Србин
08-03-08, 13:32
Ћеле кула
http://img220.exs.cx/img220/901/celekula28yl.jpg
Јединствен споменик ослободилачких ратова у Србији. Некада ван насеља, поред Цариградског друма, а сада на Булевару револуције - у самом Нишу.
Ћеле кула је подигнута од лобања изгинулих Срба у бици на Чегру код Ниша 31. маја 1809. године.
Изграђена је већ крајем лета исте године, на иницијативу свирепог Хуршид паше, тадашњег заповедника Ниша, касније великог везира.
http://www.nis.co.yu/prezentacije/celekula/cegar.jpg
Битка на Чегру 1809. године је одлучујући сукоб Срба са Турцима у Првом српском устанку (1804-1813), од чијег исхода је зависила судбина устаничке Србије. Ослобођење Ниша у устаничким плановима национално - ослободилачке политике, био је најбитнији циљ обнове српске државе. И медјународна политичка акција устаничке србије, у својим захтевима преговарачке политике са Турцима, увек траже прикључење Ниша Србији. Тако Руски изасланик у Београду, током Првог српског устанка, Константин Родофиникин, обавештавајући царску Русију 1808. године, посебно наглашава да у састав будуће Србије "мора бити и Ниш". Исто тако, руска влада у преговорима са Наполеоном и Турцима, 1808. и 1809. године, обавезно истиче да у састав Србије мора ући и Ниш. То, уосталом, и Карађорђе, почетком 1809. године захетева од Руса, који преговарају са Турцима.
У таквом расположењу је, у пролеће 1809. године, и започела српска војна операција према Нишу. Српска устаничка војска, са око 16.000 бораца, предвођена главним заповедником Милојем Петровићем, командантима Хајдук Вељком и Петром Добрњцем и војводама Илијом Барјактаревићем, Пауљом Матејићем и Стеваном Синђелићем, пристигла је 27. априла 1809. године на домак Ниша код села Каменице, Доњег и Горњег Матејевца. За месец дана боравка, српски ратници су овде изградили шест утврђених шанчева, читав систем редута, магацина и других фортификација. Дуго устаничко задржавање крај Ниша користило је и Турцима да ојачају своје редове војницима из Софије, Једрена, Приштине, Лесковца и Врања.
Коначно, Турци су, 31. маја 1809. године, напали најистуренији српски логор, укопан на узвишењу Чегар, којим је командовао ресавски војвода Стеван Синђелић. Бој се водио читав дан. Турци су нападали у таласима. Пораз је проузрокован и сукобом међу српским старешинама, па Стеван Синђелић није добио адекватну помоћ из суседних шанчева. То потврђује и летописац, записавши на маргини црквене књиге "Пентикостар": "На Чегар српска војска погину; старешине се скараше и војску издадоше". Синђелић је тада извео херојски подвиг: пуцњем у барутану дигао је у ваздух читав шанац, уништивши и себе и бројне Турке.
http://www.nis.co.yu/prezentacije/nekadisad2/slike/cegar/Cegar1.jpg
На Чегру је изгинуло око 3.000 Срба. Од њихових глава Турци су начинили Ћеле кулу.
Забележено је казивање неког "хаџије Србина из Ниша" о начину скупљања и припремања лобања за градњу Ћеле куле.
Нишки паша је, одмах после Чегарске битке, "давао за сваку српску главу по 25 гроша, па заповедио ћурчијама да их одеру,
те их је одране слао да се узидају у кулу, а коже њиове дао штавити и потом напуњене памуком послао у Цариград".
http://www.nis.co.yu/prezentacije/celekula/kula.jpg
Писаних турских извора о Ћеле кули нема. Податке о њеном изгледу, начину градње, броју лобања дају путописци, пролазећи кроз Ниш у XIX веку.
Први пут је Европа била обавештена о овом споменику турске свирепости и српске храбрости 1833. године,
када је француски песник и академик Алфонс де Ламартин (1790-1869) издао своје дело "Пут на Исток",
где је, у посебном поглављу "Белешке о Србији", указао на значај овог споменика за Србе и потребу да буде сачуван.
