View Full Version : Алекса Шантић
http://www.guskova.ru/~mladich/Aleksa_Shantich/img/Aleksa_Shantich.jpg
Биографија
Алекса Шантић (Мостар, 27. мај 1868. — 2. фебруар 1924, Мостар), један од највећих српских и босанскохерцеговачких песника. Отац му је умро док је био мали, тако да је већи део младости провео у породици стрица. Имао је два брата и једну сестру. Пошто је живео у трговачкој породици, укућани нису имали довољно разумевања за његов таленат. Завршио је трговачку школу у Трсту и Љубљани и потом се вратио у Мостар.
Из Трста се - пише Ћоровић - вратио у Мостар 1883. и ту затекао „необично мртвило“, које је било последица „недавног угушеног херцеговачког устанка против Аустрије“. Био је „прво време прилично повучен“, водио књиге у очевој трговини и читао „листове и књиге до којих је могао у Мостару доћи“. Неколико година касније започео је свој књижевни и друштвени рад.
Највећа дела стварао је на крају 19. и почетком 20. века. Узори су му били српски писци Војислав Илић и Јован Јовановић Змај, а од страних је највише поштовао Хајнриха Хајнеа. Његове песме пуне су емоционалног бола, родољубља, љубавне чежње и пркоса за национално и социјално угрожен српски народ.
1887. постао је сарадник „Голуба“, затим „Босанске виле“, „Нове Зете“, „Јавора“, „Отаџбине.“ Он је 1888. био оснвач и председник Српског певачког друштва „Гусле“ - које узима за програм не само неговање песме него и развијање националне свести. Затим је изабран за првог потпредседника мостарског пододбора „Просвете“.1896., кад је покренута „Зора“, био је један од њених првих уредника.
1902. отишао је у Женеву, али је тамо једва „издржао три недеље; у наивној песми „Ја не могу овде“ он је простосрдачно завапио како не може да поднесе туђину“. 1907. Мостар га је изабрао „као једног од своја четири представника“ за прву скупштину Народне организације. 1908. је „почео да озбиљно побољевати, најпре од камена у бубрезима, а после, иза Светског рата, од тобопарализе.“ „За време анексионе кризе био је, са Светозаром Ћоровићем и Николом Кашиковићем, пребегао у Италију и ставио се на расположење српској влади, као што ће то поновити и 1912. год., на почетку Балканског рата“
У току Првог светског рата затворен је као талац и „у два пута понављаној парници“ оптуживан због својих песама. По сврешеном рату изабран је у Мостару за члана Српског одбора.
За његова живота критика је истакла два „основна и јака“ осећања у његовој поезији.
Прво осећање је „жарка љубав према своме народу“.
Од почетка то осећање јавља се, углавном, у три вида: као понос јуначком прошлоћу, као протест против мучне сасдашњости и као вера у бољу будућност до које ће се доћи кроз борбу и победу која ће представљати васкрснулу прошлост.
Протест против мучне садашњости, као један од видова у којима се изражава родољубиво осећање, налази се често у Шантићевим песмама. Једна од њих је указивање на тешку народну беду проузроковану непријатељским пљачкањем - као, на пример, у песми „О, класије моје“ из 1910. године:
Сву муку твоју, напор црна роба
појешће силни при гозби и пиру,
а теби само, ко псу у синџиру,
бациће мрве... О, срам и грдоба!''
Други исказ протеста је оптуживање „обешћашћеног и кукавног доба“. То оптуживање одмерено је према јуначкој прошлости и према захтевима будућности која је такође одређена јуначком прошлошћу. То је оно исто расположење у којем је Ђура Јакшић зажелео нож да њиме „прожеже мајку паклених синова, што црвиће рађа, орловиће дави“ и у којем је узвикивао „Ил'падај, мајко света и људи, ил' рађај људе и рађај век“. То је оно исто расположење у којем је Домановић писао своје уништавајуће сатире.
У таквом расположењу Шантић је био, на пример, 1908. године, када је написао песму која почиње стихом „Обешћашћено и кукавно доба“.
Током живота је објавио огроман број песама, а од дела се издвајају: „Хасанагиница“, „На старим огњиштима“, „Анђелија“, „Немања“ и „Под маглом“. Најпознатије његове песме су: „Емина“ (1903), „Не вјеруј“ (1905), „Остајте овдје“ (1896), „Претпразничко вече“ (1910), „Што те нема?“ (1897), „Вече на шкољу“ (1904), „О класје моје“ (1910), „Моја отаџбина“ (1908).
Изабран је за дописног члана Српске краљевске академије 3. фебруара 1914.
Познати песник умро је у Мостару 2. фебруарa 1924. од туберколозе.
Песме
Ми знамо судбу
Ми знамо судбу и све што нас чека,
Но страх нам неће заледити груди!
Волови јарам трпе, а не људи —
Бог је слободу дао за човјека.
Снага је наша планинска ријека,
Њу неће нигда уставити нико!
Народ је ови умирати свикo —
У својој смрти да нађе лијека.
Ми пут свој знамо, пут богочовјека,
И силни, као планинска ријека,
Сви ћемо поћи преко оштра кама!
