са хрватском војском и усташама у садејству са комунистима, тако да Дангић сада може да постигне само локалне успехе."
(Зборник, том 12, књига 2, стране 276-277.)
Колико је ова усташко-партизанска сарадња била кобна по српски народ Источне Босне, казује
Извештај пуковника Ериха Кевиша од 20. априла:
"Прелазак српских избеглица, скоро искључиво жена и деце, преко Дрине у Србију није се делимично могао спречити због слабо поседнуте границе на Дрини. Хрватске усташке и муслиманске јединице поклале су велики број избеглица који су хрлили ка Дрини, а делимично их побацале у реку. Међу онима који су побегли у Србију хара глад и пегави тифус."
(Зборник, том 12, књига 2, 306-307.)
Кардељево монструозно писмо Брозу од 2. августа 1941:
"Код неких другова постоји бојазан од репресалија (не у руководству), од уништења села и људи итд. Баш тај страх највише кочи одлучније приступање мобилизацији хрватских села. А ја држим да ће баш репресалије пребацити хрватско село на страну српског села. У рату се не смијемо плашити уништавања читавих села. Терор ће безусловно довести до оружане акције. У том духу смо и донијели сада наше конкретне закључке... Образовати одреде заједно са мачековцима. Треба изазвати њихову акцију. Терор против мачековаца подићи ће тек читаву Хрватску у отпор."
(Зборник, том 2, књига 2, 31.)
Тито није послушао Кардеља, али ово монструозно писмо сведочи о њиховој геноцидној политици према Србима. Иначе, не може се пронаћи ниједно наређење Ј. Б. Тита које би се косило са хрватским интересима.
Титови најближи сарадници такође су водили геноцидну политику против Срба и то нису крили.
Када је 12. августа 1941. Светозар Вукмановић Темпо добио писмо Ђуре Пуцара о покољу 650 људи, жена и деце у околини Приједора, после чега се очекивало да ће Немци узети Србе у заштиту и укинути усташку власт, он је одговорио:
"Много више ме је забринула вијест да су окупатори ишли на укидање усташке власти у Приједору и да је читаву власт у граду преузела регуларна војска НДХ. Уколико окупатор почне стварати стање у коме ће се према Србима примењивати неки праведнији закони, то може да поколеба велики дио сељачких маса и да угрози развој оружане борбе."
(Светозар Вукмановић Темпо, Револуција која тече, страна 210.)
У писму Титу од 28. априла 1942. Раде Хамовић отворено говори о "весељу" због убијања Срба:
"Сјутра судимо тринаесторици лица ради пљачке у Борчу. Надам се весељу - биће ваљда половина за стријељање. Замах другова из Херцеговине је обухватио и нас, јер заиста се не може никуда док се најприје у корјену не само ликвидира пета колона, него и они који ће да то буду за још 20 година... Све те петоколонаше ћемо да немилосрдно побијемо. Сутра баш реорганизујемо Обаљски батаљон. Смијенили смо све досадашње старешине, а сјутра ћемо да многима и судимо и заувијек пресудимо."
(Зборник, том 4, књига 4, документ број 104.)
Пљачка коју Хамовић помиње је, иначе, измишљења. Ових 13 Срба-партизана стрељани су у одмазди што су нанели губитке усташама приликом напада на њихову борачку тврђаву. Пошто је најзад попустио пред српским притисцима да се ово злогласно упориште нападне, Тито је направио план да се усташка главнина безбедно повуче, а онда је групу партизана оптужио за "саботерство".
(Саво Скоко, Крваво коло херцеговачко, књига друга, стране 298-320.)
Пролећа 1942, у Херцеговини, комунисти су ликвидирали толико много српских цивила, да су их у једном селу напале голоруке жене. Командант нападнутог Краљевачког батаљона 1. пролетерске бригаде, овако описује тај догађај:
"Слушајући ове несрећне српске жене, које су се усудиле да голим рукама насрну на митраљез, свесне тога како се све ово може завршити, покушао сам да дођем до одговора на загонетно питање. Све је, међутим, било узалуд. Оне нису хтеле ни једну једину реч да изусте. Из очију им је севала неодољива мржња. Остала је и таква и она која је животом морала да плати покушај не само да морално до презира унизи Краљевачки батаљон 1. пролетерске бригаде, него чак и да доведе у питање и његов опстанак."
(Павле Јакшић, Над успоменама, књига 1, страна 235.)
Наређење које је у име Ј. Б. Тита издао Арсо Јовановић, 27. децембра 1941. године. Под тачком 3, у овом наређењу се каже:
"Против окупатора комунистичке јединице не могу се борити, зато што је окупатор исувише јак, што је способан и спреман да уништи једним замахом целокупну нашу организацију..."
Тачка 4 гласи:
"Такође и са усташама бесмислено би било да се води са наше стране ма каква војна акција с обзиром на њихово модерно наоружавање од стране окупатора, а друго што усташе у овом по нас згодном времену истребљују српски народ који је у огромној већини против нас..."
Тачка 9 делује нестварно:
Ово наређење први пут је објавио Радивоје Н. Брајовић у "Американском србобрану" бр. 1128, од 2. августа 1955. године.
"Ми се никад не можемо одрећи употребе сваког лукавства, сваке подвале и преваре, сваког незаконитог пута, или методе, гажења задате речи и изобличења саме истине."
(Лењин, "Дечје болести комунисткомунистичких левичара", књига 15, Москва 1920.)
Preneto sa sajta "Ravnogorski pokret Višegrad"
А, онда је стигло ослобођење... Права прилика за извођење „друге фазе револуције" указала се, иза тенкова Црвене армије, октобра 1944. године. У одушевљењу што су се дочепали главног града, комунисти су се тешко обуздавали у јавним иступима. „Србији није довољно пуштено крви", рекао је Милован Ђилас у првој изјави из „ослобођеног" Београда. „Србија нема чему да се нада. За њу неће бити милости", рекао је Ј. Б. Тито у говору на Бањици новембра месеца. Прва изјава „полудивљег" Слободана Пенезића Крцуна, како га назива писац књиге „На страшном суду" др Радоје Вукчевић, гласила је: „Премного вас је остало у животу, али још имамо времена да ту грешку исправимо".
