Тара
21-06-09, 22:59
пише: Горан Давидовић (из тршћанског затвора)
Већ два месеца имам бесплатан пансион у Casa circondariale, окружном затвору у Трсту. Екстрадициони притвор, који ми је одредио италијански суд на основу Интерпол потернице пружио ми је прилику да четврти пут у животу допаднем затвора. Додуше, овај пут се ради о италијанском затвору, мада по већини затвореника често имам утисак да се налазим у Африци. Захваљујући чуварима и натписима на зидовима ипак се може чути и италијански језик, док стандарди затвора не дозвољавају да заборавите да сте ипак у Европи.
Наравно, нису само језик и „мултикултурална атмосфера“ оно што мој четврти боравак у затвору разликује од осталих утамничења.
Оно што је бизарно у целом случају је то што сам сва четри пута био затваран због догађаја на Филозофском факултету у Новом Саду од 9. новембра 2005. Први пут сам био у притвору док је трајала трагикомична истрага, други пут када је фамозни Грухоњић измишљао да му прете, трећи пут у октобру 2007. због прекршајне казне затвора за „ремећење реда и мира 09.11.2005.“ А пошто сам за исти догађај одговарао и прекршајно и кривично, ево у затвору и по четврти пут.
Колико ћу још пута бити затваран због вербалног деликта упућеног црногорском усташи Перовићу и нешто мање вербалног контакта са Чанковим пуленом Петаковим, не зна се.
Како званично тврде београдске власти интернационална потера за мном је покренута због: “издржавања казне затвора од годину дана.“ Заправо кад се урачунају сви притворски дани, остало ми је нешто више од осам месеци.
По пресуди монтираног политичког процеса постао сам одавно „опасни државни непријатељ“ због кога је Министарство правде из Београда покренуло међународну потерницу, тако сам се нашао и на Интерпол листи најтраженијих криминалаца и убица целог света. За то се посебно заложио дебељушкасти апаратчик и прецвели отпораш Слободан Хомен. Један од ретких главешина некадашњег „Отпора“ кога нисам лично упознао, пожелео је да ме доведе везаног у окупирану Србију. Жеља му се наравно неће испунити.
Некада је УДБА српске политичке емигранте убијала по Европи, данашњи потомци удбаша то још увек не раде. Нео-титоисти Тадић-Дачић режима злоупотребљавају Интерпол. Није ни битно, важно да се прогоне српски националисти.
Није се до сада дешавало да се за тако малу казну расписује Интерпол потерница, опет сам у нечему први случај. Постајем авангардна жртва бизарног правосуђа и гротескних органа гоњења. Више ништа није чудно и све ме то не замара превише. Моја породица свакако трпи највише и њима је најтеже. Мени је јасно да пут прогона морам да прођем и знам да је ово тек почетак.
Сећам се дешавања тог марта, када је пресуда постала правоснажна. Исти дан је стигла одлука Врховног суда и позив на издржавање казне. Рок од 10 дана да се јавим у Сомборски затвор није ни истекао, а већ је расписана потерница.
У потеру на челу са Хоменом укључио се тада крем београдско-новосадских усташоидно-комунистичких медија: од Данаса, Блица, Б92, 021 радија до Грађанског листа и Е-новина. Не знам чему потера када сам ја све време живео на познатој адреси у Трсту. Нити сам се крио, нити сам бежао.
Италијанска државна безбедност (DIGOS) поверовала је у наводе из Интерпол потернице и мисливши да сам наоружан и опасан, опколила је моју згараду у акцији у којој су учествовала десеторица агената ДИГОС-а. Пошто је један мој пријатељ дошао код мене, одважили су се италијански инспектори да крену у акцију „хапшења опасног српског терористе“. Некако нисам ни навикао да ме хапси обична полиција, али разлика је била што ме овај пут нису везали, тако да сам у квестуру дошао без лисица. Комично је било извиривање многих глава из канцеларија у полицији кад су ме довели. Сусрет потомка Баје Пивљанина и анемичних Млечана био је више него комичан.