Све тако даље, тамо до Голготе,
И кад нам мушке узмете животе,
Гробови наши бориће се с вама!
Остајте овдје
Остајте овдје!.. Сунце туђег неба
Неће вас гријат ко што ово грије;
Грки су тамо залогаји хљеба
Гдје свога нема и гдје брата није.
Од своје мајке ко ће наћи бољу?!
А мајка ваша земља вам је ова;
Баците поглед по кршу и пољу,
Свуда су гробља ваших прадједова.
За ову земљу они беху диви,
Узори свијетли, што је бранит знаше,
У овој земљи останите и ви,
И за њу дајте врело крви ваше.
Ко пуста грана, кад јесења крила
Тргну јој лисје и покосе ледом,
Без вас би мајка домовина била;
А мајка плаче за својијем чедом.
Не дајте сузи да јој с ока лети,
Врат'те се њојзи у наручја света;
Живите зато да можете мријети
На њемом пољу гдје вас слава срета!
Овде вас свако познаје и воли,
А тамо нико познати вас неће;
Бољи су своји кршеви и голи
Но цвијетна поља куд се туђин креће.
Овдје вам свако братски руку стеже —
У туђем свијету за вас пелен цвјета;
За ове крше све вас, све вас веже:
Име и језик, братство, и крв света.
Остајте овдје!.. Сунце туђег неба
Неће вас гријат ко што ово грије, —
Грки су тамо залогаји хљеба
Гдје свога нема и гдје брата није.
Кајмакчалан
Путниче, стани! Овде леже они!
Гомиле ове прах краљева крију.
С капом у руци њима се поклони,
И редом тако ижљуби их свију!
Из ових хумка, из хрњаге кама,
Где труба свести срца јака сврста,
Празници славе гранули су нама
И мученике скинули са крста.
Овде су вечни, што ватрама жртве
И билом срца пробудише мртве —
Србине, стани! Овде леже они!
Ово су наше лавре и олтари;
Њиховим светлим сјајем се озари,
И чело своје молитвом приклони!
О класје моје
О класје моје испод голих брда,
Мој црни хљебе, крвљу поштрапани,
Ко ми те штеди, ко ли ми те брани
Од гладних тица, моја муко тврда?
Скоро ће жетва... Једро зрње зрије...
У сунцу трепти моје родно село.
Но мутни облак притиска ми чело,
И у дно душе гром пада и бије.
Сјутра, кад оштри заблистају српи
И сноп до снопа као злато пане,
Снова ће тећи крв из моје ране —
И снова пати, сељаче, и трпи...
Сву муку твоју, напор црног роба,
Појешће силни при гозби и пиру...
А теби само, кo псу у синџиру...
Бациће мрве... О, срам и грдоба!...
И нико неће чути јад ни вапај —
Нити ће ганути бол пјану господу...
Сељаче, гољо, ти си прах на поду,
Тегли и вуци, и у јарму скапај!
О класје моје испод голих брда,
Мој црни хљебе, крвљу поштрапани,
Ко ми те штеди, ко ли ми те брани
Од гладних тица, моја муко тврда?!
Емина
Синоћ, кад се вратих из топла хамама,
Прођох покраj баште старога имама;
Кад тамо, у башти, у хладу jасмина,
С' ибриком у руци стаjаше Емина.
Jа каква jе, пуста! Тако ми имана,
Стид jе не би било да jе код султана!
Па jош када шеће и плећима креће... —
Ни хоџин ми запис више помоћ неће!
Jа jоj назвах селам ал' мога ми дина
Не шће ни да чуjе лиjепа Емина,
Но у сребрен ибрик захитила воде
Па по башти џуле заливати оде;
С грана вjетар духну па низ плећи пусте
Расплете jоj оне плетенице густе,
Замириса коса ко зумбули плави,
А мени се крену бурурет у глави!
Мало не посрнух, моjега ми дина,
Но мени не дође лиjепа Емина.
Само ме jе jедном погледала мрко,
Нити хаjе, алчак, што за њом црко'!..
НА УБОГОМ ПОЉУ
На убогом пољу мога завичаја
Не чује се пјесма весеља и жетве,
Само шум жалосни робиње Неретве
Хладан вјетар носи преко пуста краја.
Овој земљи господ среће дао није,
Притиск'о је јадом и чемером дугим;
Док се сунце рађа народима другим,
Нас студена зима раздире и бије.
О, зар није доста невоље и туге,
И сурова пута што реже и боде?!
Вај, узаман море наше крви оде...
Моја јадна земљо, ми смо и сад слуге.
Гдје су наше муке?...Гдје су наше жртве?
Зар не чује нико, све јаче и јаче
Крв наших отаца како љуто плаче
И како се тресу оне кости мртве?
Тешко нама!...Ено, туђин се весели
И сва блага наша отима и хара...
И бог му помаже и њиме се стара,
А наш црни сељак црна хљеба жели.
ПРЕТПРАЗНИЧКО ВЕЧЕ..
Сјутра је празник. Своју свјетлост меку
Кандило баца и собу ми зари.