Овакав наступ комуниста у Србији потврђују и хрватски извори. Према изјави Душана Биланџића, на седници Политбироа Комунистичке партије десет дана по заузимању Београда Ј. Б. Тито је рекао: „Ми се у Србији морамо понашати као у земљи коју смо окупирали". (Биланџић је забележио и Титову изјаву из 1974, поводом оптужби да новим уставом Србију жели да сведе на Београдски пашалук. „Па то и хоћу", рекао је.)
Стојан Прибићевеић известио је један амерички лист 27. јануара 1945. године да се „после ослобођења Београда... читаву недељу дана цивили нису усуђивали да изађу на улицу". Била је то последица страховитог терора. Према подацима америчког министарства војске, комунисти су у Београду стрељали „између 13.000 и 30.000 људи".
Много година касније, мајор ОЗНА Милан Трешњић сведочио је да је у кварту којим је он командовао убијено 800 цивила. А Београд је имао 16 квартова. Када су откривена документа ОЗНА у Загребу, испоставило се да су комунисти више људи убили у једном београдском кварту него у целој хрватској престоници.
Припадник КНОЈ-а, Мија Петровић из села Бадњевац код Крагујевца, стражарио је шест месеци испод Авале, гледајући како ОЗНА сваке ноћи стреља цивиле довезене камионима из Београда. Довозили су их око 9-10 часова увече, сакупљали их у подрумима кућа београдских трговаца са леве стране крагујевачког друма, а онда свлачили и изводили на стрељање. „Слушао сам и плач и јаук тих жртава док су их ти београдски ознаши тукли, рукама, ногама и кундацима, јер су се они једва кретали, а јака зима, они јадници голи", сведочио је Петровић. Он је такође показао масовну гробницу, односно некадашњи немачки ров за стојећи став дуг око километар и по, од скретања за Раљу према Београду, тик изнад друма. Како је која група стрељана, ров је затрпаван, а и данас се виде касније настала улегнућа. „За оних шест месеци док сам ја био по стражама, верујем да је побијено најмање 10.000. А колико је у новембру и децембру, па и у октобру 1944. пострељано, не знам, али сам слушао од других да су за та два-три месеца стрељали масовније", каже Мија Петровић.
Друга масовна гробница налази се у негдашњим Белимарковићевим воћњацима на Бањици. Овде је током рата било највеће немачко подземно складиште бензина на Балкану. Комунисти су цело складиште напунили лешевима, па су поред копали нове масовне гробнице, као и у Лисичјем потоку, у Железничкој колонији и на многим другим местима. Истовремено, концентрациони логор на Бањици није престао да ради, само је променио чуваре.
Судбину престонице, у одговарајућој сразмери, доживели су и сви други градови у Србији. У Нишу, злогласни концентрациони логор на Бубњу наставио је да ради. Нишлије и мештани околних села и варошица убијани су на брду Бубањ, иза зидина Казненог завода, као и на местима где су данас тениски терени и ров иза тврђаве. Једно од највећих стратишта било је у селу Крупац код Алексинца, где су сељаци, много година касније, приликом орања откопавали људске кости. Према минималној процени историчара Александра Динчића, у Алексинцу и околини комунисти су убили преко 600 особа.
Засад најдетаљнији попис жртава комуниста сачинили су историчари Горан Давидовић и Милош Тимотијевић за чачански крај. Сакупили су имена 1.341 жртве, с тим што за 735 особа није било могуће утврдити од кога су страдале, али поуздано се зна да је реч о противницима комунизма. Овде треба додати још преко 1.000 младића које су комунисти насилно мобилисали и смишљено одводили пред немачке цеви на Сремском и другим фронтовима тога доба. Иницијатива да се откопа једна од масовних гробница, на помоћном игралишту ФК ''Борац'', увек је пропадала.
У Крагујевцу, комунисти су највише убијали у Капислани, у кругу војне фабрике, а имали су и логор на Метином брду, такође преузет од нациста. У Крушевцу постоји чак и топоним Маџино гробље, према имену једног комунисте. У Ужицу, крајем 1944. и почетком 1945, убијали су у Скојевском парку на брду Пора, у Крчагову, где је данас градска болница, у Старом граду (данас: Теразије), као и у траншејама изнад Царине. У Ваљеву су убијали на брду Крушик, испод касарне Петог пука. Жртве лесковачког краја убијане су у околним селима, највише у Славнику, где је постојао и логор. У Горњем Милановцу, многи „народни непријатељи" издахнули су под мукама у згради старог суда, где је била главна тамница. У самом граду егзекуције су биле на месту званом Гробље. У Ресави сваке ноћи су била стрељања крај друма Свилајнац - Црквенац, а масовна гробница постоји и у Расаднику. Масовне гробнице у Јагодини налазе се у багремару крај пута за Ракитово, у багремару Мике Младеновића и на Коњском гробљу, које се и данас зове Стрелиште, а у Зајечару на брду Краљевица, крај пута за село Вражогрнац, у потоку Змијанац, у јаругама према Бољевцу, на обалама Тимока, у шуми поред Тупижнице...
Као стрелиште у Шапцу послужила је стара тврђава, док је у Пожаревцу највише невиних грађана пало крај старог петровачког пута.
Једна од данашњих општина са највећим бројем жртава комунизма је Аранђеловац. Истраживач Раде Главаш сакупио је више од 500 имена убијених, која ће ускоро бити објављена у његовој књизи. Комплетан попис постоји и за општину Сопот, који садржи 202 имена убијених од комуниста.