Најранији опис Ћеле куле, са податцима о величини, бележи професор београдског Лицеја, Исидор Стојановић, који је 24. август 1864. године посетио овај објекат.
Четвороугаона је, висине "15 стопа" (4,65 м), ширине "13 стопа и 4 палца" (4,09 м), а дужине око "13 стопа" (4,03 м), са уградјеним главама у "од цигала створене квадрате кречом утврђене".
Укупно, на све четири стране Ћеле куле било је 56 редова. У сваком реду по 17 лобања, што укупно износи 952.
http://www.nis.co.yu/prezentacije/istorijanisa/lobanje2.jpg
Изградивши Ћеле кулу Турци су је штитили, забрањујући Србима да односе лобање са њених зидова ради сахрањивања. Желели су да, постојањем једног оваквог објекта, спрече сваку помисао хришћана на буну или устанак. Међутим, већ на почетку друге половине XIX века, Ћеле кула је могла страдати од самих Турака. У време између 1861. и 1864. године, када је нишким пашалуком управљао Митхад паша, каснији преседник турске владе и познати "модернизатор" Турске; на његову иницијативу донета је одлука о рушењу Ћеле куле. Али, интервенцијом нишких Турака онемогућено је да се Митхад пашина идеја спроведе у дело.
У периоду после 1870. године, Турци више не обраћају посебну пажњу на Ћеле кулу. Политичке и економске прилике у јужним деловима Србије измениле су се на штету Турака. Немајући више интерсеса ни снаге да Ћеле кулу као симбол "претње" сачувају, њено пропадање се одвијало истовремено са опадањем турске моћи у Нишу.
После ослобођења од Турака, Ћеле кула је била у критичном стању. Прва заштитна интервенција остварена је у лето 1878. године постављањем ћерамидног крова на четири дрвена стуба над Ћеле кулом. Капела основе крста, чије кракове чине четири улазна трема са порталима, изграђена је по пројекту београдског архитекте Димитрија Т. Лека. Подизањем капеле, ова Кула од глава српских устаника из 1809. године - докуменат времена робовања, споменик турског варварства и српског јунаштва - постала је маузолеј херојства и слободе.
http://www.nis.co.yu/prezentacije/istorijanisa/izknjige/ck1878.jpg
Нова интервенција на Ћеле кули обављена је 1937. године приликом прославе шездесета годишњице ослобођења Ниша од Турака. Том приликом, чишћењем средишњег дела објекта, пронађено је више лобања, које су поново уграђене у Ћеле кулу. Данас, после пуних 180 година од настанке објекта, преостало је само 58 лобања. На северном зиду 21, на западном 13, на јужном 12 и на источном 11 лобања. У посебној витрини смештена је још једна добро очувана лобања са натписом: "лобања Стевана Синђелића".
На платоу испред улазних врата капеле постављена је 1938. године биста Стевана Синђелића, рад вајара Славка Милетића. На постољу бисте постављен је рељеф бутке на Чегру, рад истог вајара. Тада је у капели Ћеле кула постављена и бронзана плоча са медаљоном Ламартина и његовом поруком из 1833. године: "Нека Срби сачувају оваје споменик! Он ће научити њихову децу шта вреди независност једног народа, показујући им какву су цену платили њихови очеви".
Поводом прославе 180-годишњице Ћеле куле, 31. маја 1989. године, капела је обновљена и околина уређена. На месту раније војне касарне уређен је велики паркинг простор, изграђен је приземни објекат у стилу моравске куће за изложбени простор, а уређен је и део Габровачке реке и подигнут нови дрвени мостић.
Ћеле кула је стављена под заштиту закона 1948. године, а одлуком Скупштине Србије - од 7. априла 1979. године - проглашена је културним добром од изузетног значаја. Маја 1989. године нишки Завод за заштиту споменика културе упутио је предлог за уврштавање Ћеле куле у листу светске баштине УНЕСКО-а.