Сам сам. Из кута бије сахат стари,
И глухи часи неосјетно теку.
На пољу студен. Пећ пуцка и грије.
Ја лежим. Руке под главом, па ћутим,
И слушам како грањем замрзнутим
У моја окна голи орах бије.
Тако на врата суморног ми срца
Сјећање једно удара и чека
Ко друг и сабрат, као душа нека
Што са мном плаче и у болу грца.
Негда у таке ноћи, када отка
Промрзлом грању зима покров ледан,
Ова је соба била ко врт јдан,
Гдје је ко поток текла срећа кротка.
Као и сада, пред иконом сјаји
Кандила свјетлост. Из иконостаса
Сух бршљан вири. Лако се таласа
Измирне прамен и благослов таји.
Сва окађена мирише нам соба.
Около жуте лојане свијеће
Ми, дјеца, сјели као какво вијеће,
Радосни што је већ грудању доба.
Под танким велом плавкастога дима
У пећи ватра пламти пуним жаром,
И сјајне пруге по ћилиму старом
Весело баца и трепери њима.
Уврх, на меку шиљту, отац сио,
Пружио чибук, и дим се колута;
Његова мис'о надалеко лута,
И поглед буди сањив, благ, и мио.
Уза њ, тек малко на шиљтету ниже,
Ко симбол среће, наша мајка бдије;
За скори Божић кошуље нам шије,
И каткад на нас благе очи диже.
У то би халка закуцала. - "Петар!"
- Ускликне отац: - "он је зацијело!
Он вазда воли говор и сијело -
Отворите му!" И ми сви, ко вјетар,
Трци и врата пријевор извуци.
И стари сусјед, висок као бријег,
Тресуци с руха напанули снијег,
Јавио би се с фењером у руци.
Сваки му од нас у загрљај хита,
Мајка га кротко сусрета и гледа,
А он се јавља, па до оца сједа,
И бришућ чело за здравље га пита.
Са новом срећом огране нам соба!
На сваком лицу свето, сјајно нешто -
Сучући брке, стари сусјед вјешто
почо би причу из далеког доба.
И докле прозор хладна дрма цича,
Ми сваку ријеч гутамо нијеми;
Срца нам дршћу у радосној треми,
Све догод не би довршио чича.
Затим би отац, ведар ко сјај дана,
Узео гусле у жилаве руке,
И гласно почо, уз гањиве звуке,
Лијепу пјесму Страхињића Бана...
Мени је било ко да пјесме ове
Сваки стих поста пун бехар у роси,
Па трепти, сјаје, и мени по коси
Просипа меке пахуљице нове...
О мили часи, како сте далеко!
Ви драга лица, ишчезла сте давно!
Пуста је соба... Моје срце тавно...
И без вас више ја среће не стеко'...
Кандило и сад пред иконом тиња,
И сад је позно предбожићње доба;
Ал' глуха јама сад је моја соба,
А ја лист свео под бјелином иња.
Узалуд чекам... У нијемој сјени
Никога нема. Сам, ко камен, ћутим.
Само што орах грањем замрзнутим
У окна бије и јавља се мени...
Но док ми мутни боли срце косе,
Ко студен травку уврх крша гола,
Из мојих књига, са прашљива стола,
Ја чујем шушањ ко вилине косе.
Гле! Сад се редом расклапају саме,
Све књиге старе, снови чежње дуге -
Мичу се, трепте једна покрај друге,
И њихов сумор ко да пада на ме...
Сањам ли? Ил би ово јава била?
Из растворених листова и страна
Прхнуше лаке тице, ко са грана,
И по соби ми свуд развише крила...
Све су свијетле!... Све у бл'јеску стоје!...
Једна около кандила се вије,
А нека болно, ко да сузе лије,
Пред сликом дршће мртве мајке моје;
Неке бијеле, као љиљан први,
Само им златно меко перје груди;
Неке све плаве, тек им грло руди,
Као да кану кап зорине крви...
Неке ми пале ту на срце свело,
Па крил'ма трепте и шуште ко свила;
А једна лако, врхом свога крила,
С цвркутом топлим додирну ми чело,
Ко да би хтјела збрисати сјен туге..
И слушај! Редом запјеваше оне!...
И гласи дршћу, тресу се, и звоне,
Мили и сјајни ко лук младе дуге:
"Не тужи! С болом куда ћеш и где би?!
Ми пјесме твоје, и другова свију,
Што своје душе на зв'јездама грију, -
Света смо жива породица теби!
Ми као роса на самотне биљке
Падамо тихо на сва срца бона,
И у ноћ хладну многих милиона
Сносимо топле божије свјетиљке.
Ми здружујемо душе људи свије'!
Мртве са живим везу наше нити:
И с нама вазда уза те ће бити
И они које давно трава крије!
Пригрли ова јата благодатна!
И када једном дође смрти доба,
Наша ће суза на кам твога гроба
Канути топло ко кап сунца златна"...
И акорд звони...Све у сјају јачем
Кандило трепти и собу ми зари...
Из кута мукло бије сахат стари.
Ја склапам очи и од среће плачем...