У Новом Саду комунисти су убијали „народне непријатеље" у Рајиној шуми, а у Банату највише у Делиблатској пешчари. На Космету, највише у Косовској Митровици, а постојао је и логор крај манастира Високи Дечани, у коме су кости остављали „кулаци" из целе Србије.
http://www.nspm.rs/prenosimo/prvi-put-u-srpskoj-javnosti-zlocini-komunista.html
Комунисти одводе Свештеника СДК Обућину на стрељање
http://i25.tinypic.com/22c9vp.jpg
Istina o streljanju u Ã…Â*umaricama
U borbama tokom 14. i 15. oktobra na drumu Kragujevac - Gornji Milanovac četnici su ubili 10 i ranili 26 nemačkih vojnika. Zbog ovoga su Nemci 21. oktobra u Ã…Â*umaricama izveli na streljanje 2.300 Srba: 1.000 za svoje ubijene i 1.300 za svoje ranjene vojnike. U stvari, izveli su tačno 2.301 osobu. Sa streljanja je uspelo da pobegne 29 lica, tako da su ovoga dana streljana 2.272 Srbina. Među streljanima je bilo 217 dece đačkog uzrasta (nisu svi iÅ¡li u Å¡kolu), od kojih 60 učenika kragujevačke muÅ¡ke gimnazije i 23 dece ispod 15 godina starosti.
Nemci su streljali i prethodna dva dana: u obližnjim selima MarÅ¡ić i Ilićevo 19. oktobra ukupno 234 osobe, a u Kragujevcu 20. oktobra 66 osoba iz „komunističko-jevrejske grupe" i 53 osobe iz zatvora (u ovoj grupi bilo je i talaca i predratnih robijaÅ¡a).
Prema tome, tokom 19, 20. i 21. oktobra 1941. Nemci su u Kragujevcu i okolnim selima streljali 2.803 osobe. Za svaku od ovih žrtava Muzej „21. oktobar" ima osnovne podatke, a za većinu i fotografije, koje se nalaze u stalnoj izložbenoj postavci.
Komunisti su posle rata polomili i pobacali sve krstove sa imenima na humkama streljanih, da bi na njihovo mesto postavili spomenike sa petokrakama. Ove petokrake u međuvremenu su polomili građani, a od proÅ¡le decenije parastos streljanima je postao sastavni deo Velikog Å¡kolskog časa.
Miloslav Samardžić
http://www.pressonline.rs/page/stories/sr.html?view=story&id=49910§ionId=63
10.jun 2009.
Posle Drugog svetskog rata, samo u Zaječaru je, po kratkom postupku, ubijeno viÅ¡e od osam stotina ljudi koje su preki sudovi označili kao narodne neprijatelje. Njihova tela i dan-danas počivaju u dve masovne grobnice na obližnjem proplanku Kraljevica, koje je omiljeno izletiÅ¡te meÅ¡tana ovog kraja. - Do ovih stravičnih podataka doÅ¡li smo, pre svega, zahvaljujući svedočenjima rođaka nastradalih ljudi - otkriva, za „Novosti“, Suzana Tomić, direktor Istorijskog arhiva Timočke Krajine. - Nažalost, preciznih podataka koliko je ljudi streljano, jer su, navodno, sarađivali sa okupatorom - nema, budući da je to bila arhiva Ozna, koja je, najvećim delom - uniÅ¡tena.
NaÅ¡a sagovornica ističe da su uredbom Vrhovnog Å¡taba, od 29. maja 1944. godine, bila precizirana najteža krivična dela. Naredne godine, i privremena Narodna skupÅ¡tina DFRJ usvojila je Zakon o krivičnim delima protiv države i naroda. Preko noći, nevini ljudi proglaÅ¡avani su narodnim neprijateljima, a kazna je unapred bila određena - smrt streljanjem.
- Posle zavrÅ¡etka Drugog svetskog rata organizovani su vojni sudovi koji su presude donosili po kratkom postupku - dodaje arhivista Zoran Janković. - U početku su, posle presuda, objavljivana saopÅ¡tenja ko je i zbog čega pogubljen. Tek kada su videli da je to kontraproduktivno, komunisti su napustili tu praksu i rodbini pobijenih „narodnih neprijatelja“ saopÅ¡tavali da su njihovi najbliži upućeni na prinudni rad u borski rudnik bakra ili u Rusiju. Od mora tih pamfleta uspeli smo da sačuvamo samo dva koja nedvosmisleno svedoče o suludim razlozima zbog kojih su ubijani ljudi. Zatvorenici su bili smeÅ¡teni u zatvoru iza zgrade danaÅ¡njeg OpÅ¡tinskog suda u Zaječaru i u artiljerijskoj kasarni, a smaknuća su se obavljala uglavnom noću.
- Postojala su tri stratiÅ¡ta - kaže Janković. - Najčuvenije je, svakako, „konjsko groblje“ na Kraljevici, kako su komunisti posprdno nazivali mesto gde su streljani „narodni neprijatelji“. Egzegucije su se vrÅ¡ile i na mestu zvanom Senjak, nedaleko od artiljerijske kasarne, i u zaseoku Duboki Potok, na putu ka zaječarskom selu Nikoličevo.
Direktor Istorijskog arhiva Timočke Krajine ističe da se, budući da pisani tragovi o tome ne postoje, pretpostavlja da su pobijeni ljudi sahranjivani u plitkim jamama na Kraljevici. Kao jedna od masovnih grobnica pominje se mesto gde je kasnije podignut spomenik Ljubi Didiću, vođi Timočke bune.
- Potomci i rođaci pobijenih ljudi tražili su od tadaÅ¡njih vlasti da im dozvole da dostojanstveno sahrane svoje bližnje, ali im to nije bilo dozvoljeno - kaže Tomićeva. - Zato su oni, pod okriljem mraka, dolazili do grobnica, rukama i noktima ih raskopavali i, po odeći, tražili svoje mrtve. Kasnije su komunističke vlasti zabranile svako okupljanje na tom mestu, tako da je do danas ostala nepoznanica koliko je zaista ljudi pobijeno u slepoj odmazdi. U međuvremenu, gotovo kompletna arhiva je uniÅ¡tena ili je zavrÅ¡ila ko zna gde. Zato danas samo možemo da pretpostavimo da je broj ubijenih „narodnih neprijatelja“ bio oko osam stotina. Međutim, ono Å¡to mene plaÅ¡i jeste mogućnost da je taj broj daleko veći…
http://www.tk-info.net/?p=10192
Истражујући ратну штампу наишли смо на монструозне злочине које су, у скоро свим случајевима, пратили комунистичко весеље и песма. Комунистички злочинци се нису либили да певају и играју око својих жртава, које су издисале од мука на које су их безбожни крвници стављали. Комунисти су се посебно доказивали у мучењу и убијању србских свештеника, а своју мржњу су утиснули и у песме које су у том времену певали. Црним словима су остали записани стихови:
"Носим капу са три рога и борим се против Бога",
"Ми смо против Бога и владара, против Цркве и олтара",
"Устај сељо, устај роде, да те браним од господе, од попова мантијаша и осталих зеленаша" итд.