Првих месец дана провео сам у ћелији број 1, у делу затвора где се налазе самице и изолација. На неки начин имао сам среће јер је „јединица“ јако добра ћелија. Телевизор у ћелији, сто где сам могао да пишем, чиста соба и ормани, као и туширање сваки дан, нешто што је незамисливо у затвору, у Србији. Међутим, то је овде сасвим нормално.
Имао сам право да проведем два сата на дворишту са неколицином осталих из „иолације“ који су имали исту привилегију за разлику од оних који су због специфичне истраге одлазили сами на шетњу. На малом дворишту био је један нови сто за пинг-понг и два стона фудбала, па сам са осталима брзо трошио то време.
У почетку је боравак у самици био незанимљив, јер осим гледања синхронизованих филмова и читања италијанске штампе нисам ништа друго радио. На свакој ћелији су решетке кроз које често провирују притворени сужњи, а постоје и врата која се само притварају или стоје отворена. Та друга врата затварао сам да бих имао приватност. Светло се укључивало и искључивало напољу, али то сам чинио углавном сам, протуривши руку кроз решетке. Предвече је из неког разлога било увек бучно јер су се Мароканци довикивали што је знало да буде иритирајуће. Италијански чувари су прилично толерантни према довикивању и прављењу буке, па су неки притвореници чак и певали с времена на време. Преко пута моје ћелије био је затворен неки убица, који није излазио на шетњу, а касније је дошао неки црнац који је често клањао, тако да ја и нисам имао с ким да се довикујем. Са чуварима сам комуницирао само колико је било неопходно, јер још из Србије имам чврст став да не сарађујем са управом затвора, иако никад ни не правим проблеме.
Посете су дозвољене средом и суботом по сат времена, па сам имао доста свежих вести из спољњег света, а то је свакако мени најважније. Пакети су ограничени на 20 килограма месечно што је више него довољно за свакога. Италијанске новине добијам сваки дан, а захваљујући једном Србину и једне београдске, које не бих рекламирао. Мада, штампа из наше окупиране отаџбине је углавном левичарско смеће, а ништа није боље ни у Италији, без обзира што је десница на власти. Левичарски медији су ме наравно попљували и овде у Италији, користећи податке од својих колега пропагандиста из Србије.
Након месец дана премештен сам из „јединице“ у групну ћелију, која се налази на трећем спрату близу затворске амбуланте. Ово је вероватно најбоља соба у затвору. Чиста је и нова са великим купатилом. Поред телевизора имамо и фрижидер и бутан боце за кување. Тренутно нас је осморо у 40 квадрата. Моји нови цимери су нормални људи са којима имам добар однос. Тројица Наполитанаца, који су овде више од годину дана, стално нешто кувају. Једном недељно наручујемо намиринице, а Наполитанци праве и одличне пице и колаче, па сам покупио и понешто од њихових кулинарских вешина које ћу покушати да изведем кад изађем из затвора.
Више нисам у изолованом делу затвора, тако да могу на двориште са осталима у периоду од 9 до 11 и од 13.30 до 17 часова. На дворишту зна да буде пуно људи, јер је затвор пренатрпан. Окружни затвор у Трсту (Casa circondariale) предвиђен је за 130-150 људи, али тренутно има више од 250 затвореника, што у многим ћелијама изазива тескобу.
Најбројнији су Мароканци, Тунижани и остали северноафрички Арапи. Прилично су бучни, агресивни, бесни и арогантни, вероватно зато што их има највише. И на дворишту делују „чопоративно“, мада су туче и обрачуни врло ретки. Некада су се у затвору највише сукобљавали Шиптари и Мароканци, али док сам ја овде нисам видео ни један сукоб.
Шиптари су прилично бројни, углавном су из Албаније, али има и такозваних „Косовара“. Лако их је препознати, а на дворишту се држе заједно и не мешају се са осталима, осим у појединим случајевима кад је нека „трговина“ у питању.
Румуни су такође бројни, али док ми то други нису рекли, нисам примећивао. Јер су Румуни овде врло ћутљиви и повучени па се чини да их нема пуно. Једноставно ничим не привлаче пажњу.