преузето са
http://www.sdf-srbija.org
http://img220.exs.cx/img220/901/celekula28yl.jpg
Јединствен споменик ослободилачких ратова у Србији. Некада ван насеља, поред Цариградског друма, а сада на Булевару револуције - у самом Нишу.
Ћеле кула је подигнута од лобања изгинулих Срба у бици на Чегру код Ниша 31. маја 1809. године.
Изграђена је већ крајем лета исте године, на иницијативу свирепог Хуршид паше, тадашњег заповедника Ниша, касније великог везира.
http://www.nis.co.yu/prezentacije/celekula/cegar.jpg
Битка на Чегру 1809. године је одлучујући сукоб Срба са Турцима у Првом српском устанку (1804-1813), од чијег исхода је зависила судбина устаничке Србије. Ослобођење Ниша у устаничким плановима национално - ослободилачке политике, био је најбитнији циљ обнове српске државе. И медјународна политичка акција устаничке србије, у својим захтевима преговарачке политике са Турцима, увек траже прикључење Ниша Србији. Тако Руски изасланик у Београду, током Првог српског устанка, Константин Родофиникин, обавештавајући царску Русију 1808. године, посебно наглашава да у састав будуће Србије "мора бити и Ниш". Исто тако, руска влада у преговорима са Наполеоном и Турцима, 1808. и 1809. године, обавезно истиче да у састав Србије мора ући и Ниш. То, уосталом, и Карађорђе, почетком 1809. године захетева од Руса, који преговарају са Турцима.
У таквом расположењу је, у пролеће 1809. године, и започела српска војна операција према Нишу. Српска устаничка војска, са око 16.000 бораца, предвођена главним заповедником Милојем Петровићем, командантима Хајдук Вељком и Петром Добрњцем и војводама Илијом Барјактаревићем, Пауљом Матејићем и Стеваном Синђелићем, пристигла је 27. априла 1809. године на домак Ниша код села Каменице, Доњег и Горњег Матејевца. За месец дана боравка, српски ратници су овде изградили шест утврђених шанчева, читав систем редута, магацина и других фортификација. Дуго устаничко задржавање крај Ниша користило је и Турцима да ојачају своје редове војницима из Софије, Једрена, Приштине, Лесковца и Врања.
Коначно, Турци су, 31. маја 1809. године, напали најистуренији српски логор, укопан на узвишењу Чегар, којим је командовао ресавски војвода Стеван Синђелић. Бој се водио читав дан. Турци су нападали у таласима. Пораз је проузрокован и сукобом међу српским старешинама, па Стеван Синђелић није добио адекватну помоћ из суседних шанчева. То потврђује и летописац, записавши на маргини црквене књиге "Пентикостар": "На Чегар српска војска погину; старешине се скараше и војску издадоше". Синђелић је тада извео херојски подвиг: пуцњем у барутану дигао је у ваздух читав шанац, уништивши и себе и бројне Турке.
http://www.nis.co.yu/prezentacije/nekadisad2/slike/cegar/Cegar1.jpg
На Чегру је изгинуло око 3.000 Срба. Од њихових глава Турци су начинили Ћеле кулу.
Забележено је казивање неког "хаџије Србина из Ниша" о начину скупљања и припремања лобања за градњу Ћеле куле.
Нишки паша је, одмах после Чегарске битке, "давао за сваку српску главу по 25 гроша, па заповедио ћурчијама да их одеру,
те их је одране слао да се узидају у кулу, а коже њиове дао штавити и потом напуњене памуком послао у Цариград".
http://www.nis.co.yu/prezentacije/celekula/kula.jpg
Писаних турских извора о Ћеле кули нема. Податке о њеном изгледу, начину градње, броју лобања дају путописци, пролазећи кроз Ниш у XIX веку.
Први пут је Европа била обавештена о овом споменику турске свирепости и српске храбрости 1833. године,
када је француски песник и академик Алфонс де Ламартин (1790-1869) издао своје дело "Пут на Исток",
где је, у посебном поглављу "Белешке о Србији", указао на значај овог споменика за Србе и потребу да буде сачуван.