Тешко је данас утврдити број комунистичких жртава у годинама рата и непосредно после њега. Страни историчари, који су из западних земаља могли слободније да пишу (али нису имали комплетан увид у све податке), оставили су каква таква писана писана сведочанстава о партизанским злочинима у 1944. и 1945. години.
Тако, на пример, гроф Николај Толстој у својој књизи "Министар и масакри" пише да су партизани у току 1944. и 1945. године побили преко 350.000 људи, а Енглез Мајкл Лис у својој књизи "Силовање Србије"(која је недавно објављена и на нашем језику) наводи бројку од 250.000 убијених Срба у поменутом периоду. На жалост, број партизанских жртава у прве три године рата још увек није утврђен.
Важно је нагласити да се комунистички злочини над србским народом и свештенством по својој монструозности не могу мерити са усташким злочинима за које се сматрало да су најстравичнији.
Ратна штампа је забележила, а народ је у предању кришом сачувао сећање на методе којима су се партизани служили приликом мучења и убистава Срба. Углавном су практиковали следеће:
1. стрељање у потиљак
2. черечење
3. сечење на парче
4. растрзање трком кола
5. вађење очију и терање мученика да једу сопствене извађене очи
6. печење усијаним гвожђем
7. стављање руку и ногу мученика у кључалу воду
8. тестерисање живих људи
9. набијање на колац
10. кастрирање мушкараца
11. закопавање живих људи у земљу
12. бацање живих људи у јаме
13. убиства маљем
Партизани су највише уживали када су мучили и убијали србске свештенике и монахе. О комунистичком MAGNUM CRIMENU за време и непосредно после Другог светског рата ће се још дуго говорити и писати, али сигурни смо да је полувековни период владавине југословенских комуниста најкрвавији период историје србског народа.
Лесковац
ДРАМАТИЧНА ИСПОВЕСТ САВКЕ СЛАДОЈЕВИЋ, ДЕТЕТА ПРВОБОРЦА,
КОЈЕ ЈЕ УСВОЈИО ЧОВЕК КАСНИЈЕ ОСУЂЕН НА СТРЕЉАЊЕ
ВИДА и Влада Аргировић, учитељи у оближњем лесковачком селу Мрштану, већ зашли у пету деценију живота, пуни наде ишчекивали су крај Другог светског рата. Неколико месеци пред ослобођење Лесковца, октобра 1944. године, усвојили су ратно сироче, четворогодишњу девојчицу којој су дали име Савка и своје породично презиме. Радовали су се новом добу у ослобођеном крају. Нису се обазирали на савете добронамерних пријатеља да би им било боље да се склоне из Лесковца јер "Владу траже партизани да га ухапсе". Сматрао је да је невин...
Последњи пут жена Вида видела га је у кући пријатеља Милана Бејаза, лесковачког индустријалца, новембра 1944. године. Били су на ручку када су ушли стражари Озне и рекли му да пође са њима. Затворили су га у подруму куће Душана Смејурије.
Неколико наредних дана Вида му је доносила ручак прижељкујући да га угледа...
- Можеш да вратиш то што си донела. Влада не може да прими ништа. Отишао је у "прекоманду" - рекао јој је стражар испред куће Душана Смејурије.
После се чуло да су Владу Аргировића убили у клозету у дворишту куће, а затим га однели у Славник и тамо закопали...
Данас пензионисана библиотекарка Савка - Сека Сладојевић, девојачко Аргировић, присећа се, у исповести за "Новости", како је, као дете првоборца, завршила у дому "народног непријатеља" - Владе Аргировића:
- Причали су ми да сам, када је Влада дошао да усвоји једно дете из сиротишта, пригрилила му ногу и заплакала: "Татице, води ме кући". Задиркивали су ме да је било и лепше деце, али да тата Влада није имао срца да ме одвоји од себе.
Пратило је то целог живота. Успела је да заврши факултет, буде награђивана за труд и знање, да има децу и унуке, али не да преболи своје родитеље за које је једино знала.
- Пакао је блага реч да се опише кроз шта је пролазила жена чијег су мужа стрељали као "народног непријатеља". По погубљењу оца, и њу су отпустили из службе. Годинама је копала улице у радним акцијама. Доказивала се и прехрањивала мене и своју мајку. Смиловали су се после неколико година и дали јој посао, и то у селу Славник. Месту где почива њен непреболни Влада, кога више ни мртвог није видела.
И Сека је морала да се труди више од осталих, деце првобораца. Никаквих привилегија за њу није било. Само жиг наводног греха велеиздаје. Тврди да је Влада Аргировић невин стрељан. Пријавио га неки сељак из Мрштана, без доказа и сведока. Само уз потказивачки прст, он га је гурнуо у смрт.
- Много је грешних. Никоме не судим, али... Нисам имала у шта да верујем. Морала сам да верујем само у себе, а касније у своју породицу. Сада спокојно чекам старост.
Судбина учитеља Владе описана је у књизи "Кућа доктора Данила - Славник језиво стратиште", коју је на основу сведочења породица убијених "народних непријатеља" и припадника Озне, написао пре седам година лесковачки новинар Сава Димитријевић. Потресно штиво само делимично реконструише догађаје од јесени 1944. до пролећа наредне године. Сава, сада пензионер, неуморно истражује и даље. Не жели да лицитира бројкама, али верује да је неколико хиљада Лесковчана, Лебанчана, Власотинчана и Бојничана осуђено на смрт у монтираним судским процесима и - стрељано! Углавном су то били богати сељаци, интелектуалци, индустријалци - сви они који су између два светска рата подигли индустрију у овом крају на ниво Западне Европе.