СЕОБЕ
Пусто ли ћеш бити, Невесиње равно,
Расаднице српства, колијевко лава!
Пусто, јер се, ето, сели племе славно,
А наша будућност, где је она? -спава.
Вјеровасмо у њу ко у свети живот
Василија светог што клонуле снази!
Вјеровали смо у њу ко у вјечни живот.
Вјерујући у вас, о орлови наши!
А сада вјера наша умире и гасне,
Мутно око гледа у небо без зрака...
Пред иконом плачу јавор-гусле јасне
Јер остаде земља без својих јунака..
Браћо,зар вас душа ни мало не боли?
Зар вам није жао ових поља равних,
Гдје се једно море наше крви проли
И гдје леже кости отаца нам славних?
Зар вам није жао,на огњишту оном
Гдје вас огањ гријо што ће туђин бити?
Што ће наше горе погребнијем звоном
Одјекнути тужно, а ми сузе лити?
Ил' не знате да је издајство јунаку
Оставити земљу гдје га мајка роди?
Оставити брата, без снаге у мраку,
С невољама дугим да сам борбу води?
О, не дајте, Срби, да Вукова љага
Окаља вам образ чист ко сунце с неба!
Не идите браћо, од родног прага,
Јер мученој земљи мученика треба...
Треба мушке снаге и витешких рука;
Треба Обилића и слободних лава..
Треба више смрти и вашијех мука,
Јер, тамо далеко, наша зора спава...
МОЈА ОТАЏБИНА
Не плачем само с болом свога срца
Рад земље ове убоге и голе;
Мене све ране мога рода боле,
И моја душа с њим пати и грца.
Овдје, у болу срца истрзана,
Ја носим клетве свих патњи и мука,
И крв што капа са душманских рука
То је крв моја из мојијех рана.
У мени цвиле душе милиона -
Мој сваки уздах, свака суза бона,
Њиховим болом вапије и иште.
И свуда где је српска душа која,
Тамо је мени отаџбина моја,
Мој дом и моје рођено огњиште.
ОТАЏБИНО, ГДЈЕ СИ?
С њедара твојих давно нисам брао
Ниједне руже... Све гором и гором
Грозећи муком, лед је љути пао
И својом тврдом окива ме кором.
Прољећа твога гдје је поздрав мио
И клик орлова на свијетлој беси?
Вај, ја бих топла загрљаја хтио...
... Хладно је, хладно... Отаџбино, гдје си?
Нијемо гледам кроз потоке сузе,
По оштром мразу теби душа блуди –
Вапије, цвили... Пита ко те узе,
О, ко те трже са мојијех груди...
Жедан сам... Твога извора бих пио,
Но свуда само смрзле баре деси’,
Вај, ја бих вихор твоје душе хтио...
... Хладно је, хладно... Отаџбино, гдје си?
Прелазим кланце, путање и међе,
Пребирем горе и поља и село,
Не бих ли само угледао неђе
Твој лик и твоје освећено чело...
Но тебе нема... Умрла си нама...
А народ?... Ћути у траљи и љеси.
Вај, нигдје ништа до леда и кама!...
... Хладно је, хладно... Отаџбино, гдје си?
ПЕСМА ЈАКИХ
Ми нећемо речи где празнина звечи
Као клепка шупља
Ми хоћемо дела великих без речи -
Жуљева и зноја, страдања и вере,
Пелена из чије жучи пчела бере
И мед слатки скупља.
Нека ступе нама само, само они
Што у души носе
Распаљене ватре и вихор што гони
Облаке и љуља и плимом и секом,
И пролеће светло јавља с грома јеком
Низ хридине косе.
Богови су наши богови што дижу
Олтаре лепоти.
Они ведра чела пред Пилате стижу,
И реч им је блага, но силна кô река,
Поносита, царска, света реч човека
Што ступа Голготи.
Ми нећемо речи где празнина звечи
Као клепка шупља
Ми хоћемо дела великих без речи -
Жуљева и зноја, страдања и вере,
Пелена из чије жучи пчела бере
И мед слатки скупља.
БОКА
Наша мила Боко, невјесто Јадрана,
Покривена небом ко од плаве свиле,
Љепша си од твоје приморкиње виле
И светија си од њеног ђердана.
Никад се тебе нагледао не би'!
Но да ми је једно: да постанем валом
Сињега ти мора, па пред твојим жалом
Да вјечито шумим и да пјевам теби.
И да с тобом гледам на твој Ловћен плави!
Па једнога дана, кад се Господ јави,
Кад орлови наши високо заброде
И са твојих рука пану гвожђа тврда,
Да побједну химну слушам с твојих брда
И да с тобом славим дан златне слободе!
СРБИНУ
Нека зима чини чуда,
Нек расипље снијег свуда,
Прољеће ће доћ'.
Нека небо магла прати,
Сунашце ће засијати,
Ружичаста моћ.
Природа ће опет тајна
Распучити њедра сјајна,
Дариват' нам мед.
Забрујаће поточићи,
Замирисат' бај-цвјетићи
Свуда упоред.