Четврта група по бројности су црнци из неколико афричких земаља. Држе се заједно иако су из различитих, па чак и међусобно зараћених афричких држава. Комуницирају међусобом на енглеском или италијанском. Без обзира да ли су римокатолици или муслимани помажу једни другима, а са осталим затвореницима не улазе у сукобе. Из неког разлога увек добијају мале казне за диловање дроге, да ли због позитивне дискриминације или због страха од етикете расизма - није познато.
Италијани су мањина у овом затвору, а тако је у већем делу затвора у северној Италији, делом и због тога што се они са мањим казнама амнестирају или што служе казну радом напољу, а већим делом због велике навале емиграната из Африке.
Да нема странаца овај затвор би био сабласно празан.
Цигана има из разних балканских земаља, доста из Србије. Овде делују готово неприметно и не долазе до изражаја.
Срба има десетак са разним пасошима, али без обзира што смо малобројни далеко од тога да ништа не значимо у овом затвору. Интересантно је да се овде Срби, Хрвати, Словенци и Босанци муслимани доста друже, уважавају и помажу. Нека врста југоносталгије постоји па се често чује оно познато: „земо“, „југовићи“ и остале доскочице из времена СФРЈ. Остали странци и Италијани често мешају и потпуно им је исто да ли је неко Словенац или Македонац.
Религија је овде врло битна ствар. Овде напрасно сви постају религиозни, па марокански подводачи и лопови клањају свих 5 намаза, а дилери дрогом - ревносни римокатолици редовно иду на недељну мису. Управа затвора се труди да свим религиозним затвореницима пружи сва права, а многима је то начин да им брже прође време па изммишљају свашта. Муслимани су добили собу за молитву петком, па се тада њихово „Алах уекбер“ може сасвим јасно чути.
Могло би се рећи да боравим у правом мултикултуралном и мултирасном друштву. Свет будућности у малом.
Сам затвор је добро обезбеђен и из њега је скоро немогуће побећи. Бројања затвореника су неколико пута дневно, камере су свуда, зидови високи, на зидовима чувари са аутоматима. Међутим, пре неколико година је бекство ипак успело једном Италијану тако да ништа није немогуће. Отац тог Италијана је сад у затвору због разне врсте кријумичарења. Ради у затворској библиотеци где често идем, а пошто је био и у српским затворима интересантних тема увек има.
Као што сам већ написао, док сам овде неких озбиљнијих обрачуна није било. Камере су свуда осим на једном делу степеништа. Мудар човек избегава да се задржава на тим местима да не би упао у незгодну позицију да буде нападнут или да буде сведок напада, што такође није ни пријатно, ни потребно. Иако сви знају ко сам, проблема никада нисам имао. Без обзира на то, кроз део степеништа без камера ретко идем кад иду Мароканци и Шиптари, јер је то правило других. Паметније је да вам пријатељи и сународници буду иза леђа.
Протест у затвору
5. јуна био сам сведок (али не и учесник) нечега што се овде назива „протест затвореника“. За спремање протеста сазнао сам на шетњи. Планирало се да се остане на дворишту и не иде у ћелије у знак протеста због лоших услова. Иако не сматрам да су услови овде лоши, чак сматрам то смешним, за протест сам увек спреман. Пошто сам једини политички затвореник у овом затвору, очекивано је да дам свој допринос протесту.
Али, кад сам се распитао мало подробније, и упознао коловође, све ми је било јасније. Коловође су били ситни италијански дилери којима су се придружили неки Мароканци. Повод је био долазак делегације парламентарне опозиције у затвор. Организовао се неки митинг напољу од стране најопскурнијих левичара.
Заправо све је било организовано због критике нових Берлусконијевих закона. Пошто су само дан касније били европски паралментарни избори у Италији, није била потребна велика памет да се закључи да је ово била најбеднија врста политичке манипулације затвореницима.
Наравно да сам одмах одрадио контра-протест који се састојао у останку у ћелијама. На брзину сам обавестио људе о чему са заправо ради. Из моје ћелије није изашао нико, а са мога спрата ретки наивни људи и по који црнац.
Протест се завршио фијаском после неколико сати, јер су захтеви били смешни, а и наркомани су морали да се врате на терапију. Уосталом, одрадили су своје, медији су објавили вест. При томе су, наравно, левичарски медији лили крокодилске сузе над судбином затвореника и емиграната који „бораве у тешким условима у затворима“.