Цела тема на видовдан форуму, пренети текстови су углавном из Новости
http://forum.vidovdan.org/viewtopic.php?f=2&t=7095
Ваљево
Цео пук прогутао мрак
Пети пук изнад Ваљева, већ шест и по деценија крије крваву тајну. На том месту, у јесен 1944. и зиму 1945. године, комунистичке власти сурово су се обрачунале са неистомишљеницима - по кратком поступку, стрељано је, по неким проценама, од 2.000 до 4.000 „народних непријатеља“ из Ваљева и западне Србије.
Пред стрељачки строј извођени су „у име народа“, по пресудама Војног суда ваљевске војне области. Многи и без пресуде. Ни данас нема поузданих података колико је људи на Петом пуку погубљено, а тај период представља својеврсну „црну рупу“ у историји ваљевског краја.
- У Ваљеву, на крају Карађорђеве улице, где су сада Основна школа „Жикица Јовановић Шпанац“ и некадашња Модна конфекција „Узор“, у то време, непосредно после Другог светског рата, налазила се касарна, која је била претворена у војни логор за заробљенике, такозване народне непријатеље. Ту су били заточени противници комунистичке власти из ваљевског, чачанског, ужичког и шабачког округа - каже Снежана Радић, архивски саветник Историјског архива у Ваљеву. - О томе шта се са њима десило не поседујемо архивску грађу. Имамо само податке на основу индиректних казивања и прича. До неких чињеница дошли смо у току прикупљања грађе за књигу о конфискацији имовине у Ваљевском округу од 1944. до 1946. године.
- Пошто је пресуде доносио Војни суд ваљевске војне области, може се претпоставити да су они стрељани у Ваљеву, највероватније на Петом пуку, или некој другој мање познатој локацији. Да ли је, међутим, неко можда ликвидиран, на пример, у Осечини, Лајковцу или другом месту, па после формално уписан у списак, не знамо - објашњава наша саговорница.
Усмена казивања, која су се деценијама преносила шапатом, сведочила су да је одмах после 15. септембра 1944. године, када су у Ваљево ушле партизанске јединице, почео жесток обрачун са неистомишљеницима. Припадници Озне у почетку без икаквог судског поступка почели су са чишћењем издајника.
- Преки војни суд у Ваљеву радио је тако што партизани донесу податке о људима које треба осудити на смрт. Судило се по свршеном послу, јер су их комунисти већ ликвидирали и бацили у неки поток - сведочио је један од чланова Већа тог суда. - Морало је да се суди онако како су тражили политички комесари. Да нисмо тако радили, и судије би прогутао мрак. О каквим се процесима радило сведочи и случај судије Драгољуба Драгојловића, којем је 1945. године два пута суђено за колаборацију. Први пут, одрезали су му 10 година затвора, а други пут осудили су га на смрт.
Ваљевац Владан Радосављевић, представник Републичке асоцијације за неговање тековина Равногорског покрета, годинама прикупља грађу о погромима комунистичке власти у овом делу Србије. Ни он, међутим, није могао да дође до поузданог и свеобухватног списка стрељаних.
- У Ваљеву, смртне казне над такозваним народним непријатељима спроводиле су партизанске јединице које су дошле са стране, међу њима Осма црногорска и Шеста личка бригада - каже Радосављевић. - Пред стрељачким стројем завршавали су људи само зато што су били симпатизери Равногорског покрета, иако у борбеним дејствима нису учествовали. Закопавани су у плитке јаме на Петом пуку. Одатле, са стратишта, њихове кости су ископане шездесетих година прошлог века, када је на том месту направљена циглана. Кости су у три камиона транспортоване на неку тајну локацију. Ни данас се не зна где ти мученици, жртве комунистичког терора, почивају.
http://forum.vidovdan.org/viewtopic.php?f=2&t=7095
Крушевац
РАДМИЛО ГОЈГИЋ, ЧИЈИ ЈЕ ОТАЦ СЕКУЛА ЛИКВИДИРАН 1944. ГОДИНЕ И БАЧЕН
У МАСОВНУ ГРОБНИЦУ КОД КРУШЕВЦА:
ЗАКОПАН ЈЕ КАО ПСЕТО
„Вуко, храну ми немој више доносити. Прилази крај живота. Комшилуку се захвали што свој млади живот прерано дајем. Радета ми доведи да га тата последњи пут види и чувај га и воли као што сам га ја волео.“
На полеђини изгужване хартије у коју је била умотана храна, написао је то Секула Гојгић. Имао је 29 година и два метра висине. Официр краљеве гарде. Октобар, 1944. године, одмах после ослобођења Крушевца.
Беба је спавала у колевци кад су дошли по њега. У глуву ноћ. Кућа у центру Крушевца. У дугачким гаћама, голог до појаса, провели су кроз град.
Водили су двојицу по двојицу. Тукли су их маљем по глави да не пуштају глас. Храбрије комшије пуштале су глас из тмине мрачних прозора: „Срби немојте убијати Србе...“
- Хапсили су га два пута и пуштали - прича нам Радмило - Раде Гојгић, син. - Трећи пут кад су га одвели, више се није вратио.
А пуштали су га, прича, јер су морали. Ништа му нису нашли. Никакав злочин. Био је честит војник. Био је пун живота. Волео је своју Вуку, свог Радета и Србију.
- Чим га пусте из затвора, ишао је у кафану да се напије, иако никада није пио. Онда је тако припит процедио псовку. Псовао им мајку комунистичку. Викао је „живео краљÃ¢â‚¬Å“! Такав је био мој отац - не скрива Раде.
Секула је био затамничен у затвору где је сада Крушевачка гимназија. Убијен је без суђења. По кратком поступку.
Гроб никад није пронађен. Закопан је као псето. У ноћи, у шуми. Као да никада није постојао. Војни суд је после убиства објавио пресуду - „на смрт“!