Па нек зима чини чуда,
Нек расипље снијег свуда,
Прољеће ће доћ'.
И патника, сиротана,
Кога гоне са свих страна,
Неће сатрт' ноћ.
Не малакши болом, јадом,
Већ се уздај чврстом надом
У божју помоћ!
У Мостару, 29. децембра 1887.
ПРЕД ИКОНОМ СВЕТОГ САВЕ
На истоку зора плава
Првим зраком просијава,
Из ложнице ја устадох,
Пред икону дивну стадох
Светитеља Саве,
Наше српске славе.
Скрстих моје руке двије,
- Млађано ми срце бије,
Па из чистог осјећаја,
С душом мојом што се спаја,
Молитву сам дао,
И њу отпјевао:
"Ој, ти српски светитељу!
Испуни ми младу жељу:
Подај Србу снаге, моћи,
Избави га црне ноћи,
Нек му сунце сја,
Молим ти се ја!
Ој, ти српски светитељу!
Испуни ми младу жељу:
Дај слободу Србу твоме,
Уклони му с главе громе,
Силом твојом дај
Робовању крај!...
Ој, ти српски светитељу!
Испуни ми младу жељу:
Братства мржњу, опачину,
Сори, створи у прашину,
Нек их љубав води,
Нек се слога роди.
Ој, ти српски светитељу!
Испуни ми младу жељу:
Нек се братске душе сплету
Па нек дижу школу свету
Рад порода свог,
Што им даде Бог.
Ој, ти српски светитељу!
Испуни ми младу жељу:
Убриши нам мајци сузе,
Дај јој спокој, што јој узе,
Онај тужни дан,
Тужни Видов-дан!
Ој, ти српски светитељу!
Испуни ми младу жељу:
Укр'јепи ме силом млада,
Дај ми воље, дај ми нада,
Срцу свјежи жар,
Прегнуће и мар!"
1888.
НОЋНА ПЈЕСМА МАЛИЈЕХ СРПКИЊА
Ој звјездице наше миле,
Што ширите трептав сјај!
Поиграјте лаке, чиле,
Држ'те братски загрљај.
И ми ћемо загрљени,
Пјеват', ширит' кола сплет,
Нек се њиха премилени
Од пјесмице горски цв'јет.
Пјесмом ћемо славит' Бога,
Поздрављати српски род,
И рећи му: " Само т' слога,
Обновиће славни ход.
Засјат' ће ти сунце среће,
Расвијетлит' тавну ноћ,
А са сваке стране - тећ' ће
Врела, што ће дават' моћ.
ПаŃће оков сред понора,
Твојој муци доћ' ће крај;
Пјеваће ти вила с гора,
Минуће је љути вај.
А соко ће летит' сиви,
Удешават' бурни клик,
Кад ти слога, хој оживи,
Кад цјеливаш њезин лик!"
Роду ћемо тако рећи,
Нас малених чуће глас;
Зближиће се слози, срећи
Куцнуће им жељни час.
Дед звјездице бајне, миле,
Раширите кола сплет.
И ми ћемо с вама, чиле,
Играт', пјеват', славит' св'јет!
СРБАДИЈИ
Србадијо, ватро жива,
Србадијо, орле мој!
Небо ти се разгаљива,
Све се већма губи, скрива
Петстољетна мрска тама,
Са копљем је свјетлост слама
Весели се, пјесму пој!
Утри сузе чемер јада
Нек' умукне горки вај,
Ускрснуће твоја нада,
Што је гаји душа млада;
Твојих милих светих снова
Родиће се зора нова,
Родиће се Српству мај!
Патили смо пет-сто љета
Ал' је тако хтио Бог:
Да нас судба гони клета,
Да окуша да л' ће знати
Србин борбу одржати,
И к'о соко са врлети
Трзат' ланац врата злог.
Хај, буди се, мој соколе!
Већ је близу јаду крај -
Заборави тешке боле,
У будућност смјело броди,
Дигни слогу на престоле,
Та она те срећи води, -
Она рађа славе сјај!
1889.
ПЕПЕО СВЕТОГ САВЕ
Спалише на Врачару
Светог Саву,
Предадоше огњу, жару
Српску славу.
У пеп'о се створи т'јело
Светитеља;
Намршти се Србу чело
С јада веља.
Проплака му усред горе
Б'јела вила,
А тама му св'јетле зоре
Сломи крила...
Бич подиже на њ судбина
Тешких јада, -
Моћ му паде, с њим тавнина,
Мрак завлада.
Сузу проли и узда'ну
Из дубине...
Сунце среће њему пану
Са висине...
Ал' гле чуда - божјих сила!
Вихор слети,
Па подиже свеца мила
Пеп'о свети!
Подиже га на крилима
У висину,
Па га лако крајевима
Српским вину.
А пеп'о је Србу сваком
Срцу пао,
До данас га с вјером јаком
Одржао!
Кр'јепио га, будио му
Врелу наду,
Тјешио га у горкому
Своме јаду.
Кад му небо поста тавно
С мраком гори:
Он га диже, да се славно
С мраком бори!
Да разбије тмину клету
Што га таре,
Да угледа зору свету
Славе старе!