Најранији опис Ћеле куле, са податцима о величини, бележи професор београдског Лицеја, Исидор Стојановић, који је 24. август 1864. године посетио овај објекат.
Четвороугаона је, висине "15 стопа" (4,65 м), ширине "13 стопа и 4 палца" (4,09 м), а дужине око "13 стопа" (4,03 м), са уградјеним главама у "од цигала створене квадрате кречом утврђене".
Укупно, на све четири стране Ћеле куле било је 56 редова. У сваком реду по 17 лобања, што укупно износи 952.
http://www.nis.co.yu/prezentacije/istorijanisa/lobanje2.jpg
Изградивши Ћеле кулу Турци су је штитили, забрањујући Србима да односе лобање са њених зидова ради сахрањивања. Желели су да, постојањем једног оваквог објекта, спрече сваку помисао хришћана на буну или устанак. Међутим, већ на почетку друге половине XIX века, Ћеле кула је могла страдати од самих Турака. У време између 1861. и 1864. године, када је нишким пашалуком управљао Митхад паша, каснији преседник турске владе и познати "модернизатор" Турске; на његову иницијативу донета је одлука о рушењу Ћеле куле. Али, интервенцијом нишких Турака онемогућено је да се Митхад пашина идеја спроведе у дело.
У периоду после 1870. године, Турци више не обраћају посебну пажњу на Ћеле кулу. Политичке и економске прилике у јужним деловима Србије измениле су се на штету Турака. Немајући више интерсеса ни снаге да Ћеле кулу као симбол "претње" сачувају, њено пропадање се одвијало истовремено са опадањем турске моћи у Нишу.
После ослобођења од Турака, Ћеле кула је била у критичном стању. Прва заштитна интервенција остварена је у лето 1878. године постављањем ћерамидног крова на четири дрвена стуба над Ћеле кулом. Капела основе крста, чије кракове чине четири улазна трема са порталима, изграђена је по пројекту београдског архитекте Димитрија Т. Лека. Подизањем капеле, ова Кула од глава српских устаника из 1809. године - докуменат времена робовања, споменик турског варварства и српског јунаштва - постала је маузолеј херојства и слободе.
http://www.nis.co.yu/prezentacije/istorijanisa/izknjige/ck1878.jpg
Нова интервенција на Ћеле кули обављена је 1937. године приликом прославе шездесета годишњице ослобођења Ниша од Турака. Том приликом, чишћењем средишњег дела објекта, пронађено је више лобања, које су поново уграђене у Ћеле кулу. Данас, после пуних 180 година од настанке објекта, преостало је само 58 лобања. На северном зиду 21, на западном 13, на јужном 12 и на источном 11 лобања. У посебној витрини смештена је још једна добро очувана лобања са натписом: "лобања Стевана Синђелића".
На платоу испред улазних врата капеле постављена је 1938. године биста Стевана Синђелића, рад вајара Славка Милетића. На постољу бисте постављен је рељеф бутке на Чегру, рад истог вајара. Тада је у капели Ћеле кула постављена и бронзана плоча са медаљоном Ламартина и његовом поруком из 1833. године: "Нека Срби сачувају оваје споменик! Он ће научити њихову децу шта вреди независност једног народа, показујући им какву су цену платили њихови очеви".
Поводом прославе 180-годишњице Ћеле куле, 31. маја 1989. године, капела је обновљена и околина уређена. На месту раније војне касарне уређен је велики паркинг простор, изграђен је приземни објекат у стилу моравске куће за изложбени простор, а уређен је и део Габровачке реке и подигнут нови дрвени мостић.
Ћеле кула је стављена под заштиту закона 1948. године, а одлуком Скупштине Србије - од 7. априла 1979. године - проглашена је културним добром од изузетног значаја. Маја 1989. године нишки Завод за заштиту споменика културе упутио је предлог за уврштавање Ћеле куле у листу светске баштине УНЕСКО-а.
преузето са
http://www.sdf-srbija.org