Горан Давидовић
Већ два месеца имам бесплатан пансион у Casa circondariale, окружном затвору у Трсту. Екстрадициони притвор, који ми је одредио италијански суд на основу Интерпол потернице пружио ми је прилику да четврти пут у животу допаднем затвора. Додуше, овај пут се ради о италијанском затвору, мада по већини затвореника често имам утисак да се налазим у Африци. Захваљујући чуварима и натписима на зидовима ипак се може чути и италијански језик, док стандарди затвора не дозвољавају да заборавите да сте ипак у Европи.
Наравно, нису само језик и „мултикултурална атмосфера“ оно што мој четврти боравак у затвору разликује од осталих утамничења.
Оно што је бизарно у целом случају је то што сам сва четри пута био затваран због догађаја на Филозофском факултету у Новом Саду од 9. новембра 2005. Први пут сам био у притвору док је трајала трагикомична истрага, други пут када је фамозни Грухоњић измишљао да му прете, трећи пут у октобру 2007. због прекршајне казне затвора за „ремећење реда и мира 09.11.2005.“ А пошто сам за исти догађај одговарао и прекршајно и кривично, ево у затвору и по четврти пут.
Колико ћу још пута бити затваран због вербалног деликта упућеног црногорском усташи Перовићу и нешто мање вербалног контакта са Чанковим пуленом Петаковим, не зна се.
Како званично тврде београдске власти интернационална потера за мном је покренута због: “издржавања казне затвора од годину дана.“ Заправо кад се урачунају сви притворски дани, остало ми је нешто више од осам месеци.
По пресуди монтираног политичког процеса постао сам одавно „опасни државни непријатељ“ због кога је Министарство правде из Београда покренуло међународну потерницу, тако сам се нашао и на Интерпол листи најтраженијих криминалаца и убица целог света. За то се посебно заложио дебељушкасти апаратчик и прецвели отпораш Слободан Хомен. Један од ретких главешина некадашњег „Отпора“ кога нисам лично упознао, пожелео је да ме доведе везаног у окупирану Србију. Жеља му се наравно неће испунити.
Некада је УДБА српске политичке емигранте убијала по Европи, данашњи потомци удбаша то још увек не раде. Нео-титоисти Тадић-Дачић режима злоупотребљавају Интерпол. Није ни битно, важно да се прогоне српски националисти.
Није се до сада дешавало да се за тако малу казну расписује Интерпол потерница, опет сам у нечему први случај. Постајем авангардна жртва бизарног правосуђа и гротескних органа гоњења. Више ништа није чудно и све ме то не замара превише. Моја породица свакако трпи највише и њима је најтеже. Мени је јасно да пут прогона морам да прођем и знам да је ово тек почетак.
Сећам се дешавања тог марта, када је пресуда постала правоснажна. Исти дан је стигла одлука Врховног суда и позив на издржавање казне. Рок од 10 дана да се јавим у Сомборски затвор није ни истекао, а већ је расписана потерница.
У потеру на челу са Хоменом укључио се тада крем београдско-новосадских усташоидно-комунистичких медија: од Данаса, Блица, Б92, 021 радија до Грађанског листа и Е-новина. Не знам чему потера када сам ја све време живео на познатој адреси у Трсту. Нити сам се крио, нити сам бежао.
Италијанска државна безбедност (DIGOS) поверовала је у наводе из Интерпол потернице и мисливши да сам наоружан и опасан, опколила је моју згараду у акцији у којој су учествовала десеторица агената ДИГОС-а. Пошто је један мој пријатељ дошао код мене, одважили су се италијански инспектори да крену у акцију „хапшења опасног српског терористе“. Некако нисам ни навикао да ме хапси обична полиција, али разлика је била што ме овај пут нису везали, тако да сам у квестуру дошао без лисица. Комично је било извиривање многих глава из канцеларија у полицији кад су ме довели. Сусрет потомка Баје Пивљанина и анемичних Млечана био је више него комичан.
Првих месец дана провео сам у ћелији број 1, у делу затвора где се налазе самице и изолација. На неки начин имао сам среће јер је „јединица“ јако добра ћелија. Телевизор у ћелији, сто где сам могао да пишем, чиста соба и ормани, као и туширање сваки дан, нешто што је незамисливо у затвору, у Србији. Међутим, то је овде сасвим нормално.