Да му опет домовина
Срећом пјева,
Да га опет са висине
Сунце згр'јева.
Па хвала ти, ој пепеле
Српске славе, -
Па хвала ти, ој пепеле
Светог Саве!
Србин ће те поштовати
Докле живи!
У души те његовати
Соко сиви!
Са тобом ће ув'јек снажно
Гинут', мр'јети!
И журит' се он одважно
Својој мети!
1889.
МОЈЕ СРПСТВО
Што је небу сунце сјајно, што крепошћу вишњег блиста;
Што је пољу цв'јеће бајно, а цвијећу роса чиста;
Што ј' соколу крш и ст'јена гдје шстари, гдје се вије.
Више кога разјарена чсто љута муња бије;
Што је орлу смјелог лета та висина неба света,
С које гордо, у прашини, он презире црва клета;
Што је гори извор-врело, липе цвјетне, јеле вите,
И у трави мирисаве љубичице оне скрите;
Што ј' лахору мирис ружа тихим летом што га носи,
Па га мило сваком даје, њим се дичи и поноси;
Што је пјесма слављу милом, што је тици лако крило,
Што је оку вид и свјетлост: то је мени Српство мило!
Као огањ, ватра жива у мом срцу оно гори!
С њиме моја душа снива, о новоме данку, зори...
Сви облаци да с' развију - срџбе страшне понајвеће,
Па на њега да се слију, угасит' га срцу неће!
Да с' њега горда сила дигне, демон... онај љути,
Искру свету Српства мила не може ми отргнути.
Њему служим, вјерно, право, светиња ми мила то је!
Здраво да си, Српство славно, понајвеће благо моје!
1889.
НОВИ СРПСКИ МАЧ
Кад страшна бура диже се смјело
По небу српском растрије мрак,
Кад преста тећи среће нам врело,
Кад сунца нашег потавни зрак;
Кад са свих страна судба нам црна
Бичеве спрема да сруши нас,
Кад сплете в'јенац оштрога трња,
Кад Србу дође крвави час;
Кад оно диже аждаја љута
Отровну главу на свети дом,
Да Срба сваког прождре, прогута,
Огњиште да му сатре гром!
Кад Србин оста без круне миле,
Слободу кад му отрже враг,
Кад на њег' многе јурнуше силе,
Да утре њему име и траг:
Презирућ' ропство, одважно, чило, -
Тјешећи мајци ужасан плач,
Очеви наши на врашко крило
Јурнуше смјело, тргоше мач!
Бранише њиме слободу свету, -
И сунца опет засија зрак, -
Гонишпе њиме аждају клету -
И Србин опет постаде јак.
Ал' доба ово и ови дани
За борбу други пружају мач,
Чим ћемо блажит' болове рани
И тјешит' мајке тужне нам плач;
Чим ћемо опет до среће стићи
Подигнут' њезин св'јетао стан,
Чим ћемо опет славу нам дићи
Што 'но је сруши црн Видов-дан.
Мач тај је, браћо, учење школа,
Марљивост, воља, уздање, над!
Дижимо школе! Љубав и воља
Нека нас води на свети рад.
Та чујмо гласове Светога Саве:
"Учите! Љуб'те се! То вам је моћ:
То је мач нови, који до славе
Довешће браћу кроз тавну ноћ."
1889.
ХЕРЦЕГОВАЦ НА СТИЈЕЊУ
Та што ће живот када
Отргне срећу гроб?
Без жеља и без нада
Зашто да живи роб?
Нит' кућишта имам, нит' огњишта свога,
У чемеру горком дочекујем дане...
Камено је срце у свијета тога,
Он презире моје мученичке ране;
Ниоткуда зрачак утјехе да сине,
Да ме ланац туге и чемера мине.
Како се горко сјећат
Блаженства прохујана,
И мишљу својом крећат
У доба сретних дана...
Хеј, у оно доба - сјећам га се вазда -
Кад Азијат влада у сили, бијесу,
Имао сам свега и био сам газда,
Дјечица ми хљеба жељела нијесу;
Па кад за слободу све устаде редом,
И ја за јунацим' пошао сам шљедом.
За рода име свето
Кад треба, ваља мрет,
И ја сам тако, ето,
У бојак пошô свет.
Оставих огњиште, остадоше добра,
Заборавих на све што ми бјеше мило,
А кад нашом муком туђин срећу побра,
Кад страдање наше све је заман било,
Повратих се кући. Али шта је тамо?
Пустош, црна пустош и гариште само.
Гдје ми је огњиште било
Ту змије сикћу сад,
Све добро моје мило
Громом спржио ад.
Нит' затекох љубу у животу своме,
Дјечицу ми редом посијекли су вуци,
А жалосна мајка у призору томе
Сама живот узе, издахну у муци;
Загрљену с дјецом гробу су је дали,
Загрљену срећом њу су закопали.
Прошла је свака срећа,
Ишчезô сваки над,
А сваког часа већа
Туга и горки јад.
Просит, просит морам... Небо ми је мрачно,
Са грактањем гавран више мене кружи.