- Растао сам без оца. Волела ме мајка како јој је мој Секула и рекао. Хтео сам да будем војник као он. Али, комунисти ми нису дозволили да се упишем у војну школу јер ми је отац „био злочинац“ - прича нам Раде, дипломирани правник, који данас живи у Београду.
Раде данас има 65 година. Његов отац Секула видео га је последњи пут пред стрељање. Донела га мајка Вука у посету, како јој је муж и написао. Пољубио га је последњи пут. Четрнаестомесечна беба је топло тату гледала. Последњи пут.
МОЈ отац је највероватније закопан у масовној гробници Пакашница код Крушевца. У месту Велике шумице, где је одмах после злочина на костима подигнута касарна - прича нам Радмило Гојгић.
- Сада је на том месту обрасло растиње. Али усред растиња, у шуми, постоји једна нестварна чистина без траве, испод које се налазе лешеви око 6.000 убијених људи. То место је освештано. Моја велика животна жеља је да се ту подигне и костурница. Да запалим свећу мом оцу Секули - каже син Раде.
-------------------------------------------------------
Београд
МИЛИЦА МАРКОВИЋ, И ШЕСТ ДЕЦЕНИЈА ПОШТО СУ ЈОЈ ОЦА МИХАЈЛА ВЕСЕЛИНОВИЋА СТРЕЉАЛИ ПАРТИЗАНИ, ТРАЖИ ПРАВДУ
Истина је сурова, ваши више нису живи - одговорио је Слободан Пенезић Крцун на питање које му је поставила Наталија Веселиновић 1945. године, трагајући за својим мужем Михајлом.
Стрељали су га припадници Озне, прогласивши га за народног непријатеља. Кости су му пронађене тек шест деценија касније, када је кћерка Милица ексхумацијом ставила тачку на трагичну судбину чувеног београдског индустријалца.
- Не питајте како сам се осећала када су почели ископавање. Пала сам у несвест, а из оближње кафане су донели воду и сву ме исполивали - присећа се Милица Марковић (83), кћерка стрељаног Михајла, док данас шест деценија касније стоји на истом том стратишту. Прстом упире на дебело дрво које је „тада било младица“.
- Одмах смо знали да је ту сахрањен. Причао нам је Италијан који је знао мог оца из затвора. Чак нам је и доносио очева писма. Ту су били затворени неколико дана, ево баш у овој згради поред Музеја краља Петра Првог. Њему је тада тата поклонио капут, знао је да му више неће више бити потребан.
Истина је била скривана годинама. А напори породице Веселиновић да се Михајло откопа и пристојно сахрани остајали су узалудни. Све до 2000. године, када је Милици Марковић лично помогао Зоран Ђинђић. А добила је и благослов патријарха Павла.
Копао се парк код данашње кафане „Графичар“ на Сењаку. И откопале успомене. Кости неколико покојника биле су везане жицом, а Михајлове ципеле исте као кад је пошао на губилиште. У тој сењачкој земљи лежали су и многи други „народни непријатељи“ - М. Петровић Опленац, кафеџија, С. Попадић, власник мале фабрике слаткиша, М. Иванић, новинар... Свима им је пресудио Бата Живанчевић, озлоглашени „ознаш са Сењака“.
Није Милица љута, ни огорчена. Само јој, већ шест деценија није јасно - зашто!?
- Мог су оца сви по доброме знали. Нема кога није венчавао, крстио... Свима је несебично помагао. Био је велики Србин.
За време рата Веселиновић је био политички неактиван, али је на Сењаку помагао Дом за избегличку децу и ратну сирочад. Био је предузимач и власник фабрике металних производа „Панцер“ у Улици Франша де Переа 66.
Четири дана по ослобођењу, 24. октобра 1944, позван је из Ресника да отвори фабрику, али је ухапшен. За собом је оставио удовицу и петоро деце. Сва им је имовина конфискована, а породица је живела од туђе милостиње. Александар Веселиновић, старији син, побегао је са групом четника за Италију, а потом за САД. Млађи Драгољуб је ухапшен као колпортер „Демократије“ и убијен.
И сама Милица је четири дана одлежала у затвору јер је била „дражиловица“.
- А чак нисам знала ни шта то значи - слеже Милица раменима и промишља о прошлости. Поднеће захтев за рехабилитацију свог оца. Толико још може.
Цела тема на Видовдан форуму
http://forum.vidovdan.org/viewtopic.php?f=2&t=7095
Dvanaest lociranih zatvora
jun 2009.Vecernje novosti
KRAJ rata doneo je NiÅ¡lijama radost zbog slobode i prestanka viÅ¡egodiÅ¡nje torture okupatora i njegovih saradnika, ali ne i prestanak terora i zabrinutost za budućnost. JoÅ¡ dok su se ulicama vila narodna kola i Å¡irila pesma proletera, počeli su da se pune postojeći logor na Crvenom krstu, Kazneni zavod (danas KP dom) i viÅ¡e zatvora koji su bili smeÅ¡teni u podrumima većih niÅ¡kih zgrada.
Istoričari procenjuju da je u 12, do danas evidentiranih i lociranih zatvora i jedan logor, u tom prvom talasu, odmah po oslobođenju NiÅ¡a (14. oktobra 1944. godine) smeÅ¡teno od 6.000 do 7.000 ljudi, a da je oko 1.000 njih ubrzo likvidirano. Među zatočenima, a kasnije uglavnom likvidiranima, nalazilo se oko 850 uglednih niÅ¡kih trgovaca i industrijalaca. NiÅ¡ je u to vreme imao između 35.000 i 40.000 stanovnika.