Имао сам право да проведем два сата на дворишту са неколицином осталих из „иолације“ који су имали исту привилегију за разлику од оних који су због специфичне истраге одлазили сами на шетњу. На малом дворишту био је један нови сто за пинг-понг и два стона фудбала, па сам са осталима брзо трошио то време.
У почетку је боравак у самици био незанимљив, јер осим гледања синхронизованих филмова и читања италијанске штампе нисам ништа друго радио. На свакој ћелији су решетке кроз које често провирују притворени сужњи, а постоје и врата која се само притварају или стоје отворена. Та друга врата затварао сам да бих имао приватност. Светло се укључивало и искључивало напољу, али то сам чинио углавном сам, протуривши руку кроз решетке. Предвече је из неког разлога било увек бучно јер су се Мароканци довикивали што је знало да буде иритирајуће. Италијански чувари су прилично толерантни према довикивању и прављењу буке, па су неки притвореници чак и певали с времена на време. Преко пута моје ћелије био је затворен неки убица, који није излазио на шетњу, а касније је дошао неки црнац који је често клањао, тако да ја и нисам имао с ким да се довикујем. Са чуварима сам комуницирао само колико је било неопходно, јер још из Србије имам чврст став да не сарађујем са управом затвора, иако никад ни не правим проблеме.
Посете су дозвољене средом и суботом по сат времена, па сам имао доста свежих вести из спољњег света, а то је свакако мени најважније. Пакети су ограничени на 20 килограма месечно што је више него довољно за свакога. Италијанске новине добијам сваки дан, а захваљујући једном Србину и једне београдске, које не бих рекламирао. Мада, штампа из наше окупиране отаџбине је углавном левичарско смеће, а ништа није боље ни у Италији, без обзира што је десница на власти. Левичарски медији су ме наравно попљували и овде у Италији, користећи податке од својих колега пропагандиста из Србије.
Након месец дана премештен сам из „јединице“ у групну ћелију, која се налази на трећем спрату близу затворске амбуланте. Ово је вероватно најбоља соба у затвору. Чиста је и нова са великим купатилом. Поред телевизора имамо и фрижидер и бутан боце за кување. Тренутно нас је осморо у 40 квадрата. Моји нови цимери су нормални људи са којима имам добар однос. Тројица Наполитанаца, који су овде више од годину дана, стално нешто кувају. Једном недељно наручујемо намиринице, а Наполитанци праве и одличне пице и колаче, па сам покупио и понешто од њихових кулинарских вешина које ћу покушати да изведем кад изађем из затвора.
Више нисам у изолованом делу затвора, тако да могу на двориште са осталима у периоду од 9 до 11 и од 13.30 до 17 часова. На дворишту зна да буде пуно људи, јер је затвор пренатрпан. Окружни затвор у Трсту (Casa circondariale) предвиђен је за 130-150 људи, али тренутно има више од 250 затвореника, што у многим ћелијама изазива тескобу.
Најбројнији су Мароканци, Тунижани и остали северноафрички Арапи. Прилично су бучни, агресивни, бесни и арогантни, вероватно зато што их има највише. И на дворишту делују „чопоративно“, мада су туче и обрачуни врло ретки. Некада су се у затвору највише сукобљавали Шиптари и Мароканци, али док сам ја овде нисам видео ни један сукоб.
Шиптари су прилично бројни, углавном су из Албаније, али има и такозваних „Косовара“. Лако их је препознати, а на дворишту се држе заједно и не мешају се са осталима, осим у појединим случајевима кад је нека „трговина“ у питању.
Румуни су такође бројни, али док ми то други нису рекли, нисам примећивао. Јер су Румуни овде врло ћутљиви и повучени па се чини да их нема пуно. Једноставно ничим не привлаче пажњу.
Четврта група по бројности су црнци из неколико афричких земаља. Држе се заједно иако су из различитих, па чак и међусобно зараћених афричких држава. Комуницирају међусобом на енглеском или италијанском. Без обзира да ли су римокатолици или муслимани помажу једни другима, а са осталим затвореницима не улазе у сукобе. Из неког разлога увек добијају мале казне за диловање дроге, да ли због позитивне дискриминације или због страха од етикете расизма - није познато.