Свуда око мене јадно је и плачно,
Све уздише болом, јадикује, тужи.
Мрзим ово биће. Ој судбино, што ме
Немилосно гањаш на свијету томе?
Та шта ће живот када
Отргне срећу гроб?
Без жеља и без нада
Чему да живи роб?
Ој ти голо стијење, кућо моја мила,
Тебе јоште само љубе ове груди;
За тебе се моја врела крвца лила,
Па и кости моје нек остану туди!
Из твог загрљаја нећу се одијелит,
Јоште ћу те једном мојом крвљу прелит.
У Мостару, 1890.
СРПСКОМ ОЦУ
Слатко ти спава малено чедо -
Пупољак дивни, неразвијен цвијет,
Слатко ти снива, тихо почива, -
Санак је њему најљепши свијет.
А брижна мајка, лебдећ над њиме,
Пјесму му пјева, кр'јепи га њоме,
И ти га гледаш, а суза ето
Заблиста једна у оку твоме.
О, знадем сузу - из бола душе,
Разум'јем боре на челу сјетне;
Ти тихо шапћеш: " Спавај ми, сине,
У санку часе уживај сретне;
Кад љета тебе на ноге дигну,
Минуће санак, спокојство благо,
Гледаћеш, небо, ал' небо тамно,
Плакаћеш, чедо, очева снаго!
На сваком путу, на свакој стази,
Куда те жеља водила буде -
Трње ће тебе сретати само,
Груди ти сламат' ледене груде;
Слушаћеш уздах очаја горког,
Из груди гора, дома ти мила,
На гробу српске пропале славе
Слушаћеш како тугује вила"...
Ти тако велиш, ој оче српски,
У болу јада, очају тешку, -
Па зашто тако саламаш јадом
Витешки сине, душу витешку?
Не тужи, стани, па врлог сина
Уздање твоје, злаћану наду,
Зарана јоште учи га, свјетуј
За борбу душу нек спрема младу!
Учи га оче: да муком само
Дижу се храми славе и среће,
Да муке само и тешки труди
Дарују плода мирисно цв'јеће.
Учи га: нека пред силом грома
К'о станац камен не дрхти, стр'јепи;
Нек младу душу небеском пјесмом
Гуслара слијепа снажи, кр'јепи!
Па кад ти синак утуби р'јечи,
Кад појми смис'о очевог збора:
Сл'једиће стазом, што небу води,
Гдје љепше свиће данак и зора!
U Mostaru, 21. 1890.
ХЕРЦЕГОВАЦ НА МОЛИТВИ
Пошљедни зраци, ено, великог сунца тону
За даљне мрачне горе, и данак оставља нас;
Под крилом благог мира у вечерњему звону
Молитве бруји глас.
Уморне тешким радом и моје ове груди
У чистом оном звуку покоја налазе свог,
И у мени се сада тиха молитва буди
У пламу срца мог.
Ој, чуј је, вјечна сило, и прими жеље ове;
Скромна је молба ова што у твој лијеће сјај:
У борби пакла црног, о, дај ми силе нове
За нови окршај...
Окријепи душу моју небеском твојом надом,
У мору навале адске да не клоне ми груд;
Оживи твоје громе, нек цикне змија јадом
И страшни види суд...
У Мостару, 8. априла 1891.
СРПСКА ВИЛА
Кад се поноћ сведе, кроз звјездице сјајне
Анђô рајског мира крене пјесме тајне:
Уз високо стијење, куда орô лијеће,
Дјевојче се једно тајанствено креће;
Њезин сузни поглед у даљину блуди,
У очајни уздах сламају се груди.
Кô у позну јесен листић благог цвијета
Тужна је, блиједа њена слика света;
Злаћане се власи по грудима губе,
Па се кадгод тихо са вјетрићем љубе;
А мирис се проспе, кô да на све стране
Поменак се буди и ружице ране.
Каткад руке скрсти, пуна свете боли
У небо погледи, кô да с' богу моли,
И на стијење клекне с прекидани даси,
Па га љуби, љуби, и сузама кваси;
Затресе се стијење кô д с' громи гоне
И подмукли тутањ у дубини тоне.
Ко си, свето чедо, што те немир буди?
Да л' невјерна љубав ранила ти груди?
Ил' си, зраче блиједи, сироче без снаге
Па сузама тужним тражиш своје драге?
Не, из сузе што је српска мајка лила
Створило се чедо - створила се вила.
Плачи, слико света, кô сироче блуди
Кога нико вјерно не прима на груди;
Залуд море крви и гомиле жртав':
Смрзнуло се небо, спаситељ је мртав...
Плачи, вило света, сузам' стијење кваси -
Расуо се вјенац што ти чело краси...
МОЛИТВА
Ти си мирна, сјетно ћутиш,
Као ружа успавана,
А поглед си управила
Пут небеских благих страна.
Ти се молиш, а небо се
Тако љупко на те смије,
Јер чистија нигда молба
До раја му стигла није.
Ој, моли се! Таку молбу
Радо небо себи прима,
Твоја молба биће свјетлост
Усред раја анђелима.