- Mrtva usta ne govore - kaže pokuÅ¡avajući da objasni sadaÅ¡nju situaciju Petronije Stojanović Zorkin (80), čovek koji je zbog pripadnosti tajnoj organizaciji „Podzemni front kraljevih vojnika u Jugoslaviji - protiv komunizma“ proveo u zatvorima Udbe Å¡est godina i samo čudom ostao živ. - Crveni teror je bio straÅ¡an. U mom selu i kući nalazila se četnička komanda i tokom rata partizani tu nisu dolazili. Oni su bili u Sićevu, dok su sela u mom kraju Bancarevo, JelaÅ¡nica, Čukljenik, Gornja i Donja Studena i druga bila četnička. Međutim, kad je rat zavrÅ¡en, partizani su banuli u selo i odmah počeli sa hapÅ¡enjima i likvidacijama. Odvodili su ljude i oni se nikada nisu vraćali. Tačna mesta na kojima su likvidirani nikome nisu poznata. Ipak, kasnije smo saznavali da je najviÅ¡e naÅ¡ih ljudi likvidirano, bez suđenja, u selima Donji Krupac i Cerje. Zanimljiv je slučaj likvidacija u obližnjoj Beloj Palanci. Tamo su ljude streljali, a onda čitav prostor poravnali i na tom mestu sagradili fudbalski stadion.
Na Departmanu za istoriju Filozofskog fakulteta u NiÅ¡u rečeno nam je da o detaljima vezanim za prve dane po oslobođenju NiÅ¡a nije bilo radova nastavnika ili saradnika.
U traganju za istinom stigli smo samo do dvojice relativno mlađih ljudi koji su se na sistematičan način bavili istraživanjem tog perioda. Jedan od njih Branislav Tikić, pravnik po profesiji, zaposlen u Vatrogasnoj brigadi niÅ¡ke policije, objavio je septembra 2006. godine, u listu za negovanje tradicija i očuvanje baÅ¡tine starog NiÅ¡a „NiÅ¡ki vesnik“, tekst pod naslovom „Suđenje narodnim neprijateljima, bez pravih dokaza o krivici“, i to su prva svedočanstva o tom periodu. Drugi naÅ¡ sagovornik je znatno mlađi čovek, istoričar po obrazovanju, Aleksandar Dinčić (29).
- Na osnovu viÅ¡egodiÅ¡njeg istraživanja utvrdio sam da je najviÅ¡e zatvora bilo u centru grada - kaže Dinčić. - Ozna je imala tri zatvora - jedan je bio zatvor Specijalne policije u Ulici Knjeginje Ljubice br. 13, kod betonskog mosta, drugi se nalazio u podrumu tadaÅ¡nje Narodne banke (danas zgrada u kojoj je smeÅ¡ten gradonačelnik NiÅ¡a), a treći u LeÅ¡janinovoj ulici, tamo gde je za vreme rata bio Gestapo. Međutim, zatvora je bilo joÅ¡. U podrumu Nisimove palate, Obrenovićevoj ulici, nalazio se zatvor u koji su dovođeni omladinci koji su se odazvali četničkoj mobilizaciji. Kroz te podrume je proÅ¡lo od 300 do 400 omladinaca. Najveći broj kasnije je nasilno mobilisan i oteran na Sremski front. Oni koji su ostali - streljani su do kraja oktobra 1944.
Sam talas likvidacija bez presuda, prema rečima Aleksandra Dinčića, imao je dva dela. Do kraja oktobra 1944. godine egzekucije je vrÅ¡ila vojska, a od početka novembra, pa do 20. februara 1945. godine Ozna.
- Zvaničnih plakata o streljanjima nije bilo, niti ih se iko od svedoka tog vremena seća - kaže Dinčić. - Lokalni glasnik Narodnog fronta u gradu „Narodni list“, objavio je saopÅ¡tenje Vojnog suda s kraja decembra 1944. godine da su po presudi streljani: Jovan Čemerikić, direktor NiÅ¡ke gimnazije i predsednik niÅ¡ke opÅ¡tine - pripadnik pokreta ZBOR, Vera Virovac, tumač u Gestapou, i grupa seljaka iz Crnoljevice, optuženi da su izdali narodnog heroja Vasu Albanca. Iako su egzekucije izvrÅ¡ene 9. decembra, objava je stigla tek 11 dana kasnije. U međuvremenu, Ozna je streljala bez suđenja.
Istoričar Aleksandar Dinčić tvrdi da je u periodu od 1944. do 1950. godine u NiÅ¡u konfiskovano preko 400 objekata, kuća i drugih objekata, a da je likvidirano oko 800 ideoloÅ¡kih protivnika, kao i 50 okrivljenih koji su za vreme rata bili u redovima ili službi okupatora.
VLADIKA niÅ¡ki, gospodin Irinej, naglaÅ¡ava, za „Novosti“, da bi deo istine o likvidacijama posle Drugog svetskog rata mogao da se sazna iz crkvenih knjiga u kojim su evidentirani podaci o licima koja su umrla neposredno posle oslobođenja zemlje. - Nažalost, te knjige su nam 1947. godine oduzete i nikada nam nisu vraćene, uprkos naÅ¡im zahtevima - tvrdi vladika Irinej. - Nisam NiÅ¡lija, pa zbog toga nisam pogodan sagovornik na temu o posleratnim zločinima. Međutim, ono Å¡to pouzdano znam jeste činjenica da niko kod nas nije dolazio sa željom da izvrÅ¡imo bilo kakav obred na mestima na kojima su obavljene masovne likvidacije. Mislim da je saznavanje prave istine o tim događajima potrebno.
http://www.novosti.rs/code/navigate.php?Id=4&status=jedna&vest=148792&title_add=Dvanaest%20zatvora%20za%20Ni%C5%A1lije&kword_add=draza%20mihailovic%2C%20komunisti
Srbija je sazrela za istinu
Brdo Peti puk u Valjevu je mesto stradanja
MINISTARSTVO za dijasporu počelo je u četvrtak da priprema zvaničnu inicijativu da Vlada Srbije formira komisiju za pronalaženje i obeležavanje svih tajnih grobnica nastalih za vreme i posle Drugog svetskog rata u naÅ¡oj državi.
Takvu inicijativu najavili su u sredu resorni ministar Srđan Srećković i državni sekretar Ministarstva pravde Slobodan Homen na okruglom stolu u organizaciji „Novosti“ i Instituta za savremenu istoriju povodom naÅ¡eg feljtona „Otkopavanje istine“.