Италијани су мањина у овом затвору, а тако је у већем делу затвора у северној Италији, делом и због тога што се они са мањим казнама амнестирају или што служе казну радом напољу, а већим делом због велике навале емиграната из Африке.
Да нема странаца овај затвор би био сабласно празан.
Цигана има из разних балканских земаља, доста из Србије. Овде делују готово неприметно и не долазе до изражаја.
Срба има десетак са разним пасошима, али без обзира што смо малобројни далеко од тога да ништа не значимо у овом затвору. Интересантно је да се овде Срби, Хрвати, Словенци и Босанци муслимани доста друже, уважавају и помажу. Нека врста југоносталгије постоји па се често чује оно познато: „земо“, „југовићи“ и остале доскочице из времена СФРЈ. Остали странци и Италијани често мешају и потпуно им је исто да ли је неко Словенац или Македонац.
Религија је овде врло битна ствар. Овде напрасно сви постају религиозни, па марокански подводачи и лопови клањају свих 5 намаза, а дилери дрогом - ревносни римокатолици редовно иду на недељну мису. Управа затвора се труди да свим религиозним затвореницима пружи сва права, а многима је то начин да им брже прође време па изммишљају свашта. Муслимани су добили собу за молитву петком, па се тада њихово „Алах уекбер“ може сасвим јасно чути.
Могло би се рећи да боравим у правом мултикултуралном и мултирасном друштву. Свет будућности у малом.
Сам затвор је добро обезбеђен и из њега је скоро немогуће побећи. Бројања затвореника су неколико пута дневно, камере су свуда, зидови високи, на зидовима чувари са аутоматима. Међутим, пре неколико година је бекство ипак успело једном Италијану тако да ништа није немогуће. Отац тог Италијана је сад у затвору због разне врсте кријумичарења. Ради у затворској библиотеци где често идем, а пошто је био и у српским затворима интересантних тема увек има.
Као што сам већ написао, док сам овде неких озбиљнијих обрачуна није било. Камере су свуда осим на једном делу степеништа. Мудар човек избегава да се задржава на тим местима да не би упао у незгодну позицију да буде нападнут или да буде сведок напада, што такође није ни пријатно, ни потребно. Иако сви знају ко сам, проблема никада нисам имао. Без обзира на то, кроз део степеништа без камера ретко идем кад иду Мароканци и Шиптари, јер је то правило других. Паметније је да вам пријатељи и сународници буду иза леђа.
Протест у затвору
5. јуна био сам сведок (али не и учесник) нечега што се овде назива „протест затвореника“. За спремање протеста сазнао сам на шетњи. Планирало се да се остане на дворишту и не иде у ћелије у знак протеста због лоших услова. Иако не сматрам да су услови овде лоши, чак сматрам то смешним, за протест сам увек спреман. Пошто сам једини политички затвореник у овом затвору, очекивано је да дам свој допринос протесту.
Али, кад сам се распитао мало подробније, и упознао коловође, све ми је било јасније. Коловође су били ситни италијански дилери којима су се придружили неки Мароканци. Повод је био долазак делегације парламентарне опозиције у затвор. Организовао се неки митинг напољу од стране најопскурнијих левичара.
Заправо све је било организовано због критике нових Берлусконијевих закона. Пошто су само дан касније били европски паралментарни избори у Италији, није била потребна велика памет да се закључи да је ово била најбеднија врста политичке манипулације затвореницима.
Наравно да сам одмах одрадио контра-протест који се састојао у останку у ћелијама. На брзину сам обавестио људе о чему са заправо ради. Из моје ћелије није изашао нико, а са мога спрата ретки наивни људи и по који црнац.
Протест се завршио фијаском после неколико сати, јер су захтеви били смешни, а и наркомани су морали да се врате на терапију. Уосталом, одрадили су своје, медији су објавили вест. При томе су, наравно, левичарски медији лили крокодилске сузе над судбином затвореника и емиграната који „бораве у тешким условима у затворима“.
Горан Давидовић