ГУСЛАМА
Сјајни храме, у ком Србин чува
Своје име, свој аманет свети,
Ој ви гусле од јавора сува,
Вашем звуку моја душа лети!
К'о благослов, што са неба бдије,
Он је сила, што ми срце жари;
С танких струна, кад се небу вије,
Чујем усклик соколова стари'.
Чујем гласе са косовског гробља,
Што их тајно свете сјенке зборе;
Чујем јаук потиштеног робља,
Коме ране све бивају горе...
У њему је све, што србин жели,
Јер у жељи српској се и заче:
Је л' весео, Србин се весели,
А кад цвили, тад и Србин плаче.
Он је душа, којом Срби дишу
И в'јекови српских покољења;
Он је књига, у којој се пишу
Наши јади, наша искушења...
Он је слово, што лети братимством,
У коме се српски гениј буди;
Он је путир, из ког' се јединством,
Причешћују Србинове груди.
Ој, кад гуслар танано превуче,
Који Србин не осјећа жарко?!
Та гуслама све се силно вуче,
Из њих збори: Лазар, Милош, Марко...
А што гласи бесмртника веле,
То је вјесник, што се вјером куне:
Да ће скоро свјетлост зоре б'јеле
Златит' алем Немањића круне...
Па нек' стиже, нек' се пак'о диже,
Нек' још буде и вишијех зала:
Србин неће поклекнути ниже
Док је Србу српскијех гусала!
Биће дана, већ се зрачак јавља,
"Доће хора, која доћи мора!"
А с гусала хориће се славља
Уз молитву дечанскијех звона!...
СТРАЖАР ОТАЏБИНЕ
Суро ст'јење, високо камење
Уздигло се у облаке сиве;
А гдје ст'јење у небо се пење,
Тамо смјели соколови живе.
Често облак у гром се претвара,
Крше тресе, у прах да разнесе,
Ал' соколу срце се не пара:
Против силе силом уздиже се.
Крилом бије, облаку се вије,
А слојеви размичу се тавни,
Сунце сине, па му опет грије,
Суро ст'јење од в'јекова давни'.
Јесте л' жељни соколовог крила?
Ето крила, ето дуге шаре!
Ето душе, што би кадра била
Погинути за рода олтаре!...
На камену родила га мати,
Од камена мишица му тврђа,
А материн благослов га прати,
Јер му срце издајством не рђа...
Пр'је би главу, нег' дједова славу,
Пр'је би живот, него народ дао,
А кад пане, бесмртност му сване,
Јер је мушки за свој народ пао.
Суро ст'јење, високо камење
Уздигло се у облаке сиве;
А гдје ст'јење у небо се пење,
Тамо смјели соколови живе!
Јесте л' жељни соколовог крила?
Ето крила, ето дуге шаре!
Ето душе, што би кадра била
Погинути за рода олтаре!...
СРПСКЕ РАНЕ
Плаво небо, висина ти твоји'
И сунашца што нас жићем поји,
И тако ти оне вјечне тајне,
И вечери, и зорице сјајне,
Де ми реци, ко Србу поможе,
Да се досад одржати може?
Је ли им'о Србин каквог брата
Да му вјерно вјерну руку хвата,
У невољи, кад му пропаст пр'јети
Да с њим гине и с њим да се свети,
Да му чује лелек и јауке,
Па слободи да рашири руке?
Небо ћути... ал' кроз српске горе
Из гробова одјеци се хоре:
Нико није Србину помог'о,
И ко може и тај је одмог'о! -
Сунце јарко, и ти с нама збори,
Шта Србина тако славним створи?
Сунце прену, а кроз зраке сјајне
Чујем пјесму, чујем гласе тајне:
"Српске ране Србу су помогле,
Оне само одржат' га могле
А да Србин бојао се рана
Не би им'о ни зоре ни дана...
Српске ране, што се светит' знаше,
Српске ране све Србину даше!"
Па чуј, брате, чуј, Србине живи,
Нек' и отсад сунце ти се диви:
Не плаши се крвавијех рана -
Часног знака са часног мејдана!
РОДИО СЕ СПАС!
Ви, који сте посред таме
Сваке ноћи, сваког данка,
Па лијете сузе саме
У невољи без престанка;
Ви, над којим' пак'о гори
И пусају муње јада:
Подигните чело гори -
Пропјевајте пјесму нада,
Нек' захори глас:
"Родио се Бог и Спас!"
Родила се зв'језда она,
Што ће нове вјере дати
А с бож'јега сјајног трона
Благослов је вјечни прати;
Родио се живот нови
Да животом живот даде,
Па дух, што незнањем плови,
Да истини дић' се знаде.
Појте један глас:
"Родио се Бог и Спас!"
Подигните чело гори
И пред зв'јездом сјајна лика
Нек' се јасна пјесма хори
Ускрснулих мученика.
Не плачите, ваше сузе
Благи сјај ће убрисати,
Свјетлост, коју тама узе,
Божја ће вам милост дати!
Појмо један глас:
"Родио се Бог и Спас!"
vBulletin® v3.8.6, Copyright ©2000-2010, Jelsoft Enterprises Ltd.