Moguće je, prema izvorima „Novosti“, da vladina komisija bude formirana već idućeg četvrtka, na redovnoj sednici Cvetkovićevog kabineta. Time bi na veoma prihvatljiv i odgovoran način bila okončana serija „Otkopavanje istine“ koju su četiri nedelje zajedno vodili Institut za savremenu istoriju i redakcija „Novosti“.
Bio bi to veliki korak ka razotkrivanju tajne koja traje Å¡est i po decenija i ogroman preduslov da se, na dostojanstven, civilizacijski, demokratski, hriÅ¡ćanski i pomiriteljski način obeleže sva stratiÅ¡ta sa nevinim žrtvama, rasuta Å¡irom Srbije.
U poslednjem nastavku serijala, objavljujemo delove debate sa okruglog stola.
* * * * *
SRĐAN CVETKOVIĆ
REPRESIJA JE DUGO TRAJALA
SRĐAN CVETKOVIĆ, saradnik Instituta za savremenu istoriju, istakao je da je represija oslobodilačkog komunističkog režima u Srbiji sprovođena po uzoru na SSSR - „eliminacijom političkih protivnika i oduzimanjem privatne svojine“.
- Metode su bile takve, da je 99 odsto likvidacija u naÅ¡oj zemlji sprovedeno bez suda. Neverovatno zvuči i podatak da je od 1945. do 1951, kada gotovo da nije bilo kriminala, u „Zabeli“ bilo oko 42.000 zatvorenika, isto koliko u narednih pola veka. Represija je sprovođena uz pomoć vojske, policije i suda, a sve uz izgovor da će se partija u ime naroda obračunati sa državnim neprijateljima.
Cvetković je naveo da su streljanja započela u istočnoj Srbiji, koja je najpre i oslobođena.
- Mnogi od ubijenih nisu ni pokuÅ¡ali da pobegnu, jer su bili na početku čistke, verovali su u sudstvo i mislili da će bez problema da dokažu nevinost. Kada se pročulo o partizanskim streljanjima u ostalim delovima Srbije, mnogi su pobegli, kako ne bi doživeli istu sudbinu.
Cvetković procenjuje da je samo u Beogradu ubijeno između pet i sedam hiljada ljudi, u NiÅ¡u i Ã…Â*apcu oko hiljadu, a u ostalim gradovima po nekoliko stotina.
- Velika odmazda sprovedena je prema nemačkoj i mađarskoj manjini u Vojvodini, gde je prema nemačkim izvorima likvidirano 40.000 ljudi. Streljani su čak i Srbi, koji su svojim nemačkim komÅ¡ijama u zarobljeniÅ¡tvu donosili hleb.
Cvetković iznosi da je, prema najnovijim istraživanjima, tokom 1944. i 1945. godine likvidirano najmanje 80.000 građana Srbije, čak i viÅ¡e ako računamo streljanje ratnih zarobljenika na Zelengori i Sloveniji 1945.
- U početku, „neprijatelje države“ bi streljali ili ih slali na Sremski front. Represija je najpre sprovođena kroz optužbe za kolaboraciju, a zatim su osnov bile i osude za Å¡pijunažu i izdaju u korist jedne ili druge supersile. Posle „divljih čiÅ¡ćenja“ 1944. i 1945. godine, koja je sprovela Ozna po spiskovima i dojavama građana douÅ¡nika, usledio je surov obračun režima sa „vanreformskom opozicijom“, „saputnicima revolucije“ i „unutarpartijskom opozicijom“ - zaključio je Cvetković.
Цео текст:
http://www.novosti.rs/code/navigate.php?Id=4&status=jedna&vest=149883&title_add=Srbija%20je%20sazrela%20za%20istinu&kword_add=draza%20%20mihailovic%2C%20komunisti
Ненад Јањић
12-10-11, 17:06
Највећи злочинци су комунисти,не мора се рачунати Други светски рат,нека се погледа после Другог светског рата,колико је удба поубијала недужних људи.
Vie desetina skeleta rtava komunističkog terora nađeno u krugu Fijata
V.Z. Cvijić | 11. 12. 2011. - 07:00h | Foto: N. Raus-Arhiva
http://www.blic.rs/data/images/2011-11-21/193233_kragujevackosturraus01_f.jpg?ver=1323552877
Kragujevac - Početak ekshumacija tajne masovne grobnice u krugu fabrike Fijat u Kragujevcu potvrdio je sumnje da se tamo nalazi vie destina zemnih ostatka rtava koje su bez suđenja ubile komunističke vlasti posle Drugog svetskog rata.
- Do sada je otkriveno vie desetina skeleta i pojedinačnih ostataka na lokaciji parkiralita kod nekadanje zgrade Energetike, na samom kraju fabričkog kruga Fijata. Veličina grobnice je otprilike 10 puta 15 metara. ezdesetih, prilikom irenja fabričkog kruga Zastave, na ovom mestu sagrađen je parking, iako se znalo za masovnu grobnicu. Tada je otećen povrinski sloj grobnice, pa se na njenom početku nalaze samo delovi skeleta, dok su na većoj dubini kompletni skeleti - kae za Blic istoričar Srđan Cvetković, sekretar Komisije za tajne grobnice.
On napominje da sumnje da su u pitanju rtve koje su ubile partizanske jedinice potvrđuje i to da je nakon uklanjanja sloja zemlje u dubini oko metar istraivački tim Instituta za sudsku medicinu otkrio gomilu nedogorelih sveća.
- To je potvrdilo izjave pojedinih svedoka da su se ovde godinama posle rata okupljali potomci streljanih i tu palili sveće. rtve su, prema dosadanjim nalazima, ubijane na tom mestu i nije bilo seljenja, jer su nađene i čaure metaka - kae istoričar Cvetković.
Istrani sudija Vieg suda u Kragujevcu Zorice Đurić naredila je obustavljanje građevinskih radova oko grobnice.
Koмунисти су побили више Срба него сви остали непријатељи заједно (осим усташа). А комуњаре и даље славе те Шумарице. Свако ко ј емало истраживао зна да су више комунисти побили Срба у Крагујевцу него Немци и онда су да би то сакрили направили тај мит о Шумарицама.
vBulletin® v3.8.7, Copyright ©2000-2012, vBulletin Solutions, Inc.